Претражи Живе Речи Утехе

ЗНАЧАЈ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА У ЖИВОТУ ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНИНА Света Тајна причешћа или на грчком Евхаристија (у преводу — благодарење), заузима главно, централно место у црквеном богослужбеном кругу и животу Православне Цркве. Не чини нас православцима ношење крстића око врата, као ни Света Тајна Крштења коју смо некад примили. Штавише, у наше време то и не представља нарочити подвиг. Хвала Богу, данас можемо слободно исповедати своју веру. Православни хришћани постајемо тек онда кад почнемо живети у Христу и учествовати у животу Цркве, тј. у њеним Светим Тајнама. Свих седам Светих Тајни имају божанско, а не човечанско устројство и помињу се у Светом Писму. Свету Тајну причешћа први је обавио сам Господ наш Исус Христос. УСТАНОВЉЕЊЕ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА То се догодило уочи Спаситељевих крсних страдања, непосредно пред Јудино издајство. Спаситељ и његови ученици били су се окупили у велику горњу одају — собу, припремљену за то, да зготове по јудејском обичају пасхалну трпезу. Та традиционална вечера се из године у годину обављала у свакој јеврејској породици, а у знак сећања на излазак Израиља из Египта са Мојсијем на челу. Старозаветна Пасха је била празник избављења, ослобођења од египатског ропства. Сабравши своје ученике на пасхалну трпезу, Господ јој даје нови смисао. Тај догађај су описала сва четири јеванђелиста, а добио је назив Тајна вечера. На тој опроштајној вечери Господ је установио Тајну Причешћа. Христос је ишао на страдања и крст, дајући своје Пречисто Тело и Часну Крв за грехе читавог човечанства. Тако причешће Телом и Крвљу Спаситеља у Светој Тајни Евхаристије треба да служи као вечно подсећање свим хришћанима на жртву коју је Он за нас принео. Господ је узео хлеб, благословио га и поделио апостолима, рекавши: Примите, једите, ово је тијело моје. Затим је узео чашу с вином и, давши је апостолима, рекао: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завјета, која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова (Мт. 26, 26–28). Господ је претворио хлеб и вино у Своје Тело и Крв, заповедивши апостолима, а преко њих — њиховим следбеницима, епископима и презвитерима, да савршавају ту Свету Тајну. РЕАЛНОСТ СВЕТЕ ТАЈНЕ У Православном катихизису светог Филарета (Дроздова) речено је: „Причешћивање је Света Тајна у којој верујући под видом хлеба и вина окуша (причешћује се) од самог Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни“. Евхаристија није само сећање на то што се догодило пре више од две хиљаде година. То је реално понављање Тајне Вечере. И на свакој Евхаристији, како у време апостола тако и у нашем 21. веку, сâм Господ наш Исус Христос посредством канонски рукоположеног епископа или свештеника претвара припремљени хлеб и вино у Своје Пречисто Тело и Крв. О обавезности причешћивања свих који верују у Њега, говори сâм Господ: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему (Јн. 6, 53—56). НЕОПХОДНОСТ ПРИЧЕШЋИВАЊА ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА Онај који се не причешћује Светим Тајнама себе лишава источника живота — Христа, ставља се ван Њега. И обрнуто, православни хришћани који са страхопоштовањем и адекватном припремом редовно приступају Светој Тајни причешћа, по речима Господа „пребивају у Њему“. Ми се у причешћу, које оживотворава, одухотворава нашу душу и тело, као ни у једној другој Светој Тајни сједињавамо са самим Христом. Ево шта каже свети праведни Јован Кронштатски у поукама на празник Сретења, кад се Црква сећа како је старац Симеон у Јерусалимском храму примио на своје руке четрдесетодневног Младенца Христа: „Нисмо љубоморни на тебе, старче праведни! Ми сами имамо твоју срећу да подигнемо не само на рукама Божанственог Исуса, него устима и срцима, као што си и ти носио Њега увек у срцу, још не видећи, али очекујући Га — и не само једанпут, не десет пута, већ колико желимо. Ко не би схватио, љубљена браћо, да ја говорим о причешћу животворним Тајнама Тела и Крви Христове? Да, ми имамо већу срећу него свети Симеон; праведни старац је, може се рећи, прихватио у наручје своје Животодавца Исуса, као предзнак како ће касније верујући у Христа у све дане до свршетка века примати и носити Њега не само на рукама, већ и у срцу свом“. Ево због чега Света Тајна причешћа треба да буде стално присутна у животу православног човека. Јер, ми овде на земљи треба да се сјединимо са Богом, Христос треба да уђе у нашу душу и срце. Онај човек који у овоземаљском животу тражи сједињење са Богом, може да се нада да ће бити с Њим и у вечности. ЕВХАРИСТИЈА И ЖРТВА ХРИСТОВА Евхаристија се сматра најглавнијом Светом Тајном и зато што изображава жртву Христову. Господ Исус Христос је принео за нас жртву на Голготи. Принео ју је једанпут, пострадавши за грехе света, васкрснувши и вазневши се на небо, где је свечано сео с десне стране Бога Оца. Христова жртва је принесена једанпут и више се неће поновити. Господ устројава Свету Тајну Евхаристије због тога што „сада на земљи, у другом обличју, мора постојати Његова жртва, у којој би Он стално Себе приносио, као на Крсту“. Увођењем Новога Завета старозаветна жртвоприношења су обустављена и сада хришћани савршавају своју жртву у знак сећања на жртву Христову, и због причешћивања Његовим Телом и Крвљу. Старозаветна жртвоприношења, као што је заклање жртвених животиња, била су само сенка, праслика Божанствене жртве. Као што су ишчекивање Искупитеља, Ослободитеља од власти ђавола и греха главна тема Старог Завета, тако су и за нас — људе Новога Завета — жртва Христова и Спаситељево искупљење грехова света, основа наше вере. ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА Света Тајна причешћа је највеће чудо на земљи, које се савршава стално. Као што је некад несместиви Бог сишао на Земљу и боравио међу људима, тако се и сад сва пуноћа Божанства смешта у Свете Дарове, и омогућава нам да се причестимо том највећом благодаћу. Јер, Господ је рекао: Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин (Мт. 28, 20). Часни Дарови су као огањ који сажиже сваки грех и сваку гадост, ако се човек достојно причешћује. Приступајући, пак, причешћу и ми то треба да чинимо са страхопоштовањем и трепетом, са свешћу о својој немоћи и недостојности. „ Ако желиш да једеш (желећи да окусиш), човече, Тело Владикино, са страхом му приступи да се не би опекао, јер је као огањ“ — каже се у молитвама пред свето причешће. Неретко су се духовницима — подвижницима за време служења Евхаристије догађала јављања небескога огња, који силази на Свете Дарове. На пример, ево како је то описано у житију преподобног Сергија Радоњешког: „ Једном, када је свети игуман Сергије служио Божанствену литургију, Симон (ученик преподобнога — прим.аут.) виде небески огањ како силази на Свете Тајне у тренутку њиховог освећивања, како се креће по светом престолу, обасјавајући читав олтар, и како кружи око Свете Трпезе, окружујући предстојатеља Сергија. А када преподобни хтеде да се причести Светим Тајнама, Божанствени огањ се склупча „као неки чудесни покривач“ и уђе у унутрашњост светог путира. На тај начин се угодник Божији причести тим огњем „несагориво, као дрво купине која је несагориво горела“. Ужасну се Симон од тог виђења и трепетно ћуташе, али се није дало сакрити од преподобног да се његов ученик удостојио виђења. Причестивши се Светим Тајнама Христовим, одмаче се од светог престола и упита Симона: „Чега се толико уплашио дух твој, чедо моје?