Претражи Живе Речи Утехе

Nakon pisanja Kurira o neposlušnosti trojice episkopa SPC u SAD, Longina (Krča), Maksima (Vasiljevića) i Irineja (Dobrijevića), koji su se oglušili o odluku Sinoda da ponište ustav koji su, prema tvrdnjama naših izvora, doneli bez saglasnosti Sabora, vladika zapadnoamerički Maksim u intervjuu za Kurir poručio je da nije bilo „oglušivanja, nego sinergije, kao i da su verni majci crkvi“. Zašto ste se oglušili o odluku Sinoda SPC da se poništi reogranizacija Crkve u SAD? - Saradnja Episkopskog saveta u Americi sa Svetim arhijerejskim sinodom je uvek bila dobra, a takva je i danas. Upravo u saglasnosti sa Sinodom doneta je odgovarajuća odluka o sazivanju vanrednog sabora 29. februara. Dakle, nije bilo „oglušivanja“, nego sinergije, jer mi smo svi jedno u Gospodu i verni smo majci crkvi. SA VLADIKAMA I PATRIJARHOM... VLADIKA MAKSIMFOTO: PRIVATNA ARHIVA Zašto su eparhije novogračaničko-srednjezapadnoamerička, zapadnoamerička i istočnoamerička promenile ime u Srpske pravoslavne eparhije u SAD i donele ustav? - Episkopi iz SAD svojim crkvenim jedinicama nikada nisu uputile neki zvaničan dopis u kome se proglašava, tj. javno obznanjuje, da je donet neki novi ustav. Nasuprot tome, urađena je ažurirana i nezvanična verzija ustava, ona je radnog karaktera, o čemu svedoči činjenica da u tom tekstu nigde ne stoji da je to novi ustav koji zamenjuje onaj važeći ustav koji je Sveti arhijerejski sabor odobrio 2007, a koji čeka svoju reviziju. Što se tiče pitanja imena, tu episkopi ništa nisu radili na svoju ruku. Sabor nam je još 2018. u posebnoj odluci tražio da „teritorijalno ograničimo Ustav SPC u Americi isključivo na srpske pravoslavne eparhije u SAD“. Pošto smo verni Crkvi, ostavljamo arhijerejskom saboru da ovaj naš rad oceni i po potrebi ga koriguje. U samom pak tekstu predloženog ustava i dalje neizmenjene stoje sve one odredbe koje jasno definišu da su srpske eparhije u Americi neraskidivo povezane sa SPC kao njen sastavni i neotuđivi deo. Kako komentarišete stavove sveštenstva SPC u Srbiji da na ovaj način želite da se odmetnete od SPC? - Kritika te vrste od sveštenstva SPC u Srbiji nikada nije dospela na adresu Episkopskog saveta srpske crkve u Americi. Uživamo podršku apsolutne većine našeg naroda i sveštenstva. Odgovorno tvrdim da su članovi Episkopskog saveta u SAD postupili u skladu sa ovlašćenjima, dužnostima i nadležnostima eparhijskih arhijereja, kako je to propisano Ustavom SPC, kao i Ustavom SPC u Severnoj i Južnoj Americi. Da zaključim, promena naziva iz „crkva“ u „eparhije“ doslovno je preuzeta iz odluke Svetog arhijerejskog sabora koju sam naveo. Ta promena je predložena iz želje da se pokaže da srpske eparhije nisu lokalna crkva za sebe, nego su upravo „eparhije“ SPC - što će reći konstitutivni, celoviti deo jedne i jedinstvene SPC. Kurir.rs/ M. B. Foto: Privatna arhiva VLADIKA MAKSIM ZA KURIR: Verni smo majci crkvi WWW.KURIR.RS Nije bilo oglušivanja o odluku Sinoda, nego sinergije, ostavljamo arhijerejskom saboru da naš rad oceni i po potrebi ga koriguje

Епархија Рашко-призренска данас је по благослову Његовог Преосвештенства Епископа Теодосија објавила саопштење за јавност поводом активности организације „28. јуни“ која се у јавности представља као безмало најактивнија хуманитарна организација за помоћ Србима на Косову и Метохији и активни борац за права Срба на овим просторима. На основу прикупљених информација постоје више него очигледне индикације о могућим злоупотребама које ова организација врши покривајући нетранспарентно прикупљање средстава за Србе медијском кампањом преко друштвених мрежа, иако никада нису сарађивали са Епархијом Рашко-призренском и раде потпуно без благослова Цркве, за разлику од бројних проверених и искрено ангажованих хуманитарних организација за помоћ нашем народу. Епархија је свештенству и монаштву