Претражи Живе Речи Утехе

Неки људи кажу да је наш живот веома кратак. Али, мислим да га ми и сами себи скраћујемо због окрутног поступања према њему, због бескорисног губљења времена и кварења нашег морала. Ако свој живот користимо са дужним поштовањем, пажњом и економичношћу, онда ће, наравно, бити довољно велик. Уопште, човек не цени време, он га расипа и лако троши и није му на корист; Људи често живе на земљи као бесмртници. Време се продужава у мери у којој човек духовно расте, у мери у којој увећава дубину и сакралну природу смисла живота. Неки су старили а да нису сазрели у животу, а неки млади су старили пре него што су одрасли. Плаше се смрти, не знају како да живе. Они не знају шта је живот, шта је смрт, ни шта је прави смисао људског живота. Смрти се највише плаше они који су осуђени својом савешћу, који нису променили свој унутрашњи изглед на боље, који су заведени животним задовољствима. Људска духовност се снажно опире пропадању и злу које време може донети. Мир може трајно да пребива у човековој души тек после озбиљних искушења окрутним прогоном од стране зла. Поверење у Божији Промисао пружиће озбиљну помоћ у остварењу овог живота. Филозоф Сенека каже да „ није ствар у томе да имамо премало времена за живот, већ што га олако. Ако се човек занесе потрагом за задовољством, луксузом, славом, благостањем, онда неће разумети како је цео његов живот текао. Неутажива жеђ за новцем, пијанство, лењост, амбиција, похлепа и интриге муче његове тежње. Ове страсти не дозвољавају свом робу да види истину. Задовољства окују човека за земљу и не дају му могућност да се отргне од земаљских ствари. Многи се диве богатима, али не знају да ти људи у себи носе струје олујног мора. Мало је оних који су могли сасвим отворено да кажу да су потпуно задовољни собом. Човеку се не даје онолико времена колико би желео, јер се према њему не би понашао пажљиво. Не заборављајте добра дела, јер сте смртни и привремени. Ако човек на разне начине упада у било какву заблуду, онда ће у дубини, у ствари, тражити могућности да пронађе мир. Када је човек заузет многим бригама и метежом, не може да се концентрише и да има неку врсту повратка, нема времена да живи у слободи. Људи се врло често уморе од прошлости и садашњости. Они сањају и теже да живе бољим животом у будућности, али ништа не чине у том смеру. Живот пролази, а човек, уроњен у многе бриге, то не примећује. Пита се како је толико година прошло тако брзо. Колико је кратак живот многих брижних људи? У животу полажемо испит. Ако победимо своје страсти, ако тежимо љубави, ако мрзимо зло, ако спознамо себе, ако упознамо Бога, тада ћемо постићи циљ, смисао нашег живота. Кад положимо испите, осећамо миомирис света вечности. Не бојимо се смрти. Нисмо уморни од живота. Кајемо се, надамо се, радујемо се. монах Мојсије приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Потоцима твојих суза, обделавао си бесплодност пустиње. Када се, чак и летимичним погледом, размотре многобројни примери који се могу наћи у хагиографској литератури о односима између свештених монаха и природне средине, схвата се да је свети монах човек који је пронашао адамско стање пре пада и живи у хармонији са целокупном творевином. Како не поменути лава светог Герасима, који је, пошто га је светитељ излечио, почео да једе само хлеб и поврће? Толико је био припитомљен да му је дужности била да магарца води до обала реке Јордан, и чак је умро од туге на гробу свог господара. Ваља поменути и другог лава који је, појавивши се из пустиње, дошао да помогне светом Зосими да сахрани свету Марију Египћанку, као и друге лавове и дивље звери које су делиле своја склоништа са светим пустињацима, као што је свети Кириак. Чак су и медведи, познати по својој крволочности, заборављали на своју дивљач када су прилазили Божијим људима. Неки су долазили да узимају храну из руку светог Сергија Радоњешког, други су дружили са светим Серафимом Саровским и многим другим пустињацима у шумама Русије, и пустињама Истока и Запада. Небројени су примери који илуструју поново пронађену блискост духовног човека са дивљим животињама. Оне учествују у његовој молитви, као што су козе светог Јована Кукузеља, које су престале да пасу, испуњене светим страхом, док је светац певао хвале Богу. Друге животиње долазе да утеше монахе у њиховим патњама, као она птица која је растерала тугу (акидију) која је мучила светог Акакија од Кавсокалије и пружила му предукус небеске радости. Још друге су доносиле храну пустињацима у пустињи: као гавран који је седамдесет година свакодневно доносио пола хлеба светом Павлу Тивејском, али је донео дуплу порцију када му је свети Антоније Велики дошао у посету. Неке звери су доносиле олакшање светитељима у њиховим аскетским подвизима, као видре које су лизале ноге светог Кутберта да га загреју после ноћи проведених у леденим водама. У знак захвалности, далеко од тираније над природом, светитељи показују бескрајно поштовање према свим створењима, као што се види код светог Макарија Александријског који се шест месеци купао у мочвари, док су га уједали комарци, због тога што је једног згазио без потребе. Осим власти над животињама, свети људи имају и моћ над природним елементима. Они окончавају суше, изводе изворе из суве земље, заустављају земљотресе и епидемије, одгоне инсекте и грабљиве животиње, и постају – како за живота тако и по смрти, преко својих светих моштију – служитељи Божије промисли за становнике своје околине, до те мере да се они боре међусобно како би задржали светог монаха међу собом. Примери се могу набрајати бесконачно. Међутим, треба напоменути да ова власт светитеља над творевином није само обнова адамског стања, већ је и, пре свега, предвиђање есхатолошког доба, који је описао пророк: „Тада ће вук боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дете водиће их. И дете које сиса играће се над рупом аспидином, и дете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске. Неће удити ни потирати на свој светој гори мојој, јер ће земља бити пуна познања Господњег као море воде што је пуно”. Свети монах који живи у пустињи подсећа на Христа, Другог Адама, који је после свог крштења боравио у пустињи у друштву дивљих звери док су му служили анђели (Мк 1,13). Међутим, ова идилична слика, ако би се узела једнозначно, само да покаже љубав и поштовање монаха према природи, могла би да доведе до озбиљног искривљавања – романтичног типа – места природе у православној духовности. Јер, у тим истим Житијима светих, види се да су ови Христови војници, ти добровољни мученици, такође били укључени у моћну борбу против природе. Постом до исцрпљења, бдењем, гвозденим оковима, добровољним излагањем хладноћи и временским непогодама, стојећи на високим стубовима, „потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским” (Јевр 11,38), шта су тражили? Како бројне студије потврђују, овде нема никакве везе са манихејским одбојношћу према телу и материји. Ова борба „против природе” заправо је средство наметања „силом”, кроз „еванђеоско насиље” (уп. Мт 11,12), закона благодати у палу људску природу, како би се стекла, једном када је слика Божија обновљена, добра која превазилазе природу. Монах је онај који непрестано ограничава природу (…) Повлачење из света је добровољно одрицање од природе ради достизања онога што је изнад природе. Природа: њен пад и обновљење Који је, онда, статус ове „природе”? Који је њен однос са духовним човеком у монашкој традицији? Да бисмо ово разумели, потребно је подсетити се духовног пута монаха, као модела за све хришћане. Модел овог пута нам је дат на почетку Великог поста, на Сиропусну недељу, која Адама представља као изгнаног из Раја како плаче пред његовим вратима: Адам је седео испред Раја и жалећи своју наготу, говорио је у сузама: Тешко мени, који сам био заведен поквареном обманом, па сам био одбачен и удаљен од славе! Тешко мени, који сам, некада наг у својој простоти, сада у оскудици. О, Рају, више нећу уживати у твојим сластима, нећу више видети свог Господа, Бога свога и Творца свога… Сваки хришћанин је на тај начин позван сваке године да постане свестан, са Адамом, да је сам одговоран за свој пад и за губитак блискости са Богом, што је довело до смрти и пропадања у целој осетљивој природи. И он с правом може рећи: „Постао сам нечистота за ваздух, за земљу и за воде.” Према томе, мој духовни живот почиње онда када постанем свестан да сам ја, а не неко други, узрок пропадања природе. Грех има космичке последице управо зато што је човек био позван да буде цар и свештеник творевине. „Ово богатство које си нам дао, потрошили смо у раскалашности”. Ту је главни допринос монашке традиције: позив на свест о нашој личној одговорности у процесу смрти који тиранише творевину и одбијање да се сакрије иза општих оптужби против грешног човечанства, неправедног друштва, деструктивне економије… Не, него сам ја онај који овековечуује Адамов прекршај и уништава хармонију творевине, напуштајући Творца како бих се предао противприродним страстима; и за узврат, рањена природа, осуђена да од сада носи трње и чичкове (Пост 3,18), побуњује се против мене. Када је Адам изашао из Раја, сва творевина коју је Бог извео из ништавила одбила је да се потчини преступнику: сунце није више хтело да сија, нити су месец и остале звезде желеле да се покажу пред њим; извори више нису хтели да теку, нити су реке желеле да се плове; ваздух је размишљао да се сам у себе увије и више не даје дах побуњенику; дивље звери и све животиње на земљи, видећи га лишеног његове првобитне славе, почеле су да га презриру и сви су одмах постали спремни да крену на њега… Монах одбија да пренебрегне прави проблем; одбацује да се бави технолошком контролом ове побуњене природе, која би имала једини циљ да га наведе да заборави на неизбежност смрти. Он одлучује да се суочи најдубљим узроцима пропадљивости и да обнови у себи искривљену царску слику, како би творевина, изгубљена у Адаму, била обновљена у Христу. Обраћење и покајање Образац овог обновљења изнова нам је дат на почетку Великог поста, у Недељу о блудном сину. Пошто је напустио очев дом да би се предао раскалашности страсти, гладан и очајан, грешник постаје свестан да је постао потпуно „туђ самом себи”, да је проћердао своје благо, Божији лик, и да више „нема суштину” у себи. Сећајући се добара у којима је уживао, он тада одлучује да започне свој пут повратка Богу. Покајање, „преумљење”, није ништа друго до та промена перспективе, „промена ума” (грч. νοῦς), која нас тера да схватимо своје стање изгнанства и подстиче нас на обраћење. Покајање је повратак из стања противприродног (παρὰ φύσιν) у стање које је у складу са природом (κατὰφύσιν), и од ђавола ка Богу посредством аскезе и страдања.