Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'лукић:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У животу Цркве срећемо бројне примјере који показују да Црква, када је гоњена, ни у чему не бива слабија, већ напротив, трпљење невоља ушвршћује вјеру и спремност на свједочење. У свакој епохи, па тако и у данашњој, постоје разни покушаји да се Цркви науди, да се угрози њено јединство и наруши њен углед. Понекад су ти покушаји опаснији, перфиднији и захтијевају већу будност и трезвеност да би се препознали, а понекад су минорни и плод обичне људске сујете. Текст Владимира Вељковића под насловом ”Црквени нихилизам”, објављен на сајту пешчаник.нет ни по чему не можемо убројити у ову прву врсту насртаја на Цркву али у њему је аутор изнио неке тезе које су у суштини несмотрен покушај анти-црквеног удвориштва и које се често понављају у памфлетима сличне врсте. И зато није некорисно изнова указати на бесмисленост таквих теза, бар због основне црквене одговорности свједочења Истине увијек и на сваком мјесту, а Истина коју у Цркви живимо и исповиједамо јесте она од коју се разбијају бесмислице доконих ”публициста”. Циљ аутора чланка је, како сам казује, да на основу анализе Прогласа који је прочитан на Молебну за светињу брака и очување породице у Подгорици (који он из неког разлога карактерише као ”црквено-политички”) одговори на питање ”да ли у Српској Православној Цркви вјерују у постојање универзалних и апсолутних људских вриједности.” Добро би било да нам Вељковић одговори због чега сматра да би оданост ”универзалним и апсолутним људским вриједностима” какве их заговарају носиоци савремене неолибералне идеологије било нешто што Црква безрезервно мора да поштује. Јесу ли те анти-вриједности нека нова догма коју Црква по сваку цијену мора да усвоји? Карактеристика понашања СПЦ у Црној Гори протеклих година, према аутору, јесте та да се она позивала на одређена уставна права која су јој као вјерској организацији загарантована, као у случају заштите њене имовине, или приликом устоличења Митрополита Јоаникија на Цетињу (када је захтијевала да јој се омогући вршење богослужбеног чина), а такође и кад је оправдано захтијевала потписивање Темељног уговора са државом Црном Гором, у складу са Уставом и законима државе. Заиста је немогуће у томе видјети нешто спорно, Црква се позивала на Устав или, боље речено, није кршила Устав државе у којој дјелује када је настојала да врши своју мисију. Она тиме није, како то закључује Вељковић, усвјала неки ”сет вриједности”, јер Црква свој ”сет вриједности” који се назива Предање чува и исповиједа вијековима. Не нарушавајући одредбе Устава, она те предањске вриједности слободно исповиједа и њих поставља у темељ своје мисије и дјеловања. Према томе, и Молебан у Подгорици који је мотивисао Вељковића да изнесе своја запажања, јесте управо то – проповијед Цркве и позив њеним чедима, па и оним заблудјелим, на заштиту и чување породичних и брачних вриједности које су данас нарочито на удару промотера содомитске идеологије. Црква и у овом случају позива на покајање и повратак њеном мајчинском окриљу. Није тачна ни Вељковићева тврдња да Црква некоме нешто забрањује. Слобода јесте суштински принцип црквеног живота. Она не забрањује али позива, брине и тражи ”залутале овце”, њена мисија је да укаже на то шта је од свега што нам свијет доноси штетно и погубни, а с друге стране шта је спасоносно и душекорисно. Црква никога не напада, нити угрожава ничија права, она ”напада” гријех. У природи њеног свједочења јесте управо Христова побједа и уништење гријеха те би свако одступање од тога, свако одбијање да се разобличи гријех значило одбијање учешћа у тој Побједи. ”Непризнавање универзалних једнакости” аутор приписује и патријарху Порфирију и оптужује га за ”хомофобични говор” на Молебну који је у септембру служен у храму Светог Саве у Београду. Међутим, свакој доборнамјерној души јасно је да оно у чему је Вељковић препознао хомофобичност јесте пастриски говор којим је изражен глас Цркве у контексту актуелне пропаганде содомитства. За тај глас и позив Цркве многи нажалост немају уши, било да су поклоници савремених ”сетова вриједности” попут аутора чланка на који се осврћемо, било да су ангажовани ”ревнитељи” без елементарне црквене свијести. Упркос томе, глас Цркве одјекује и ријеч њене проповиједи и даље налази пут до срца вјерујућег народа, а то можда и јесте оно што највише боли заштитнике ”универзалних људских права и једнакости”. https://mitropolija.com/2022/10/18/protojerej-slobodan-lukic-anticrkveni-nihilizam/
  2. Најављена парада содомитâ коју њени организатори називају “Еуро-прајд“, а која би требалo да се одржи у Београду крајем септембра, изазива мноштво различитих коментара, међу којима су и приједлози о томе на који начин Црква треба да се постави према том догађају. Дрска пропаганда содомитске идеологије нешто је пред чим никако не треба затварати очи и стога не треба да изненађују очекивања народа да Црква у вези с том појавом каже своју пастирску ријеч. Међутим, у мноштву различитих сугестија и ставова могуће је препознати и недобронамјерне гласове који се често претворе у непотребно оптуживање Цркве за пасивност и дефетизам. Штетност таквих ставова могуће је препознати само уколико се на исправан начин појми суштина црквене мисије и њене пастирске бриге за паству, пред коју данашњи свијет износи разна искушења у форми девијантних антивриједности. Као прво, Цркву чине сви њени крштени чланови који у црквеном тијелу носе различите дарове и службе. Сваки члан Цркве, клирик или лаик, сходно својој служби, епископској, свештеничкој, вјероучитељској или некој другој, има слободу да сходно свом дару свједочи вјерном народу хришћанске вриједности и исказује црквени етос, истину и самосвијест. Када је ријеч о дрској и све насилнијој пропаганди хомосексуализма, потребно је да црквени пастири својом ријечју опомену, прекоре и упозоре на штетност такве пропаганде. Aли често се деси да појединци, због неутемељeног расуђивања или лоше намјере, свој пријекор упуте не изругивачима светиње живота, брака и породице већ самој Цркви! Другим ријечима, непотребно је и по биће Цркве штетно прекоријевати црквену јерархију због тога што се не оглашава увијек на начин на који неко сматра да је потребно. С друге стране, корисно је са смирењем очекивати и вјеровати да ће Црква у потребном тренутку рећи своју ријеч и да њена пастирска брига неће изостати. Хомосексуалност је крајње девијантан израз човјековог стања послије пада прародитељâ људског рода у гријех. То је плод егоцентризма и самопотврђивања насупрот Творцу и од њега назначеном начину постојања. Она је плод човјекове побуне против Бога и против сопствене природе у коју је стварањем уткана боголикост. Све док своју слабост и гријех сматрају исправним начином понашања или дозвољеним изразом “слободе“, хомосексуалци не могу бити чланови Цркве и примати свете Тајне. Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, будући да у њима виде порочно изопачење од Бога створене човјекове природе. „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица” (3. Мојс. 20, 13). Библија свједочи о тешкој казни коју је, према светоотачком тумачењу, управо због гријеха мужелоштва, Бог послао на житеље Содома (в. 1. Мојс. 19, 1-29). Апостол Павле, карактеришући неморално стање тадашњег друштва, убраја хомосексуалне односе међу најсрамније страсти и развратности које скрнаве људско тијело и душу. У Посланици Римљанима Апостол пише: „И жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци, оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду” (Римљ. 1, 26-27). Развраћене житеље Коринта апостол Павле строго опомиње: „Не варајте се…, мужеложници… неће наслиједити Царство Божије” (1. Кор. 6, 9-10). Светоотачко Предање такође јасно и недвосмислено осуђује свако испољавање хомосексуализма. Данас се хомосексуализам, у секуларном глобалистичком друштву, тумачи као избор, као једна од „полних оријентација”, која треба да буде ослобођена од било какве карактеризације као морално извитопереног и погрешног понашања и коју треба снажно и на разне начине афирмисати. Супротстављајући се тенденцији да се хомосексуализам схвати не као полна изопаченост већ као једна од „сексуалних оријентација” са припадајућим јој правима, Црква стоји на становишту да је хомосексуализам гријеховна повреда људске природе која се превазилази духовним подвигом у циљу исцјељења човјека, кроз свете Тајне, пост, молитву, покајање, читање свештених списа, као и општењем са вјерујућим људима. Зато смо као Црква дужни да непрестано указујемо на опасност од содомитске пропаганде, а такође смо позвани да свједочимо истину да Црква и онима који страдају од тога гријеха може помоћи, јер свака страст се лијечи здравом духовношћу, покајањем и молитвом. Ово су такође моменти када се на одређени начин тестирају наша вјера и црквеност – да ли смо увијек спремни да одлуку Цркве прихватимо као Светим Духом надахнуту и као такву за нас најбољу и најдушекориснију. Често смо склони да од Цркве очекујемо да прибјегне методама које се нама чине наједакватнијим, али које се кроз искуство црквеног живота нису потврдиле као такве. Одувијек су најбоље и најјаче оружје у борби против Антихристовог духа погибли били – пост, покајање и молитва. Томе смо свједочили и недавно, када се пред репресијом државних власти у Црној Гори десила блистава пројава црквеног духа и саборно исповиједање оданости народа својој Цркви. Дакле, отпор безбожницима није био насилан и по методама кнеза овога свијета већ кроз молитву, стрпљење и послушање Цркви и њеним архијерејима. Понекад Црква говори и ћутањем, водећи се јеванђелском поуком да бисере не треба бацати пред свиње (Мт. 7,6). Позната је једна анегдота везана за блаженопочившег патријарха Павла: када је група НВО-активисткиња, озлојеђена његовим позивом на спрјечавање чедоморства, протестовала испред зграде Патријаршије, патријарх је у једном тренутку изишао пред њих, рекавши им да је њихова побуна заправо неспоразум, јер његов позив и није био упућен њима већ његовој пастви, којој оне не припадају. Дакле, црквена проповијед је увијек упућена њеном словесном стаду; без обзира на вукове који парадирају около поносећи се својом срамотом, превасходна је брига Цркве да сваког свог члана утврди на уском путу спасења. View full Странице
  3. Најављена парада содомитâ коју њени организатори називају “Еуро-прајд“, а која би требалo да се одржи у Београду крајем септембра, изазива мноштво различитих коментара, међу којима су и приједлози о томе на који начин Црква треба да се постави према том догађају. Дрска пропаганда содомитске идеологије нешто је пред чим никако не треба затварати очи и стога не треба да изненађују очекивања народа да Црква у вези с том појавом каже своју пастирску ријеч. Међутим, у мноштву различитих сугестија и ставова могуће је препознати и недобронамјерне гласове који се често претворе у непотребно оптуживање Цркве за пасивност и дефетизам. Штетност таквих ставова могуће је препознати само уколико се на исправан начин појми суштина црквене мисије и њене пастирске бриге за паству, пред коју данашњи свијет износи разна искушења у форми девијантних антивриједности. Као прво, Цркву чине сви њени крштени чланови који у црквеном тијелу носе различите дарове и службе. Сваки члан Цркве, клирик или лаик, сходно својој служби, епископској, свештеничкој, вјероучитељској или некој другој, има слободу да сходно свом дару свједочи вјерном народу хришћанске вриједности и исказује црквени етос, истину и самосвијест. Када је ријеч о дрској и све насилнијој пропаганди хомосексуализма, потребно је да црквени пастири својом ријечју опомену, прекоре и упозоре на штетност такве пропаганде. Aли често се деси да појединци, због неутемељeног расуђивања или лоше намјере, свој пријекор упуте не изругивачима светиње живота, брака и породице већ самој Цркви! Другим ријечима, непотребно је и по биће Цркве штетно прекоријевати црквену јерархију због тога што се не оглашава увијек на начин на који неко сматра да је потребно. С друге стране, корисно је са смирењем очекивати и вјеровати да ће Црква у потребном тренутку рећи своју ријеч и да њена пастирска брига неће изостати. Хомосексуалност је крајње девијантан израз човјековог стања послије пада прародитељâ људског рода у гријех. То је плод егоцентризма и самопотврђивања насупрот Творцу и од њега назначеном начину постојања. Она је плод човјекове побуне против Бога и против сопствене природе у коју је стварањем уткана боголикост. Све док своју слабост и гријех сматрају исправним начином понашања или дозвољеним изразом “слободе“, хомосексуалци не могу бити чланови Цркве и примати свете Тајне. Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, будући да у њима виде порочно изопачење од Бога створене човјекове природе. „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица” (3. Мојс. 20, 13). Библија свједочи о тешкој казни коју је, према светоотачком тумачењу, управо због гријеха мужелоштва, Бог послао на житеље Содома (в. 1. Мојс. 19, 1-29). Апостол Павле, карактеришући неморално стање тадашњег друштва, убраја хомосексуалне односе међу најсрамније страсти и развратности које скрнаве људско тијело и душу. У Посланици Римљанима Апостол пише: „И жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци, оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду” (Римљ. 1, 26-27). Развраћене житеље Коринта апостол Павле строго опомиње: „Не варајте се…, мужеложници… неће наслиједити Царство Божије” (1. Кор. 6, 9-10). Светоотачко Предање такође јасно и недвосмислено осуђује свако испољавање хомосексуализма. Данас се хомосексуализам, у секуларном глобалистичком друштву, тумачи као избор, као једна од „полних оријентација”, која треба да буде ослобођена од било какве карактеризације као морално извитопереног и погрешног понашања и коју треба снажно и на разне начине афирмисати. Супротстављајући се тенденцији да се хомосексуализам схвати не као полна изопаченост већ као једна од „сексуалних оријентација” са припадајућим јој правима, Црква стоји на становишту да је хомосексуализам гријеховна повреда људске природе која се превазилази духовним подвигом у циљу исцјељења човјека, кроз свете Тајне, пост, молитву, покајање, читање свештених списа, као и општењем са вјерујућим људима. Зато смо као Црква дужни да непрестано указујемо на опасност од содомитске пропаганде, а такође смо позвани да свједочимо истину да Црква и онима који страдају од тога гријеха може помоћи, јер свака страст се лијечи здравом духовношћу, покајањем и молитвом. Ово су такође моменти када се на одређени начин тестирају наша вјера и црквеност – да ли смо увијек спремни да одлуку Цркве прихватимо као Светим Духом надахнуту и као такву за нас најбољу и најдушекориснију. Често смо склони да од Цркве очекујемо да прибјегне методама које се нама чине наједакватнијим, али које се кроз искуство црквеног живота нису потврдиле као такве. Одувијек су најбоље и најјаче оружје у борби против Антихристовог духа погибли били – пост, покајање и молитва. Томе смо свједочили и недавно, када се пред репресијом државних власти у Црној Гори десила блистава пројава црквеног духа и саборно исповиједање оданости народа својој Цркви. Дакле, отпор безбожницима није био насилан и по методама кнеза овога свијета већ кроз молитву, стрпљење и послушање Цркви и њеним архијерејима. Понекад Црква говори и ћутањем, водећи се јеванђелском поуком да бисере не треба бацати пред свиње (Мт. 7,6). Позната је једна анегдота везана за блаженопочившег патријарха Павла: када је група НВО-активисткиња, озлојеђена његовим позивом на спрјечавање чедоморства, протестовала испред зграде Патријаршије, патријарх је у једном тренутку изишао пред њих, рекавши им да је њихова побуна заправо неспоразум, јер његов позив и није био упућен њима већ његовој пастви, којој оне не припадају. Дакле, црквена проповијед је увијек упућена њеном словесном стаду; без обзира на вукове који парадирају около поносећи се својом срамотом, превасходна је брига Цркве да сваког свог члана утврди на уском путу спасења.
