Претражи Живе Речи Утехе

Питање осетљивости је кључно питање савремености и то из два спојена, али различита аспекта: из аспекта Цркве, наших међусобних односа, нашег богословског и животног сведочења, али у исто време то је и основно питање савременог човека који још није упознао Цркву и њене ризнице спасења. Заправо, ове две перспективе су уско повезане на сотириолошки начин тј. Црква је позвана да својим Учењем, али најпре да својим Бићем спасе човечанство, па можемо рећи да је осетљивост за Другог, као плод наше љубави ка њему, онај залог спасења који Црква треба да пренесе свету својом благодатном педагогијом. Проблематика је, морамо истаћи, тешка у оба ова аспекта. Било да смо у Цркви или да тек завирујемо у припрату Њеног Корабља Спасења, савремена цивилизација пред нас поставља изазов затупљивања наших моралних и емоционалних могућности. Телевизијски програми пропагирају културу насиља и грубости, а имајући у виду да управо популарна култура намеће друштвене и емоционалне образце понашања, насиљe и грубост су све присутнији у нашим животима. Савремени човек се још као дете, у оном осетљивом периоду када учи и усваја основне етичке принципе и када развија прагове своје емоционалне „издржљивости“ али и осетљивости, подвргава сценама насиља које га чине неосетљивим за насиље у свакидашњем животу. Нема потребе да наводимо конкретне жалосне примере у којима су људи подстакнути филмским насиљем или насиљем из видео-игрица заиста учинили насиље ка својим ближњим. Чак и кад није тако, култура насиља, која емоционалну остељивост ниподаштава проглашавајући је непожељном, „слабићком“, савременог човека врло често затупљује на тај начин што га чини непријемчивим за саосећање са другим. Довољно је проћи било којом нашом градском средином да увидимо колико људи емоционално потпуно неосетљивих пролази поред сцена насиља, сиромаштва, људске беде и јада сваке врсте. Да ли је то живот и да ли су такви људи заиста „јаки“ или слаби? Када у све ово укључимо и друштвену перспективу, можемо да видимо да постоји и социјална неосетљивост као пожељна особина. „Конкуренција“, „такмичарски дух“, „креативно надметање“ су мање-више јадни и иронични називи за принципе који најчешће подразумевају неостељивост за колегу, за индивидуалистичка стремљења која не познају самилост и преспективу Другог као Ближњег. На жалост, често смо сведоци да и унутар Цркве овај дух неосетљивости зна да завлада и узме свој данак. Осет-љивост се поима као нечији хендикеп, као недостатак за одговорне функције за које, наводно, треба бити снажан и неосетљив када се доносе тешке одлуке. Овај проблем у Цркви добија посебно јачину када имамо у виду Црквено богословље које у центар свога интересовања и ангажмана ставља човека и то, на подобије Христа, целог његовог бића. Тачније, Црква и њено искуство, преточено у Њено богословље као основни појам свакога смисленог говорења ставља ЛИЧНОСТ, као основно достојанство човека, као могућност његовог саображавања Икони и Подобију. Ако је човекова личност нешто најсветије што постоји на свету, нешто због чега се Логос оваплотио, био разапет и васкрсао, онда човек не сме бити неосетљив за Другог као за личност, уколико желимо да на аутентичан начин сведочимо истину Јеванђеља. Дакле, управо осетљивост, а не неосетљивост има своје библијско и отачко утемељење. Бог је у Старом Завету приказан управо као „осетљив“: њега боли када га Израиљ = Працрква заборавља а радује се када се врати своме Богу са покајањем. Бог „показује осећања“ што не треба схватити антропоморфно, али не терба ни умањивати значај речи богонадахнутих Писаца Свештених Књига Старога Завета. Тако, нпр. Бог, Светац Израиљев, непосредно говори Израиљу „од како си ми постао драг, прославио си се и ја те љубих“ (Исаија 43,3), а управо те љубави ради, Господ се разгневљује на Израиљ, мада се неће гневити до века (Јерем. 