Узимајући свој крст да се, кроз Христа, врати Оцу и пређе „из смрти у живот и са земље на небо”, монах у том пасхалном покрету повлачи са собом целокупну творевину, жртву његовог пада. Чуј, небо, и говорићу, и хвалићу Христа, који је узео тело од Дјеве и са нама пребива. Монах је пре свега „практичан” човек. Искуство пропадљивости за њега је свакодневно искуство, при чему покајање наглашава болну природу тог искуства. Променом „ума” (νοῦς), монах стиче осетљивост према патњи сваког створења, за које се осећа одговорним, и борба за обнову коју сада води са оружјем које му је дао Христос, „Господар борбе” (уп. Еф 6,14-20), представља блиску борбу „руку под руку” са законом греха који наставља да делује у њему (уп. Рм 7,14-25). Покајање и подвижништво Ова промена погледа на свет, коју доноси покајање, изражава се кроз преображај начина живота. Прекидајући зачарани круг жеље за егоистичним поседовањем (самољубље) ствари, у потрази за задовољством које ће неизбежно довести до бола и нових жеља, монах преображава добровољну патњу, прихваћену с радошћу, у извор жеље за божанским стварима, жеља која је трајна и бесконачно растућа. Аскеза, „уздржање” — које можемо превести као „умереност” или „самоконтролу” — мање се односи на врлинска и заслужна дела сама по себи, а више је израз новог „начина постојања” (τρόπος ὑπάρξεως) који се одвратио од привлачности идолâ да би се усмерио ка Богу. Да је Адам задржао ову умереност, не би био изгнан из Раја и смрт не би ушла у свет; стога, усвајањем поста и добровољним одрицањем од задовољстава, можемо поново пронаћи рајски начин живота и, колико је то могуће, подражавати бестелесне анђеле. Време поста је дошло, мајка целомудрености, тужитељ греха и сарадник покајања, начин живота анђела и спасење људи… Током Великог поста, када сви хришћани постају, да тако кажемо, монаси и усвајају више или мање овај „начин постојања”, који је покајање, свет бива очишћен, како нас учи свети Василије, градови више нису узнемирени трговачком вревом, а ваздух више није загађен димом и мирисима кулинарских припрема намењених празним задовољствима. Подвижништво силом уводи закон природе (тј. „разум”) у тело подложно законом смрти и тиме му омогућава да поново открије осећај за ред и лепоту творевине. Далеко од тога да буде морбидно самоумртвљење, овладавањем телом, подвиг олакшава душу, ослобађа је њених окова и даје јој крила да се молитвом уздигне на небо. Потпуно окренут Богу, монах успоставља нови однос са својом природном околином: престаје је не експлоатише ради задовољавања својих пожуда, него је усклађено користи у сразмери са потребама његовог опстанак. Свакако, дефиниција појма „потреба” свакако је веома променљива у зависности од личности, места и времена, али је ипак мудро разјаснио свети Василије, законодавца општежића. Најбоља дефиниција и правило умерености је гледати на тело нити ради задовољства, ни ради умртвљења. Радије, ваља избегавати обе крајности, како тело не би било оптерећено гојазношћу, али исто тако ни да се разболи и буде неспособно да извршава заповести. Умереност, а тиме монахово руковање творевином, биће заправо регулисани на динамичан и личан начин, у складу са његовим духовним напредовањем. Због тога су неки Оци, потпуно посвећени молитви, заборављали да једу и да задовоље основне физичке потребе. Ученика Аве Сисоја је често говорио: „Ава, устани па да једемо.“ А он би му одговорио: „Зар нисмо већ јели, дете моје?” Ученик би рекао: „Не, оче”. Тада би старац рекао: „Ако нисмо јели, донеси храну и јешћемо”. У општежитељним манастирима ово правило умерености се примењује с расуђивањем, како би што већи број монаха могао да води борбу за „практиковање заповести”. Природа се користи за задовољавање потреба, уз олакшице које пружа технологија; али сви монаси имају дубок и личан разлог да ограниче ову употребу на строго неопходно, а не ради добити, луксуза или задовољства. У сваком случају, ово ограничавање потреба није за њих нека идеолошка дедукција, већ природна последица покајања и окретања свих сила душе ка помирењу човека са Богом. Природно сагледавање и жудња за Богом Монах, који се постепено ослобађа кроз покајање и умереност од телесне привезаности за ствари, због које је творевину посматрао као плен за задовољавање, поново успоставља однос сарадње и дијалога са њом. Његово унутрашње преобраћење има моћ да, могло би се рећи, промени природу бића и да им врати њихову првобитну динамику. То је зато што он сада приступа створеним бићима несебично, са жељом за Богом, те она поново задобијају своју транспарентност. Јер од величине и лепоте створења долази одговарајуће сагледавање њиховог Творца. Одрекавши се своје арагонције, духовни човек је сада спреман да слуша и прима, а створена бића су му откривена као ипостасне „речи”, чији је једини субјекат Реч Божија. У тишини, монах учи да разуме тај језик, који није сачињен од артикулисаних говора (Пс 18,1-4). У мери у којој улази у себе, да би концентрисао све своје психичке силе у свом срцу, створења омекшавају своју непробојност и постају му откривена као бескрајни сјај јединства Логоса. Од рационалног знања које досеже само до љуштуре природе, монах сада продире до онтолошких корена створених бића и стиче разумевање њихових „логоса”, односно вечних Божијих намера о творевини. Учећи да дешифрује те „логосе” кроз молитву, монах поново постаје „вртлар” биљака Раја, односно „божанских мисли”. Али то знање о природи је толико тесно повезано са Логосом да за њега може бити само средство, одскочна даска (епивасис) ка сагледавању самог Творца, изнад сваког створеног облика. Када је окусио живу воду, његова жеђ је постала још већа, и сада жуди са неизрецивом страшћу да пије директно са самог Извора спреман да потпуно у њега зарони. Покрет преобраћења, који га је водио од земље страсти до манастира, не може ту да стане. Претворивши се у покрет поунутарњења, он се одмах претвара у импулс узлажења у лични сусрет са Жеником своје душе, чије су га „речи” очарале. За њега не постоји међустаница, нема одмора у ливадама природне контемплације бића (φυσικὴ θεωρία), већ Божија љубав захтева да он стално поставља нове узлазне степенице у свом срцу (уп. Пс 83,5), додајући, дан за даном „ватру на ватру, жар на жар, ревност на ревност и љубав на љубав”. Хоризонт атонског монаха није ни море које се стапа са плавим небом, нити планина од белог мермера која пробија облаке и уздиже се ка небу. Његов хоризонт је тама његове пећине, његове келије, и, на крају, светилиште његовог срца. Оставите ме самог, затвореног у мојој келији. Вратите ме Богу, једином Пријатељу људи. Повуците се, удаљите се, оставите ме самог, да умрем у присуству Бога, мојим створитељем (…) Не желим више да видим светлост овог света, јер гледам свог Учитеља, гледам свог Цара. Гледам Онога који је заиста светлост и Творац сваке светлости (…) гледам Начело без почетка, кроз кога је све настало, кроз кога све добија живот и бива испуњено храном. Неки монах, који је живео на југу Атоса, имао је обичај да сваке вечери накратко осматра величанствени пејзаж који се простирао пред њим, а затим би се повлачио у своју келију да у тами проводи целу ноћ у молитви, рекавши да је тако сакупио „материјал за молитву”. Из те таме ће, у своје време, изаћи права Светлост која даје живот (уп. Јн 8,12), засијаће, и у тој Светлости монах ће видети светлост света (Пс 35,10). У благословеном срцу човека, чврсто утемељеном у трезвености, или које се труди да то постигне, обликоваће се унутрашње небо са својим сунцем, месецом и звездама, јер је такво срце, као плод мистичног сазерцања и усхођења, оспособљено да обухвати Неограниченога Бога. Као што су свети Оци истакли поводом празника Преображења, виђење божанске светлости која зрачи од Господа није било резултат било какве промене у Његовом телу, које је обожено од самог зачећа, већ је оно за Апостоле представљало прелазак са телесног на духовно виђење. Слично томе, за оствареног монаха, човека преображеног благодаћу, свет се не мења тако што постаје огромни горућа купина, већ зато што је монах прешао из плотског и егоцентричног односа према творевини у духовни однос, кроз очишћење своје душе. „Измена деснице Вишњега” (Пс 76,11) у њему не делује само као преображај његових способности познања и перцепције, него и као промена његовог понашања према творевини. Сва створења сада с њим певају славу Божију, у новој песми (уп. Пс 95,1). Поштовање које свети имају према природи, које смо раније споменули, заправо је резултат читавог овог процеса очишћења и духовног уздизања. Њихов пример нам показује да је ово стање блаженства доступно већ овде и сада, али се до њега не може доћи без проливања крви и без проласка кроз Крст. Православно монаштво и еколошки покрет Суочени са хитношћу и невиђеним размерама еколошке кризе, православни монаси у томе виде само потврду учења Отаца о последицама човекове побуне против Бога. Али уместо да траже техничко решење, они више воле да реше проблем своје личне одговорности у овом преступу, стављајући га у његову сотириолошку и духовну димензију. Не остајући индиферентни према иницијативама добронамерних људи за очување творевине, њихово учешће у том покрету састојаће се, дакле, у тихом сведочењу – примером свог живота – о могућности обнове хармоничног односа са природом. Творевина, коју је Бог поставио у службу човеку, (са)учествује у нашој палости (уп. Рм 8,20-22), но са надом да ће наше срце, видећи њене ране, бити гануто, и схвативши своју одговорност, одлучити да се, плачући, вратимо Оцу. Манастири, који су одувек били за хришћане модели јеванђељског и братског живота, и предзнаци Царства Божијег, представљају привилегована места где се овај хармоничан однос са околином остварује много природније: не као нешто изоловано и одвојено од целокупног живота Цркве, већ као њен цветни изданак. Јер монаси, који су окупљени у Име Господње, имају личне разлоге да у манастирима живе следећи јеванђељске савете. https://teologija.net/monah-i-priroda-u-pravoslavnom-predanju/