забранила сваки контакт са овом организацијом и апелује на вернике да буду опрезни на могуће злоупотребе финансијске природе. САОПШТЕЊЕ С обзиром да хуманитарна организација „28. јуни“ која је регистрована у Београду (при општини Савски Венац) често објављује преко друштвених мрежа и медија да обезбеђује велику хуманитарну помоћ за Косово и Метохију и да сарађује са нашом Црквом на овом простору сматрамо за потребно да обавестимо јавност о следећем: Хуманитарна организација „28. јуни“ никада није успоставила званичан контакт са Епархијом рашко-призренском, нити је обезбеђивала помоћ за наше манастире и парохије преко наших свештеника са благословом Епископа. Све вести о сарадњи са нашом Црквом на Косову и Метохији су једноставно измишљене, што за последицу може да има манипулацију јавношћу. У свом најновијем саопштењу од 12. фебруара, поменута организација се између осталих активности хвали посетама и „донацијама“ манастирима Св. Архангела код Призрена и Девиној води код Звечана. Према до сада прикупљеним подацима, ниједан манастир није ништа ни тражио ни добио од организације „28. јуни“ и покушај да се једна мања донација једне вернице из иностранства манастиру Девина вода прогласи као дар „28. јуна“ у јавности и тим поводом покрене шира акција скупљања новца за овај манастир, представља груб пример злоупотребе „28. јуна“, што може представљати и индицију да је овај покрет прикупљао средства за која нема покрића где се користе, а све под видом тобожње помоћи нашим манастирима. Фотографисања припадника 28. јуна у неким од наших манастира или пред нашим светињама нису су ништа друго него непоштени начини да се створи утисак да организација ради уз благослов Епархије Рашко-призренске и да им треба веровати и давати новац за помоћ Косову. Након појављивања тих фотографија на друштвеним мрежама и у медијима уз текстове о наводној огромној помоћи нашим манастирима, сви наши манастири и парохије су упозорени да избегавају сваки контакт са лицима која на било који начин раде или сарађују са овом организацијом. Још једна неистинита информација коју је пласирала организација „28. јуни“ догодила се и крајем 2018. године. Наиме, шлепер хуманитарне помоћи који је према саопштењима више медија 29. децембра 2018. год. наводно стигао преко ове организације за народне кухиње и обданиште Ђурђевак, заправо је стигао у организацији Митрополије Црногорско-приморске и организације Човекољубље СПЦ. Истина је да је само један мањи део робе у последњем тренутку прикључен овој хуманитарној пошиљци од стране организације „28. јуни“, која се у медијима представила практично као главни организатор ове акције. У више медија пренесено је да је организација „28. јуни“ себе кроз ову акцију промовисала као „прву хуманитарну организацију из централне Србије која доставља помоћ српским енклавама на Косову“ (Вечерње новости 29. децембар), док је сама организација послала саопштење да је „хитном доставом хране пробила блокаду увоза српских производа“. Ова информација није тачна јер хуманитарна помоћ других организација који раде преко наше Епархије редовно и несметано и поред уведених такси долази из централне Србије и Црне Горе. Епархију Рашко-призренску више наших свештеника и верника обавестило је са забринутошћу о изјавама за медије организације „28. јуни“ која у својим мејл-порукама и на друштвеним мрежама саопштава о наводно огромној помоћи која се већ годинама наводно обезбеђује за Србе на Косову и Метохији, иако се према нашим до сада сакупљеним сазнањима те вести ничим не могу поткрепити осим фотографијама које се каче на друштвене мреже, са понеким пакетом или робом на коју је прикачен лого 28. јуна. Ако је неке мање помоћи и било, она је рађена без благослова и знања Епархије и, вероватно, у циљу представљања ове организације као неприкосновеног душебрижника Срба на Косову и Метохији. У