Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'рад'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Одсек за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, који је усмерен на менторски рад са младим свештеницима, покреће своју прву активност. У питању је предавање на тему „Свештеник у парохији, братству и у своме дому“, које ће 17. маја 2024. године бити одржано у сали за предавања парохијског дома храма Светог Александра Невског на Дорћолу, са почетком у 19 часова. Предавач је протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић, координатор наведеног Одсека. Предавање је намењено превасходно парохијским свештеницима Архиепископије који имају до три године парохијске службе, чије присуство се подразумева. Истовремено, позив да учествују на овом дијалошком предавању упућен је свим свештеницима Архиепископије, који желе да прошире или размене своја лична искуства на дату тему. Предавање је затвореног типа, није отворено за јавност и намењено је искључиво парохијском свештенству Архиепископије београдско-карловачке. https://мисија.срб/менторски-рад-са-младим-свештеницима/
  2. "Јер будући слободан од свију, свима себе учиних робом, да их што више придобијем. И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем; онима који су под законом као под законом, да придобијем оне који су под законом; Онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем. Не знате ли да они што трче на тркалишту, трче сви, а један добија награду? Тако трчите да је добијете. А сваки који се бори од свега се уздржава, они пак да добију распадљив вијенац, а ми нераспадљив. Ја, дакле, тако трчим, не као на непоуздано; тако се борим, не као онај који бије вјетар; Него изнуравам тијело своје и савлађујем га, да проповиједајући другима не будем сам одбачен."1 Кор. 9, 19-27 За апостола Павла највреднија стеченост у Христу јесте слобода. „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити “, пише он у својој Посланици Галатима (Гал. 5:1). "Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите." (Гал. 5, 15). Потчињавање многим законима, националним обичајима и верским обредима не гарантује се спасење, али они бар омогућавају да се земаљски живот не претвори у искрени пакао. Али сада је у Христу апостол нашао ту слободу од јудаизма и паганизма, што му је дало прилику да се осећа као код куће у друштву и једног и другог. Ово се обично назива способношћу да се „слажете са свима“. Да ли је ово непринципијелно? Наравно да не. Прво, особа која не види ништа даље од сопствене идеје, па чак и не покушава да разуме тачку гледишта других, никада не може постати проповедник Јеванђеља Христовог. Друго, апостол увек носи свој прави „дом” са собом и у себи. Где? Он пише: „Међутим, наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа" (Фил. 3:20). И то „небо” апостол носи у себи: „А живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене.“ (Гал. 2, 20). Слобода од конвенција људског постојања је дивна карактеристика мисионара попут апостола Павла. Укљученост у обичаје најразличитијих друштава омогућила му је да „привуче“ велики број људи за Јеванђеље. Мисионарска делатност апостола била је успешна управо зато што се са пуном одговорношћу посветио служењу Христу и људима разних обичаја. „За Јевреје сам постао као Јеврејин“, пише он. Ослобођен Мојсијевог закона, апостол Павле је могао мирне савести да поштује законске јеврејске обичаје. Тако се понашао и у Јерусалиму и на другим местима када је морао да комуницира са Јеврејима. Обрезао је Тимотеја у Ликаонији - "Овога хтједе Павле узети на пут са собом; и узе га и обреза због Јудејаца који бијаху у оним мјестима, јер сви знадијаху оца његова да бјеше Јелин. (Дела 16:3), ишао је у синагоге суботом - "И у дан суботни изиђосмо ван града на ријеку, гдје се сматрало да је богомоља; и сједнувши говорисмо женама које се бијаху сабрале." (Дела 16:13), итд. У општењу са паганима, није могао да се придржава бројних прописа Мојсијевог закона, на пример, заповести о чистом и нечистом. Могао је да буде, да тако кажемо, „човек без закона“. Према светом Теофану Затворнику, „јављајући се међу њима, он је у спољашњем животу био као они; Није зазирао од њихове хране, нити је зазирао од других њихових обичаја: био је као и сви други. Ово не може укључивати обичаје, исповедање вере које подразумевају, на пример, жртве идолима и слично.” Иначе, апостол Павле се осећао везаним не Мојсијевим, већ Законом Христовим, односно Законом љубави - "Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов."(Гал. 6, 2). Ово је прави Божји Закон. Апостол је могао бити „свој“ међу јакима и међу слабим у вери. „Свима сам постао све“, закључује он своја упутства мисионарима овом чувеном формулом, користећи пример сопствене апостолске делатности. И све то ради Јеванђеља, које жели да објави што већем броју људи да би бар неке спасио. У овом одломку апостол Павле износи принцип који је важан за хришћанску мисију у сваком времену и сваком друштву. Размишља о људима, слуша шта их брине, плаши или чини срећним. Размишља како да Јеванђеље учини разумљивим и прихватљивим људима. Јеванђеље мора досећи што је даље могуће. А то подразумева да се мора проповедати на привлачан, разумљив и жив начин. Христов гласник мора ући у ситуацију људи и волети их. Ово је мисионарски програм апостола Павла: придобити многе, иако је реалиста и скромно пише да може спасити само њих неколико. Али знамо да је успео да приведе више људи Христу у Духу Светом него било који други апостол његовог времена. И то захваљујући његовој слободи да „постане све за свакога“. Стога нас апостол учи да се слажемо са људима, превазилазећи своју лажну приврженост начелима, што се најчешће односи на споредне ствари, несуштинске за веру и спасење. Треба бити принципијелан у главном - вечној и непроменљивој љубави која никада не престаје - "Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати." (1. Кор. 13,8). Међутим, мисионарски рад – уз сав ентузијазам проповедника Јеванђеља и уз све радости које доноси успех мисије – тежак је и пун искушења и опасности. Захтева посвећеност служби и рад на себи. Апостол пише о посвећености и раду на примеру учесника спортских такмичења. Слике из спорта биле су блиске коринтским хришћанима, пошто су се Истмијске спортске игре одржавале недалеко од њиховог града. Први пример апостола Павла је трка. Овде нема места мисли о конкуренцији. Једина ствар је да такмичар мора вредно да тренира и да се то на неки начин ограничи. У древним спортским играма, то је значило десет месеци напорног тренинга, током којих је спортиста морао да се одрекне вина, меса и комуникације са женама. Ако спортисти већ толико концентришу снаге да би освојили победнички венац, који ће за неколико дана избледети (на Истмијским играма то је био венац од борових гранчица, на Олимпијским играма од маслина), онда колико живот хришћанина захтева више самодисциплине! Уосталом, говоримо о проналажењу нетрулежног венца вечног живота. Ово је прави циљ тежње, само о томе треба размишљати. У другом писму апостол о томе пише овако: „Размишљам само о једном: да заборавим оно што је иза и јурим ка ономе што је испред мене, трчим ка циљу ради награде у трци, ради оне небеске награде на коју нас је Бог позвао кроз Христа Исуса“ (Фил. 3:13-14). Други пример долази из борбе песницама. Али и овде изостаје помисао на конкуренцију, на противника. Апостол Павле себе види као боксера који се не бори против другог и не замахује песницама у ваздуху, већ „туче“ самог себе. Он настоји да победи себе. Свети Јован Златоуст овако препричава ове речи апостола Павла: „Не мислите, вели, да вам је доста за спасење што верујете; Ако мени, који сам проповедао, поучавао и преобратио хиљаде људи, ово није довољно за спасење када се и сам не понашам беспрекорно, колико је више вама. На крају крајева, сваки хришћанин је на овај или онај начин у служби Исуса Христа и његовог Јеванђеља. Али проповедати другима и истовремено кроз свој живот показати лажи речи објављених или исповеданих, значи занемарити Божји позив. архимандрит Јануариј (Ивлијев) https://www.pravmir.ru