“ — „Видех благодат Светог Духа, која је деловала са тобом, оче“, — одговори овај. „Пази, ником о томе не говори, док ме Господ не позове из овога живота“, — заповеди му смирени отац“. Једном је Свети Василије Велики посетио неког презвитера веома моралног живота и видео како Свети Дух у виду огња, за време његовог служења литургије, окружује и њега и свети олтар. Такве ситуације, када се нарочито достојним људима открива силазак Божанственог огња на Свете Дарове или се Тело Христово јавља као видљиво на престолу у виду младенца, више пута су описане у духовној литератури. У „Дидактичким вестима“ (упутству сваком свештенику) се чак и објашњава како да се свештеник понаша у ситуацији кад часни Дарови добију необичан, чудесан изглед. Оним, пак, који сумњају у чудо претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову и усуђују се при том да приђу светој чаши, може постати страшно ако чују следећи догађај: „Дмитриј Александрович Шепељев причао је о себи настојатељу Сергијеве пустиње, архимандриту Игњатију I, следеће. Он је стицао образовање у Пажеском корпусу. Једном је младић Шепељев у Великом посту, када су питомци приступали Светим Тајнама, саопштио другару који је ишао поред њега своје одлучно неповерење у то да су у чаши Тело и Крв Христова. Када су му биле дате Свете Тајне, осетио је да му је у устима месо. Младића је обузео ужас. Био је ван себе, немајући снаге да прогута честицу. Свештеник је приметио новонасталу промену код њега и наредио му да уђе у олтар. Тамо је, држећи честицу у устима и исповедајући своје сагрешење, дошао себи и прогутао Свете Дарове“. Да, Света Тајна причешћа, Евхаристија, заиста је највеће чудо и тајна, тј. највећа милост нама грешнима и видљиво сведочанство тога што је Господ установио са људима Нови Завет „у крви Његовој“ (уп. Лк. 22, 20), приносећи за нас жртву на Крсту, умревши и васкрснувши, васкрсе са Собом читаво човечанство. И ми сада можемо да се причешћујемо Његовим Телом и Крвљу на исцељење душе и тела, пребивајући у Христу, да би он могао „пребивати у нама“ (уп: Јн. 6, 56). Свештеник Павле Гумеров https://srpska.pravoslavie.ru/47684.html

Лоша навика је укорењена радња која наноси одређену штету човеку и другима. Много је лоших навика, као што су пушење, псовке, обмане, лажи, лењост, нарцизам, зависност од интернета и друго. Тешко је рећи која навика је најразорнија. По правилу, лоше навике цветају у бујном букету. Где се пуши и пије, ту се псује, а где се псује, ту су и развратне радње, и тако даље. Међутим, плодно тло за развој ових штетних навика су дубоко укорењене страсти беса и гордости у срцу. Немогуће је замислити да би кротка (тиха) и љубазна особа користила непристојне речи, пушила, непрестано обмањивала и чинила разврат. Свако ко је стекао смирење, кротост у срцу и стреми највишој хришћанској врлини – љубави, никада тако ништа неће учинити. Човек почиње да се ослобађа лоших навика у три случаја. Прво, када му је здравље у озбиљној опасности и када је на граници живота и смрти. То се дешава када се човеку постави озбиљна дијагноза и доктор каже: „Ако наставите да пијете и пушите, живећете највише шест месеци, али ако водите здрав начин живота, доживећете дубоку старост. ” Наравно, у већини случајева особа бира другу. Сви желе да живе срећно до краја живота. Друго, када је људско срце дирнуто свемогућом благодаћу Божијом. То се може догодити након тешке животне кризе и дубоког покајања за сопствене грехе. Тако су се преподобна Марија Египћанка, преподобни Силуан Атонски и други светитељи ослободили својих лоших навика. Промена на боље може почети и молитвама људи који су нам блиски и који брину о нама. Овај случај је веома добро описао А.П. Чехов у причи „Просјак“. Када нема људи који брину о нама, тешко је натерати себе да учинимо нешто добро. Међутим, погодне ситуације можда неће настати све док сама особа не почне да тражи и јача своју веру у Бога. Господ нас не спасава без нас самих. Чак и када прети озбиљна опасност, човек који нема веру и страх Божији, живи по принципу који је свети Августин формулисао у својим „Исповестима“: „Дај ми, Господе, целомудреност, али не сада!“ Недостаје му храбрости и одлучности да започне нови живот. Као што је већ речено, пре свега је важно ојачати себе у вери. Да бисте то урадили, не треба да будете лењи да читате јутарње и вечерње молитве, навикнете се на пост, а недељом и празницима покушајте да дођете у храм Божији, исповедите се и причестите Светим Христовим Тајнама. Молитвом и покајањем у душу улази благодат Божија, а са њом у људском срцу налазе себи место врлине трпљења, милосрђа, кротости, љубави, које, уместо дуванског дима, облаче душу и тело човека са нествореном божанском светлошћу, уместо псовке, речи које носе у себи мудрости и радости, уместо увек присутних лажи, појављује се решеност да се за истину и до смрти залаже, уместо лењости, расположење за несебичан рад без сујете и гордости, уместо изопачености, у човеково срце се усађује права љубав. Док човек води беспослен, расејан живот, верује да му ништа није важно. Када човеково срце додирне благодат Божија, онда се труди да води пажљив живот, да ни на који начин не увреди Господа. Али пошто само Анђели не падају, а ми, људи, стално смо склони греху, онда се у случају и најмањег нашег труда јавља жеља да не накупљамо прљавштину у себи, већ да је одмах покајањем очистимо. Уосталом, речено је да ћемо за сваку празну реч дати рачун пред Господом на дан суда (в. Мт. 12, 36). архимандрит Маркел Павук приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Чланови Градске организације глувих Београда први пут су имали прилику да испрате Свету Литургију и доживе њен ток и оно о чему се говори - то је за њих огроман догађај, сви су одушевљени, а некима је ово био први пут у животу да испрате службу Божју и волели би да се ова пракса настави - сведоче чланови поменуте организације и секретар, Снежана Гордић. У недељу, 10. новембра 2024. у Храму Светог Саве, након учешћа у Светој Литургији која је превођена на знаковни језик, а коју је тога дана служио Поглавар Српске Цркве Патријарх Порфирије, затим и пријема који је Свјатјејши уприличио за њих у Парохијском дому, верници са оштећењима слуха и говора су, благодарећи преводиоцу на знаковни језик, Вери Јовановић, за ТВ Храм истакли велику захвалност Патријарху, као и свом парохијском свештенику, оцу Предрагу. Изјаве секретара Организације глувих, Снежане Гордић и појединих чланова, знаковни језик превела Вера Јовановић: Патријарх Порфирије је током трпезе љубави у Парохијском дому истакао да је срце духовни центар нашег бића и да, када имамо Мир у срцу и када је срце живо, онда њиме говоримо и чујемо, и да смо тада истински људи јер је језик срца - језик вере. Зато је важно да нам срце буде чисто и полазна тачка нашег живота. Ако имамо срце живо, ништа друго да немамо, имамо све, јер имамо заједницу са Богом! - подвукао је Патријарх. Обраћање Патријарха Порфирија члановима Градске организације глувих Београда, током пријема у Парохијском дому на Врачару, и беседа Патријарха током Свете Литургије у Храму Светог Саве, 10. новембра 2024. Извор: Радио Слово љубве

Многи мисле да је веома тешко живети по вери и испуњавати вољу Божију. У ствари, врло је лако. Само треба обратити пажњу на детаље и избегавати зло у најмањим и свакодневним стварима. Ово је најједноставнији и најпоузданији начин да се уђе у духовни свет и приближи Богу. Човек често мисли да Творац од њега тражи да испуни неке велике ствари, да Јеванђеље инсистира на потпуном самопожртвовању, укидању сопствене личности као услову верности. Човек се често од тога ужасава, па почиње да се плаши познања Бога, да се плаши да му се приближи, и почиње да се крије од Бога, не желећи ни да Га погледа. „Ако не могу да учиним ништа важно за Бога, онда је најбоље да се склоним од духовних ствари, престанем да размишљам о вечности и живим ’нормалним животом‘. Оним „радећи велике ствари“- човек мора да уради нешто заиста велико или да не уради ништа. И тако људи ништа не чине ни за Бога ни за своју душу! Веома је чудно – што је човек више одан малим стварима у животу, то мање жели да буде поштен или чист, или веран Богу у тим истим ситницама. Још чудније, свако мора да заузме исправан однос према малим стварима ако жели да се приближи Царству небеском. „Жеља да се приближимо“… Све тешкоће у духовном животу садржане су у томе. Често се пожели да се потпуно неочекивано уђе у Царство небеско на неки чудесан и магијски начин или, с правом – кроз неки велики подвиг. Међутим, ниједан од ових начина није исправан за проналажење вишег света. Нико не доживљава Божије присуство на неки чудесан начин, остајући незаинтересован за земаљски живот нити неко може да купи благо Царства неким изузетним подвигом, ма колико великим. Па ипак, добра дела, света дела, неопходна су свакоме ко расте у духовном животу, чиста воља, добра жеља, небеска психологија, чисто и верно срце... „... И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти.“ (Матеј 10:42). У овим речима Господњим изражен је највећи израз за истицање малих добара. „Чаша воде“ – ово заиста није много… У свакој комуникацији међу људима мора постојати добар дух. Тај дух је Христос. „У његово име“ – ово је први корак у комуникацији са другом особом у име Исуса Христа. Многи људи, још увек не познајући Господа, у својим односима ипак имају несебичну, чисту и људску заједницу која их приближава духу Христовом... Заправо, човечанству је потребно мало добро. Људи могу да живе своје животе без неког великог добра, али без малог не би могли постојати. Човечанство неће нестати због недостатка нечег великог, већ од одсуства ових мањих ствари. Велико добро није ништа друго до кров над циглама малих ствари. Мање, лакше добро оставља човеку на земљи сам Творац, Који предузима све велике ствари. Свако ко чини мало, једнако ствара – јер кроз њега сам Творац ствара – велико добро. Од нашег малог добра Творац ствара своје велико добро, јер, као наш Господ Творац Који је све створио из ничега, може од малог направити велико добро... Кроз тако мало, лакше добро, учињено на најједноставнији начин, човек се навикава на добро и почиње да му служи свим срцем, искрено, и тако улази у дух добра, пуштајући корене свог живота у нову земљу, земљу добра. Корен људског живота брзо се навикне на ову добру земљу и без ње више не може... Такав се спасава: прелази из малог у велико. „Веран у малим стварима“ постаје „веран у великим “. Оставите по страни сва теоријска разматрања која забрањују убијање милиона жена, деце и стараца; задовољи се испуњавањем свог моралног принципа тако што не убијаш људско достојанство свог ближњег, ни речју, ни делом, ни гестом. Не љути се због ситница, „ a ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду;“ (Матеј 5, 22), и у свакодневним контактима не лажи о ближњима. То су мале ствари, мале промене; али покушај да то урадиш и видећеш шта ће од тога бити. Тешко је молити се ноћу. Покушајте ујутру. Ако не можете да се молите код куће, покушајте бар док се возите на посао, разбистрите свој ум са „Оче наш“ и нека речи ове кратке молитве одјекују у вашем срцу. А ноћу се искрено препусти у руке Оца небеског. Ово је заиста лако. И дајте, дајући чашу воде свакоме коме треба. Дајте чашу до врха напуњену једноставним људским заједништвом онима којима недостаје најједноставније дружење... О, чудеснe малe ствари! Oпашите се чињењем малих ствари – ланцем малих, једноставних, лаких и добрих осећања, која ништа не коштају, ланцем добрих мисли, речи и дела. Оставите великa и тешкa. Jош нисмо научили да волимо велике Св. Јован Шангајски приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Имовина, навике, начин живота – све нестаје. Остаје гола истина: ми смо смртни, али заиста желимо да живимо. Сећам се Булгакова и његове фразе: „Да, човек је смртан, али то није тако лоше. Лоша ствар је што је понекад смрт изненадна." У рату ово „понекад“ постаје образац и буди уснулог хришћанина: „Морам стално да се сећам смрти“. Као гром, у сећању васкрсавају речи Светог писма: „У свим својим делима памти свој крај, и никада нећеш згрешити." (Сир. 7:39). Сви подвижници говоре о сећању на смрт. И то није фаталан задатак, ту нема црног безнађа. Ово сећање је прожето вером у Царство Божије и загробну награду. Ово сећање је прожето задатком да се уложи напор да се узнесе на Небо. Њеном заслугом сваки дан ће одсецати све што омета вечни живот и спасење. Захваљујући њој можете градити хришћанске односе са светом, људима и Богом. Сећање на смрт је велики поклон. Свети Јован Климакус каже: „Као што је хлеб неопходан за живот тела, тако је и сећање на смрт неопходно за духовни живот“. Предности сећања на смрт се манифестују у најмање три позиције: оно подстиче на подвижништво и свакодневни рад, помаже у благодатном подношењу невоља, јача молитву. Спречава да се дух опусти, тело да буде лењо, а ум да заспи. Међутим, не би требало да се иде ван природних граница. Плодно, исправно сећање на смрт, по Климаку, испољава се кроз непристрасност према сваком створењу, напуштање своје воље и прихватање воље Божије. Један од новомученика чекао је смрт у казненој ћелији погубљењем. Припремио се за смрт и прихватио вољу Божију. Међути, одједном су почеле да се појављују гласине о ревизији случаја и помиловању. Овде је било потребно потчинити се вољи Божијој. Касније је написао: „Нисам искушавао Бога." Да бисмо живели, морамо да се сетимо за кога живимо и ко контролише наше животе. У библијском језику то се изражава речима „ходити у присуству Божијем“. Будите са Богом, хвалите Га, као Давида, „са сваким дахом“, односно сваким удисајем. Да бисмо то постигли, морамо - „себе и једни друге предати Христу Богу“. Морамо заокупити ум, вежбати вољу у доброти, срце у светим осећањима и тело у аскетизму. Ум не треба да остане лењ, без посла. Треба га заузети. Свети Јован Синајски препоручује добре вежбе: „Делатан ум се учи љубави Божијој, сећању на смрт, сећању на Бога, на Царство Небеско, на ревност светих мученика, на свеприсутност самога Бога, по речима псалмопевца: „Видео сам Господа преда мном (Пс. 16,8), сећању на излазак душе из тела, на мучење, муку и вечну осуду.” Дакле, морамо научити ум да воли Бога, да се сећа Бога и Његове свеприсутности, да се сећа Царства Небеског, да се сећа смрти, да се сећа Анђела, изласка душе из тела, мучења и вечне осуде. Ове ствари вас спречавају да паднете. И оне угађају души да служи Богу. Постоји прича о немарном монаху који је умро и потом враћен у живот. Преосталих дванаест година није проговорио ни реч, затворио се у ћелију и „пролио реку суза“. Сећање на смрт доводи до страха Божијег. То је дар од Бога, то је врлина. То је одрицање од светских задовољстава ради небеске утехе. По речима Св. Јована Климакуса: „Ко је умро за свет, заиста се сећа смрти, а ко још има било какву приврженост, не може слободно да користи мисао о смрти." За такав духовни рад неопходна је молитва. Нарочито када смрт лебди около и не знате „број преосталих дана“. Свештеномученик Михаил Челцов у „Мемоарима бомбаша самоубице“ приповеда о свом доживљају близине смрти:"То је тужно, тешко за душу, некако мрачно, безвесно, стање неке неурачунљиве меланхолије, која се не може изразити речима, не може се угурати у неке конкретне појмове и формуле. Устанеш на молитву и осећаш се као да те нека непозната сила гура од ње, стварно не желиш да се молиш, изговараш речи, али и даље је исто болно питање у твојој глави, нема мира у твом срцу. Читаш и не разумеш, поново читаш исте речи молитве два, три пута и – само тако присиљавајући се – коначно се ослобађаш од свог мучитеља, твоја душа постаје смирена, задовољна, и завршаваш молитву смирен, можда, чак и радостан. Само је затвор омогућио да се осети и доживи истинско задовољство, мир и радост у молитви и од молитве.” Одески мученик св. Амвросије (Гудко) је клечао са подигнутим рукама и молио се Богу док су му копали плитку рупу. Смрт је, према сведочењу новомученика, прелазак у вечност. Али још за живота ми саопштавамо ову вечност у молитви. Отуда и подвиг молитве – могућност да се, још живећи у трулежном телу, препозна нетрулежни живот. Нама, који смо у свету, забринути за животе својих ближњих и свој сопствени, потребни су бар почеци такве молитве. Молитве у спомен смрти. Она ће те смирити, даће ти наду, научиће те да се предаш у руке Божије. Они који имају мудрости ће схватити да је сећање на смрт велики подстицај за живот. Престонички свештеник, који је још млад стекао славу широм Кијева, свештеномученик Анатолиј Жураковски је писао да Христос даје не само живот, већ и живот у изобиљу. Морамо запамтити принцип постојања: „Што не расте, умире“. Сећање на смрт помаже у расту. Помаже да се срце држи у правцу неба, подстиче тело на достигнућа, теши немирни дух и даје уму мотивацију да „тражи оно што је горе и размишља о ономе што је горе“ (Кол. 3:1 -2). протојереј Андреј Гавриленко приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Како препознати у свакодневном животу вољу Божију, како у конкретној ситуацији разумети на шта нас Бог позива? У труду да се приближимо Богу и разумемо његову вољу, често се водимо само разумом. Научени смо да се ослањамо на разум у свему. Међутим, не заборавимо да се Бог пре свега открива срцем, док је разум тек посредник у том процесу. Божију вољу препознајемо исто онако како препознајемо вољу наших ближњих: Кроз познавање нашег супружника, родитеља, детета познати су