~САОПШТЕЊЕ~ У складу са својим пастирским дужностима осећамо потребу да јавности саопштимо чињенице у вези са извесним Драганом Илићем из Параћина, тренутно настањеним у селу Криви Вир, на територији општине Бољевац, у Епархији тимочкој, а који се у јавности лажно представља као монах Силуан. Пре настањивања у Кривом Виру, Драган Илић је дужи низ година живео у Бољевцу где је производио свеће, све време без ичијег благослова носећи мантију и представљајући се као искушеник. Потом је током 2018–2019. заиста био искушеник манастира Свете Тројице у Доњој Каменици код Књажевца, али дотични никада није замонашен и манастир напушта као цивилно лице. Сазнавши да је склон лажном представљању и изнуђивању новчаних прилога на име помоћи манастиру, Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион га је о овом проблему лично испитао а дотични је тада изјавио да он није монах Силуан, већ да га тако, само шале ради, ословљавају неки њему блиски људи. Због самовољног и немонашког понашања њему бива ускраћен боравак у манастиру а владика му је приликом напуштања манастира очински указао на недоличност таквог понашања. После напуштања манастира Свете Тројице, настанивши се у селу Криви Вир, Драган Илић је, бавећи се сточарством и носећи мантију, наставио да обмањује јавност представљајући се под именом Силуан. Осим што је погубно по њега самог, његово лажно представљање и маскирање у монаха не би било толико страшно да није почео да путем телевизије и друштвених мрежа обмањује народ тражећи помоћ у вези са подизањем „манастира Пресвете Богородице Тројеручице“ у Кривом Виру, за шта, како сам каже „има подршку владике и братије“. Такође, он тврди да је монах Руске заграничне Цркве и да све ради по благослову извесног „Епископа Агатангела“ (?). Епископ Агатангел, на кога се позива, још давне 2009. године рашчињен је одлуком Архијерејског Синода Руске заграничне Цркве и сматра се вођом расколничке групе. Све су прилике да се тој расколничкој дружини прикључио и Драган Илић. У вези са свим горе поменутим, очински скрећемо пажњу верном народу и целокупној јавности да не наседа на лажи и обмане поменутог Драгана Илића, коме је решењем Ебр. 272 од 22. јуна текуће године, до даљег, од надлежног Архијереја – Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, изречена забрана причешћивања на територији богомспасаване Епархије тимочке. + Епархија тимочка: https://eparhija-timocka.org/saopstenje/ Линк до одлуке Архијерејског Синода Руске заграничне Цркве о лишавању епископског чина Епископа Агатангела: http://www.patriarchia.ru/db/text/736340.html извор

