Претражи Живе Речи Утехе

Свештеницима Митрополије црногорско-приморске од стране полиције на Ивањдан 7. јула није дозвољен пролаз до Цркве Светог Јована Крститеља у цуцким Бјелилима, гдје се сваке године на овај празник служи Света литургија и одржава Ивањдански сабор. Звучни запис разговора „Ми смо већ десет година уназад прослављали Ивањдан у Цуцама, у цркви на Бјелила. То је црква посвећена Светом Јовану Крститељу. По предању саграђена је пар година послије Косовске битке, када су наши преци бјежали са Косова па су побјегли овамо у ове наше крше и ту саградили ову цркву. Она је касније обнављана у вријеме Митрополита Гаврила Дожића 1934, а онда је опет послије Другог свјетског рата запустјела, пао је и звоник, е онда је трудом оца Мома, али и свих нас заједно наново обновљена“, рекао је у разговору за Радио „Светигора“ парох которски, отац Немања Кривокапић. Уз образложење да је због епидемилошке ситуације са короном договорено да се вјерници ове године не позивају на литургијско и црквено-народно сабрање у Цуцка Бјелила, али да је свакако договорено да свештеници тога дана служе Свету литургију у Цркви Светог Јована Крститеља и не прекидају Ивањдански сабор у Бјелилима, он је додао да није било никаквог наговјештаја од стране полиције да свештеници неће моћи да прођу до цркве и служе Литургију. „Ја сам кренуо у Цуце преко Његуша. Код Мирца ме је зауставила патрола и речено ми је да заустављен саобраћај, да се поправља пут и да не могу да прођем. Ја сам рекао добро, ако се заиста поправља пут, али ако се не поправља, реците ми па ћу ићи около јер сам пошао ту и ту. Рекли су ми да немају информацију. Онда сам кренуо преко Цетиња и ту су ме зауставили. Није било никаквог ни разговора ни договора, једноставно рекли су ми не може се проћи и то је то“, казао је отац Немања. Појашњавајући колико процес обнове храма у овом тешко доступном крају није био нимало лак и колико је братствима у Цуце овај сабор једном годишње значи, он закључује да су ипак плодови тог труда кроз дивне саборе на Ивањдан итекако били видљиви. „Није било лако обнављати цркву, с обзиром на то да до тамо нема ни пута. Митрополит је 2009. године освештао ту цркву и од тада се сваке године ту на Ивањдан окупљамо. Стварно нам је било дивно, прије свега што се служи Литургија у цркви коју су наши преци подигли и гдје се налазе гробови наших предака. Заиста је било лијепо да се Кривокапићи и остале Цуце окупе у том храму. Ту се могло чути јако лијепих говора, имало је шта да се чује и научи. Организује се увијек неко послужење, неко донесе и гусле и све скупа је то било прелијепо. У том смислу је штета што ове године тог сабора није било. Да не упиремо прстом у било кога, али мислим да је ипак ова власт потпуно изгубила компас у многим стварима тако да им све смета, па смо сазнали да им је и ово засметало“, закључио је протојереј Немања Кривокапић. Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недјељу 14. по Педесетници, 22. септембра, на празник када наша Света црква прославља Свете Јоакима и Ану, родитеље Пресвете Владичице Богородице, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић а саслуживали су протојереји: Миладин Кнежевић и Мирчета Шљиванчанин. Звучни запис беседе Током Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Након прочитаног Јеванђеља, сабранима коју су се сабрали да торжествено прославе недјељни дан – мали васкрс, надахнутим пастирским словом обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Отац Далибор је говорио о призиву и позиву Господњем да задобијамо Царство Божије у нама и да се учимо љубављу и заједништвом. Почетном дио свог обраћања отац Далибор је посветио ријечима Господњим којима позива сав род људски на најприсније заједништво, најприснији загрљај, а то је загрљај Евхаристије – загрљај Бога и човјека: ,,Господ је рекао: ,,Ко не једе Тијело Моје и не пије Крв Моју, не обитавам Ја у њему. И заиста је тако браћо и сестре. Ако човјек истински не узме Тијело и Крв Христову и ако се не сједини са Христом неће ићи путем, нити ући у живот бесмртни.“ Он је казао да данашње Јеванђеље, као и све јеванђелске поуке живе Ријечи Божије усмјерава нас на нашу истинску отаџбину – на Царство Божије, које требамо да стичемо и задобијамо још у овом земаљском животу, дакле, овдје и сада. У даљем обраћању елаборирао је дубљи смисао прочитане јеванђелске приче наводећи да нас Господ на своју свечану трпезу љубави у заједништву са Њим призива од самог почетка наше земаљске историје, те да та трпеза љубав подразумјева да у њој узимамо учешћа у миру, слози, љубави и заједништу: ,,Ова јеванђелска прича, која говори о свадби, говори у ствари о оној радости и свечаности кроз коју нас Бог Отац кроз Сина Свога јединороднога позива на свадбу и трпезу Господњу коју нам је свима припремио. И кроз цијелу историју рода људскога још од стварања свијета, преко пророка и свих оних који су предсказивали и најављивали долазак Господа и Његов домострој спасења, па преко ученика Његових – апостола, светитеља, Божијих угодника, све до наших дана, непрестано се род људски позива на ту радосну и свечану трпезу Божанске љубави и истинског живота. Дакле, Господ нас призива на ту трпезу љубави у слози, заједништву и миру уз позив на подвиг и задобијање те љубави Божанске која треба по љубави и благодати Божијој да завлада у свима нама“, бесједио је прота Далибор. Појаснио је да сви на крштењу примамо то свадбено рухо – одијело – одијевамо се у Христа у Домострој спасења Његов и примамо печат дара Духа Светога. „И сви дајемо завјет пред Господом да ћемо се учити врлину и љубави и да ће они завладати у срцима нашим. А ако то не изградимо онда нећемо бити достојни те трпезе љубави и свадбе на коју нас Господ призива будући да је то свадба и призив Царства небескога и бескрајне љубави Божије коју нам преизобилно дарује овдје на Земљи“, истакао је отац Далибор. На самом крају свог пастирског обраћања отац Далибор је указао на битност имања благодарности према Богу, но, нагласио је да је битно посједовати и свијест и познање благодарности у малим стварима, што је спротно ономе што се у овом свијету подразумјева, а то није дух благодарности, већ дух неблагодарности, похлепе и вјечне незаситости: ,,Ми људи нисмо ни свјесни колико нам Бог излива своју милост, љубав и благодат. Треба да будемо задовољни и да се радујемо малим стварима, пошто кад човјек има благодарности и најмања ствар га може учинити срећним и поносним. Но, често вођени инстинктом похлепе, пале природе огреховљене, ми упорно и стално грабимо немајући мјере нити познања колико је заиста довољно у нашем животу и шта заиста човјека чини срећним. Нека би нас Господ учинио достојним званицама Његовим, нека увијек будемо сватови Његови, да Њему Богу нашем тежимо, да к Њему идемо у све дане нашег живота сада и увијек и у вјекова вјекова. Амин“, пожелио је отац Далибор. Извор: Митрополија црногорско-приморска