Претражи Живе Речи Утехе

Хајде да прво схватимо шта тера човека да реагује на оно што се дешава у свету. Прво - свест. И овде је сасвим умесно обратити пажњу на то ко нас и како обавештава о томе шта се дешава у свету. Већину информација које конзумирамо добијамо из медија и сa интернета. Покажите ми независни ТВ канал, новине, онлајн ресурс или месинџер канал који би се са пуним поверењем могао назвати објективним у смислу презентовања информација, који би обавестио корисника тачно све што се зна о инциденту или катастрофи, а не би скривао чињенице, не би износио сопствене закључке као објективну процену и не би себи постављао задатак да формира конкретан став према ономе што се догодило код читаоца (гледаоца). На логично питање -"Да ли такве ствари постоје?"- одговорићу мирне савести: не. Искрено, ни ви ни ја не верујемо у поштене и непристрасне медије. Па зашто бисмо онда активно саосећали? На шта реаговати? На искривљене информације? На „прочешљане“ чињенице? На неприметно наметнуто мишљење других? На нечије закључке које покушавају да нам представе као једине исправне? Наша реакција, без обзира на степен искрености и активности, у најбољем случају ће бити реакција на нечију личну истину. А у најгорем случају, то уопште није истина. А такође је добро ако ово није унапред смишљена реакција на нечију свесну манипулацију. Али у реду, претпоставимо невиђено: вест се показала истинитом. Шта на то реагује у нама? Сфера осећања и емоција. Или нам је жао некога до суза, или се љутимо до шкргута зубима. Или се гушимо од огорчења. И у овом тренутку чврсто верујемо да још нисмо потпуно очврсли. Овде у нама гори душебрижност. Бринемо се, то је нешто што је другачије, то нам је важно! Међутим, треба напоменути да је наша реакција, по правилу, утолико јача, што је трагедија која се догодила даље од нас, јер у том тренутку ништа не зависи директно од нас. Душебрижност је јефтино саосећање и сентименталност, на коју је увек лакше бити огорчен или заплакати него стварно помоћи. Ако сумњате, тестирајте се: да ли можете да прођете поред пролазника кога су хулигани зауставили у мрачном углу? Или поред бескућника који лежи у локви сопствене бљувотине без очигледних знакова живота? Да ли увек успорите када видите покварен ауто поред пута? Јесте ли сигурни да ћете се заузети за колегу који је постао предмет сплетки и клевета? Или ћете можда стати на страну особе која је опструирана и малтретирана? Не? Тада у вама нема душебрижности. Као што нема љубави према истини, нема појачаног осећаја за правду, нема милости, нема нетрпељивости према неистини. Због тога је тако лако саосећати са афричком децом која пате од жеђи, или таоцима терориста, или жртвама гранатирања. Али, тако је тешко први прекинути свађу са комшијом на степеништу, престати се свађати са шефом, не бити иницијатор породичних свађа, опростити свекрви дугогодишње замерке, не пронађи грешку својој деци... Па ипак, све ово чини тај „живот“. Да, споља може изгледати да, као да улазимо у своју љуштуру, показујући готово злочиначку равнодушност према ономе што се дешава у земљи и свету. Али, у ствари, само ако научимо да живимо своје животе, моћи ћемо истински да саосећамо и да правилно одговоримо на трагедије и несреће нашег времена. Док ће без искуства „сопственог живота“, сва наша душебрижност бити само јефтина манифестација сензитивности. Потпуно бескорисно за друге и деструктивно за нас саме. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru

Ради чега смо ми људи у овоме свету? И ти и ја дошли смо на овај свет без нашег пристанка. Нико те питао није кад те спустио у овај свет. А ради чега је Господ спустио тебе и мене у овај свет? Зашто је човек створен? Да ли зато да га смрт прогута? Ако је тако, онда је Бог највећи злотвор. Господ је, браћо, створио човека као вечно биће. Човек је најважније биће после Бога, важније од Анђела, важније од Херувима и Серафима, важније од свих бића и створења. Зашто је човек важнији? Зато што је Бог створио човека по слици и прилици Својој[2]. По слици и прилици Својој – шта то значи? Када гледаш слику својих родитеља, ти се умиљаваш, ти волиш да их подражаваш, да личиш на њих. Бог је створио човека по слици и прилици Својој да би човек личио на Бога[3]. Личио целим бићем својим, а личио нарочито животом својим. То значи, човек је жива икона Божија. Жива икона Божија.