„Стојте у једном духу, једнодушно борећи се за веру јеванђеља“ (Филип. 1,27). Старац је проповедао да основни елемент духовног живота у Христу, велику тајну наше вере, представља јединство у Христу, односно осећање поистовећености са својим братом. То значи да један другоме носимо терет, да доживљавамо другога као самога себе; да кажемо: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, при чему у том „ме“ читава Његова мука и патња постаје наша; да сaстрадавамо као што он састрадава, да се радујемо као што се он радује, да његов пад буде наш пад, и да његово усправљање буде и наше усправљање. Управо зато његове последње речи, последње обраћање Богу, последња молитва и највећа жеља беше да сви „буду једно“. За тим је патио, за тим је чезнуо, за то се молио. Колико ли је само проблема решено и колико ли је грехова избегнуто на тај начин! Пао је мој брат? Па ја сам пао! Како да га осуђујем, кад сам ја кривац? Успео је мој брат? Ја сам успео. Како да му завидим, кад сам и сам на добитку? Знао је Старац да управо овде ђаво против нас води велику битку јер је ту наша слаба тачка. Истичемо властиту вољу, издвајамо своје место у односу на другога - желимо да само ми избегнемо последице његових дела, односно да се ми спасемо без њега. Кад, међутим, у нама преовладава такав дух, нема нам спасења. Треба, наиме, да желимо да се спасемо заједно са свима, да, попут Светитеља Божјег, кажемо: „Господе, ако не спасеш и све њих, онда и мене избриши из књиге живота“; или да заједно са Апостолом Христовим кажемо: „Желео бих да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по телу“ (Римљ. 9,3). То је љубав; то је сила Христова; то је суштина Божија. То је и царски пут духовног живота: да љубимо Христа, Који је „све“, љубећи сву браћу Његову, и оне „најмање“ за које је Он умро. http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/search/label/Старац Порфирије

Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја. Овим ријечима, духовним пјесмама испраћамо из овог живота у нови живот новопретсвљеног слугу Божјег јеромонаха Исака, сабрата Цетињског манастира, који је у својим младим годинама ријешио да служи Господу. Били су отворени пред њим разни путеви овога живота овоземаљскога. Фино се образовао, био и професор једно вријеме, али је служба Богу била нежто што је за њега било најдрагоцјеније. И он се опредијелио да прими монашки постриг. Дошао је у Цетињски манастир, познавао је покојног оца Луку и раније, и постао сабрат Цетињског манастира. И код нашег духовника блаженопочившег Митрополита Амфилохија нашао мир својој души. Нашао је оно што је најдрагоцјеније на овоме свијету – Христа Господа. И вјерно и до краја свога живота служио Господу у монашком и свештеном чину. Био је даровит човјек. Не само што је имао лијепо образовање, него је стекао и дарове Светога Духа па је разумијевао свакога човјека. Разумијевао је овај живот. И није много марио за овоземаљски живот, колико ће живјети, него како ће дане свога живота проживјети и чиме ће их испунити. Био је молитвен човјек, тих, повучен… Али, духовно веома богат. Добио је доста рано тешку срчану болест која га је дуго мучила. По неколико пута је био близу смрти, али то њега није мијењало. Увијек је био прибран, спокојан и спреман да оде у наручје свога Господа. Није правио од своје болести, као што то људи чине, неког великог баука. Знао је да у овоме животу човјеку то следује: и болести и болови. А он је био изнад тога и увијек се знао нашалити, што је својствено монасима који радосно служе Господу и добијају радост коју Бог улива у њихова срца. Он је увијек био спреман да унесе ведрину у сваки сусрет и да то зачини и духовном поуком, коју је лагано саопштавао. Не са неке висине, него увијек скромно као најскромнији од свих нас. Имао је једну тему којом се често занимао. То је одлазак из овога свијета. Мислио је на овај дан па је говорио о последњем времену знајући да свакога од нас и прије коначнога краја овога свијета и вијека, чека овај последњи час. Па су се многи људи збуњивали и мислили да он само прича о крају свијета. Наравно, и о томе је мислио, јер овај свијет како је настао, тако ће једнога дана да се преобрази у нови свијет. И долази крај овога свијета, као што говори Свето писмо, царство овога свијета постаће Царство Божије у једном моменту. И он је мислио на тај час, па га је братија цетињска звала Исак Последњих времена. А то је била добра опомена свима да мисле на свој крај. Оно што је наш народ знао увијек: да се треба сјећати последњег дана и часа. Умрлог часа, како то наш народ говори. И безуман је човјек који не помишља на исход из овог свијета. Наравно, он је о томе говорио са надом, јер за њега исход из овога свијета је значио коначно сједињење са Христом коме је служио кроз овоземаљско распеће. И кроз ову болест коју је носио и ккоју је трпио, он се сједињавао са Христовим распећем да би добио удио у Христу васкрсломе, да би га Господ удостојио да постане причасник Његовога Васкрсења и Његобе побједе над смрћу. Овај тихи и честити монах и посвећени свештенослужитељ Христов поживио је међу нама ненаметљиво и скромно. И тако и одлази из овога свијета. Али оставља диван спомен, свијетли спомен гдје је год био – и у Цетињском манастиру, и у манастиру Дајбабе гдје га је стигла његова болест и његов крст који га је смирио и вратио у манастир његовога пострига и своме духовнику Митрополиту Амфилохију. И ту је, поред ћивота Светога Петра Цетињскога проводио последње године свога живота. Одлазу по нашем осјећању прерано, али Бог зна зашто га узима у овом времену. А ми имамо осјећај да се он лијепо спремио и да се, и поред тога што ми тугујемо и поред тога што имамо ту мисао да прерано одлази. Имамо ипак дубље осјећање да је он испунио смисао свога живота овдје на земљи, па је пожурио.у наручје своме Господу. Данас се сабрасмо овдје, иако у овим тешким временима ове опште болести а и општих немира, и у нашој отаџбини и у цијелом свијету, да се с њиме опростимо, да се помолимо Богу за његову душу, да га испратимо са молитвеним пјесмама и да му пожелимо благословен исход из овога живота. Да га Господ прими у своје живоносно крило и да га смјести у рај неувенљиви, у своје вјечно Царство јер се он везивао само за Христа и Његово Царство, Њему посвећујући своје мисли и своју душу, своје срце и своја осјећања. Нека га Господ награди за његову вјерност, за његове трудове, за његову истрајност, за његову непоколебљивост у болест, што није никада одустао. Мирно се упокојио примивши Свете тајне сјединивши се са Господом и радо кренуо на овај пут у нови живот. (Бесједа на опелу и сахрани оца Исака Симића, сабрата Цетињског манастира у манастиру Добрска ћелија, 8. марта 2021. године) Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са надом у вјечни живот и васкрсење Епархија бихаћко-петровачка обавјештава своје вјернике и цјелокупну јавност да је дана 7. децембра 2020. године, на спомен свете великомученице Екатерине у Манастиру Глоговцу пострадао дугогодишњи монах и сабрат Манастира Глоговца Стефан (Ачић). Монах Стефан, у свијету Миодраг Ачић рођен је у Инђији 1. августа 1958. године од оца Драге и мајке Милке. Основну и Средњу Школу за кувара завршио је у Инђији. Послије окончаног школовања ступа у радни однос у својој струци у Хотелу „Војводина“ у Новом Саду. Посао кувара обављао је и по приморју, на бродовима, чак и у далеком Ираку. Свој коначни животни пут и циљ Миодраг налази у Манастирској тишини Манастира Илиња гдје бива замонашен на светог првомученика и архиђакона Стефана 2007. године. Тим поводом Миодраг умире за овај свијет а рађа се Стефан, и добија име по светом архиђакону и првомученику Стефану чије ће име носити часно и достојно, те ће га оправдати кончином свога живота. У свезу Епархије бихаћко-петровачке монах Стефан ступа 2012. године и бива причислен братству Манастира Глоговца. Иза тихог, повученог, смиреног монаха, одјевеног у оветшалу расу крила се широкогруда душа препуна љубави према сваком човјеку. У понедјељак 7. децембра 2020. године на спомен свете великомученице Екатерине засијао је још један мученик, монах Стефан, пострадавши у здањима светогеоргијевске Обитељи Глоговчке. О опелу и сахрани оца Стефана јавност ће бити накнадно обавјештена. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије са свештенством и монаштвом Епархије бихаћко-петровачке упућује искрено саучешће сестри почившег Монаха Стефана Мири и свим његовим сродницима. Вјечан ти спомен драги у Христу Оче Стефане. ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

