Претражи Живе Речи Утехе

Познање Божије воље је питање читавог живота, и оно се не може исцрпети никаквим кратким правилима. Од светих Отаца ту тему је најбоље расветлио митрополит Тобољски Јован (Максимович). Он је написао изузетну књигу “Илиотропион, или сагласност људске воље са Божијом вољом”. Илиотропион значи – сунцокрет. То је та биљка, која се окреће за сунцем својом главицом, и све време тежи ка светлости. Свети Јован је својој књизи о познању Божије воље дао такав поетски нажив. Иако је написана пре више од сто година, она је и поред свега задивљујуће савремена књига, како по језику, тако и по духу. Она је интересантна, разумљива и блиска савременом човеку. Савети мудрог светитеља су у потпуности применљиви и у условима који су се кардинално изменили у поређењу са још недавним временима. Ми нећемо поставити пред себе задатак да препричамо “Илиотропион” – ту књигу треба прочитати у целости. Ми ћемо покушати да предложимо најопштију шему решења тог за спашење душе најважнијег питања. Размотримо следећи пример: пред нама се налази лист папира, на коме је на невидљив начин постављена нека тачка. Можемо ли ми одмах, не имајући никакву информацију, такоречи, “додиром прста”, одредити место налажења те тачке? Природно да не можемо. Међутим уколико се око те невидљиве тачке нацрта по кругу неколико видљивих тачака, онда ослањајући се на њих, можемо са великом вероватноћом да пронађемо тражену тачку као центар кружнице. Да ли у нашем животу постоје такве “видљиве тачке” уз помоћ којих бисмо могли да препознамо Божију вољу? Постоје. Шта су те тачке? То су неки приступи обраћања Богу, опиту Цркве и нашој души на човековом путу познања Божије воље. Али сваки од тих приступа није сам себи довољан. Када тих приступа има неколико, и када су они заступљени и сједињени у неопходној мери, само тада ми – срцем! – можемо да спознамо шта Господ од нас у ствари очекује. Дакле, прва “тачка”, први критеријум је наравно Свето Писмо, директна Реч Божија. Ослањајући се на Свето Писмо, ми себи довољно јасно можемо да представимо границе Божије воље, то јест да24 схватимо шта нам је допуштено, а шта је потпуно неприхватљиво. Постоји Божија заповест: “Љуби Господа Бога твога свим срцем твојим и свом душом твојом и свим умом твојим … љуби ближњега свога, као самог себе” (Мт. 22, 37, 39). Љубав је последњи критеријум одакле изводимо закључак: ако се нешто ради из мржње, онда то већ аутоматски прелази границу Божије воље. У чему су тешкоће на том путу? Оно што богонадахнуто Писмо чини истински Великом Књигом је Његова универзалност. Међутим насупрот унивезалности је немогућност једнозначне интерпретације Писма у свакој конкретној животној ситуацији ван огромног духовног искуства живота у Христу. А то се опростите не односи на нас … Али и поред свега та тачка постоји … Други критеријум је Свето Предање. То је опит реализације Светог Писма у времену. То је опит Светих Отаца, то је опит Цркве, која је 2000 година тражила одговор на питање шта значи живети испуњавајући Божију вољу. Тај опит је огроман, непрочењив и практично даје одговор на сва животна питања. Али и ту постоје проблеми. Овде је тешкоћа супротна – дискретност опита. Јер управо због тога што је тај опит тако огроман, он укључује у себе велики број различитих варијанти решења духовних и животних проблема. Применити га у конкретним ситуацијама је практично немогуће без благодатног дара расуђивања, што је опет у савременом животу изузетна реткост. Са поукама светих Отаца и стараца из књига су повезана и нека специфична искушења. Ствар је у томе што се у највећем броју случајева савети стараца односе на конкретног човека у конкретним околностима његовог живота и могу да се мењају на основу промене тих околности. Говорили смо о томе да Божији Промисао о човековом спашењу може да буде различит. А зашто је то тако? Зато што, човек по правилу због своје немоћи (лењошти?) не иде директним путем – путем савршенства. Ево например данас није испунио оно што је требало да испуни. И шта му преостаје? Да погине? Не! Господ у том случају одређује за њега неки други, можда трновитији и дужи али апсолутни пут спасења. Уколико је он сагрешио, а нарушавање Божије воље је увек вољни или невољни грех, онда тај пут спасења обавезно лежи кроз покајање. Например, данас старац каже: “Ти треба тако и тако да поступиш”. А човек се уклања од испуњавања духовне наредбе. И потом опет долази код старца по савет. И тада старац, уколико види у њему раскајање, каже му како треба да поступи у новој ситуацији. Можда му говори нешто што је супротно претходном савету, јер човек претходни савет није испунио, поступио је по своме, и то је кардинално изменило ситуацију, и створило нове – у првом реду духовне – околности. На тај начин видимо да индивидуалност савета стараца у конкретним животним случајевима представља објективну препреку за то што се могло једноставније речи: “Читајте савете стараца, следујте им и живећете по Божијој вољи”. Али и то је – тачка … Тречи критеријум је глас Божији у човековом срцу. Шта је то? Савест. Апостол Павле је задивљујуће и утешно рекао да “кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон, они докажују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова…” (Рим. 2, 14, 15). У неком смислу се може речи да је савест такође Божији лик у човеку. Иако је “Божији лик” сложен појам, једна од његових пројава је – глас савести. На тај начин се глас савести у одређеној мери може поистоветити са Божијим гласом у човековом срцу, који му јавља вољу Господњу. Дакле, за онога који жели да живи по Божијој вољи је веома важно да буде честит и трезвен у слушању гласа своје савести (питање је ту колико смо ми за то способни). Још један критеријум, четврти (наравно не мање важан по значају, јер су све тачке на кругу равноправне) је молитва. Она представља потпуно логичан и за верујућег човека очигледан начин спознаје Божије воље. Испричаћу пример из мог живота. Имао сам тежак период у животу: толико проблема се сконцентрисало, толико мудровања да би се рекло да је живот зашао у ћорсокак. Пред мном је био неки бесконачни лавиринт путева, и било је нејасно куда кренути и на коју страну ићи. И тада ми је духовник рекао: “Шта мудрујеш? Моли се свако вече, али не преко својих снага – свако вече изговарај молитву: “Господе, укажи ми пут којим да пођем”. Сваки пут пред спавање изговарај то са земним поклоном и Господ ће ти сигурно одговорити”. Тако сам се молио две недеље и десило25 се нешто у животном смислу крајње мало вероватно, што је разрешило све моје проблеме и одредило мој даљи живот. Господ је одговорио … Пети критеријум је – благослов духовника. Срећан је онај коме Господ дозволи да добије благослов старца. Нажалост у наше време су старци “одвојени од