противном, ова би организација радила транспарентно и с благословом Епархије као и друге хуманитарне организације које помажу наш верни народ и светиње. Имајући у виду да нам је на могуће неправилности у раду ове организације указивано од стране других проверених хуманитарних организација са којима наша Епархија сарађује, као и од донатора из Епархије Аустралијско-новозеландске и Источно-америчке, затражили смо од наших надлежних свештеника да нам редовно достављају све информације о евентуалним новим активностима ове организације на простору наше Косова и Метохије, како би се оне провериле са изјавама које „28. јуни“ пласира у медијима. Стога и свим верницима наше Епархије препоручујемо велики опрез у раду са поменутом организацијом због више основаних сумњи о могућим злоупотребама. Активности организације 28. јуни о извесној петицији за заштиту Срба на КиМ и заштити наше баштине апсолутно су непознате нашој Епархији и нису рађене са благословом ни Епископа, a колико нам је познато, ни Св. Архијерејског Синода. Дубоко смо забринути да је реч о стварању виртуелне слике о наводном патриотском кредибилитету „28. јуна“, о чему коначну реч препуштамо државним органима који би требало да провере рад ове организације, у циљу провере њихових навода и у циљу отклањања сваке могућности злоупотребе било које врсте, до које би могло да дође на темељу лажно створене слике о блиској сарадњи између Епархије Рашко – призренске и те организације. Користимо ову прилику да изразимо посебну благодарност Епархијама наше Цркве које редовно шаљу помоћ са благословом надлежних Архијереја, Канцеларији за Косово и Метохију Владе Србије као и хуманитарним организацијама: Срби за Србе, Солидарност за Косово Арно Гујона, Дечански хуманитарни фонд о. Нектарија Серфеса из САД, IOCC, Млади за Космет из Подгорице и другим организацијама, које већ годинама раде са нашим архијерејским благословом и активно помажу нашем верном народу на Косову и Метохији. Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске Призрен-Грачаница, 14. фебруар 2018. године. http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/eparhija-rasko-prizrenska-upozorava-svestenstvo-monastvo-i-verni-narod-na-sumnjive-aktivn View full Странице

У Манастиру Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу данас је одржана централна свечаност поводом Светих новомученика јасеновачких, који се обележавају 13. септембра. Свечаност је почела Светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Архиепископ берлински г-дин Марко,из Руске заграничне цркве заједно са Преосвећеном Господом Епископима: маринским и јургинским Инокентијем из Руске Православне Цркве, пакрачко-славонским Јованом, будимљанско-никшићким Јоаникијем и умировљеним захумско-херцеговачким Атанасијем. Преосвећеној господи Епископима саслуживало је бројно свештенство и свештеномонаштво Епархије пакрачко-славонске и Епархије рашко-призренске. View full Странице

Издавачка кућа Московске Патријаршије, у серији „Реч Његове Светости Патријарха“, објавила је књигу Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила под насловом „Верни Господу. Царска породица“. Као шеста књига у овој серији, она садржи говоре Предстојатеља Руске Православне Цркве посвећене 100-годишњици мученичке кончине Светих царских страстотерпаца, преподобномученице Јелисавете Фјодоровне и њених сапутника. Овај преломни и трагични догађај за руску историју био је дан светковања живота над смрћу и победе светости над злом. Предговор књизи написао је митрополит екатеринбуршки и верхотурски Кирил. Књига је је технички дивно уређена, садржи избор фотографија и илустрација неопходних за јасније разумевање историјске позадине догађаја. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