У организацији Духовне заједнице Светог Алимпија Столпника из Лондона, у четвртак вече 3. децембра, преко онлајн јутјуб канала Цркве Светог Саве из Лондона уприличено је предавање монаха др Павла (Кондића), сабрата манастира Стањевићи, историчара и управника Архива Митрополије црногорско-приморске, о двојици стубова Српске цркве и васељенским учитељима, блаженопочившим Патријарху српском Павлу и Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Отац Павле је својевремено боравио на специјалистичким студијама у Лондону од 2004-2007 године, и у том времену је био члан Духовне заједнице Светог Алимпија Столпника при Цркви Светог Саве у Лондону. Аутор је бројних књига и многобројних научних радова из области историје, али исто тако и је био дуго година чтец и прислужник блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Свједочанство оца Павла Радио “Светигора” ће емитовати у вечерашњој “Катедри”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гост новог издања емисије "Разговорник" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке био је монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске. Повод гостовања био је разговор о знаменитом патријарху Гаврилу Дожићу, као и представљање тротомља Мемоари, Списи и Животопис Патријарха Гаврила.

Поезија на грчком значи стварање, а стваралац поитис, односно поета. Творац универзума – највећи Поета. Стварање, али не било како, већ стварање хармонично – склад, лепота, доброта – космичко тројство. Да би човек био творац – поета, да би из себе могао да изнесе лепоту и доброту, он мора да има обезбеђене услове за сазревање таквог једног плода. Потребно је иницијално мировање, акумулација, сазревање, кристализација, умовање, молитва, созерцање. Из те акумулације – зрења, када се наврши време, долази до изливања енергије лепоте и доброте Пулс живота Ноћ – дан Зима – пролеће Рађање – умирање Крштење – опело *** Мировање – делатност Ћутање – реч Дијастола – систола Сан – будност Размишљање – стварање Молитва – васкрсење Када је човек у непрестаном кретању, брзини, хипер-активности, радохолизму – он не може и нема услова за стварање склада, лепоте и доброте. Када смо у непрестаној журби и претераном раду, и тада нешто стварамо и градимо, оно у себи носи печат тог немира и несклада, често и нелепоте, односно ругобе и зла. Морамо бити довољно зрели, свесни, одлучни и храбри да кажемо себи, стоп – стани сада и посвети се себи, својој души, своме бићу, свом животу. А не животу послодавца, газде, друштва, државе, глобалног центрипеталног ковитлаца који нас прво сабије, па сломи, исиса, а онда избаци далеко од центра, као истрошеног и непотребног. Но, оваква држава и ово постмодерно и постхумано друштво, и захуктала, незасита и суперегоистична заједница, тој се нашој одлуци огорчено противи. Не дозвољава нам да јој се отмемо из гвозденог загрљаја и отровних чељусти, јер се та псеудо заједница храни нашом животном енергијом, и не жели да нас се лиши чак ни на само пар часова дневно. То чини на многе разрађене начине , углавном кроз уцене и претње сваке врсте. Овај свет, са својом захукталошћу и завитланошћу, са својим лажним сластима и отровним страстима, са својим перфидним завођењем, има врло прецизно разрађен систем. Систем како да нас држи подјармљене као робове, а да ми мислимо да смо господари, да мислимо да смо газде, а да смо у ствари слуге, да мислимо да смо богови, а уствари смо луциферова недоношчад. Међутим, да би наш живот био као поезија и ми били као поете, било чиме да се бавимо, ми морамо, чак по цену губитка и неких назови социјалних олакшица и бенефиција, да покажемо духовну храброст и одлучну борбу за личносну слободу. Тада ће наш живот бити као најлепше стварање, и биће и игра и уметност и радост. Та наша слобода не сме бити злоупотребљена на нову ужурбану забаву и узнемирење духа, већ на понирање у тајне дубине нашег бића, и на откривање тамошње лепоте и потресне величанствености живота као Божијег дара. Ми морамо пливати узводно. Низводно је лако, али река је у том правцу све шира, спорија, млака, нечиста и мутна. А узводно је теже, но, у том правцу, ка извору, река је све свежија, чистија, пенушавија и на све већој висини где се лако дише, док се на самом извору коначно не напијемо живе воде. Пливајмо узводно. Фејсбук страница манастира Рибница

Патријарх Гаврило је одиграо значајну улогу у уједињењу Црне Горе и Србије, састрадавао је својим народом и тако послужио Богу и роду своме, истакао је монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске у документарном филму “Век уједињења - патријарх Гаврило”, чији је аутор Сава Самарџић, у продукцији ТВ Храм. Поред монаха Павла сабрата стањевићке светиње, о патријарху Гаврилу Дожићу говорили су протопрезвитер др Александар Средојевић и мср Растко Ломпар.

“Српска православна црква, обновљена и уједињена 1920. године, утемељена је на темељу мученика из Првог свјетског рата и спаљеним и вјетром развејаним моштима Светог оца нашег Саве”, казао је, између осталог, монах др Павле Кондић, сабрат манастира Стањевићи, у документарном филму “Век уједињења”, чији је аутор Сава Самарџић, у продукцији ТВ Храм. Отац Павле каже да када се говори о уједињењу Српске православне цркве треба имати на уму да је то била општа жеља цјелокупног клира српскога народа те да није било ни једног јединог свештеника ни монаха, а камоли епископа, који је имао било шта против уједињења и васпостављања Пећке патријаршије. “И то су сви, свако на свој начин, показали и посвједочили, и дали свога учешћа у уједињењу. Тако да са ове стогодишње удаљености гледано, мирне душе можемо рећи: Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно. А да би могло тако да буде, треба да имамо на уму крв мученичку Митрополита скопског Вићентија, који је спаљен и остао са својим ђаконом без гроба и мрамора негдје у Качаничкој клисури, и преко 400 глава српских у мантији, који су крвљу својом посвједочили вјерност српском имену и Православној цркви”, казао је о. Кондић, подсјетиивши да су они страдали у највећем броју од Бугара у току Првог свјетског рата, као и од Аустријанаца. Наглашава да је темељ Српске православне цркве и 1. 350.000 српских глава, по ријечима ранохришћанским крв мученика је темељ нових хришћана. “И та Српска православна црква обновљена и уједињена 1920. године утемељена је на том темељу мученика из Првог свјетског рата, утемељена је на глави Епископа Теодора Вршачког, на ђакону Авакуму, игуману Пајсију, утемељена на свим знаним и незнаним главама. Бескрајна је то море. Утемељена је напокон на спаљеним и вјетром развијеним моштима Светог оца нашег Саве”, рекао је отац др Павле Кондић у документарном филму “Век уједињења” који препоручујемо вашој пажњи. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У новом издању емисије "Живоносни источник" на Телевизији Храм представљено је ново допуњено издање књиге „Тихи син утјехе”, о животу и делу знаменитог архимандрита Варнаве (Гвозденовића), игумана свештене обитељи манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској. О новој књизи говорили су монах др Павле (Кондић), управник архива Митрополије црногорско-приморске и сабрат свештене обитељи манастира Стањевићи, као и проф. др Зоран Илић, редовни професор Пољопривредног факултета Универзитета у Приштини. Разговор је водила Миланка Тешовић. Блаженопочивши архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Високи Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској епархији, био је настојатељ манастира Милешева и манастира Михољска Превлака. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Овај знаменити игуман савински упокојио се у Господу 25. јуна 2018. године. Повезан садржај: Нова књига о блаженопочившем савинском игуману Варнави - Тихи син утјехе