света” и то је изузетна реткост. Добро је ако постоји могућност да се добије благослов свог духовника, али и то такође није тако једноставно, јер нема данас свако духовника. А чак и у првим вековима хришћанства, када су људи били богати духовним даровима, свети Оци су говорили: “Моли Бога да ти пошаље човека, који би те духовно руководио”, то јест и тада је налажење духовника био одређени проблем, и тада је већ било потребно молити од Господа духовног руководиоца. Ако нема ни старца, ни духовника, тада се може добити благослов од свештеника. Али у наше време духовне оскудице у томе треба бити довољно трезвен. Не треба механички следити принцип: све што каже свештеник – је обавезно од Бога. Наивно је претпоставити да сви свештеници могу да буду духовници. Апостол је говорио: “Јесу ли сви Апостоли? Јесу ли сви пророци? Јесу ли сви учитељи? Имају ли сви дарове исцељивања?” (1 Кор. 12, 29). Не треба сматрати да је сама по себи харизма свештенства већ аутоматски харизма пророштва и прозорљивости. Овде треба бити увек опрезан и тражити себи таквог духовног руководиоца, с којим би општење доносило очигледну корист души. Шести критеријум су савети духовно искусних људи. То је опит живота благочестивог човека и наса умешност да се учимо на добром (а можда и на негативном – то је такође опит) примеру. Сетите се како је у бископском филму неко рекао: “Само будале се уче на сопственом искуству, паметни се уче на искуству других”. Умешност да се прими искуство благочестивих људи, које нам је Господ даровао да општимо са њима, умешност да се саслушају њихови савети и нађе у њима оно неопходно за себе и да се то рационално искористи је такође начин спознаје Божије воље. Постоји и још један веома важан критеријум одређивања Божије воље. То је седми критеријум о коме говоре Свети Оци. Тако о томе пише преподобни Јован Лествичник у својој познатој “Лествици”: то што је од Бога, умирује човекову душу, а оно што је против Бога, смућује душу и доводи је у узнемирено стање. Када је резултат наше делатности проналазак у души мира у Господу – и то не лењошт и сањивост, већ посебно стање активног и светлог мира – то је такође показатељ правилности изабраног пута. Осми критеријум је умешност да се осете животне околности; да се прихвати и трезвено очени то што се дешава око нас, јер се ништа не дешава случајно. Длака с човекове главе не пада без воље Свевишњег; кап воде неће склизнути, гранчица се неће сломити; нико неће доћи и неће нам направити проблеме, уколико то Господ не допусти због нашег уразумљења. На тај начин Бог ствара животне околности, али тиме наса слобода није никако ограничена: ми увек имамо избор како ћемо да се понашамо у свим ситуацијама. Можемо да кажемо да је живот по Божијој вољи нас логичан одговор на ситуације које Бог ствара. Наравно, та “логичност” треба да буде хришћанска. Ако су животне околности такве, да је например за обезбеђење породице потребно речимо красти, онда то наравно не може да буде Божија воља, јер то противуречи Божијим заповестима. И још најважнији Девети критеријум, без кога не може бити ничег осталог је – трпљење: “… трпљењем вашим спасавајте душе ваше” (Лк. 21, 19). Све добија онај, ко уме да чека, ко уме да препусти Богу решење свог проблема, ко уме да пружи Самом Господу могућност да учини оно што је предвидео за нас. Не треба Богу наметати своју вољу. Наравно, понекад се дешава да нешто треба одлучити у једном трену, нешто урадити, одговорити. Али то је опет неки посебан Божији Промисао, и чак и у тим околностима ће обавезно бити нека поука. У већини случајева најоптималнији начин је да се Господу да могућност да пројави Своју вољу у нашем животу преко ситуација да већ никуда не можеш да се денеш. Моли се и чекај, налазећи се док је могуће у том стању у које те је Господ поставио, и Господ ће ти пројавити Своју вољу за даљи живот. То практично значи да не треба журити са доношењем одговорних одлука (например о.И.К. саветује младенцима да буду женик и невеста “четири године”) и без посебне неопходности не мењати своје животне позиције: “Свако нека остане у ономе у чему је призван” (1 Кор. 7, 20).26 Дакле, набројали смо те критеријуме, “тачке” – Свето Писмо и Предање, савест, молитва, благослов и духовни савет, мирно стање душе, јасан однос према животним околностима, трпљење, - који нам дају могућност да спознамо Божији Промисао о нашем спашењу. И ту већ настаје сасвим друго парадоксално питање: “Да ли смо ми свесни тога због чега треба да знамо Божију вољу?”. Сећам се речи искусног свештеника, братског духовника једног од најстаријих манастира Русије: “Страшно је знати Божију вољу”. И у томе и јесте дубоки смисао, који у разговорима о познању Божије воље некако лакомислено промиче. Заиста је страшно знати Божију вољу, јер је то знање – огромна одговорност. Сетите се речи из Јеванђеља: “А овај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; а који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен” (Лк. 12, 47-48). Замислите следеће: долазите на Божији Суд и чујете: “Ти си знао, теби је то било откривено, шта ја од тебе очекујем – и ти си свесно радио супротно!” – то је једно, а доћи и смирено се помолити: “Господе, ја сам тако неразуман, ништа не разумем. Како сам могао ја сам се трудио да чиним добро, али се није све тако остваривало”. Наравно, он није заслужио да пребива са Христом, али ће ипак “бити мање бијен”. Ја често имам прилике да чујем: “Оче, како живети по Божијој вољи?”. Питају ли питају а не желе да живе по Његовој вољи. Ето зашто је страшно знати Божију вољу – зато што тада треба живети по њој, а ми то често уопште не желимо. Од истински благодатног старца, оца Јована Крестјанкина, сам чуо тако тужне речи: “Тргују мојим благословима! Сви ме питају: “Шта да радим?”, И сви кажу да живе по мојим благословима, али скоро нико не испуњава то што им говорим”. Ето то је страшно. Показује се да “сазнати вољу Божију” и “живети по вољи Божијој” није уопште једно те исто. Сазнати Божију вољу је могуће – Црква нам је оставила велики опит таквог познања. А живети по вољи Божијој је лични подвиг. И лакомислени однос је овде недопустив. Нажалост то се веома мало разуме. Са свих страна се чују стењања: “Дајте нам! Покажите нам! Укажите нам како да поступимо по Божијој вољи?”