  4. Пре него покушамо да кажемо нешто о улози лаоса (верног народа) у црквеном животу, било би корисно да се осврнемо на чињеницу да је сваки члан Цркве пре свега лаик, односно да сам чин пријема у окриље Цркве јесте рукоположење у чин лаика, будући да се на новокрштеног полажу руке и помазује се уљем. Често можемо да чујемо да лаици представљају царско свештенство, да је сваки верник свештеник, али не сам по себи већ у Цркви, што је свакако тачно. Чак се и код католика заступа теза да унутарње свештенство припада свим хришћанима, и да су у одређеном смислу сви хришћани свештеници. У најмању руку улога лаика се посматра афирмативно. Како смо онда дошли до тога да између јерархије и лаоса постоји извесна подела, и значи ли то само разликовање у смислу литургијских служби, или нас је то постепено довело до одељивања и појаве два различита слоја или степена у организацији црквеног живота? Још од прве Евхаристије савршене у Јерусалиму разликовао се народ од њеног началствујућег. Предстојатељ узноси благодарење, на које народ одговара са „Амин“, а молитве које свештеник изговара у себи или тихо у олтару, а које народу нису познате су писане у множини и тичу се целокупног сабрања. Такође, молитве анафоре (Узношења) која представља централни део Литургије треба да буду познате свима присутнима, како би њихово учешће било заиста реално. Дакле, сви учесници сабрања заједно са својим предстојатељема, чинили су један народ Божији, царско свештенство. Појам „лаос“ је од самог почетка имао два значења: „он је означавао све чланове Цркве без изузетка (и клирике), а у литургијском поретку означавао је оне, којима је началствовао предстојатељ, и који су касније добили назив „лаици“. (Н. Афанасјев; Служење мирјана у Цркви; Краљево 2008: 27-40) Подела на клирике и лаике у данашњем смислу речи произилази из различитости црквених служби што је у вези са самом природом Цркве као Тела Христовог где сваки уд врши своју функцију. Сходно томе, за сваку службу се раздавају различити дарови Светог Духа, који ће користити носиоцима служби да њихово дело буде на назидање Тела Христовог. Због тога, заједничка служба у Цркви претпоставља различитост служби, а та различитост не може да постоји без заједничке службе. Учење о посвећењу, је дефинитивно разделило црквено тело на два дела, и скоро у потпуности је истиснуло ранохришћанску идеју служења. У почетку, посвећенима су се сматрали сви чланови Цркве, насупрот онима који припадају Цркви. У најраније време, ово није значило одвајање између клира и народа. Остатке те праксе имамо у Литургији пређеосвећених дарова која се служи у току Васкршњег поста, где имамо јектенију за оне који се припремају за свето Просвећење односно Крштење. Подела се догодила, продирањем римског црквеног права у емпиријски живот Цркве (4. век). Треба имати у виду да: „кључни моменат у византијској мисли по овом питању биће идентификовање посвећења са рукоположењем, а не више примањем у Цркву, и развој ове идентификације ићи ће толико далеко да ће се рукоположење сматрати „другим крштењем“, које такође разрешава од грехова (Валсамон)“. (З. Крстић; Креликаризам и лаицизам – две крајности; Саборност 2012: 40-41) Верници не присуствују пасивно вршењу светих тајни од стране клирика. Напротив, њихово присуство је неопходно. Верници не само присуствују свештенослужењу, него и конститутивно учествују у њему. Учествовање лаика у светотајинском животу Цркве у својству свештеника разумљиво је ако свете тајне исправно поимамо као дело заједнице на челу са епископом, не појединца. Тако верници учествују у светој тајни Крштења, као део Цркве, штавише верници имају право да обаве крштење клиника (болесног човека). Разуме се, предстојатељ евхаристијског сабрања, у случају да клиник преживи, допуњава тајну крштења Миропомазањем и Евхаристијом. Важно је имати у виду да: „лаици учествују у светој тајни Рукоположења, приликом избора нових клирика, како је била пракса ране Цркве, али и њиховим потврђивањем, које се данас свело на литургијску формулу „Аксиос“ (Достојан). (Н. Афанасјев: Еклисиологија ступања у клир; Краљево 2008: 20) Будући да савремена пракса у великој мери власт учења придаје јерархији, конкретно епископу, треба имати у виду да данас имамо лаике који су предавачи у школама, и да преимућство епископа лежи пре свега у Евхаристији, не у поучавању, насупрот презвитерима чија је првобитна улога била катихетска. У складу са предходно наведеним сматрамо да би било корисно подсетити се речи руског хришћанског мислиоца и философа Николаја Берђајева, који каже да: „није јасно откуда идеја да црквена јерархија поседује неку врсту непогрешивости и посебан дар знања и учитељства. У суштини, такво учење не постоји у Православној Цркви, иако су га неки јерарси заступали. То учење се коренито супроставља начелу саборности, које лежи у основи Православне Цркве. Саборност Цркве која не може имати никакав формално-правни израз, непомирљива је са тврдњом о непогрешивом ауторитету епископата и његовим искључивим, дарованим привилегијама у питањима доктрине и поучавања. Дух дише где хоће. За православну свест Црква није друштво неједнакости. Свештенство има, пре свега, литургијски значај и у том контексту је непогрешиво, тј. не зависи од човекових својстава и дарова. Али хришћанску истину открива и чува целокупни црквени народ и у њему се могу појавити људи са посебном врстом личних дарова за поучавање“. (Н. Берђајев; Два схватања хришћанства; Београд 2021: 104-105) Дејан Лукић, мастер теолог и сарадник Патмоса https://patmos.rs/2022/07/07/dejan-lukic-uloga-laosa-u-zivotu-crkve/
  5. Опасну смутњу и немир стварају перфидни напади на Цркву који су скривени под плаштом лажне бриге за страдајући народ, а чије страдање је тобоже додатно отежано небригом Цркве. Иако се таквим нападима често најбоље одолијева ћутањем, понекад је ипак корисно дати неки директан одговор. Као један од таквих ”душебрижника” показао се г. Дејан Лучић који се у двоипоминутном видео снимку на његовом Јутјуб каналу потрудио да што више увриједи Цркву и свештенике и кроз то покаже своје састрадавање са нишчим и убогим. Позивајући на ”заборав Цркве”, г. Лучић на почетку своје ”бесједе” препричава један разговор са студентом теологије кога је он великодушно поучио о сличности између фиксног телефона и свештеника. Збуњеном студенту је Лучић, који све ово ваљда говори из бриге о унесрећеној српској дјеци и омладини, објаснио како је свештеник превазиђена методологија комуницирања са Богом и као такав ће, баш као и фиксни телефон, да оде у заборав. У наставку, Лучић саопштава откриће да се све више Срба обраћа Богу директно, те зато нема потребу за свештеником као посредником, тј. ”везистом” како се изражава у покушају духовити Лучић. Одмах треба рећи да свештеник заиста није нити треба да буде посредник између човјека и Бога. Једини посредник између Бога и људи јесте Богочовјек Исус Христос Који је Својим спаситељским дјелом ослободио човјека од гријеха и смрти и увео га у заједницу са Оцем небеским. Црква, као Тијело Његово, јесте свештени простор у којем вјерујући човјек (био он свештеник или лаик) остварује однос и светотајинско заједничарење са Богом. Према томе, основна мисија Цркве јесте да сваког свог члана приводи ка Христу и причешћу Тијелом и Крвљу Његовом, кроз које вјерујући задобија спасење душе и тијела. Уколико би Лучић покушао да смирено чује литургијске молитве Цркве, чуо би да се она молитвено брине о свим невољницима, паћеницима, заробљеницима, бескућницима… Брине Црква нарочито о најмањој браћи. Примјер даје Првојерарх наше Цркве, као и други епископи, који је често у посјети бескућницима и у дружењу са напуштеном дјецом, чиме на дјелу показује и подсјећа на јеванђелску заповијест да се нахране гладни, напоје жедни, посјете заробљеници, одјену наги (Мт. 25, 30-40). Све то, а и друге видове помоћи које Црква свакодневно чини према потребитима није нешто о чему је неопходно говорити, а и кад би све било обзнањено и саопштено, појединци попут г. Лучића тешко да би то могли да виде. Будући да г. Лучић зна колико износе мјесечна примања свештеника, да ли такође зна да ли, колико и на који начин свештеници помажу ближњима? Да ли је икада чуо за јеванђелски позив ”да не зна љевица шта чини десница”? Морао би прво да се упозна са природом црквене мисије и да размисли прије него што надмено позове Цркву „да уради нешто добро“!? У контексту теме коју је отворио г. Лучић, корисно би било подсјетити га на сурову и тужну истину о продаји сироте дјеце, људи и људских органа српских мученика са КиМ, за које није крива Црква ни на који начин, већ они који упорно желе да отму оно што нам је најсветије. А Црква је та која непрестано позива на НЕ-ЗАБОРАВ наше свете земље и наших светиња које су паљене и скрнављене, и особито се моли за душе свих оних људи, жена и дјеце који невино пострадаше само зато што су били Срби. На крају, помоћ несрећним малишанима којих, нажалост, има много у нашем народу, неће доћи кроз оптужбе према Цркви и ”заборављањем свештеника” већ кроз смирену и покајничку молитву једних за друге и кроз дјела милосрђа и доброчинства. А онима који желе тако да чине, сигуран путоказ може дати управо Црква, а никако недобронамјерни и антицрквени душебрижници са Јутјуб канала. https://mitropolija.com/2022/07/07/protojerej-slobodan-lukic-ne-zaboravite-crkvu/
  6. Опасну смутњу и немир стварају перфидни напади на Цркву који су скривени под плаштом лажне бриге за страдајући народ, а чије страдање је тобоже додатно отежано небригом Цркве. Иако се таквим нападима често најбоље одолијева ћутањем, понекад је ипак корисно дати неки директан одговор. Као један од таквих ”душебрижника” показао се г. Дејан Лучић који се у двоипоминутном видео снимку на његовом Јутјуб каналу потрудио да што више увриједи Цркву и свештенике и кроз то покаже своје састрадавање са нишчим и убогим. Позивајући на ”заборав Цркве”, г. Лучић на почетку своје ”бесједе” препричава један разговор са студентом теологије кога је он великодушно поучио о сличности између фиксног телефона и свештеника. Збуњеном студенту је Лучић, који све ово ваљда говори из бриге о унесрећеној српској дјеци и омладини, објаснио како је свештеник превазиђена методологија комуницирања са Богом и као такав ће, баш као и фиксни телефон, да оде у заборав. У наставку, Лучић саопштава откриће да се све више Срба обраћа Богу директно, те зато нема потребу за свештеником као посредником, тј. ”везистом” како се изражава у покушају духовити Лучић. Одмах треба рећи да свештеник заиста није нити треба да буде посредник између човјека и Бога. Једини посредник између Бога и људи јесте Богочовјек Исус Христос Који је Својим спаситељским дјелом ослободио човјека од гријеха и смрти и увео га у заједницу са Оцем небеским. Црква, као Тијело Његово, јесте свештени простор у којем вјерујући човјек (био он свештеник или лаик) остварује однос и светотајинско заједничарење са Богом. Према томе, основна мисија Цркве јесте да сваког свог члана приводи ка Христу и причешћу Тијелом и Крвљу Његовом, кроз које вјерујући задобија спасење душе и тијела. Уколико би Лучић покушао да смирено чује литургијске молитве Цркве, чуо би да се она молитвено брине о свим невољницима, паћеницима, заробљеницима, бескућницима… Брине Црква нарочито о најмањој браћи. Примјер даје Првојерарх наше Цркве, као и други епископи, који је често у посјети бескућницима и у дружењу са напуштеном дјецом, чиме на дјелу показује и подсјећа на јеванђелску заповијест да се нахране гладни, напоје жедни, посјете заробљеници, одјену наги (Мт. 25, 30-40). Све то, а и друге видове помоћи које Црква свакодневно чини према потребитима није нешто о чему је неопходно говорити, а и кад би све било обзнањено и саопштено, појединци попут г. Лучића тешко да би то могли да виде. Будући да г. Лучић зна колико износе мјесечна примања свештеника, да ли такође зна да ли, колико и на који начин свештеници помажу ближњима? Да ли је икада чуо за јеванђелски позив ”да не зна љевица шта чини десница”? Морао би прво да се упозна са природом црквене мисије и да размисли прије него што надмено позове Цркву „да уради нешто добро“!? У контексту теме коју је отворио г. Лучић, корисно би било подсјетити га на сурову и тужну истину о продаји сироте дјеце, људи и људских органа српских мученика са КиМ, за које није крива Црква ни на који начин, већ они који упорно желе да отму оно што нам је најсветије. А Црква је та која непрестано позива на НЕ-ЗАБОРАВ наше свете земље и наших светиња које су паљене и скрнављене, и особито се моли за душе свих оних људи, жена и дјеце који невино пострадаше само зато што су били Срби. На крају, помоћ несрећним малишанима којих, нажалост, има много у нашем народу, неће доћи кроз оптужбе према Цркви и ”заборављањем свештеника” већ кроз смирену и покајничку молитву једних за друге и кроз дјела милосрђа и доброчинства. А онима који желе тако да чине, сигуран путоказ може дати управо Црква, а никако недобронамјерни и антицрквени душебрижници са Јутјуб канала. https://mitropolija.com/2022/07/07/protojerej-slobodan-lukic-ne-zaboravite-crkvu/ View full Странице
