Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'имао'.
Found 17 results
-
Боже мој, кад бих имао један комадић живота...
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Одавно ме нешто није овако одушевило као што је Опроштајно писмо Габријела Гарсије Маркеса... "Када би Бог за тренутак заборавио да сам ја само крпена марионета, и подарио ми комадић живота, могуће је да ја не бих казао све што мислим, али несумњиво бих мислио све што кажем. Ствари бих ценио, не по ономе што вреде, већ по ономе што значе. Спавао бих мање, сањао више, схватио сам да сваки минут који проведемо затворених очију губимо шездесет секунди светлости. Ходао бих када други застану, будио се док остали спавају. Слушао бих друге када говоре, и како бих уживао у сладоледу од чоколаде. Када би ми Бог поклонио комадић живота, облачио бих се једноставно, излагао потрбушке сунцу, остављајући отвореним не само тело већ и душу. Боже мој, када бих имао срце, исписивао бих своју мржњу на леду, и чекао да изгреје сунце. Сликао бих Ван Гоговим сном, на звездама једну Бенедетијеву поему, а Сератову песму бих поклањао као серенаду у часу ткања. Заливао бих руже сузама, да бих осетио бол од њихових бодљи, и страствени пољубац њихових латица... Боже мој кад бих имао један комадић живота... Не бих пустио да прође ни један дан, а да не кажем људима које волим да их волим. Уверавао бих сваку жену и сваког мушкарца да су ми најближи и живео бих заљубљен у љубав. Доказивао бих људима колико греше када мисле да престају да се заљубљују када остаре, а не знају да су остарили кад престану да се заљубљују. Деци бих даровао крила, али бих им препустио да сама науче да лете. Старе бих поучавао да смрт не долази са старошћу, већ са заборавом. Толико сам ствари научио од вас, људи... Научио сам да читав свет жели да живи на врху планине, а да не зна да је истинска срећа у начину савладавања литица. Схватио сам да када тек рођено дете стегне својом малом шаком, по први пут прст свога оца да га је ухватило заувек. Научио сам да човек има право да гледа другога одозго једино кад треба да му помогне да се усправи. Толико сам тога могао да научим од вас, премда ми то неће бити од веће користи, јер када ме буду спаковали у онај сандук, ја ћу на жалост почети да умирем..." Мементо мори... Сећај се смрти... На највеличанственији начин... https://www.facebook.com/drvladimirdjuric -
Уписна грозница за основце се завршила, за будуће студенте још увек траје. Пракса је показала да кроз њу лакше пролазе деца од родитеља, да их младе године штите од свих могућих сумњи, страхова, унапред пројектованих промашаја. Успех доживљавају као ствар која им природно припада, а пораз релативно брзо превазилазе, једноставно се преспоје на неки други колосек. Чини ми се да највећи притисак трпе родитељи у својој жељи да остваре сан, и свој, и сан свог детета, а да га истовремено заштите од непријатности било које врсте, да му отклоне стрес. Ма колико се родитељ трудио да своју нервозу сакрије и ублажи, да ситуацију релаксира, стварност га демантује. Јер ће из сваког родитеља изаћи бар једна реченица која га издаје, а верујем исто тако, вођена личним искуством, да им је сваки испит и конкурс био лакши од овог на који њихово дете излази, да им је чекање на резултате било мање дуго и болно, чак би им било најлакше када би могли заменити улоге, исполагати све те испите, па опуштено кренути на летовање. Некада су родитељи незаинтересовани: нека упише било шта, и тако му то ништа у животу не значи. Некада су спремни да своје разочарење пребаце на децу: лепо смо ти говорили… па у деци изазивају осећај кривице. Некад су превише захтевни, па шире осећај недовољности. Некад су наметнути идоли чију величину дете не може да досегне, па се мучи и сатире уз комплекс ниже вредности. Када би то могло, за децу би било најбоље да неколико месеци пред пријемни буду одвојени од родитеља, у некој врсти омладинског кампа и да се код своје куће појаве пар недеља после уписа. Стрес би се свео на разумну меру, вратио би се у оквире вршњачке групе, не би било притисака нити нереалних жеља и превеликих разочарења. Знам да је претходно речено разбеснело неке родитеље, али пракса показује да су родитељи некада реметилачки фактор у одрастању. Не само они родитељи који немају капацитета да подижу дете, који су карактерно или емотивно недостојни родитељства, већ и они који су превише посвећени. Свака крајност је лоша, а нико нам не може одредити где се то налази права мера, како се постиже равнотежа, како да усмеримо дете на прави пут. Како да му помогнемо да следи свој сан. И да га досегне. Јер су снови индивидуални. И мера успеха није за свакога иста. Деца не постоје да би остварила наше жеље. Она су људи за себе. Треба их само пратити. Некад бити подршка, некад коректив, некад утеха. Никада траса. Три приче о моја три специфична ђака Они су данас одрасли. Ухватили су свој сан и живе га срећно. А остварили су то без великог уплива својих родитеља, или су их родитељи једноставно од почетка разумели, или су сами знали како да прате свој унутрашњи глас. М. је био ђак из моје прве генерације. Интелигентно дете са апсолутном пажњом на часу, способан да аналитички пролази кроз све проблеме, да повезује градиво из више предмета, савршено памти, ефикасно учи. Знао је да постави питање на које немам тренутни одговор, већ морам да се вратим на додатну литературу и обећам му одговор на наредном часу, додатно се мучећи да тумачење сведем на ниво основца. Све је радио сам, а родитељи као да нису били свесни његове изузетности. Када сам предложила одлазак на летњи камп у Петници, једноставно су после пар дана рекли да М. то не жели, без драме, кајања и жалости. Јер, М. је желео пре свега да буде слободан и да се игра. Чим изађе из школе, његове обавезе престају. Домаћи задаци као да нису постојали. Били смо комшије и ја сам га по цео боговетни дан виђала са друштвом у јурцању. Питала сам се кад то дете уопште учи и како на тај начин све зна и постиже. После основне школе завршио је гимназију са истом лакоћом, а затим и електротехнички факултет. Данас има породицу, живи, ради, задовољан је и срећан, али не жели да свој интелектуални потенцијал црпи на каријеру која би му одузела