3,12). Господ, дакле, не показиваше неосетљивост, него управо осетљивост за страдања људског рода (како нас често опомиње и Св. Јован Златоуст), а како другачије схватити чувене речи Љубљеног ученика да Бог толико заволе свет да је и Сина свога дао за спасење света (Јован 3,16) него управо као врхунац божанског саосећања са људским родом. Посебно су Свети Оци наглашавали неопходност саосећања (симпатије) и осетљивости у нашем духовном животу. Често се да чути да су Оци учили о апатији (бестрадалности), што, наводно, подразумева неосетљивост, али то је неразумевање отачке мисли јер Оци подразумевају неосетљивост на страсти и грех, а не неосетљивост ка другим људима. Напротив, узело би много времена и захтевало би много опширније писане форме да наведемо само отачке мисли о потреби да се у нашем ближњима види Христос и да се саосећамо са њима. Оци, такође, наглашавају да је мртвило осећања, немогућност да човек саосећа са ближњима један од првих знакова смрти душе, о чему је посебно у скорашња времена писао преподобни Симеон Дајбабски (в. његову прелепу песму „Болесна душа и здрави разум“). Наравно, све ово не треба схватити као било какву врсту хришћанског сентиментализма. Хришћанин није неко ко би, према отачкој мисли, требало да дозволи да емоције управљају њиме, него би требало да он у склад доведе своје емоције, ум, тело, дух и целосно своје постојање. Све ово сентиментализам не чини, него даје предност само осећањима, сводећи целосно људско постојање на осећања – хришћански приступ је потпуно другачији јер је онтолошког карактера, јер извире из нашег бића које је онтолошки упућено на друге људе, на подобије Пресвете Тројице. Јер, како кажу Оци – „видео си брата свог, видео си Христа“. Истински пастир не сме ове речи никада сметнути са ума. То је онај дар о коме је Старац Софроније писао о. Борису Старку: „У мојим годинама ја још настављам не само да служим Литургију, већ и да примам доста људи, да проживљавам с њима њихове патње, њихове проблеме, да делим са њима искуства дугог, људским језиком говорећи, живота. Осећање дубоке одговорности у сваком случају, са сваким човеком, посебно са децом и младима, захтева постепену напрегнутост пажње, саосећања, стрпљења и сл.” Истински пастир, архијереј, свештеник, клирик, вероучитељ, али и министар и службеник и инжењер је позван да осећа и да се саосећа, уколико одиста жели да уцркови и охристови своју службу. Зато је пред нама велики али сваке муке достојан циљ – да овај свет безосећајности преобразимо христоликим саосећањeм, како би га привели његовом назначењу – Царству Божијем. Епископ др Јован (Пурић) Извор: Православље бр. 1044

Данас, 3. Фебруара навршава се годину дана од трагичног упокојења честите породице Кумбуровић и делатног хришћанина Дарка Вујошевића. Јеромонах Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај! Веселин Вујошевић: Мој брат је живот свој положио спасавајући ближњега! Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије у интервјуу за Светодуховски број "Православља" (бр. 1254, 15. јун 2019), између осталог, казивао је и о брату Дарку Вујошевићу који је Господу угодио положивши свој живот за ближње своје: "Ових дана, ту међу нама, један млади човјек избавио се од потопа и допливао до обале узбурканог језера. То је Дарко Вујошевић из Подгорице. Он је знао да не може наставити свој хришћански живот, ако одатле оде даље и ако се не осврне на троје људи који су се топили у води у исто то вријеме. Мислим да није ни слутио како ће се тада завршти његово учешће у литургији. Сви су тог јутра били на недјељној служби у Манастиру Врањина на Скадарском језеру. Вратио се. И живот дао за друге. Он је тако свима нама показао да Педесетница још траје. Мало ко од нас ће се наћи баш у таквој ситуацији. Али, кад мало боље погледамо, ми смо непрестано на обали узбурканог језера, у коме се топимо и ми и људи око нас. Живот је поклон. Ред је да на тај поклон узвратимо, најбоље и највише како умијемо". Вечан вам спомен достојан блаженства!