О 200-годишњици упокојења Светог праведног адмирала Ушакова Од искона су у руској традицији војни подвизи и заштита отаџбине били једнако вредновани као и подвизи у име вере у Христа. Јунаци, који су се на бојном пољу жртвовали за своје саборце, сматрани су од стране својих сународника мученицима, који су примили небески венац светости од Господа. Можемо узети за пример древне руске летописе који говоре о Мамајевом бојишту, у којима је описано како анђели овенчавају венцима Царства небеског многе погинуле руске војнике на Куликовском пољу. И у скоријој прошлости, нашим подвижницима су се указивали слични призори, за време Првог и Другог светског рата. А у 19. веку Светитељ Филарет (Дроздов) је изрекао: «Само је онај истински непобедив, коме је венац мучеништва за Веру, Цара и Отаџбину једнако угодан, као и венац победе» и «онај који се оружјем подвизава у овој борби достиже подвиг вере и истине, који су хришћански мученици достизали исповедањем вере и истине, страдајући и умирући за своје исповедање.» У руској историји има много војсковођа – кнежева, генерала – за које су ратничка и хришћанска дужност биле нераскидиво повезане. Многе од њих је и Црква прославила и прибројила их светима. Али у том сабору, венац Светог праведног адмирала Ушакова сија посебно јарко. По непобедивости, непоражености он стоји раме уз раме са Александром Невским. Али победе Ушакова нису служиле опстанку државе и народа, он је побеђивао у оно доба кад су Русија и њена царевина биле у зениту. То значи да њима недостаје та драж тегобе и трагичног хероизма, која је присутна у делима Александра Невског. Живот адмирала Ушакова се у већој мери може поредити са преподобним монашким подвигом јер су га красили: светост живота, удубљеност у веру, потпуна предаја вољи Божијој и аскетском начину живота. Такав узор је заиста и постојао у његовом житију у виду његовог стрица Преподобног Теодора Санаксарског, игумана манастира близу којег је пензионисани адмирал провео последње године свог овоземаљског живота и где је био сахрањен. Ипак, Ушакова од Александра Невског дели велики број столећа и не превише узвишено аристократско порекло, а од монашких подвижника – звање мирјанина. Испоставља се да је Фјодор Ушаков најближи нама самима. Нама, који смо од адмирала удаљени свега око 200 година, који, као и он, проводимо свој живот окружени световним бригама, али га посвећујемо служењу, притом не само ратничком позиву, већ и отаџбини, Богу, ближњим. Провинцијални племић из неимућне породице, самим својим пореклом предодређен за официрски позив, Фјодор Ушаков је постао хришћански узор, близак и разумљив савременом православцу. Он је часно вршио своју дужност, увек имајући на уму Божије заповести ставио је Русији на располагање све своје таленте, волео је људе и милосрдно се односио према њима. Никада се његове речи нису разликовале од његових дела, његове мисли биле су нераздвојне од молитве, а његова душа пуна благодарности за све дарове које је примио од Бога. Па ипак још увек није свима јасно зашто је адмирала Ушакова посветила Црква – спочетка као локалног свеца, а потом и као општецрквеног. Да ли је то учињено због његових победа над иноверним Турцима или безбожничким Французима? Можда због војне успешности и професионализма? Због успешног остварења тежњи Руске царевине? Да ли због славе руске флоте, која је под његовом командом достигла свој врхунац? Зарад личне скормности, бриге о подчињенима и добробити људи? Има ли политика удела у тој канонизацији? И да ли је то просто случајност? Јер ипак смо ми имали много талентованих, скромних и брижних војсковођа, заслужних за велике победе. Зашто је од свих њих само Ушаков проглашен за свеца? Да ли само зато што је он буквално чинио чуда у морским окршајима и далеко је изнад других руских адмирала по броју победа? О томе ћемо мало касније, а сада ћемо говорити о ономе што је Русија добила, захваљујући адмиралу Ушакову. Пре више од хиљаду година Црним морем су крстариле