Цео свој живот и наду поверавамо Теби

Бог воли човека. Када воли, Он воли у пуном смислу те речи и на неизмеран начин који ми не можемо разумети. Божија љубав је тако велика да људски ум не може да схвати. Можда смо пуни греха и порока, али то никада не може учинити да нас Бог мрзи. Он то не жели, јер жели да нас воли и, до нашег последњег тренутка, да нас призове к себи и да нам да све што нам треба да знамо и откријемо Га у свом животу. Једном када предамо цео свој живот и надамо се Њему, немамо разлога да се плашимо, бринемо или да се питамо шта ће се догодити или како.

Оставите све у Божије руке. Шта ће се десити? Ништа више и ништа мање од онога што Бог дозвољава. Бог све зна и види. Не бој се. У реду, ми смо као људи свакако слаби и у тешким временима почињемо да бринемо. Ово стање можемо превазићи тако што цео свој живот и наду поверимо у Божје руке. „Предајмо себе и сав свој живот Христу Богу" и молимо се, молимо, молимо...

Те моћне речи које значе претварам цело своје срце, биће, снагу, суштину у молитву. Ово је моћна молитва која чини чуда. Ово је моћна молитва која се рађа из вере да је Бог Господар пун љубави и да Га ништа не може зауставити. Читање житија светих овде је од велике помоћи и препоручујем вам да прочитате књигу – „Житије и речи преп. Порфирија Кавсокаливита“ – најбоља књига о њему која је објављена. Овај велики, заиста неограничени човек, шта да кажем, читаш ствари од овог великог свеца нашег времена и задивиш се. Какав је он био и да ли је уопште био човек? Био је човек. Сви савремени светитељи, као и старци Пајсије и Јаков, имали су велику веру којом су могли да превазиђу све природне законе.

Али, за шта да се молимо на светој Литургији? За наше финансије, кредите и станове? Ове ствари су неопходне, међутим, Христос нам је рекао – „тражите прво Царство Божије, а онда све остало “. Небески Отац зна шта нам треба. Зато немојмо бринути, него се помолимо за оно главно:

Дај нам благодат да се мирне савести причестимо Твојим небеским и страшним Тајнама за овом светом и духовном трпезом.

Молимо се за све што се тиче нашег односа са вечним Царством Божијим. Пред нама је Христос, спремни смо да идемо да се сјединимо са Њим.

И не само да Га видимо, него много више – постајемо једно са Њим, једемо Га и пијемо, јер је Он на Светој Трпези, не део Христа, него цео Христос, а ми стојимо пред Њим спремни и молимо Његову љубав и милост, да се удостојимо да се причестимо. Како? Са чистом савешћу.

Нека нас савест не осуди. Старац Пајсије је говорио да сви грешимо много или мало, али немојмо, чедо моје, бити равнодушни. Ми грешимо, имамо своје грехе, свој хаос, и нико овде не може да каже: „Не грешим!“ 

Неко хоће објашњење, јер је чуо да сам рекао да нема малих и великих грехова. На шта мислим? Свакако, постоје мали греси и велики греси. Једно је убити, друго је рећи другој особи: "Помери се и седи на ону столицу јер ја тако волим!" На крају крајева, грех није само у конкретним делима, јер човек заиста може да буде опрезан у свом животу и да нема одређене поступке који муче његову савест. Чак су се и велики подвижници, велики светитељи, осећали грешнима пред Богом. Старац Порфирије пише: „Много сам сагрешио и људи мисле да сам свет, али сам веома грешан, пропао сам “. Зашто су ови свеци имали такво осећање? Можда нису починили одређени грех, али шта се дешава? Они виде где је Бог, виде где су они сами, виде ту огромну удаљеност која их дели од Бога, боли их, рањава и они тугују. Они виде шта је Бог учинио за нас. А шта човек може да уради да пронађе Бога? Да Му да своју вољу, ако је има. Све остало чини Бог на недокучив начин својом великодушном љубављу, коју ми не можемо појмити. Зато, стојимо пред Богом и тугујемо и кајемо се. Пред Богом нас представља чиста савест која долази од покајања, а не наша безгрешност која не постоји...

митрополит Атанасије лимасолски

извор