живот. Остварио је сан. А. је била изузетан ђак. Све је стизала, све разумела, била амбициозна како то само паметни људи знају, јер је њена потреба да успе била лично задовољство, а не знак престижа. У друштву је била омиљена, насмејана, апсолутно правдољубива, па је једном предводила и ђачку побуну против накарадних поступака једног наставника математике, иако она том неправдом није била погођена. Увек је била самостална. Своје часове, додатне или приватне, заказивала је сама са тачно одређеним проблемом који треба да реши. Једном смо училе неку компликовану партију из правописа и она није пасивно чекала одговоре, већ је трагала за системом који ће јој материју учинити приступачнијом. Нашла га је и отишла кући срећна. Теорију ће научити сама. Завршила је електротехнички факултет и већ током студија је била запажена као изузетна, па је постала стипендиста једне иностране фирме. Њене степенице су увек ишле само у небо и њима је ходала једноставно, лако и ведро. Данас је један од водећих ИТ инжењера, а осмех јој је и даље дечији, јер њен инат не види препреку као прилику за суноврат, већ радозналост да се завири даље и победи. Остварила је сан. С. је био мој ђак са најлепшим осмехом. И данас, кад помислим на њега, видим како му се лице ведри, а очи постају топле. Оцене су му биле осредње, а он тих и миран. Све своје писмене задатке је писао о деди. Која год тема да падне, деда се мора споменути. А деда је био столар и С. је са њим проводио слободно време. Причали су и радили. Родитељи су га терали да учи, мајка је готово плакала објашњавајући колику енергију троше да би он био бољи ђак и уписао неку пристојну школу, рецимо економску. Радили су са њим, кажњавали га, али ништа. Све је остајало исто. Он се није опирао, али није ни учио. После пријемног испита, уписао је економску школу и родитељи су били срећни. Када сам десетак година касније срела мајку у граду и питала за њега, резигнирано ми је рекла да је С. наставио дедин посао. Постао је столар. Врло успешан и тражен. С. није имао најбоље оцене, али је имао интегритет. Чувао је свој сан и стигао до њега. Зашто ово причам? Зато што на срећу често заборавимо када почнемо размишљати о будућности своје деце, када крену пријемни испити и уписи, када их плашимо неуспесима и мрачним перспективама ако се планови не остваре онако како смо то замислили. А читав живот није трка на сто метара, већ маратон. Само је питање да ли ћемо тај маратон трчати срећни или преплашени, очајни и измождени. Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца. https://zelenaucionica.com/s-je-bio-moj-djak-sa-najlepsim-osmehom-nije-imao-najbolje-ocene-ali-je-imao-integritet-cuvao-je-svoj-san-i-stigao-do-njega/
-
- интегритет.
- али
- (и још 15 )
-
Епископ Лукијан: Имао се рашта и родити – Владика шабачки Лаврентије (1935-2022)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Мудри патријарх Герман, знао је кога шаље у српску дијаспору: доброг пастира, Владику Лаврентија, коме су први дани службе обележили спонтани однос са верујућим народом, са омладином, са нашим сељацима, верујућом интелигенцијом, и то баш у време жестоке атеистичке кампање у Југославији, а нарочито над Србима. Мисионар Српска православна црква послала је Владику Лаврентија међу Србе-очајнике који су после ропства по Хитлеровим логорима остали у туђини али у слободном свету, оставивши заувек своје огњиште и своје најмилије, горбове својих предака и своје светиње.. Послат је међу Србе-очајнике који су у потрази за кором хлеба оставили своје родитеље и кренули у непознат свет без знања језика, радећи најтеже физичке послове код немилосрдних послодаваца и живећи у понижавајућим условима, само да би послали што више својима кући да могу преживети а за себе задржавајући тек мрвицу, тек толико да се преживи. У слободној Европи и Аустралији могло се набројати нашег свештенства на десет прстију а храмова на мање од прстију једне руке. Успео је да их организује и да на само њему знане начине удари темеље црквеном животу у овим крајевима. Бескућници Очајници у туђем свету, православни Срби добили су као дар са Неба правог пастира, Епископа Лаврентија, који је као и његова паства почео живот у „свету“ као бескућник. Богослужења које је служио где је могао и где би му се смиловали да га приме, њега и верни народ, били су једина места утехе где су сузних очију стално мислили на родни крај, у који се већином ти тзв. привремени радници нису никад ни вратили. Снага речи доброг пастира Владикина служба, а посебно реч утехе давали су незамисливу снагу нашем народу у дијаспори. Одмах по његовом доласку почели су да пристижу и свештеници, пастири, већином и сами тешко се сналазећи у туђини, али радом и поштењем подижући и стварајући своје породице, које су захваљујући Вл. Лавренију постале „домаће цркве“. Говорио је тихо али су његове речи биле подстрек најпре свештеницима а онда и верницима. У таквим околностима почели су да ту и тамо у слободном свету ничу и први наши храмови. Неслога Оно са чиме се још Свети Сава суочавао, почев чак и од своје куће, то је српска неслога и српске поделе, што нас као нека зла коб прати од старина. Али, Владика Лаврентије својим смирењем, разумевањем другога и другачијега и молитвом, успео је да окупи и одржи своју паству непоцепану под омофором Светог Саве. То је подвиг каквог је на жалост све мање и мање у свету. Код „инославних“ Створивши такву невиђену „живу Цркву“ широм Европе, Аустралије и Африке, владика Лаврентије је стекао велики углед и код многих државних и инославних црквених власти у туђини. Зато је ретко када био отеран са прага ако је молио негде „кров над главом“ да са својом паством прослави Божић, Васкрс или уопште да богослужи. Писац ових редова је још као студент у Регенсбургу и јерођакон имао прилике да са Владиком Лаврентијем служи у многим местима у Немачкој и да сведочи освећењу нових богослужбених места. Потом и као јеромонах и као епсископ имао је небројено пута прилику и радост да саслужује Вл. Лаврентију, и да упозна његове саслужитеље и верни народ. Књижевни рад О овом великом делу живота и рада на њиви Господњој, почели смо да читамо у Мисионару, где је сваки текст био посебно дело равно оном познатом „Први пут са оцем на јутрење“ и