лађе древних руских кнежева и трговаца, због чега су Византинци ово море и назвали Руским. После су то подручје освојили Татари и Турци, те Руси више нису били пожељни на тим просторима. Петар Први је покушао да прокрчи Русији излаз ка Црном мору, али безуспешно. Пробала је то да учини и царица Ана, али није успела да приведе ствари крају. Тек је Катарина Велика у рату са Турцима (1768—1774) добила сагласност султана да руски трговачки бродови могу пловити по Црном мору и даље кроз мореузе у Средоземље. Руски ратни ексадрони су и тада још увек били приморани да до обала јужне Европе плове из лука Балтичког мора. Чак и руски трговци нису били поштеђени разних потешкоћа које су им наметали Турци. Црноморска флота још није била основана. Она је тек била у повоју, а у бродоградњу су биле упрегнуте све силе тадашње Империје. Русија је ослободила Крим од Татара 1783. године. А кроз четири године почео је други руско-турски рат под вођством царице Катарине. Адмирал Ушаков је заслужан за то што је Црно море опет постало руско, ломећи турске војне лађе на парам-парчад, лукавим маневрима и невиђеном одважношћу преваривши турске морнаре, он је својом новонасталом Црноморском флотом успео оно што многи пре њега нису могли ни да сањају. Већ после прве победе код Змијског острва надомак обале Румуније, где је, тада капетан, Ушаков командовао претходницом и успео да уведе револуционарну промену у линијску тактику морског боја, посилни турског адмирала Хасан Паше је јавио султану неочекивану новост: османска морнарица се не може супротставити руској флоти! Све то под околностима у којима је турска сила неколико пута превазилазила руску, и по броју бродова и њиховом квалитету. Турска морнарица је у том тренутку била модернизована уз помоћ Француске и Шведске. После следећег успеха – десетковања турске флоте код Керченског мореуза – османлије су почеле да се плаше «Ушак Паше». У тој бици Фјодор Ушаков је помутио планове султана који је намеравао да спроведе велики десант на Крим у циљу освајања полуострва. А кроз два месеца, код Рта Тендра, Турци су се дали у бег чим су на хоризонту спазили ескадрон Ушакова. Они, свеједно, нису могли да избегну бој. «Наши су, захваљујући Богу, тако испрашили Турке, да је то дивота», писао је царици Потемкин и хвалио Ушакова: «Где још има тако славног мегданџије!» Круна тог рата је био бој код гребена Калиакра у Бугарској. Османлијама, које су намеравале да нанесу директни ударац «Ушак Паши», нису помогли ни алжирски гусари, ни већ уобичајено премићуство у броју бродова. Остаци разбијеног турског ескадрона једва су допловили до Цариграда. Султану је прочитана тужбалица: «О, узвишени, твоје флоте више нема!» Након тога је он пожурио да закључи мир са Русијом. Катарина Друга је том приликом записала да је султан, «који се двадесет четири часа раније узносио, сада постао мио и пријемчив, као теле.» Русија је учврстила свој суверенитет над Црним морем, приковавши Турке за обалу. Новоснована Црноморкса флота је за само неколико година постала једна од највећих поморских сила на свету. Читав низ величанствених победа Ушакова приближио је Русију државама Средоземља, олакшала руску политику ослобођења православних народа на Балкану и омогућила учешће Црноморске флоте у предстојећим ратовима против Наполеона. Другим речима, Руска царевина је захваљујући Ушакову постала много битнији актер европске међународне политике. После ослобођења Јонских острва од Француза, за време Средоземног похода Ушакова, освајања Крфске тврђаве с мора и потискивања Наполеонове војске десантима на обалама јужне Италије, његово име је уливало страх и трепет по целој Европи, заједно са великим маршалом Суворовим. «Наравно, никада није било случаја, који се може поредити са овим, – одушевљено је написао Италијан, очевидац ових битака. — Једино је руска војска могла да направи такво