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је, у недељу 27. по Духовима, 22. децембра 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму Сабора српских светитеља на Карабурми. Звучни запис беседе Свјатјејшем су саслуживали протојереј – ставрофор Живадин Протић, протојереј Ђорђе Драгутиновић, јереј Ненад Величковић и ђакони Немања Ристић и Алекдандар Прашчевић. Својим појањем литургијско сабрање је увеличао хор при храму Сабора српских светитеља под руководством госпође Андреје Давитков. После светог Причешћа Свјатјејши је произнео беседу поучивши свештенство и верни народ о васкрсењу као смислу и основу наше вере. „Уколико Христос не уста из гроба, онда је узалудна и наша проповед и ваша вера. Све је празно. И ми данас који смо у светоме храму, треба да нас испуни та вера у Христово васкрсење“ истакао је Свјатјејши и додао „није Господ дошао у овај свет да би васкрсао ради себе и да покаже своју моћ и силу. Него да нам покаже нашу будућност, да нам покаже наш смисао и будућност“. Та наша будућност се састоји у томе да као гости у овоме свету, уз благослов и благодат Божију, уз свој труд задобијемо вечно Царство Божије. А то можемо остварити зато што нам је Господ створио Цркву у којој је Дух Свети који је руководи, чува и спасава. Благосиљајући верни народ, а посебно децу, Патирјарх Иринеј је истакао да су данас детинци, дан када се родитељи својој деци одужују. А највећи дуг деци јесте да их Богу приведемо, да их научимо оно што Бог жели, јер је то нама неопходно потребно. А воља Божија је наша светост и није нам дата да би Господ био прослављен већ да се ми Господу приближимо и заслужимо благодат и дар Духа Светога. И то је највећа награда да идемо путем Христовим, путем Божијим. На крају свете Литургије Свјатјејши присутној деци поделио св. иконе. Извор: Радио Слово љубве

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Петковдан са свештенством Свету службу Божију у манасттиру Свете Петке у Буновићима. Током Литургије Владика је настојатељицу ове обитељи монахињу Георгију рукопроизвео у чин игуманије. „Нека је Господ укријепи да служи Богу заједно са својим сестрама и заједно са овим народом који је уградио себе у ову светињу и уграђивао кроз вјекове. Да и она себе уграђује у ову светињу, и своје тијело и своју душу и да буде примјер свима онима који овдје живе и свима који овдје долазе“, рекао је након тога Митрополит црногорско-приморски. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да преподобна мати наша Параскева припада светим Божјим људима који су Бога видјели и посвједочили. „И она је боговидац и богозналац, као и Света мученица Параскева. Дакле, и оне двије су, као и друге свете Божје душе кроз вјекове. Они који су видјели Бога, опипали, чули и који су га посвједочили својим животом, својом врлином, својим ријечима, својим дјелима, али га многи од њих посвједочили и својом мученичком смрћу“, рекао је он. Додао је да је основни призив сваког хришћанина да се на Христов начин односи и према Богу, небескоме Оцу и према својима ближњима. „Истинска служба свих хришћана је жртвовање себе за ближње своје на начин на који је Христос себе жртвовао. Та Божја љубав оплемењује, преображава и препорађа нашу љубав. И кад се волимо том љубављу према Богу и једних према другима, ми се волимо вјечном љубављу. Крот ту љубав човјек постаје вјечно, непролазно и бесмртно биће“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да је преподобна матера наша Параскева тако живјела и тако прославила Бога. „Жртвовала се као велика подвижница, принијела себе од младости своје Господу на дар… Дивна Божја угодница, чудотворка Божја у којој је диван Господ, кроз коју се Господ прославио и призива и нас да се украсимо њеном љепотом, том врлином, том добротом, том мудрошћу, тим духом жртвовања себе за живога Бога и за ближње своје“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит је са свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Света Тајна причешћа или на грчком Евхаристија (у преводу — благодарење), заузима главно, централно место у црквеном богослужбеном кругу и животу Православне Цркве. Не чини нас православцима ношење крстића око врата, као ни Света Тајна Крштења коју смо некад примили. Штавише, у наше време то и не представља нарочити подвиг. Хвала Богу, данас можемо слободно исповедати своју веру. Православни хришћани постајемо тек онда кад почнемо живети у Христу и учествовати у животу Цркве, тј. у њеним Светим Тајнама. Свих седам Светих Тајни имају божанско, а не човечанско