Претражи Живе Речи Утехе

Дана 21. децембра 2018. године излажући реферат на Епархијском скупу у Москви Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил позвао је надлежне управитеље викаријатима да помажу свештеничким породицама, да више пажње посвећују супругама свештеника, између осталог, да не занемарују прилике у којима свештенослужитеље и њихове жене могу да позову на јубилеје и друге значајне датуме, преноси Патријархија.ru. „Искуство показује да свако добро учествовање у судбини породице која се налази у кризи у многим случајевима може да промени ситуацију. Међутим, важно је да такви сусрети не буду формални. Приликом њихове организације посебно треба избегавати методе административног руковођења. Превелика пажња начелника за породичну страну живота понекад се доживљава с опрезом и неповерењем као мешање и покушај неоправдане контроле. У овој осетљивој сфери треба поступати деликатно,“ – рекао је Његова Светост патријарх Кирил. „Од посебног је значаја, драги оци и браћо, срдачна међусобна пажња сабраће по олтару, људи који се виђају скоро свакодневно. Јер раздор у породици не наступа за трен ока. Раскид између најближих људи почиње од хлађења, од гашења љубави, од све веће бујице увреда и непажљивог међусобног односа, а понекад – просто од умора који је изазван најразличитијим узроцима. Уколико видиш да је твој сабрат потиштен, распитај се шта му се дешава, искрено се помоли за њега и његове ближње, понуди му помоћ и пријатељски савет, можеш се чак и заступити за њега и његову породицу пред парохијским или епархијским руководством,“ – посаветовао је Патриjарх. „Срећан породичан живот и узрастање у међусобној љубави је хришћански подвиг, аскетски и – у нашем случају – пастирски задатак,“ – истакао је патријарх. – Сувишно је и говорити о томе да крах породичног живота свештеника неизбежно баца мрачну сенку и на његову пастирску службу. Како ће чистог срца служити Христовој Цркви ако се његова домаћа црква распала?“ „Обичној свести је својствено да о хришћанској аскези суди као о скупу ограничења, чак и ако се прихватају добровољно, као о неопходном средству за обуздавање зла. Али након добро познатих речи псалмопојца: Уклони се од зла, следе друге: И чини добро, тражи мира и иди за њим (Пс. 33:14). И ако о томе како да се клонимо зла размишљамо и говоримо много и радо, склони смо да други део овог императива Светог Писма заборављамо сматрајући да се добро у нашем животу дешава само по себи. А управо тежња ка добру и Христовом миру захтева подвижничке напоре обе стране брачног савеза, а посебно главе породице који има свештенички чин,“ – рекао је Патриjарх. По речима поглавара „заједничка молитва, чување међусобне љубави и узрастање у њој, стицање заједничког погледа на свет, способност за чување пажљивог, благодарног и захвалног међусобног односа, великодушно трпљење, умеће човека да слуша и чује – све то треба да буде садржај свакодневног духовног подвига свештенослужитеља и његове супруге, и то не само у периоду настанка младе породице, већ – и то је подједнако важно – много касније, у годинама зрелости, па чак и у позним годинама.“ „Говоримо о пожртвованости у пастирском служењу. Пожртвованост пастира је пре свега спремност да се жртвује, да жртвује своје снаге, своју пажњу, свој одмор и време. Али то не значи да треба у потпуности да жртвује ближње! Да ли су оци увек пажљиви према својим супругама? Зар се не дешава да свештеник који је заузет пастирским трудом не пази на расположење своје жене, на њене потребе, да не примећује њен умор, да је оставља насамо с досадом и монотоним кућним пословима? Пажљив и танкоћутан однос према парохијанима је норма пастирског понашања. А у подједнакој мери овакав пажљив и танкоћутан однос је потребан укућанима свештеника, а пре свега жени која је везала свој живот за њега и његово служење. Она је заједно с децом у првим редовима његове пастве,“ – рекао је патријарх. Супруга свештеника или ђакона не може увек од првих дана у потпуности да поднесе обавезе и одређена ограничења која су везана за њен положај. „Али тамо где постоји истинска заједница живота и где се не гаси међусобна љубав и повезаност, пре или касније се формирају јединствен поглед на свет, заједнички поглед на ствари, једномислије и спремност да се носе бремена другог и да се испуњава закон Христов (уп. Гал. 6:2),“ – истакао је свјатејши владика. „Традиција бирања за звање ђакона и презвитера људи који су у браку – није само древни обичај наше Цркве. То је сведочанство њене мудрости, надахнуте Духом Светим; то је широко отворени прозор могућности за активно ширење Христове истине у свету. Управо зато нас апостол Павле у посланици Тимотеју (в. 1 Тим. 3:4) подсећа на то да је способност за добро управљање својим домом један од критеријума доброг пастирског служења,“ – рекао је патријарх. „Користим прилику да изразим своју дубоку захвалност попадијама и ђаконицама – супругама наших свештеника и ђакона, да им се захвалим за активну љубав, за оданост Христовој Цркви и свом призвању. Њихов свакодневни подвижнички труд се готово не види споља, али је практично увек добро пастирско служење у значајној мери повезано с неприметном, понекад ћутљивом, али сталном подршком и учествовањем попадије,“ – рекао је у закључку Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил. Са руског Марина Тодић линк View full Странице