чудо. Каква храброст, каква дисциплина, какви кротки, љубазни људи! Овде Русе обожавају, и помен на њих ће бити запечаћен у свим срцима грађана наше отаџбине.» Ушаков је постао и оснивач независне православне грчке државе – Републике Седам Јонских Острва. Уз дозволу руског цара Павла Првог, сакупио је владу састављену од мештана и подарио им устав. До данашњих времена Грци са ових простора прослављају адмирала Ушакова као свог националног хероја. Истини за вољу, у будућности ће његово дело делимично доживети тужну судбину. «Када сам 1988. године први пут отишао да истражујем документе у архиву на Крфу рекли су ми да никаквих докумената о Фјодору Ушакову нема, – причао је биограф адмирала Ушакова, В. Ганичев. — То се, наравно, испоставило као неистина… Пронашао сам потребне документе у фасцикли са натписом 'Руско-турска окупација'. Питао сам архивара да ли га је стид? Па овај човек вас је ослободио, подарио вам устав, дао вам државност. Архивар је буквално поцрвенео и рекао да је тај термин устаљен још од времена енглеске управе овим острвима од 1815. до 1864. године. Па да, када Енглези окупирају острво то је демократија, а када га Руси ослободе од муслиманских освајача то се онда зове окупација. Данас су ти термини избачени из употребе. Долазио сам у исти архив и касније, локални историчари су почели да објављују своја истраживања и овај приступ се променио.» Својевремено су Ушакова звали «морски Суворов». Као и о Суворову, и о адмиралу су говорили: «Победа је тамо где је Ушаков!» Та два велика човека своје епохе су били слични. Обојица су самопожртвовано, не мислећи на себе, ратовали за добробит отаџбине. Обојица су унели велике измене у тактици линијског боја и заменили је тактиком брзог маневрисања – један на мору, а други на сувом. Обојица су из душе волела обичне војнике и морнаре. Обојица су чистили Европу од француске револуционарне куге и овенчали се нечувеном славом. Обојица су били аскете у свакодневном животу и скрушено су спуштали главу пред Богом, који им је због њихове вере и молитве даровао непобедивост. Можемо се надати да ће некада доћи ред и на Александра Суворова да буде прослављен као свети ратник. Ушаков га је у томе претекао. Крф «Задивљујућа личност, задивљујућ човек. Он је канонизован, разуме се, најпре због светости његовог живота. Али његове подвиге и храброст није могуће одвојити од целог његовог живота… непобедив је био велики ратник адмирал Ушаков, захваљујући сили молитве и заступништва пред Богом у биткама с непријатељем» — тако га је описао митрополит, а сада патријарх, Кирил. Праведност адмирала се пре свега огледала у његовом молитвеном жару. «У свим својим подухватима највернију наду имам у помоћ Божију», — говорио је Фјодор Ушаков. А из свег тог молитвеног подвига и целокупне окренутости ка Богу произилазило је следеће: брига о људима до тачке жртвовања сопственог живота (узгред, Ушаков је био и строг и жестоко кажњавао за кршења правила службе), милосрђе и добротворни рад, кроткост пред животним бурама и незгодама, дубок осећај одговорности пред Свевишњим за сва дела, непрестано усавршавање у поморској ратној вештини, вера у обавезно одолевање непријтељу коју је преносио и на друге официре и морнаре, и достизање победа – «не бројчаном надмоћношћу, већ умећем», не ослоњајући се на своје силе, већ «имајући верну наду у Бога и Његову помоћ». Хришћанска благочестивост Ушакова је била добро позната његовим савременицима. После сваког повратка у Севастопољ, након још једне у низу победа, прво његово наређење би гласило: «Предлажем да сутрашњег дана сви будемо у цркви Николаја Чудотворца како бисмо се помолили и заблагодарили Свевишњем на тако дивној дарованој победи…» Царица Катарина је, позвавши Ушакова у Петербург на званичну аудијенцију 1793. године, поклонила адмиралу ништа друго до златни ковчежић са честицама моштију светих. О