У навечерје празника Сретења Господњег и свечаног прослављања Славе Епархије тимочке, доносимо кратак историјат Епархије тимочке из пера монаха Игнатија (Марковића). Јула 1833. године књаз Милош посетио је Тимочку Крајину, која ће тек на Сретење 1834. године, заједно са 6 нахија Карађорђеве Србије, бити присаједињена Србији. Дан након Сретења 1834.г. успостављена је Тимочка Епархија, а за њеног првог Епископа хиротонисан је у Саборној цркви у Крагујевцу Доситеј Новаковић из околине Прилепа, калуђер зографски, протосинђел Нишкога Митрополита Мелентија који мученички од Турака на трећи дан Духова пострада заједно са виђенијим нишким грађанима, па игуман и архимандрит манастира Горњака. У ово време у Зајечару, седишту Тимочкога Владике, постојала је мала црквица (подигнута тек 1830. године, јер се народ овога краја сакупљао на Службу Божију у манастиру Светих Апостола Петра и Павла у Грлишту, недалеко од Зајечара) у којој ће Владика Доситеј служити своју прву службу на Васкрс 1834.г. Већ на пролеће је почела да се зида Саборна Црква Рођења Пресвете Богородице, а сам се кнез заузео да се црква што пре заврши. За зидање цркве коришћен је камен од старих надгробних споменика, а грађани су били обавезни да раде на подизању цркве. Цркву је освештао Епископ Доситеј 23. децембра 1834. године. Владика је и у свом Двору имао капелу са свим потребним богослужбеним књигама, данас се у Епархијској библиотеци чува његов Архијерејски служебник на грчком језику писан. Епископ Доситеј је пренео седиште Епархије из Зајечара у Неготин 1839. године јер није успео да Зајечарце умоли да долазе на богослужења (данас је потпуно другачија слика). Он је имао удела у стварању првог црквеног закона, новцем помагао читаонице, школе, Гимназију а био је и члан Српског ученог друштва. Епархијом је управљао 20 година и сахрањен у старој Неготинској цркви. Други Епископ је 1854-1865. године Герасим Стојковић из Великог Арада, богослов сремскокарловачки, професор београдске богословије (предавао пастирско богословље, моралку, догматику, литургику и катихетику), калуђер враћевшнички. Трећи је Евгеније Симеоновић 1865-1880. године из Беле Цркве, богослов вршачки, регистратор кнежеве канцеларије, професор београдске богословије (заједно са својим претходником на трону Неготинских Епископа), калуђер манастира Манасије. Нарочито је имао љубав према благољепију богослужења. Мојсије Вересић из Страгара код Крагујевца, калуђер манастира Благовештења, богослов београдски, па професор исте, Шабачки Епископ 1868-1874. године, пензионисан а онда Епископ Неготински 1880-1883. године. Познат по својој администрацији Митрополијом Београдском, после протеривања великог Митрополита Михаила. Епархија је 1886. године укинута, а онда 1890. године обновљена под именом Тимочка. Поново седиште: Зајечар. Мелентије Вујић је пети Епископ ове Епархије, 1891-1913. године. Он је из села Осеченице код Ваљева, калуђер је враћевшнички и као калуђер завршио је београдску богословију. Затим се школовао у Кијевској Духовној Академији, а по завршетку исте постављен је за Ректора Призренске богословије (1889-1891). Из свете Косовско-Метохијске српске земље дошао је за Тимочког Владику. Свети Владика Мелентије заиста је био и јесте дивна личност у историји нашега народа и наше Цркве. Осећао је сваку народну муку, гледао да помогне свуда где то може и материјално и поуком. Храбрио је свештенике и учио их Јеванђељу Божијем, припремао их за тешка времена која ће доћи, добар део њих и за мученичко страдање које ће доћи за време Првог светског рата. Пошто није успео да реши материјално стање свештеника, како је обећао када је Владика постао, повукао се са Епархије у Манастир Хиландар. У Хиландару се својски и мушки трудио да се обнови општежиће. Своје завештање оставио нам је и у писаној форми, па су од тога две његове књиге приређене (има их још неприређених у његовој заоставштини): Духовно злато којим се небо купује (приредио Свети Владика Николај) и Духовна градина (приредио Епископ Атанасије Јевтић). Упокојио се 1921. године и сахрањен је на хиландарском манастирском гробљу. Шести Епископ Тимочки био је др Иринеј Ћирић 1919-1921. године. Епископ Иринеј је из Сремских Карловаца, ученик Московске Духовне Академије (која ове године обележава 190 година), калуђер хоповски, па придворни патријаршијски ђакон и библиотекар у Сремским Карловцима, професор богословије сремскокарловачке. Један од најученијих људи свога времена, познат и по богословским али и по публицистичким радовима, овде се показује и на делу: сакупља свештенство, оспособљује цркве за богослужења, проповеда... А онда за Тимочког Владику долази, велики и непоколебиви стуб Цркве, Емилијан Пиперковић, 1921-1970. године. Рођен је у Липљану на Косову, где га је крстио свештеномученик Дена Дебељковић (пострадао од Бугара). Нижу гимназију завршава у Солуну, богословију на Халки (ту му је школски друг био Васељенски Патријарх Атинагора). Као питомац САСабора дипломира на Теолошком факултету у Атини 1918.г., а после годину дана докторира на тему: "Источни Илирик и право Цариградске Патријаршије над њим". Замонашен је 1911. године. Суплент је београдске реалке, па после неколико дана професор сремскокарловачке богословије 1920-1921.г. Као јеромонах био је у комисији за обнову Српске Патријаршије у Цариграду. До краја живота бавио се богословским радом, а објављивао је и по тадашњим грчким часописима. Осми Епископ Тимочки Методије Муждека, 1971-77. године, из Славоније, је дугогодишњи професор и Ректор Призренске богословије, познат по цитирању Светога Писма. Он је био ученик Светог Јована Шангајског. Иза њега су остала његова предавања, беседе... Девети Епископ Тимочки је Милутин Стојадиновић, 1978-1992. године, из Горњег Ковиља, калуђер и игуман Крушедола, први Ректор после Другог светског рата обновљене богословије у Сремским Карловцима. Владика Јустин Стефановић, Чачанин, калуђер и игуман Манастира Црна Река. Он је 1992. године администрирао Епархијом Тимочком, а онда после упокојења Епископа Милутина, постао Тимочки Епископ 1993. године. Напред смо навели, када смо говорили о Епископу Доситеју, да у Зајечару није исто стање као у његово време - да Зајечарци данас иду у Цркву. О другачијем стању говори и чињеница: да су тридесетак младих Зајечараца и Зајечарки који су у последњих десет година изабрали монашки живот по манастирима ове и других Епархија наше Цркве. Сигурно је да и у томе избору има плодова труда Епископа Јустина. Додатак: Садашњи Епископ, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Г. Иларион (Голубовић) је рођен 1974. године у Зајечару. Основну и средњу, електротехничку школу, завршио је у Зајечару. По завршетку средње школе одлази у манастир Црна Река, где проводи време упознајући се са монашким животом до одласка у војску септембра 1993. године. Одмах по одслужењу војног рока 1994. године долази у манастир Буково. Замонашен је 1997. године, а рукоположен је у чин ђакона маја месеца исте године, а потом у чин свештеномонаха на празник Светог Николе, на храмовну славу, 19. децембра 1997. године. За настојатеља манастира Буково постављен је 1998. године. Чином протосинђела је одликован 2002. а у чин архимандрита рукопроизведен је 2006. године. Од 2009. године врши дужност Архијерејског заменика. Читаву обнову манастира и стицање братства обавља смирено, трпељиво и темељно. Манастирски конак, тадашњи настојатељ, отац Иларион је, добрим делом, својим рукама саградио. Осим редовних монашких послушања и обавеза активан је био у иконописачкој и столарско-дуборезној радионици. Део свог слободног времена користи и за бављење документарно-уметничком фотографијом. Дипломирао је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, месеца јула 2013. године. Исте године богословско усавршавање наставља на мастер студијама овог Факултета. На редовном мајском заседању 2014. године, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, изабрао је, архимандрита Илариона, за новог Епископа тимочког. Хиротонију и устоличење у трон епископа тимочких обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више Архијереја, 10. августа 2014. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Прошлог, 2019. Лета Господњег предстојатељ Цркве Божје у Епархији тимочкој прославио је јубилеј - пет година преданог и плодоносног архипастирског служења. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ова Црква је добила новог јерарха у недељу 25. јануара – архимандрита Алексија (Традера) који је хиротонисан за Епископа Витезде и биће викар Првојерарха ове Цркве митрополита Тихона. Божанска Литургија је одслужена у Саборној цркви Светог Николе у Вашингтону у присуству свештенства Вашингтонске архиепископије, монаштва манастира Светог Тихона Задонског, духовних академија Светог Тихона и Светог Владимира и других. Новохиротонисани епископ Алексије биће надлежан за ставропигијалне установе ове Митрополије, међу којима су: Академија Светог Владимира, манастир Светог Тихона Задонског и Богословска семинарија у Јужном Канану у Пенсилванији. Иначе, нови епископ је примљен у Православље у манастиру Светог Тихона, где се подвизавао 10 година и предавао у Семинарији. Затим је био монах у Каракалу у Светој Гори, где је рукоположен за јеромонаха, а од прошле године живео је у манастиру Светог Тихона. Извор: Инфо-служба СПЦ

