Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'православног'.
Found 98 results
-
Концерт Руског православног мушког хора Аустралије одржаће се, у суботу 06. јула 2024. године, у крипти храма Светог Саве на Врачару са почетком у 19 часова. Хор је основан 2016. године на иницијативу Нектарија Котљарова, Аустралијанца руског порекла четврте генерације. Са благословом Руске православне заграничне цркве (Епархије аустралијско-новозеландске), маестро Котљаров је удружио певаче из разних православних Епархија Аустралије у један ансамбл, који данас броји 20 хориста. Већина су деца или унуци руских емиграната који су се у Аустралију доселили почев од педесетих година прошлог века, одржавајући истовремено везу са својом домовином. Прво гостовање хора у иностранству одржано је 2019. године у Њујорку. Ансамбл је следеће, 2020. године, учествовао на Московском међународном музичком фестивалу у онлајн формату, на коме је освојио прво место и Гран-при. Хор је снимио и објавио два студијска албума духовне музике. Иако репертоар хора чине првенствено црквене композиције, руски певачи изводе и световна дела – народне песме и композиције Рахмањинова, Чеснокова, Бортњанског, Гречанинова и других руских аутора.
-
- аустралије
- хора
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
О депресији из угла православног психотерапеута (4. део )
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале некатегорисане вести
„Заборави на све“ или неколико речи о самоизлечењу ‒ Хајде да причамо о самолечењу. На пример, постоји савет - да мање обраћате пажњу на себе. У депресији виде човекову „опседнутост“ собом. "Не обраћај пажњу! заборави на све, живи како хоћеш”. Шта можемо рећи о томе? ‒ Колико је лако и, у принципу, исправно рећи, толико је немогуће извршити. Ако те згазе у метроу и помислиш: "Нећу да обраћам пажњу на то!" – мало је вероватно да ћеш успети јер су те повредили. Дакле, ово је добар савет, али није изводљив. Депресија је увек осећај сопствене непотпуности, безначајности или патње у најширем смислу речи. Јер душа боли – онај део душе који се зове - емоције. ‒ Често се чује: „Шта се жалиш? Има оних којима је много горе, него теби – и они се не жале, већ се труде да буду активни“. - Да, да, да! Генерално, човечанство је развило неколико образаца који би требало да функционишу. Имам једно, можда полунаучно, запажање да добри људи најчешће пате од депресије. Нисам чуо за случајеве депресије код људи у затвору. Или у случају стварног стреса - онда и њих нема. Постоји, не толико научна колико практична, теза лекара са 30 година искуства да, ако имате депресију, највећа вероватноћа је да нисте лоша особа. А добар човек неће наћи моралну утеху у томе што је неком другом горе. Добра особа ће рећи: „Па, да. Ја се осећам лоше и он се осећа лоше. То што смо обоје болесни никоме неће помоћи да му буде боље“. А можда ће је то још више повредити, и њена депресија ће парадоксално порасти јер ће сазнати за несавршеност света. Још више ће је заболети када схвати да неко живи без ногу, да је други парализован а трећи је изгубио косу од хемотерапије. Мислим да ова теза неће функционисати као утеха за депресију. Али, може помоћи да схватите да су многи људи превазишли и превазилазе исте невоље и да нисте усамљени у свом страдању. Испричаћу једну будистичку параболу, која ми се јако допада. Дође жена Буди са молбом да оживи њено мртво дете. Он јој одговори: „Ја знам за маст којом можемо да га помажемо, и дете ће поново устати, али неопходан састојак ове креме је пепео са огњишта оног дома у коме нико није умро." Мајка је кренула у потрагу и није могла да нађе ниједну кућу коју смрт није посетила. Схватила је да иста патња коју је доживела није само њена, већ се дотиче сваког човека. ‒ Постоји још једна теза која је позитивнија: „Цени оно што имаш. Погледај, није све тако лоше. Ниси у затвору, ниси смртно болестан. Да, имаш проблема, али генерално није ти лоше”. ‒ Да, то донекле има смисла у такозваној „когнитивној психотерапији“, када се негативност својствена депресивним пацијентима уништава пажљиво провереним шемама. Овде је смисао деловања психотерапеута да заједно са особом испита своја уверења – а депресивна уверења су обично песимистична – и да на искусан начин некако закључиш и докажеш да ти тај песимизам не помаже да живиш, већ напротив те омета. ‒ Да ли је исправно покушати подићи човеково самопоштовање? - Да, мада се не прави разлика између речи самопоуздање и самопоштовање, а то су две различите ствари. Самопоуздање подразумева како вас други доживљавају, а самопоштовање – како ви доживљавате себе. И због тога, када се ујутру пробудиш и схватиш да си још увек жив, и докле год си жив, способан си за покајање, а ако си способан за покајање, онда су ти врата раја отворена, тада ће доћи неки оптимизам – чак и из саме чињенице да си жив. ‒ Неки конзумирају алкохол да би изашли из депресије ... ‒ Да, током последњих хиљаду година постојања руске цивилизације, алкохол је био универзални антидепресив. „Вино весели срце човеково“ (Пс. 103,15) Понекад вам чаша доброг вина омогућава да осетите радост овог света. А једно од мојих дијагностичких питања је следеће: „Реците ми, ако попијете флашу пива, да ли ће се ваше стање променити?“ Ако особа одговори: „Да, промениће се“, онда одговарам: „Ето, видите, у овоме је проста логика. Ако обичан етил алкохол промени ваше емоционално стање, онда ће вам боље направљени антидепресиви помоћи у много већој мери, промениће вашу уобичајену перцепцију о себи и вратити вам радост живота”. Наравно, нико није против чаше вина, али опијање ће само погоршати ситуацију. ‒ И још једно мишљење које је уобичајено међу хришћанима, пре свега међу свештеницима – да ће доброчинство, помагање другим људима помоћи да изађемо из депресије. ‒ Несумњиво! Ово је, вероватно, онај златни, најјачи психотерапеутски принцип, једини који функционише – и међу свештеницима, и међу психолозима који раде са тугом. Туга је феномен, могло би се рећи, по својој снази једнак депресији. И нема веће туге од смрти вашег детета, то је неприродно и најгоре што може да задеси човека. И ниједна од стандардних утеха: „Бог дао, Бог узео“, „Сад је на небу“, „Живот иде даље“ – цео традиционални скуп утеха – једноставно не функционише. Постоји само једна ствар која функционише: помоћи другом коме је исто тако лоше, или му је још горе. Стога, код оних који ми долазе са тешком тугом, разматрам и ову могућност: коме можете помоћи? Чинити добро је универзални фактор исцељења. И такође би било добро да депресивни пацијенти изађу из самоизолације, да се међусобно уједине, па чак и помогну једни другима. Данас постоје групе анонимних алкохоличара, анонимних наркомана. Стварно бих волео да постоји и покрет „анонимних депресивних” – група самоподршке као вид групне узајамне помоћи. Било би ми драго да се овако нешто оформи у некој од парохија, које активно помажу душевно оболелим особама. ‒ А шта рећи о самопомоћи лековима? ‒ За смањење душевних болова постоје дивни биљни антидепресиви на бази кантариона. Наишао сам на случајеве где се они могу упоредити са хемијски синтетизованим антидепресивом. Ово није нешто сумњиво, јер их сада има много. У закључку – о робовима и господарима живота… ‒ Претпостављам да тешке депресије нису тако честе. Много чешће је стање када се особа жали да нема радости у њеном животу, све је досадно и сиво. Шта бисте саветовали таквој особи? ‒ Да, често се дешава да се човек нађе у стању малодушности и беспомоћности. Пре него што му дам било какав савет, питао бих га: ко си ти? Роб или господар? У питању је твој сопствени живот. Ако си роб, не би требало да будеш срећан. Ако си господар, ако управљаш својим животом, зашто онда немаш радости? Шта чиниш да би задобио радост? Може да ми одговори: „Не знам“. А тада почиње рад психотерапеута: „Ако не знаш, онда немаш ни радости, ни довољно памети. Хајде да размислимо заједно, ја ћу ти помоћи. И имаћемо двоструки ум“. Али ако ми одговори: „Каква је то радост да ја возим жигули, а комшија вози мерцедес – наравно да не могу да будем срећан под таквим условима”, рећи ћу му: "Драги мој, тачно је да немаш радости, јер завидљив човек не може имати радостан дух." https://www.bogonosci.bg/психотерапевтът-сергей-белорусов-о/-
- психотерапеута
- православног
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
О депресији из угла православног психотерапеута (3. део )
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Да ли треба да лечимо бесмртну душу таблетама, или како да се изборимо са депресијом? ‒ Душа је појам из домена вере. Како онда да исцелимо душу нечим сасвим земаљским – таблетама или разговорима? ‒ Мислим да сви треба чешће да се подсећамо, да су душа и емоције далеко од истог. Психотерапеут себи не поставља за циљ спасење душе клијента који му се обраћа – он се бави уређењем душе у видљивом свету. Генерално, боље је заменити израз "душа" речју "психа". Тада ће душа, у општеприхваћеном религиозном смислу, бити именована као „високи спрат” психе. А као „ниски под” психе, или ниво емоција, означићемо тај ниво на коме се заправо развија депресивна психопатологија. Како функционишу лекови? Кором великог мозга, тачније – са неуронима, ћелијама мождане коре, мислимо и постајемо свесни себе. И ту се, уз помоћ неуротрансмитера типа серотонина, одвија „процес размишљања“. На овом нивоу одвија се и процес рада мозга – и задовољство и свест, и примање информација. Kада су ови процеси поремећени, долази до формирања депресије. А уз помоћ добро и правилно одабраних неуротрансмитера, односно супстанци које утичу на размену течности између израслина нервних ћелија, долази до нормализације ових процеса. Тако делују антидепресиви, помажу да се успостави физиолошки повољна егзистенција целокупног менталног и емоционалног система човека. ‒ Одакле идеја да се депресија лечи хемијским препаратима? ‒ Многе ствари у нашој науци, психијатрији и психотерапији, настале су на неке бизарне начине. Први антидепресиви су откривени и синтетизовани тек 1950-их. У Немачкој, на клиници за туберкулозу, примећено је да су пацијенти који користе одређени препарат одједном постали необично весели и раздрагани. Почела су проучавања а затим и коришћење својстава овог препарата, да би се на крају синтетизовало нешто слично, али без антитуберкулозног дејства. Тако је настао први антидепресив који се примењује и данас. ‒ Можемо ли одвојити случајеве где је депресија још увек органска болест и пацијенту је пре свега потребан медицински третман? - Да. Ендогене депресије су узроковане биохемијским поремећајима у организму, који се могу установити не само на вербалном нивоу, већ и када се користе неки тестови. У лечењу оваквих болести потребна је примена препарата - антидепресива, притом разумно и диференцирано, у зависности од варијанте болести: код апатичне депресије - антидепресива са стимулативним дејством, код анксиозности - са умирујућим, седативним ефектом. Ево случаја од прошле недеље. Дошао ми је 32-годишњи мушкарац са следећим притужбама: Докторе, све је почело пре недељу дана. Добио сам задатак, врло једноставан и обичан, какав сам радио много пута, али ноћ пре дана када сам то морао да урадим нисам могао да спавам. Прошла ми је мисао: „Шта ако случајно не успем?