Васкрсу, на тек од Француза ослобођеном Крфу, је по молби адмирала била одржана литија око градске тврђаве. Фјодор Ушаков је лично носио кивот са моштима Светог Спиридона Тримитунтског, чије се мошти чувају у главном храму тог острва. Његова великодушност није знала за границе. Много пута је из свог џепа плаћао провијант и опрему својим подчињенима или давао новац за потребе флоте. Чак и незнанци су сасвим лако могли да добију пријем у његовом дому и да му се обрате за помоћ. Посебно су хришћанском љубављу биле испуњене последње године живота Фјодора Ушакова. Примао је све коме је био потребан новац или нешто друго. За време рата, 1812. године, адмирал у пензији је, док је живео у Тамбовској губернији, својим средствима издржавао војну болницу у оближњем граду Темникову и куповао опрему за Тамбовски пук. После изгнања француских завојевача из Русије, он је сву своју штедњу дао људима који су највише пострадали у рату. Није случајно адмирал за своју последњу луку изабрао село покрај Санаксарског манастира. Његова душа је чезнула за монашким животом. Да се није одазвао поморском позиву, највероватније би отишао у манастир. Међу поморским и манстирским животом није правио велику разлику: «Поморац, као и монах, мора постојано да се моли и да ради.» Сваку недељу и сваки празник, Фјодор Ушаков је долазио у манастир да се моли. За време Великог поста је тамо и живео недељама, «присуствовао на служби од почетка до краја, слушао са страхопоштовањем» — како је то описао игуман обитељи после упокојења адмирала Ушакова. «Прилагао је усрдно знатна средства у добротворне сврхе», даривао је манастирску цркву богатим прилозима. А краће: «проводио је своје последње дане у крајњој скромности и завршио је свој живот како приличи истинском хришћанину и верном сину свете Цркве.» Данас нам се Свети праведни ратник Фјодор Ушаков обраћа са иконе следећим речима: «Не очајавајте, ове грозне буре ће се окренути на славу Русије!» Изречене 1812. године ове речи звуче као рефрен руске историје. И увек су у нашој историји били нераздвојни светост праведника и слава отаџбине. Наталија Иртенина С руског Александар Ђокић http://www.pravoslavie.ru/srpska/107377.htm This post has been promoted to an article

Када ми, мали, просечни људи, почнемо да размишљамо о свету и животу и о себи самима, дође нам понекад да се сажалимо над собом. Сав наш живот пролази у ситним доживљајима и ситним делима која се у општем току живота и не примећују. Одживећемо свој век и оставити за собом незнатан траг само у најужем кругу у коме смо се кретали. Једнога дана угасићемо се за овај свет, не давши му ништа значајније и трајније. Људи који су нас познавали помињаће нас још неко време по добру или по злу и онда ће нас полако заборавити. Када прође једно двадесетак година од наше смрти, тешко да ће нас се више ико на земљи сећати. Истина је, мали смо ми људи и незнатна су за свет наша дела, али не мери увек и Бог ствари онако како их ми људи меримо. Јер, и за нас незнатне је умро Христос, и нас је Он назвао својом малом браћом, и нама је – према нашим моћима – дао савет да Му будемо верни у малом (Лук. 16, 10). Док је ходао по земљи, велику је љубав указивао баш малима и незнатнима. Незнатни су у очима света били они које је изабрао за своје ученике, незнатне жене које су га помагале и пратиле, незнатни пријатељи у чије је куће залазио. Он се није устезао да говори о највишим проблемима с оном простом женом водоношом с којом се срео крај студенца Јаковљева, није се устезао да уђе у кућу малога Закхеја, није одгурнуо презрену грешницу која му је опрала ноге у дому Симона Губавог. Према свим тим бедним и пониженим односио се са исто онолико поштовања с колико и према „највећем међу рођенима од жене“ – светом Јовану Крститељу. Јер, сви су за њега синови Оца небеског, сви су му подједнако драги, сви су његова мала браћа. Не