Књига Номоканон (Законоправило) Светог Саве из 1219. године је наша лична карта у цијелој европској историји, култури, цивилизацији и законодавству, о чему свједоче слова исписана руком Светог оца нашег Саве, казао је у Будви, уочи Савиндана, монах др Павле Кондић, сабрат манастира Стањевићи код Будве. Он је на Богојављење пред неколико хиљада Будвана сабраних на литији за обрану светиња, држећи у руци Номоканон, стару, дебелу књигу, говорећи о Законоправилу Светог Саве као личној карти српског народа, истакао да је у овој књизи сабрано и записано све оно најважније, што сваки владика, патрика, властелин, цар, законодавац и законољубац, и онај који жуди за правдом и истином Божијом треба да зна. У њој је записано и старозавјетно право – Мојсијево законодавство, сабрано је хеленистичко римско, претхришћанско и сво хришћанско законодавство од цара Јустинијана и Теодосија, па редом све до времена Светога Саве: „Свети Сава је симбол нашега живота и нашега мјеста у читавој медитеранској, европској и свјетској цивилизацији и правном поретку.“ Подсјетио је о. Павле да је Свети Сава у Законоправилу сабрао све најбоље из црквеног и световног законодавства и дао десеторици својих ученика, међу којима је био и Епископ зетски Иларион, приручник како да се управља и влада: Ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинитога! Поред тога у књизи је записана симфонија, сарадња световних и духовних власти за добро народа Божијег, а не за добро овог или оног властодршца, чега смо, нажалост, данас свједоци на овим просторима: „Ова књига је темељ нашега живота“, нагласио је др Кондић истичући да су управо одредбе у Законоправилу Светога Саве биле чврсти темељ за законодавство цара Душана, Душанов законик из 1349, 1354. године. По његовим ријечима у Паштровићима, у Прасквици, најдуже су се на снази задржале одредбе Душановог законика управо преписане из Савиног Законоправила: „Књига коју држим у руци је најстарији сачувани препис из 1262. године из манастира Михољска Превлака, Иловички препис , књига којом се крмани – води брод Цркве Божије.“ Међу малобројним преписима Номоканона, који су сачувани, је и Морачки препис из 1615. године, што показује колико је велико и знаменито духовно језгро простор Зете, приморја и брда. Даље је монах др Павле Кондић објаснио да су се на овој књизи училе генерације владика и монаха, да је преписивана и штампана вјековима и у Русији. „У овом зборнику црквеног и канонског права – Законоправилу Светог нашег оца Саве је сабрано све оно што људски ум у односу правног система, може да размишља о себи. Ово је књига коју у рукама треба да имају сви властодршци, сви који се баве законом, пишу законе или траже било какву правду. И ови наши садашњи законодавци који су на силу прогласили законом овај бесправно правни пројекат, треба да узму ову књигу па да у њој потраже правило како се пишу закони о односу између Цркве и државе“, каже монах др Павле Кондић и закључује да тада сигурно неће погрешити. Истакао је да смо 30 година непрекидно изложени неописивој и несагледивој тортури на наше духовне и историјске темеље, те зато посежемо за овом књигом, јер ту нећемо оманути: „Ова књига и свих осам вјекова наше духовне самосталности свједоче да је наш историјски и духовни пут утемељен на истини и правди Божијој. Осам вјекова имали смо успона и падова, али смо народ Божији који је много страдао, највише у овом апокалиптичном, да не кажем, проклетом 20. вијеку. То су велике трагедије и трауме за један мали народ, какав је српски народ, те се зато враћамо својим темељима, свом историјском и духовном наслеђу.“ Појашњавајући да је важно ко смо и коме припадамо, који су наши коријени, отац Павле је казао да треба да имамо снаге да се одупремо нападима на наше духовно историјско биће, којима је у дужем периоду изложен наш народ, свуда гдје се налази: „Али, бистра подигнута чела, узвишеног срца и духа, свакога можемо погледати у очи, јер нисмо ми, српски народ ником на сенку стали, већ смо непрекидно жртве. Зато је ова наша одбрана светиња бити или не бити. Ово што је нама Бог дао ових дана, да изађемо и сваки својим ликом, а сваки лик од нас је икона Божија, да свједочимо овим молитвеним ходом са овим знамењима, ко смо и шта смо, и коме припадамо. Нити је ово било у досадашњих осам вјекова наше духовне и историјске путање, нити ће бити, и зато морамо имати свјести и достојанства да ходимо путем Светог оца нашег Саве и свих великана и прије и послије њега до дана данашњег, како нам је то Бог дао кроз велике Божије људе као што је наш Патријарх Павле“, поручио је монах др Павле Кондић, сабрат манастира Стањевићи. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На дан када наша Света Црква слави Светог Спиридона, Епископа тримитунског, на Светој Архијерејској Литургији у Манастиру Жичи којом је началствовао Епископ жички г. Јустин, замонашена је у монашки чин мале схиме искушеница ове Свете обитељи Мирјана, добивши монашко име Јована. Након узвишеног чина пострига и прочитаног Јеванђеља, Eпископ Јустин се монаштву, свештенству и сабраном народу обратио подсећањем на вишегодишњи живот и труд сестре Јоване у светој Жичи, да би данас примила постриг и залог великог ангелског образа. Архипастир Епархије жичке г. Јустин је затим додао: „Велико је чудо Црква Божија, Црква Божија која је препознала да су хришћани у животу често одлучивали да живот свој посвете потпуно Богу, живећи као анђели, угледајући се на Пресвету Богородицу, на Светога Јована Претечу и Крститеља Господњег, Светога Пахомија, Светог Василија, Светог Саве Освећенога, данашњег светитеља Спиридона. Они су нама, потоњим монасима, преносили духовно благо – како да се ми спасавамо надумним, натприродним начином живота. То је начин живота у коме се живи девствено, безбрачно. У овоме свету који сав у злу лежи, у свету који се све више претвара у материјално, у распусно, ми хоћемо други свет, ми чезнемо за Царством небеским. Јер Господ Бог у данашњем Јеванђељу каже: „ко хоће живот свој да изгуби“, а живот значи живот у сластима, у својој вољи, у свом уму – он ће га наћи. А онај ко задобије овај живот у овоме свету – он ће га изгубити. Заиста је то тако. Овај свет има силу да пороби душу нашу. Ма како живели – или у свету или у монашким обитељима, ми смо дужни да живимо по заповестима Божијим. А монах је онај који се труди да испуни све заповести Божије. Да се одрекне воље своје. По томе се разликује од свих људи у свету. Темељ његовог живота јесте вера. Темељ живота сваког хришћанина јесте вера, али монах своју веру поткрепљује безграничном љубављу према женику Христу и сав живот свој предаје Њему у руке. А Господ Бог када прими душу нашу, када се усели у нас, када и ми можемо са апостолом Павлом да кажемо „не живим више ја, него живи у мени Христос“, тада се он рађа још овде на земљи за Царство Небеско. За њега је овде на земљи Рај. Како чусмо данас у овоме чину монашења да је монах спреман и да гладује и да жеђује и да буде омаловажаван, гоњен; да буде предаван у руке незнабожаца да га они исмевају, да га они руже, да на себи испуни све ране Христове, и он то добровољно прима, радује се томе. Какав апсурд у овоме свету! Да се неко радује када га у име било чега руже, а нама је то радост и похвала и венац. Нека Господ Бог молитвама светитеља Својих, игуманије мати Јелене, свих сестара и свих који су се данас сабрали овде, дарује снаге новој монахињи Јовани да све ово што је данас обећала пред Господом да то све испуни и да јој буде на спасење.“ Након Литургије, духовна светковина је настављена за трпезом коју је са пуно љубави и пажње припремило манастирско сестринство. Сестринство Манастира Жиче Извор: Епархија жичка

