Да тестирамо свој поглед на свет кроз призму савести

Понекад пожелим да седнем и попричам у миру са познаницима које видим на „оној страни“.  Без вике, без агресије, само у виду стрпљивог приближавања једних другима како бисмо разоткрили питања која нас деле.

Други пут кажем себи: „Не, то је илузија.  Нећу издржати такав разговор! Посвађаћу се са особом и онда нећу наћи мир још дуго после тога“.

Видите... у разговорима сам превише емотивна или агресивна, поготово ако знам да ме одређене теме и проблеми деле од неког, да смо са „различитих страна ограде“, и унапред се негативно постављам за накнадну дискусију о овим темама.

Ипак, занима ме да сазнам како људи размишљају, који су њихови најјачи аргументи.  Важно је знати да у свађи не можете логичким аргументима убедити онога ко је емотивно везан за одређени поглед на свет или филозофију.  

Ако су моју пријатељицу од малих ногу учили колико су вакцине штетне за људе и колико је опасно вакцинисати своје дете, не верујем да ће је било који мој логичан аргумент уверити у супротно.

Ако вакцина заштити 999 људи од тешке болести, а код једног изазове тешку реакцију, пажња јавности ће запамтити тај појединачни случај.

Такође, не знам шта је разлог дубоког уверења да ће те Бог по сваку цену заштитити од сваке болести ако имаш јаку веру, па не треба ти сам да штитиш себе и своје најмилије.  И зашто је то селективно примењено на неке ситуације (нпр. вакцинација), а не на друге? Ако је човек доследан таквом светском погледу на живот, требало би да пређе улицу на црвено светло и да се не придржава саобраћајних закона, зар не? Али не верујем да би чак ни најватренији антиваксер поступио на овај начин.

Могу само да нагађам одакле таква недоследност у поступцима, јер сам и сама склона да овако живим. Одговор лежи у неразборитости, у лењости срца и ума и у неспремности прихватања слободе (која се своди на одговорност према себи и онима око себе).

Да ли сте приметили како олако дефинишемо било коју ситуацију као добру или лошу без да видимо резултат? Нестрпљење нас тера да желимо резултате наших избора и акција овде и сада.

Такође, жеља да се измери и категорише апсолутно све како би се унели мало јасноће у сложене процесе света, наводи нас да све видимо црно-бело. Категоризација је жеља да се сложени свет поједностави у образац који можемо без напора да уклопимо у себе.  Ово важи за све сфере живота, било у бизнису, фармацији, образовању, ратовима или идеологијама.

 Недостатак дискреције

Лакше је сварити информацију да је неки лек (или вакцина) лоше утицао на наше познанике, па је боље да га не узимамо (или да се вакцинишемо), него да разборито проучимо више информација о њему. Јер ово захтева размишљање, консултовање стручњака и на крају послушност онима који разумеју случај боље од нас (у овом случају, лекара).

Рекламе се ослањају на тврдње које публика брзо свари.  Неке компаније захтевају да њихови запослени знају напамет мото компаније.  Вође тоталитарних режима своју моћ граде на вери народа у пароле и декларације.

Без сумње, човек мора да са веже за неки систем моралних правила, да има јасну разлику између добра и зла.  Није случајно да се у бајкама за малу децу витези јасно разликују од зликоваца или кукавица.  Проблем настаје када се навикнемо на спремне одговоре и пробављену храну и ту останемо.

Невољност да се буде слободан

Вапимо за слободом и правима, а често нисмо спремни да прихватимо одговорност коју та права носе. Слобода може постојати само када смо јасно свесни последица неке акције или нечињења.  И спремни смо да преузмемо одговорност за то.

Зашто дискусије и дебате са људима који се не слажу са нама не функционишу?

Разлог је што смо издали оно најбоље у себи и заменили га страстима.  Верујем да, када би свако од нас, кроз призму савести, тестирао свој поглед на свет, веру и мотиве свог срца, дистанца међу нама не би била тако велика и болна.

Маргарита Генчева

приредила: Ј.Г.

извор