[4] Ум наш, шта је? У нама то је слика ума Божијега, и да би ум наш личио на Бога, треба да има чисте мисли, треба да мисли божански, да мисли свето, да мисли оно што је честито и поштено, да не допушта нечистим мислима да нам разоравају душу. Шта је наша воља? Наша је воља створена по слици воље Божије. То значи, шта? Ми у овоме свету треба да управљамо своју вољу и да живимо својом вољом према вољи Божијој и ономе што Бог хоће. Његова воља је савршена и света, и ми као слика Његова подражавамо Њега и хоћемо оно што Он хоће. То значи да је човек створен по слици и прилици Божијој. Тако и осећање. Срце, срце – што је то? Наше осећање – то је осећање Божије, од Бога нам је дато, то је слика Божијега осећања. Какво треба да буде наше осећање? Наше осећање треба да буде узвишено, божанско, чисто, свето, да буде пуно љубави, пуно милосрђа, пуно кротости, благости, доброте. Тако, Бог је створио човека, браћо моја, да би човек извајао из себе, израдио из себе божанско биће. Зато је Бог и постао човек. Зато је Господ Христос постао човек да покаже какав треба да је човек, како треба да живи у овоме свету, како треба ум његов да ради, како треба да ради његово срце, како његова воља, како да се човек угледа на Бога, пошто је он слика Божија. Слика увек тежи да буде верна оригиналу, ономе од чега је постала. Тако и ми. Ми смо зато створени да животом својим, да бићем својим личимо на Бога. Господ Христос је дошао у овај свет да нам да сва правила, да нам да сав живот, који у нама може да оствари, који и остварује у нама. Господ је дошао у овај свет, вели Апостол Павле, да нас научи свему кроз Цркву Своју, кроз веру у Њега. Чему? Да нас научи како да узрастемо у човека савршена, у човека који је сличан Господу Христу.[5] Није Господ Христос дошао у овај свет да само буде поред тебе, Он је у теби. Он је дошао баш зато да буде у свакоме од нас, да икону Божију што је у нама, да слику Божију која је у нама, обнови и очисти. Чиме се то прља наша икона у души? Чиме се то слика Божија прља у нашој души? Гресима! Греси су као катран, као муљ, као смрдљиво ђубре. Сваки грех икону Божију што је у теби распара, замрља, упрља, а не дај Боже, велики греси, они као страшан црни катран наваљују и премазују душу, тако се ништа Божије не види у њој. Тако имате људе безбожне потпуно, потпуно безверне, који ништа божанско не признају у себи, ни изнад себе. И Господ Благи у Цркви Својој дао нам сва средства да ми у себи изградимо једно боголико биће, једно христолико биће, једно богољубиво биће. Свети Павле поручује хришћанима и вели: „Ево, ја вас са муком духовном рађам, али све дотле док не постане обличје Христово у вама“[6]. То значи, док у нашој души не заблиста лик Господа Христа, да Он живи у нама, да ми душу своју очистимо од свакога греха, од сваке прљавштине, и да помоћу вере, љубави, молитве, поста и свих светих врлина, испунимо себе Божанским силама, Божанском добротом и Божанским осећањем. Зато смо ми створени. Зато је и Свето Причешће Господ установио у Цркви. Ради чега? Примајући Свето Причешће ти примаш Бога у себе, примаш Господа Христа, примаш Њега онаквог какав јесте. И примајући Њега, ти сам постајеш христолик, ти сам постајеш боголик, ти обнављаш икону Божију у себи, ти постајеш прави човек. Човек који одбаци душу и не признаје је као бесмртну и вечну, престао је бити прави човек. То је получовек, то је качовек, то је нечовек. Господ је по великом смирењу Свом постао човек. Господ се бескрајно смирио да би нас људе спасио. Јер, замислите да Свемоћни, Свесавршени Бог и Господ постане човек, а човек сав у греху, сав у смрти, сав у ђаволу! Зар то није понижење за Бога? Да, несумњиво понижење[7]. Али, то је и доказ огромног смирења и љубави Спаситеља према човеку, Његовог неизмерног човекољубља. Зато се Он и назива Једини Човекољубац, јер је човека спасао из смрти, из греха, из чељусти демона и пакла. Он је то учинио да би нас спасао, да би нас увео у Вечни Живот. Дошао у овај свет да нам да Вечну Истину, да нам да Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечну Доброту. Све то Он даје нама ако ми хоћемо Њему да служимо. Зато је Он и створио Цркву Своју, зато је у Цркви Христовој толико Светитеља Божијих, тих људи христоликих, људи христољубљивих, људи који су испунили Еванђеље Господа Христа и показали нам какав треба да је човек. Е, кад су они могли да испуне еванђелске врлине, то значи да сваки човек може ако хоће. Јер Бог, браћо моја, никога не приморава на добро. Бог никога не приморава на спасење. Он предлаже: ако хоћеш.