нам и покрети њихових душа, јер волећи неког постајемо му блиски и повезани и упознајемо га као јединствену личност. Знамо да би нашег ближњег обрадовала баш ова књига коју смо видели у излогу... јер га познајемо и његова воља нам постаје позната временом. Што смо више са њим и упознајемо га, почињемо да приметимо и онај један његов готово нечујан уздах и већ тада знамо да га је нешто оптеретило. Упознајући га, упознајемо и његову вољу. Знамо шта би му значило како да поступимо у одређеној ситуацији. Али, да бисмо се са њим упознали, потребно је да са њим често разговарамо, да делимо лепе и нелагодне тренутке причајући. Али, како разговарати са Богом? То је тренутак који се може открити тек у срцу, искуством. Ту откривамо да са Богом разговарамо не тек у нашим мислима, него молитвом која потиче искрено из нашег срца. Молитва је разговор са Богом, дијалог који се одвија у нашем срцу, где иако не чујемо речи Божије као од других саговорника, временом почнемо да осећамо благодат његовог присуства када му се искрено и упорно молимо. Тада се у срцу распламсава љубав према Богу и свим људима, и налазећи се у некој недоумици како да поступимо, почињемо да се молимо како би нам Бог просветлио разум. Духом Светим бива просветљен и наш разум и почињемо да назиремо вољу Божију у нашем животу, при чему себе преиспитујемо поверавајући наше помисли и покрете душе духовном оцу. Зато је молитва изузетно важна у откривању воље Божије. Кроз њу наше срце почиње да куца благодаћу Духа Светог и саглашава своје откуцаје са својим Творцем. Тада се полако рађа љубав према Христу и он се усељава у наше срце. И све постаје лакше. Док смо се пре са напором трудили да се молимо, да истрпимо другог, сада срце чезне за молитвом и у оном кога трпимо видимо лик Христов и бол коју носи, а не грех и пакост. Кроз упознавање Бога и развијањем љубави према њему, постоје нам препознатљива и његова воља у нашем животу. Бог се упознаје кроз љубав која се огледа у испуњењу његових јеванђелских заповести и смиреноумље (како ћемо испуњавати његове заповести, ако их нисмо упознали, јер не читамо редовно Јеванђеље?). Љубав увек подразумева изаћи из себе зарад сједињења са другим, изаћи из својих уверења да боље знамо од другог шта он мисли, из ограничених видика, страхова... Волети не значи ”напустити себе” и изгубити се у удовољавању другом из страха да не будемо кажњени, или да нас не остави, него у себи искорачити ка другом не остављајући при томе своју суштину без пажње и подмирења потреба наше душе. Управо у том изласку из себе отварају се наше духовне очи да спознамо вољу Божију и у њему све потребе наше душе бивају подмирене: потреба за блискости јер смо усамљени, да нас неко разуме, да нас прихвати, да нас види и чује… да нас избави од нас заглављености у сопственој боли. Разумски и логиком несхватљиво, али срцу које воли постаје апсолутно познато искуство. Како да будем сигуран шта је воља Божија у свакој ситуацији? Опет разум у нама тражи извесност и сигурност… Ова потреба да са сигурношћу знамо вољу Божију често у себи крије страх од тога да ћемо погрешити. Лепо је не желети грешити, али ако нам је преокупација “не погрешити” у тражењу воље Божије, узрок томе може бити страх да ће нас Бог одбацити ако погрешимо. И управо то нас најчешће спречава да тражимо вољу Божију и препознамо је - баш тај страх да нећемо успети да је препознамо, да ћемо погрешити. А тај страх временом подиже напетост у нама и онда се преоптеретимо и одустанемо. Да те утешим: Сигурно ћеш грешити у томе да препознаш вољу Божију и то много пута, али то не значи да ће те Бог због тога одбацити! Замисли да имаш пријатеља који жели да препозна која је твоја воља, нпр. шта би желео да добијеш за рођендан. И онд се он толико оптерети тражећи и размишљајући о томе и на крају ипак не пронађе оно што си желео. Да ли би га одбацио због тога, или би ти његов труд био дражи од погрешног поклона? Да ли би ти оваквим својим трудом и добром намером он био ближи или даљи? Тако је и са нама и Богом. “Бог намеру љуби” (Св. Јован Златоусти), тј. битни су му твоја жеља и твој труд. И ако си упоран у томе, временом он благосиља жељу и труд и усељава се у твоје срце. Тада више не тражиш разумом његову вољу, него је срцем видиш. Нема извесности и сигурности на том путу тражења воље Његове. Баш то и јесте поента: Иако је неизвесно, ходати вером према њему. И управо по ”вери твојој биће ти (проналази ћеш)”. Ходати вером према њему кроз живот јесте пут поверења који се развија према Богу и у таквом односу временом човек почиње све више да ослушкује, испитује ситуације тражећи Бога у њима. И у том стремљењу да га види у свему полако почиње да открива Бога као љубав која му се даје. И кроз тај процес сам човек узраста стремећи свом Творцу. У суштини је веома једноставно, али није лако: ”Желим вољу твоју и молим те да ми отвориш очи да је видим. У свакој ситуацији трудићу се да чиним оно што је до мене (своје поступке ћу усклађивати са оним што читам у Јеванђељу), а исход сваке ситуације.... то препуштам теби. Нека буде воља твоја”. Једноставно је... али често није лако, јер се још увек из несвесне навике више ослањамо на себе него на Бога. Трудити се да искрено целим бићем молимо Бога да буде воља његова и тражити је у свакидашњем животу јесте пут ка превазилажењу анксиозности и страхова. Престајем да стрепим шта ће бити ”јер БИРАМ да верујем да ти бдиш нада мном и зато желим вољу твоју јер ти најбоље знаш шта је добро за мене, волиш ме више и боље него ја самог себе и знаш све шта ће се догодити јер си ти створио простор и време. Нека буде воља твоја. Молим те, само ми подари очи да је спознам и снаге да је испуни”. Како и зашто то умањује страхове и анксиозност? Мој слободан избор да желим вољу Божију преображава (преобликује) сваку наредну ситуацију тако да у њој тражим (а временом и видим) Божије присуство и његову близину и заступништво. Тражећи вољу његову, откривамо да је он већ све време ту и да нисмо сами. Само што то сада по први пут спознајемо срцем, јер смо се одлучили да верујемо иако нисмо разумом схватали. Та одлука да верујемо Богу више него себи није лака и доноси се сваког дана много пута, готово у свакој неизвеснијој ситуацији са којом се суочимо колико год она била мала. То је простор за вежбање себе у томе да се непрестано подсећамо да тражимо Божију вољу и препустимо му се. Мање гледам у талас страха који прети да ме потопи, више у Христа ка коме већ корачам по води. Понекад нам није лако желети вољу Божију, јер то значи изаћи из себе и свог ”планирања”, превазићи поузданост у себе и своја решења... предати себе другом у руке и немати контролу над ситуацијом. Важну ствар тада заборављамо... Коме предајемо себе? Чије и какве су те руке? Ономе који нас толико воли да је свог Сина Јединородног дао за нас. У те руке које су све ово створиле и које се сваког дана старају о овом свету и целом космосу, које су нам пружене сваког дана. И баш као и апостол Петар када је повикао ”Господе спаси”, јер је почео да тоне у воду пошто је претходно вером ходао по њој, и ми када завапимо Богу у молитви руку нам пружа одмах. Руку пружа на разна начине. Кроз наше ближње, нашег свештеника, изненадни поветарац или леп призор у природи, утеху у срцу и неки необични спокој иако је хаос око нас… Благодат Духа Светог. Ту је. Не дозволи да те страх од неизвесности удаљи од извесне и очигледне љубави Божије. Тражи вољу његову и проналазићеш је свакодневно. И све твоје бриге предаћеш њему. аутор: др Данило Михајловић