  7. Давно је речено да нити има хришћанства без радости, нити праве радости без хришћанства. Свака тема која се тиче Цркве и нашег живота у њој има смисла само у контексту те велике радости коју благовијести Јеванђеље, како на почетку – „Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику” (Лк. 2,10) – тако и на крају – ”А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом” (Лк. 24,25). Период Велике 40-нице својим богослужбеним ритмом, садржајем и духом представља, по ријечима А. Шмемана, наше ходочашће на саме изворе хришћанске вјере. То је период пресааздавања нашег бића и припрема за учешће у пасхалној радости побједе над смрћу. Међутим, често се може уочити једна парадоксална ствар – немогућност да се доживи и издржи радост Васкрсења! Велики пост са свим његовим прописима и подвизима можемо да издржимо, и трећину године ћемо да постимо, чак са извјесним усхићењем. Али радост Васкрсења смо способни да доживљавамо свега неколико сати. Разлог томе је, како казује о. Софроније Сахаров, што ми, када смо схватили Христово Еванђеље као истиниту Ријеч Онога Ко је створио цио овај свијет, чекамо апсолутну непоколебљивост Његовог Царства, а живот наш протиче у сталним промјенама. Ништа не стоји. Овај свијет са свим искушењима, недаћама и видовима зла спушта тамну завјесу на наше духовне очи те не можемо да угледамо и увјеримо се да је коначна побједа – побједа радости велике. На самом шочетку Великог поста, Црква нам указује на трагику Адамовог изгнања из Раја. Седмонедјељни пост који слиједи јесте управо враћање нас, Адамових потомака у прекинуту заједницу са Творцем. Како казује један савремени духовник, и Адам је плакао због тога што ће свеколики род људски живјети у раздорима, ратовима, узајамним убијањима, узајамним угњетавањима и томе слично – што ће сви устати против закона љубави. Стога је наша хришћанска дужност да овоме свијету свједочимо радост Васкрсења и да свој живот темељимо на тој радости. Само је силазак Бога међу људе мога да разбије мрак који је окивао свијет и човјека у њему. Повијест овога Божијег силаска међу људе, говори вл. Николај, почиње са ангелом и дјевојком, са разговором између небесне чистоте и земаљске чистоте: ”Кад нечисто срце разговара с нечистим срцем, то је рат. Кад нечисто срце разговара с чистим срцем, и то је рат. Само кад чисто срце разговара с чистим срцем, онда је то радост мир и – чудо.” Архангел Гаврил први је благовјесник спасења људског, или чуда Божјег; јер спасења људског не би било без чуда Божјег. Пречиста Дјева Марија прва је чула ту благовијест, и прва од људских бића устрептала од страха и радости. Ново стварање радост је Богу и људима; зато оно и почиње с благовијешћу: радуј се! Том ријечју отвара се драма новога стварања. То је прва, почетна ријеч, која се чула чим се завјеса велике тајне почела подизати. Како да се радујемо поред толиких искушења, кад толико људи страда, када је читав свијет погођен страшном пандемијом опаког вируса, када свакодневно чујемо гласове о ратовима? Ова питања често не добијају прави одговор јер данашња цивилизација не познаје прави смисао радости, те се она у најбољем случају схвата као некаква разонода, одмор или бјекство од ”тешке свакодневице”. А и хришћанство све више поприма тај дух и и све се теже брани од оне Ничеове оптужбе да хришћанима недостаје радости. Заборавили смо да управо радост одозго, за коју је Христос рекао да је нико неће одузети од нас (Јн. 16,22), представља извор хришћанске вјере, а никако растерећивање или одмор од „озбиљности“. Зло које све више нараста се може побиједити једино Добром, а то не бива без Крста и Васкрсења, а битка почиње унутар нашег бића, бојно поље је наше срце. Томе нас учи и Велики пост који управо и значи поприште духовне борбе ради доласка у стање у којем је могуће примити радост тајанствене Пасхе. Господ каже: У свијету ћете имати жалост али не бојте се, ја побиједих свијет! У Христу је, дакле, ”свијет” већ побијеђен те је циљ нашег живљења улазак у радост Побједиоца, у радост која није од овога свијета и вијека. Црква сваког јутра наглашава радост доласка у свијет Спаситеља и Свјетлости: ”Бог је Господ и јави се нама…”. Та радост се не препушта ни анализи ни одредбама, у радост се улази: ”Уђи у радост господара свога” (Мт. 25,21). И ми немамо никакво друго средство да уђемо у ту радост осим свештенодејства које је од самог почетка Цркве било и њен извор и испуњење, тј. заиста само тајинство радости, а то јесте – свештенодејство Евхаристије. https://mitropolija.com/2022/04/26/protojerej-slobodan-lukic-pashalna-radost/
  8. Са благословом изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија и архијерејског намјесника будванског протојереја Бориса Радовића, у организацији цркве Свете Тројице у Старом граду Будви, настављени су видео часови вјеронауке за одрасле. Девети час вјеронауке за одрасле одржао је протојереј Слободан Лукић, парох будвански, на тему: “Свето предање и Свето писмо”. https://mitropolija.com/2021/07/19/otac-slobodan-lukic-sveto-predanje-i-sveto-pismo-video/
  9. У име свих свештеника Архиепископије београдско-карловачке, Епархије нишке, али и свих ученика блаженопочившег Патријарха Иринеја у Богословији у Призрену, сабранима се после опела обратио протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина Саборног храма Светог Архангела Михаила у Београду. Звучни запис беседе Истакавши да има велику част да говори на испраћају Патријарха Иринеја, прота Петар Лукић је рекао да је уснулог Патријарха "смрт још више приближила Господу Христу". "Учио нас је да 'бити човек' не значи бити човек само рођењем, већ да томе треба да стремимо свим бићем и делима целог живота", рекао је прота Петар и напоменуо да се Патријарх Иринеј током целог живота "богатио људским врлинама, а нарочито смирењем". "Пажљиво и обазриво је поступао према свакоме", рекао је прота Петар нагласивши да је "долазак на трон СПЦ после блаженопочившег Патријарха Павла можда и највећи показатељ његове величине". Патријарх Иринеј се са лакоћом и великим смирењем суочавао са свим проблемима, који су обременили нашу Цркву, рекао је прота између осталог, додавши да су "плодови тог рада и одлуке увек служиле на корист Цркве, а да ће се тек убудуће показати као добре и корисне". Патријарх Иринеј је успешно сачувао благољепије и благовољеније Цркве, али и односа са другима, рекао је прота Петар и подвукао да је блаженопочивши Патријарх "поред свог бремена - увек налазио снаге и за друге, било у Отаџбини, било у расејању". "Само Господ зна зашто је одлучио да га призове к Себи", рекао је при крају беседе прота Петар Лукић. Извор: Радио Слово љубве
  10. Људска мисао одувијек је тежила разрјешењу комплексног проблема времена. Разбијеност на прошлост, садашњост и будућност претвара вријеме у привид и тајну која не може бити освијетљена философским спекулацијама или религиозним слутњама већ једино Божијим откривењем. Хришћанско искуство времена је јединствено јер оно не третира вријеме као неки филсософски, па чак и богословски проблем, већ, по ријечима А. Шмемана, у односу на вријеме предлаже дар. Суштина црквеног искуства времена разоткрива се у Литургији и богослужбеном освећењу дана, недјеља, мјесеци и године. У изостанку богослужбеног доживљаја времена, појављују се двије опасности, чак и међу хришћанима. С једне стране, јавља се саблазан одбацивања и бјекства од времена као елемента пропадљивог свијета, а с друге стране стоји саблазан обоготворења расцрквењеног, секуларног времена. Бог се оваплотио у одређеном моменту људске историје који апостол Павле назива „пуноћом времена“ (Еф. 1,10). И све што је Христос чинио, чинио је у времену и у односу на вријеме, испуњавајући га новим смислом и новом силом. Тиме већ постаје јасно да се велика тајна времена открива у Личности Исуса Христа. Дакле, историја иде ка факту појаве Христа и иде од факта појаве Христа. Као таква она има свој унутрашњи смисао, има почетак и крај, свој центар и своје дејство. Стога се црквено осмишљавање времена темељи на Христовом Оваплоћењу и кроз њега јављању нове твари и ”новог времена.” Од самог почетка живота Цркве, хришћани су прослављали недјељу као први дан ”нове твари” у нашем палом и разбијеном времену ради њеног усхођења у незалазни дан Царства Божијег. Још у старозавјетним списима срећемо наговјештаје Дана Господњег који се у Новом завјету, тј. у Цркви Христовој назива уједно и Дан први и Дан осми. Књига постања описује Божије шестодневно стварање свијета и седми дан као дан у који Господ почину од дјела Својих (Пост. 1,25). Отуда је у Старом завјету број седам представљао савршенство и пуноћу јер је празновање седмог дана значило улажење у оно што је ”врло добро”, у савршенство и пуноћу свијета Божијег и кроз то у дјелатно учешће у Божијем стварању. Међутим, тај свијет који се показао као „врло добар“ и који је требало да буде благосиљан у седми дан, на дјелу се показао као пали свијет. Потчинио се гријеху и његов удио су постали смрт и распадање. Ипак, то пало вријеме Христос је учинио „временом и историјом спасења“. Црква и даље остаје да живи у старом времену палог свијета али не остаје потчињена њему. Сваке недјеље, дана Господњег, Црква излази из времена старог свијета и усходи у невечерњи дан, у Царство Божије. Овај дан се назива „првим“ стога што од њега започиње ново вријеме нове творевине, а „осмим“ стога што он представља ново вријеме изван времена које је потчињено броју седам, што је то вјечно, невечерње вријеме које се не ослања на смрт. Христос је распет у петак, а у суботу је починуо у гробу ”од свих дјела Својих”, од новог стварања које је завршено Крстом и смрћу. Васкрсао је у први дан недјеље, рекавши мироносицама: Радујте се! Он тако разбија историјски континуум али не укида вријеме, само га отвара. Као тијело, он је потчињен континууму: „Дијете растијаше и јачаше“ (Лк. 2,40). Али као Логос он је доступан само за вјеру. Тако вријеме проналази своју осовину у Христу. Прије Христа оно је бременито, напрегнуто вријеме усмјерено ка Месији, а од Оваплоћења све се интериоризује, све се креће ка довршењу времена, које је истворемено „већ сада“ и које ће бити на крају. Тако је тај први и осми (невечерњи) дан постао дан Цркве и извор њеног светотајинског живота. Једино Црква која врши Евхаристију препознаје тај дан као осми дан. Зато и ученици нису препознали Господа по Његовом васкрсењу јер тада Његово присуство није имало „емпиријску увјерљивост.“ Познали су Га тек при ломљењу хљеба, у небеској реалности Осмог дана. Дакле, у хришћанском искуству, вријеме је ишчекивање, али је иствовремено и испуњење. Ми се у Литургији сјећамо Другог доласка јер је Евхаристија наговјештавање краја и његовог претварања у почетак. Кроз крштење, новокрштени пролази кроз погружење и кроз смрт исквареног времена и улази у вријеме спасења. Зато онај који је крштењем утјеловљен у Цркву и једе Тијело Христово и пије Крв Његову већ има живот вјечни и живи у посвећеном времену. Према дивном изразу П. Евдокимова, Литургија јесте „света тајна вјечности“ која вријеме интегрише у Ријеч која је Господар врeмена. Када Св. Јован Богослов види у Апокалипсису свршетак историје, он види да с неба силази на земљу Небески Јерусалим и земља постаје Царство небеско. Свети Симеон Нови Богослов каже: „У моменту сурета човјека са Христом, кад човјек доживљава јављање Божије, у том моменту за тог човјека долази крај овога свијета и почетак вјечности – Царства небеског“ . Према томе, само је у христолошкој и светотајинској перспективи могуће изградити исправан и спасоносан однос према времену. Ми данас живимо у веома напрегнутој историјској епохи испуњеној догађајима који често намећу једну искривљену перспективу времена. Тако је једна од најчешће понављаних реченица од почетка актуелне пандемије та да „послије овога више ништа неће бити исто“. При чему се долазећа промјена доживљава као нешто негативно, а самим тим досадашњи поредак као позитиван и пожељан. Чак се иде и даље и наступајући преломни моменти се означавају као наговјештај „краја свијета“. Црквено искуство показује да смисао историјског тока и јесте у томе што ће се он завршити. Заборавља се истина да се заправо у свакој Литургији одвија и ”крај овог свијета и времена” и улазак у будуће Царство. У свјетлости хришћанства показује се да се вјечно појављује у временском, тј. да вјечно може да се оваплоти у времену. У том контексту историја представља борбу вјечног с временским, непрекидну тежњу да вјечно надвлада временито, не у смислу одрицања времена, већ побједу вјечности унутар историјског процеса. Зато историја претпоставља Богочовјечанство, тј. Богочовјека. Откривање историје постаје схватљиво за нас само кроз Исуса Христа, савршеног Бога и савршеног човјека, као рођења Бога у човјеку и рођења човјека у Богу. Апсолутни човјек, Христос, Син Божји и Син Човјечји, стоји у средини и небеске и земаљске историје. Он је, по ријечима Н. Берђајева, унутрашња духовна веза ове двије равни. Изван Њега је несхватљива веза између свијета и Бога, између мноштва и једног, између свијета стварности, стварности човјечје, и стварности апсолутне. Историја само зато и постоји што у њеној сржи постоји Христос. Наша боголикост омогућава нам да слободно прихватимо дар Христом осмишљеног и искупљеног времена, а прихватање тог дара и значи спасење и обожење човјека и цијеле творевине. Христос је унио Бога у овај свијет, у наш живот и вријеме и само у Њему човјек открива тајну да је створен да буде бесконачан и, по парадоксалном изразу Св. Максима Исповиједника, открива истину да уласком у токове божанског нествореног живота, он постаје и беспочетан. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. У навечерје празника светог Антонија Печерског, 22. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је треће издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гост треће емисије био је Његово Преосвештенство Епископ Г. милешевски Атанасије (Ракита), са којим је разговарао катихета Бранислав Илић. Поред владике Атанасија гост је био и презвитер Слободан Лукић, парох црмнички, који је читао акатист Светом Петру Цетињском, а потом се обратио надахнутом беседом. Повезан садржај: Живе речи ТВ: Епископ милешевски Атанасије - Власт Црне Горе наставља да користи преговоре у политички маркетинг! Свети Петар Цетињски је узданица Црне Горе и целог српског народа, јер је био пример истинског пастира који је сав свој живот предао на служење Богу и своме народу, истакао је отац Слободан у свом пастирском слову. Говорећи о Цетињском чудотворцу, парох црмнички је указао на састрадавање светог Петра зарад мира и слоге у повереном му народу. Свети Петар Цетињски је био миротворац, који је у том, нимало лако времену, мирио завађени народ, братимио људе, и тако испунио оно што је Црква очекивала од њега, подсетио је отац Слободан. Поредећи данашња искушења са тешкоћама која су била на плећима Светог Петра наш гост је позвао да се опоменемо речи Светога Петра носећи у нашем бићу истину да је Црква непобедива. У средишњем делу емисије као члан Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске презвитер Слободан Лукић је предочио концепт рада и посебно истакао да је све усмерено на активном богослужбеном животу. Са жаљењем отац је напоменуо да богоборна власт Црне Горе са нападима и дискриминацијом не заобилази ни веронауку, те тако верска настава није део образовног система.
  12. Свијет и друштво у којем живимо све већом динамиком трајно и неповратно мијењају своје лице. Глобалистичка идеологија са свим њеним накарадним анти-вриједностима рефлектује се и на мање системе и друштва и већ двије деценије представља основни амбијент у којем се креће дискусрс владајућих гарнитура у готово свим балканским државама. Тај одраз се веома лако може пратити у данашњој Црној Гори. У глобалном домену владајући релативистички, декадентни и индивидуалистички поглед на свијет, без историје, савјести и упоришта у традиционалним хришћанским вриједностима код нас се одражава у одрицању вишевијековне традиције, језика, писма и припадности Цркви која је и створила државу којој припадамо. Пола године након што је Скупштина Црне Горе изгласала дискриминаторни анти-закон о ”слободи” вјероисповијести, стигао је приједлог новог закона о животном партнерству лица истог пола. Оно што је у овом случају неуобичајено када је у питању изгласавање закона јесто то да му се противи и један дио владајуће већине. Наиме, мањинске партије коју чине углавном припадници исламске вјероисповијести, а такође и странка коју представљају вјерници Римокатоличке цркве, одбијају да дају глас усвајању предложеног закона чиме се показује да је поштовање породице и традиционалних породичних вриједности заједнички и незаобилазан елемент етичког учења све три традиционалне вјерске заједнице у ЦГ. Дужни смо, као хришаћни, да дамо одговор на овај дрски насртај на светињу брака. Света тајна брака коју чине мушкарац и жена (Мојс. 2,18-25; Јн 2, 1-11) у данашњем потрошачком друштву постаје ствар међусобне конзумације, релативизује се и у крајњој линији поништава. Губљење смисла брака као свете тајне коју апостол Павле упоређује са везом Христа и Цркве, погубно ће се одразити на породицу и васпитање будућих генерација. Од постања свијета брак јесте само савез мушкарца и жене и само као такав бива благосиљан од Цркве. Господ је Својим присуством на свадби у Кани Галилејској (Јн. 2,1-11) благословио брачну заједницу и кроз њу рађање и родитељство. Прво чудо претварања воде у вино које се збило у Кани је наговјештај онога што се збило на Голготи: Један од војника прободе му ребра копљем и одмах истече крв и вода… (Јн. 19,34). Постоји тијесна унутрашња веза између стварања, Распећа, Крштења, Евхаристије и брака. Жена је створена од ребра човјека, а по заповијести Божијој, човјека и жена постају једно тијело. У светој тајни брака и полност добија истински смисао и бива преображена. Тривијализација полности која је данас постала ништа више него животна забава покретана сензуалним нагонима, води ка дехуманизацији, расчовјечењу личности. Према томе, озакоњивање ”брака” истополних особа представља легализацију гријеха којом се изврће Богом благословена тајна и изврће руглу породица која се више не посматра као ”Црква у малом” већ као некакакав ”заједнички живот”, уговор и сл. Јасно је да се након евентуалног усвајања овог закона послушници глобалистичких владара неће зауставити у испуњавању задатих налога. Сљедећи корак би могао да буде закон којим би се ”животним партнерима” истог пола омогућило да усвајају дјецу. Дакле, циљ је разбијање породице, хришћанске заједнице и вриједности (истом циљу служи и злоупотреба пандемије тајанственог вируса корона), а све са намјером да се задовоље западни глобалистички центри моћи. Док непрестано слушамо како су наводно угрожена права ЛГБТ особа, у пракси видимо сасвим супротно: неометану пропаганду хомосексуализма у вртићима и школама кроз разне брошуре и приручнике, што представља најгнуснији атак на невине дјечије душе. Једном ријечју, упоредо са наративом да ЛГБТ особе бивају дискриминисане, упорно се намеће њихова идеологија као исправна и пожељна. Када Црква, позивајући се на Јеванђеље, опомиње на значај чувања светиње брака и породице, либерални ”душебрижници” устају са оптужбама за ”ретроградност”, затуцаност, непоштовање људских права и слобода. При томе иста та Црква, од истих тих душебрижника трпи страшан прогон, њени епископи бивају хапшени, свештеници који су овом народу двадесет и више година проповиједали Ријеч Божију се протјерују, руше се манастирски конаци итд. Ово је, заправо, својеврсни наставак онога што је започето крајем прошле године доношењем антиуставног и дискриминаторног закона о ”слободи” вјероисповијести који је изазвао реакцију већинског становништва Црне Горе и која се преточила у величанствене литије које су својим достојанством задивиле цијели свијет. У питању је судар два начела, борба духа времена са Духом Божијим и Црквом Његовом. Људска права и слободе коју проповиједају идеолози неолиберализма су привид слободе и представљају заправо ропство гријеху и кнезу овога свијета. Важно је нагласити да Црква никада не осуђује грјешника, него гријех. Свој терапеутски приступ она темељи на тајни Богочовјека и Јеванђеља Његовог које је свевремено и упућено сваком човјеку у сваком времену. Зато Јеванђеље треба да буде критеријум и путоказ свима нама, а нарочито онима који доносе овоземаљске законе. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Отац Слободан: “Да да Бог да, молитвама Светог аве Јустина превазиђемо сва искушења”. Емисија “Питајте свештеника“ у којој је, на прву недјељу по Педесетници, празник преподобног аве Јустина ћелијског и врањског био свештеник Слободан Лукић парох црмнички. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  14. Умировљени протојереј-ставрофор Љубисав Аџић началствовао је Светом Литургијом на Спасовдан у Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву уз саслужење више свештенослужитеља , појање певнице и молитвено присуство великог броја верника. Беседио је протонамесник Невен Лукић који је истакао да је Спасовдан празник спасења свих људи, а не само узношење Господа Исуса Христа. Тог дана је Христос напустио своје ученике и то је дан растанка, али оно што је уследило јесу бројна страдања, ужаси на земљи. „Црква не празнује одлазак Христов, сва радост извире у Његовим речима да је он свуда и да све испуњава“, подвукао је отац Невен. Извор: Радио Источник
  15. Протoпрезвитер Стеван Лукић, парох при храму Преноса моштију светог Николаја у Турији, говорио је за Радио-Беседу о организацији духовног живота, богослужењима и животу са парохијанима у условима ванредног стања. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. На самом почетку, желим да упутим извињење Владимиру Латиновићу што моја реакција на његов текст није била на потребном нивоу. Тим више цијеним његово снисхођење које га је подстакло да нас обрадује новим текстом. У новом тексту, г. Латиновић износи неколико приједлога и савјета о томе чему бих требао да се посветим у својим даљим теолошким размишљањима и писању, мада нисам сигуран да на сваки изнесени приједлог могу адекватно да одговорим. Као прво, моја намјера није била да излажем развој учења Цркве о томе да Причешће не преноси болести и вирусе. Штавише, сматрам да такво једно учење и не може да постоји као засебно, изван ширег контекста литургичког, тј. евхаристијског богословља. Кад је већ ријеч о зарази, није наодмет још једном поновити: нико ко посједује здрав разум и ко живи истински црквеним и хришћанским животом, неће довести у питање реалну опасност од актуелног вируса, нити ће умањити значај мјера које медицинска струка препоручује у борби са вирусом. Ових дана управо свједочимо примјену црквене икономије када је у питању богослужбени живот. Наиме, предложене су одређене мјере о редукцији броја вјерника на литургијским сабрањима, што је прихваћено те су пронађени одређени „компромиси“ када је у питању начин причешћивања вјерника. Међутим, оно што сам желио посебно да нагласим јесте то да је потпуно погрешно, непотребно и анти-црквено препоручивање уздржавања од Причешћа, из разлога страха од могуће заразе. И не сматрам да такав став представља облик вјерског фундаментализма или фанатизма, нити било каквог нерационалног испољавања вјере већ је, напротив, оданост ономе што чини темељ наше вјере и црквеног идентитета. Латиновић у даљем тексту предлаже да објасним „какве везе има установљење Евхаристије на ‘Тајној вечери’ са лековитим дејством причешћа? На ‘тајној’, или боље је рећи последњој вечери нема ни помена о томе.“ О томе није било помена ни у мом претходном тексту, већ је уочена необична констатација Латиновића да „Христос није користио причешће да би исцељивао болесне“. Учинило ми се да оваквим изразом он на неки начин раздваја Христа и Причешће (којим би Он могао да исцијели неког болесника). Можда управо у овом моменту и лежи извор проблематичних ставова аутора, дакле у издвајању Евхаристије Тијела и Крви из христолошког контекста. (И такође, сматрам да би било беsпредметно бавити се на овом мјесту питањем односа слободне воље и предестинације на примјеру Јуде. Ријеч је о тајни Евхаристије). Епидемиолози које сам поменуо,[1] своје сазнање да се нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом заснивају ваљда на свједочењу Цркве и свом повјерењу том свједочењу. Дакле, то сазнање није засновано научно али, на срећу, искрени однос према тајни Цркве се не гради искључиво на науци већ на вјери и на ономе за шта апостол Павле каже да изграђује човјека (1Кор. 8, 1). Изгледа да је и појединим љекарима потребно додатно „теолошко“ образовање и више „логички заснованог мишљења“, да би схватили опасност од причешћивања једном кашичицом. Намеће се и једно једноставно питање: да ли је потребно Причешћу приступити са вјером и страхом Божијим, како нас Црква вијековима позива, или је прије тога потребно научно се увјерити да не постоји никаква опасност од евентуалне заразе? У најновијејм интервјуу, митрополит Јован Зизјулас је изразио потпуно трезвен, црквено-предањски утемељен став. Цитираћу дио из тог интервјуа (надам се да ће се Латиновић сложити са мном да је Зизјуласова теолошка релевантност неупитна): „Питање: Поједини су као решење предложили следеће. Свештеници припреме честице Тела и онда те честице натопе Крвљу Христовом. Потом народ приступа и узима то Причешће. Шта мислите о томе? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да је то врло добро решење, кад већ постоји страх код једног броја верника. Лично бих волео и желео да се верници ничега не боје. Сматрам да Тело и Крв Христова јесу заиста примање лека бесмртности и не мислим да је оно опасно. Лично, ништа ми не би сметало да се причестим из заједничког путира у време епидемије или, пак, заједничком кашичицом. Међутим, пошто постоје, како каже Апостол Павле, они који су слаби у вери, тада треба да избегнемо да се не саблазне. Црква и за такве треба да нађе решење, да им изађе у сусрет. Треба избећи да дође до оптужби споља како ми хришћани преносимо неку заразу или болест.“ Одговор Митрополита Зизјуласа довољно је јасан и размуљив, те га није потребно додатно тумачити. Такође, као веома проблематично видим мишљење Латиновића да „повратак оцима„значи: одстрањивање наслага које су учиниле да смо се удаљили од изворног црквеног учења и праксе.“ Окарактерисати вијековно искуство вјере и живота Цркве као некакве „наслаге“ које је потребно одстранити, значи прије свега неразумијевање онога што је Г. Флоровски предложио као „повратак оцима“. Из тог неразумијевања и одбацивања као непотребног вишевијековног искуства Цркве као живог организма и резултата „инкултурације Јеванђеља“ у различитим епохама и околностима, и извиру бројне заблуде које своје уточиште веома често налазе у „тврђави здравог разума.“ На крају бих и ја са своје стране предложио Латиновићу да пронађе аргументе (у Светом Писму и у светоотачкој литератури) у корист тезе о могућности заразе преко светог Причешћа. Јер, оно што нам је он „доказао“ заправо јесте потврда да су Црква и њени чланови у Причешћу видјели и налазили „Лијек бесмртности“. Свако инсистирање на супротном гледишту јесте право на властито мишљење али истовремено значи и оптужбу хришћанима различитих епоха за несавјесно и „неразумно“ приступање оном „једино потребном“. Извор: Теологија.нет