[8] То је твоја слободна воља. Али пази што те чека у оном свету. Када будеш изашао из овога света, из тела, а душа куда ће? Бог је послао човека у овај свет, и као биће смртно, телом је човек смртан, створио је тело од земље Господ, и душом бесмртном, душом је од Бога, од даха Божијег и духа Божијег, то је вечно у човеку[9]. Зато је Спаситељ и рекао у Своме Еванђељу и упутио свима нама чудесне речи: „Каква је корист човеку ако сав свет добије, а души својој науди?“[10]А души својој науди. Људи се диве и дан данас, и увек кроз векове, боре за стопу земље крваве, убијају се, ратове воде. А често о души и не помишљају, иако она више вреди. Шта је наша земља, мала, ситна земља? Зрно песка у васиони. Це само земљу да добијеш, но и сва сунца, и све звезде да буду твоје, да будеш њихов господар и власник, каква ти је корист, вели Спаситељ, ако души то шкоди, каква ти је корист, ако душа твоја пропада у злу, у греху , у паклу. Зато је Господ и дао Своје Свето Еванђеље и дао Свето Причешће, да ми обновимо себе, да ми испунимо себе Божанским силама, да обновимо лик што је у нама, икону Божију, слику Божију, да живимо према Господу Христу Који је дошао у овај свет да нам покаже какав треба да је човек. И ви, причешћујући се данас, не заборавите никад да је то најважнији дан у години за вас. Када примате Свето Причешће, Бога примате. А то значи, треба променити свој живот, оставити раније своје грехе: ако си псовао да престанеш псовати, ако си крао да престанеш красти, ако си ма какво зло чинио да престанеш чинити. Јер, не чиниш ли тако, ти недостојно држиш у себи Господа Христа, ти Га распињеш поново у себи. Ти недостојно једеш и пијеш Крв Господа Христа и Тело Његово. Зато Апостол Павле и препоручује хришћанима и вели: Пазите, чувајте се! Немојте да недостојно једете и пијете Крв и Тело Господње[11]. Зато исповест, зато исповедање грехова пред Богом и пред свештеником, зато је и славно очишћење душе, и напор и труд. Примивши Господа Христа, живи од данас новим животом, светим животом, побожним животом. Престани да чиниш грех који си чинио. Слаби смо, људи смо, падамо поново у грехе, али наше је да приморавамо себе на свако добро[12]. Да ум овај, који је слика Божија, примораваш да личи на ум Божији. Да душу своју примораваш да личи на душу Божију. Једино тако испунићемо онај промисао, и онај циљ живота, који нам је Бог оставио створивши нас као људе. Да, ми људи, сваки човек створен је за Вечни Живот. Имајте то у виду, браћо. И ујутру кад се пробудиш реци себи: Гле, ја сам створен за Вечни Живот. И увече кад лежеш реци себи: Пази, створен си за Вечни Живот. Пази како живиш, сваки тренутак је важан у животу, сваки дан је врло важан. Човек може у једном дану стећи, или рај, или пакао. Ти данас можеш убити човека и стећи пакао, а можеш се трудити да не чиниш зло, и ти ћеш истим путем испунити Еванђеље. Ето безброј Светитеља пред нама и око нас и над нама, који су испунили Еванђеље и показали нам да је човек заиста вечно биће, да бисмо и ми идући за њима и са њима заиста заслужили Вечни Живот. Нека би Благи Господ, молитвама Пресвете Богомајке и свих Светитеља, даровао нама Живот Вечни. Амин. Извор: Православие.ру

Или портретима важних људи, а најбоље – са венцима. Миран став. Носић ка врху, рамена права. На лицима често мешавина емоција са остацима величанства. Или алегоријским представама грехова и врлина. Накићена неправда отреса скромну правду. Или античким цртама, наслеђем митологије, које је толико богато, да би тему за стваралаштво имали и морализатори, и љубитељи људске анатомије, и ерудите из области антике. Биле су још мртве природе, неки пејзажи (жанр, који додуше није толику популаран) и још понешто. Ево продавачица љубичица, или девојка у винограду. Колико је само свежине и наивности у њој! А ево га весели продавац зелениша (макар млекаџија) на уској улици старог градића. Ено зеленаш звецка монетама, док у светлости свећа као да се назиру капи крви. И тако даље. Безброј је тема. Не смемо рећи да пре није било