Слава и признање не би требало да нам буду циљ у животу. Уместо славе, почасти и моћи, тежимо врлинском животу. Земаљска слава је стање које се лако мења и губи. Али чак и ако су слава и признање које смо стекли трајни, они немају никакву вредност јер нам не доносе духовну корист. Напротив, много пута узрокују да многи хришћани погину у буци и гордости, са свим последицама. Тежња за славом је црв који гризе многе хришћане. Траже славу и признање, јер се нису помирили сами са собом. Особа која је у реду са собом не настоји да докаже нешто другима, не тражи признање и почасти од других, не бори се за славу и високе положаје. Има унутрашњи мир, зна ко је. Увек тежи бољем, није упала у замку тежње да надмаши друге. Човек Божији увек чини добро. Искомплексирана особа увек покушава да победи друге. Једно је покушати да унапредиш себе, а друго је покушати да победиш друге. Човек врлине чезне да кроз свој живот угоди Богу и да у свакој прилици помогне ближњему. Шта год да ради, ради то с љубављу, а не да се покаже у очима других. Човек славе и части жуди да изгради добро име и одржи га по сваку цену. Он жуди за високим положајима на било који начин, жуди да буде познат чак и на погрешан начин. Сви богоносни оци истичу да је гордост велико зло и уништава људску душу. Св. Григорије Нисијски примећује: „У већини случајева узрок гордости је опсесија лидерством и моћи која је са њим повезана." Зашто бисмо онда опсесивно инсистирали на стицању моћи, славе и почасти од људи, када добро знамо да овакав начин живота води у пропаст? Заволимо тишину и смирење. Престанимо да живимо са мишљу о признавању и потврђивању. Уместо да водимо битке да победимо друге, трудимо се да победимо своју себичност, која нас удаљава од Бога и наших ближњих. Покушајмо, уместо да тежимо овоземаљском, световном и пролазном, да се усредсредимо на оно вечно и непролазно што нам човекољубиви Бог дарује. Као што је тама страна светлости, тако је горди човек — који увек тражи славу, светске почасти и моћ — стран благодати Божијој. Не будимо љубоморни на прослављене, честите и моћне на земљи. Јер њихова слава, почасти и моћ престају да постоје у гробу. Будимо љубоморни и покушајмо да се угледамо на животе оних који су успели да се ослободе искушења славе и који су заволели славу Божију која долази кроз смирење и простодушност, неприметност и ћутање, подвижништво и покајање. Будимо љубоморни на оне који су, са метлом у руци, простирући мокру одећу, перући судове и чаше, бришући степенице и ходнике, чистећи пасуљ и кромпир, успели да постану причасници Божије благодати усред своје неприметности, ћутања и смирења. Не зато што нису имали положај или звање (то није оно што доноси Божију благодат), већ зато што су схватили да циљ живота није овоземаљски успех, већ успех у вечности. А то се постиже само када се човек одрекне свог ега и већ живи смерно, носи крст свој без роптања и са вером и надом иде за Христом, Који једини заслужује славу у векове векова! архимандрит Павлос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Уз најаву дипломске представе студената 4. године глуме ФДУ, која ће бити одиграна у понедељак, 23. октобра 2023. у Театру Вук, у 19.30 ч, глумац Митар Милићевић нам кратко говори о одрастању уз требињске светиње и Литургијском животу у београдској цркви Светог Димитрија, по којем носи име. Разговор са глумцем Митром Милићевићем: Извор: Радио Слово љубве

Духовни живот није некаква апстракција. Духовни живот није вера у то да постоји нека далека метафизичка сила која влада светом. Духовни живот jе заједница, што значи да треба бити способан да волим другог. Пре свега Другог, великим словом, то jе Бог кроз којега и због којега волим Другог који се зове човек", написао је Патријарх Порфирије на свом Инстаграм налогу. Извор: Инстаграм налог Његове Светости

Пре него покушамо да кажемо нешто о улози лаоса (верног народа) у црквеном животу, било би корисно да се осврнемо на чињеницу да је сваки члан Цркве пре свега лаик, односно да сам чин пријема у окриље Цркве јесте рукоположење у чин лаика, будући да се на новокрштеног полажу руке и помазује се уљем. Често можемо да чујемо да лаици представљају царско свештенство, да је сваки верник свештеник, али не сам по себи већ у Цркви, што је свакако тачно. Чак се и код католика заступа теза да унутарње свештенство припада свим хришћанима, и да су у одређеном смислу сви хришћани свештеници. У најмању руку улога лаика се посматра афирмативно. Како смо онда дошли до тога да између јерархије и лаоса постоји извесна подела, и значи ли то само разликовање у смислу литургијских служби, или нас је то постепено довело до одељивања и појаве два различита слоја или степена у организацији црквеног живота? Још од прве Евхаристије савршене у Јерусалиму разликовао се народ од њеног началствујућег. Предстојатељ узноси благодарење, на које народ одговара са „Амин“, а молитве које свештеник изговара у себи или тихо у олтару, а које народу нису познате су писане у множини и тичу се целокупног сабрања. Такође, молитве анафоре (Узношења) која представља централни део Литургије треба да буду познате свима присутнима, како би њихово учешће било заиста реално. Дакле, сви учесници сабрања заједно са својим предстојатељема, чинили су један народ Божији, царско свештенство. Појам „лаос“ је од самог почетка имао два значења: „он је означавао све чланове Цркве без изузетка (и клирике), а у литургијском поретку означавао је оне, којима је началствовао предстојатељ, и који су касније добили назив „лаици“. (Н. Афанасјев; Служење мирјана у Цркви; Краљево 2008: 27-40) Подела на клирике и лаике у данашњем смислу речи произилази из различитости црквених служби што је у вези са самом природом Цркве као Тела Христовог где сваки уд врши своју функцију. Сходно томе, за сваку службу се раздавају различити дарови Светог Духа, који ће користити носиоцима служби да њихово дело буде на назидање Тела Христовог. Због тога, заједничка служба у Цркви претпоставља различитост служби, а та различитост не може да постоји без заједничке службе. Учење о посвећењу, је дефинитивно разделило црквено тело на два дела, и скоро у потпуности је истиснуло ранохришћанску идеју служења. У почетку, посвећенима су се сматрали сви чланови Цркве, насупрот онима који припадају Цркви. У најраније време, ово није значило одвајање између клира и народа. Остатке те праксе имамо у Литургији пређеосвећених дарова која се служи у току Васкршњег поста, где имамо јектенију за оне који се припремају за свето Просвећење односно Крштење. Подела се догодила, продирањем римског црквеног права у емпиријски живот Цркве (4. век). Треба имати у виду да: „кључни моменат у византијској мисли по овом питању биће идентификовање посвећења са рукоположењем, а не више примањем у Цркву, и развој ове идентификације ићи ће толико далеко да ће се рукоположење сматрати „другим крштењем“, које такође разрешава од грехова (Валсамон)“. (З. Крстић; Креликаризам и лаицизам – две крајности; Саборност 2012: 40-41) Верници не присуствују пасивно вршењу светих тајни од стране клирика. Напротив, њихово присуство је неопходно. Верници не само присуствују свештенослужењу, него и конститутивно учествују у њему. Учествовање лаика у светотајинском животу Цркве у својству свештеника разумљиво је ако свете тајне исправно поимамо као дело заједнице на челу са епископом, не појединца. Тако верници учествују у светој тајни Крштења, као део Цркве, штавише верници имају право да обаве крштење клиника (болесног човека). Разуме се, предстојатељ евхаристијског сабрања, у случају да клиник преживи, допуњава тајну крштења Миропомазањем и Евхаристијом. Важно је имати у виду да: „лаици учествују у светој тајни Рукоположења, приликом избора нових клирика, како је била пракса ране Цркве, али и њиховим потврђивањем, које се данас свело на литургијску формулу „Аксиос“ (Достојан). (Н. Афанасјев: Еклисиологија ступања у клир; Краљево 2008: 20) Будући да савремена пракса у великој мери власт учења придаје јерархији, конкретно епископу, треба имати у виду да данас имамо лаике који су предавачи у школама, и да преимућство епископа лежи пре свега у Евхаристији, не у поучавању, насупрот презвитерима чија је првобитна улога била катихетска. У складу са предходно наведеним сматрамо да би било корисно подсетити се речи руског хришћанског мислиоца и философа Николаја Берђајева, који каже да: „није јасно откуда идеја да црквена јерархија поседује неку врсту непогрешивости и посебан дар знања и учитељства. У суштини, такво учење не постоји у Православној Цркви, иако су га неки јерарси заступали. То учење се коренито супроставља начелу саборности, које лежи у основи Православне Цркве. Саборност Цркве која не може имати никакав формално-правни израз, непомирљива је са тврдњом о непогрешивом ауторитету епископата и његовим искључивим, дарованим привилегијама у питањима доктрине и поучавања. Дух дише где хоће. За православну свест Црква није друштво неједнакости. Свештенство има, пре свега, литургијски значај и у том контексту је непогрешиво, тј. не зависи од човекових својстава и дарова. Али хришћанску истину открива и чува