слично. Невиђеним ентузијазмом радио је на отварању штампарије сакупљању и штампању дела Светог Владике Николаја али и других књижевника и научника из „слободноог света“ а те књиге смо кришом од милиције на југословенској граници уносили у отаџбину а оне су потом ишле од руке до руке. Запитајмо се само колико је труда Вл. Лаврентију требало док је скупио писма Светог Николаја по целом свету?! Лако је нама данас да се поносимо пред целим светом делима Светог Николаја жичког, јер је то сакупио и спасао од пропасти епископ Лаврентије. Трудом Владике Лаврентија после дела Владике Николаја, стигао је и он сам – мошти Владике Николаја враћене су у Србију. Угодник Божији Није претерано када кажемо да је Владика Лаврентије био онај „сејач“ из Еванђеља и да је његова „сетва“ уродила стоструко. Својим самопрегорним радом на организовању српског народа у Епархији који је водио, допринео је формирању нових епархија у дијаспори – у централној и западној Европи, Скандинавији, Великој Британији, у далекој Аустралији. Његова ширина и љубав, блага реч и лични пример служитеља другима били су довољни да се премосте све поделе и да на првом месту буде Српска православна црква. У сећањима генерација и генерација свештеника и верника остаће упамћен као добродушни народни Владика који је целога себе дао Цркви и српству. Хвала ти наш драги Владико за сву твоју доброту. Одлазећи из овог, увек и највише грехом зараженог света, и излазећи пред Престо Небеског Цара незаборави нас који те заувек носимо у нашим срцима. Епископ будимски и темишварски Лукијан-
- лаврентије
- шабачки
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
У уторак 29. децембра 2020. године Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију и четрдесетодневни парастос блаженопочившем Патријарху српском г. Иринеју у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Звучни запис беседе Саслуживали су архијерејски намесници: протојереј-ставрофор Марко Папић из Прибоја, протојереј Станко Благојевић из Нове Вароши, протојереј Игор Ерић из Пријепоља, затим настојатељ Светоуспењске обитељи у Сељанима јеромонах Петар и ђакон Иван Савић. У пригодној беседи Епископ Атанасије је рекао:– Ево и ми у овој милешевској обитељи сачинисмо четрдесетдневни помен блаженоупокојеном Патријарху нашем Иринеју желећи и молећи се да га Господ упокоји у Царству своме, да га весели у Животу Вечноме, и да га прослави са другим својим угодницима, а молећи се такође и блаженоупокојеном Свјатјејшем Патријарху Иринеју да заједно са другим, најпре оним из рода нашега, који Богу Христу угодише, и са свима Светима, моли се за нас да и ми честит и праведан живот поживимо и да Богу служимо честито и праведно. Да живимо и ми спасењским животом, животом који је за Живот Вечни у Царству Небеском. Преосвећени је затим кратко подсетио на неке детаље из живота блаженопочившег Патријарха Иринеја: – Чини ми се да је оно што Свјатјејшег посебно одликује била његова огромна отпорност према онима који су настојали да га обману својим унапред смишљеним плановима који нису увек бивали испланирани за добре циљеве, према онима који су настојали да га инструментализују и у неким лошим стварима. Имао је огромну духовну моћ да се одбрани од лукавих планова лукавих наговарача, од оних који би настојали да друге људе оклеветају, лажно оптуже, а њега да употребе против тих људи. Имао је ту способност зато што је био испуњен смирењем и мудрошћу по Јеванђељу. И имао је навику да најпре прибегне расуђивању па да онда доноси закључке. И захваљујући тој његовој особини многи су остали спасени, да им се не направи нека штета. Као посебно драгоцену особину треба истаћи управо ту његову Јеванђељску црту у његовом лику, нагласио је Епископ Атанасије. Након свете службе, у манастирском конаку милешевске сестре су уприличила послужење. Епископ и свештеници разговарали су о предстојећој прослави Божића, с посебним освртом на сиромашне којима треба помоћи да Празник Христовог рођења дочекају у радости. Према речима оца Марка, православна омладина Прибоја се већ организовала у прикупљању новчаних средстава која ће пред Божић бити подељена сиромашним породицама. Извор: Епархија милешевска
-
- епископ
- атанасије:
- (и још 10 )
-
-Богу хвала, сад се добро осећам. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, каже Владика милешевски Атанасије. Владика милешевски Атанасије Ракита прележао је коронавирус. Неко време је провео и у болници, где је, како каже, гледао како се медицинари надљудским напорима боре за сваког човека. Истиче и да би волео да ова криза у свима нама покрене оно што је најбоље. Прележали сте коронавирус, били сте и у болници… Како сте сад и какво је то искуство било за вас? – Богу хвала, сад се добро осећам. Много сам захвалан лекарима и целокупном медицинском особљу које се надљудским напорима, у овом ванредном стању, пожртвовано бори за здравље сваког човека. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести и молио сам се Господу да их исцели, као и да медицинском особљу подари снаге да истрају у њиховој племенитој мисији. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, да се према Богу отворимо, поправимо свој однос са Њиме и на Њега положимо наду, имајући у виду речи апостола Павла: Сваки који у Њега верује неће се постидети. СПЦ је, током ове пандемије коронавируса, поред осталих изгубила патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, који су, како је то рекао академик Матија Бећковић, били два важна, носећа стуба Српске Цркве. Колико је ово уздрмало Цркву? Да ли се може сагледати колико је то велики губитак? – Имајући у виду да су блажене успомене патријарх српски Иринеј, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а са њима и епископ ваљевски Милутин, живели светачким начином живота на земљи, предано служећи Богу, цркви и роду, верујем да су и сада њихове светообразне душе у реду са Светим Савом, Светим Василијем Острошким, Николајем Жичким и авом Јустином Ћелијским, коленопреклоно се молећи за нас којима су у аманет оставили бригу о нашим верницима у овом тешком времену. Како је изгледао ваш последњи сусрет или разговор с патријархом Иринејом? По чему ћете памтити недавно преминулог патријарха? – Блаженопочивши патријарх