коцкара, зеленаша, млекаџија, праља, старица. Били су, само уметности није било до њих. Уметност се бавила узвишеним стварима. И академици су потом подизали буку и гунгулу, потпуно законски оправдану, и неизбежну, узгред речено. Викали су, што се цртају балерине док везују траке, и радници који се купају у предграђу. Ситно је то – обраћати пажњу на чистаче кромпира и љубитеље апсинта. Али ствар је урађена. И нису уметници урадили, него епоха. Епоха се окренула ка темама које су до тада биле презиране и неприметне. Мали човек је, у сазнању епохе, постао велики, а велики се смањили. Постали су карикатуре. Говорим још зато, јер обично не видимо оно што јесте, него оно што желимо. Рекли су девојчици: „Види, девојчице, то је птица“, и девојчица види само птицу. А тамо су још и облаци, и ветар њише гране. Али, ветар и облаци ће бити примећени само када на њих скрену пажњу. Такав је закон мишљења. И ево, уочи празника Свих Светих у Руској земљи засијавших, желим да кажем да морамо на нешто да обратимо пажњу. Важно место међу нашим светитељима заузимају благоверни кнезови. Али, њих већ одавно нема, и неће их бити. То је област историје и предања. Исто тако нема благоверних царева и благочестивих царица. Нема их и то је. Није разлог за превремену смрт, али је штета. Још имамо много јуродивих. За овим живим борцима против лажне религиозности Русија је стално вапила. Зато их је мноштво. А најлепши идеал Русије је иночество. Светлост за мирјане је инок, а светлост за иноке су анђели. Амин! Иноци и данас постоје, премда због општег телесног угађања, раслабљености, одсуства духовног руководства, данас им је најтеже. И истинско монаштво је, као увек, реткост. А ето, мирјански идеал светости нисмо разрадили. Као да се у свету човек не може спасити, већ само у црним мантијама, иза дебелих, камених зидова. Мирјани предају у школама, гасе пожаре, лече болесне, пишу и штампају књиге, граде куће, диригују црквеним хоровима, осликавају храмове. Набрајање може потрајати. На тај начин, на дневни ред долази интересантан задатак. Треба формулисати за хришћанску заједницу, шта је то праведност у свету, какве су обавезе мирјана у свакодневном животу, при томе, без сукоба са светом и одласка у манастир. Биће нам тешко да живимо, уколико то не урадимо. На пример, треба формулисати идеал мужа и оца. Нису само мушкарац-монах, или мушкарац-пуковник свети и достојни подражавања. А смирени радник, који не пропија своју плату, васпитава децу, па ако се још и моли Богу пред сном, па зар није он свет? А да ли је далеко многодетна мајка од мученице? Добро, не од мученице, али макар од игуманије омање обитељи? Што се мене тиче, питање је коме је теже? Учитељ, зар није то света професија? А доктор, у идеалу, зар није анђео? Паметан, добар, и све време помаже. Знам, превише добро знам да се можете побунити, негодовати, шиштати против власти, закона, жалити се на недостатак новца. Али, власт, закони и новац су управо такви, јер смо све научили да сводимо на новац, а смисаону основу смо избацили. Зато нам се, при таквој ђаволској калкулацији, васељена расипа на делове. Треба рећи човеку, где служи Богу, а где је свакодневни сатаниста. Треба објаснити човеку, како се тежи светости, не мењајући јакну за мантију. Треба наћи и показати човеку живе примере истинског и савременог хришћанства. У супротном, све читамо из старих књига, на слабо разумљивом језику. Далеки су нам ти примери. Савремени човек, никако да схвати, како да примени те примере на себе, како на њима живот да сагради. Много је више у Русији било незнаних светих, него знаних и канонизованих. То исто треба имати на уму. Данас, када видимо да се садашњост не поклапа са гобленом, треба мењати фокус – обраћати пажњу на невиност, жртвеност, некористољубивост, и јунаштво у свакодневници. На крају крајева, не крије се Православље у одеждама, нити у дугим брадама. Оно је у испуњавању заповести, у сећању на Бога. Оно је у молитви која се не може угасити, у Литургији, која не престаје да се служи. Једним словом, срећан вам празник, вољени! Ви, свети Божији људи, што се на нашој земљи за Рај васпитавате, помолите се Христу да нам да разума да разликујемо важно од неважног, и умећа да извлачимо велико из ништавног. Тада ћемо, према речима Јеремије, бити као уста Господња. Извор: Православие.ру