целокупни црквени народ и у њему се могу појавити људи са посебном врстом личних дарова за поучавање“. (Н. Берђајев; Два схватања хришћанства; Београд 2021: 104-105) Дејан Лукић, мастер теолог и сарадник Патмоса https://patmos.rs/2022/07/07/dejan-lukic-uloga-laosa-u-zivotu-crkve/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и ове године је провео најрадоснији празник, Васкрс, са бескућницима са којима је заједно ручао у црквеној народној кухињи. За празничном трпезом постављеном у дворишту Верског добротворног старатељства Његова Светост Патријарх и познати српски уметници разговарали су са нашим најугроженијим суграђанима. Том приликим патријарх Порфирије је беседио: ”Ми добро знамо да Васкрсење Христово није само један натприродни догађај коме се дивимо. Није нешто што је Господ учинио изван реалности нашег постојања, негде на небесима, него је то учинио међу нама, у матици нашег искуства из живота, и не само то, него у центру свих непријатељстава људских, учинио је у Аду, тамо где владају нечисте силе, где влада нечастиви. Сишавши у Ад, ту где влада смрт, где влада грех, где влада нечастиви, изнутра је обесмислио снагу смрти и обеснажио је. Отуда, са једне стране нам је отворио пут у живот, али отворио пут и у достизање постојања смисла живота, отворио истинску и реалну наду. Данас када славимо празник Васкрсења Христовог ми заправо потврђујемо да прихватамо Господа нашег као смисао. Без Христа не постоји ништа, независно од тога какву позицију било где човек заузима, независно од тога колико поседује, независно од тога колико је поштован. Ако нема Христа као смисла, на којем се зида све оно што човек јесте и што има, све постаје бесмислено, јер је крајња перспектива без Христа ништавило, смрт. Отуда, ма колико понекад да смо посрнули као људи, ма колико да смо промашили у животу, ма колико да смо малодушни, ма колико да смо слаби и немоћни, за нас итекако има наде. Довољно је да се макар потрудимо да се у нама роди жеља за Христом, јер оног тренутка када се роди жеља за Христом распетим и васкрслим, тог тренутка у нама све Васкрсава, тог тренутка све добија смисао у нашем животу, све добија лепоту, све добија пуноћу, све добија радост!” Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија

Благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у цркви Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру, 02. априла 2022. године после празничног бденија, предавање на тему ”Хришћанско и световно у нашем свакодневном животу – где су међе и конфликти?” одржао је теолог Његош Стикић, асистент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Звучни запис овог предавања начинио је репортер радија „Слово љубве“ Марко Весић. Звучни запис http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=33208

Епископ ваљевски г. Исихије предводио је 27. марта 2022. литургијско сабрање у Храму Сабора Светог архангела Гаврила у Цветановцу. У беседи је, између осталог, указао да је Пост време подвижништва, у коме се враћамо себи и својој природи, погружавамо се у дубине свог срца и налазимо реч Божју у себи - Света Четрдесетница је десетина једне године коју, попут старозаветних људи, приносимо Господу, додао је Епископ Исихије. Сабрање је завршено трпезом љубави, коју су домаћини, архијерејски намесник колубарски протојереј – ставрофор Саша Тимотић и парох у Цветановцу протојереј – ставрофор Гојко Терзић, припремили са својим парохијанима. Извор: Епархија ваљевска

Нека ваш проблем, искушење које имате у свом животу данас, постане корак до неба. Како ово постићи? Када се у овој тешкоћи предате Богу. Када се ова тешкоћа третира као прилика да откријете себе и негујете врлине. Проблеми и искушења нису пријатне ситуације, али су неопходне. Када би све ишло како смо планирали, како бисмо желели, пре или касније бисмо пали у бахатост, незахвалност, илузију и патњу. На жалост, ми смо склони да заборављамо доброту Божију у свом животу, јер лако падамо у прелест самообожења, јер се лако одвраћамо од Њега; Бог нас учи кроз искушења. Подсећа нас да нисмо моћни, да нисмо свезнајући, да нисмо самодовољни, да нисмо непоткупљиви, да нисмо нерањиви. Искушења нас буде из духовне летаргије у коју упадамо. Када неочекивано дође тешкоћа у нашем животу, поново хватамо бројаницу, поново почињемо молитву, поново се сећамо Бога нашег. Све је у овом животу добро и благословено. Све. Чак и оно што сматрамо проклетством и злом. Све је добро и благословено, док се свему приступа са перспективом вечног живота. Ако све гледамо кратковидо и светски, природно ћемо бити несрећни и у малим тешкоћама свакодневног живота. Видимо људе са великим проблемима како су мирни и срећни, а са друге стране видимо људе који имају све (на свету) а да су због најмање потешкоће несрећни и узнемирени. То је зато што први имају ум упрт у небеса, док су други заглављени у блату земље. Овај живот је Божански дар свакоме од нас. Није божански дар само када нам све иде добро већ и када смо окренути наглавачке. Овај дар није дат од Бога да бисмо се осећали срећни и успешни, већ да бисмо постигли одређени циљ (наше Спасење), да бисмо откључали (то је кључ) вечну срећу која нам се нуди. Овај живот сам по себи није ништа ако се не доживи као предворје вечности. Он добија дубоко и веома важно значење када га човек третира као прилику коју му је дао Бог да вечно живи са Њим. Дакле, искушењима се приступа другачије, стрес се ублажава и све је олакшано. Све се ради глатко и мирно. Све је означено Крстом Господњим и завршава се у самом Спаситељу Христу. Човек сада не живи да би био срећан, него да би се спасао, да би се довршио у Христу. Тек тада овај живот има смисао и значај (макар звучало помало грубо и екстремно): само када човек живи са Христом, за Христа, кроз Христа. Имати породицу, успети у послу, обновити манастир, имати много деце, стећи друштвени статус итд. нема смисла, нити је битно ако нема Христа у вашем животу. Ништа нема смисла и вредности без Христа. Све је џабе без Христа, без изгледа на живот вечни. Христос даје смисао нашим животима, даје смисао нашој смрти, даје смисао свему у нама. o. Хараламбос Пападопулос http://istologio.org/

Сваки стих једног од мојих омиљених псалама је драгоцени бисер, највиша мудрост. Укратко о његовом значењу, можемо рећи: «уздај се у Господа и чини добро». Изгледа лако, али је изузетно тешко постићи. Господ је створио људе са слободном вољом, да они сами бирају свој животни пут: биће то служење истини, зрачење доброте, дела милосрђа, љубав према људима – или пут преко људских глава, одбацивање истине и љубави, служење себи и својим страстима. Спаситељ би у тренутку могао да нас све одведе ка доброти и радости својом вољом и снагом, али овај избор препушта нама. Он чека потчињавање, коjе jе слободно, с љубављу, а не насилно потчињавање, наметнуто споља. Он жуди да пронађе у људском срцу веру и несебичну љубав према Њему, и, нашавши је, спасава таквог човека, дарује му све потребно и лепо. Ово стоји у псалму: «Тјеши се Господом, и учиниће ти што ти срце жели». Господ је спреман да испуни све наше најдраже и најскривеније жеље, само се уздајте у Њега и отворите му се, будите са Њим, не бежите: «Предај Господу пут свој и уздај се у њега, он ће учинити. И извешће као видјело правду твоју, и правицу твоју као подне». По жељи Творца, наша срца треба да постану храмови Духа Светога – чиста, испуњена љубављу према Творцу и одбацивањем сваког зла. «Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?» (1 Кор 3, 16): «Утишај гњев и остави јарост; немој се дражити да зло чиниш. Јер ће се истријебити који чине зло, а који чекају Господа наслиједиће земљу». Псалам открива тајну благостања и дуговечности: «Уклањај се ода зла, и чини добро, и живи довијека». Ако човек учини послушност Богу главним циљем свог живота, онда ће бити благословен: «Чекај Господа и држи се пута његова, и Он ће те поставити да владаш земљом». 37. псалам је написао цар Давид у својим поодмаклим годинама и представља практичан савет човеку као путоказ у животу. Ово је јединствено искуство заједнице са Богом, живота у Богу, дато нам као савршен пример вере, каква треба да буде — јака, утешна, инспиративна, лепа. Свет нуди своје законе опстанка и постојања у њему, али сви ти закони и правила су засновани на греху: лажи, злочинама. А вектор даље судбине зависи од наше везаности и припадности свету или Богу, главном избору целог нашег живота. «Свет је плес у којем се добро које долази од Бога судара са злом које долази од створења…» пише Клајв Луис. Само од добре воље сваког од нас зависи да ли ће овај плес постати плес смрти или победа и тријумф духа, доброте и љубави. Митрополит Антоније (Паканич)