морамо, дакле, жалити што можда нећемо моћи да дамо свету велика дела и што нас људи можда неће имати по чему да спомињу. За Бога је доста да му будемо верни у малом: у преданом обављању свакодневних послова, у ревносном испуњавању ситних обавеза које је Бог пред нас ставио и које смо на себе узели. Јер зашто сањати о великим делима, а стално пропуштати мале послове које нам Бог свакодневно шаље да испунимо: да некоме помогнемо, да некога утешимо, да према људима с којима се у животу срећемо покажемо знаке добре воље и љубави? И зашто сањати о љубави према целом свету, а не подносити ни оно неколико особа из своје најближе околине и вечито имати неког суседа или сусетку, рођака или рођаку са којима не говоримо? Будимо верни Богу у маломе и не очекујмо у животу неке велике тријумфе. Све учињено од добре воље и од чистог срца прима Бог као највећи дар, ма то било и нешто најнезнатније у очима људи. У Јеванђељу је изнета она дирљива сцена како је Спаситељ стојао пред Јерусалимским храмом и посматрао како свет даје прилоге. Наишла је и једна сирота удовица и стидљиво спустила своје две лептице. Шта су за људе значила та два новчића? ! Али је у очима Спаситеља то био велики, највећи прилог, јер је био дат од свег срца. Не мери Бог дела по спољашњој величини, него по унутрашњој каквоћи. Зато Апостол и саветује: „Што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима“ (Кол. 3, 22). А служећи људима око себе, у ствари служимо Господу. Има код Толстоја она потресна прича о јеромонаху оцу Сергију који се подвизавао у једноме скиту, али коме је Бог за узор ставио ону стару госпођу која је, бедно обучена, по читав дан трчала по граду, давала часове и тако издржавала болесног зета и кћер с многобројном децом. Она је то радила и не мислећи да тиме стварно служи Богу и да му је верна у малом. Житија светих пуна су тих малих Божјих трудбеника. Већ први по времену хришћански светитељ – свети архиђакон Стефан није заузимао неки високи положај у свету ни у цркви. Ђаконски чин ни данас није неки високи чин, а у његово време био је још нижи. У хришћанској општини у Јерусалиму, где је он као ђакон служио, сви верни су имали заједничке трпезе и ђаконска се служба стварно састојала у служењу око трпезе. По речима светог апостола Петра, тај је посао био ниже врсте и није пристојао апостолима. Али свети Стефан је и на том незнатном послу умео да буде веран Богу, „био је пун вере и Духа Светога“, како пише у Делима апостолским, и њега је Бог изабрао за свог првог светитеља и мученика. На свакоме се, дакле, послу може послужити Богу, само ако се он ради из љубави и од добре воље. Бог види сваки, и најмањи труд; сваку, и најтајнију, молитву; сваку, и најскривенију, добру мисао и намеру. За њега је важно све оно што служи добру, што служи љубави, што служи човеку: и рад у канцеларији, и рад у школи, и рад у фабрици, и одлажење на пијацу, и чекање у редовима и обављање ситних домаћих послова. Бог није само тамо где се свршавају велика дела, дела која ће забележити историја, него је и тамо где мајка подиже своје дете, где човек с трудом поштено зарађује хлеб својој породици; Бог је тамо где човек воли, где човек подноси жртве ради другога, где се човек радује човеку. Један надахнути индијски песник написао је да „на звук Божје свирале игра и трепти све подједнако од планете до атома“. Свуда је Он и све је за њега подједнако важно. Будимо му, дакле, верни у маломе; у свакодневним пословима из којих је изаткан наш живот, свесни да оваквим преданим, па и најмањим трудом, и сваком жртвом, учествујемо у његовом великом делу и служимо њему, Највишем и Највеличанственијем. И нека буде на нама безгранична милост његова, да се и кроз нас мале прослави свето и велико Име његово! Амин. Епископ Хризостом Војиновић Светосавље.орг 23 / 03 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/102138.htm