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије началствовао је у суботу, 14. децембра 2019. године, на светој архијерејској Литургији у параклису Светих Отаца Атонских у манастиру у Ковиљу, а саслуживали су епископи осечкопољски и барањски Херувим и мохачки Исихије, архимандрити Прокопије (Тајар) и Нектарије (Самарџић), протопрезвитер-ставрофор Драгомир Живанић, као и ђакони епархијâ бачке и осечкопољске и барањске. Звучни запис беседе Митрополита Порфирија После малог входа на светој Литургији, искушеника Младена Живанића, докторанда Богословског факултета Аристотеловог универзитета у Солуну, привео је његов духовни отац – Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, а монашки постриг извршио је Митрополит загребачко-љубљански, давши му име Јустин. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, митрополит Порфирије је казао да је монах сведок Царства Божјега. Допринос монаха је да буде сведок Царства небескога, да својим постојањем и својим животом, а не својом речју, преображавајући себе преображава и свако место на којем се налази. Сваки монах треба да буде свестан да, испуњавајући оно што је обећао, треба да буде оно на шта га Господ позива – да буде свети, да иде ка светости и ка савршенству. Све што се у Цркви Христовој дешава увек се тиче читаве Цркве. Ова света Литургија, и монашење које смо у њој обавили, јесте дар за читаву Цркву. Сви се данас радујемо! Честитамо владици Иринеју као духовнику брата, монаха и оца Јустина, честитамо и оцу Јустину, али те честитке значе, пре свега, молитву да оно што је обећао држи, поручио је Митрополит загребачко-љубљански. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У Солуну и Београду се одржава више активности у оквиру програма прославе 800 година самосталности Српске православне цркве и посвећења Светог Саве за првог српског архиепископа, под називом „Светогорски и хиландарски монах Свети Сава – први архиепископ српски“. Организатори програма су недобитна организација „Светогорско огњиште“ (Светогорски центар /Αγιορειτική Εστία / Mount Athos Center) из Солуна (чији су оснивачи Град Солун и Свештена заједница Свете Горе Атонске) и Фондација „Задужбина Светог манастира Хиландара“ из Београда (чији је оснивач Свети манастир Хиландар). Програм се одвија у сарадњи са Српском академијом наука и уметности и Друштвом пријатеља Свете Горе из Београда. Иницијативу за организацију програма покренуо је архимандрит Методије, игуман Светог манастира Хиландара, као члан Управног одбора „Светогорског огњишта“ и председник Управног одбора Фондације „Задужбина Светог манастира Хиландара“. Будући да је архимандрит Методије у том тренутку био представник Свете Горе у управи „Светогорског огњишта“, иницијатива је потекла из окриља ове организације, као општи светогорског допринос у обележавању великог јубилеја српског народа, Српске православне цркве и монашке заједнице Свете Горе. Имајући све ово у виду осмишљен је програм којим ће се кроз научне, уметничке, културне и духовне садржаје обележити 800 година од самосталности Српске православне цркве представљањем духовног и културно-историјског доприноса и улоге Свете Горе Атонске у духовном развоју и делима Светог Саве Српског, уз осветљавање његове личности као светогорског и хиландарског монаха и касније првог архиепископа српског. Детаљније можете да прочитате на интернет страници манастира Хиландара

Док су 7. октобра 2019. године звона у манастиру Жича објављивала радост прославе 800 година самосталности Српске православне Цркве у хришћанској Васељени, монах др Павле Кондић је, за трпезом љубави у манастиру Свете Тројице- Стањевићи говорио о путу Светог Саве у живот вјечни. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора

Предавање монаха др Павла Кондића на тему „Митра и скуфија Јустина Ћелијског“ које је одржао на Међународној научној конференцији ,,Мисао и мисија Светог Јустина Поповића“ која је одржана у Београду 10-11 маја 2019. године. ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА Поводом 125 година од рођења и 40 година од упокојења Јустина Поповића Центар за византијско-словенске студије Универзитета у Нишу, Православни богословски факултет Универзитета у Београду и Институт за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду 10. и 11. маја 2019. године у Београду организовали су међународну научну конференцију „Мисао и мисија Светог Јустина Поповића“. Монах, клирик и светитељ Православне Цркве, професор Универзитета у Београду и саоснивач Српског философског друштва — Јустин Поповић (1894–1979) сматра се једним од највећих православних теолога двадесетог века. Упркос једногласном признавању снаге његових непорециво великих интелектуалних и духовних домета, одређене димензије и аспекти његовог дела остали су или неосветљени или су предмет различитих тумачења. Циљ конференције је да осветли димензије и аспекте дела Јустина Поповића који нису довољно истражени или су подложни различитим – понекад супротсављеним – тумачењима, и да дијалошки процени доприносе његове мисли не само Православљу, већ хришћанском богословљу и духовности уопште. Извор: Радио Светигора

У недељу, 19. маја 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској,ПРОТОНАМЕСНИК ВЕЛИМИР ВРУЋИНИЋодржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: СВЕТИ САВА - МОНАХ - АРХИЕПИСКОП - ПАСТИР. Извор: Радио Беседа

Међу бројним гостима на слави капеле посвећене Светом Василију Острпшком Чудотворцу у манастиру Пустиња нашао се и монах Доментијан, сабрат хиландарске обитељи. Колико Свети Василије као понос монаха значи светогорској браћи, каква је симболичка веза између Хиландара и манастира Пустиња, сведочи о. Доментијан у разговору са Јадранком Јанковић. Извор: Радио Источник