У уторак, 3/16. новембра 2021. године, на празник Обновљења храма светог великомученика Георгија – Ђурђиц, у храму Светог великомученика Георгија у Сомбору, светом Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, умировљени свештеник, уз саслужење протојереја Срђана Перића, протојереја Александра Лазића, протонамесника Бранислава Шијачића и презвитера Александра Шарчанског. После свете Литургије освештани су славски дарови, које је припремила госпођа Љиљана Кнежевић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У суботу 9. октобра, када наша света Црква молитвено прославља Светог апостола и јеванђелисту Јована Богослова, Његово Преосвештенство Епископ марчански Господин Сава, викар Патријарха српског и шеф кабинета Његове Светости, служио је свету архијерејску Литургију у параклису Светог Јована Богослова при Богословском факултету у Београду, поводом славе Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Епископу Сави саслуживало је свештенство уз молитвено присуство студената ПБФ-а и верног народа. После прочитаног јеванђељског зачала Епископ Сава се архипастирском беседом обратио присутнима. Након свете Литургије Епископ Сава је освештао славске дарове и преломио славски колач. Извор: Телевизија Храм

Након свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе, благословом предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки произнео је надахнуту световасилијевску беседу. На самом почетку свог слова прота Слободан заблагодарио је Господу који је све сабране удостојио световасилијевског сабрања у Зајечару, те благодарност упутио и Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону: Драги владико упућујемо вам захвалност што сте нас позвали да из Никшића, из града Светог Василија и из храма Светог Василија, дођемо овде да поделимо ову радост са вама и са првим човеком овога града. Захваљујемо и Банету Илићу који је идејни творац нашег гостовања и чија је идеја изашла на Ваше одобравање, истакао је отац Слободан у уводном делу свог излагања. Свети Василије већ три ипо столећа сведочи да Бог ходи овом планетом, зато можемо рећи да је острошки светитељ после Светог Саве највеће достигнуће српскога народа, нагласио је архијерејски намесник никшићки, и додао: безгранична љубав према Христу и према сваком Божјем створењу на овој планети, учинила је Светог Василија тако великим и значајним. Говорећи о љубави Светог Василија и чудима која он благодаћу Божјом твори, прота Слободан је подсетио да острошки светитељ љубављу својом милије све оне који му са вером и љубављу приступају. Светитељи су богоносци и христоносци, за њих непријатељи не постоје, постоје само пријатељи. Не признају никакве границе, сем границе између добра и зла, истине и лажи, код њих је све саборно, поучио је никшићки прота Слободан. Ту код Светог Василија, мисли, жеље, осећања претворе се у молитву, у вапај целог бића за Богом, у молитву без речи, али која је дубока, искрена и све казује. Нека вас молитве и благослов Светог Василија Острошког прате у сваком добром делу, и нека Свети Василије духовно руководи овим и свим вашим будућим сабрањима и делима, навео је на крају своје световасилијевске беседе протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у поподневним часовима 18. августа 2021. године посетио је Епархију зворничко-тузланску и храм Светих апостола Петра и Павла у Добоју. Патријарха Порфирија дочекао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије са свештенством и многобројним верним народом. Фото вест: Патријарх са децом и житељима Добоја Том приликом служен је свечани чин доксологије којим је началствовао архимандрит Доситеј Хиландарац у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа бачког Иринеја, врањског Пахомија, зворничко-тузланског Фотија, горњокарловачког Герасима, крушевачког Давида и ваљевског Исихија. -Моје срце вечерас, уочи Преображења Господњег, испуњено је радошћу из разлога неизмерне љубави Божје, Радостан сам што сам дошао у крајеве одакле потичу и моји корени, истакао је патријарх Порфирије који се присетио и детињства и заједничког одрастања са епископ Фотијем: -И од најраније младости, од основне школе владика Фотије и моја маленкост заједно смо расли, заједно смо се васпитали и хранили из ризнице наше свете Цркве на Богословском факултету и окончали тај свој живот у свету заједничким новим духовним почетком у свештеној Светоархангелској обитељи у Ковиљу. -Христос треба да нам буде на првом месту од било чега другог. Кад нам је Бог био на првом месту и све остало, све друго само по себи због нашег поверења у љубав Његову али и због Његове љубави у односу на нас и силе и снаге којом нас обасипа, све остало друго је долазило на своје место, поручио је патријарх Порфирије и додао да треба говорити Богу о деци много више него деци о Богу: -То не значи, браћо и сестро, да упућујемо празне речи и да очекујемо да може бити плода. То значи све управо оно што сам рекао, да нам Бог буде на првом месту. Ми смо православни јеванђељски народ, а то значи да је Јеванђеље наш живот. Хвала вам на љубави и позиву да дођем код вас, али ја сам дошао заправо у свој дом, као што је и ваш дом пре свега ваше срце, отворено да буде и дом за нас који долазимо и као домаћи и као страни, али исто тако, браћо и сестре, и моје и срца свих нас који долазимо овде су отворена за вас, рекао је Патријарх. Извор: Тeлевизија Храм

Певајте Господу песму нову, певајте Господу сва земљо. Певајте Господу, благословите Име Његово, благовестите дан дану спасење Његово; објавите у незнабожцима славу Његову, у свима народима чудеса Његова. Јер је велик Господ и хваљен веома, страшан је над свима боговима. (Пс. 95, 1-4) Молитва Цркве је увек библијска она је изражена језиком, сликом и символима Светога Писма. Ако је Библија за човека Божанско Откривење, она је такође и човеков инспирисани одговор на то Откривење па и образац и садржина његове молитве, славословља и поклоњења. Псалми су увек заузимали јединствено место у хришћанском богослужењу. Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ црквене молитве и њен „природни језик". Имамо богослужбену употребу, такозваних утврђених псалама, које можемо назвати постојаним материјалом свих дневних служби: „Вечерњи псалми" (Пс. 103) - на вечерњи; шестопсалмије на Јутрењу (Пс. 3, 37, 62, 87, 102,142), и хвалитни псалми (Пс. 148, 149, 150); групе од по три псалма на Часовима. Целокупан свештени садржај Псалтира, раздељен на двадесет делова или Катизми, пева се у потпуности сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста – свете Четрдесетнице, када се Псалтир испева (прочита) не једампут, него двапут сваке недеље. Према речима васељенског протопрезвитера Александра Шмемана: Црква у њима види не само најбољи, него најадекватнији и најсавршенији израз човекове молитве, покајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривењe у Откривењу. Свети Амвросије Милански (Медиолански) је говорио: У читавом писму дише благодат Божија, али у слаткој песми псалама она дише првенствено. Историја подучава, закон учи, прориче, предсказује, морал убеђује, а књига псалама уверава у све ово и представља потпуни лек за човечије спасење. Када су браћа упитала великог и богоносног светитеља Јована Златоуста: да ли је добро оставити Псалтир, он рече: боље је да сунце остави пут свој, него оставити Псалтир. Јер више је користи учити се у псалмима и пажљиво читати Псалтир. Све су, вели, књиге на корист (човеку) и на тугу ђаволу, али ни једна није као Псалтир. Овај уводни део који је садржан са светоотачким поукама о значају Псалтира, употпуниће речи Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске, који вели: Kњига псалама (псалтир) садржи у себи корисне поуке које су расуте у свим осталим књигама Библије. У њој се налазе пророчанства о будућности, сећања на прошлост она даје правила за живот и законе друштва. Ова књига је општа ризница добрих савета, свима на корист. Она лечи старе ране душе, као и новодобијене озледе на