устројство и помињу се у Светом Писму. Свету Тајну причешћа први је обавио сам Господ наш Исус Христос. УСТАНОВЉЕЊЕ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА То се догодило уочи Спаситељевих крсних страдања, непосредно пред Јудино издајство. Спаситељ и његови ученици били су се окупили у велику горњу одају — собу, припремљену за то, да зготове по јудејском обичају пасхалну трпезу. Та традиционална вечера се из године у годину обављала у свакој јеврејској породици, а у знак сећања на излазак Израиља из Египта са Мојсијем на челу. Старозаветна Пасха је била празник избављења, ослобођења од египатског ропства. Сабравши своје ученике на пасхалну трпезу, Господ јој даје нови смисао. Тај догађај су описала сва четири јеванђелиста, а добио је назив Тајна вечера. На тој опроштајној вечери Господ је установио Тајну Причешћа. Христос је ишао на страдања и крст, дајући своје Пречисто Тело и Часну Крв за грехе читавог човечанства. Тако причешће Телом и Крвљу Спаситеља у Светој Тајни Евхаристије треба да служи као вечно подсећање свим хришћанима на жртву коју је Он за нас принео. Господ је узео хлеб, благословио га и поделио апостолима, рекавши: Примите, једите, ово је тијело моје. Затим је узео чашу с вином и, давши је апостолима, рекао: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завјета, која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова (Мт. 26, 26–28). Господ је претворио хлеб и вино у Своје Тело и Крв, заповедивши апостолима, а преко њих — њиховим следбеницима, епископима и презвитерима, да савршавају ту Свету Тајну. РЕАЛНОСТ СВЕТЕ ТАЈНЕ У Православном катихизису светог Филарета (Дроздова) речено је: „Причешћивање је Света Тајна у којој верујући под видом хлеба и вина окуша (причешћује се) од самог Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни“.[1] Евхаристија није само сећање на то што се догодило пре више од две хиљаде година. То је реално понављање Тајне Вечере. И на свакој Евхаристији, како у време апостола тако и у нашем 21. веку, сâм Господ наш Исус Христос посредством канонски рукоположеног епископа или свештеника претвара припремљени хлеб и вино у Своје Пречисто Тело и Крв. О обавезности причешћивања свих који верују у Њега, говори сâм Господ: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему (Јн. 6, 53—56). НЕОПХОДНОСТ ПРИЧЕШЋИВАЊА ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА Онај који се не причешћује Светим Тајнама себе лишава источника живота — Христа, ставља се ван Њега. И обрнуто, православни хришћани који са страхопоштовањем и адекватном припремом редовно приступају Светој Тајни причешћа, по речима Господа „пребивају у Њему“. Ми се у причешћу, које оживотворава, одухотворава нашу душу и тело, као ни у једној другој Светој Тајни сједињавамо са самим Христом. Ево шта каже свети праведни Јован Кронштатски у поукама на празник Сретења, кад се Црква сећа како је старац Симеон у Јерусалимском храму примио на своје руке четрдесетодневног Младенца Христа: „Нисмо љубоморни на тебе, старче праведни! Ми сами имамо твоју срећу да подигнемо не само на рукама Божанственог Исуса, него устима и срцима, као што си и ти носио Њега увек у срцу, још не видећи, али очекујући Га — и не само једанпут, не десет пута, већ колико желимо. Ко не би схватио, љубљена браћо, да ја говорим о причешћу животворним Тајнама Тела и Крви Христове? Да, ми имамо већу срећу него свети Симеон; праведни старац је, може се рећи, прихватио у наручје своје Животодавца Исуса, као предзнак како ће касније верујући у Христа у све дане до свршетка века примати и носити Њега не само на рукама, већ и у срцу свом“.[2] Ево због чега Света Тајна причешћа треба да буде стално присутна у животу православног човека. Јер, ми овде на земљи треба да се сјединимо са Богом, Христос треба да уђе у нашу душу и срце. Онај човек који у овоземаљском животу тражи сједињење са Богом, може да се нада да ће бити с Њим и у вечности. ЕВХАРИСТИЈА И ЖРТВА ХРИСТОВА Евхаристија се сматра најглавнијом Светом Тајном и зато што изображава жртву Христову. Господ Исус Христос је принео за нас жртву на Голготи. Принео ју је једанпут, пострадавши за грехе света, васкрснувши и вазневши се на небо, где је свечано сео с десне стране Бога Оца. Христова жртва је принесена једанпут и више се неће поновити. Господ устројава Свету Тајну Евхаристије због тога што „сада на земљи, у другом обличју, мора постојати Његова жртва, у којој би Он стално Себе приносио, као на Крсту“.