  17. Актуелна пандемија вируса корона поставила је пред нас, између осталог, нека суштински важна питања нашег црквено-богослужбеног живота, превасходно питања (не)оправданости причешћивања вјерних током трајања пандемије. Протеклих дана објављено је неколико текстова посвећених том проблему чији су аутори имали различита и често потпуно супротна гледишта, а ни црквена јерархија није била унисона у свом ставу. Овај текст представља скромни прилог овој веома важној теми, а значајно је подстакнут и тезама које је г. Владимир Латиновић изнио у чланку Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље. Основна теза коју Латиновић образлаже јесте да није оправдан став и позив појединих архијереја и свештеника на причешћивање народа за вријеме епидемије вируса корона, будући да носи потенцијални ризик преношења и ширења заразе на велики број људи. Осим филантропских мотива, и социјална одговорност јесте један од аргумената којим се брани овакав став. Аутор карактерише као ретроградно поимање Причешћа као „Лијека бесмртности“, пошто, наводно, оно може итекако да буде преносилац или чак извор заразе. И јесте у праву када каже да исцјелитељско дејство вјере не смије да буде пасивно. Погрешан је и погубан сваки вид магијског приступа Светим Тајнама, па тако и вјера да Причешће, као по неком аутоматизму односи и лијечи сваку болест код људи. Међутим, такво гледиште нико од архијереја и свештенослужитеља у званичним саопштењима, колико ми је познато, није износио. Оно на чему се, заправо, заснива жеља истинског вјерника за причешћивањем, није доживљај Причешћа превасходно као лијека (од тјелесне болести) већ као извора његовог хришћанског и црквеног идентитета. Отуда и неприхватање уздржавања од Причешћа из страха од потенцијалне заразе вирусом. Аутор наводи како у Светом Писму нема говора о исцјелитељском дејству Причешћа и као примјер наводи, између осталог, то да Христос „никога није исцијелио Причешћем“, што је веома необична констатација ако знамо да је Евхаристија установљена на Тајној вечери, непосредно пред Христово страдање. И уопште, стиче се утисак да Латиновић једино исправно поимање и описивање Причешћа види у прва три вијека историје Цркве. Ако изузмемо свједочанства Игњатија Богоносца и Кипријана Картагинског који (ваљда неопрезно) приписују Причешћу и исцјељитељско дејство, аутор каже да се „тек“ од четвртог вијека помињу љековита дејства Причешћа, да би нешто касније такво поимање добило и теолошко утемељење. Да ли то значи да искуство отачке теологије од четвортог вијека до данас носи у себи једну заблуду о Причешћу као нечем што има исцјелитељско дејство на вјерујуће? Да ли због недостатка простора или нечега другог, Латиновић изоставља христолошки аспект, који је неизоставан када је у питању проблем Литургије, односно Евхаристије. Основна мисао еклисиологије Апостола Павла јесте да је Црква – Тијело Христово. На тој основи се развија цјелокупна потоња евхаристијска еклсиологија отацâ која води ка Евхаристији као заједници Тијела и Крви Христове. Та истина је садржана већ у бесједи Господњој у Капернуаму (Јн. 6) гдје Он себе назива „хљебом живота“ који даје живот свијету, те ко не једе од Тијела и Крви Његове, нема живота у себи. Без тог „хљеба живота“ дариваног у Евхаристији, нема живота (ни здравља, цјеловитости) за Цркву и њене чланове. Христос се Оваплоћењем обукао у тијело и у сву творевину, тако да и сва творевина буде (постане) тијело Божије. У Евхаристији се причешћујемо Богочовјеком који има, како божанску тако и људску природу. Евхаристијско Тијело Богочовјека није само Његово есхатолошко тијело, већ и оно историјско (реално човјечанско) у којем је ишао међу губавце и које, иако подложно болести, зарази а у коначном и смрти, могло је да се не зарази (а и након смрти да васкрсне), јер је у Његовој Личности оно непрекидно било у јединству с Божанством. Зато сваки онај који се причешћује, заједничари и учествује у божанској природи Христовој, кроз то сједињење бива освећен и исцијељен. У конкретном случају, човјек који је заражен вирусом корона, у светом Причешћу бива исцијељен самим учешћем у преображеној и обновљеној људској природи Богочовјека, иако ће можда и послије тог литургијског сабрања он остати заражен вирусом. Исто као што и након Христовог Васкрсења и уништења смрти, ми и даље умиремо (биолошком смрћу), истовремено знајући и вјерујући да смрт више нема коначну ријеч над нама. Овдје се долази до најпроблематичнијег момента: питања одговорности према осталој браћи којима пријети да се кроз заједничко причешће са зараженим, такође заразе. И као по неком правилу се истиче и питање социјалне одговорности и људске солидарности, као категорија које су изнад нашег учешћа у Литургији Цркве. Али, зар није заједничко причешћивање здравих и болесних узвишенији израз човјекољубља и братољубља од оног које се испољава и препоручује кроз уздржавање од Причешћа. Аргументи социјалне одговорности су немоћни пред небоземном тајном Цркве. Поражавајуће дјелује то што аргументи у корист непричешћивања народа за вријеме епидемије чешће долазе из теолошких, него из медицинских кругова. Заправо, велики је број љекара (епидемиолога, микробиолога) који признају научно необјшњиву чињеницу да се нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом (овај став заступа, између осталих, један од најпознатијих епидемиолога у Србији, проф. др Братислав Тиодоровић). Доказ је и вишевијековно искуство Цркве. Научно јесте рећи да постоји могућност и пријетња да се то деси, и савјесни љекари су и дужни да на то укажу и упозоре, али неријетко и они исповиједе своју немоћ пред Тајном, пред оним што је умом немогуће обухватити. Проблем настаје у покушају да се осталих, у потрази за вирусима и бактеријама на евхаристијском хљебу. Јасно је да предложени хљеб и вино у Литургији, не престају да у својој суштини буду хљеб и вино. И као такви, могу да се убуђају и ускисну. Дакле, подложни су физичким и биолошким процесима и промјенама. Али управо зато што смо и ми подложни истим таквим промјенама – труљењу и пропадљивости – ми и предлажемо и приносимо хљеб и вино да би преко њих, у тајни евхаристијског приноса, окусили од нетрулежног и живототворног хљеба, те тако примили залог бесмртности. Извор: Теологија.нет
  18. Актуелна пандемија вируса корона поставила је пред нас, између осталог, нека суштински важна питања нашег црквено-богослужбеног живота, превасходно питања (не)оправданости причешћивања вјерних током трајања пандемије. Протеклих дана објављено је неколико текстова посвећених том проблему чији су аутори имали различита и често потпуно супротна гледишта, а ни црквена јерархија није била унисона у свом ставу. Овај текст представља скромни прилог овој веома важној теми, а значајно је подстакнут и тезама које је г. Владимир Латиновић изнио у чланку Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље. Основна теза коју Латиновић образлаже јесте да није оправдан став и позив појединих архијереја и свештеника на причешћивање народа за вријеме епидемије вируса корона, будући да носи потенцијални ризик преношења и ширења заразе на велики број људи. Осим филантропских мотива, и социјална одговорност јесте један од аргумената којим се брани овакав став. Аутор карактерише као ретроградно поимање Причешћа као „Лијека бесмртности“, пошто, наводно, оно може итекако да буде преносилац или чак извор заразе. И јесте у праву када каже да исцјелитељско дејство вјере не смије да буде пасивно. Погрешан је и погубан сваки вид магијског приступа Светим Тајнама, па тако и вјера да Причешће, као по неком аутоматизму односи и лијечи сваку болест код људи. Међутим, такво гледиште нико од архијереја и свештенослужитеља у званичним саопштењима, колико ми је познато, није износио. Оно на чему се, заправо, заснива жеља истинског вјерника за причешћивањем, није доживљај Причешћа превасходно као лијека (од тјелесне болести) већ као извора његовог хришћанског и црквеног идентитета. Отуда и неприхватање уздржавања од Причешћа из страха од потенцијалне заразе вирусом. Аутор наводи како у Светом Писму нема говора о исцјелитељском дејству Причешћа и као примјер наводи, између осталог, то да Христос „никога није исцијелио Причешћем“, што је веома необична констатација ако знамо да је Евхаристија установљена на Тајној вечери, непосредно пред Христово страдање. И уопште, стиче се утисак да Латиновић једино исправно поимање и описивање Причешћа види у прва три вијека историје Цркве. Ако изузмемо свједочанства Игњатија Богоносца и Кипријана Картагинског који (ваљда неопрезно) приписују Причешћу и исцјељитељско дејство, аутор каже да се „тек“ од четвртог вијека помињу љековита дејства Причешћа, да би нешто касније такво поимање добило и теолошко утемељење. Да ли то значи да искуство отачке теологије од четвортог вијека до данас носи у себи једну заблуду о Причешћу као нечем што има исцјелитељско дејство на вјерујуће? Да ли због недостатка простора или нечега другог, Латиновић изоставља христолошки аспект, који је неизоставан када је у питању проблем Литургије, односно Евхаристије. Основна мисао еклисиологије Апостола Павла јесте да је Црква – Тијело Христово. На тој основи се развија цјелокупна потоња евхаристијска еклсиологија отацâ која води ка Евхаристији као заједници Тијела и Крви Христове. Та истина је садржана већ у бесједи Господњој у Капернуаму (Јн. 6) гдје Он себе назива „хљебом живота“ који даје живот свијету, те ко не једе од Тијела и Крви Његове, нема живота у себи. Без тог „хљеба живота“ дариваног у Евхаристији, нема живота (ни здравља, цјеловитости) за Цркву и њене чланове. Христос се Оваплоћењем обукао у тијело и у сву творевину, тако да и сва творевина буде (постане) тијело Божије. У Евхаристији се причешћујемо Богочовјеком који има, како божанску тако и људску природу. Евхаристијско Тијело Богочовјека није само Његово есхатолошко тијело, већ и оно историјско (реално човјечанско) у којем је ишао међу губавце и које, иако подложно болести, зарази а у коначном и смрти, могло је да се не зарази (а и након смрти да васкрсне), јер је у Његовој Личности оно непрекидно било у јединству с Божанством. Зато сваки онај који се причешћује, заједничари и учествује у божанској природи Христовој, кроз то сједињење бива освећен и исцијељен. У конкретном случају, човјек који је заражен вирусом корона, у светом Причешћу бива исцијељен самим учешћем у преображеној и обновљеној људској природи Богочовјека, иако ће можда и послије тог литургијског сабрања он остати заражен вирусом. Исто као што и након Христовог Васкрсења и уништења смрти, ми и даље умиремо (биолошком смрћу), истовремено знајући и вјерујући да смрт више нема коначну ријеч над нама. Овдје се долази до најпроблематичнијег момента: питања одговорности према осталој браћи којима пријети да се кроз заједничко причешће са зараженим, такође заразе. И као по неком правилу се истиче и питање социјалне одговорности и људске солидарности, као категорија које су изнад нашег учешћа у Литургији Цркве. Али, зар није заједничко причешћивање здравих и болесних узвишенији израз човјекољубља и братољубља од оног које се испољава и препоручује кроз уздржавање од Причешћа. Аргументи социјалне одговорности су немоћни пред небоземном тајном Цркве. Поражавајуће дјелује то што аргументи у корист непричешћивања народа за вријеме епидемије чешће долазе из теолошких, него из медицинских кругова. Заправо, велики је број љекара (епидемиолога, микробиолога) који признају научно необјшњиву чињеницу да се нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом (овај став заступа, између осталих, један од најпознатијих епидемиолога у Србији, проф. др Братислав Тиодоровић). Доказ је и вишевијековно искуство Цркве. Научно јесте рећи да постоји могућност и пријетња да се то деси, и савјесни љекари су и дужни да на то укажу и упозоре, али неријетко и они исповиједе своју немоћ пред Тајном, пред оним што је умом немогуће обухватити. Проблем настаје у покушају да се осталих, у потрази за вирусима и бактеријама на евхаристијском хљебу. Јасно је да предложени хљеб и вино у Литургији, не престају да у својој суштини буду хљеб и вино. И као такви, могу да се убуђају и ускисну. Дакле, подложни су физичким и биолошким процесима и промјенама. Али управо зато што смо и ми подложни истим таквим промјенама – труљењу и пропадљивости – ми и предлажемо и приносимо хљеб и вино да би преко њих, у тајни евхаристијског приноса, окусили од нетрулежног и живототворног хљеба, те тако примили залог бесмртности. Извор: Теологија.нет View full Странице