“ Онда сам сео, укључио компјутер и…Побегао сам од њега. Нешто ме паралисало. Покушао сам још једном да приђем компјутеру. После тога сам пола дана шетао и замишљао да нешто тражим од некога, али сам осетио да једноставно не могу да урадим то, мисао одбија. Нешто ме блокирало. Покушао сам да узмем боловање, глумим прехладу, али осећам да нешто није у реду. Ево класичне верзије депресије. С обзиром да је имао 32 године, статистички је овако нешто требало већ да се деси. Упитао сам: ‒ Реци ми, није ли ово други пут да ти се то десило? ‒ Како знате, докторе? Да, заиста, пре три године сам имао исто такво стање, а онда сам отишао у село, нисам знао да могу да одем код лекара са овим проблемом, трајало је два месеца, али сам се онда некако излечио, промена климе и сунца. Међу методама лечења ендогене депресије је и метод фототерапије, када је особа подвргнута двочасовном интензивном боравку под светлошћу одређеног интензитета – а то делује антидепресивно. Није случајно да се многе депресије јављају управо у периоду кратког дана, посебно почевши од богојављенских мразева па до првих сунчевих зрака, када су већ прошли сви велики празници и када је дошао период када је пролеће још далеко, још је хладно, мало је светлости, све је сиво. А кад човек изађе негде у природу, где има много сунца, где је топло, депресија може да прође, као што видите, и без лекова... Враћајући се нашем програмеру, рећи ћемо да, ако му је без лекова било потребно два месеца да изађе из депресије, онда је, након што су му преписани благи антидепресиви, после пет дана дошао са речима: ‒ Докторе, постало ми је светлије! ‒ Шта је светлије – питам – дан је постао дужи, или...? ‒ Не, већ је моја душа светла! Могу јасно да мислим! ‒ Одлично – кажем – само немојте погрешити и прекинути са узимањем лекова – мора се завршити ток терапије антидепресивима. - Заправо, већ говоримо о различитим начинима да се ослободимо депресије, о томе како се на њу може утицати. И да ли постоји општи приступ лечењу? ‒ Здрав разум сугерише да је депресија, као искуство емоционалног стреса, сигнал да нешто није у реду. Ово "није у реду" може бити узроковано спољним разлозима: губитком вољене особе, упадањем у неку криминалну ситуацију када сте опљачкани и претучени, од неостварене жеље за јелом слаткиша до отпуштања са посла. Генерално, сви спољни фактори могу откључати механизам депресивног стања. И овде је важно да не поричете несрећу која вам се дешава. Први корак ка изласку из депресије је схватање да нешто није у реду са вама. „Не размишљам тако добро, немам толико снаге колико сам имао. Дакле, први корак је да кажете: "Нисам добро." Други корак је тражење могућих узрока и последица. И што је најважније – шта Бог жели да ми каже са мојим депресивним стањем, шта могу да научим? Да ли је то вежба мог стрпљења и морам то да издржим, или сам негде погрешио и ово је преиспитивање вредности. Или је то јачање мојих духовних мишића, моје духовне снаге. Једном речју, зашто ми је дозвољена ова ситуација, депресија. И чим се открије значење, депресија почиње полако да се повлачи. Јер све што има смисла постаје мање болно. Једна од метода психотерапије за депресију је изграђена на томе. Депресија се понекад лечи уз помоћ логотерапије, односно „терапије са смислом“. Када пацијент пронађе смисао и сврху у својој патњи, патња пролази. Ако биохемија није превише укључена, онда можемо само моралним средствима довести плитка депресивна стања до норме, да човек из овог стања изађе духовно обогаћен. Трећи корак је тражење помоћи у више праваца (емоционални – код психотерапеута и духовни – у благодатном животу Цркве). Ако је човек црквен, биће веома добро да наведе разлоге свог страдања и да му неки мудри отац да духовни савет. Или да му каже: „Брате, ово код тебе није духовне природе, иди код психотерапеута. Знам једног православног психолога, психотерапеута, психијатра који може да ти помогне." И овај пут, од трема храма до психотерапеута, је веома добар. Ако говоримо о органским методама лечења особа које пате од депресије, промена климе и/или промена радног места некима одговара. Статистике потврђују да ређе пате од депресије они који живе у земљама у којима има више сунца. Ако је особа склона депресивном поремећају и има прилику да се пресели негде другде, онда можда, вреди то учинити. Подсећајући да депресија може бити узрокована хронолошким поремећајем, присетимо се и таквог физиолошког начина лечења депресије, који се зове „неспавање“, када се човек свесно лишава сна 36 сати. У 9 сати ујутру иде на посао или проводи време у домаћинству, а ноћу не спава. А задатак је до 22 сата следећег дана да ни за шта на свету не заспи. Понекад 2-3 такве сесије депривације сна без лекова, доведу до нормализације циклуса и изласка из депресије. ‒ То можемо приписати, да тако кажем, органским методама лечења... ‒ Да, апсолутно, и ове методе функционишу. Што се тиче моралног аспекта, као и код сваке болести, биће веома добро ако човек, у дијалогу са стручњаком, психологом или духовником, размисли и прође тим путем, о коме смо управо говорили. Односно, потрбно је утврдити недостатак, размислити због чега се то догодило и покушати пронаћи пут оздрављења. https://www.bogonosci.bg/психотерапевтът-сергей-белорусов-о/-
- православног
- угла
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
О депресији из угла православног психотерапеута (2. део )
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
‒ Када смо позвани у овај свет, нико нам није дао гарантно писмо: „живећете добро“. Дато нам је нешто друго: колико будеш имао храбрости, колико си стрпљив у тугама, способан за покајање, мужеван у искушењима и амбициозан у здравом разуму, толико ће твој живот бити Богу угодан и једноставно испуњен. Из депресије можемо изаћи на много различитих начина. Можемо очајавати до крајности, потонути на дно себичног неверја и рећи: „Ја немам ништа ни са овим светом, ни са овим Богом“ – као што се десило са Јудом. Можемо плакати дуго као апостол Петар, добити опроштај и пронаћи унутрашњи мир, имајући у виду да смо се у неком тренутку понашали недостојно. Ова свест о сопственој недостојности оплемењује човека. Не заборавимо да депресија може да уздигне човека. У том смислу, депресија је, као и свака болест и туга, заштита од нечег горег – од дегенерације човечанства. Неко је рекао: „да није било ратова, људи би се потпуно покварили“. Односно, неретко болест или патња, или рат, или депресија, доводе до ослобађања људског потенцијала, могућности покајања. „Шта је за мене православни психотерапеут“, или - депресија и вера ‒ Али поставља се следеће питање: откуда се такво стање може појавити код људи који су црквени и имају навику да се моле, да се исповедају, да приступе Светим Тајнама, код људи који су се добро усталили, не само у свакодневном животу, већ и у духовном животу, који су већ дорасли до неког довољно просперитетног уређења, а стање депресије им није страно. Да ли је ово само због гордости ? - Наравно, и не само због гордости. Истовремено, они могу патити од акутне депресије и посебно је перципирати. Да пронађе веру, чини ми се, може само онај ко је доживео радост. Ко је спознао и осетио радост постојања и захвалност Богу и овоме свету – не ескапистичку радост, не радост на врхунцу наркотички измењеног бића, већ праву лепоту света, када је човеку добро да буде са Богом, и може да каже: „Како је све ово добро“. Нека свет лежи у злу, нека ђаво дозива и бори се за сваку душу. Духовно настројена особа ће и даље доживљавати радост. А ако зна за радост, зна и за тугу. А може и да се разболи. На крају, од депресије до депресије постоји разлика. Хришћанин неће доживети депресивно стање које води ка самоубиству. Ако неко од његових ближњих умре, неће достићи екстремни ниво очајања. У томе лежи психотерапеутска функција наше вере, ако је можемо тако прагматично назвати. Рецимо, међу правим верницима нисам наишао на податке о нападима панике, о страху од путовања подземном железницом или, данас уобичајену, аерофобију. Уопште, анксиозне неурозе се једва јављају ако имате навику да верујете Богу, да се препуштате Његовим рукама. Али ето, депресија може постојати - и сада причамо о томе како се носити са њом... ‒ Поставља се још једно питање везано за тему „депресија и вера“. Читамо речи: „Свет лежи у злу“ (1 Јн. 5,19), читамо у Проповеднику да је све таштина (Проп. 3,20) и све пролази, и разумемо да ће сво цветање, које видимо око нас, заувек престати и ово дивно цвеће ће увенути, наши вољени ће остарити и сви се ионако суочавамо са перспективом да одемо у гроб. Зар свест да све радости долазе и одлазе не води ка настанку депресивног стања? ‒ Ово што сте сада рекли је логичан наставак онога што се дешава када човек почне много да размишља у самоћи, без иједног саговорника, без сродне душе, без свештенослужитеља који има разумевања. А ко би могао бити бољи саговорник од Христа, присутног на страницама Јеванђеља?! Сви ваши мрачно описани аргументи разбијају се у једној јединој Христовој реченици која све објашњава: „у свету ћете имати невољу“ (Јн. 16,33). Имамо ли туге? Имамо. И даље: „Али будите храбри, јер ја сам победио свет“. Што више чините добро, мања је вероватноћа да ћете развити депресију. Јер депресија, као и свака болест, ограничава човека. А радећи нешто, улазите у интеракцију и ширите своје могућности. Недепресивна особа не затвара очи пред патњама света, али покушава да помогне у ублажавању ових патњи и код себе и код других. ‒ У светоотачким списима налазимо најмање три појма која су веома блиска медицинском и психотерапијском опису који смо управо чули, а то су појам малодушности, разочарења и окамењене неосетљивости. Да ли је могуће да је депресија и стање духовне болести, некоректног духовног корака који је човек учинио, и последица – лажног духовног стања до којег је људска личност дошла? ‒ Специјалисти психопатолози, који имају храбрости да се отворено називају верницима, увек истичу да свака појава у свету има свој логос, своју сврху. Свака психопатолошка појава, свака емоција, свака болест има неко значење на духовном нивоу - неку врсту штете на моралном плану, штете у религиозној сфери, односно нарушавање заједнице са Богом у мери у којој је то било могуће датој особи. И дефинитивно, у депресији ће се појавити малодушност и осећај безвредности, понекад и побуна против виших сила. Као и кроз сваку болест, кроз депресију Господ може омекшати човеково срце, а може га и духовно ојачати, јер и код депресивних пацијената, који су постали мудри психијатри 20. века, је уочено и изнето следеће: „Депресија оплемењује човека. У депресији, као и у правилно поднесеној патњи, постаје се бољи и мудрији”. Чувени психотерапеут Виктор Франкл је рекао: „Једини смисао патње је постати неко други“. А са депресијом, човек има прилику да се духовно обогати, јер ствари, на које до сада није обраћао пажњу, оштрије опажа. Насупрот томе, ако погрешно доживљавамо депресију, почећемо да гунђамо против Бога. Правилно поднесена депресија, као