Предавање протојереја-ставрофора професора доктора Дарка Ђога на тему: „Јединство Цркве, као задатак хришћанског постојања“ одржано је у недјељу 16. децембра 2018. године у Подгорици. Ово предавање у организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења је прво у низу предавања која ће се одржавати у крипти током Божићног поста. Крипта Саборног храма је и овога пута била пуна слушалаца, који су са посебном пажњом пратили ово замимљиво и креативно излагање - предавање протојереја-ставрофора Дарка Ђога. Прота Дарко се на самом почетку свог обраћања посебно захвалио цијелом свештеном братству на позиву и свом вјерном сабраном народу на дивном дочеку и на великом присуству овдје у Подгорици, исказавши посебну благодарност протојереју-ставрофору др Борису Брајовићу, некадашњем декану Православног богословског факултета у Фочи: ''Изузетна ми је част, а још више задовољство и срећа што сам вечерас овдје у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у једном специфичном контексту, јер лица која су ту, јесу лица која ме обавезују да свједочим истину и да свједочим храбро. То су лица драгих отаца и пријатеља, а сигурно најзаслужнији за моје упознавање са Украјном, Кијевом, Кијево-печерском лавром и што је поменути простор постао дио мога бића и мога доживљаја, оног ко јесам, јесте протојереј-ставрофор др Борис Брајовић који ме је тамо у априлу 2013. године и повео са собом. У то вријеме смо још били колеге на ПБФ-у ''Свети Василије Острошки'' у Фочи, а отац Борис је био декан, био је изузетно љубазан али и далековид и знао је да препозна у свом тадашњем студенту интересовање, не само неку површинску феноменологију неког словенског православља, већ и једну жељу да сагледамо изван црквених и политичких кулиса који су прилично често оно што видите када дођете у једну страну земљу, страни град. Зато, оцу Борису хвала на његовом присуству вечерас, а присуство свих вас обавезује ме да још присније кажем оно што имам да кажем, јер нисам дошао овдје међу публику, већ сам дошао међу браћу, међу оце, међу пријатеље да подјелим оно што у овом тренутку мислим и осјећам.'' - нагласио је прота Дарко. Он је у даљем току свог излагања акцентовао актуелно питање јединства цркве, изражавајући очекиваност посстављања таквог питања у својству врло конкретног и великог по значају, подсјећајући да новоформирана црквена структура у Украјни по самом начину постојања у себи носи конфликтни потенцијал: ''Питање јединства цркве је сасвим очекивано да буде постављено као једно велико и конкретно питање. Превасходно као питање односа према оном изазову који тренутно пријети да угрози јединство цркве. А то је питање како ћемо се односити према Украјинској црквеној стварности послије овог такозваног објединитељског сабора и послије формирања нове црквене структуре, за коју унапријед знамо по самом начину њеног постојања да у себи носи један узнемирујући конфликтни потенцијал који ће бити изазов свему ономе што називамо православном црквом.'' Он је подсјетио да црква подразумјева у нуклеусу свога бића јединство, будући да је црква та која је једна, која је у јединству: ''Међутим питање јединства цркве је одувјек постављано баш на један начин који је подразумјевао да је на неким другим плановима изван плана тог великог црквеног јединства чини се да је на другим плановима јединство саморазумљив и свагдашњи појам. То јединство напросто јесте, то јест Црква то напросто јесте. Она је та која је једна, која је у јединству.'' Отац Дарко се осврнуо и на то да црква није метафизичка стварност која је унапријед дата, већ да је Црква у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети који од људи који је чине, који су у њој у тој црквеној заједници сабрани, управо чини Тијело Христово и храм Духа Светога: ''Усудио бих се да кажем да огроман дио проблема који данас видимо као проблем цркве, као изазов јединству помјесних православних цркава није невезан за то самоподразумјевање јединства унутар рецимо једне парохијске заједнице. Када год казујемо Никејско-Цариградски Символ Вјере ми подразумјевамо да су нивои казивања онога што притом исказујемо - исти. Подразумјевамо да метафизичко увјерење да Бог јесте тројични Бог, да Бог јесте једносушност Оца, Сина и Духа на истом иметафизичком нивоу као када пред крај символа вјере кажемо да вјерујемо у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Међутим, то је нешто што пропуштамо да видимо, док је Божије постојање изван нашег домашаја могућности да Бога промијенимо. Ми пред Богом стојимо и постојимо и можемо да прихватимо Његов загрљај или да тај загрљај одбацимо. Можемо да кроз читав живот усвојимо различите односе према Њему и да будемо грешници, а да у другом моменту опет попут блуднога сина вратимо се оцу, са друге стране није црква метафизичка стварност која је унаприје дата. Она је у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети и који од људи који су сабрани у име Божије чини Тијело Христово и Храм Духа Светога. Она нипошто није саморазумљива стварност која као таква јесте па је онда у њу само могуће се укључити или искључити. Тачније, управо такво разумјевање Цркве као једне у потпуности од нашег дјеловања независне метафизичке стварности чини се да је довело до проблема јединства какво данас имамо.'' - нагласио је он. Отац Дарко је даље указо и на разочарења која могу изазвати нејединство и отпадништво од црквене заједнице. Како отац Дарко наводи, стварност која не одговара нереалном очекивању намеће два избора по природи ствари: један је да одбацимо такву стварност и у њој не учествујемо или је прихватимо и схватимо да црквена заједница, као заједница људи, није заједница апсолутне хармоније и унапријед већ преображених људи: ''Људи када почну да долазе у Цркву, у њу врло често дођу очекујући једно идеално пројетковано стање, дођу управо зато што сматрају да ће тамо наћи једну симфонију међуљудским односа, једну апсолутну хармонију, унапријед већ преображених људи. Један дио неофитског разочарења увијек долази када схватимо да ствар није таква. Како се углавном чини да можемо да одбацимо такву стварност коју можемо да прихватимо али никако и да у њој учествујемо, људи онда или остану унутар цркве и помире се са тиме да је све тако како јесте и не може бити другачије и да постоји оно људско лице, непреображено лице цркве или у потпуности одбаце стварност цркве са том пројектованом сликом стварности. Управо та редукованост, та сведеност човјекова у немогућности да мијења стварност цркве, да учествује у црквеном јединству, јесте нешто што је општа бољка православне цркве данас. Мислим да што прије саопштимо то једни другима, што прије увидимо да јединство цркве није дато, него задато, да јединство цркве није никакво стање унутар кога црква јесте, него непрекидни циљ и то тешко остварив циљ, коме сви треба да тежимо. Просто, што прије схватимо да је јединство цркве неопходно остварити, а не у њему учествовати то ће и велике теме црквеног јединства тим прије бити излијечене.'' - закључио је прота Дарко. извор View full Странице

Свечана академија поводом обележавања 100 година од присаједињења Војводине Краљевини Србији одржана је у четвртак, 25. октобра 2018. године, у просторијама Огранка Српске академије наука и уметности у Новом Саду. -ФОТОГАЛЕРИЈА- После обраћања академика Стевана Пилиповића, председника Огранка и члана Одбора за обележавање стогодишњице од присаједињења Војводине Краљевини Србији, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије је пренео поздрав и благослов Епископа бачког г. Иринеја, а потом и подсетио на 25. новембар 1918. године, када је Велика народна скупштина донела одлуку да се Бачка, Банат и Барања прикључе Краљевини Србији. Српски народ, у својеврсном вавилонском ропству, карактерисале су непоколебива вера у Господа, уз спремност да се та вера брани и по цену живота, као и неугасива жудња за ослобођењем и сједињењем са матицом. Сетимо се данас како се одвијала наша национална историја по тајанственом Божјем промислу, како је српски народ предвођен владарима, светитељима и архијерејима пролазио кроз буре и искушења, стасавао и узрастао, и коначно остварио своју свету жудњу да српски православни народ, под једним именом, живи у јединственој држави. Данас уживамо у плодовима славних и свештених историјских догађаја. Срем, Банат и Бачка представљају најбогатији и најразвијенији део наше отаџбине Србије, навео је владика Исихије. Епископ мохачки је закључио да је наш узвишени задатак да благословено наслеђе, уз Божју помоћ, поштујемо и умножавамо на радост и корист нашег рода. Господин Далибор Рожић је навео да је стогодишњица присаједињења Бачке, Баната, Барање и Срема Краљевини Србији догађај који представља прекретницу у нашој историји. Историја је део идентитета како појединца тако и нације, јер укупност историјских процеса учинила је да данас будемо оно што јесмо, рекао је г. Рожић, члан Градског већа за културу. Професор Зоран Милошевић, покрајински секретар за високо образовање и научну делатност, истакао је особеност места на којем је вечерашњи сусрет одржан. Платонеум - задужбина владике Платона Атанацковића, овом догађају даје посебан печат. Тај печат утиснут је духовним, културним и политичким стремљењима у изградњи нашег верског, образовног и националног државотворног бића, пред којим су и данас бројни изазови, казао је професор Милошевић, опомињући да једино чувајући сећање на прошлост стражаримо над одлукама Велике народне скупштине. У оквиру свечане академије, уприличено је предавање др Славенка Терзића, дописног члана САНУ, а у музичком делу програма наступио је Камерни хор студената Академије уметности у Новом Саду, под диригентском палицом професора Божидара Црњанског. Догађају су присуствовали представници Матице српске, Музеја, Архива, Покрајине и Града, декани и продекани Универзитета у Новом Саду, као и представници свих других институција које учествују у обележавању стогодишњице од присаједињења Војводине Краљевини Србији. Извор: Епархија бачка View full Странице