  3. „Посао ми одузима све време и сву снагу. Кад да се молим? По читав дан сам у трци и јурњави. Једино недељом могу да се наспавам.“ Чуо сам такве приче. Вероватно сте и ви. И морамо се сложити с тим да је мноштво наших људи притиснуто испразношћу и зарадом. Наизглед, стварно немају кад да се моле. Свето дело – учествовање у службама и служење Богу – нужно се занемарује и закржљава. Затим цео живот креће укриво, не иде право, већ постранце. Очигледно је да треба тражити излаз и он је могућ у виду спајања рада и молитве. Наравно, ништа не може да замени недељну Литургију. Али свакодневни послови се свакако могу мешати и растварити молитвом. Сам рад може постати аналог молитве и свето дело. Видели сте (у филмовима, а можда и у животу), како људи пљуну у шаке приступајући послу. Ово пљување има ритуални карактер. Раније су сви хришћани прали руке пре него што кроче у цркву. Некада су сви подизали руке у молитви и требало је да оне буду чисте. Код католика и дан-данас у свакој цркви на улазу постоје специјалне посуде с водом у којима богомолници поквасе прсте кад улазе у храм. Код нас сад само свештеници перу руке пре службе. У православљу само они данас узносе руке пред Богом. Али традиционално пљување у шаке пре него што се човек прихвати лопате или секире означава прање руку пре светог дела. Зато што је рад аналог молитве. Узгред речено, наши преци су пре него што се прекрсте дували или симболично пљували у прсте што такође симболично представља прање. Подједнако је свето радити и разговарати с Богом. Можемо учити да сједињујемо ове две ствари. Има послова уз које човек може да се моли. То су сви механички послови попут косидбе, љушћења кромпира, окопавања леја или други монотони послови који се обављају аутоматски и поред којих је ум релативно слободан. Свака кратка молитва: „Исусе, Сине Божији, помилуј ме,“ „Богородице Дјево“, „Боже, очисти мене грешног,“ или друге умесне су и не ометају рад. Руке раде, а ум се моли. Управо да би човек који се моли био ослобођен нужности да отвара молитвеник, да чита речи из књиге, текстове многих молитава треба да научи напамет. Одломци из Јеванђеља и Давидови псалми треба да постану наша својина, треба да припадају нашем сећању, а не само да буду садржај књига које читамо. Тада ћемо моћи да насладимо или да ојачамо душу молитвом и док чекамо у реду, и док се возимо превозом, и кад идемо у спортску салу. Многи из праксе знају ову тајну молитвеног стајања пред Богом док се баве најразличитијим пословима који наизглед не погодују молитви. Желео бих да улазим возило градског превоза за чијим воланом се тајно моли возач. Његов ум ће се бавити корисним стварима и неће морати да укључује „Шансон“ или „Радио Дачу“, и да малтретира уши путника. Притом ће возити пажљивије, пошто име Божије човека у чијем се уму налази чини одговорнијим и сабранијим. Желео бих да механичар у сервису мењајући точак на мојим колима или поправљајући њихов мотор, не псује, и не звиждуће себи под нос, већ да повремено у уму призове име Божије упомоћ. Кад улазим у кафић или ресторан хтео бих да се надам да кувар који ми спрема јело не намигује келнерици и не прича јој виц, већ се сећа Бога док ради и моли Му се. Можете мислити да је то сан и фантазија, али ћу вам рећи да није ни једно, ни друго. То је сасвим могућа реалност. Њено одсуство у нашем животу или (рећи ћемо) врло ретко присуство зависи само од малог броја богомолника који теже томе да служе Богу на свом малом месту. Ово дело зависи само од наше воље, пошто нико нема власт да нам нареди о чему ћемо размишљати док обављамо свој посао. Немаш времена или снаге да одеш на бденије. Слажем се. Али увек имаш и времена и снаге да усред свакодневног посла изговориш напамет „Помилуј ме, Боже“. Ради се само о жељи. И ову жељу треба да подстичемо у људским душама, подсећући их и учећи да призивање Бога у молитви и словесном служење Њему, у суштини не омета ништа осим расејаности и маловерја. Посебно треба нешто рећи о људима који се баве умним радом. Ако радник који нешто малтерише може да се моли док ради, учитељ који проверава свеске не може. Његов ум је заузет. Исто тако је заузет ум диспечера на аеродрому или системског администратора у фирми. Сви они чији ум је на послу врло заузет треба да се моле пре почетка посла. Управо они треба да дуну у прсте, прекрсте се или да пљунувши у шаке, седну за тастатуру. Оваквих послова има све више и више. Посао постаје механички и аутоматски, а човек се претвара у додатак сложеним механизмима. Он и сам ризикује да се временом претвори у робота или у компјутер на радост футуролога и холивудских режисера. И да би остао човек треба да се моли. Машина престиже човека по продуктивности, машина се неће уморити и неће заспати. Али се никад неће обратити Богу са захвалношћу или молбом за помоћ, а човек то треба да чини. То је главна ствар по којој се он разликује, како од машине, тако и од бесловесне животиње. Напокон, има и оних који не раде с циглом, или с глином, или с фајловима и гигабајтима, него с људима. Чиновник, администратор, шеф, лекар, судија, менаџер. Ови људи разговарају, убеђују, грде, моле, инсистирају, пишу записнике и резолуције. Они држе састанке, испитују (иследници), објашњавају (учитељи) и тако даље. Ову вишемилионску војску одговорних радника можемо подсетити на пример атонског старца Силуана. Он је, свакодневно општећи с десетинама радника у манастиру, одредио себи за правило да никад не започне разговор са човеком пре него што се кратко помоли за њега. Формално то није тешко, али од човека захтева праву веру и љубав према људима. Рецимо, директор школе позива родитеље ученика-мангупа који је намучио читаво одељење. Ако су већ стигли пред његов кабинет право је време да се помоли Богу говорећи: „Господе, помози ми да кажем правилна речи. Научи ме како да поступим. Дај ми чврстину ако је потребна чврстина. Дај ми самилост, дај ми разум.“ Очигледно је да речи могу бити најразличитије. Међутим, потребна је сама молитва. Исто тако доктор на пријему говорећи следећем пацијенту: „Уђите!“ може да се помоли за њега у себи. Ни начелника нико не спречава да чини исто то на дан пријема. Ни шефа кад су радници у питању. Ни командира за војнике. Даље можемо наставити у истом правцу. Узгред речено, Суворов је пре свих нас рекао војницима да „без молитве не пуне пушке. Чим човек погледа какве су особености живота дизаличара, возача камиона на дугим маршрутама, таксиста и продаваца, види да свако може да нађе своје речи, своје време и свој начин за разумно служење Богу. И тада ће човека који се моли у току посла обавезно нешто почети да вуче у храм. Мала молитва коју твори у свету, повући ће човека у Дом Молитве, у свети храм на Литургију. Човек ће осетивши силу молитве и њену сласт пожелети да оде на место где је све саздано за молитву и све одише молитвом. Јер, како ко живи, тако се и моли. И ако живимо без молитве, душа нас не зове у храм у свету недељу. Нема жудње. Крила су поткресана. На души је кисело и досадно. Сви треба да се моле. То је заједнички труд свих верних душа. Свуда треба да се молимо, односно, на послу и на одмору. Уколико је могуће, увек треба да се молимо. То није лак посао, али плодови које од њега очекујемо јесу преображај свакодневног живота из тешке и монотоне службе у служење Богу. И то је, наравно, човекова унутрашња промена. Његов срчани прелаз из стања сина овога века у стање сина Царства. Син Царства никад неће рећи: „Кад да се молим? Све време радим.“ Код њега молитву и посао не дели провалија, већ он и једно и друго обавља пред лицем Божијим, у славу Божију и силом Божијом. Протојереј Андреј Ткачов https://mitropolija.com/2023/12/26/rad-i-molitva/
  4. Сваке године, понављам још једном СВАКЕ ГОДИНЕ на Западу (на главним Западним језицима) се одштампа у просеку мање више око ca. 5 књига/студија и ради се углавном о студијама које фалсификују историју/ дешавања из недавне прошлости, као што је бомбардовање Србије 1999, рат од 1990-95, Српска Црква итдддддддддддд. У великом броју случајева ове књиге су јефтине или су бесплатно доступне на интернету у електронском формату а све са циљем да се то рашири што више и лакше по свету. Ево само један пример где је књига одштампана прошле године и једна од теза је да су Срби 1912 извршили инвазију, преотели Косово: “Serbian invasion of Kosovo in late 1912" https://www.amazon.com/Kosovo-Documentary-History-Library-Studies/dp/1838600035/ref=tmm_pap_swatch_0?_encoding=UTF8&qid=1575443368&sr=8-1 Албанци као и други у Западној европи и Амерци пласирају тезу константно да је Србија протела Косово од Албанаца....као и многи други детаљи што се тиче Цркава и манастира. Ми знамо како ствари стоје али има људи на Западу који то незнају. И има начин како да се допре-дође до тих људи да се чује Српска позиција али треба то неко да уради.... КАКО је могуће да поред толико људи у српским земљама (Србији, Црној Гори, Р. Српској) који имају титуле доктора, магистара и који су на редовном платном списку Цркве или државе, а да нико не може да напише Book Review (једна или две странице текста) и да одштампа у неком од часописа на Западу као одговор, или на неки други примерен начин да одговри на ову појаву. Тачно постоји начин- пут како то да се заврши-одради. Овде се не ради о члаку из неких новина па да сад чоек одговара на то, него се радаи о научним радовима/студијама са Западних универзитета који селективно бирају материјал а све ради фласификовања чињеница и те књиге се налазе на полицама библиотека свих-већине универзитета на Западу.... иста је ситуација и са Русима али Руси имају људе који воде рачуна и одговарају на оваке појаве. Треба рећи да Руси нису усамљени у томе, још неки од народа/држава имају организована државна/ релизгиозна одељења која прате шта се пише у академским круговима у свету и одговарају сваке године шта год да се појави противно чињеницама. Да ли је могуће да ни Црква СПЦ а ни држава (сви доктори, магистри који су на редовном месечном платном списку) не могу да одговоре на 4 или 5 књига који се одштапају сваке године у којима се системаски фалсификују чињенице и ради против нас као народа.????