и свака патња, води ка већем потенцијалу захвалности Створитељу за оно што нам се дешава. Дакле, депресија може послужити духовном расту човека, ако се правилно доживи. Понекад депресија једноставно доводи до вишка времена, јер човек не може да ради, и за њега се појављује прилика „да размишља о својој души”. И за то можемо рећи хвала депресији. Сетимо се и онога што је речено у Јеванђељу: „Сила се моја показује у слабости“ (2. Кор. 12, 9). А депресија је управо таква душевна немоћ, у којој се могу испољити једноставна чуда самопожртвовања. У депресији, особа се понекад нађе одгурнута из механичке рутине света и дотакне је посебан доживљај постојања, а тај додир може довести до исцељења душе. Духовно смо сви болесни у овом или оном степену. Депресија ослобађа од гордости. И уопште, добро је бити упознат са депресијом и ово не говорим ја, само парафразирам светог Силуана Атонског: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“. Или речи старца Валаамског: „Најсигурнији начин да се избегне смртни грех је стално размишљање о смрти”. И када, ако не у депресији, долазе мисли о неизбежној смрти, о крају постојања. У духовном смислу, прави верник мора да види потпуну промену свог духовног устројства и да се озбиљно односи према исповести. Исто тако, у случају депресије, особа мора узети у обзир своју емоционалну штету. Дакле, депресија има веома дубоко и позитивно духовно значење. Али, постоји и деструктивни потенцијал - као у свакој болести. Дакле, смисао и сврха депресије, као и сваке болести, не само тела већ и душе, јесте да да отвара могућност комуникације, могућност да дођете до особе у белом мантилу и кажете: „Није ми добро, можете ли да урадите нешто за мене?“ А када једна особа учини нешто за другу – то умножава љубав. ‒ Ако се нешто деси особи која је хришћанин, да ли мора обавезно да тражи православног психотерапеута, или да оде код специјалисте који познаје само своју струку? Обично не тражимо православног оториноларинголога или кардиолога… ‒ Код тешке депресије, када човек не може да угледа светлост дана, не може да устане из кревета, дрхти од страха, уопште није важно који ће му психијатар, из које вере, помоћи. Што је депресија лакша и истовремено духовно смисленија – на нивоу тешко достижне радости, на нивоу малодушности и анксиозности – улога вредности, у оквиру којих психотерапеут пружа своју помоћ, се повећава и тада је боље више веровати стручњаку који са вама дели исту моралну скалу. https://www.bogonosci.bg/психотерапевтът-сергей-белорусов-о/-
- православног
- угла
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
О депресији из угла православног психотерапеута (1. део )
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Окренути се према зиду, или шта је депресија? ‒ Сергеј Анатољевич, вреди започети наш разговор о депресији питањем: шта овај концепт значи са становишта психотерапеута? Претпостављам да многи не разумеју како се депресија разликује од других болести? ‒ Заиста, сада је ова реч толико уобичајена да сваки трећи пацијент који седи у столици наспрам мене каже: „Докторе, ја сам у депресији.” И онда морамо да пронађемо његов пут – да ли деепресија заиста постоји и ако постоји, каква је? Често људи долазе са речима: "Нерви су ми узнемирени, морам да идем код неуролога." И тада постаје јасно да „нерви” означавају поремећаје у области емоција, односно у области компетенције психијатара и психотерапеута. Појам „депресија“ добија стабилан садржај у време формирања психијатрије као академске науке почетком 19. века. Да бисмо водили хармоничан живот, мора постојати равнотежа између онога што нам долази споља и онога што излази из нас. У депресији, свет врши притисак на особу, а особа не може да се носи са тим. Особа доживљава пад унутрашњег тона, немоћ, неку врсту непремостиве унутрашње празнине. Ово је главна карактеристика депресије, у многим варијантама ове болести. ‒ А шта може бити депресија? ‒ Прво, постоје два типа: ендогена депресија (од латинског - "дошла изнутра"), односно условљена биохемијским разлозима и независна од спољашњих фактора живота човека, и егзогена („дошла споља”) или реактивна, изазвана реакцијом на спољашње факторе непремостиве за човека. А тактика лечења зависиће од тога у коју категорију спада депресивни синдром; Човеку ће у већини случајева бити потребни лекови или неласкава, тачна анализа ситуације, или лепа реч... Друго, депресија се јавља у многим облицима. Разликујемо: анксиозну депресију, астеничну депресију (када се примети недостатак снаге), апатичну депресију (када човека једноставно ништа не занима и лежи окренут зиду), соматизована депресија (од грчке речи сома – тело, тј. прелазак на тело – када се психички емоционални проблеми манифестују телесним поремећајима: осећај прескакања срца, синдром иритабилног црева, утрнулост руку и ногу. Када некој особи недостају речи или навика да речима изрази своје стање ума, наступа комуникација помоћу телесних симптома). Постоје такозване "депресије осмеха", када особа покушава да сакрије своје стање, претвара се да је весела, тако да њене патње не постану очигледне другима. Класична ендогена депресија обично развија, као и већина менталних болести, између 20. и 30. године. Касније, када се депресивно стање смењује са периодима успона, говоримо о дијагнози "циклотимије". Код депресије долази до промене већине потреба и способности особе: смањење или повећање апетита, неспособност да се носе са уобичајеним радним обавезама, поремећај сна или повећана поспаност: депресивни људи понекад спавају и до 20 сати. Пацијенти кажу да је сан једино што им доноси олакшање - ово је нека врста симптома бекства у сан. Ендогена депресија такође често показује дневну цикличност. Наиме, стање болесника се увек поправља у другој половини дана. За депресивног пацијента јутарњи сати су посебно неподношљиви, до поднева је већ подношљивије, а увече се понекад јавља стање „још се може живети“. ‒ Али како препознати да ли је извор депресије физичко стање, или је оно последица искључиво менталних својстава особе и њених искустава? ‒ Када бих сада могао прецизно и исцрпно да одговорим на ово питање, сутра бих лако могао да одем у Стокхолм по Нобелову награду. Постоји бар десетак, а можда и више, објашњења и механизама тако сложене и вишеструке болести као што је депресија. Ако говоримо о ендогеној депресији, када дијагноза више не изазива сумње, када то више не можете да опишете терминима попут: „Тужан сам“, „Досадно ми је“, „Лењ сам да било шта урадим“, и човек се само окрене зиду, ништа га не узбуђује и може тако да лежи неколико месеци, јасно разумемо да ту особу треба лечити. И можда не увек уз њен пристанак, јер депресија може да се заврши веома трагично за човека – и са ризиком од самоубиства и смрћу од исцрпљености. Постоји још једна карактеристика депресије - осећај сопствене промене и лишавање света емоционалне обојености. Када се обраћамо другој особи, када гледамо слику или неки феномен овог света, природно је да формирамо неки став према томе. То је добро или лоше, лепо или ружно, али особа или ствар коју гледамо донекле утиче на нас. А овде, у депресији, ова особина је поремећена, и постаје неподношљива: својим умом разумете да је ово дрво и да је то особа, али нема емоционалне боје, све около је ништа, без икаквог укуса и утиска. У најгорем случају може се развити болна неосетљивост, када човек уопште не може да осети емоције, прво у односу на спољашњи свет, а потом и на себе. Ово је већ потпуна равнодушност. Ово мучно људско стање болне обамрлости је врхунац депресије ако се не лечи. Поука краља Саула, или извори и значења депресије ‒ Дакле, где се депресија може изненада појавити и како њен настанак зависи од самог човека и околности његовог живота? - Прво, депресија може бити генетска предиспозиција. Ако се сретну мушкарац и жена који су очигледно склони депресији, требало би да озбиљно размисле о уласку у озбиљну везу и заснивању породице. Ако дођу код мене као породичног саветника, саветујем им да пажљиво и полако размотре све – поготово ако им још није јасно да ли су на овај свет дошли једно због другог. Иначе, у психијатрији се примећује следеће: бракови заражени стањем депресије имају тенденцију да буду веома издржљиви. Друго, депресије могу бити резултат хронолошког физиолошког поремећаја ритмова према којима човек живи. У последње време се развија веома интересантна област – хронобиологија. Она тврди да је цео свет, укључујући и људска бића, одређен системом ритмова (месеца, сунца, смене годишњих доба, промене циклуса спавања и буђења, откуцаја срца, женских менструалних циклуса итд.). Један од познатих антидепресива данас је развијен имајући на уму ритмологију. Треће, депресије се јављају код усамљених људи који се суочавају са озбиљним проблемима и не могу да добију помоћ или изразе свој бол. ‒ Често се верује да, само по себи, сузбијање злобе и потискивање емоција генерално води у депресију. Да ли је то заиста тако? ‒ Не, не бих рекао. Обично потискивање негативних емоција: злобе, агресије или увреде, доводи не до депресивних, већ до анксиозних поремећаја, до анксиозног компензационог стања. Депресивна и анксиозна стања се генерално сматрају двема феноменолошки и биохемијски различитим стварима. Развој гордости, фиксација на себе, превише ослушкивања себе – уместо дијалога са Творцем, са светом, са другим људима, што и религија подразумева – довешће до депресије. Наравно, ако човек има прилику да све искаже и не крије у себи, он мање изложен таквом стању и болести. Али он постаје неосетљив на све спољашње. А таква фиксација на себе пре ће довести до депресије него потискивање беса. https://www.bogonosci.bg/психотерапевтът-сергей-белорусов-о/-
- психотерапеута
- угла
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Предраг Петровић - Богословље и језик (Основе православног богословља I)
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале некатегорисане вести
Богословље је сведочанство о односу Бога и човека (света), односу који није апстрактан или уопштен, већ је условљен и конкретан. Условљен је непоколебивом Божијом речју и, како рекосмо, човека за начин сазнања који превазилази она сазнања заснована на силогистичким моћима људског ума. Однос Бога и човека је и конкретан; он подразумева најпре човеков молитвени облик признања да Бог Јесте! Због тога истинско богословље подразумева макар и најмањи облик сусрета са Богом, и из такве перспективе богословље постаје временом све већи и већи Дар Божији који најзад одређује и моћ али и дефинитивну сврху како усменог, тако и писменог богословског израза. Из тог разлога богословље се не учи као знање чињеница, већ као буђење боготражитељске жудње за богочовечанским сусретом. Не бисмо погрешили уколико бисмо божанске речи сагледавали као живе али опет, тихе и танане призиве којима нас Сам Бог попут блудних синова поступно призива из овога палог начина живота да најпре дођемо себи, да потом уделовимо свој повратак Богу, и да се најзад вратимо Њему, нашем једином Узроку постојања (уп. Лк. 15, 17-21). [Из Предговора аутора] https://www.facebook.com/biblos.rs/-
- православног
- (основе
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
јул 14, 2022 Јевгениј Ковалков, руски православни парохијанин који је радио у велетрговини пилећег меса у Купар Ангусу у Шкотској, отпуштен је након што је одбио да скине ланац са крстом на свом радном месту, пише “Christian Today”. Случај је добио епилог пред судом у Дандију, који је пресудио да је господин Ковалков „изгубио посао као жртва дискриминације“. Суд је упознат да је непосредни руководилац Е. Ковалкову наредио да уклони крст, јер украшавање верским симболима „може бити опасно“. Ковалков је то одбио, рекавши да му крст много значи, јер је главни симбол његове вере. Након тога, мушкарац је отпуштен због одбијања да послуша упутства управе. У јуну ове године, преноси “Christian Today”, суд је Ковалкову досудио 22.074 фунти, признајући радње администрације предузећа као „дискриминаторне“. Према речима судије Луиз Кауен, од самог почетка је било јасно да је господин Ковалков „изгубио посао као жртва дискриминације“. „Религијска уверења и ношење крста су од велике, фундаменталне важности за Ковалкова“, рекла је она. Ковалков није први хришћанин у Великој Британији који је добио право да носи крст на радном месту путем суда, а да је раније због тога био дискриминисан. Британка Надиа Евејда, бивша службеница «British Airways», 2013. године добила је спор против те авиокомпаније након што је Европски суд за људска права утврдио да је прекршила њену верску слободу. Извор: christiantoday.com / Православие.ру
-
Једном, док сам још похађао богословију, позван сам на заједнички скуп педесетника из разних заједница, притом су и човек који ме је позвао, и многи други од њих знали да сам православац. – Дошао је човек који поседује све дарове Духа Светог и он ће ти помоћи да савладаш те твоје православне комплексе и да видиш истину онакву каква јесте! – рекли су ми. Обрадовао сам се што се појавио такав „сасуд благодати“ и одмах сам пристао да одем на тај сусрет. Увек ме страшно интересују такви људи, осећам узбуђење као ловац. Оставио сам код куће своју блузу ученика богословије, обукао сам свој обични сако и кошуљу и одмах кренуо. Ипак, скуп се ближио крају, али сам стигао на најзанимљивији део: овај човек је чинио чуда. Испред њега се отегао ред, људи су прилазили један за другим и поверавали су му своје тајне и наде. – Скоро ништа не видим, – говорио је један. „Благодатни човек“ је узимао вату, ставио би је у чашицу воде, помазао очи и рекао: – Овако је исцељивао Исус Христос! Пришли су људи који су говорили „другим језицима“. Код педесетника и харизматика постоји појава као што је глосолалија, и они који су му прилазили причали су тим језицима, а то је некакво булажњење! Међутим, он им је „преводио“ с овог булажњења неке „духовне тајне“ и пророчки им је предсказивао будућност. И ја сам стао у исти ред – локални педесетници су ме погледали с великим интересовањем... Прилазим, он пита: – Брате, какве имаш проблеме? – Па и ја причам на другим језицима, – кажем. А мене су још од младости занимали оријентални језици и одједном почињем на јеврејском да му изговарам речи из Књиге поновљених закона: – Шма Исраел Адонај Елоејну Адонај ехад! („Слушај, Израиљу, Господ Бог твој је Једини Господ.“) А он „преводи“: – „Рад, рад, алилуја, носи снопове, алилуја, сакупљај екипу и ради.“ Почео сам да изговарам молитву за благослов: – „Барух ата Адонај Елохејну мелех“: „барух“ је благословен, „ата“ је ти; Адонај – Господ; Елоејну је Бог наш, Мелех је цар. Он „преводи“: – „Рад, рад, снопље, алилуја.“ „Да пробам можда на латинском?“ – мислим. Почео сам да изговарам „Оче наш“: „Pater noster, qui es in caelis, sanctificetur...“ Он опет понавља исто. „Треба да пробам нешто на арапском,“ – помислио сам. Сетио сам се прве суре из Курана („Ал Фатиха“): „Бисмилахи Рахмани Рахим, Ахамдулилахи Робабил ‘ааламин. Ар-Рахмани Рхархим. Мелики јаумидин („У име Бога, Милостивог, Милосрдног Хвала Богу, Господу светова, Милостивом, Милосрдном, Господару Дана уздрја.“) А он ће опет: – „Рад, алилуја, екипа је окупљена, идите, немојте седети код куће скрштених руку.“ И онда сам учинио оно што сад не бих урадио – али сам тада био млад и дрзак. Пружио сам руку у значајној пози и рекао: – Немате никакав дар тумачења језика! Он је помислио да сам један од локалних младих педесетника и да сам намерио сам себе да тумачим, па ми је рекао: – Брате још је рано да разумеш ове тајне. – Иако смо, наравно, браћа у Адаму, – кажем му, – нажалост, нисмо у Христу. Ја сам православац и дошао сам да вас проверим. – А ко ти је дао право да провераваш? Отварам Свето Писмо и цитирам: Љубљени, не верујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изашли у свет (1 Јн. 4, 1). Он ми онда рече: – Ти си говорио неке бесмислене речи! Некакву абракадабру! – Нисам, – одговарам, – спреман сам да вам преведем сваку реч. То су били цитати из Светог Писма на хебрејском, као и „Оче наш“ на латинском. Могу опет све да поновим. Или на пример: „Бисмилахи Рахмани Рахим“ – „у име Бога, Милостивог, Милосрдног“. „Алхамадулилахи Робил ‘ааламин“ – „хвала Господу, Господару свих светова“. А шта сте ви превели? „Рад, екипа, сакупљај снопље.“ – А шта је ово последње – на ком је то језику? – То је Куран на арапском. – Хришћани не смеју да читају Куран. – Али ви ми чак ни то нисте рекли, – кажем му. И тада је главни презвитер заједнице који је двадесет година провео у логорима због својих убеђења, рекао: – А Олег је у праву, речено је: испитујте духове, јесу ли од Бога. Управо то треба да размотримо у свештеничкој соби. Отишли смо у свештеничку собу и он ме пита: – Шта мислите, да ли овај човек вара? – Не, – рекао сам, – мислим да он верује у оно што говори, али проблем се управо у томе и састоји: људи често верују такве ствари које сами не могу да провере. И то је пре свега проблем педесетника – они су врло наивни људи. И скоро сваки пут кад сам у животу имао могућност да проверим нешто слично – уверавао сам се у то да је то скоро увек лукава обмана или самообмана, фалсификовање истине. Протојереј Олег Стењајев https://srpska.pravoslavie.ru/146775.html?fbclid=IwAR0FEi8iBJvOsK4uuqa6d5G6SBuZY_rCTpCVZ41ZUatg1xM4h7o-dEYezxA
-
Патријарх Порфирије: Задужбинарство је једна од највећих врлина многих синова српског православног народа. Средствима које обезбеђује Задужбина Симе Игуманова одржава се Призренска богословија и стипендира се 300 ђака и студената са Косова и Метохије. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије присуствовао је 22. априла 2021. године постављању реконструисане скулптуре „Сима Игуманов са сирочићима” на Игуманову палату на Теразијама, с које je уклоњена пре око 70 година. Свечаности су присуствовали министар спољних послова г. Никола Селаковић и заменик градоначелника г. Горан Весић. - Београд је после постављања споменика Стефану Немањи и деспоту Стефану Лазаревићу дочекао да се и обновљена скулптура „Сима Игуманов са сирочићима” врати на Игуманову палату. Враћамо се својој историји, култури и традицији, као и сећању на наше задужбинаре. То више није инцидент или покушај, већ наша политика. Враћање скулптуре тамо где јој је и место јесте доказ да Београд цени своју историју и културу, указао је заменик градоначелника г. Весић и подсетио да су задужбинари своје богатство остављали својој држави, нацији и сиромашној деци, а да је Сима Игуманов предњачио у томе. Министар Селаковић је додао да је задовољство данас присуствовати исправљању велике историјске неправде. - Сими Андрејевићу је цела духовна вертикала у породици била саткана од стваралаца и бораца за српску слободу, просвету и независност, указао је г. Селаковић и истакао да се приликом враћања Задужбине у посед Српске Православне Цркве пре 30 година започело са иницијативама да се скулптура обнови и врати на кров Игуманове палате. - Управо на 30. годишњицу од покретања иницијативе успели смо да обновимо овај значајан споменик који ће у времену пред нама представљати круну на Теразијама, а која је недостајала скоро 70 година, указао је г. Селаковић. Патријарх српски г. Порфирије је изразио велику радост јер се реконструисан споменик враћа на место где је био од подизања здања 1938. године. Споменик су, како је прецизирао, оштетили и уклонили идеолошки острашћени људи педесетих година прошлог века. - Сима Игуманов је један од великих задужбинара српског народа. Родом из Призрена, био је богати трговац, истовремено дубоки православац и аутентични Србин. Све што је за живота стекао дао је на корист народу, указао је патријарх Порфирије и додао да је задужбинарство једна од највећих врлина многих синова српског православног народа. - Задужбина Симе Игуманова је национализована после Другог светског рата и 1991. године је враћена Српској Православној Цркви. Од издавања у закуп одржава се Призренска богословија и стипендира се 300 ђака и студената пореклом са Косова и Метохије, нагласио је патријарх Порфирије. Реконструкцију скулптуре је урадио академски вајар Зоран Кузмановић, који је истакао да је рад на њеној обнови трајао око три године. - Радови су били захтевни јер је скулптура имала више од 30 делова који су били покидани или девастирани, као и око 35 до 40 одсто недостајућих делова оригиналне скулптуре, нагласио је г. Кузмановић. Извор: Град Београд
-
- патријарх
- порфирије:
-
(и још 9 )
Таговано са:
-
Слава Православног богословског факултета у Београду
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Вести из Архиепископије
Поводом славе Православног богословског факултета Универзитета у Београду, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началстовао је 9. октобра 2020. године светом архијерејском Литургијом у параклису Светог Јована Богослова при тој највишој црквено-просветној установи Српске Православне Цркве (фотогалерија).- 1 коментар
-
- слава
- православног
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Можда би као увод у ову тему о скором (и коначном!) изласку нових уџбеника Православног катихизиса могла послужити једна анегдота (или виц, шта ли је већ) коју сам чуо од Марије Бећковића на једном скупу на Православним богословском факултету у Београду. Иде отприлике овако: неки човек (рече наш Матија и националност, али ја је нећу помињати да некоме не би зазвучало као погрешна поента анегдоте) решио да мења веру. И сад размишља да ли да постане будиста, католик, православац или протестант. И на крају одлучи – постаће православни хришћанин! И ови његови га питаше – добро, реци нам који ја разлог да баш православце одабереш? А он им одговори – знате како, од свих набројаних они су најгоре организовани, ту се често не зна ни ко пије, ни ко плаћа, највише се свађају, једном речју чини се да су најгори од свих – тако да Бог мора имати неки дебео разлог зашто их држи! И ето, зато је изабрао Православље. Духовита анегдота о нашој Цркви. Заиста, није далеко од истине оно што је у њој речено. Ја бих рекао да је и наш Бог духовит – уме да буде парадоксалан и да нас у тој парадоксалности радосно насмеје. А како и неће бити духовит Отац који исходи Духа Светога! Ето, та Божја, Очева духовитост пројавила се, а где би друго и био Дух до у Телу Његовог Сина, у току, могу слобдоно рећи, великог подвига израде нових уџбеника Православног катихизиса за наше основне и средње школе. На том пројекту су, под руководством митрополита Амфилохија (који је испред Сабора одређен) радили наши наставници и наставнице верске наставе, теолози који су непосредно ангажовани у нашим школама. Временом, многи су и одустали. Остала је једна група најупорнијих, можда оних који нису толико голицљиви на Божје голицање и духовиту парадоксалност. Заиста, током ове године ствари су кренуле да се озбиљно померају. Уџбеници су већином написани. Добијене су и прве рецензије, као и благослов Светог архијерејског синода СПЦ да се три уџбеника могу штампати. Наиме, најављено је да ће најпре, као својеврсни брод ледоломац, изаћи уџбеници за први и пети разред основне и за први разред средње школе, а за њима потом, полако и остали уџбеници. Током лета су аутори уџбеника за средњу школу (колегинца Милица Петровић из Епархије бачке и моја маленкост из Архиепископије београдско-карловачке), заједно са вредним ђаконом Радомирем Маринковићем, референтом за црквену просвету у при Светом синоду и лекорком Завода за уџбенике и наставна средства у Београду вредно радили на лектурисању уџбеника. Текст је сређен, обезбеђене су илустрације и уџбеник је требало да се појави почетком ове школске године. Авај! Није – из разлога због којих је онај брат с почетка овог текста одлучио да постане православац, то јест због Божје духовитости. Но, ако сте мислили да је ту крај Божје духовитости – није. Сада тек долази оно најважније. Уџбеници (први и пети основне и први разред средње школе) излазе почетком другог полугодишта! Полако, полако – Бог је, како рекох, духовит. Да, излазе нови Православни катихизиси – али у Републици Хрватској. Ову предивну вест и велики подвиг Митрополије загребачко-љубљанске, али треба рећи – и званичне Републике Хрватске (издавач је Просвјета Загреб), верујемо убрзо ће следити надлежни у Цркви и у Заводу за уџбенике, овде код нас у Србији. Овим поводом (част ми је и велика радост да о томе обавестим нашу црквену јавност), желим да укратко опишем шта се догодило у Загребу дана 08. децембра 2019. и да изразим велику захвалност труду и љубави нашим домаћинима. Наиме, на позив господина Мирка Марковића, испред издавачке куће Prosvjeta из Загреба, дана 07. децембра за Загреб су се упутили аутори уџбрника: Љиљана Перишић-Бурсаћ, Милица Петровић и моја маленкост – др Александар Милојков. У просторијама Српске православне гимназије Кантакузина Катарина Бранковић, дочекао нас је отац Богољуб, секретар митрополита Порфирија. Сместили смо се у самом центру Загреба, у просторијама Митрополије. Оно што ми је одмах запало за око била је живост те зграде. Из једне просторије допирало је певање дечјег хора. Мало даље, у другој просторији, чуо сам глас митрополита Порфирија – водио је духовне разговоре са верним народом (духовна предавања током поста). Жива Црква у Загребу, Богу хвала. А Загреб сав у светлу и пун људи. У току је католички адвент – свечарска манифестација у сусрет Божићу. Мислио сам да ови наши у Београду претерују са новогодишњим кићењем, али су ме Загрепчани демантовали. Моји су утисци да је атмосфера била лепа и позитивна. Људи су весели и веома љубазни. Такви су били у ресторану где нас је отац Богољуб одвео на вечеру (ах, какве дивне пржене лигње смо јели!), али и на улици – љубазно су одговарали и на Миличину новосадску, а и на моју београдску екавицу. Много се прича о рђавим односима између Срба и Хрвата. Не знам, ја сам можда нереалан и тврдоглав, али некако не желим да верујем у те приче. Кад у себи носиш добру вољу и поштовање према другом човеку, тешко да ћеш са друге стране добити нешто друго до осмех и љубазност. Милица и ја смо се тако и осећали међу свим тим људима на Тргу Бана Јелачића и заиста ништа лоше и непријатно нисмо понели из Загреба. (Ако изузмемо да је Милици бука трамваја ометала сан. Али, шта да јој радим. Ја сам са београдског асфалта и мени трамваји не сметају, спавао сам ко јагње. А она је навикла на питому бачку, тителску идилу, па јој загребачки трамваји нису пријали.) Мене је поготово обрадовао статус верске наставе у Републици Хрватској, о чему ми је причао колега који тамо и ради. Оно што важи за већинску, католичку веронауку важи и за православну – сви наставници су у сталном радном односу, имају по два часа недељно. Ето, још једног, али овог пута не духовитог парадокса – православни ваероучитељи имају бољи статус у Републици Хрватској од нас, православних (и свих других) вероучитеља у Републици Србији. Ми у Србији заиста треба да се запитамо – шта се то са нама догађа? Да подсетим, Република Србија има закон који јасно дискриминише наставнике верске наставе – јер само они, у просветном систему, сходно законским одредбама, не могу зансовати радни однос на неодрежено време. И то је тако већ скоро 20 година. Радовао сам се што сам чуо да су односи и сарадња са Католичком Црквом јако добри. Захвљујући Католичкој Цркви и њеној борби и ауторитету у Хрватској, много тога доброг остварено је и за нашу Православну Цркву на тим просторима. О томе сам слушао од својих колега. Слава Богу, тако и треба да буде. У недељу, 08. децембра присуствовали смо Светој Литургији, којом је началствовао Високопреосвећени митрополит Порфирије. Радовао је призор прилично испуњене Цркве. Много је младих, деце. Причешћују се и ми се са њима причестисмо. Након Свете Литургије – агапе. Та догађања након Свете Литургије мени највише показују колико је Црква жива – људи остају, пију кафу заједно, комуницирају, заједница живи. Око поднева је почео састанак са представницима издавачке куће, којем је присуствовао и митрополит Порфирије. Поред њега ту су, између осталих, били и рецензенти наших уџбеника: отац Вукашин Цветојевић, отац Срђан Лукић и теолог Мирослав Мишановић. Уговори су потписани и уџбеници ће се, ако Бог да, појавити у хрватским школама почетком другог полугодишта. Такође, договорена је и динамика достављања наредних уџбеника, за остале разреде основних и средњих школа. Након овог, пословног дела, уследили су лепи и занимљиви разговори са митрополитом Порфиријем и, наравно, дивна трпеза. Желим од срца да се захвалим митрополиту Порфирију и нашим дивним домаћинима из Митрополије загребачко-љубљанске што су нас аврамовски дочекали. Такође, желим да им се захвалим што су управо они били та почетна, ледоломачка сила којом ће лед коначно пући а нашем броду – новим уџбеницима Православног катихизиса – омогућити да даље заплови. Хвала дивном оцу Богољубу на бризи око нашег смештаја и на заиста царској трпези. Посебну захвалност морам да изразим и драгом ђакону Драгану Радићу. Њему, као и другом ђакону – Радомиру Маринковићу, референту за црквену просвету при Светом синоду (није што је мој Миријевац, али је стварно сила од ђакона). Наиме, они су у свом овом послу били та ђаконска-анђелска служба. Били су прави посредници, јер су својим трудом омогућили да праве информације допру тамо где треба, те да и плодотворна радња крене правим током. И ево, хвала Богу, та радња долази до свог коначног циља. Слава и хвала Богу, наши нови уџбеници ће коначно угледати стварност. Крећу да живе из Републике Хрватске – да буду узор и подстрек и за појављивање и Републици Србији. Коначно, и Републици Хрватској се треба захвалити – јер се овај пројекат финансира из њеног буџета. Да, заиста је мало парадоксално. Бог је духовит. Али, научисмо и ми да будемо Његови Израиљци – да се рвемо и не поклекнемо. За Поуке.орг др Александар Милојков
- 4 коментара
-
Можда би као увод у ову тему о скором (и коначном!) изласку нових уџбеника Православног катихизиса могла послужити једна анегдота (или виц, шта ли је већ) коју сам чуо од Марије Бећковића на једном скупу на Православним богословском факултету у Београду. Иде отприлике овако: неки човек (рече наш Матија и националност, али ја је нећу помињати да некоме не би зазвучало као погрешна поента анегдоте) решио да мења веру. И сад размишља да ли да постане будиста, католик, православац или протестант. И на крају одлучи – постаће православни хришћанин! И ови његови га питаше – добро, реци нам који ја разлог да баш православце одабереш? А он им одговори – знате како, од свих набројаних они су најгоре организовани, ту се често не зна ни ко пије, ни ко плаћа, највише се свађају, једном речју чини се да су најгори од свих – тако да Бог мора имати неки дебео разлог зашто их држи! И ето, зато је изабрао Православље. Духовита анегдота о нашој Цркви. Заиста, није далеко од истине оно што је у њој речено. Ја бих рекао да је и наш Бог духовит – уме да буде парадоксалан и да нас у тој парадоксалности радосно насмеје. А како и неће бити духовит Отац који исходи Духа Светога! Ето, та Божја, Очева духовитост пројавила се, а где би друго и био Дух до у Телу Његовог Сина, у току, могу слобдоно рећи, великог подвига израде нових уџбеника Православног катихизиса за наше основне и средње школе. На том пројекту су, под руководством митрополита Амфилохија (који је испред Сабора одређен) радили наши наставници и наставнице верске наставе, теолози који су непосредно ангажовани у нашим школама. Временом, многи су и одустали. Остала је једна група најупорнијих, можда оних који нису толико голицљиви на Божје голицање и духовиту парадоксалност. Заиста, током ове године ствари су кренуле да се озбиљно померају. Уџбеници су већином написани. Добијене су и прве рецензије, као и благослов Светог архијерејског синода СПЦ да се три уџбеника могу штампати. Наиме, најављено је да ће најпре, као својеврсни брод ледоломац, изаћи уџбеници за први и пети разред основне и за први разред средње школе, а за њима потом, полако и остали уџбеници. Током лета су аутори уџбеника за средњу школу (колегинца Милица Петровић из Епархије бачке и моја маленкост из Архиепископије београдско-карловачке), заједно са вредним ђаконом Радомирем Маринковићем, референтом за црквену просвету у при Светом синоду и лекорком Завода за уџбенике и наставна средства у Београду вредно радили на лектурисању уџбеника. Текст је сређен, обезбеђене су илустрације и уџбеник је требало да се појави почетком ове школске године. Авај! Није – из разлога због којих је онај брат с почетка овог текста одлучио да постане православац, то јест због Божје духовитости. Но, ако сте мислили да је ту крај Божје духовитости – није. Сада тек долази оно најважније. Уџбеници (први и пети основне и први разред средње школе) излазе почетком другог полугодишта! Полако, полако – Бог је, како рекох, духовит. Да, излазе нови Православни катихизиси – али у Републици Хрватској. Ову предивну вест и велики подвиг Митрополије загребачко-љубљанске, али треба рећи – и званичне Републике Хрватске (издавач је Просвјета Загреб), верујемо убрзо ће следити надлежни у Цркви и у Заводу за уџбенике, овде код нас у Србији. Овим поводом (част ми је и велика радост да о томе обавестим нашу црквену јавност), желим да укратко опишем шта се догодило у Загребу дана 08. децембра 2019. и да изразим велику захвалност труду и љубави нашим домаћинима. Наиме, на позив господина Мирка Марковића, испред издавачке куће Prosvjeta из Загреба, дана 