[3] Увођењем Новога Завета старозаветна жртвоприношења су обустављена и сада хришћани савршавају своју жртву у знак сећања на жртву Христову, и због причешћивања Његовим Телом и Крвљу. Старозаветна жртвоприношења, као што је заклање жртвених животиња, била су само сенка, праслика Божанствене жртве. Као што су ишчекивање Искупитеља, Ослободитеља од власти ђавола и греха главна тема Старог Завета, тако су и за нас — људе Новога Завета — жртва Христова и Спаситељево искупљење грехова света, основа наше вере. ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА Света Тајна причешћа је највеће чудо на земљи, које се савршава стално. Као што је некад несместиви Бог сишао на Земљу и боравио међу људима, тако се и сад сва пуноћа Божанства смешта у Свете Дарове, и омогућава нам да се причестимо том највећом благодаћу. Јер, Господ је рекао: Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин (Мт. 28, 20). Часни Дарови су као огањ који сажиже сваки грех и сваку гадост, ако се човек достојно причешћује. Приступајући, пак, причешћу и ми то треба да чинимо са страхопоштовањем и трепетом, са свешћу о својој немоћи и недостојности. „ Ако желиш да једеш (желећи да окусиш), човече, Тело Владикино, са страхом му приступи да се не би опекао, јер је као огањ“[4] — каже се у молитвама пред свето причешће. Неретко су се духовницима — подвижницима за време служења Евхаристије догађала јављања небескога огња, који силази на Свете Дарове. На пример, ево како је то описано у житију преподобног Сергија Радоњешког: „ Једном, када је свети игуман Сергије служио Божанствену литургију, Симон (ученик преподобнога — прим.аут.) виде небески огањ како силази на Свете Тајне у тренутку њиховог освећивања, како се креће по светом престолу, обасјавајући читав олтар, и како кружи око Свете Трпезе, окружујући предстојатеља Сергија. А када преподобни хтеде да се причести Светим Тајнама, Божанствени огањ се склупча „као неки чудесни покривач“ и уђе у унутрашњост светог путира. На тај начин се угодник Божији причести тим огњем „несагориво, као дрво купине која је несагориво горела“. Ужасну се Симон од тог виђења и трепетно ћуташе, али се није дало сакрити од преподобног да се његов ученик удостојио виђења. Причестивши се Светим Тајнама Христовим, одмаче се од светог престола и упита Симона: „Чега се толико уплашио дух твој, чедо моје?“ — „Видех благодат Светог Духа, која је деловала са тобом, оче“, — одговори овај. „Пази, ником о томе не говори, док ме Господ не позове из овога живота“, — заповеди му смирени отац“.[5] Једном је Свети Василије Велики посетио неког презвитера веома моралног живота и видео како Свети Дух у виду огња, за време његовог служења литургије, окружује и њега и свети олтар. Такве ситуације, када се нарочито достојним људима открива силазак Божанственог огња на Свете Дарове или се Тело Христово јавља као видљиво на престолу у виду младенца, више пута су описане у духовној литератури. У „Дидактичким вестима“ (упутству сваком свештенику) се чак и објашњава како да се свештеник понаша у ситуацији кад часни Дарови добију необичан, чудесан изглед. Оним, пак, који сумњају у чудо претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову и усуђују се при том да приђу светој чаши, може постати страшно ако чују следећи догађај: „Дмитриј Александрович Шепељев причао је о себи настојатељу Сергијеве пустиње, архимандриту Игњатију I, следеће. Он је стицао образовање у Пажеском корпусу. Једном је младић Шепељев у Великом посту, када су питомци приступали Светим Тајнама, саопштио другару који је ишао поред њега своје одлучно неповерење у то да су у чаши Тело и Крв Христова. Када су му биле дате Свете Тајне, осетио је да му је у устима месо. Младића је обузео ужас. Био је ван себе, немајући снаге да прогута честицу. Свештеник је приметио новонасталу промену код њега и наредио му да уђе у олтар. Тамо је, држећи честицу у устима и исповедајући своје сагрешење, дошао себи и прогутао Свете Дарове“.[6] Да, Света Тајна причешћа, Евхаристија, заиста је највеће чудо и тајна, тј. највећа милост нама грешнима и видљиво сведочанство тога што је Господ установио са људима Нови Завет „у крви Његовој“ (уп. Лк. 22, 20), приносећи за нас жртву на Крсту, умревши и васкрснувши, васкрсе са Собом читаво човечанство. И ми сада можемо да се причешћујемо Његовим Телом и Крвљу на исцељење душе и тела, пребивајући у Христу, да би он могао „пребивати у нама“ (уп: Јн. 6, 56). Свештеник Павле Гумеров Извор: Српска Православна Црква

Извор: https://www.academia.edu/35401260/Свети_Јован_Дамаскин_Расправа_Сарацена_и_хришћанина