  5. Запослени у Народној банци Србије и ове године организовали су прикупљање намирница за Црквену кухињу, Верског Добротворног Старатељства АЕМ СПЦ, а поводом Међународног дана борбе против сиромаштва. Прикупљена је већа количина основних животних намирница и зимске гардеробе и обуће, саопштили су из ВДС-а уз поруку - То тако мало са наше стране нас чини Христовим следбеницима. Није за осуду бити сиромах, већ немати храбрости у подношењу беде. (Св. Василије Велики) Извор: Верско добротворно старатељство АЕМ СПЦ
  6. Прослава стогодишњице васпостављања Српске Патријаршије настављена је 15. маја 2022. године у Сремским Карловцима, једној од три катедре патријараха српских. После свете Литургије у Саборном храму Светог Николаја Мирликијског, у престоној дворани Патријшијског двора одржана је свечана седница Светог Архијерејског Сабора. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. началствовао је 15. маја 2022. године, у Недељу о раслабљеном, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог оца Николаја Мирликијског у Сремским Карловцима. Уследио је чин призива Духа Светог којим је започело заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. У Сремске Карловце још од јуче пристижу верници из читаве Србије, а према неким проценама очекује се долазак преко 10 хиљада људи. Велики број верника био је окупљен испред Саборног храма Светог оца Николаја Мирликијског у Сремским Карловцима. Та прелепа црква била је дупке пуна и премала да прими све поклонике који су стигли на прославу значајног јубилеја Српске Цркве. Свету Литургију, коју је у Саборној цркви служио патријарх Порфирије, преносила је Радио-телевизија Војводине. На светој Литургији Његовој Светости Патријарху су саслуживали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, високопреосвећена господа митрополити дабробосански Хризостом и црногорско-приморски Јоаникије, преосвећена господа епископи сремски Василије, будимски Лукијан, новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, канадски Митрофан, жички Јустин, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид и буеносајрески и јужноамерички Кирило у молитвеном присуству осталих архијереја, чланова Светог Архијерејског Сабора. Саслуживали су и високопреподобни архимандрити Тихон из манастира Студенице, Сава из манастира Крушедола, Доситеј из манастира Грегетега, Арсеније из манастира Косијерева, Данило из Митрополије загребачко-љубљанске, Нектарије - главни секретар Светог Архијерејског Синода и Данило - директор Патријаршијског управног одбора; високопречасни протојереји–ставрофори проф. др Зоран Ранковић - декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду), протојереј–ставрофор проф. др Зоран Крстић, протојереј–ставрофор мр Јован Милановић - ректор Каерловачке богословије); као и протонамесник Љубомир Пријовић - в.д. ректора Богословије у Фочи) и игуман Севастијан из манастира Крке. У беседи на свечаном литургијском сабрању, предстојатељ Српске Православне Цркве је поручио: -Христос васкрсе! Ваистину васкрсе, браћо и сестре, Господ! Ми смо још увек обасјани не само радошћу Васкрсења Христовог него и свим плодовима Његовог Васкрсења који се нас непосредно тичу. Радујемо се Његовом Васкрсењу, али радујемо се и Његовој љубави, Његовом односу према својој творевини, према нама људима. Радујемо се Његовој љубави према нама пролазнима, који имамо свој почетак и свој крај по природи, и мимо тога још додатно нама слабашнима, грешнима, препуним промашаја, препуним падова, егоизма, самољубља, мржње, препуним свега онога што нас чини да нисмо здрави, што нас удаљује од нас самих, што нас удаљује од Бога. Радосни смо, дакле, и поред свега тога што нас Господ љубављу својом, Васкрсењем својим и кроз Цркву своју чини да можемо бити Њему блиски, да можемо осетити Његову љубав, близину, помоћ и штавише, пре свега и изнад свега, да можемо учествовати у свему ономе што је Његово. Чули смо одломак из Јеванђеља по Јовану, причу о узетоме, дакле, о паралисаном човеку који је болестан 38 година, али који долази у једну бању у којој само једампут у годину дана силази анђео Божји и чини својим силаском да та бања може бити лековита, али опет само за онога који први ногом ступи у ту бању. Мноштво људи је долазило и сваком је била потребна помоћ Божја и исцељење. Браћо и сестре, Јеванђеље је препуно слика и момената у којимам видимо да Господ Исус не седи у синагоги, није затворен у свој кабинет, не живи у кули од слоноваче, него Господ излази из храма, иде у народ. Господ, штавише, не иде искључиво и пре свега код оних који споља изгледају да су праведни, не посећује најпре оне који мисле за себе да испуњавају закон, да су бољи од других, да су врлинскији од других, него иде, како се то каже, на маргине друштва. Иде међу оне који осећају дубинску потребу за помоћи, за помоћи од другог човека и за помоћи Божјој. Иде међу грешне, међу оне који су отпадници од високих социјалних статуса и нивоа, одлази међу сиромашне, одлази међу оне који су свесни да им је потребна помоћ, а самим тим су свесни да нису савршени и њима открива себе као Спаситеља, као Онога који помаже у историји у разним потребама људским, али који пре свега разрешава потребу за смислом постојања, потребу за вечношћу, за љубављу, за заједницом, потребу за другим, за братом. Управо то, браћо и сестре, у овој драматичној причи у разговору између Христа и узетог, 38 година паралисаног, који седи поред бање и очекује помоћ. Најпре видимо да тај човек упорно 38 година долази и нема му помоћи. Господ му прилази и пита га: Да ли ти хоћеш да будеш здрав? Човек одговара оно што би често готово свако од нас одговорио: Немам човека, сам сам, усамљен сам. Немам другога. Жали се Христу овај болесник и ми често се жалимо. Заиста често и ми смо потпуно сами, усамљени, остављени себи, као и овај који лежи поред бање и чека помоћ. Можда може бити да је и сам допринео да нема човека. И најчешће то јесте тако. Ми осећамо да смо сами, усамљени, да немамо другог, да нам нема помоћи, јер смо пре свега усмерени на себе. Гледамо само своје. Гледамо на своје као појединци. Гледамо онда на интересе своје породице, групе којој припадамо, партије којој припадамо. Гледамо искључиво и чак само на интересе свог народа, на добро своје лично и своје заједнице. Легитимно је то, браћо и сестре. Не можемо бити, употребићу реч, себични ако нисмо претходно себични у Христу и по Христовој заповести, по Његовом моделу: Воли ближњег свог као самог себе. Дакле, ми смо егоисти, најчешће затворени у себе својим егоизмом. Не постоји за нас други човек, друга породица, друго село, други град, други народ, друга држава, и тако редом. Бог је Бог свих. Јасно је Свето Писмо: Човек је створен по слици и прилици Божјој. Сваки човек! Дакле, браћо и сестре, засигурно смо допринели што нема човека. И овај који лежи поред бање Витезде и очекује помоћ допринео је засигурно што му нема помоћи. Међутим, Господ који је Љубав не застаје ту, не стаје ту где ми стајемо, не застаје тамо где ми застајемо себични, егоистични, самољубиви, неко ко не мисли о другом. Господ показује да мисли о сваком, па и о оном који је најдубље и највише пао. Воли сваког и у том броју и нас. Онда парадоксално, неочекивано, неприметно – а 38 година упорно долази, нема му помоћи - пита га Господ: Хоћеш ли да будеш здрав? Могло би то бити увредљиво питање, могао би неко помислити да Господ Исус исмева овог болесног, али то, браћо и сестре, није тако. Господ пита: Да ли ти хоћеш да оздравиш? Показује ту своју љубав и уједно кроз љубав према нама да поштује нашу слободу. Ако хоћеш здрав да будеш, мораш да хоћеш, тј. неопходно је да постоји у нама сачувано зрнце слободе, зрнце слободне воље, а изнад свега да постоји и најмања вера и поверење у то да можемо да будемо здрави. У свакој причи у којој Господ чини чуда у Јеванђељу, увек тражи веру, очекује слободу, очекује корак од оног који хоће помоћ. Верујеш ли да то могу учинити?, пита капетана. Овај одговара: Да, верујем! Господе, помози моме неверју! Нека Господ да да макар на нивоу тог капетана можемо рећи да је наша вера равна неверју, али опет не одустајемо од ње, јер 38 година покушавамо да учинимо и најмањи корак у нашем животу, корак у испуњавању закона Божјег, Јеванђеља Христовог, да никад не одустајемо од тога. У тој нашој жељи, у тој нашој одлуци, крије се чудо исцељења. Оног тренутка када је овај болесни човек у бањи Ветезди рекао: Да, хоћу! - иако је очигледно да хоће, али је потребно и да каже: Да, хоћу, да се види да хоће и изнутра - тог тренутка се десило чудо исцељења. Ми смо, браћо и сестре, најпре болесни изнутра, духовно, јер смо одвојени од Јеванђеља Христовог. Шта је за нас Јеванђеље Христово? То је систем вредности по којем ми живимо. Није то мој и твој лични став шта мислим о овоме или ономе. Мислим оно што мисли Господ, што мисли Јеванђеље, а трудим се да се уподобим том систему вредности. То је вечни систем вредности, нити старомодан нити модеран, увек савремен, вечан, непролазан. Дакле, браћо и сестре, неопходна је вера у то да Господ може учинити чудо. Неопходна је наша жеља, наша слобода и већ смо ослобођени од сваке болести и сваког греха. Вера је оно на чему се заснива и здравље и постојаност нашег народа - вера у Господа. Без вере наш народ није оно што јесте. Без вере, рећи ћу, можда звучи радикално, наш народ не постоји, већ може бити да се креће, али по дефиницији апостола Павла, као окречен гроб, тј. креће се, битише, али не даје плодове у складу са даровима које је добио од Бога. Зато наш народ јесте у нашој Цркви. Где год има Цркве има и народа, има и јединства. СПЦ