српски Иринеј је имао и дар очинског старања који сам лично дубоко осећао у свом срцу приликом сваког нашег сусрета и разговора. Много ће ми недостајати његови брижни савети, који су се најчешће тицали тема о унапређењу и развоју црквеног и духовног живота. Он је располагао вишедеценијским искуством служења Цркви, и то у различитим друштвеним приликама у земљи и свету. Свака његова поука је била врло драгоцена. Какав је ваш став о вакцинисању против короне? СПЦ, односно председавајући Синода СПЦ митрополит Хризостом ових дана је изразио наду да ће ускоро вакцина, уз поруку да чувамо себе и друге, те да се придржавамо прописаних мера… – О том питању руководићемо се мудрим упутствима Светог Архијерејског Синода и Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског и местобљуститеља патријаршког трона, који у овој ситуацији стоички носи терет великих обавеза и тешких послова. Молимо се Господу да му подари крепко здравље и неисцрпну помоћ у сваком подвигу. Цркву наредних месеци чека избор новог патријарха. Колико велики изазови чекају оног ко дође на чело СПЦ? – Наш народ мудро збори да „свако време носи своје бреме“. Унапред говорити о изазовима с којима ће се суочити нови поглавар наше Свете Цркве није захвална тема. Пре бисмо скренули пажњу јавности, када је о том питању реч, да молитвено и достојно испрати избор новог патријарха српског, коме ћемо сви заједно да будемо верни и трудољубиви сатрудници у свим изазовима с којима се буде суочио у бризи за паству Господњу. Извор: Епархија милешевска
-
- епископ
- милешевски
- (и још 20 )
-
Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије изјавио је за данашње издање недјељника „Време“ да су проблеми са Законом о слободи вјероисповјести у Црној Гори настали јер није било дијалога и да страхује да и послије поруке црногорског премијера Душка Марковића да је отворен за разговоре, неће бити дијалога у правом смислу. Поводом Марковићевог позива Митрополији црногорско-приморској да разговарају о закључењу темељног уговора, владика је рекао како „сматра да сад није вријеме за причу о уговору, уколико не препознамо спремност Владе да дјелују (знају они како то све може) против спорних дјелова текста овог и оваквог закона“. „Јер, поред оваквог закона, сваки уговор, макар био саткан и од најбољих правних формулација, не би имао никакво позитивно дејство на односе Цркве и државе“, рекао је Архиепископ цетињски г. Амфилохије. Наглашава да је Закон о вјероисповести усвојен због „похлепе неких људи и због њиховог осјећаја да је политичка воља већа и јача од свих претходних донијетих закона“. „Е видите, то ови наши властодршци, затровани опаком болешћу — брозомором, не разумију и мисле да се те луке из којих се испловљава у Небеско царство, те наше светиње, могу претворити у штандове за стицање овоземаљског блага“, навео је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Истиче да он и Епископски савјет СПЦ „нису могли нити хтјели“ да забране предсједнику Србије да дође у Црну Гору на Бадњи дан, већ је то била „братска молба да се његова посјета одложи за неко боље вријеме“. „За вријеме у коме неће бити могуће злоупотребити посјету предсједника Србије и окренути је против СПЦ у Црној Гори и унутрашњег заједништва у Црној Гори. И данас мислимо да је наша молба била на мјесту“, рекао је Митрополит за нови број недјељника „Време“. „Били су то дани почетка протеста, наше аутентичне, духовне и грађанске побуне против поменутог закона (о вјероисповести). Долазак предсједника друге државе међу незадовољне људе могао се врло лако злоупотребити као његов политички утицај и интерес, и као његово покровитељство — што не би била истина и што би наудило духу тих сабрања“, рекао је владика Амфилохије и додао: „На другој страни, сматрамо да би све оно што представља легитимни интерес државе Србије — у смислу бриге о духовној и културној баштини спрског народа у региону, као и очување идентитета Срба изван Србије — требало и могло да се решава у државничким активностима предсједника Србије, а не кроз његове неформалне посјете.“ На оцијену да је на мети прорежимских таблоида у Србији, да прави Цркву заједно са црногорским предсједником Милом Ђукановићем, и да ли зна откуд долазе ти напади, он је рекао да „откуд год да долазе — они су лажни и немају никаквог смисла“. „Било би ван памети да радим на нечему што би наудило и Цркви и Црној Гори и што би ми одузело хришћански и људски образ“, рекао је владика Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- митрополит
- амфилохије
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
Дана 16. јануара 2010. године навршило се двије године од свирепог убиства Оливера Ивановића, лидера СДП- а, који је био један од најзначајнијих српских политичара са Косова и Метохије. Убијен је 16. јануара 2018. године у 8:15 часова, пред вратима канцеларија у којима је провео скоро двије деценије политичког рада. Звучни запис емисије Из архиве нашег Радија доносимо разговор који смо 16. јануара 2019. године, поводом прве годишњице Оливеровог убиства, снимили са његовим рођеним братом судијом Мирославом Ивановићем. „Оно што мени импонује, и што на неки начин ублажава бол цијеле породице је управо чињеница што људи данас све више говоре о Оливеру. Људима се враћа сјећање на све шта је и како је Оливер за њих радио, или за неког другог а они су били свједоци и очевидци тога. Ја сам у ситуацији да, шетајући овим градом, бивам заустављан од људи који осјећају потребу да ми нешто кажу. Углавном се то своди на опис и препричавање свега онога шта им је Оливер у животу учинио, како им је помогао, како је у неким ситуацијама реаговао. Све то, у афирмативном смислу, помаже нам да мало утихне бол због Оливеровог губитка, јер и ми коначно, и онако нескромно сад схватамо да је Оливер заиста био велики човјек“- каже г. Ивановић. Он се сјећа и Оливеровог суђења и каже да у моменту када је Оливеру изречена првостепена пресуда по којој је за једну оптужницу добио девет година затвора и додаје: „Иза судског вијећа, у публици, чуо се врисак, плач, једна невјероватна драма људи које смо морали умиривати. У исто то вријеме Оливер се окреће и рукама показује, и говори ,,Смирите се, није ово ништа. Још ћемо се ми борити“. Дуго сам у судству али ја нисам имао прилике да видим толику храброст“-каже судија Мирослав Ивановић. У животу породице Ивановић и животу Оливера Ивановића спојено оно нераскидиво Косово и Метохија и Црна Гора, и косовски завјет и учење Марка Миљанова. Оливер ће живјети вјечно јер их је испунио! Извор: Радио Светигора