  19. Актуелна пандемија коронавируса распршила је ионако крхке врједносне темеље на којима је почивало евроатлантско друштво, па и велике државне заједнице попут ЕУ. На својој кожи је крах бајке о европској солидарности, јединству и емпатији најтрагичније осјетила Италија. Истовремено се чује како су народи, као никада раније, чврсто уједињени у борби против овог заједничког невидљивог непријатеља. Може се признати да народ јесте уједињен, али оно у чему је уједињен јесте – страх. Како је луцидно примијетио Слободан Владушић, панику као посљедицу страха од вируса прати и један други, подсвјесни страх који потиче од спознаје да би прогрес науке и техонологије (којим се толико дичи данашњица) могао евентуално да постане оружје у неком будућем застрашујућем биолошком рату. Према томе, оно што се данас представља као напредак могло би заправо да постане брутална борба за опстанак. Обоготворење ”вриједности” новог свјетског поретка – псевдослободе, разноразних сексуалних девијација, либерализма у свим сферама – јесте заправо служење сопственим страстима, служење смрти и ништавилу. На тај начин се одриче Божији лик у човјеку и затиру вјечне и непролазне вриједности. Поклоници смрти и обоготворитељи пролазности оболијевају од вируса страха од смрти, који замјењује једини спасоносни страх – страх од Бога и трепет пред светињом Божијом. Данас је толико снажан страх од болести и смрти јер је човјек прогласио аналгезију као цивилизацијску вриједност а овај пролазни живот обоготворио (Ж. К. Ларше). Отуда страх од престанка тог и таквог живота. Смисао смрти у нашој савременој култури састоји се у – немању смисла. Данас се, према ријечима А. Шмемана, покушава избјећи ”жаока смрти”, настоји се да она не омета ток живота, кроз одређене услуге које треба да је учине што безболнијом и непримјетнијом. А без исправног односа према смрти нема ни исправног односа према животу. Зато Н. Берђајев каже да се сав смисао човјековог моралног искуства налази у одговарајућем постављању према проблему смрти. Етика се не смије градити на перспективи добра и среће у овом животу који би био обесконачен, већ на перспективи неизбјежне смрти и побједе над њом, на перспективи васкрсавања и вјечног живота. Свједоци смо да се јединство у борби против невидљивог непријатеља, парадоксално, испољава кроз међусобно отуђење, кроз стриктно одбијање икаквог ”ближег” контакта, те кроз препоруке за строгу (само)изолацију. Не поричући стварну потребу да се испоштују савјети медицинске струке, ипак остаје утисак да се на дјелу остварује етика ”љубави према даљнем” о којој је писао Семјон Франк. Са телевизијских екрана непрестано нам поручују: ”останите дома.” Ако се на тренутак оставе по страни теорије о ”Великом закључавању човјечанства”, може се закључити да ”остајање дома” није најаутентичнији ”изум” данашњице, већ је такође нешто што је наш народ баштинио вијековима. Огњиште је било мјесто боравка одакле се излазило у башту, њиву или воћњак гдје су се сабирали плодови земаљски потребни за живот. Стога би мјера остајања дома можда облагодатила наше запуштене и напуштене оранице. Али овај позив стручних лица на самоизолацију је нешто друго, то је заправо позив на што већу међусобну дистанцу зарад добра свих и општег здравља. Све ово је супротност црквеном и хришћанском начелу саборности, а на којем почива и хришћанска етика љубави према ближњем. У периоду од само неколико дана могли смо да видимо пројаву два суштински различита облика односа према ближњем. Свештени ходови који су представљали јединствен феномен у цијелом православном свјету су били блистава пројава саборног духа и борбе за оно што је најсветије и што чини темељ истинских људских вриједности. Са наиласком вируса, свијест народа је отишла у непотребну крајност: хитање да се нагомила што већа количина хране и намирница под лебдећом апокалиптичном пријетњом нестанка материјалних извора живота. Црква нас учи саборности, као неизоставном својству на којем се темељи њен и живот њених чланова. Ми и јесмо саборни организам који сабрањем на Литургији конституише Тијело Богочовјека. Црквено-литургијска саборност нас доводи у заједницу и са прецима, светитељима, уопште са цијелом пуноћом Цркве Божије. Свака болест показује несрећу човјечанства које се одвојило од Бога, губитак здравља представља симбол и знак губитка првобитног рајског живота. Зато је потребно да искуство болести сагледамо у оквиру нашег односа са Богом. Иако су болест и патња у Христу преображени и могу да приближе човјека Богу, ипак оне нису нешто што треба жељети и намјерно изазивати. Здравље (уколико се користи за живот по Богу) се више цијени него болест, зато се Црква и моли за здравље њених чланова. Здрав човјек, коме болест не црпи животну снагу у стању је да преданијим подвигом служи Богу. Зато је и циљ излијечења и повратка здравља управо – долазак у могућност служења Богу. Потврду тога налазимо у Светом Писму: када је Христос исцијелио Петрову ташту, њу пусти ватра и устаде и служаше му (Мт. 8,15). Након што му је Христос повратио вид, Вартимеј одмах прогледа и оде путем за Исусом (Лк. 12, 52). У том смислу, тражење здравља представља чак и задатак, онај ко је болестан и ко зна за своју болест дужан је да тражи исцјељење (Св. Исак Сиријски). Христос је једини исцјељитељ, без Њега нема истинског исцјељења и оздрављења. Али то не значи да нам нису потребни љекари и медицина. Бесмислено је да у име вјере одбацујемо медицину и њена достигнућа. Господ благосиља сваки људски труд који је на добробит људи, па тако и труд љекара и медицинсих радника. Љекар који савјесно врши свој посао, лијечећи човјека он заправо служи човјеку, а служећи човјеку (ближњем) он служи и Богу. Међутим, медицина, ма како она била савршена не може да пружи оно што Бог пружа а то је – спасење и вјечни живот у коме ”нема болести, патње ни уздисања.” Према томе, здрав човјек није онај ко нема потребе за љекаром и медицином и који не прима никакву медицинску терапију, него онај ко правилно промишља о себи и свијету око себе и ко свој живот и све оно што живот доноси, гради кроз искуство односа и заједнице са Богом. Из те перспективе хришћанин посматра и гради свој однос према медицини и савјетима медицинске струке с једне, и према светотајинском животу Цркве и свом учешћу у њему, с друге стране. Тако је ових дана актуелизовано још једно сложено питање. То је мишљење о забрани сабирања на црквена богослужења ради спрјечавања евентуалног ширења заразе. У тој тачки се оштро приказује да је сва логика овог свијета суштински другачија од логике Царства, којега је предокушај и икона Црква и њена Литургија. Хришћанин живи да би остварио заједницу са Христом, а то остварује у Евхаристији Цркве на најприснији начин. Св. Никола Квасила пише да је то коначни циљ хришћанина и да је у томе предокушај све пуноће вјечног, непролазног, цјеловитог живота, живота без заразе, болести и уздисања. Зато је парадоксално спрјечавати хришћанина да учествује и предокуша тај живот из разлога очувања здравља. Наравно, не треба занемарити нашу друштвену одговорност и свјесно допустити да наш ближњи трпи због нас. Али крајње бесмислено је одустајати од одласка у Цркву ради сачувања здравља јер управо у Цркви и њеним тајнама задобијамо истинско здравље и исцјељење душе и тијела. Прилагођавање богослужбеног и светотајинског живота Цркве друштвеном поретку и условима оправдано је онда ако је за добробит народа и само ако се при томе не нарушава поредак који чува интегритет црквеног етоса и праксе. Није потребно посебно наглашавати значај Причешћа за сваког вјерујућег члана Цркве и за пуноћу црквеног организма. Могуће је изнаћи компромис, прилагодити спољашње практичне услове и начине препорукама струке али сваки модел који би значио ускраћивање ”једино потребног” значио би погубни компромис и издају вјере Цркве. Кажу да је епидемија куге у средњем вијеку, која је однијела трећину становништва европског континента, трајно измијенила европског човјека и друштво, како у медицинском, тако и у културолошком и социјалном смислу. Ако се очекује да ће и тренутна епидемија на неки начин измијенити човјечанство, остаје нада да ће та промјена бити изградња друштва на другачијим, вјечним и истински непролазним вриједностима. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Послије молебна који је служен у Цркви Свете Тројице у Старом граду, више хиљада Будвана је кренуло у литију до Цркве Свете Петке, гдје је сабране благословио отац Слободан Лукић, парох црмнички. Звучни запис беседе Отац Слободан је поручио да је овај свештени ход притока живе ријеке православља која већ недјељама и мјесецима благодаћу натапа ову земљу: “Ви се, браћо и сестре, узимајући икону са вашега зида и са њом на грудима излазећи на улице и тргове, уписујете у исповједнике и свједоке вјере православне. И тако најљепшим бојама сликате буђење светосавског, Његошевога народа из вишедеценијског дубоког сна.” Подсјетивши да смо прије неколико дана започели седмонедјељни великопосни свештени ход ка Васкрсу, празнику који чини темељ наше хришћанске вјере и живота, истакао је да су и ове литије исто то: “Оне су ход ка Васкрсу истинске Његошеве часне Црне Горе наших предака, којим се поносимо и пред свијетом и историјом. Та Црна Гора је носилац светосавског и апостолског наслијеђа, које сеже до апостола и јеванђелисте Марка.” Извор: Радио Светигора
  21. Након молебна у саборном храму Светог Јована Владимира, улицама града под Румијом синоћ је прошао крсни вход у коме су учествовале хиљаде вјерника. Архијерејски протопрезвитер барски отац Слободан Зековић је у име барског свештенства, поводом почетка Великог поста, затражио опроштај од вјерног народа сабраног на вечерашњој литији. „Вечерас и онима који ружно говоре против нас и ових наших литија, онима којима је дато у овом тренутку да врше власт у Црној Гори, и који су изазвали сву ову смутњу, поручујемо да им је, што се нас тиче, пружена рука братске љубави и помирења. Али исто тако, још једеном поручујемо, као и свих минулих дана да нећемо дозволити да се наше светињем скрнаве, а наша света Црква понижава“, рекао је он. Отац Слободан Лукић, парох црмнички, који је предводио вечерашњу литију рекао је да се учесници литија не горде и не траже ништа индивидуално. „Сви смо ми овдје дошли дав своје личне циљеве подредимо општем. Ми смо овдје ради Цркве и ради одбране наших светиња.“, казао је он. Додао је да је и раније било литија на овим нашим горама. „Ви знате да је румијска литија спустила светотројични храм на врх Румије“, рекао је отац Слободан. Ове литије су, по његовим ријечима залог једног великог будућега храма. „Храма љубави, пријатељства и јединства и слоге. И тај храм ће бити као наша задужбина коју ћемо да оставимо нашим потомцима, ако Бог да“, поручио је отац Слободан Лукић. Извор: Митрополија црногрско-приморска