  7. POČELA ISTRAGA U NJUJORKU: Umesto patrijarha, malverzacije oko crkve će istraživati episkop Mitrofan i delegacija iz Beograda January 16, 2022 By Antonije Kovačević, Serbian Times Vernici Srpske pravoslavne crkve u Njujorku i Eparhiji istočnoameričkoj s nestrpljenjem su ovih dana očekivali najavljeni dolazak patrijarha srpskog Porfirija, ali do njega na žalost nije došlo, zbog činjenice da je Njegova svetost pre nekoliko dana testirana pozitivno na Covid virus. Umesto patrijarha, u Njujorku su se juče pojavili episkop kanadski Mitrofan, te arhimandrit Nikifor i protojerej stavrofor Velibor Džomić kao direktni izaslanici patrijarha. DOMAĆINI DOČEKALI GOSTE: Delegacija iz Kanade i Srbije na večeri u Eparhiji istočnoameričkoj u Njujorku Oni će narednih dana voditi navodnih finansijskih malverzacija u Istočnoameričkoj eparhiji SPC, u kojoj već nekoliko godina, sa malim prekidima, bukti sukob između vladike Irineja s jedne, i vernika sa druge strane. Sukob je nastao pre nekoliko godina, posle paljevine hrama Svetog Save u Njujorku, koji se usled požara urušio na Vaskrs 2016. godine. Velika većina parohijana, predvođena prošle godine izabranim Odborom, koji vladika odbija da imenuje, sumnjaju da su ljudi bliski vladici, kojima je povereno renoviranje crkve, zloupotrebili novčana sredstva dobijena od osiguranja i donacija, pa je tako do sada, umesto prvobitno planiranih 3,6 miliona dolara, na obnovu do sada potrošeno više od 8 miliona. Na Facebook profilu crkve Svetog save u Njujorku juče je najavljeno da će današnju svetu liturgiju služiti episkom kanadski Mitrofan, uz sasluživanje arhimandrita Nikifora i protojereja stavrofora Džomića. Na večeri koja je održana sinoć domaćini iz Eparhije istočnoameričke ugostili su delegaciju iz Kanade i Srbije, upoznali ih sa skorijim zbivanjima u Njujorku. Više detalja očekujemo narednih dana, kada će Serbian Times izveštavati o toku istrage malverzacija u Eparhiji i njujorškoj parohiji. Piše: Antonije Kovačević Foto: Marissa Marivelli for HDC_NYC & Untapped Cities, Privatna arhiva Повезана тема на форуму:
  8. О значају црквене уметности на простору Српске Православне Цркве, посебно на територији Епархије рашко-призренске, као и о значају Свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана, за мајско-јунски 379. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорила је др Ивана Женарју Рајовић, виши научни сарадники Института за српску културу. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Интервју у pdf формату О значају црквене уметности на простору Српске Православне Цркве, са посебним нагласком на територију Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, као и о значају свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана, разговарамо са др Иваном Женарју Рајовић, вишим научним сарадником Института за српску културу, која је за релативно кратко време оставила велики траг на пољу црквене уметности, и то пре свега ону која се развијала у деветнаестом веку на територији данашњег Косова и Метохије, односно Рашко-призренске епархије. *Када се пројавила Ваша љубав и жеља за бављењем српском културом и нашим светињама? Сплет околности довео је до тога да моја интересовања буду усмерена на српску црквену уметност, и то пре свега ону која се развијала у деветнаестом веку на територији данашњег Косова и Метохије, односно Рашко-призренске епархије. Упоредо са уписивањем докторских студија на Филозофском факултету у Београду запослила сам се на Институту за српску културу који се некада налазио у Приштини, а већ годинама је „привремено“ измештен у Лепосавић. Како је примарни циљ овог института проучавање српске културе на Косову и Метохији, једини исправан пут био је да прихватим идеју свог ментора проф. др Ненада Макуљевића и усмерим истраживање на тај простор и нарочито на XIX век, који је на том простору био готово неистражен. И раније сам гајила интересовање за различите видове визуелне културе XIX века, а временом сам схватила да је овај избор, без обзира на многе потешкоће са којима сам се сусрела успут, био исправан. *Будући да се веома темељно и стручно бавите српском културом, особито на простору Старе Србије, да ли Вас је овај рад усмерио да у дубљем светлу гледате на светиње које су наше бесцен благо? Свакако. На једно такво, дубље сагледавање ствари највише су утицала моја теренска истраживања на Косову и Метохији. По први пут суочена са реалним стањем у којем се налазе људи који тамо живе, креирала сам сопствену слику о тим проблемима која се доста разликује од онога што ми је до тада било пласирано у медијима. Са друге стране, оно што је за наш разговор битније, јесте стање у којем се налазе српске цркве на том простору и схватање о њиховој немерљивој улози у животима Срба. Та улога данас је готово једнака оној у столећима када су Срби живели у Османском царству. Шта више, не само данас, већ безмало две деценије колико траје овај последњи историјски период страдалништва и трпљења српског народа. Био ми је непојмљив и јаз у научним истраживањима, колико је пажње и интересовања посвећено средњовековним споменицима, и колико је занемарено оно што се дешавало у последњем веку османске власти. Такође, на неки начин, изменило се и моје поимање религије. *Користећи ову прилику и част да разговарамо са Вама, значајно би било да нас у кратким цртама упознате са развојем црквене уметности на простору Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске? На овакво питање тешко је дати сажет одговор а да се не сведе на најзначајније и најпознатије црквене споменике, али покушаћу да развој црквене уметности на овом простору сведем на три кључне фазе, свакако зависне од политике, које заправо покривају период од XIII до XIX века. Косово и Метохија је простор који су Словени трајно населили у VII веку, али је у својеврсном историјском мраку био све до XI века, и који је освојио Стефан Немања након смрти византијског цара Манојла Комнина. Важно је поменути и да је приликом оснивања Хиландара Стефан Немања за језгро изузетно великог манастирског властелинства установио управо Метохију. Златно доба црквене уметности на Косову и Метохији био је период власти краља Милутина који је на том простору установио неколико дворова, што је било праћено и експанзијом црквене уметности. Још се краљ Стефан Првовенчани у трећој деценији XIII века старао око обнове Грачанице и Богородице Љевишке, које су представљале епископска седишта у Липљану и Призрену, али их је темељно обновио или изнова подигао краљ Милутин који је, угледајући се на Студеницу Стефана Немање, кaо своју гробну цркву недалеко од Звечана саградио Бањску. Његов син Стефан потом је градио Дечане, али није доживео да их види довршене, те је цркву довршио његов син Стефан Душан, који је, пак, на реци Бистрици у близини Призрена, подигао велелепне Свете архангеле као своју гробну цркву. Тако је највећи део територије слива Белог Дрима подељен међу властелинствима најзначајнијих владарских задужбина, Хиландара, Студенице, Бањске, Дечана и Светих архангела – и отуда и данас има назив Метохија. Дакле, првих деценија XIV века, са откривањем богатих рудних налазишта, Косово и Метохија постају најразвијенија област Српске земље, што је значајно утицало и на развој црквене уметности. Такође, припајање пећког метоха у Хвосну властелинству манастира Жиче око 1220. године било је од далекосежног значаја, како за цркву тако и за црквену уметност. У XIII и XIV веку, захваљујући архиепископима Арсенију, Никодиму и Данилу II, створен је комплекс манастира Пећке патријаршије. Осим великих задужбина, Косово и Метохију краси мноштво мањих цркава; као што су владари следили узор Стефана Немање, владаре је следила властела која је градила властеоске цркве, од којих је најстарија била задужбина великог казнаца Јована Драгослава у Мушутишту из 1315. године. У време краља Милутина у Призрену је породица Владојевић подигла цркву Светог Спаса, а Никола Тутић нешто касније подигао цркву Светог Николе. Племићке задужбине су и цркве Ваведења у Липљану, Преображења у Будисавцима, Светог Николе у Великој Хочи, цркве у Црколезу, Ваганешу, Речанима… Од средине XV века, уз гашење патријаршије, нестају и велики покровитељи уметности, а као културно средиште најдуже се одржала Грачаница, седиште Новобрдске митрополије, првенствено захваљујући митрополиту Никанору. Нови узлет црквеној уметности донело је поновно успостављање Пећке патријаршије 1557. године, што је српском народу донело и општу духовну и културну обнову. Цркве обнављају патријарси, почев од Макарија Соколовића, а за њима и сви остали слојеви црквене јерархије. То је време кадa, на пример, ниче и обнавља се мноштво храмова у Сиринићкој и Средачкој жупи. У свим епохама, градитељство је једнако било праћено сликарством, украшавањем зидова фрескама и сликањем икона, у складу са литургијским начелима и симболичком топографијом светог простора. Последњи замах црквена уметност на Косову и Метохији је доживела у последњем веку османске власти, мада се то може схватити и условно, јер је Српску цркву и у XX веку обележио снажан талас изградње храмова. *Будући да је XIX век посебно значајан за црквену уметност, упознајте нас са развојем црквене уметности у наведеном периоду? XIX век је веома значајан период за црквену уметност на Балкану, а самим тим и у српским срединама. На њен развој су утицале реформе које су креирале политику и однос према верским мањинама у Османском царству, од 1839. године, па све до његовог распада након Балканских ратова. Нови закони су обезбеђивали сигурност проповедања вере свим царским поданицима и сигурност материјалне верске имовине, услед чега се није толерисало рушење и скрнављење постојећих верских објеката. Велика разлика у односу на претходне векове огледа се у чињеници да се храмови не граде и не обнављају захваљујући имућним појединцима, већ захваљујући верницима, црквено-школским општинама и представницима цркве, а многе пројекте финансирају српске владарске куће Обреновића и Карађорђевића, и врло често Русија. Граде се или обнављају једноставне сеоске цркве широм Рашко-призренске епархије, у жупама око Призрена, селима око Грачанице, Косовском Поморављу, Ибарском Колашину, али и северној Црној Гори, Полимљу и Санџаку који су такође били део Рашко-призренске епархије. У другој половини XIX века, у складу са побољшаним положајем становништва, граде се монументални тробродни храмови у Гњилану, Призрену и Косовској Митровици и њихови архитектонски облици показују токове развоја градитељства на Балкану. Изградњом цркве у Косовској Митровици најављено је ново раздобље националног стила у српској црквеној архитектури, који је свој пуни израз добио изградњом спомен-храма Светог архангела Михаила у Штимљу, на месту одморишта српске војске у Балканском рату, а према пројекту Јелисавете Начић. Исто је и са украшавањем црвених ентеријера које осликавају сликари са југа, такозвани зографи из Дебра и Велеса, који на исти начин раде широм Балкана. Делатност македонских тајфи, које су креирале визуелни идентитет верске обнове у складу са балканским културним моделом, у Рашко-призренској епархији део је опште слике верске обнове у Васељенској патријаршији. Толико се интензивно радило на пољу црвене уметности да би било лакше побројати оне цркве које нису осликане или добиле нови иконостас у XIX веку од оних које јесу. *Овај број нашег званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве посвећен је ликовима жена у Светоме Писму. Драга Ивана, Ви сте се бавили светитељским ликовима жена које су оставиле велики траг и показале се као верне угоднице Божје. За почетак, упознајте нас са житијем Свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана? Света мученица Босиљка била је из Пасјана, из породице Рајичић која је пореклом из околине Крагујевца, одакле се преселила близу Куманова, и потом настанила у Пасјану крајем XVIII века. Босиљка је, према предању, отета у својој седамнаестој години, када је са оцем и братом пошла ван села по дрва за огрев. Отета је код Белог Камена на Стружинама, где је извесни Арнаутин из Депца са својом дружином пуцао на њих и потом ју је одвео у правцу према Карадаку. Породица је безуспешно покушавала уз помоћ сеоског свештеника да пред властима у Гњилану докаже да је девојка насилно отета и да није отишла својом вољом. Да би прихватила прелазак у другу веру и брак са отимачем, Босиљка је била излагана разним врстама насиља и мучења. Бранили су јој да једе и пије воду, бранили јој да спава, чупали јој косу, жарили стопала, тукли и газили, облачили у традиционалну муслиманску ношњу и покривали јој главу заром. Како њена непоколебљива вера у Христа није посустала ни након тога, убили су је. Њено тело је искасапљено а посмртни остаци су били сахрањени поред сеоске цркве. Све се то дешавало крајем XVIII или почетком XIX века. Овде примећујемо врло наглашен мотив насиља, који у мучеништву хришћанских светитељки представља опште место у житијима, легендама и предањима. Постоје вишеструка тумачења ове појаве, а једно од њих указује на мучење као средство указивања на људскост светитељке чије је тело било изложено болу какав се може мерити само са страдалним путем Христовим. *Писали сте о култу ове светитељке, замолио бих Вас да нас подсетите на важне детаље у погледу култа који наш народ има према Светој новомученици Босиљки? Однос верника према култовима у XIX веку, који је више био националног него верског карактера, довео је до стварања нових народних култова и поштовања народних светитеља. Визуелна конструкција култа мученице Босиљке поникла је на истим општим принципима и иконографским начелима као култови Светог Георгија Јањинског и Свете Злате Мегленске, који спадају у категорију такозваних нових мученика, чије се страдање везује за период Османског царства. Заједничке карактеристике култова нових мученика представљају њихова младост, мучење којем су били изложени, страдање за веру, и касније иконографске интерпретације којима се инсистира на њиховом народном оделу као симболу порекла. Култове мученице Босиљке и Свете Злате Мегленске повезује и принцип родне еквивалнеције, као и начин страдања. Кроз поштовање оваквих култова одавала се почаст и великом броју припадника заједнице који су страдали од стране Турака или Арнаута. Босиљкина смрт је у локалној заједници представљала симбол отпора против исламизације и херојски пример страдања за веру. С обзиром на то да су иницијатори њеног култа чланови породице, и с обзиром на турбулентна историјска дешавања којима је сведочила и црква у XX веку, култ мученице Босиљке је остао на локалном нивоу, у Преображењској цркву као средишту. Култ мученице Босиљке своје упориште има и у отмицама које се доводе у везу са ктиторком пасјанске цркве, али и са пореклом назива села. Према предању, пасјанска црква је задужбина Бејаз Хануме, односно Беле Госпође – хришћанке из Зајечара која је отета, насилно потурчена и удата за Рашид-бега Џинића. Према другом предању, Турци су покушали да отму девојку Јану (Бојану) коју је одбранио њен пас. Турци су убили пса, а Јана је у жалости за псом ударала ногама у тло одакле је потекла вода која је потопила и њу и Турке. Мештани су Јану сахранили јужно од цркве, а село је добило име Пасјане од синтагме пас Јанин, односно пас Јане. *Канонизација новомученице Босиљке је само потврда да је ово народно поштовање благословено дело. Дана, 23. октобра 2019. лета Господњег, руком Епископа Теодосија обретене су мошти новопројављене светитељке. Занимљива је и важна прича о њеним моштима, те бих Вас замолио да је поделите са нашим читаоцима? Према предању, када је црква обновљена у облику какав и данас постоји, посмртни остаци мученице Босиљке су узидани у храм. Тачније, у део који је дозидан уз северозападни стубац, на улазу из припрате у наос. Ту су потом постављене њене две иконе, и у врху дозидане конструкције је насликан фриз са сценама њеног страдања. Иако није била канонизована, мученицу Босиљку је сликар Константин Јаковљевић на самом крају XIX века насликао служећи се иконографским елементима попут нимба, Христовог благослова и мученичког венца који добија од анђела, који су имали функцију исказивања њене светости. Сцене Отмице и Успења мученице Босиљке, које представљају визуелну конструкцију предања на којем се темељи њен култ, истовремено су и кључне сцене у конструкцији циклуса страдања мученика. Похрањивање њених моштију унутар храма, и док је било само на нивоу предања, имало је за циљ јачање позиције у процесу канонизације, у складу са чињеницом да извориште сваког култа представљају гробови и мошти. Док се још није догодило обретење њених моштију, у храму се чувала, и надам се да се и даље чува, шкриња са Босиљкином гардеробом. То су заправо делови народне ношње који су највероватније представљали мираз, и који су у процесу конструкције култа добили статус реликвије. Гроб, мошти, реликвије и визуелне представе основни су елементи сваког култа, услед чега су употребљени и у пасјанској цркви као центру култа мученице Босиљке. Коначно, заиста велики догађај за вернике и за Српску цркву представља тај 23. октобар када су њене мошти пронађене, односно обретене на месту које је носило ту визуелну конструкцију култа. 