-
- радио
- светигора:
- (и још 17 )
-
Светом Литургијом, резањем славског колача и славском трпезом хришћанске љубави, у сриједу 18. новембра у острошком манастиру саборно и молитвено прослављен је празник Светог новомученика Станка Острошког, чије се мошти чувају у цркви њему посвећеној, која је изграђена и освештана прије 14 година на стијени изнад цркве Свете Тројице у склопу Доњег Острога. Светом Литургијом у цркви Светог Станка, када се молитвено прослављају и Преподобни Сава Освећени и Свети Нектарије Битољски, началствовао је Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије, уз саслужење острошких свештенослужитеља и бројног свештенства. Сабрани који посте Божићни пост, а који су се покајањем и молитвом припремали, примили су Свето Причешће. На крају богослужења Владика Методије је са острошком братијом и вјерним народом благосиљао и пререзао славски колач. Честитајући сабранима празник, а монаху Станку имендан, Владика Методије је казао да као што је Свети Сава Освећени био узор нашем Светом Сави, првом српском просветитељу и учитељу, после је Свети Сава био узор светом Станку мученику ида је Свети Станко одражавао и оне пастире који су први благовијестили долазак Христов, на земљу, кад су људи пјевали заједно са анђелима испред Витлејемске пећине „Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља“. „Та храброст, доброта, чедност, повјерење у Бога које је имао Свети мученик Станко, а изнад свега и прије свега његова љубав коју је имао према Богу, из које су проистекле све његове врлине, његова храброст, неустрашивост и исповједништво, нека нам буду узир и путоказ у нашем животу“, рекао је Владика Методије. Он је казао да нема љепших примјера благодати Божије, него што је Свети Василије Острошки, његов Свети Ђакон, Свети мученик Станко у овој црквици и Свети Арсеније у Ждребаонику. „Нигдје толико великих и славних светитеља и угодника Божијих, на тако малом мјесту као овдје, нигдје. Да нам они буду узор, путоказ и укрјепљење и нада и утјеха да ће све бити у реду, да је Господ с нама. А ко ће против нас кад је Господ с нама“ нагласио је Владика Методије. Прослава празника настављена је за славском трезом љубави у Доњем Острогу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- епископ
- диоклијски
- (и још 10 )
-
Епископ жички Јустин: Свети Јован Златоуст је имао велику ревност и храброст!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На дан када света Црква прославља свештени спомен Светог Јована Златоуста, Архиепископа цариградског, Преосвећени Епископ жички г. Јустин је предстојао литургијским сабрањем у храму Светог Саве у Краљеву. Велики проповедник речи Божје, устројитељ литургијске Анафоре која се најчешће служи у храмовима широм православне васељене, Свети Јован је украс Православља. На готово свим апсидама које красе свештенодејствени олтарски простор осликан је тај литург као саслужитељ Господа Исуса Христа – Великог Архијереја и Првосвештеника „Свештенослужитеља Светиње и истинске Скиније, коју постави Господ, а не човек“ (Јевр 8, 2). Његове речи су „излазећи као златне поуке позлатиле срца верних“, поручује нам једна од стихира са вечерњег богослужења које најављује дивни празник. Сабрани око свог епископа Јустина, братство храма Светог Саве са верујућим народом Божјим узносили су молитвене прозбе и благодарења којима је Златоустовим трудом украшена најсветија литургијска служба, Тајна над Тајнама и извориште осталих светотајинстава и свештенорадњи. Посебно радује што су поред свештеника били присутни и верни који Светог Јована прослављају као свог заштитника и крсну славу. Имали су прилику да се са својим светитељем упознају на начин који му највише и приличи – литургијски. У наставку, епископ Јустин им је свима честитао славу, поучавајући сабрање речима које објашњавају значај великог светитеља у животу Цркве. Наглашавајући мноштво дарова којима је био од Господа дарован Златоусти, Владика је приметио велику ревност и храброст коју је тај дивни пастир имао у проповедању Истине. -Њу је исповедао увек, чак и онда када је она тешко падала моћницима овога света, владарима велике Византијске царевине. Сви треба да се запитамо ко је наш Бог и чији смо ми. Овај свет пролази, а Господ остаје па је само у Њему прави смисао нашег постојања и деловања. Свети Јустин Ћелијски нас је поучавао да не тражимо мучеништво, али и да од њега не бежимо уколико будемо на то позвани. Кроз данашњи празник нам се даје велика благодат да духовно јачамо, рекао је владика Јустин. Извор: Епархија жичка -
Митрополит Порфирије за РТС: Свети Сава је пред собом имао јасан циљ!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије (Перић), председник Извршног одбора за обележавање великог јубилеја - 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, гостујући 2. октобра 2019. године у јутарњем програму Радио-телевизије Србије, говорио је о значају и величини обележавања овог јубилеја и низу молитвених и других сабрања која ће уследити у наредним данима. Централна прослава 800 година самосталности СПЦ биће прослављена у манастиру Жича и у Београду од 6. до 9. октобра ове године. "Данашње тешкоће, а њих има и биће их увек - не треба да нас плаше, већ треба да се уозбиљимо, да преиспитујемо себе колико смо на путу Светога Саве и његовог оца", рекао је Митрополит Порфирије између осталог. Благодарећи РТС на медијском покровитељству, учешћу уметничких ансамбала РТС у свечаној академији, али и на другој помоћи око реализације саме академије, Митрополит Порфирије је рекао да се ова манифестација "сасвим природно и логично одржава под покровитељством наше државе и Председника Републике", и наставио: "Догађај добијања аутокефалије није није нешто што се тиче само Цркве, већ је него се тиче заиста сваког нашег човека, а тиче се пре свега Цркве и државе, те овај догађај сви заједно и славимо", закључио је Митрополит Порфирије. Извор: Радио-телевизија Србије-