07. децембра за Загреб су се упутили аутори уџбрника: Љиљана Перишић-Бурсаћ, Милица Петровић и моја маленкост – др Александар Милојков. У просторијама Српске православне гимназије Кантакузина Катарина Бранковић, дочекао нас је отац Богољуб, секретар митрополита Порфирија. Сместили смо се у самом центру Загреба, у просторијама Митрополије. Оно што ми је одмах запало за око била је живост те зграде. Из једне просторије допирало је певање дечјег хора. Мало даље, у другој просторији, чуо сам глас митрополита Порфирија – водио је духовне разговоре са верним народом (духовна предавања током поста). Жива Црква у Загребу, Богу хвала. А Загреб сав у светлу и пун људи. У току је католички адвент – свечарска манифестација у сусрет Божићу. Мислио сам да ови наши у Београду претерују са новогодишњим кићењем, али су ме Загрепчани демантовали. Моји су утисци да је атмосфера била лепа и позитивна. Људи су весели и веома љубазни. Такви су били у ресторану где нас је отац Богољуб одвео на вечеру (ах, какве дивне пржене лигње смо јели!), али и на улици – љубазно су одговарали и на Миличину новосадску, а и на моју београдску екавицу. Много се прича о рђавим односима између Срба и Хрвата. Не знам, ја сам можда нереалан и тврдоглав, али некако не желим да верујем у те приче. Кад у себи носиш добру вољу и поштовање према другом човеку, тешко да ћеш са друге стране добити нешто друго до осмех и љубазност. Милица и ја смо се тако и осећали међу свим тим људима на Тргу Бана Јелачића и заиста ништа лоше и непријатно нисмо понели из Загреба. (Ако изузмемо да је Милици бука трамваја ометала сан. Али, шта да јој радим. Ја сам са београдског асфалта и мени трамваји не сметају, спавао сам ко јагње. А она је навикла на питому бачку, тителску идилу, па јој загребачки трамваји нису пријали.) Мене је поготово обрадовао статус верске наставе у Републици Хрватској, о чему ми је причао колега који тамо и ради. Оно што важи за већинску, католичку веронауку важи и за православну – сви наставници су у сталном радном односу, имају по два часа недељно. Ето, још једног, али овог пута не духовитог парадокса – православни ваероучитељи имају бољи статус у Републици Хрватској од нас, православних (и свих других) вероучитеља у Републици Србији. Ми у Србији заиста треба да се запитамо – шта се то са нама догађа? Да подсетим, Република Србија има закон који јасно дискриминише наставнике верске наставе – јер само они, у просветном систему, сходно законским одредбама, не могу зансовати радни однос на неодрежено време. И то је тако већ скоро 20 година. Радовао сам се што сам чуо да су односи и сарадња са Католичком Црквом јако добри. Захвљујући Католичкој Цркви и њеној борби и ауторитету у Хрватској, много тога доброг остварено је и за нашу Православну Цркву на тим просторима. О томе сам слушао од својих колега. Слава Богу, тако и треба да буде. У недељу, 08. децембра присуствовали смо Светој Литургији, којом је началствовао Високопреосвећени митрополит Порфирије. Радовао је призор прилично испуњене Цркве. Много је младих, деце. Причешћују се и ми се са њима причестисмо. Након Свете Литургије – агапе. Та догађања након Свете Литургије мени највише показују колико је Црква жива – људи остају, пију кафу заједно, комуницирају, заједница живи. Око поднева је почео састанак са представницима издавачке куће, којем је присуствовао и митрополит Порфирије. Поред њега ту су, између осталих, били и рецензенти наших уџбеника: отац Вукашин Цветојевић, отац Срђан Лукић и теолог Мирослав Мишановић. Уговори су потписани и уџбеници ће се, ако Бог да, појавити у хрватским школама почетком другог полугодишта. Такође, договорена је и динамика достављања наредних уџбеника, за остале разреде основних и средњих школа. Након овог, пословног дела, уследили су лепи и занимљиви разговори са митрополитом Порфиријем и, наравно, дивна трпеза. Желим од срца да се захвалим митрополиту Порфирију и нашим дивним домаћинима из Митрополије загребачко-љубљанске што су нас аврамовски дочекали. Такође, желим да им се захвалим што су управо они били та почетна, ледоломачка сила којом ће лед коначно пући а нашем броду – новим уџбеницима Православног катихизиса – омогућити да даље заплови. Хвала дивном оцу Богољубу на бризи око нашег смештаја и на заиста царској трпези. Посебну захвалност морам да изразим и драгом ђакону Драгану Радићу. Њему, као и другом ђакону – Радомиру Маринковићу, референту за црквену просвету при Светом синоду (није што је мој Миријевац, али је стварно сила од ђакона). Наиме, они су у свом овом послу били та ђаконска-анђелска служба. Били су прави посредници, јер су својим трудом омогућили да праве информације допру тамо где треба, те да и плодотворна радња крене правим током. И ево, хвала Богу, та радња долази до свог коначног циља. Слава и хвала Богу, наши нови уџбеници ће коначно угледати стварност. Крећу да живе из Републике Хрватске – да буду узор и подстрек и за појављивање и Републици Србији. Коначно, и Републици Хрватској се треба захвалити – јер се овај пројекат финансира из њеног буџета. Да, заиста је мало парадоксално. Бог је духовит. Али, научисмо и ми да будемо Његови Израиљци – да се рвемо и не поклекнемо. За Поуке.орг др Александар Милојков View full Странице
- 4 нових одговора
-
- православног
- катихизиса
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Дан за даном, Дневник православног свештеника - одломци
тема је објавио/ла JESSY у Православно издаваштво
ВОДА ЖИВА Кад би ти знала дap Божји, и ко је тај који ти говори: дaj Mи да Пијем, ти би тражила oд Њега и дao би ти воду живу. (Јн. 4, 10) Кад би ти знала! Да, често у животу, када се налазимо у тешким околностима, када нам се догађа да се свим силама противимо ономе што нам предстоји да извршимо, кад бисмо само знали да се баш у томе састоји извор живота за нас, ми бисмо наравно, спремно примили све што нам се шаље. Зато немојмо никада да занемарујемо ниједну, чак ни најтежу обавезу. Ако она долази пред нас, значи да је Господ Сам нама шаље, и не без циља. И можда никада нећемо добити велико духовно благо, које се састоји управо у испуњавању те обавезе, ако пропустимо прилику да урадимо оно што Господ очекује од нас. Неретко нам се дешава да трпимо увреде, неправде од наших ближњих, и смућујући се због таквог односа према нама, говоримо да је лакше покорити се искушењу које шаље Господ, него поднети толико бола од људи. Али није ли и то искушење од Бога? Ако Он допушта, значи да Он и шаље, и шаље ради нашег усавршавања. Примајмо све са љубављу и покорношћу, као да је директно из руку Самог Спаситеља и биће нам лакше. Молимо Га да нам да воду живу, чак и ако она за нас извире из горког извора. http://manastirpodmaine.org/voda-ziva/- 1 нови одговор
-
Протонамесник Игор Игњатов: О Виктору Франклу и логотерапији из угла православног свештеника
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Човек је словесно биће и он непрекидно трага за смислом своје егзистенције, сагледавајући најважније аспекте свог живота. Ради се о унутрашњој мисаоној и духовној потреби. Ово је и психолошки, философски и теолошки концепт, којим се на особит начин бавио Виктор Франкл, аустријски неуролог и психијатар, познат и као човек који је преживео голготу Холокауста. Звучни запис емисије Најпознатији је као оснивач логотерапије, тојест терапије смислом, чије су технике и циљ концентрисани на смисао егзистенције и тражење тог смисла. О Виктору Франклу и логотерапији из угла православног свештеника говорио је протонамесник Игор Игњатов. Извор: Инфо-служба Епархије бачке-
- протонамесник
- игор
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Његовој Светости Иринеју Патријарху српском Митрополиту црногорском и приморском Амфилохију Радовићу, и часним члановима Светог Архијерејског Синода. Ваша Светости, Ваше Високопреосвештенство митрополите Амфилохије Високопоштовани чланови Светог Синода Читамо о прогону Вашег народа у Црној Гори и о хапшењу владике будимљанског Јоаникија због наводних мера предострожности од вируса короне. Ми то доживљавамо као напад на самосталност Цркве, која се као Црква залаже за мир и правду међу њудима, како нас је Господ Христос учио и то преноси с нараштаја на нараштај од наших духовних отаца. Изражавано своју солидарност са Српском Православном Црквом и молимо се Свемогућем Господу Богу да страдања кроз која она пролази буду угодна Господу Исусу Христу, јер се Црква храбро издиже из овог прогона како би своје сведочење вере смелије проносила без страха од икога, но једино из страха пред Богом. Користимо ову прилику да изразимо своју наклоност и љубав владици Јоаникију и свима свештеници који се ускоро пуштају из зароточеништва. У Христу, Георг Јосиф, с.р. председавајући Извор: Инфо-служба СПЦ
-
Саопштење Декана Православног богословског факултета
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Вести из Цркве
Саопштење Декана Православног богословског факултета У дневном листу „Данас“ (број 8263, стр. 8), од 14. маја 2020. године, објављен је чланак под насловом „Никога не присиљавамо да буде део Универзитета“. У оквиру овога текста цитиран је и део саопштења које је на седници Сената Универзитета у Београду, одржаној 13. маја 2020. године, изговорила госпођа ректор проф. др Иванка Поповић, а које се односило на Православни богословски факултет. Отуда сматрамо легитимним и неопходним да, у својству декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду, реагујемо у вези са изреченом информацијом. Дакле, лично смо узели учешћа у наведеној седници Савета Универзитета, јављајући се за реч поводом поменуте теме, иако дискусија у овом случају није била предвиђена. Разлог нашег реаговања, како том приликом, тако и у овом случају, искључиво је утврђивање и истицање истине. Наслов објављеног текста довољно говори за себе, али је истовремено могуће поставити следеће питање: да ли је одлука о преиспитивању статуса припадности Православног богословског факултета Универзитету у Београду у надлежности ректора, Сената или некога другог, чије ингеренције овде неко жели противзаконито да присвоји? Али, овога пута то нећемо коментарисати. Изјава ректора проф. Поповић је у основи контрадикторна. Први део изјаве ректора, према тексту чланка, гласи да је просветна инспекција „непобитно утврдила да избор чланова Савета ПБФ није био у складу са важећим Статутом Факултета“. У наредној реченици парафразиране су њене речи на следећи начин: „... да извештај просветне инспекције још није закључен...