23. октобра 2019. године мошти су извађене из стуба, и свечани чин њиховог умивања светом водом и вином обавили су епископ Теодосије и игуман манастира Драганца архимандрит Иларион, у присуству монаха и монахиња из манастира Драганца, Грачанице, Кончула, Кормињана, и надлежног јереја Далибора Којића. Пећки парох Дејан Јаковљевић и монах Давид из Ђурђевих Ступова начинили су кивот за мошти светитељке. *Према Вашем мишљењу, да ли је наш народ у довољној мери свестан значаја и културног богатства великих светиња, које су украс не само Српске Православне Цркве и Епархије рашко-призренске, већ много шире? У српском колективном паћењу, у предањима, књижевности, уметности, и у побожности, трајно је присутна сакрална топографија Косова и Метохије, односно косовско-метохијске светиње и свети. Дубоко верујем да постоји свест о немерљивом значају српског средњовековног наслеђа, задужбина Немањића. Али, већина становника Србије не зна како, на пример, изгледа црква Светог Николе у Гњилану, већина није чула за многа села која сам, Богу хвала, имала прилике да обиђем за потребе истраживања, а у којима се налазе цркве као окамењена сведочанства. Стекла сам утисак да су о важности свих тих малих сеоских или чак и великих цркава свесни они који тамо живе, односно тамо су живели. Људи немају свест о томе да је у XIX веку свако село насељено Србима имало своју цркву, јер им такви подаци нису познати. О тим црквама и том периоду се не учи у школи, ни на факултету, о њима се ништа не може чути на телевизији. А многи од тих споменика и данас су живо сведочанство о континуитету живота Срба на Косову и Метохији и њиховом легитимном праву да ту и даље буду. *Пред крај нашег разговора упознајте нас са Вашом библиографијом и предстојећим плановима у погледу издаваштва? Од 2011. године, од када радим на Институту за српску културу, где тренутно имам звање вишег научног сарадника, објавила сам заиста велики број научних радова. Неки су публиковани у стручним часописима, неки као поглавља у монографијама, неки пак у зборницима који су произашли из научних скупова. Круна мог првог великог истраживања свакако је књига Црквена уметност у Рашко-призренској епархији (1839–1912). Међутим, осим црквене уметности на Косову и Метохији, предмет мојих истраживања биле су и друге теме, попут споменичке и културе сећања у Срба у XIX веку и других облика визуелне културе. Тренутно пишем монографију о манастиру Раковици која ће, ако Бог да, коначно угледати светлост дана ове године, и коју доживљавам као круну свог другог великог истраживања. *Која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Уместо да себе мучимо постављањем питања на која немамо одговоре, нарочито сада када својим очима гледамо неочекивану трансформацију света и сопствених живота, мислим да би требало да научимо да уживамо у ономе што имамо, да ценимо ствари које можда више и не примећујемо. Да се окренемо себи, духовном миру и снази, али без отуђивања од људи који нас окружују. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 379. броју Православног мисионара (стр. 9-14) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. У складу са одлуком Владе Црне Горе о увођењу привремених мјера заштите становника од ширења корона вируса, а са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија, и у Богословији Св. Петра је од сутра, 15. марта 2020. г, одређена привремена обустава наставе, саопштено је на сајту ове црквено-школске установе. Обустава ће трајати најмање до понедељка 30. марта (што ће, како сада ствари стоје, бити први радни дан). Што се тиче даљих корака, наша Богословија ће поступати у складу са одлукама Владе и препорукама Института за јавно здравље, а о свакој евентуалној промјени родитељи и ученици ће бити обавијештени званичним објавама Управе Богословије на њеном сајту. Настава је привремено обустављена и у Богословији Св. Петра Дабробосанског у Фочи, као и у Богословији Св. Кирила и Методија у Призрену. Извор: Богословија Светог Петра Цетињског
  10. https://www.bizlife.rs/biznis/poslovne-vesti/iz-srca-sumadije-krece-inicijativa-da-se-zabrani-rad-nedeljom/ Socijalno ekonomski savet grada Kragujevca jednoglasno je doneo odluku da pokrene inicijativu za zabranu rada nedeljom u trgovinskoj delatnosti, osim na mestima gde je to neophodno (benzinske stanice, apoteke). “Ova inicijativa je proistekla iz činjenice da je položaj zaposlenih u trgovini nezavidan, a veliko broj zaposlenih u ovoj delatnosti, obavlja posao sa samo 2 slobodna dana, kao i da ne postoji efikasan model kontrole njihovog radnog vremena. Pri tome su plaćeni kao da ostvaruju pravo na 40-časovno radno vreme nedeljom. Ovakvo radno vreme ima poguban uticaj na živote zaposlenih, ali i na njihove porodice”, navodi se u saopštenju Socijalno ekonomskog saveta. Posebno značajnim za ovu inicijativu Savet je ocenio podatak da od 200.000 zaposlenih u trgovini, 70 odsto su žene. Da podsetimo, u trgovinama u Kragujevcu, osim u velikim trgovinskim lancima, radnici imaju samo dva slobodna dana mesečno i 10 dana godišnjeg odmora, računajući i vikende, rečeno je u Savezu samostalnih sindikata (SSS) Kragujevca. Poznato je i da trgovci primaju minimalnu zaradu, a negde ni toliko, jer im gazda traži da mu vrate deo te sume. “Mora da se stane na put takvom kršenju zakona. Tražimo da se nadležni organi uključe u kontrolu, pre svega inspekcija rada”, rekao je predsednik SSS Kragujevca i predsedavajući Socijalno-ekonomskom savetu Jugoslav Ristić. Inače, u 9 država Evropske unije već je zabranjen rad trgovina nedeljom, među kojima su Francuska, Nemačka, Austrija, Poljska. Nedavno je ovu zabranu uvela i Crna Gora. Socijalno ekonomski savet grada Kragujevca će ovu inicijativu uputiti republičkom Socijalno ekonomskom savetu, ministru trgovine i predsednici Vlade republike Srbije. Izvor: pressek.rs Foto: Pixabay
  11. Највећа 5Г мрежа на свијету почела с радом Поменути оператори су лансирање 5Г мреже првобитно планирали за наредну годину, али су ипак убрзали своје планове. Комерцијалне 5Г услуге сада су доступне у 50 градова, укључујући Пекинг, Шангај, Гуангџоу и Шенжен, јавља ЦНН позивајући се на кинеску новинску агенцију Синхуа Од ИН4С - 02/11/2019 5G Кина је данас и званично пустила у рад највећу 5Г мрежу на свијету, а телекомуникациони оператори у тој земљи нуде корисницима 5Г услуге по почетној цијени од 18 долара мјесечно. Три кинеска оператера – Чајна мобајл, Чајна телеком и Чајна јуником – понудили су 5Г пакете по почетној цијени од 128 јуана (18 долара) за 30 ГБ података мјесечно, што кинеским корисницима интернета омогућава приступ ултра-брзој услузи мобилног интернета. Поменути оператори су лансирање 5Г мреже првобитно планирали за наредну годину, али су ипак убрзали своје планове. Комерцијалне 5Г услуге сада су доступне у 50 градова, укључујући Пекинг, Шангај, Гуангџоу и Шенжен, јавља ЦНН позивајући се на кинеску новинску агенцију Синхуа. Више од 10 милиона корисника пријавило се за 5Г пакете три локална кинеска оператора уочи лансирања, објавили су локални медији почетком октобра. Недавно објављен извјештај међународног удружења за мобилну индустрију ГСМА предвидио је да ће Кина до 2025. предњачити у глобалној 5Г револуцији са више од 600 милиона 5Г претплатника. Си-Ен-Ен подсјећа да су и друге земље, укључујући Сједињене Државе и Јужну Кореју, раније ове године покренуле услуге 5Г у одабраним областима, али да је кинеска комерцијална мрежа највећа, према истраживању компаније „Бернштајн рисерч“.
  12. КИШИЊЕВ - Рад у мртвачници и у болницама убудуће ће бити казна за возаче које полиција ухвати пијане за воланом у Молдавији. Та земља је увела нови програм сузбијања општег алкохолизма и вожње у пијаном стању, а возачи које полиција ухвати пијане за воланом мораће да уђу у посебан програм како не би остали без возачке дозволе. Програм траје три месеца, а састоји се од 12 састанака током којих особе које направе саобраћајни прекршај помажу у болничким установама при лечењу пацијената повређених у саобраћајним несрећама, а предвиђен је и рад у мртвачницама. Први од тих програма почео је недавно у мртвачници у главном граду Кишињеву, где је учествовало шест мушкараца осуђених за вожњу под утицајем алкохола, а они су помагали мртвозорнику при испитању лешева и учествовали при обдукцијама тако што су уклањали унутрашње органе, пише хрватски Индекс а преноси Танјуг. „Ово искуство подстакло ме је да више никад не седнем пијан за волан, ово је била добра лекција. Мислим да ће ми смрад распадајућег људског меса заувек остати у носницама”, рекао је један од полазника програма. Политика Online - Суров начин на који у Молдавији решавају проблем пијаних возача - рад у мртвачници WWW.POLITIKA.RS КИШИЊЕВ - Рад у мртвачници и у болницама убудуће ће бити казна за возаче које полиција ухвати пијане за воланом у Молдавији. Та земља је увела нови програм сузбијања...
  13. У Петрограду је 17. септембра 2019. почео са радом Трећи летњи институт за представнике Англиканске Цркве, који организује Факултет за постдипломске и академске студије Светих Ћирила и Методија. На челу анлгиканске делегације налази се бискуп ебсфлитски Џонатан Гудол, а у групи је и капелан Њеног Величанства краљице каноник Џејмс Хоуки, затим други свештеници и интелектуалци Англиканске Цркве. Првог дана посете госте је примио епископ петергофски Силуан, а увече је уређен сусрет са православном омладином Петрограда. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. Руска и Румунска Црква се активно баве ромским становништвом у оквиру своје пастве с циљем да повећају ниво њиховог учешћа у црквеном животу. Ставропољска и невиномиска епархија Руске Православне Цркве и Ставропољски регионални „Ромски културни центар“ већ неколико месеци раде на пројекту образовања Рома у региону и активнијег укључивања у живот Православне Цркве, извештаји Комитет за народности и козаке Ставропољског краја. Чак 15% целокупног ромског становништва Русије живи у Ставропољском крају, што га чини највећом ромском заједницом у Русији још од совјетских времена. Ромски културни центар је званично регистрован 2017. године. Отац Антоније Скрињиков, настојатељ цркве Светог Дмитрија Донског и професор богословије, одржава предавања за Роме из неколико локалних насеља на различите верске теме, међу којима и о животу православних хришћана у 21. веку. Има времена и да учесници поставе питања. На последњем састанку у цркви Светог Александра Невског у граду Благодарнију окупило се више од 50 Рома; скуп је био веома успешан, са пуно смислене комуникације, како је рекао отац Антоније. Отац Николај Кузменко, ромски свештеник, такође је активно укључен у мисионарски рад, снимајући видео записе кратких проповеди на ромском језику и објашњавајући православне молитве. Видео снимци понекад имају чак 1.500 прегледа. Такође би волео да објави брошуру о православљу на ромском језику и сања о ТВ емисији или филму о Ромима и њиховим традицијама и обичајима. Ромска деца у Румунији такође су недавно имала прилику да се потпуније укључе у живот Цркве. 100 деце и младих учествовало је у Кампу радости, који је од 21. до 22. августа у Змеу организовало Одељење за мањине Архиепископије Јаши, преноси новинска агенција Базилика. Камп је отворен уз благослов и настављен је са неколико радионица о финансијском образовању, креативности и релацијској комуникацији. Камп је у склопу мисионарског програма који би требало да се проведе у свим епархијама епархије, објаснио је о. Алекандар Бачиу из Одељења за мањине. Програм има за циљ да установи ниво учешћа ромске деце у њиховим локалним парохијама, идентификује пасторалне проблеме и проводи конкретна решења. Извор: Српска Православна Црква
  15. „Посао ми одузима све време и сву снагу. Кад да се молим? По читав дан сам у трци и јурњави. Једино недељом могу да се наспавам.“ Чуо сам такве приче. Вероватно сте и ви. И морамо се сложити с тим да је мноштво наших људи притиснуто испразношћу и зарадом. Наизглед, стварно немају кад да се моле. Свето дело – учествовање у службама и служење Богу – нужно се занемарује и закржљава. Затим цео живот креће укриво, не иде право, већ постранце. Очигледно је да треба тражити излаз и он је могућ у виду спајања рада и молитве. Наравно, ништа не може да замени недељну Литургију. Али свакодневни послови се свакако могу мешати и растварити молитвом. Сам рад може постати аналог молитве и свето дело. Видели сте (у филмовима, а можда и у животу), како људи пљуну у шаке приступајући послу. Ово пљување има ритуални карактер. Раније су сви хришћани прали руке пре него што кроче у цркву. Некада су сви подизали руке у молитви и требало је да оне буду чисте. Код католика и дан-данас у свакој цркви на улазу постоје специјалне посуде с водом у којима богомолници поквасе прсте кад улазе у храм. Код нас сад само свештеници перу руке пре службе. У православљу само они данас узносе руке пред Богом. Али традиционално пљување у шаке пре него што се човек прихвати лопате или секире означава прање руку пре светог дела. Зато што је рад аналог молитве. Узгред речено, наши преци су пре него што се прекрсте дували или симболично пљували у прсте што такође симболично представља прање. Подједнако је свето радити и разговарати с Богом. Можемо учити да сједињујемо ове две ствари. Има послова уз које човек може да се моли. То су сви механички послови попут косидбе, љушћења кромпира, окопавања леја или други монотони послови који се обављају аутоматски и поред којих је ум релативно слободан. Свака кратка молитва: „Исусе, Сине Божији, помилуј ме,“ „Богородице Дјево“, „Боже, очисти мене грешног,“ или друге умесне су и не ометају рад. Руке раде, а ум се моли. Управо да би човек који се моли био ослобођен нужности да отвара молитвеник, да чита речи из књиге, текстове многих молитава треба да научи напамет. Одломци из Јеванђеља и Давидови псалми треба да постану наша својина, треба да припадају нашем сећању, а не само да буду садржај књига које читамо. Тада ћемо моћи да насладимо или да ојачамо душу молитвом и док чекамо у реду, и док се возимо превозом, и кад идемо у спортску салу. Многи из праксе знају ову тајну молитвеног стајања пред Богом док се баве најразличитијим пословима који наизглед не погодују молитви. Желео бих да улазим возило градског превоза за чијим воланом се тајно моли возач. Његов ум ће се бавити корисним стварима и неће морати да укључује „Шансон“ или „Радио Дачу“, и да малтретира уши путника. Притом ће возити пажљивије, пошто име Божије човека у чијем се уму налази чини одговорнијим и сабранијим. Желео бих да механичар у сервису мењајући точак на мојим колима или поправљајући њихов мотор, не псује, и не звиждуће себи под нос, већ да повремено у уму призове име Божије упомоћ. Кад улазим у кафић или ресторан хтео бих да се надам да кувар који ми спрема јело не намигује келнерици и не прича јој виц, већ се сећа Бога док ради и моли Му се. Можете мислити да је то сан и фантазија, али ћу вам рећи да није ни једно, ни друго. То је сасвим могућа реалност. Њено одсуство у нашем животу или (рећи ћемо) врло ретко присуство зависи само од малог броја богомолника који теже томе да служе Богу на свом малом месту. Ово дело зависи само од наше воље, пошто нико нема власт да нам нареди о чему ћемо размишљати док обављамо свој посао. Немаш времена или снаге да одеш на бденије. Слажем се. Али увек имаш и времена и снаге да усред свакодневног посла изговориш напамет „Помилуј ме, Боже“. Ради се само о жељи. И ову жељу треба да подстичемо у људским душама, подсећући их и учећи да призивање Бога у молитви и словесном служење Њему, у суштини не омета ништа осим расејаности и маловерја. Посебно треба нешто рећи о људима који се баве умним радом. Ако радник који нешто малтерише може да се моли док ради, учитељ који проверава свеске не може. Његов ум је заузет. Исто тако је заузет ум диспечера на аеродрому или системског администратора у фирми. Сви они чији ум је на послу врло заузет треба да се моле пре почетка посла. Управо они треба да дуну у прсте, прекрсте се или да пљунувши у шаке, седну за тастатуру. Оваквих послова има све више и више. Посао постаје механички и аутоматски, а човек се претвара у додатак сложеним механизмима. Он и сам ризикује да се временом претвори у робота или у компјутер на радост футуролога и холивудских режисера. И да би остао човек треба да се моли. Машина престиже човека по продуктивности, машина се неће уморити и неће заспати. Али се никад неће обратити Богу са захвалношћу или молбом за помоћ, а човек то треба да чини. То је главна ствар по којој се он разликује, како од машине, тако и од бесловесне животиње. Напокон, има и оних који не раде с циглом, или с глином, или с фајловима и гигабајтима, него с људима. Чиновник, администратор, шеф, лекар, судија, менаџер. Ови људи разговарају, убеђују, грде, моле, инсистирају, пишу записнике и резолуције. Они држе састанке, испитују (иследници), објашњавају (учитељи) и тако даље. Ову вишемилионску војску одговорних радника можемо подсетити на пример атонског старца Силуана. Он је, свакодневно општећи с десетинама радника у манастиру, одредио себи за правило да никад не започне разговор са човеком пре него што се кратко помоли за њега. Формално то није тешко, али од човека захтева праву веру и љубав према људима. Рецимо, директор школе позива родитеље ученика-мангупа који је намучио читаво одељење. Ако су већ стигли пред његов кабинет право је време да се помоли Богу говорећи: „Господе, помози ми да кажем правилна речи. Научи ме како да поступим. Дај ми чврстину ако је потребна чврстина. Дај ми самилост, дај ми разум.“ Очигледно је да речи могу бити најразличитије. Међутим, потребна је сама молитва. Исто тако доктор на пријему говорећи следећем пацијенту: „Уђите!“ може да се помоли за њега у себи. Ни начелника нико не спречава да чини исто то на дан пријема. Ни шефа кад су радници у питању. Ни командира за војнике. Даље можемо наставити у истом правцу. Узгред речено, Суворов је пре свих нас рекао војницима да „без молитве не пуне пушке. Чим човек погледа какве су особености живота дизаличара, возача камиона на дугим маршрутама, таксиста и продаваца, види да свако може да нађе своје речи, своје време и свој начин за разумно служење Богу. И тада ће човека који се моли у току посла обавезно нешто почети да вуче у храм. Мала молитва коју твори у свету, повући ће човека у Дом Молитве, у свети храм на Литургију. Човек ће осетивши силу молитве и њену сласт пожелети да оде на место где је све саздано за молитву и све одише молитвом. Јер, како ко живи, тако се и моли. И ако живимо без молитве, душа нас не зове у храм у свету недељу. Нема жудње. Крила су поткресана. На души је кисело и досадно. Сви треба да се моле. То је заједнички труд свих верних душа. Свуда треба да се молимо, односно, на послу и на одмору. Уколико је могуће, увек треба да се молимо. То није лак посао, али плодови које од њега очекујемо јесу преображај свакодневног живота из тешке и монотоне службе у служење Богу. И то је, наравно, човекова унутрашња промена. Његов срчани прелаз из стања сина овога века у стање сина Царства. Син Царства никад неће рећи: „Кад да се молим? Све време радим.“ Код њега молитву и посао не дели провалија, већ он и једно и друго обавља пред лицем Божијим, у славу Божију и силом Божијом. Извор: Православие.ру
  16. ЈКП „Инфостан технологије“ и Верско добротворно старатељство организовали су акцију прикупљања финансијских средстава за помоћ Црквеној народној кухињи која сваки дан припрема више од две хиљаде оброка за суграђане који нису у прилици да себи обезбеде оброк. Уз фебруарски рачун за инфостан, који пристиже средином марта, Београђани ће добити уплатницу којом ће моћи да дају свој прилог и помогну рад Црквене народне кухиње.
  17. Питање: Помаже Бог драги оци Молим вас да ми помогнете у вези следећег питања. Моја супруга није имала посла дуго година. Сада јој се пружила прилика да отвори своју трафику што ће и да уради али се код мене јавило једно искушење а то је рад Недељом. Господ нам је заповедио да недељу посветимо њему и да не радимо што се у мојој породици поштује, учествујемо у светој Литургији читамо Богоугодне књиге причешћујемо се редовно и молимо се ГОСПОДУ али сада се јавља проблем јер све трафике раде Недељом а и штампа стиже Недељом, а са друге стране повредићемо реч Божију и вољу Његову. Како да разрешимо овај проблем. Једно решење је и „Недељом не ради“ јер нам није циљ богаћење већ рад на славу БОГА иако ће то да доведе до одвраћања муштерија јер је навика тешка. Драги оци молим вас да ме посаветујете шта да урадим правилно. Душко Одговор: Драги брате Душко, Видим да си у великој невољи, јер се Твоје схватање Четврте Божје заповести и невоље да Твоја жена мора да ради недељом, не слаже и Ти сматраш да ће се Твоја породица огрешити о законе Божје. Но, пре но што Ти дам неки савет, да Те само потсетим на Твој, и свих нас, свакодневни живот. Кад устанеш, и у недељу или на празнични дан, Ти користиш струју и воду коју Ти неко даје и у недељни и празнични дан, ако Ти је црква далеко мораш поћи трамвајем или аутобусом, које возе људи и недељом, ако се не дај Боже некоме у породици нешто деси или се разболи, поћи ћете у болницу и недељом, јер неко мора за нас и недељом да ради. И да Ти не набрајам многа занимања људи, који због оджања живота ближњих, морају да раде и у дане који су Богу посвећени. У Српској православној Цркви, сем недеља, има још тридесет заповедних празника, штампаних у календару црвеним словима, у које смо, према Првој црквеној заповести, обавезни долазити у цркву и учествовати у Светој литургији. А који запослен човек може да испоштује ову заповест? Ако је закон да трафике имају радно време као и полиција, ватрогасци, бензинске пумпе, пекаре, онда то не може бити огрешење о Божју заповест. Наш народ има лепу реч за послове који се морају урадити и недељом: „Урадићемо то Бога молећи“. Дакле, радићемо и Богу се молити. И молим Те да пажљиво прочиташ Четврту Божју заповест. Обрати посебну пажњу на речи „и сврши све своје послове“. Дакле, човек је дужан да испланира своје време и да, по могућности, седми дан буде посвећен Богу, молитви, заједничком богослужењу, Светој литургији, али и ближњима својима, којима је потребна помоћ. Ти рече да је жена добила могућност да отвори „своју трафику“. Ја мислим да је то ваша заједничка, породична трафика, која се само води на њено име, али од које ћете сви имати користи, то је ваш породични бизнис, извор прихода за целу породицу. То значи да Ти можеш жену да замениш, рецимо, сваке друге недеље пре подне, како би и она могла да оде на Свету Литругију, да се причести. И немој се плашити да ће Те Бог казнити ако због тога не ћеш бити сваке недеље у цркви. Казниће Те ако недељу проводиш испразно, не радиш у фирми, али и не чиниш ништа за своју душу. И још нешто. Рад није грех, већ врлина. Свети апостол Павле, који је и сам радио и од свога рада се издржавао, рекао је: Онај који не ради, не треба ни да једе! “ А Христос каже: Отац мој непрекидно ради и ја радим. Значи, рад је врлина, а лењост порок и грех. Буди вредан Имењаче, моли се Богу и помози својој супрузи да се трафика одржи и одмени је, да и она може имати бар сваку другу шестодневну радну недељу. Срдачно вас све поздравља ваш о. Душан
  18. У име наше свете Цркве, најављено је учешће Његовог Преосвештенства епископа далматинског Никодима. Руска Православна Црква је упутила је делегацију на чијем челу је епископ североморски и умбски Митрофан, а са својим рефератом учествовао је и епископ сакраментски Иринеј (Руска Загранична Црква). Са своје стране митрополит волоколамски Иларион је упутио поруку организаторима и учесницима овог скупа. Извор: Српска Православна Црква
  19. У манастиру Преображења Господњег у Бозеу, у Италији, 5. септембра 2019.г. отворен је Међународни симпозијум о православној духовности посвећен теми „Разликовање духова и хришћански живот“. У симпозијуму учествује високи представници помесних православних Цркава, Римокатоличке Цркве, Англиканске Цркве и протестантских заједница, познати богослови и црквени историчари. У име наше свете Цркве, најављено је учешће Његовог Преосвештенства епископа далматинског Никодима. Руска Православна Црква је упутила је делегацију на чијем челу је епископ североморски и умбски Митрофан, а са својим рефератом учествовао је и епископ сакраментски Иринеј (Руска Загранична Црква). Са своје стране митрополит волоколамски Иларион је упутио поруку организаторима и учесницима овог скупа. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  20. На последњем заседању Комисије од 18. до 24. јула 2018. у Клингенталу (Елзасу) завршена је пета фаза њеног рада, започета 2009. године. Рад Комисије био је једно време прекинут услед прославе јубилеја Реформације – 500 година. Године 2013. Комисија је објавила први документ под насловом „Од конфликта до заједништва – Заједничка лутеранско-католичка прослава Реформације 2017. године“. Прва фаза вођења дијалога започела је још 1967.г. Комисија је 1999.г. објавила Заједничку изјаву о учењу о оправдању, коју су потписали Лутерански светски савез и Папски секретзаријат за јединство хришћана. После овога, Светски савет методистичких Цркава и Англиканска заједница прихватили су тако изложено учење о оправдању. Нови документ Комисије полази од ранијих закључака произашлих из дијалога о крштењу, оправдању, евхаристији, свештенству и апостолској служби Цркве. Овде се разматрало питање до које мере се две вероисповести слажу у учењу о крштењу. С лутеранске стране Комсијом је председавао умировљени бискуп Еиро Хуовивен (Финска), а с католичке помоћни бискуп Вилијам Кенеј (Бирмингам), док су чланови били изванредни догматичари и новозаветници са обеју страна. Извор: Српска Православна Црква
  21. Комисије за вођење дијалога Римокатоличке Цркве с Лутеранском Црквом окончала је свој рад разрадом новог студијског документа под насловом „Крштење и одрастање у заједништву“. Како је наведено, текст документа биће објављен почетком 2019. године. На последњем заседању Комисије од 18. до 24. јула 2018. у Клингенталу (Елзасу) завршена је пета фаза њеног рада, започета 2009. године. Рад Комисије био је једно време прекинут услед прославе јубилеја Реформације – 500 година. Године 2013. Комисија је објавила први документ под насловом „Од конфликта до заједништва – Заједничка лутеранско-католичка прослава Реформације 2017. године“. Прва фаза вођења дијалога започела је још 1967.г. Комисија је 1999.г. објавила Заједничку изјаву о учењу о оправдању, коју су потписали Лутерански светски савез и Папски секретзаријат за јединство хришћана. После овога, Светски савет методистичких Цркава и Англиканска заједница прихватили су тако изложено учење о оправдању. Нови документ Комисије полази од ранијих закључака произашлих из дијалога о крштењу, оправдању, евхаристији, свештенству и апостолској служби Цркве. Овде се разматрало питање до које мере се две вероисповести слажу у учењу о крштењу. С лутеранске стране Комсијом је председавао умировљени бискуп Еиро Хуовивен (Финска), а с католичке помоћни бискуп Вилијам Кенеј (Бирмингам), док су чланови били изванредни догматичари и новозаветници са обеју страна. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. „Лењиве руке брзо запосли ђаво, а вредне ангел“. Свeти владика Николај Велимировић Шта је радна етика и да ли је иста била/јесте део српског идентитета? Који је истински смисао рада? Подстиче ли рад живост тела и одстрањује ли униније? На ова питања одговарао је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона у Ветернику. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...