  22. Свештени литијски ходови који већ недјељама и мјесецима обасјавају црногорске градове и друмове представљају до сада невиђен и јединствен феномен. Док за вјерни народ они јесу израз отпора безакоњу и потврде солидарности са темељним хришћанским вриједностима, за властодршце и законодавце они представљају енигму која порађа једну врсту “страха од непознатог.“ Интересантно је то да у контексту свих ових дешавања долазe до изражаја два дијаметрално супротна погледа и доживљаја истих тема и догађаја. Оно што протагонисти литија истичу као вриједност и благодатну тековину то друга страна посматра као опасност по темеље државе. Углавном, све оно што доносиоци и учесници у доношењу дискриминаторског закона описују као опасност по државу и црногорски идентитет, јесте заправо негирање истинског смисла литија и тенденциозно тумачење порука које се са њих шаљу. Дакле, допринос разумијевању суштине литијских сабрања могла би да пружи упоредна анализа духа тих сабрања и њиховог описа и карактеризације од стране оних који у њима виде опасно средство у рукама неке невидљиве непријатељске руке. Саборност и хришћански етос Литија Литије су једна велика школа саборности јер су наставак литургијског сабрања које конституише Цркву. Као такве, оне су превасходно свједочење литургијског етоса Цркве и заједнице као темељног начела њеног живота и устројства. Управо зато што смо сви који учествујемо у литијама – једно, ми се не пребројавамо, него то остављамо онима који се најчешће заброје јер сматрају да је снага у броју. Памтећи Христову ријеч да “гдје су двоје или троје сабрани у моје име, ондје сам и ја међу њима“ (Мт. 18,20), вјерујемо да ако је Христос с нама, онда је и сва пуноћа Цркве са нама: анђели, светитељи, и сви који су од вијека Богу угодили. У духу саборности, све што је лично ставља се у службу “опште ствари.“ Другим ријечима, у литију идем не зато што желим да афиримишем нешто лично, нешто што се тиче искључиво мене као јединке, него све што је лично подређујем саборном организму – Цркви. Управо је антипод саборног начина мишљења и живљења извор бројних несрећних подјела и конфликата на овом простору. Ако узмемо у разматрање период црногорске историје од уједињења са Србијом 1918, па до данашњег дана, увидјећемо да је готово увијек нека лична фрустрација и незадовољена сујета била извор за настајање подјела и раскола. Не желећи да се упуштамо у анализу тезе о антиципацији нове нације од стране људи попут Дрљевића или Штедимлије, осврнућемо се само на актуелно стање и закључићемо да је заправо један уски круг људи који чине власт (која је изразито отуђена од народа) у први план истакао лични интерес, не презајући да због њега удари и на саме темеље духовног бића народа. Народ који литијски саборује сваког четвртка и недјеље показује једно велико трпљење и позитивну упорност у супротстављању безакоњу које аткује на оно што чини његов идентитет. Свакодневно се на оне који “молебанишу и литијаше“ одапињу стријеле из правца анти-литије, при чему из сваког покушаја дезавуисања литије постају бројније, а народ све одлучнији. У томе се најочигледније очитује сила праштања и хришћанског трпљења. Недавно је један посланик владајуће партије јавно саопштио свој доживљај СПЦ у Црној Гори као реликта прошлости који, ето, треба да изумре, па су по томе свештене литије трзаји умируће Цркве која се грчевито бори да се бар кроз покушај остваривања какве-такве теократије, сачува у животу. Чест наратив владајуће гарнитуре је да су литије заправо својеврсни покушај враћања црногорског друштва и државе у средњи вијек. Иако би можда и било благотворно да се поједине тековине средњег вијека оваплоте у садашњем друштву, овдје се никако не ради о томе. Ради се о сусрету или судару постмодернистичког свјетоназора са надвременом и свевременом тајном Цркве, непознате и стране просвијећеним секуларистима. Недавно је, гостујући у једној телевизијској информативно-политичкој емисији, црногорски књижевник Балша Брковић окарактерисао Цркву као ретроградну институцију која, потпуно истовијетно као овдашња власт, коријене има у ратним 90-тим. Све то уз веома познате наративе о томе како је СПЦ “окупаторска“ Црква која је “отела“ аутокефалну црногорску цркву и та отимачина је оваплоћена у виду садашње Митрополије црногроско-приморске. Оно што је готово по правилу заједничко наступима политичара и интелектуалаца критички настројених према Цркви јесте – исповиједање атеизма. Зато је у њиховим јавним иступима све чешћа реченица: “нисам вјерник, али Црква мора тако и тако…“; “ја сам атеиста, али знам да је Црква таква и таква…“ У свом раскошном анти-клерикализму поменути Брковић исповиједа своје атеитичко убјеђење, а потом и прихватање “дисклузивног постојања Бога“` [sic], што му ваљда даје за право да се ипак упусти у коментаре теолошких и канонских питања Цркве. Догађај народа и борба за секуларизам Бројни заступници и браниоци грађанског уређења друштва често упадају у замку сопствене погрешне перцепције када о литијама говоре као некаквом средству Цркве за остварење конкретног циља. Према таквој перцепцији народ, бивајући изманипулисан од стране црквених великодостојника, слиједи некакав унапријед зацртан програм Цркве. Узрок оваквом гледању на ствари јесте искључиво “партијашки“ начин размишљања и постављања према стварности. Међутим, често и сами епископи, а и бројни свештеници изјављују да су зачуђени оволиким ентузијазмом и бројем учесника у литијама, понављајући да је ово прије свега “догађај народа“. Најљепши опис дао је владике Јоаникије рекавши да су литије “божански моменат који нас је сабрао, рефлекс из костију наших предака који су за вјеру живјели и крв проливали.“ Одређене грађанске партије и удружења, осјећајући ваљда да имају монопол на сваку грађанску иницијативу, снажно и упорно поричу грађански карактер литија. Јер, не уклапа се грађански концепт са “гњецавом реториком“ литија (израз Балше Брковића). Не желећи да улазимо у тумачење ове Брковићеве квалификације и описа, постављамо једноставно питање: која је то организација, институција или удружење кадро да данас у Црној Гори окупи неколико десетина хиљада људи разних националности, идеолошких убјеђења, вјероисповијети и погледа на свијет, и да их поведе у шетњу градом, све уз пјесму и молитву. Непознато је такође, из ког разлога они сматрају да је и само коментарисање друштвених збивања од стране Цркве, заправо њено мијешање у политику. Нека нам одговоре ко више поштује секуларно начело одвојености Цркве и државе (што је прецизно наведено у Уставу ЦГ): Црква која настоји да буде интегрисана у правни систем у оквиру државе у којој дјелује или држава која намјерава да ствара и уређује Цркву и национализује њену имовину. Већ је сама најава предсједника државе и владајуће партије да ће радити на обнови црногорске цркве (“свиђало се то коме или не“) била довољна да видимо да ствари не стоје како треба. Касније је предсједник типовао и на нешто другачије моделе уређења “нове цркве“, вјероватно зависно од тренутног надахнућа “стручних“ савјетника. Ствар је јасна: под плаштом одбране секуларизма се у ствари крије жестока борба против Цркве и настојање да се она потисне на маргине друштвеног живота. И ма како то парадоксално звучало, управо су литије најуспјелија пројава и одбрана секуларизма којим се толико поноси (бар декларативно), не само ова, него и све западне државе. Просто речено, оволики народ није изашао на улице као гласноговорник Цркве већ управо као онај дио друштва који се противи најгрубљем мијешању државе (тј. њене власти) у поље религије и црквеног уређења. Добро би било да критичари из грађанских кругова схвате већ једном да су литије и “грађанске,“ да оне окупљају грађане ове државе, различитих националности, језика и вјероисповијести, уједињене солидарношћу у отпору и борби против безакоња и рушења уставних начела, а за правду, једнакост, слободу и истину. Једном броју аналитичара није јасно како то да актуелни проблем везан за дискриминаторски закон окупи толики број људи, а да то нису могли неки претходни: корупционашке афере, социјална неједнакост, незапосленост и сл. Одговор је јасан: народ показује да постоји нешто што надилази материјални аспект битисања. Нешто што чини неизоставну и суштинску раван човјековог идентитета, а то су заправо исте оне вриједности којим се дичила и некада хришћанска Европа: слобода, вјера у Бога, једнакост, праведност, људско достојанство и др. Зар нас Јеванђеље не учи да “не живи човјек само о хљебу, већ о свакој ријечи која излази из уста Божијих “ (Мт. 4,4). Тиме се овај народ може с правом поносити пред цијелим свијетом. Истовремено се дешава још један парадокс: наши сународници из земаља у окружењу, организујући литије у знак подршке правослованом народу у Црној Гори, сам бива подржан и охрабрен борбом истог тог народа. * * * Наши свештени ходови залог су једног будућег духовног храма – храма љубави, слоге, праведности и обнове, као задужбине коју остављамо потомцима у наслијеђе. И када једног дана ови ходови престану, њихове благодатне дарове нећемо расипати, него ћемо их умножавати у сваком нашем саборовању и суживоту са нашим ближњим. Дакле, наш литијски двиг није рушилачки, него је градитељски и покренут вјером у долазећу коначну, Христову побједу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. У Црмничком селу Лимљани, у Цркви Светог Јована Крститеља Пророка и Претече коју су мјештани подигли 1872. године и посветили овом, како га Господ назива „највећем од жена рођених“, данас је служена Света служба Божија. Литургију је служио настојатељ Манастира Светог Николе у Доњим Брчелима јеромонах мр Никон Кокотовић. Саслуживали су му парох црмнички јереј Слободан Лукић и ђакон Павле Божовић. За пјевницом су одговарале сестре из манастира Покрова Пресвете Богородице у Горњим Брчелима. Пред Свето причешће присутним вјерницима обратио се отац Слободан Лукић: „Драга браћо и сестре, благодарни смо Богу великом што нас сабра данас у овај Свети храм, да узнесемо молитве, пјесме и овај литургијски принос. И свако сабрање литургијско, као што је и ово наше данашње, јесте икона будућега Царства небескога, јесте пројава Цркве у цијелој њеној пуноћи. Као што Христос рече „Гдје су двоје или троје сабрани у Моје име, ондје сам и ја са њима“, тако и ми данас сабрани овдје у Христово име, у Божије име, узнесосмо хвалу Богу и тако пројависмо да смо жива Црква. То и јесте циљ нашег хришћанског живота, да чинимо Цркву, да живимо литургијским животом, црквеним животом по заповјестима Христовим. Јер ако то чинимо, онда ћемо да будемо заиста хришћани у правом смислу ријечи. На тај начин ћемо чувати и градити себе, и градити и чувати нашу Цркву. И сва трагедија човјечанства овога свијета, све ове невоље, недаће, несреће, зло које се дешава, јесте управо то што је човјек одступио од Христа, од Његових заповјести и од Цркве Божије, и што је потамнио Лик Божији који је у њему. Јер сваки човјек, свако од нас је створен по Лику Божијем. Као икона Божија. И нама је задато да тај Лик чувамо, да га остварујемо и да будемо што подобнији Христу Богу. И зато ми на овај начин сабирајући се у Цркви Христовој која је небоземна и у којој у Духу Светоме нема никаквих граница, нема простора и времена, и у којој смо ми у заједници, како једни са другима који смо сабрани овдје, тако и у заједници са свим члановима Цркве, како живим, тако и оним упокојеним који су отишли, прешли границу живота и смрти. И зато се ми сабирамо у Цркви Божијој да пројавимо, остваримо то јединство на које смо призвани и на тај начин чувамо Лик Божији у нама и тако чувамо себе који смо храмови Духа Светога и чувамо светиње које су нам повјерене. Ево и данас знамо шта се дешава, да је наша Црква пред великим искушењем. Управо због тога што је један дио оних којима је Бог дао да буду власт, тиме што су се удаљили од Бога, што су заборавили Лик Божији који је у њима, донијели су један закон, боље речено безакоње, којим се настоји, не само да се одузме црквена имовина, него да се одузме од нас оно што нас је чинило вјековима хришћанским православним родом. И зато је наш најбољи одговор ово. Сабирање на Свету литургију и на ове свештене и чудесне литије које проходе, ево из недеље у недељу, села и градове Црне Горе. Јер као што видимо овај храм у коме се налазимо, заиста чудесан храм посвећен Светом Јовану Крститељу и да је негдје у неком већем мјесту, у неком граду, не би био мали. И зато ми је веома драго и срце ми се радује што вас видим у оволиком броју овдје. А мислим да је ово највеће сабрање у овом Светом храму можда у назад 50 или 60 и више година, можда од прије Другог свјетског рата. И зато је ово најбоља прилика. Нека ово буде почетак једне снажније литургијске, духовне, обнове овога мјеста и цијеле Црмнице. Јер, ево, обнова храмова у неком грађевинском смислу је скоро завршена. Сваки храм у Црници је Богу хвала обновљен и зато је на нама, да будући да смо обновили тај спољашњи храм, зидове храма, унутрашњост, треба да обнављамо себе, да се сабирамо што чешће у овом светом храму, да узносимо пјесму и хвалу Богу и да тако будемо чувари онога што нам је повјерено. Јер овај храм као и сви други храмови који су грађени, које су градили ваши преци, су грађени, или из неке велике муке која је снашла неког човјека, па је он дао прилог да се црква изгради, или због нечега лијепог што му се у животу десило, па опет приложио и уградио себе у храм. И ти преци ваши који су градили овај храм су оставили вама да га чувате. А тако исто је и ваш задатак, задатак свих нас, да овај храм сачувамо и предамо нашим, вашим потомцима. Нека би Бог дао да се благослов овог Светог храма због нашег сабрања усели у све ваше домове, да вас Бог чува, да сте живи и здрави и Богом благословени. Не дамо Светиње!“ Породица Горана Божовића, чији је син данас саслуживао на Светој литургији, поклонила је храму крст који ће стајати на врху звоника. Сабрање је након Свете службе настављено у порти храма, гдје су домаћини припремили богато послужење. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Чудесна литијска саборовања која већ недјељама освештавају градове и села Црне Горе, живи су израз Цркве као народа Божијег. Ови свештени ходови су се благодатно слили у светосавска сабрања и свечане aкадемије и као бљесак оне истинске, епске, Његошеве Црне Горе поново су духовно повезали “расути“ светосавски род. Као антипод благодатним даровима свештених литија, одвија се упоредо и једна врста анти-литије која је саткана од лажи, клевета и углавном негирања оног што је вијековима чинило кичмену мождину српске Црне Горе. У тој колизији пред нас искрсавају бројна питања међу којима се издваја, по ко зна који пут, питање односа Цркве – и на црквеном етосу и поретку изграђеног идентитета – с једне, и идентитета заснованог на национално-идеолошким основама с друге стране. Свако обоготворење нације и њено уздизање на мјесто врховне вриједности којој би биле подређене све друге (па и припадност Цркви) назива се ријечју етнофилетизам или религиозни национализам и представља појаву која је дубоко страна и супротна бићу и устројству Цркве. Такав приступ ствара од нације псевдо-цркву, сводећи Бога и Цркву на један од елемената или карактеристика одређене нације чија улога лежи у служењу националним програмима и циљевима. Спајање таквог поимања нације и вјере рађа јерес етнофилетизма. Зачетке тога налазимо у периоду од Француске револуције, од када мистични темељ власти више није Бог као до тада, већ ту улогу преузима нација. Тако долази до њене мистификације и својеврсног уздизања у ранг божанства. Када су у питању источно-хришћански народи прекретницу у поимању односу Цркве и нације представља пад Византијског царства и потом вишевијековно турско ропство. Познато је да су у одсуству свјетовних владара, духовне вође имали и одређене “прерогативе“ свјетовне власти. Црква је била стожер и кохезиона сила која је чувала национална обиљежја, језик, обичаје, културу и интегритет територије и око које је једино било могуће обновити и сачувати националну свијест. То је један од разлога због којих је дошло до додавања уз назив помјесне Православне Цркве и префикс који одређује националну припадност њених чланова (српска, бугарска, грчка), а такође је то разлог због којег је у свијести и бићу нашег народа дубоко укоријењен осјећај припадности православној Цркви (чак и само “по рођењу“). Међутим, неријетко се дешава да се под појам етнофилетизма подведу и одређене појаве и стања која су заправо израз живота Цркве и на њему утемељене аксиологије. Код Апостола Павла имамо онај чувени исказ да у Христу нема ни Јудејца ни Јелина…него су сви један (човјек) у Христу (Гал. 3, 28). Интерпретација ових Апостолових ријечи у смислу да је идентитет Јудејца и Јелина неважан у сјветлу задатог јединства у Христу погрешна је. Јер, исти Апостол Павле на другом мјесту, говорећи о својим сународницима (Јеврејима), каже да га за њих срце боли без престанка и да би желио сам да буде одлучен од Христа за браћу своју, сроднике по тијелу (Римљ. 9, 2-3). Дакле, јединство у Христу (тј. у Цркви Његовој) које нам је задато не значи брисање нашег националног идентитета тако да у Христа уопште нема Јевреја ни Грка, Србина или Црногорца (у њиховој различитости) већ да је примарни њихов идентитет – Христос. Имамо бројне примјере у историји Цркве да су се поједини владари, духовни пастири или вјерујући људи посветили и задобили мученички вијенац управо у борби за очување свог народа и вјере. Ако ову истину узмемо у обзир при сагледавању идентитетског питања у данашњој Црној Гори доћи ћемо до одређених недоумица на која смо дужни да, као Црква Божија, пружимо одговор. Покушајмо да избјегнемо “незгодна“ питања о томе да ли је и када постојала или није постојала одређена нација већ узмимо у обзир тренутну ситуацију: у Црној Гори православни корпус је подијељен на два дијела: Србе и Црногорце. При чему је чест парадокс да су припадници ове двије нације – рођена браћа! Како у том случају одржати црквену мисију и очувати старање за спасење сваког њеног члана, а да се при томе не упадне у замку етнофилетизма. Могући и вјероватно најисправнији одговор који је утемељен у осмовијековној историји народа на овим просторима јесте – Светосавље. У предговору дивне и чувене књиге о. Јустина Поповића Светосавље као философија живота, Владика Николај одговара на питање шта је то светосавље и каже да оно није ништа друго до “Православно Хришћанство српског стила и искуства, изражено у богоугодним личностима, првенствено у светом Сави Немањином.“ Ава Јустин представља Светосавље као потпуну и свеобухватну философију живота, па чак и као одговор на лутања у европским измишљеним сурогатима хришћанства. Српски народ је до појаве Светог Саве у великој мјери био духовно (па и национално) не-дефинисан. Сава Немањић је својим светитељством, својом личношћу и дјелом породио своје отечество Духом Светим и као путеводитељ у вјечни живот насадио га у мисаоном, духовном рају. Другим ријечима, од Светог Саве ми постојимо као Хришћани у правом смислу те ријечи и мисија нашег рода јесте задобијање вјечног Царства. Ако данас узмемо за оријентир светосавље како га је доживио и објаснио Св. Јустин онда ћемо лакше да се суочимо са савременим странствовањима у метежу идентитетског лавиринта. Поставимо ли светосавље и његова животна и битијна начела као мјерило и параметар, тренутни антагонизми у погледу националног “изјашњавања“ могли би да буду превазиђени (под условом да афирмација националног има позитиван, не негаторски карактер). Можда је смјело окарактерисити га као облик етнофилетизма, али свакако да код великог дијела Срба постоји један унутрашњи “раскол“ у погледу одређења примарног идентитета. Ако би, нпр. неко од мене захтијевао да једним појмом свеобухватно одредим свој идентитет и ако бих у одговор рекао да сам – Православни Хришћанин, не бих погријешио (то и јесте мој примарни идентитет и онај за којег се молим да буде вјечан), али бих осјећао потребу да тај исказ допуним тиме да сам такође и Србин, да би одређење било потпуно. Ако би, пак, свој идентитет одредио појмом Светосавац, тиме бих означио и своју припадност Православној Цркви и припадност српском народу. У контексту новијих покушаја да се у Црној Гори створи некаква нова црква (под плаштом обнове нечега што никад није постојало како се представља) и која би била црква Црногораца, представља трагичан и бесмислен наум. Из простог разлога који је више пута поновљен, а то је да Црногорци већ имају своју Цркву и то ону која има осам вијекова непрекинути континуитет од њеног оснивача, Светог Саве. Утисак тенденциозног уплива у теолошко-еклисиолошки простор нарочито појачава пренебрегавање значаја чињенице да је неколико вијекова Црна Гора била теократија. Тражити да се Црногорцима обнови Црква којој се признаје вишевјековно постојање на овом простору, а да при том то није светосавска Црква, значи противљење благодатном и свештеном поретку на којем је основана и живи Црква Христова, а у суштини значи покушај раскола који је, како знамо, гријех који ни мучеништво не може спрати. Црква има над-национални карактер што значи да нација треба да служи Богу и Цркви, а не обрнуто. Према томе, Црква може бити национална, вишенационална (ако на простору гдје она дјелује живи више нација), или чак и анационална (уколико вјерници конкретне црквене заједнице не желе национално да се изјасне). Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има „своју“ ексклузивну „националну цркву“, која би „национализовала Христа“, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију (Радован Биговић). Свети Сава и Светосавље нас учи да нација није Црква (нисмо Православци и Хришћани “по рођењу“ већ то постајемо крштењем и присаједињењем Цркви-Тијелу Христовом) и да не обоготворавамо нацију већ да је укључимо као род изабрани и спасавни у историју спасења. Погрешна је и погубна било какква суб-ординација у контексту међунационалних односа. Хришћански црквени етос налаже да однос према сопственој и другој нацији треба да буде дјелатан, заснован на начелима истине, правде, љубави и свих хришћанских врлина. Васељенски карактер Цркве, међутим, не значи да хришћани немају право на националну самобитност, национално самоизражавање. Напротив, Црква у себи сједињује национално начело са васељенским што се види и у самом устројству Православне цркве која се, будући васељенском, састоји из мноштва Аутокефалних Помјесних цркава. Православни хришћани, остајући грађани небеске отаџбине не смију да заборављају ни своју земаљску домовину. Сам Господ, не имајући земаљског уточишта (Мт 8,20), указивао је на то да Његово учење нема локални и национални карактер: Долази час када се неће клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму (Јн 4,21). Међутим, Он је Себе поистовјећивао с народом коме је припадао по људском рођењу: Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца (Јн 4,22). Навешћемо на крају ријечи Аве Јустина Ћелијског: “Црква је васељенска, саборна, богочовјечанска, вјечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Сватога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода… Вријеме је, дванаести је час да поједини наши црквени представници престану бити искључиво слуге национализма и политике, свеједно које и чије, и постану првосвештеници и свештеници једне, свете, саборне и апостолске Цркве“. Будемо ли на тај начин свјесни свог звања и одговорности као православних хришћана, будемо ли Светосавци у правом смислу те ријечи, онда ће и свако друго питање нашег идентита бити освијетљено и разријешено. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Када је вавилонски цар Валтазар једне дивље ноћи пировао са својим дворјанима и крвожедним хордама, скрнавећи сасуде из опустешоног јерусалимског храма, у једном тренутку невидљива рука исписала је на зиду палате три ријечи: мене, текел, ферес… Властодршци наших дана, у свом “вавилонском пијанству“ донесоше закон, чија суштина би укратко гласила: отети цркве од Цркве. И како то обично бива, кад “отац лажи“ удари на Пастира, стадо се помете, збуни и уплаши. Па су се с једне стране чули позиви да се гласно устане против неправде и узврати ударац, а с друге пак, да се у тишини клијети (Мт. 6,6) поведе духовна борба. Одговор је пронађен у Писму: И ово треба чинити и оно не остављати (Лк. 11,42). Почетни немир, блокаде путева и улица и стихијска окупљања са повицима “држ’те лопова“ полако су прерастала у организована сабрања у храмовима и величанствене свештене ходове црногорским градовима. Десетине хиљада душа сваке ноћи (па и оне “најлуђе“) слиједило је своје свештенике са свијећом и иконом у рукама и молитвом на уснама. Свету тишину прекидали су једино гласови о допуни Примјера чојства и јунаштва часним и храбрим подвизима честитих службеника. Потврдила се она древна истина да се највећи Божији благослов излије и пројави у тренуцима највеће немоћи. Невоља је ујединила народ у спознању да је једино у Божијем имену и суд и правда. Важно је знати да главна борба тек предстоји, она је неизбјежна: Ако мене гонише и вас ће гонити, говори Господ сваком покољењу хришћана. У одбрани Цркве није најважније да ми некога побједимо, нарочито не путем насиља. Побједа долази кроз жртву и осјећање трагичне подијељености међу браћом. На једном мјесту о. Софроније Сахаров пише о двије побједе које су нам задате: прва је земаљска побједа која на крају крајева и није истинска побједа јер она значи побједу над својим ближњим (често и путем насиља и неправде) и послије које остаје горак укус несавладане подијељености и подјармљивања брата од стране брата. Друга побједа јесте Христова спаситељска побједа над “овим свијетом“, гријехом, злом и смрћу и та побједа ће трајати заувијек. Битке које сада бијемо нису коначне, оне јесу важне али су само епизоде оне главне битке коју Христос бије против Архинепријатеља. Укључивање у Христову побједу никако не значи строги пацифизам и малодушну пасивност. Кад дођу да нас истјерују из зборница и синагога, можда ће бити потребно да и ми узмемо прут и не допустимо да од дома Очевог безумници направе пећину разбојничку. Свагда имајући на уму оне ријечи: Не бојте се, ја побиједих свијет (Јн. 16,33). Побједа над свијетом значи побједу над трагичном разједињеношћу, изградњу мира који превазилази разум и сједињење свих у благородној борби против заједничког непријатеља-исконског човјекоубице. Ко се окрене на другу страну и остане у замци богоборства, боље би му било да се није ни родио. Исте ноћи кад је угледао оне страшне ријечи на зиду, цар Валтазар је убијен… Недуго потом чувени град Вавилон је, како рече пјесник, “с урликом пао са свог врхунца,“ од њега је остао само прах и пепео. А они бачени у лавовску јаму, који су били свјетлијих лица од одњегованих у раскоши, надживјели су славу великог града и наслиједили вјечну славу вишњег Јерусалима. Црква је жива, њен темељ је Христос, она вјечно живи, а сви горди, некадашњи и садашњи валтазари су – мене, текел, ферес: измјерени, извагани и коначни. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...