“ У складу са тим, намеће се једноставан закључак – ако је нешто непобитно утврђено, шта ту још треба закључити. Такође, овом приликом могуће је поставити и следеће питање: која је, заправо, информација тачна, прва или друга? Пошто су различите, обе не могу истовремено бити тачне и истините. Овде је очигледно реч о стварању конфузије везане за ситуацију на Православном богословском факултету, само не знамо из ког разлога или шта стоји у позадини свега. Да ли је у питању притисак на просветну инспекцију, која још није завршила свој посао на Православном богословском факултету прекинут због ванредног стања, или свесно и намерно довођење у заблуду уважених чланова Сената који треба да се изјасне поводом верификације мандата декана Православног богословског факултета, по свему судећи у наредном периоду? Управо због тога и пре свега ради истине, огласили смо се на седници Сената, само што наша изјава није верно пренета у наведеном чланку, већ потпуно произвољно. Веродостојност наше изјаве могу потврдити и остали чланови Сената који су учествовали у седници, а она је гласила: „Хвала вам што се ово покренули. Такву информацију коју сте Ви изнели, ја немам од Министарства. Петог марта из Министарства просвете била је Комисија која је прегледала сву документацију и, према усменом сведочанству, све је ту било како је потребно. Али, због ових проблема у којима смо се нашли - Ковида и ванредног стања, ми тај Записник никада нисмо добили. Сам тај процес који траје месец дана, како је предвиђено за Инспекцију, није завршен, јер је прекинут због ванредног стања. Тако да смо ми и хтели да ових дана ово питање поново покренемо са Министарством, али Вас молим, јер је овај рок, који је веома кратак да бисмо ми то завршили, да се ипак ово питање одложи бар до почетка јуна да бисмо могли, ако заиста желимо, да га решимо на обострано задовољство. Јер, ми себе као Богословски факултет видимо у оквирима универзитетске заједнице Београда и Србије.“ Уз дубоко уважавање ректора др Иванке Поповић, ово нисмо могли да не приметимо и зато смо одлучили да то поделимо са јавношћу, која је већ упозната са дешавањима на Православном богословском факултету у Београду. Сматрамо да овакве изјаве ректора не доприносе превазилажењу проблема на конструктиван и толерантан начин, како то госпођа Поповић заступа, а у суштини настоји да неистинама или непровереним информацијама постигне неки други циљ. Приликом давања оваквих и сличних изјава у вези са осетљивим темама треба бити прецизан и тачан, нарочито када је реч о некоме ко се обраћа са тако одговорне позиције као што је место ректора Универзитета и председавајућег седницом Сената. Осим тога, не треба занемарити и чињеницу да се оваквим изјавама шаље негативна порука првенствено студентима, садашњим и будућим, јер се они тиме узнемирују и доводе у заблуду. Следствено, они сами могу поставити логично питање: шта ће бити са њиховим даљим студијама, а самим тим и њиховим статусом, дипломама и многим другим сегментима њихових академских права, односно проблемима који произилазе из претходно реченога? Новинар дневног листа „Данас“ очигледно се није потрудио да пажљиво провери веродостојност исказа госпође ректора, што је могао учинити уз помоћ више извора у складу са уобичајеним процесом истраживачког новинарства, како би јавности предочио тачне и истините информације. Стога и не треба да чуди заглавље овог новинског Извештаја, односно реченица која претходи наслову и којом је најављен чланак, а која гласи: „Просветна инспекција утврдила да је Савет Православног богословског факултета нелегално изабран, саопштено на седници Сената Универзитета у Београду“, што је апсолутно неистинито и недобронамерно тврђење. Et cognoscetis veritatem, et veritas liberabit vos! у Београду 15. мај 2020. године проф. др Зоран Ранковић Декан Православног богословског факултета Извор: Инфо-служба СПЦ-
- факултета
- богословског
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Саопштење Декана Православног богословског факултета
тема је објавио/ла Поуке.орг инфо у Православно образовање
Саопштење Декана Православног богословског факултета У дневном листу „Данас“ (број 8263, стр. 8), од 14. маја 2020. године, објављен је чланак под насловом „Никога не присиљавамо да буде део Универзитета“. У оквиру овога текста цитиран је и део саопштења које је на седници Сената Универзитета у Београду, одржаној 13. маја 2020. године, изговорила госпођа ректор проф. др Иванка Поповић, а које се односило на Православни богословски факултет. Отуда сматрамо легитимним и неопходним да, у својству декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду, реагујемо у вези са изреченом информацијом. Дакле, лично смо узели учешћа у наведеној седници Савета Универзитета, јављајући се за реч поводом поменуте теме, иако дискусија у овом случају није била предвиђена. Разлог нашег реаговања, како том приликом, тако и у овом случају, искључиво је утврђивање и истицање истине. Наслов објављеног текста довољно говори за себе, али је истовремено могуће поставити следеће питање: да ли је одлука о преиспитивању статуса припадности Православног богословског факултета Универзитету у Београду у надлежности ректора, Сената или некога другог, чије ингеренције овде неко жели противзаконито да присвоји? Али, овога пута то нећемо коментарисати. Изјава ректора проф. Поповић је у основи контрадикторна. Први део изјаве ректора, према тексту чланка, гласи да је просветна инспекција „непобитно утврдила да избор чланова Савета ПБФ није био у складу са важећим Статутом Факултета“. У наредној реченици парафразиране су њене речи на следећи начин: „... да извештај просветне инспекције још није закључен...“ У складу са тим, намеће се једноставан закључак – ако је нешто непобитно утврђено, шта ту још треба закључити. Такође, овом приликом могуће је поставити и следеће питање: која је, заправо, информација тачна, прва или друга? Пошто су различите, обе не могу истовремено бити тачне и истините. Овде је очигледно реч о стварању конфузије везане за ситуацију на Православном богословском факултету, само не знамо из ког разлога или шта стоји у позадини свега. Да ли је у питању притисак на просветну инспекцију, која још није завршила свој посао на Православном богословском факултету прекинут због ванредног стања, или свесно и намерно довођење у заблуду уважених чланова Сената који треба да се изјасне поводом верификације мандата декана Православног богословског факултета, по свему судећи у наредном периоду? Управо због тога и пре свега ради истине, огласили смо се на седници Сената, само што наша изјава није верно пренета у наведеном чланку, већ потпуно произвољно. Веродостојност наше изјаве могу потврдити и остали чланови Сената који су учествовали у седници, а она је гласила: „Хвала вам што се ово покренули. Такву информацију коју сте Ви изнели, ја немам од Министарства. Петог марта из Министарства просвете била је Комисија која је прегледала сву документацију и, према усменом сведочанству, све је ту било како је потребно. Али, због ових проблема у којима смо се нашли - Ковида и ванредног стања, ми тај Записник никада нисмо добили. Сам тај процес који траје месец дана, како је предвиђено за Инспекцију, није завршен, јер је прекинут због ванредног стања. Тако да смо ми и хтели да ових дана ово питање поново покренемо са Министарством, али Вас молим, јер је овај рок, који је веома кратак да бисмо ми то завршили, да се ипак ово питање одложи бар до почетка јуна да бисмо могли, ако заиста желимо, да га решимо на обострано задовољство. Јер, ми себе као Богословски факултет видимо у оквирима универзитетске заједнице Београда и Србије.“ Уз дубоко уважавање ректора др Иванке Поповић, ово нисмо могли да не приметимо и зато смо одлучили да то поделимо са јавношћу, која је већ упозната са дешавањима на Православном богословском факултету у Београду. Сматрамо да овакве изјаве ректора не доприносе превазилажењу проблема на конструктиван и толерантан начин, како то госпођа Поповић заступа, а у суштини настоји да неистинама или непровереним информацијама постигне неки други циљ. Приликом давања оваквих и сличних изјава у вези са осетљивим темама треба бити прецизан и тачан, нарочито када је реч о некоме ко се обраћа са тако одговорне позиције као што је место ректора Универзитета и председавајућег седницом Сената. Осим тога, не треба занемарити и чињеницу да се оваквим изјавама шаље негативна порука првенствено студентима, садашњим и будућим, јер се они тиме узнемирују и доводе у заблуду. Следствено, они сами могу поставити логично питање: шта ће бити са њиховим даљим студијама, а самим тим и њиховим статусом, дипломама и многим другим сегментима њихових академских права, односно проблемима који произилазе из претходно реченога? Новинар дневног листа „Данас“ очигледно се није потрудио да пажљиво провери веродостојност исказа госпође ректора, што је могао учинити уз помоћ више извора у складу са уобичајеним процесом истраживачког новинарства, како би јавности предочио тачне и истините информације. Стога и не треба да чуди заглавље овог новинског Извештаја, односно реченица која претходи наслову и којом је најављен чланак, а која гласи: „Просветна инспекција утврдила да је Савет Православног богословског факултета нелегално изабран, саопштено на седници Сената Универзитета у Београду“, што је апсолутно неистинито и недобронамерно тврђење. Et cognoscetis veritatem, et veritas liberabit vos! у Београду 15. мај 2020. године проф. др Зоран Ранковић Декан Православног богословског факултета Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице -
Москва: „Основи православног моралног учења“
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Објављена је књига „Основи православног моралног учења“, коју је припремила Синодска Библијско-богослосвка комисија. Читалац може да стекне општу представу о хришћанској етици, јер је књига намењена широком кругу верника Руске православне цркве. Књига ће такође бити корисна онима који се припремају за примање свете тајне крштења. Књига тумачи заповести које је човеку дао Бог, прво у Старом завету (Декалог или Десет Божјих заповести), затим у Проповедима на гори Господа Исуса Христа (заповести о блаженствима). Читалац ће у публикацији такође наћи анализу појма греха - како у његовој суштини тако и у специфичним пројавама (греси против Бога, ближњих и себе), као и обавештења о основама православног подвижништва. Завршно поглавље књиге говори о најважнијој духовној радњи хришћанина - молитви: говори се о самој суштини молитве, као и о њеним различитим облицима, међу којима су и приватне и литургијске. Нова публикацијаможе се користити као уџбеник у систему додатног верског образовања, у процесу катихизације, као и за рад с парохијанима на њиховом верском просвећивању. Истовремено су објављене још две збирке – „Основи православног вероучења“ и „Основи канонског устројства и литургијског живота Православне Цркве“. Извор: Инфо-служба СПЦ -
Недеља Православља, као и Прво и Друго обретеније главе Светог Јована Крститеља, 8. марта 2020. године, литургијски је прослављена у храму Светих апостола Петра и Павла у Рудом. Свету архијерејску Литургију служио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење протојереја-ставрофора Александра Топаловића и Саве Брадоњића, као и ђакона Будимира Гардовића. -И поред чињенице да је Црква утврдила своје учење да ми хришћани исказујемо поштовање према ликовима који су изображени на светим иконама и фрескама, јеретици су упорно тврдили да ми хришћани обожавамо иконе као материју и то изједначавали са идолопоклонством. Ми, браћо и сестре, поштујемо и исказујемо поштовање према светим ликовима израженим на иконама и фрескама - ликовима самог Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице и светих Божјих угодника и светитеља. То није обожавање које исказујемо једино према Богу - Оцу и Сину и Светоме Духу, већ поштовање. Иконе и фреске су отворена књига Царства небеског, књига коју можемо не само читати већ и видјети својим физичким очима. А то је могуће заслугама самог оваплоћења Сина Божјега, његовог рођења од Пресвете Дјеве Марије, страдања и распећа, васкрсења из мртвих и вазнесења на Небеса и силаска Светог Духа на апостоле. Дакле, Бог је постао видљив и опипљив и искуствен за нас, беседио је митрополит Хризостом и подсетио: -Био је то велик и тежак голготски пут Цркве док напокон није Божјим благовољењем и благодаћу тријумфовала. Данас се молитвено сјећамо свих оних који су се борили за побједу Православља и свих оних који су страдали од јеретичких царева и јеретика. Кроз историју страдања и прогона Цркве увијек смо се угледали на њих. Оне пак јеретике и архијеретике - непријатеља Бога и Цркве његове анатемишемо и проклињемо говорећи: анатема! Нека нам Бог да снаге да увјек будемо и останемо на путу православља, православног учења и свједочења науке Господње и Цркве његове. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
- митрополит
- хризостом:
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
Подршка Савету Православног богословског факултета
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
На седници Наставно-научног већа Православног богословског факултета у Београду одржаној 24. фебруара 2020. године исказано је апсолутно поверење члановима Савета Факултета. Од тридесет и пет (35) присутних чланова Већа, убедљива већина од тридесет и два (32) члана указала је поверење и дала пуну подршку свим члановима Савета. Само три (3) гласа су била уздржана, а нико није био против. Исход овог гласања недвосмислено је показао да не постоји никаква подела у Наставно-научном већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Наставници Православног богословског факултета сигурни су да ће се овим ставити тачка на неосноване и злонамерне оптужбе на легитимитет Савета и омогућити несметани рад Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду Презвитер др Зоран Ранковић Извор: Инфо-служба СПЦ- 1 коментар
-
С обзиром на дешавања која су током претходних месеци обележила рад Православног богословског факултета Универзитета у Београду, о којима је јавност само делимично сазнавала информишући се путем једностраних интерпретација у одређеним дневним новинама, недељницима и електронским медијима сличне идеолошке и политичке оријентације, сматрамо за сходно да у овом тренутку изнесемо наше виђење и тумачење наведених збивања које би могло да допринесе окончању медијских спекулација о њима. Као академска институција, Православни богословски факултет има правно легитиман статус члана Универзитета у Београду, остварујући, као такав, пуно учешће у његовом раду. Истовремено, Православни богословски факултет Универзитета у Београду органски је део Српске Православне Цркве и представља израз њеног вековног прегалаштва на стварању и унапређивању теолошког образовања свих лица на првом месту заинтересованих за стицање потребних знања и вештина за обављање свештеничке и катихетске службе као и академски утемељено истраживање историјског, културног и богословског наслеђа свеколиког хришћанског света, превасходно његовог православног огранка. У тим оквирима обликована су правна акта Православног богословског факултета. Са свим специфичностима које их карактеришу, она су, као таква, призната односно препозната као легална и легитимна и уведена у институционални организам Универзитета у Београду, у систем академског образовања које је прихваћено и подржано од стране Републике Србије. Имајући у виду наведене чињенице, одлуке које је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве донео у вези са радом двојице бивших наставника Православног богословског факултета, др Максима Васиљевића и др Марка Вилотића, као и у вези са радом претходног декана факултета, др Игнатија Мидића, прихваћене су, у колективу факултета, апсолутном већином. О томе и посредно и непосредно говори чињеница да је за новог декана факултета апсолутном већином изабран професор др Зоран Ранковић, а нарочито факат да је предлог Наставног и научног већа о овом избору у Савету факултета једногласно потврђен тајним гласањем. Свака тврдња о нелегалности рада управних тела Православног богословског факултета није заснована на чињеницама, него представља злонамерну спекулацију. У разлоге ових спекулација које, користећи се, надамо се недовољно обавештеним а не злонамерним структурама универзитетских тела и јаким медијским притисцима, генерише неколицина појединаца у колективу факултета, Управа факултета на овом месту неће улазити, али ће на сваки могући и правно легитиман начин настојати да од њиховог штетног деловања сачува будући рад факултета. Посебно тужан и мучан утисак представља чињеница да наведене колеге покушавају да у остварење својих циљева увуку не само чланове наставног и ненаставног особља, него и студенте. Пред Православним богословским факултетом се налазе високи, захтевни и одговорни циљеви формирања таквих нараштаја будућих теолога - свештенослужитеља Цркве, наставника верске наставе и свих других лица који ће својим богословским образовањем потпомоћи сведочење и тумачење православног хришћанства у савременом друштву. То се може остварити само под претпоставком да ова институција посвећено и мирно обавља своју делатност – онако како то задају очекивања проистекла из исправног разумевања његовог теолошког и академског идентитета. У нади да ће такво разумевање постићи пуни учинак у дане Божићног поста, и затим увек и са правом мером надаље, Управа факултета са посебном пажњом подстиче своје запослене, студенте и све (православне) хришћане као и друге људе добре воље да у духу исконског мира Божијег дочекају рождество Онога који јесте љубав, радост и спасење, Витлејемског Богомладенца Исуса Христа. Извор: Инфо-служба СПЦ
- 4 коментара
-
- универзитета
- факултета
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
С обзиром на дешавања која су током претходних месеци обележила рад Православног богословског факултета Универзитета у Београду, о којима је јавност само делимично сазнавала информишући се путем једностраних интерпретација у одређеним дневним новинама, недељницима и електронским медијима сличне идеолошке и политичке оријентације, сматрамо за сходно да у овом тренутку изнесемо наше виђење и тумачење наведених збивања које би могло да допринесе окончању медијских спекулација о њима. Као академска институција, Православни богословски факултет има правно легитиман статус члана Универзитета у Београду, остварујући, као такав, пуно учешће у његовом раду. Истовремено, Православни богословски факултет Универзитета у Београду органски је део Српске Православне Цркве и представља израз њеног вековног прегалаштва на стварању и унапређивању теолошког образовања свих лица на првом месту заинтересованих за стицање потребних знања и вештина за обављање свештеничке и катихетске службе као и академски утемељено истраживање историјског, културног и богословског наслеђа свеколиког хришћанског света, превасходно његовог православног огранка. У тим оквирима обликована су правна акта Православног богословског факултета. Са свим специфичностима које их карактеришу, она су, као таква, призната односно препозната као легална и легитимна и уведена у институционални организам Универзитета у Београду, у систем академског образовања које је прихваћено и подржано од стране Републике Србије. Имајући у виду наведене чињенице, одлуке које је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве донео у вези са радом двојице бивших наставника Православног богословског факултета, др Максима Васиљевића и др Марка Вилотића, као и у вези са радом претходног декана факултета, др Игнатија Мидића, прихваћене су, у колективу факултета, апсолутном већином. О томе и посредно и непосредно говори чињеница да је за новог декана факултета апсолутном већином изабран професор др Зоран Ранковић, а нарочито факат да је предлог Наставног и научног већа о овом избору у Савету факултета једногласно потврђен тајним гласањем. Свака тврдња о нелегалности рада управних тела Православног богословског факултета није заснована на чињеницама, него представља злонамерну спекулацију. У разлоге ових спекулација које, користећи се, надамо се недовољно обавештеним а не злонамерним структурама универзитетских тела и јаким медијским притисцима, генерише неколицина појединаца у колективу факултета, Управа факултета на овом месту неће улазити, али ће на сваки могући и правно легитиман начин настојати да од њиховог штетног деловања сачува будући рад факултета. Посебно тужан и мучан утисак представља чињеница да наведене колеге покушавају да у остварење својих циљева увуку не само чланове наставног и ненаставног особља, него и студенте. Пред Православним богословским факултетом се налазе високи, захтевни и одговорни циљеви формирања таквих нараштаја будућих теолога - свештенослужитеља Цркве, наставника верске наставе и свих других лица који ће својим богословским образовањем потпомоћи сведочење и тумачење православног хришћанства у савременом друштву. То се може остварити само под претпоставком да ова институција посвећено и мирно обавља своју делатност – онако како то задају очекивања проистекла из исправног разумевања његовог теолошког и академског идентитета. У нади да ће такво разумевање постићи пуни учинак у дане Божићног поста, и затим увек и са правом мером надаље, Управа факултета са посебном пажњом подстиче своје запослене, студенте и све (православне) хришћане као и друге људе добре воље да у духу исконског мира Божијег дочекају рождество Онога који јесте љубав, радост и спасење, Витлејемског Богомладенца Исуса Христа. Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
- 4 нових одговора
-
- београду
- универзитета
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Они који су објављивали у деловима тајно сниману седницу НН већа ПБФ од 5. дец. 2019, су сада објавили цео снимак. Не улазимо у разлоге зашто су то урадили, иако је кривично дело било и само тајно снимање које је учињено са стране тзв. пучиста. До сада су правили клипове од овог снимка и стављали делове за које су мислили да су њима у корист. Истина, мало је било тих клипова, јер је очигледно да је овде мало материјала који би говорио у њихову корист. Зато ник нејм Aleksa Markovic, који је објављивао клипове (овде) почео сада да рециклира клипове са митрополитом Порфиријем, који је, гле, тајно сниман и прелепљиван како им је одговарало. Ово су објавила Црквене актуелности, које имају и твитер налог (овде) и твитују против Поука, Синода, Патријарха Иринеја, Жељка Ињца, о. Велибора Џомића, о. Зорана Ђуровића, о. Ивана Цветковића итд. Повезани су са Директно, Политикон и једна су кухиња у којој је извршни орган Иван Ивановић, а финансирани су од оних који наручују антицрквене текстове у Блицу, Данасу и сл. листовима. ЛИНК Извор: Поуке.орг
- 35 коментара
-
- факултета
- богословског
- (и још 10 )
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.