души. Она изгони страсти из човековог срца. И при томе она уноси у човека неко тихо задовољство, које га уздиже да мисли целомудрено. Свети Дух зна да је тешко повести човечански род на пут врлине, јер он више воли нижа задовољства на кривом путу. Псалтир је зборник најстаријих богослужбених текстова, које су саставили различити људи у различито време, али које је, у својој основи и највећој мери сачинио и написао старозаветни цар и пророк Давид. Поред богослужбене употребе, која нам омогућава присан и жив молитвени однос човека са Богом. Духовна корист од читања Псалтира састоји су у приношењу духовних плодова, чија је срж: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22). Све су то дарови Духа Светога, и дарују се онима који траже Бога. Читање Псалтира је, са једне стране, исповедање тог нашег трагања, а са друге стране, помаже нам на путу тог (бого)трагања. Прекрасна одлика псалмопојца Давида је његово целисходно стремљење ка Богу и ка заједници са Њим. Не заборавимо да је псалмопојац Давид био човек као и ми, са свим успонима и падовима, али човек који је увек био спреман да искорачи из свог егоизма и самодовољности, увек бивајући кадар да све мери правом и истинском мером – Божјом мером. Цар Давид није био лишен грехова, узнемирености која је својствена свим људима, страхова и разних животних борби, и свега онога што је и нама самима својствено. Управо у Псалмима сазнајемо како је он превазилазио сваку животну бригу - непрестаним уздањем у Бога, уз љубав и суштинско преумљење и покајање. Вођени овом истином, читајући Псалтир, псалмопојећи Бога, ми заједно са овим великим псалмопојцем, без обзира на све наше греховне падове, недаће и тешкоће, узносимо своја срца ка Господу, знајући да нас Отац небески неће оставити, већ, као плод усрдних молитава светитеља који је сâм спознао и окусио све могуће тешкоће овоземаљског живота, дати нам одлучност за непрекидно и свакодневно стремљење ка Господу и уздање у Њега. Пред крај Јеванђеља по Матеју читамо о догађајима који су се збили на Голготи: А око деветога часа повика Исус говорећи: Боже мој! Боже мој! зашто си ме оставио? (Мт. 27, 46). Ове речи изговара Христос, управо из Псалтира: Боже мој, Боже мој, зашто си Ме оставио? (Пс. 21, 2). Према слободнијем тумачењу можемо рећи да Господ Исус Христос све нас учи да у најтежим животним тренуцима треба да се окрећемо Псалтиру, те да у Псалмима проналазимо молитвене речи утехе. Читање Псалтира је истинско величање Бога, како се према древној традицији ова књига од древних времена назива Књига Похвале. Поред хвалитних и благодарствених, имамо покајне Псалме. Као што видимо, Псалтир укључује све облике молитве: овде су и покајање за грехове, и молбе у различитим потребама, животним недаћама и благодарење Богу за Његово многобројно доброчинство и радосно славословље Господу као нашем Оцу и Промислитељу. Често чујем од својих ученика средњошколаца, али и од браће и сестара које срећем у храму, који кажу како су Псалми неразумљиви. Језиком ове болне и несретне ситуације у којој се налази цео свет, одговор на речи да су Псалми неразумљиви, могао бих да формулишем на следећи начин: Ако не разумемо састав лека, не значи да у болести не треба да га конзумирамо. Дакле, уколико не приступимо читању Псалтира, никада нећемо ни научити да га разумемо. Смисао свега, па и читања Псалтира, постаје јасан по мери нашег духовног узраста и духовног искуства. Псалтир је велика ризница. Он нам дарује духовну бодрост, ослобађа нас од надолазећих искушења, помаже нам да свагда постојано и храбро ходимо стазом правом, оном стазом која води у радост вечнога живота. Господ је благословио наш народ великим молитвеницима и светилницима, служитељима Његовим који су Га целим својим бићем прослављали и величали, а нама били и остали наставници (учитељи, васпитачи) пута који води у живот вечни. Један од тих прекрасних и миомирисних изданака је Свети и богоносни отац наш Василије, чудотворац Острошки и Тврдошки, највећи сведок љубави Божје и силе Васкрсења. Он је као архимандрит 1637. године походио Свету Гору и тамо се по благослову светог патријарха Пајсија Јањевца задржао годину дана. Његов боравак у врту Пресвете Богородице и расаднику монаштва, према сведочанству из његовог чудесног житија, он је као права духовна пчела ишао од манастира до манастира, учећи се молитви и стасавајући уз Псалтир. По повратку са Свете Горе изабран је за митрополита и у Пећи хиротонисан, а његово архијерејство је протекло и непрестаном служењу Богу и роду, са Исусовом молитвом на уснама и поукама и порукама Псалтира у срцу. Овај прекрасни пример је нама духовни путоказ, да као Светосавски и Световасилијевски народ све меримо једином правом мером, никада не заборављајући да је Псалтир сличан тонском дијапазону који даје прецизан тон нашем духовном животу. Готово је срце моје, певаћу и псалмопојаћу славу Твоју! (Пс 56, 8). Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 42-44) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског г. Порфирија, служио је Свету архијерејску Литургију у Недељу шесту по Духовима, 01. августа 2021. године, у храму Св. Димитрија на Новом Београду. „У данашњем Јеванђељу Господ говори о томе да је узрок свих наших болести грех. А када то каже Он не мисли на узрочно-последичне односе у неком правном или моралистичком смислу“, рекао је Епископ Јеротеј у својој беседи истичући да Господ говори о „погрешном функционисању читавог човека. И то су греси и то су страсти.“ Данашња јеванђељска прича нам говори да се Господ вратио у свој град, Капернаум, и тамо је проповедао. У Марковом јеванђељу се о овом догађају говори мало детаљније рекао је Епископ Јеротеј наводећи да су приликом Христовог исцељења одузетог болног човека унели кроз кров куће. „Господ је болесном човеку рекао „Синко опраштају ти се греси твоји“, и на ове речи готово нико од присутних људи није обратио пажњу. Јер како видети грехе? Како знати шта су то греси?“, рекао је Епископ Јеротеј указујући да су само тадашњи писмозналци обратили пажњу на те речи. Кроз дијалог који је Господ водио са књижевницима приликом исцељења одузетог човека ми можемо видети да „када Господ чини неко чудо, то чудо има много димензија и много аспеката“, појаснио је Епископ Јеротеј истичући да су заправо „најболеснији, од свих тих људи који су били присутни, није био тај одузети човек, него ти писмознанци. Јер они су једини разумели те речи „Синко опраштају ти се греси твоји“. Односно они су то требали да разумеју, јер они су веома добро познавали Свето писмо. И не само да су га познавали него су били дужни да и друге уче“. Ти писмознанци требало је да знају шта је било са првим човеком Адамом, рекао је, између осталог, Епископ Јеротеј истичући да је „Адам изгнан из Раја управо зато што је учинио грех“. „Био му је читав свет додељен на управљање, а он је то све прокоцкао тиме што није хтео да послуша Бога. И тиме што је пречицом хтео да постане бог“, рекао је Епископ Јеротеј истичући да „Када је Бог изагнао Адама из Раја, он је изгубио бесмртност. Јер је у ствари ту бесмртност имао једино са Богом. И човек је почео да стари, јавиле су се болести и на крају је први човек Адам умро“. Зато су ти писмознанци требали да знају из Светог писма да је „грех узрок и старости и страдања и смрти“. Ми треба да схватимо да су „греси ти који су узрок свих наших страдања и патњи у овом животу“, закључио је Епископ Јеротеј истичући да „је човекољубиви Господ наш Исус Христос примио сва наша страдања, болести и на крају смрт да би на крају Васкрсао и да би обожена Његова људска природа села са десне стране Бога Оца". Из тог разлога ми, по речима Епископа Јеротеја „Треба да водимо рачуна, да се боримо против наших грехова и страсти, јер је то тај залог који носимо у живот вечни. Господ Исус Христос нам је подарио живот вечни, и не треба ничега да се бојимо, за нас за Хришћане који верујемо смрт више не постоји. Али треба да се бојимо грехова и страсти зато што нас они одвајају од Бога." Извор: Инфо-служба СПЦ

Из штампе је изашао нови број „Православног мисионараˮ. Мајско-јунски број посвећен је теми „Ликови жена у Библијиˮ. Садржај новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе слушаоцима Радио-Светигоре представио је катихета Бранислав Илић, члан Уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора