Претражи Живе Речи Утехе

Мислим да је прошло и више од десет година од момента када сам је први пут угледао на једном од перона будванске аутобуске станице. Била је то изразито витка и висока жена у шесдесетим годинама. Дуга коса и крупне очи сведочиле су о њеној,у младости, ванредној љепоти. На себи је носила тегет блузу и црне панталоне. У једном тренутку су из њених тамних очију потекле сузе. Пришао сам јој и упитао је да ли је добро и могу ли како да јој помогнем. Убрзо је престала да плаче и укратко ми испричала своју животну причу.По занимању је била у младости балерина која је често наступала у позориштима бивше Југославије,од Београда,преко родног Сарајева до Загреба и Љубљане. Ратни вихор деведесетих је довео у Будву, у којој се издржавала тако што је давала часове клавира дјеци богатих родитеља,махом Руса. Скоро је одлучила да се пресели код своје,од скора разведене, ћерке и унучица. Тога јутра је отказала гарсоњеру у којој је приватно становала, купила карту за Источно Сарајево, да би мало прије схватила да јој је аутобус побјегао. Њени дуги,танки прсти сведочили су да је заиста ријеч о особи која, макар повремено, свира клавир. У њену причу сам посумњао када сам схватио да у руци не држи карту за Источно Сарајево, већ обичну перонску… Неких пар мјесеци касније сам је на истом мјесту срео. Носила је дугу хаљину и ципеле са потпетицама,које су још више истицале њену висину. Овог пута се неким дјевојкама представила као учитељица,која је после четири деценије рада у просвети, од јуче коначно у пензији. Кренула је да посјети сина и његову породицу у Источном Сарајеву. Оставила је поклоне и остале ствари у аутобус, пошла до тоалета и кад се вратила затекла празан перон на којем је аутобус до мало час стајао. Запањила ме је чињеница да се мене уопште није сјећала. Очито да је у тим представама, које је повремено приређивала на аутобуској станици, једино била битна њена улога, док су сви остали,невољни и несвјесни,учесници њених драма, заправо,епизодисти и натуршчици,недостојни њеног памћења. У наредним периоду сам је доста пута срео како у различитим улогама, уплакана увијек касни на исти аутобус, причајући људима различите “животне приче”. Себи је намијењивала различите улоге – од бабице у породилишту,преко инжињерке до љекарке у пензији. У тим улогама је била прилично увјерљива, будући да је успијевала да код присутних људи изазове сажаљење. Међутим, у једном тренутку је изненада ишчезла. Последњих година је не виђајући,на њу сам готово сасвим заборавио. Прошлог четвртка сам се рано изјутра запутио ка аутобуској станици,како бих на вријеме стигао на свој превоз за Цетиње. Осјећао сам благи умор,будући да смо дан прије прослављали пјешивачку славу – Зачеће св.Јована Крститеља,па смо цијели дан имали госте. Док сам чекао аутобус, изненада се,после дугог времена, појавила она,сада већ видно остарјела и осиједјела, са искривљеним уснама. Кроз ријетку косу се јасно могао видјети ожиљак на потиљку њене главе, који је сведочио о скорашњој хируршкој интервенцији на том мјесту. На себи је имала кломпе,изношену тренерку и преко ње кухињску кецељу. Овај пут је била у улози домаћице која пече пите и ситне колаче за разне врсте прослава. Иако је тешко изговарала сваку ријеч,могло се разумјети да има тешко болесног унука на Палама, коме би јутрос по возачима послала пријеко потребни новац, да није, овако немоћна,закаснила на аутобус. Један младић се сажалио и одвео је на кафу у станични ресторан. Док сам се возио у аутобусу, размишљао сам о томе како,умјесто да прослављамо Господа и благодаримо му за то што је на нас излио велике своје милости,заправо,сви ми у већој или мањој мјери проводимо вријеме у овом пролазном свијету играјући различите улоге.У тим осредњим представама и нискобуџетним филмовима,у којима се трудимо да будемо и глумци и режисери,према ближњима својим се односимо као да су епизодисти и натуршчици.На тај начин нам и живот постаје попут аутобуса за Источно Сарајево,који нас сваког дана у исто вријеме чека на истом перону.Међутим,ми увијек тако усклађујемо своје вријеме,да нам тај аутобус у последњем тренутку побјегне… Ђакон Павле Љешковић

Књига Номоканон (Законоправило) Светог Саве из 1219. године је наша лична карта у цијелој европској историји, култури, цивилизацији и законодавству, о чему свједоче слова исписана руком Светог оца нашег Саве, казао је у Будви, уочи Савиндана, монах др Павле Кондић, сабрат манастира Стањевићи код Будве. Он је на Богојављење пред неколико хиљада Будвана сабраних на литији за обрану светиња, држећи у руци Номоканон, стару, дебелу књигу, говорећи о Законоправилу Светог Саве као личној карти српског народа, истакао да је у овој књизи сабрано и записано све оно најважније, што сваки владика, патрика, властелин, цар, законодавац и законољубац, и онај који жуди за правдом и истином Божијом треба да зна. У њој је записано и старозавјетно право – Мојсијево законодавство, сабрано је хеленистичко римско, претхришћанско и сво хришћанско законодавство од цара Јустинијана и Теодосија, па редом све до времена Светога Саве: „Свети Сава је симбол нашега живота и нашега мјеста у читавој медитеранској, европској и свјетској цивилизацији и правном поретку.“ Подсјетио је о. Павле да је Свети Сава у Законоправилу сабрао све најбоље из црквеног и световног законодавства и дао десеторици својих ученика, међу којима је био и Епископ зетски Иларион, приручник како да се управља и влада: Ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинитога! Поред тога у књизи је записана симфонија, сарадња световних и духовних власти за добро народа Божијег, а не за добро овог или оног властодршца, чега смо, нажалост, данас свједоци на овим просторима: „Ова књига је темељ нашега живота“, нагласио је др Кондић истичући да су управо одредбе у Законоправилу Светога Саве биле чврсти темељ за законодавство цара Душана, Душанов законик из 1349, 1354. године. По његовим ријечима у Паштровићима, у Прасквици, најдуже су се на снази задржале одредбе Душановог законика управо преписане из Савиног Законоправила: „Књига коју држим у руци је најстарији сачувани препис из 1262. године из манастира Михољска Превлака, Иловички препис , књига којом се крмани – води брод Цркве Божије.“ Међу малобројним преписима Номоканона, који су сачувани, је и Морачки препис из 1615. године, што показује колико је велико и знаменито духовно језгро простор Зете, приморја и брда. Даље је монах др Павле Кондић објаснио да су се на овој књизи училе генерације владика и монаха, да је преписивана и штампана вјековима и у Русији. „У овом зборнику црквеног и канонског права – Законоправилу Светог нашег оца Саве је сабрано све оно што људски ум у односу правног система, може да размишља о себи. Ово је књига коју у рукама треба да имају сви властодршци, сви који се баве законом, пишу законе или траже било какву правду. И ови наши садашњи законодавци који су на силу прогласили законом овај бесправно правни пројекат, треба да узму ову књигу па да у њој потраже правило како се пишу закони о односу између Цркве и државе“, каже монах др Павле Кондић и закључује да тада сигурно неће погрешити. Истакао је да смо 30 година непрекидно изложени неописивој и несагледивој тортури на наше духовне и историјске темеље, те зато посежемо за овом књигом, јер ту нећемо оманути: „Ова књига и свих осам вјекова наше духовне самосталности свједоче да је наш историјски и духовни пут утемељен на истини и правди Божијој. Осам вјекова имали смо успона и падова, али смо народ Божији који је много страдао, највише у овом апокалиптичном, да не кажем, проклетом 20. вијеку. То су велике трагедије и трауме за један мали народ, какав је српски народ, те се зато враћамо својим темељима, свом историјском и духовном наслеђу.“ Појашњавајући да је важно ко смо и коме припадамо, који су наши коријени, отац Павле је казао да треба да имамо снаге да се одупремо нападима на наше духовно историјско биће, којима је у дужем периоду изложен наш народ, свуда гдје се налази: „Али, бистра подигнута чела, узвишеног срца и духа, свакога можемо погледати у очи, јер нисмо ми, српски народ ником на сенку стали, већ смо непрекидно жртве. Зато је ова наша одбрана светиња бити или не бити. Ово што је нама Бог дао ових дана, да изађемо и сваки својим ликом, а сваки лик од нас је икона Божија, да свједочимо овим молитвеним ходом са овим знамењима, ко смо и шта смо, и коме припадамо. Нити је ово било у досадашњих осам вјекова наше духовне и историјске путање, нити ће бити, и зато морамо имати свјести и достојанства да ходимо путем Светог оца нашег Саве и свих великана и прије и послије њега до дана данашњег, како нам је то Бог дао кроз велике Божије људе као што је наш Патријарх Павле“, поручио је монах др Павле Кондић, сабрат манастира Стањевићи. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Парох грачанички протојереј Саво Шмигић секретар Црквеног суда Епархије Рашко-призренске говорио је о манастиру Грачаница једној од најљепших Светиња наше цркве која је на листи Свјетске културне баштине UNESCO, животу у својој парохији грачаничкој, ратним дешавањима у Приштини, у Призрену гдје је и живио, и о животу Срба сада у Грачаници. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора

Извор: Српска Православна Црква