- митрополит
- порфирије
- (и још 8 )
-
Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 28. августа 2019. године, на празник Успенија Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у Пивском манастиру поводом храмовне славе те светиње. Преосвећеном Епископу је саслуживало бројно свештенство и монаштво из више Епархија са којима и гостујући свештенослужитељ архимандрит Серафим, игуман манастира Нове Грачанице у Чикагу. Многобројном верном народу речима пастирске поуке обратио се игуман Серафим који је, осврнувши се на одговор Пресвете Богородице: Нека ми буде по речи Твојој, беседио о Божјем промислу и предавању вољи Божјој: -Данас славимо Успеније Пресвете Богородице, славимо дан кад је Она, Која је апсолутно слушала Господа Бога нашег, Која је апсолутно радила по вољи Његовој, напустила овај свијет, који без Бога нема смисла, и ступила у вјечни живот, у вјечно Царство небеско у коме све има апсолутног смисла. Запитајмо се колико смо спремни да питамо Бога: Шта је то воља Твоја, Боже? Да онда кажемо искрено, у молитви Оче наш, нека буде воља Твоја и да онда видимо, бар, на моменат, како наш живот, без обзира гдје смо и ко смо, јесмо ли у миру, изобиљу, сиромаштву, у изгнанству, или код куће, да ли наш живот, онда, унутар Божје воље и Божјег промисла, има смисла, рекао је, између осталог, игуман новограчанички Серафим. Велики празник Успенија Пресвете Богородице сабранима је честитао Владика будимљанско-никшићки Јоаникије, подсетивши на речи једног од Светих Отаца који је казао да су анђели и свети примили делимично светост од Бога, а Пресвета Дјева Богородица примила је пуноћу светости. -Сав Њен живот је велика тајна, тајна над тајнама. Како да не буде тајна за људски ум оваплоћење Христово у које анђели не могу завирити, а камоли људи. Није случајно што у светим јеванђељима, тек, понешто, има казано о Пресветој Богородици. Али, иако је о Њој мало казано, када гледамо на Христов живот, који је у значајној мјери описан, свуда видимо, ту, негдје, и Његову Пресвету Мајку Дјеву Богородицу. У Његовом животу посебно се истиче да је Пресвета Богородица била под крстом Христовим и да се, као мајка, сараспела свом Сину на Крсту. Испунило се пророштво Светог Симеона Богопримца да ће мач пробити Њену душу. Она је, на овај дан, уснула, као и Христос Господ што је издахнуо на крсту и Она је уснула, примила реалну, људску смрт. Њена смрт имала је много заједничког са Христовом смрћу. Она је била причасник Христове живоносне смрти и истовремено се јавила као Побједитељка смрти. Како Она, Која је носила испод свог срца Извор живота, да буде поробљена смрћу?, беседио је Његово Преосвештенство. -Смрт Пресвете Богородице је само враћање дуга Адамовог и огреховљеној, палој људској природи. Она, као Богородица одмах је стала са десне стране Сина Свог и испуни се Давидово пророштво: Стаде Царица с десне стране Тебе, одјевена у позлаћене ризе и преукрашена. Нијесу то весташтвене ризе, него нетрулежне, ризе саткане од вјечне славе Божје и од вјечног живота Божјег. Овај празник има двострукост, с једне стране, помиње се успеније, смрт Пресвете Богородице, Њена сахрана, опијело, али, овом узвишеном погребу слиједило је прослављење, јер се Пресвета Дјева Богородица јавила као Побједитељка смрти. И то је остало тајанствено. Нађен је Њен гроб празан. Јавила се после Светом апостолу Томи и Свети апостоли су се утјешили Духом Божјим. Од те радости, која се давно догодила и ми данас црпимо као из свјежег извора, јер оно што је божанско никад не застарјева, она благодат која се излила једном на Цркву Божју увијек је прожима. Ми у овој светињи сабрани, у задужбини Светог Патријарха Саватија Соколовића, у славном Пивском манастиру, данас се радујемо том духовном радошћу и наша срца се испуњавају духовним миомиром од присуства Духа Светог, од причешћа светим тајнама Христовим и од благодатног заступништва Пресвете Дјеве Богородице, закључио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Преосвећени Владика је благословио славски колач и жито, које су, поводом храмовне славе, принели домаћини славе г. Тадија Бајовић са Црквеним одбором Пивског манастира. Обавезу за наредну годину преузео је г. Мијушко Бајагић, председник Општине Плужине. У манастирској порти је, затим, одржана духовна академија на којој је свечану беседу одржао књижевник Мирослав Максимовић. Говорећи о вези манастира и песника, Максимовић је навео да у српској средњовековној држави песника није било изван манастира. Поезија се писала за литургијске потребе или је била део црквеног живота. Данас, међутим, сматра Максиновић, песници, углавном, не живе у манастирима, поезија се, углавном, не пише у манастирима, али невидљива, суштинска веза песништва и манастира и даље је жива. -Манастири су настали да би човек имао где да се посвети разговору с Богом. До поезије је човек дошао покушавајући да допре до Бога, да изађе из малог живота на велику висину спознања. Достојевски у писму брату Михаилу каже: „Имај у виду да песник у напону надахнућа одгонета Бога.“ А Његош у песми „Ко је оно на високом брду“ описује песника овим стихом: „Творац мали најближи божанству“. Православни Рус и православни Србин на исти начин, у истом простору, гледају песника, јер на исти начин поимају Бога. Бог је, дакле, веза манастира и поезије, монаха и песника, казао је Максимовић. У пригодном културно-уметничком програму који је водио песник Ранко Мићановић учествовали су хор Преподобне мати Ангелине, КУД „Зеленгора“, мушка певачка група КУД „Сава Владиславић“ из Гацка, етно-певачи Матија и Катарина Благојевић, уметник на фрули и двојеницама Радован Сукновић, народни гуслари Војин Тепавчевић и Иван Вулић. Извор: Инфо служба СПЦ
-
- владика
- јоаникије:
- (и још 8 )
-
Изненадно упокојење историчара Предрага Пеђе Вукића затекло нас је неспремне на ту вијест јутрос све! Публициста Јован Маркуш, пријатељ, суграђанин и саборац новопрестављеног Предрага Вукића на пољу очувања црногорске историје, дијели своја сјећања на њега са слушаоцима радија Светигора. Разговор водила: Оливера Балабан. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Извор: Радио Светигора ПОВЕЗАНА ВЕСТ:
-
У фебруару ове године, владика браничевски и декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, г. Игнатије је посетио Епархију западноамеричку и том приликом дао интервју за магазин Стаза Православља [The Path of Orthodoxy: The Official Publication of the Serbian Orthodox Church in the United States and Canada]. Колеге су нам дозволиле да ми премијерно објавимо тај разговор, на чему им најтоплије захваљујемо. Ваше Преосвештенство, били сте гост Епископа Максима 2012. године, сада ево по други пут, ове јубиларне године када славимо 800 година аутекефалности Српске Православне Цркве, доносите нам благослов из отаџбине. Као главни предавач Института Светих Мардарија и Севастијана поделили сте са нама теолошке мисли на тему „Црква, човек и данашњи свет“. Како савременом човеку објаснити повезаност ове три реалности са еклисиолошког и антрополошког гледишта? И како да човек данашњег света то разуме а онда и да и буде подстакнут на литургијско учешће и делање ради Царства Божијег и у заједници љубави Божије? Најпре, Црква се увек код светих отаца на Истоку поистовећивала са литургијском заједницом. To значи, да је Црква један догађај сабрања око епископа за приношење дарова Богу, али и ради благодарности Богу. Зато је служба, уствари, и названа Евхаристијом; то је грчка реч евхаристија која долази од глагола εὐχαριστῶ (благодарим, захваљујем), и управо централна молитва Евхаристије је та благодарност. Ту, пре свега, благодаримо Господу што нас је довео из небића у биће, што нам је дао биће, послао Сина свога, и што је све учинио да нам да и будуће Царство Божије. Управо то изражава и Литургија, она је, онако како је чува Православна Црква, икона тога будућег царства, икона једнога стања, како ћемо ми живети, како ће бити кад Господ дође и кад буде свеопште васкрсење и када буде укинута смрт. Сама Литургија је код православних народа, па и у нашем српском народу, била увек парадигма за свакодневни живот, како на нивоу друштвеног, тако породичног, и начелног односа човека према свету. Наш човек никад није учио из конвенција или из неких принципа који су постојали на западу, нпр. етички принципи. Напротив, он је градио своју етику, свој морал на том литургијском искуству, онако како је то видео да Литургија показује. И то је живот који уствари је црквени живот. Он нас показује, као чланове Цркве, не онаквим какви смо ми сада, него онакви какви ћемо бити. То је та тзв. есхатолошка димензија цркве. Управо и ова наша прослава 800-годишњице аутокефалности и рукоположење Светога Саве за првог архиепископа српског је управо та захвалност Светоме Сави, да је он у свом народу и сарадњи са онима који су га пратили, епископе које је он изабрао, пренео тај дух литургијски на све сфере нашег живота, како друштевног, државног, исто тако породичног и личног, тј. свакодневног. И то је уствари изградило један идентитет нашег народа који је уско повезан са нашим народом. Из ове литургијске перспективе меримо овај свет у коме живимо, и на основу те мере можемо видети шта је у овом свету добро а шта није. Иначе ако заборавимо то па узмемо само неке моралне вредности, заповести, јер те моралне вредности се мењају. Али ово литургијско искуство се не мења, јер оно пројављује будуће царство Божије. Зато је оно поуздано мерило за наш живот у свету. То је, дакле, нешто што би сваки свештеник, па и епископ и народ требало да зна и да уче, да то преносе, тј. да то буде мерило. Наравно, то не може бити мерило ако неко није присутан на Литургији. Зато је битно да будемо на Литургији и да имамо то литургијско виђење нашега живота и света. С друге стране, Литургија није само један показатељ како треба живети, она је у исто време и реални живот и сусрет са Господом. Литургија чини да се сусретнемо са Господом. Тај догађај не произилази из неке природне рутине, као што је природна рутина смењивања дана и ноћи, итд. Литургија је догађај који је утемељен на слободи, како човека према Богу, тако и Бога према човеку. Битно је да схватимо да Литургија није само један образац, да је довољно да то једном видимо, па ћемо имати образац како ћемо живети. Литургија је догађај нашег живог сусрета са Господом. Господ је постао човек; Бога нико никада није видео, али Син који је постао човек, Он га објави и зато нас Он упућује на човека да би могли да имамо заједницу са Богом. Све чешће чујемо и примећујемо у раду са народом да је човек данашњице преокупиран тзв. „економским“ питањима више него духовним. Да ли је могуће бавити се тим неизбежним „бременом“ епохе у којој живимо и истовремено живeти у заједници са Богом и ближњима? Најпре треба појаснити сам појам „егзистенцијална питања“. Ту се не ради о томе да ли ћемо имати новца, хлеба, крова над главом, премда је, наравно, и то потребно. Егзистенцијална питања су питања која се тичу живота и смрти, тј. на који начин ми можемо да превазиђемо смрт. Зато уствари све што радимо и што једемо, и куће тражимо да станујемо, и што новац стечемо итд., ми све то уствари чинимо да би смо се некако одбранили од смрти. Међутим, то у ствари не можемо да постигнемо са тим; смрт не може бити побеђена на тај начин. Смрт може бити побеђена само од стране Бога, дакле, сусретом са Њим. И то је за нас егзистенцијално питање. У хришћанству нема поделе на духовно и егзистенцијално. Та подела је дошла из јелинске философије где се све делило на духовно и материјално. У хришћанству нема те поделе, у хришћанству свет је јединствен, као што је и живот један. Није овај живот којега ми сматрамо привременим нешто друго, ми тражимо његово продужење, у смислу да он буде вечан. Господ ће доћи овде. Не идемо ми нигде са ове земље. Други долазак Христов је Његов долазак овде код нас и васкрсење мртвих, и то је ново небо и нова земља. Дакле, треба се старати о томе, и о томе отварати народу очи. Црква лечи од смрти. Литургијска заједница и литургијско сабрање, како каже Свети Игнатије Богоносац, јесте лек против смрти. Нема дубљих егзистенцијалних питања. Црква говори о преблему смрти. То је питање сваког човека и сваке епохе, без обзира где живео. И зато то нама недостаје данас да уочимо тај проблем. Ми у Цркви говоримо о решењу тога проблема, тј. проблема смрти и то нам нуди Црква. На почетку поменусмо прославу 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве (1219–2019) која је неразделиво везана за Светог Саву. Реците нам нешто о значају саме аутокефалности из еклисиолошке перспективе, затим, шта је, ако можемо да кажемо, био кључни фактор за Светог Саву у тражењу исте у оквиру организације наше цркве. На почетку сам напоменуо да нам је Свети Сава пренео кроз Цркву једну визију живота Царства Божијега, али не само и визију, него и живо присуство Божије, наравно у икони, још увек не у потпуности, кроз Литургију. Управо је то био његов задатак, да на један начин, тиме што ће језик богослужбени бити језик његовог народа, обичаји се сачувају који се нису директно супростављали хришћанском начину живота. Да то све укључи у Цркву и тако их учини причасницима Царства Божијег. А то је чинило да се народ лакше укључи у литургијски живот и стицање Царства Божијег. Очување литургијске заједнице и посвећење људи у литургијску заједницу подразумева оснивање више епархија. Литургија се не служи без епископа. Зато је епископ неопходан као јединство цркве. И зато је Свети Сава почео организацију цркве оснивањем епархија, а у циљу да би народ увео у цркви. На тај начин он је изградио идентитет нашег народа. Наш идентитет је, захваљујући Светом Сави, произашао из тог литургијског виђења света. На томе је утемељена и Савина визија државе. Православна Црква, па ни Српска, као аутокефална, никада није претендовала да то буде клерикална црква. Она је увек служила јединству народа и учила га је да буде члан литургијске заједнице. Али, с друге стране, она никада није допуштала да цареви владају и да они по своме нахођењу мењају литургијски етос, тј. црквено устројство, да на неки начин имамо цезаропапизам у Цркви и да владар буде тај који је одређује, као што је то понекад било у Византији. Колико год ми гледали на Византију као на један хармонични однос између Цркве и државе, ту је било трвења, али трвења су управо била на тој линији: да не би цар нешто урадио што би пореметило ту структуру Цркве. С друге стране, Црква је врло пазила да се не претвори у државу, као што се то десило на Западу. Црква је чувала тај баланс, јединство народа, епископ је увек радио своју службу, али је уважавао и царску службу, као што је и цар уважавао епископску службу. То је била једна симбиоза која је пожељна и да се оствари и данас. Свака прослава јубилеја нуди нам прилику за „преиспитивање“ свога делања и духовног ходења, а тако исто и ова осмовековна прослава. Са овом мишљу а из есхатолошке перспективе која питања да поставимо себи као један народ који је имао узбуркану историју, који је ходио путем Христа Спаситеља, да би у овом и у будућем времену остали верни јеванђелским начелима и косовском завету и где тражити одговор на њих? Наравно, то питање увек морамо да постављамо, тј. колико ми као народ држимо и чувамо тај хришћански идентитет и литургијски етос који смо наследили од Светог Саве. Јер ако се одвојимо од Литургије тада ћемо избити литургијско виђење света. Идентит једног бића и једног народа се мења уколико се мења тај однос на основу чега се тај идентитет изграђен. Нпр. дете док је мало оно је везано за родитеље, али када порасте оно се веже за неке друштвене ствари, па родитељи кажу ово није наше дете. Зашто то они кажу? Па зато што се догодила промена односа. Односно, дете мења идентитет. Ми се налазимо под великим искушењем данас да променимо наш идентитет тиме што смо унели западну културу у наш свакодневни живот и почели смо да црпимо свој идентитет из односа са том цивилизацијом. И дошли смо у такву ситуацију да не знамо наш прави идентитет. Нити смо више то што смо били, нити смо постали оно што смо хтели да будемо. Јер, још увек нам то не даје простора да се одрекнемо нашег идентитета, тај литургијски етос је дубоко усађен у нас. Али изазови су велики са запада и од савремене цивилизације. И управо је потребно да стално будемо будни и да упућујемо на то, дакле, шта значи наш идентитет који је везан за Литургију, које су његове предности, и с друге стране, овај идентитет који нуди запад и његов начин живота, шта су његове мане, шта треба одбацити, а шта узети. Али то увек треба да стражаримо и да меримо из овога нашега досадашњега литургијског идентита, онога основнога, наравно, ту се догађају увек нове ствари. Толико за Ваш лист. Хвала стрпљену и на интересовању за ова питања. Извор: Теологија.нет
-
Са жељом да се обележи 20 година од погибије пилота пуковника Животе Ђурића који је бранећи домовину дао живот 1999.године, у Давидовцу су пре два дана отпочели радови на подизању спомен бисте. Радови су овог тренутка СТОПИРАНИ од стране инспекције по пријави појединца зато што се не поседује грађевинска дозвола (чије је прибављање свакако било у плану). Овог тренутка су се створили услови донацијом привредника да се направи биста и обележи годишњица, те се из тог разлога кренуло са градњом без дозволе... Да... Прописи треба да се поштују. Да... Дозволе треба да се имају. Да... Али... Знам да наш херој комшија није имао једну дозволу... Ону најважнију! Није имао дозволу да иако војно надјачан, своју последњу борбену моћ упери ка непријатељу... Тог кобног 25-ог марта... Током тог кобног лета... Није имао дозволу да последњи пут погледа на фотографију своје двоје мале деце... И оде у вечност... Не... Он није имао дозволу да да живот за ову земљу... Дао га је, и оставио на понос, нама и нашој деци своје име и дело! НЕ, ОН НИЈЕ ИМАО ДОЗВОЛУ ЗА СМРТ! Аца ЂУРИЋ, Удружење пилота "Тигрови" Краљево-ФБ
-
Тражим одговор од Зорана Ђуровића. Желим одговор са да или са не. Питање гласи: Да ли мислите да ако вечни Логос није имао човечанску природу вечно, као што је сам Бог вечан, да онда Логос није био ни у вечном односу са Оцем? Другим речима, да ли мислите да Отац није био вечно са Логосом без човечанске природе Логоса?
- 99 нових одговора
-
- природом
- човечанском
- (и још 15 )
-
Волео бих да чујем конкретан одговор, ако може само потврдно или одрично. Питање гласи: Да ли мислите да ако вечни Логос није имао човечанску природу вечно, као што је сам Бог вечан, да онда Логос није био ни у вечном односу са Оцем? Другим речима, да ли мислите да Отац није био вечно са Логосом без човечанске природе Логоса?
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.