. А када им кажеш: “Бог нека те благослови да учиниш тако и тако” – они ипак поступе по своме. То се и дешава – “Речите ми Божију вољу, али ћу ја живети тако како ја хоћу”. Али, пријатељу мој, наступиће тренутак, када ће Божија праведност обремењена нашим гресима бити принуђена да надмаши Божије милосрђе, и када ће се морати одговарати за све – и за попуштање страстима, и за “игру са Божијом вољом”. Према том питању се треба односити веома озбиљно. То је у суштини питање живота и спасења. Чију вољу – Спаситеља или кушача – бирамо у сваком тренутку нашег живота? Овде треба бити и разуман, и трезвен и поштен. Не треба се “играти са познањем Божије воље” трчећи од свештеника до свештеника по савете дотле док не чујеш од некога ту “вољу Божију” која теби одговара, јер се на тај начин очигледно оправдава сопствена самовоља, и тада нема места спасоносном покајању. Боље је поштено речи: “Опрости Господе! Наравно, Твоја воља је света и висока, али ја по својој немоћи не могу да је остварим. Помилуј ме грешног! Даруј ми опроштај за моје слабости и даруј ми пут на коме не бих погинуо, већ могао доћи к Теби!” Дакле, постоји Божији Промисао о спашењу сваког човека, и постоји јединствена вредност у овом свету – живот по Божијој вољи нам даје могућност спознаје вашељенске тајне – воље Творца о спашењу Своје отпале творевине. Ми само треба да имамо чврсту решеност да се не играмо са познањем Божије воље, већ да живимо по њој – то је пут у Царство Небеско. У закључку бих желео да кажем неколико речи о расуђивању – без њега је немогуће познање Божије воље. И заиста – говорили смо о томе, да се у конкретним животним ситуацијама само духовним расуђивањем могу верно интерпретирати како истине Светог Писма, тако и опит Светих Отаца, и животне колизије. Механичко следовање речи закона без духовног расуђивања – например, разделити имање ради достизања савршенства (без сазревања душе за подвиг, у суштини без смирења) – је директан пут или ка духовној прелести, или ка унинију. Али дар расуђивања није критеријум, то је дар. Он се не “осваја” спознајом (као например опит светих Отаца) – он се шаље Свише као одговор на наше молитве, и као сваки благодатни дар, почива само у смиреном срцу.27 И поново послушајмо речи апостола Павла: “Тога ради и ми, од онога дана када чусмо, не престајемо молити се Богу за ваш и искати да се испуните познањем воље Његове у свакој мудрости и разуму духовноме, да се владате достојно Господа угађајући Му у свему, и да будете плодни у сваком добром ђелу, и да растете у познању Бога …” (Кол. 1, 9-10). свештеник Михаил Шпољански (из књиге:"Духовне поуке и беседе")

Како препознати у свакодневном животу вољу Божију, како у конкретној ситуацији разумети на шта нас Бог позива? У труду да се приближимо Богу и разумемо његову вољу, често се водимо само разумом. Научени смо да се ослањамо на разум у свему. Међутим, не заборавимо да се Бог пре свега открива срцем, док је разум тек посредник у том процесу. Божију вољу препознајемо исто онако како препознајемо вољу наших ближњих: Кроз познавање нашег супружника, родитеља, детета познати су нам и покрети њихових душа, јер волећи неког постајемо му блиски и повезани и упознајемо га као јединствену личност. Знамо да би нашег ближњег обрадовала баш ова књига коју смо видели у излогу... јер га познајемо и његова воља нам постаје позната временом. Што смо више са њим и упознајемо га, почињемо да приметимо и онај један његов готово нечујан уздах и већ тада знамо да га је нешто оптеретило. Упознајући га, упознајемо и његову вољу. Знамо шта би му значило како да поступимо у одређеној ситуацији. Али, да бисмо се са њим упознали, потребно је да са њим често разговарамо, да делимо лепе и нелагодне тренутке причајући. Али, како разговарати са Богом? То је тренутак који се може открити тек у срцу, искуством. Ту откривамо да са Богом разговарамо не тек у нашим мислима, него молитвом која потиче искрено из нашег срца. Молитва је разговор са Богом, дијалог који се одвија у нашем срцу, где иако не чујемо речи Божије као од других саговорника, временом почнемо да осећамо благодат његовог присуства када му се искрено и упорно молимо. Тада се у срцу распламсава љубав према Богу и свим људима, и налазећи се у некој недоумици како да поступимо, почињемо да се молимо како би нам Бог просветлио разум. Духом Светим бива просветљен и наш разум и почињемо да назиремо вољу Божију у нашем животу, при чему себе преиспитујемо поверавајући наше помисли и покрете душе духовном оцу. Зато је молитва изузетно важна у откривању воље Божије. Кроз њу наше срце почиње да куца благодаћу Духа Светог и саглашава своје откуцаје са својим Творцем. Тада се полако рађа љубав према Христу и он се усељава у наше срце. И све постаје лакше. Док смо се пре са напором трудили да се молимо, да истрпимо другог, сада срце чезне за молитвом и у оном кога трпимо видимо лик Христов и бол коју носи, а не грех и пакост. Кроз упознавање Бога и развијањем љубави према њему, постоје нам препознатљива и његова воља у нашем животу. Бог се упознаје кроз љубав која се огледа у испуњењу његових јеванђелских заповести и смиреноумље (како ћемо испуњавати његове заповести, ако их нисмо упознали, јер не читамо редовно Јеванђеље?). Љубав увек подразумева изаћи из себе зарад сједињења са другим, изаћи из својих уверења да боље знамо од другог шта он мисли, из ограничених видика, страхова... Волети не значи ”напустити себе” и изгубити се у удовољавању другом из страха да не будемо кажњени, или да нас не остави, него у себи искорачити ка другом не остављајући при томе своју суштину без пажње и подмирења потреба наше душе. Управо у том изласку из себе отварају се наше духовне очи да спознамо вољу Божију и у њему све потребе наше душе бивају подмирене: потреба за блискости јер смо усамљени, да нас неко разуме, да нас прихвати, да нас види и чује… да нас избави од нас заглављености у сопственој боли. Разумски и логиком несхватљиво, али срцу које воли постаје апсолутно познато искуство. Како да будем сигуран шта је воља Божија у свакој ситуацији? Опет разум у нама тражи извесност и сигурност… Ова потреба да са сигурношћу знамо вољу Божију често у себи крије страх од тога да ћемо погрешити. Лепо је не желети грешити, али ако нам је преокупација “не погрешити” у тражењу воље Божије, узрок томе може бити страх да ће нас Бог одбацити ако погрешимо. И управо то нас најчешће спречава да тражимо вољу Божију и препознамо је - баш тај страх да нећемо успети да је препознамо, да ћемо погрешити. А тај страх временом подиже напетост у нама и онда се преоптеретимо и одустанемо. Да те утешим: Сигурно ћеш грешити у томе да препознаш вољу Божију и то много пута, али то не значи да ће те Бог због тога одбацити! Замисли да имаш пријатеља који жели да препозна која је твоја воља, нпр. шта би желео да добијеш за рођендан. И онд се он толико оптерети тражећи и размишљајући о томе и на крају ипак не пронађе оно што си желео. Да ли би га одбацио због тога, или би ти његов труд био дражи од погрешног поклона? Да ли би ти оваквим својим трудом и добром намером он био ближи или даљи? Тако је и са нама и Богом. “Бог намеру љуби” (Св. Јован Златоусти), тј. битни су му твоја жеља и твој труд. И ако си упоран у томе, временом он благосиља жељу и труд и усељава се у твоје срце. Тада више не тражиш разумом његову вољу, него је срцем видиш. Нема извесности и сигурности на том путу тражења воље Његове. Баш то и јесте поента: Иако је неизвесно, ходати вером према њему. И управо по ”вери твојој биће ти (проналази ћеш)”. Ходати вером према њему кроз живот јесте пут поверења који се развија према Богу и у таквом односу временом човек почиње све више да ослушкује, испитује ситуације тражећи Бога у њима. И у том стремљењу да га види у свему полако почиње да открива Бога као љубав која му се даје. И кроз тај процес сам човек узраста стремећи свом Творцу. У суштини је веома једноставно, али није лако: ”Желим вољу твоју и молим те да ми отвориш очи да је видим. У свакој ситуацији трудићу се да чиним оно што је до мене (своје поступке ћу усклађивати са оним што читам у Јеванђељу), а исход сваке ситуације.... то препуштам теби. Нека буде воља твоја”. Једноставно је... али често није лако, јер се још увек из несвесне навике више ослањамо на себе него на Бога. Трудити се да искрено целим бићем молимо Бога да буде воља његова и тражити је у свакидашњем животу јесте пут ка превазилажењу анксиозности и страхова. Престајем да стрепим шта ће бити ”јер БИРАМ да верујем да ти бдиш нада мном и зато желим вољу твоју јер ти најбоље знаш шта је добро за мене, волиш ме више и боље него ја самог себе и знаш све шта ће се догодити јер си ти створио простор и време. Нека буде воља твоја. Молим те, само ми подари очи да је спознам и снаге да је испуни”. Како и зашто то умањује страхове и анксиозност? Мој слободан избор да желим вољу Божију преображава (преобликује) сваку наредну ситуацију тако да у њој тражим (а временом и видим) Божије присуство и његову близину и заступништво. Тражећи вољу његову, откривамо да је он већ све време ту и да нисмо сами. Само што то сада по први пут спознајемо срцем, јер смо се одлучили да верујемо иако нисмо разумом схватали. Та одлука да верујемо Богу више него себи није лака и доноси се сваког дана много пута, готово у свакој неизвеснијој ситуацији са којом се суочимо колико год она била мала. То је простор за вежбање себе у томе да се непрестано подсећамо да тражимо Божију вољу и препустимо му се. Мање гледам у талас страха који прети да ме потопи, више у Христа ка коме већ корачам по води. Понекад нам није лако желети вољу Божију, јер то значи изаћи из себе и свог ”планирања”, превазићи поузданост у себе и своја решења... предати себе другом у руке и немати контролу над ситуацијом. Важну ствар тада заборављамо... Коме предајемо себе? Чије и какве су те руке? Ономе који нас толико воли да је свог Сина Јединородног дао за нас. У те руке које су све ово створиле и које се сваког дана старају о овом свету и целом космосу, које су нам пружене сваког дана. И баш као и апостол Петар када је повикао ”Господе спаси”, јер је почео да тоне у воду пошто је претходно вером ходао по њој, и ми када завапимо Богу у молитви руку нам пружа одмах. Руку пружа на разна начине. Кроз наше ближње, нашег свештеника, изненадни поветарац или леп призор у природи, утеху у срцу и неки необични спокој иако је хаос око нас… Благодат Духа Светог. Ту је. Не дозволи да те страх од неизвесности удаљи од извесне и очигледне љубави Божије. Тражи вољу његову и проналазићеш је свакодневно. И све твоје бриге предаћеш њему. аутор: др Данило Михајловић

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, парох при Световазнесенском храму у Жаркову. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Александар је говорио о односу Православља и снова. Говорећи о сновима који често могу да буду духовна замка нечастивог, отац Александар је поучио како да препознамо наведену духовну девијацију, и истакао: Демони тачно знају психологију човека, знају шта га узбуђује и шта он силно жели, али и чега се плаши. И тачно на међи између страха и жеље он прави "сценарио" кроз сан где човек има осећај да је победник и да је његова жеља остварена. На све наведено гост овонедељне емисије "Врлинослов" дао је јасну поруку гледаоцима: Потребно је да стекнемо искуствен ум, да не верујемо свему што нам се дешава изнутра, већ да своју вољу и свој ум саобразимо уму Христовом и вољи Његовој. Да проверавамо себе кроз ближње, кроз духовнике, а у одређеним ситуацијама сходно потреби, и кроз психијатра. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Рођење Пресвете Богородице и ове године протекло је у знаку велике литургијске свечаности у Звечкој у Архијерејском намесништву посавском, јер управо овом празнику Мајке Божје посвећен је храм у овом делу Посавине. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља. Овогодишњи домаћини славе били су Зоран и Светлана Комадина. Пресвета Богородица једина је у нашој Цркви која се прославља као „Пресвета“. Постоје хиљаде светих ликова и врста подвига. Имамо мученике, светитеље који су били епископи, теологе, монахе, свештенике и разне лаике. Имамо светитеље из свих народа, који су примили јеванђеље и од првих векова исповедали име Христово и страдали за Њега. Али, само је Марија названа у Цркви „Пресвета“, зато што се само она удостојила, не само да верује у Бога, већ и да према Њему има материнску љубав, казао је Епископ Исихије у празничној проповеди о личности Мајке Божје, чији долазак на свет православни хришћани данас прослављају. Све оно што мајка ради свом детету, она је радила двоструком љубављу као мајка Његова и као слушкиња Његова, покорна и смирена, која је примила на себе да изнесе ту највећу тајну свих тајни – да се у њој зачне Господ и да се од ње роди… Рекавши Архангелу Гаврилу:“Ево слушкиње Божје“, Пресвета Богородица нас учи да примамо вољу Божју, иако нам та воља некада изгледа страно. Неко је може сазнати од анђела, али сви ми је сазнајемо овде на Светој Литургији, када излазимо из овог света и улазимо у Царство Божје. Све што се на Литургији дешава јесте дело Божје, дело нашег спасења – истакао је Владика Исихије. Такође, указао је ваљевски архијереј, Пресвета Богородица је са нама на Светој Литургији. И сви свети су са нама на Светој Литургији. Не само људи, већ и анђелске силе, а Господ Христос води Литургију и приноси Себе Богу Оцу. Пресвета Богородица је дала Њему тело, одгајила Га и највише страдала кад је Он био разапет на крсту и у страшним мукама предавао дух Свој Богу Оцу. Благодат Божја јој је дала да то може да издржи, јер је требало да буде уз свог Сина у часу у ком Он страда и да се после осведочи Његовом Васкрсењу. Такође, она се удостојила васкрсења и пре општег васкрсења, које сви ми чекамо, закључио је Владика Исихије, узмоливши Мајку Божју да нас све чува и да њене молитве увек буду са нама. Након Свете Литургије начињен је трократни опход око храма и преломљен славски колач. Сабрање је завршено свечаном трпезом, коју су приредили овдашњи парохијани на челу са домаћинима славе Зораном и Светланом Комадином. Извор: Епархија ваљевска

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије служио је, на празник Обрезања Господњег, у четвртак 14. јануара 2021. Свету Архијерејску Литургију, у манастиру Ђурђеви Ступови. После читања светог Јеванђења, вјерном народу се ријечима поуке обратио јеромонах Павле (Пајић). „Чули смо у светом Јеванђељу да су Пресвета Дјева Марија и Праведни Јосиф донијели Христа Богомладенца као осмодневно дијете у јерусалимски храм да се над Њим изврши обрезање, што је било по јеврејском закону. Тај закон потиче из старине када се Господ јавио Авраму, праоцу јеврејског народа и учинио завјет. Тада је Господ одредио да обрезање у осми дан буде видљиви знак јединства и оданости изабраног народа“. „Господ пристаје, када је осми дан по свом рођењу донијет у храм, да буде обрезан и, како каже црквена пјесма, Он трпи обрезање да би одсјекао гријехе људске. Он пристаје, иако је Сведржитељ, иако цио свијет држи у својим рукама и влада свиме, да буде и Он подрвгнут закону. Зато сам за себе каже: Ја нијесам дошао да укинем закон, него да га испуним“, казао је о. Павле. На крају Свете Литургије служен је Молебан благодарења на почетку Новог љета доброте Господње. Епископ Јоаникије је вјерницима честитао Ново љето доброте Господње, поучивши их ријечима архипастирског слова. „Као што смо уобичајили, сваке године до сада, на поноћ смо вршили Молебан за почетак Нове године, али ове године због ових мјера и због полицијског часа, ми смо овај Молебан, ову свету службу благодарења служили после свете Литургије Светог Василија Великог, чији спомен данас славимо, да заблогадаримо Богу за сва она неизбројна, видљива и невидљива доброчинства, која нам је даровао у прошлој години. Било је и доста искушења, а могло је бити и много више с обзиром на то у каквом свијету живимо и до којег степена смо дошли, али нас је Бог миловао, подизао и кријепио. Ево нас, данас, овдје, сабраних да заблагодаримо Господу за Његову милост, за Његова доброчинства, за молитве Светих које су нас држале и кријепиле“, рекао је Владика. У исто вријеме, навео је Његово Преосвештенство, молимо се Богу да нам дарује снаге у будућим данима, да вршимо Његову вољу и да се трудимо да испуњавамо Његове свете заповијести. „Понајвише, да из свог срца изгонимо сваку завист, пакост, мржњу, да превазилазимо искушења која нас сналазе, да љубимо једни друге и да што више добра чинимо ближњима, свом народу, својој држави и својој Цркви. Нека свима буде на радост овај велики, дивни празник, посебно, честитамо свечарима, који славе Светог Василија Великог по коме је наш Свети Василије Острошки добио име, који прослављају данашњу славу као своје крсно име. Нека им буде на здравље и на спасење и на многа љета“, поручио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

На дивни и велики Празник Благовести Пресвете Богородице, 7. априла 2020. године у манастиру Милешеви, у параклису Свете Касијане, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије био је предстојатељ литургијског сабрања, уз саслужење јерејa Горанa Крстићa и протођаконa Николe Перковићa. Сестринство манастира Милешеве предвођено игуманијом Аквилином одговарало је на прозбе. Звучни запис беседе Указујући на значај догађаја из града Назарета за спасење рода људског, Епископ Атанасије је рекао: – Данас славимо празник радости. Прослављамо догађај који је преокренуо људску историју. Славимо догађај којим се отворило небо, засијало Сунце на земљи, разагнала тама. Празник који Црква Божија прославља преко 2000 година и у коме ми, према својој снази, настојимо да учествујемо. Колико смо у снази да учествујемо у овом догађају и у овој радости, може се мерити колико смо живи, колико живота има у нама. Радовати се Богу и оном што Бог чини, оном што Бог говори, у томе је срећа човекова. – Разумети овај догађај правилно, довољно, могу они који су у Цркви, потпуно посвећени Богу, који имају поверења у Цркву и у њену реч. Овај догађај не могу разумети они који су изван Цркве. Црква у раним временима била је свесна тога да њене истине, њену веру, не могу схватити незнабошци, људи који су непросвећени Јеванђељем, непросвећени Духом Светим, непреображеног живота, људи који су у греху. Не могу разумети истине Божије, тајне Божије. За разумевање истина Божијих, Његових тајни, за разумевање онога што Бог чини и што Бог говори потребан је преображај ума. Зато је Црква постепено уводила у своју заједницу оне које је крштавала. А ово је данас тајна коју ни многи у Цркви не могу довољно да схвате. Надумна тајна. Владика је затим укратко препричао део из Јеванђеља који је данас прочитан и који говори о догађају који данас прослављамо, и продужио: – Када хоћемо да разумемо што више од овог догађаја треба да се сетимо пре свега ових двеју ствари, да је то надуман догађај и да Архангел Гаврило није послан било коме него једној јединственој личности, јединственој у историји рода људскога, Пресветој Дјеви Марији. Њој нема равне у роду људскоме. Она се једина удостојила да споји небо и земљу. – Пресвета Дјева је прихватила вољу Божију из поверења према Богу. Она није имала потребу да даље било шта испитује. Чим је чула да је то од Бога у кога она верује, у кога има поверење, према коме има љубави, њој је то било довољно да прихвати тај план Божији и да се у тај план укључи. Зато је она прва послушница Божија. Овај свет и даље постоји захваљујући само томе што има послушника Божијих, који се угледају на Пресвету Богородицу. – Ову радосну вест прослављамо ове године у време велике светске туге, у време помора у целом свету, у време када једна болест искаљује своју моћ над човеком. Управо то што се догађа данас у свету може нам помоћи да више схватимо и природу и значај данашњег славља, када Бог разведрава наше животе. Јер страдања и помрчина долазе од људских погрешака, од греха. А грех је погрешан однос човека према Богу, неправилан однос човека према другим људима, према себи самоме, неправилан однос човека према природи. А исправан однос би био онај који је Бог назначио на самом почетку – однос љубави, подсетио је и нагласио Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска

Уколико се за седам дана покаже да нема воље за променама, не видим простора да се након следећег састанка експертских тимова Владе Црне Горе и СПЦ и даље више договарамо. Звучни запис разговора Ово је ексклузивно за Спутњик поручио отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије дан после састанка два тима у Подгорици, након ког су представници власти наговестили могућност измене спорног Закона о слободи вероисповести. Отац Гојко: Предложене конкретне промене закона Након пет сати стручног разговора, све је јасно, каже Перовић. Остаје само да се види да ли ће онај који доноси политичке одлуке у Црној Гори бити спреман да јасну аргументацију СПЦ усвоји и примени. Упркос томе што је била потпуно маргинализована у процесу усвајања закона, СПЦ је и даље спремна за разговоре, додаје наш саговорник. Спремна је да преформулише и амандман који је предложен у ноћи усвајања закона, уколико за то има простора. Храмови треба да буду третирани једнако, и они који су грађени пре, и они који су грађени након 1918. Закон о слободи вероисповести, подсећамо, захтева да се докаже посед православних храмова изграђених пре 1918, године када је до тада независна Црна Гора постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије. „Ми прихватамо чак и такву формулацију и кажемо да смо спремни да се за те храмове судимо пред црногорским судовима, по црногорском законодавству. Дакле,не остављамо простора ни за какве спекулације да ли тражимо повлашћени положај као СПЦ, да ли тражимо арбитражу неког трећег, што нам се приписује. Хоћемо да се над црквеном имовином спроводе они механизми и они принципи који за сва правна и физичка лица у Црној Гори по већ донетим законима“, наводи Перовић. На питање да ли ће црногорска влада прихватити на себе доказивање да храмови не припадају СПЦ, а не обрнуто, да СПЦ доказује да храмови припадају њој, Перовић одговара да влада такав принцип мора да прихвати, пошто, како каже, не живимо у џунгли већ у држави. Није проблем у примени него у самом закону „Зна се да је то принцип који влада у праву. Они су у медијима приказали цркву као некога ко за себе тражи нека посебна права. Напротив, ми тражимо да се држава, када мисли да је нешто њено, понаша у складу са већ донетим законима и са Уставом Црне Горе, који каже да су црква и држава одвојене и да постоји принцип правне једнакости за све, па дакле и за саму државу“, објашњава Перовић. Описујући састанак, Перовић каже да је убеђен да се не може знати на чему је човек када прича са људима који су усвојили Закон о слободи вероисповести на начин на који су га усвојили. Напомиње да је закон усвојен без консултација са представницима СПЦ и упркос препорукама Венецијанске комисије. „Ми смо отишли на састанак са концепцијом да, уколико представници владе нису спремни да причају о промени закона, нема ни простора да се прича. Оно што су препознале и домаћа и међународна јавност јесте да је проблем у спорним тачкама закона, а не у начину његове примене. Друго, принципијелно и системски, тешко је причати о томе да се можемо договарати како да се закон спроводи. Jедном усвојен закон имао би, ваљда, механизме за спровођење и око тога не би требало да има договора“, каже Перовић. Представници СПЦ пријатно су изненађени отвореношћу експертског тима владе да разговарају о променама закона, али напомиње Перовић, и свесни да то ништа не мора да значи. Према његовим речима, представници владе имали су „довољно кондиције“ и били су расположени да саслушају образложење представника СПЦ о тачкама које су спорне и какве алтернативе нуде. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У 27. недељу по Духовима, а у дану када наша Света Црква слави Свету Ану, мајку Пресвете Богородице, у Храму Светог Јована Владимира Свету литургију служио је јереј Младен Томовић. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“. Бесједио је након прочитаног Јевенђеља отац Младен Томовић: „Драга браћо и сестре, драга дјецо, ево данас двадесетседма недеља по Духовима читамо у Светом Јеванђељу причу о згрченој жени коју Господ исцјели. Пуно пута у животу, ми људи, бавећи се својим проблемима и чувајући своје здравље, и некад када нам је здравље угрожено, ми некада из своје те помало себичности, али и преокупирани бригама о своме згрављу, занемарујемо ближњега свога и неокренемо се да му помогнемо иако је он можда и у горем стању од нас. И духовном и овом тјелесном. Али ако смогнемо снаге и у тој својој невољи коју имамо и коју осјећамо, да смогнемо снаге да том човјеку који је поред нас, кога знамо и познајемо, за кога осјећамо да треба да му помогнемо, ако му помогнемо и поред свега што је и нас саме снашло, заиста ћемо учинити велико дјело. И по том дјелу ће нам Господ и судити и наградити нас. Сви ми људи, драга браћо и сестре, смо створени као слободна бића. Господ нам је даровао највећи дар који се човјеку може даровати, а то је слободна воља. Али ми врло често ту своју слободну вољу злоупотребљавамо. Слободну вољу треба да користимо како би слушали ријеч Божију, како би слушали Јеванђеље, како би се молили Богу, а не како би служили сатани. Најчешће пута ми радимо ово друго. И то је та злоупотреба слободе. Али та слобода наша коју нам је Бог дао ће нам и судити једнога дана. Зато морамо да пазимо на себе како би наслиједили Царство Божије. Управо ово што сам рекао, да своме ближњем помогнемо, своме брату помогнемо, учинићемо добро дјело. А онда ће се и уселити љубав Божија у срца наша. Уселивши се љубав Божија у срца наша, ми ћемо онда наслиједити Царство Божије. Ево ова данашња прича Јеванђелска гдје нам Господ управо то показује. Показује на љубав своју. Љубав, и Он трчи, и одмах без имало премишљања исцјељује ову болесну жену која је била згрчена осамнаест година. А она кад је видјела да је исцјељена, она му се захваљује, исто тако не премишљајући се. Иако су ту око ње били фарисеји, садукеји, старешине… Ето био је тај старешина синагоге који је био гордељив човјек, гордоуман. Па кад је видио да је Господ исцијелио ту жену, умјесто да се радује њеном исцјељењу, да и он заблагодари Господу на томе, он из себичности своје, гордоумности, окреће се народу и говори како ето, то не ваља радити,: „Него данас је субота. Имате шест дана, па се исцјељујте у те шест дана, а на данашњи дан то је забрањено.“ А онда га Господ кори и назива га лицемјером. Господ је онако мало повишеним тоном само фарисеје и садукеје, а ево и овог старјешину, само је њих корио и њих називао лицемјерима. Зато што то заиста и јесу били. Јер су били зли у срцу своме. Хтјели су да напакосте човјеку, а највише Богочовјеку Господу нашем Исусу Христу. Они су гледали сваки начин да га ухвате у ријечи, да га оптуже и да га убију. Али не само Њега, него и ученике Његове и све оне који су Њега слиједили. То су урадили касније послије страдања, славнога страдања, Господа нашега Исуса Христа на крсту и славнога васкрсења, када су Свети Апостоли кренули у проповијед Јеванђеља. Они су то и урадили. Они исти који су били и овдје, на овом мјесту у синагоги гдје је Господ исцијелио ову згрчену жену. Он се окреће према њему и каже: „Лицемјеру, не ради ли свако од вас у дан суботњи. Не одријеши ли магарца или вола свога да га напоји на појилу, а камо ли ову жену. Ову кћер Аврамову коју сатана свеза ево осамнаест година. Зар није она преча и важнија од тих послова које ви исто у тај дан суботњи радите?“ Тиме је посрамио тога старјешину. И не само њега него и оне који су били истога мишљења као и он. А народ видјећи то, дивљаше се. И захваљиваше славећи Господа. То је, драга браћо и сестре, јако важно да ми на свако добро дјело које нама неко учини захваљујемо Богу. И које ми учинимо. Јер заиста и добро дјело кад учинимо, оно Јеванђелско, не смијемо и не требамо тиме да се гордимо, него требамо да имамо у уму своме мисао која нам говори да је то Господ благодаћу својом коју нам је дао, то урадио. А никако да смо ми то сами, својим снагама, урадили. Господ тамо каже да ми не можемо ни један корак направити својим снагама. Него Господ нам даје ту снагу и Господ нас руководи када чинимо добра дјела, а онда напротив и сатана нас руководи када чинимо зла и лоша дјела. Тако и овај старјешина ове синагоге, он је на злом путу био. Имао је лоше мисли. Погане мисли. Носио је зло у срцу своме. А Господ га кори на један начин са љубављу да би себе исправио. Никога Господ, драга браћо и сестре, неће оставити ако он осјећа и мисли и жели да свој живот промијени. Свакога онога који има добру намјеру и који учини мали корак за своје спасење, Господ ће му помоћи. Зато треба да се трудимо на том путу. Заиста треба да се трудимо на том путу како би нас Господ заштитио и како би нам Господ помогао. Данас наша Света Црква прославља зачеће Свете Ане, тј дан када је Света Ана мајка Пресвете Богородице зачела и када је касније родила Пресвету Владичицу нашу Богородицу. Велики дан за нас људе на земљи. Дан када би могли рећи и да је почело спасење рода људскога јер су Богородичини родитељи Јоаким и Ана, који су били праведнога живота и који такође нису могли имати дјецу, тек по старости добили дијете промислом Божијим. Пресвета Богородица која се родила и преко које је род људски и природа људска добила спасење. Спасење у Христу Господу нашем који се оваплотио, који се родио од Пресвете Богородице. Тако је и кренуло спасење рода људскога. Касније и својим искупљењем за гријехове људске, за род људски на крсту и славногастрадања Његовога и славнога васкрсења Господњега. Када је нашу природу људску узнио пред престолом Божијим, и од тога момента је спасење људско могуће. Могуће је да се ми људи спасимо, да спасимо душе своје, а спасаваћемо душе своје, драга браћо и сестре, ако будемо слушали ријеч Божију и извршавали ту ријеч Божију на дјелу. А то дјело које ми треба да урадимо јесте да преносимо љубав једни другима кроз чињење добрих дјела, помагање брату своме. Као и оно што сам рекао на почетку када и ми имамо своје проблеме и поред свих својих проблема покушамо да урадимо и нешто добро за брата свога. Тиме чинимо добро дјело, тиме дарујемо љубав брату своме, а онда када дарујемо љубав брату своме, онда ћемо даровати љубав и Богу своме. А онда ће и Бог нас вољети. И ми Бога као што и ми волимо једни друге. Ако не помогнемо брату своме, драга браћо и сестре, не можемо вољети Бога. Не можемо љубити Господа свога. Научимо се томе. То није лако, али читав живот свој то учимо и онда ако се та љубав усели у срца наша заиста ћемо наслиједити Царство Божије. Нека би Господ дао да то тако и буде. Богу нашам који је диван у Светој Ани, мајци Пресвете Владичице наше Богородице, који је диван у свим светима у роду људском, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поједини сматрају да ће се у вештачкој интелигенцији, када електронски роботи довољно овладају комплексним алгоритмима понашања, сасвим природно пројавити и разне људске одлике, попут свести о лепоти и хумору, болу и задовољству, слободној вољи и савести. Како читамо код Роџера Пенроуза у Царевом новом уму, то је једно врло наивно веровање. Вољу је могуће замислити једино у недетерминистичком свету. А да ли је такав наш свет? Зашто је слободна воља камен спотицања за људски ум? У свету је постојало много великих учитеља мудрости. Они су изнели врхунска учења о доброти, правди, љубави, истини, вољи и сл. тако да су њихови следбеници стекли показатеље за етичан, врлински живот. Ипак, ниједан од ових великана духа није био личносна персонификација својих учења. Једино је Христос лично оваплотио истине о којима је говорио. Он је ипостасна вера, лепота, мудрост, љубав – и ипостасна воља. Ово „ипостасно“ треба разумети тако да Христос своју вољу остварује не просто као импулсе своје природе (натурална реакција), него као самовласно и хтеднуто испољавање природе која је у власти личности. Код Христа воља бива активирана не неким неуролошким дејством (иако као човек Он поседује и природну физиологију) колико личносним „оверавањем“. Њена врхунска овера била је пред Голготу. Зато је могуће да Он онима који га убију не узврати природно (љутњом, осветом и сл.) него на лични начин (ипостасно), што ће рећи слободом која им дарује живот вечни и васкрсење. Закључимо да Христос својом влашћу преображава импулсе природе у дела воље, тако да они не буду резултат природне нужности, као што је случај код нас. Његова ипостас није биолошка него – из нашег угла гледано – есхатолошка, будући да је утемељена у Светој Тројици. Ово нас подстиче да нагласимо појам (пр)оверавања, верификације. Све што је вредно мора да прође кроз огањ провере. Један монах је на почетку свога подвига – као циљ живота – затражио да му Бог да дар љубави. Његов старац му је на то рекао да пази шта тражи, да се ради о једном ризику. Пре него што дарује љубав Господ хоће да добро провери човека. Историја је поље тог одмеравања и она показује ризичност човековог статуса. Наиме, у стихијним снагама овог света тешко је да се у људском духу, како је писао о. Г. Флоровски, разбуди „воља за вољом“, што ће рећи: смелост слободе услед сазнања о стваралачкој дужности и одговорности човека. У свету који пулсира од кретања и који се представља као „завршен“ (а није), појединац доживљава своју немоћ. Генијалне скулптуре Алберта Ђакометија (једног од најзначајнијих скулптора XX века) показују тај усуд (τὸ πεπρωμένο) фигурâ које подсећају на усамљено дрвеће усред зиме које је изгубило своје листове. Није ни чудо: значајну улогу у његовом делу играла су философска питања о људској ситуацији, као и егзистенцијалне и феноменолошке расправе. У својој вулканској богопламености архимандрит Јустин Поповић је у Философским урвинама написао и ово: „обрести се у овом загонетном свету као човек: то је прво и највеће изненађење“. Но, изненађење може да буде и непријатно. У том зачараном космизму лежи зеница трагизма јер је човек обремењен тајнама око себе. Сићушан је у односу на несагледиви универзум и његова воља се показује слабашном. Па ипак, у јеку таквих и сличних гледишта о човеку, Оци Цркве су развили једну оптимистичну антропологију воље која води ка разумевању човека као макрокосмоса. Патристички VII век ће уздићи вољу до степена једне свеобухватне способности. Како је дошло до тога? Још у IV веку један Отац Цркве је човека описао као макрокосмос у микрокосмосу (цео свет је мален у поређењу са савршеним човеком), имплицирајући да је човек, будући боголико биће, потенцијално већи од целог света. Можемо замислити колику вољу му је дао Бог када му је поверио да по слици Творца влада светом и усмерава га ка извору постојања. С обзиром на значај воље, хришћанска књижевност је дошла до широке лепезе изразâ за вољни феномен човекове личности (воља, вољност, апетит, хтење, жеља, опредељење, извољење, избор, итд.) Сви ови појмови се међусобно разликују; рецимо, θέλημα указује на моћ, а θέλησις на однос. Да бисмо још више разумели значај воље, обратимо пажњу да Бог путем своје вољне енергије, „оспољашњује“ начин свог постојања и живота. У Светој Тројици не постоји избирљива воља него „божанска и очинска (πατρικὸν) воља“ (сходно једном максимовском изразу који поставља Оца за првоначално ипостазирање заједничке воље) која је проста и коју деле Три Личности. Истовремено, пошто су створена бића производ његове слободне воље, то Бог познаје сва бића као саму своју вољу или своје жеље. Међутим, за разлику од Бога, човек је „вољно биће“ у конфликтном (палом) стању. Сви знамо како је тешко да се две личности са јаком вољом сложе: тада оспољашњење представља претњу за друго биће. Примери из брачне или монашке заједнице то илуструју. Постоје суптилна или манифестна неслагања између стварног понашања света, човека, црквених власти итд и њиховог описа у класичним уџбеницима. Да бисмо разумели да је ли слободна воља илузија коју ствара наш мозак (убеђује нас да смо ми начинили слободан избор из расположивих опција док је избор већ био начињен), морамо поћи од чињенице да се постојање света уистину не заснива на природи или вољи света, него на вољи Другог. Међутим, Бог је човекову самовласност „поставио као закон“, сагласно једној антиномичној формулацији Св. Григорија Богослова. Бог, тако, установљује човекову слободну вољу. Тиме Григорије жели да каже да слободни избор не само да је могућ, него је и неопходан. Међутим, природу ове воље треба објаснити. Максим Исповедник приказује природну вољу као један апетит који је на располагању човековом логосу; воља је логосна, па тиме и самоодређујућа. Међутим, воља је и постављање циља а то садржи и многе фантастичне елементе; Максим Исповедник је дефинише као фантастични апетит. И док воља припада природи само као „пуко (просто) хтење“, воља као начин или „како“ воље припада личности. Обратимо пажњу, међутим, да су Св. Григорије Ниски и Св. Максим Исповедник сматрали да је воља седиште греха. (Стари Грци нису повезивали грех са вољом него са нечистотом.) Стога није исто исцелити људску природу и њену вољу. Исцељење природе бива кроз Христово свеукупно дело које кулминира у васкрсењу. Међутим, сврха исцељења воље је у њеном слободном преобраћењу а то може доћи само изнутра, љубављу. То не може учинити нико уместо нас самих. Према томе, воља о којој је овде реч не своди се на слободу избора. Она је оно стање о коме смо говорили: лично хтеднуто постојање пред Богом, човеком и светом. Тако права воља није она која се колеба између чињења и нечињења. Штавише, за њу избор не постоји у виду дилеме, него у виду афирмације богодане логосности. Дакле, ако се слобода избора тиче само средине пута а не циља-предодређења, тада ми као хришћани не тежимо слободи која се испоставља као избор између више могућности, него слободи као начину постојања покретаном љубављу. Енигма теологије, као и уметности, лежи у непознавању путева сазнања унапред. Уосталом, духовни живот је ризик. У теологији влада правило да оно непредвидљиво постаје део живота. Међутим, постоје одређене константе у богословљу које не дозвољавају замагљивање истине: истина се, према томе, не налази у фалсификату, неправди, самовољи, неслободи, казни, прогону… Највише се треба клонити оних који сматрају да поседују истину, да унапред знају „чињенице“, да им је загарантована доминација контекстом… Procul a Jove procul a fulmine. Стога је мрзовоља (или зловоља) међу антиподима горњих појмова воље. Она је пут у гнев, мелахнолију и пад. Апостол Павле је писао Титу (такође епископу): „А епископ као Божији домоуправитељ треба да буде… не самовољан, не гњевљив, не пијаница“ (Тит. 1, 8). Благодат разбуђује слободно произвољење које, у труду подвига, чува човека од волунтаризма пада. За разлику од самовољних теолога, харизматични теолози не знају откуда им је дошла просветљујућа мисао. Као што је Пикасо приметио да сваки сликар, чак и онај академски, пред сликање неког дела, постаје „лаички сликар“, тако и ми можемо рећи да је сваки прави теолог, пре академског систематизовања мисли, један теолог-лаик. Када вам износи своје мисли на теолошку тему, Јован Зизјулас личи на дете које слободно и заносно приповеда о оном што је видело или доживело. Попут мале Хелене из „Кефалице“, којој навиру мисли и саме се претачу у њен слатки говор. Када дете црта оно нема страха од грешке него повлачи линије као да је потпуно сигурно како његова слика треба да изгледа. Слично је и када пева. То је дар. Хеленина маштовитост нас подсећа на то да је φαντασία једна темељна одлика воље у антрополошком смислу, која се потврђује као могућност да превазиђемо себе тако што ћемо предодредити своју вољу на основу блаженог циља. Уосталом, сва блаженства су стављена у перспективу будућности (уп. Мт. 5, 3-11). Фантазија је могућност коју човек има да би постављао циљеве док превазилази своје моћи и своју власт (према којима је у контрадикцији), и да помоћу њих иновира своју вољу. Оци нас уче да интегритет имамо тек када наша љубав наведе слободну вољу да се више не супротставља богоданој природи. Када си у поднебљу истине, тада нестаје тама јер „прође сенка закона, будући да је наступила благодат“. Истина осветљава и оно што је мрачно. Грчки сликар Јанис Царухис је рекао да „на Атици у подне тело упија сенке“. За такве опсервације треба имати посебан осећај. Кад се предаш „Духу који нема ни почетак ни крај“, тада постајеш слободан и примећујеш како једна врлина почиње да тражи другу. Слично томе, пак, кад човек учини један грех тада следи нови грех – на пример, покушава да слаже да га није учинио. Христос, као превечни Логос Бога Оца у Духу Светоме, јесте личност у којој су протолошки „смештени“ нестворени логоси-жеље Божије о творевини. Он дела у историји на такав начин да Тајну његовога личносног отеловљења сви нараштаји могу вољно да прихвате као есхатолошко назначење, тако да њихово да буде вечно да (уп. Јак 5, 12). Извор: Теологија.нет