Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'митрополиту'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Добро се сећам дана када сам први пут срео епископа Калиста. Био је фебруар 1994. године. Имао сам 16 година. Дошао сам на три дана у школу у бенедиктинском самостану у Северном Јоркширу. Усред семестра је био кратак распуст и дошао сам на неколико дана у Оксфорд, где је манастир имао мали колеџ за монахе и студенте мирјане. Нисам планирао даље студије у Енглеској. Готово све што сам видео око себе у овој земљи ми се гадило. С једне стране, сањао сам да се што пре вратим у Санкт Петербург. С друге стране, желео сам да студирам у Богословији у земљи у којој живот Православне Цркве није био деформисан совјетским временом. Директор колеџа је организовао два састанка за мене: са епископом Калистом и његовим руским студентом, који ми је деловао веома зрело, иако је имао 27 година! Звао се јеромонах Иларион (Алфејев). Питање где студирати се решило само од себе. Са епископом Калистом смо се редовно састајали током осам година колико сам студирао на острву. Током моје три године у Оксфорду, виђао сам га сваке недеље у православној цркви, која је првобитно била изграђена за две заједнице – Цариградску и Московску патријаршију. Долазио сам у његов дом на туторијале – индивидуалне часове, на његова предавања о патристици и православној традицији. Сећам се да сам, када сам дошао код њега, рекао да ћу написати докторску дисертацију о Св. Јовану Климаку. Епископу Калисту није било тешко да ми одмах понуди готов план за дисертацију, који сам и следио. Последњи пут смо се видели у његовој кући пре две године. Причао сам епископу о служењу у Шпанији, напољу је почела грмљавина, а ја сам се враћао кроз универзитетски парк, размишљајући о томе како је дивно и непредвидиво ткиво Божијег Промисла у времену. Митрополит Иларион је прилично тачно пренео појаву епископа Калиста у својој књизи „Православно богословље на прелазу векова“. Желео бих само да додам неколико осврта његовом имиџу који ми се чине важним. Сваком, ко је видео живот православне дијаспоре, познат је феномен када се Европљани или Американци, прешавши у православље, очајнички претварају да су Руси или Грци својим изгледом и манирима. Епископ Калист није имао наговештаја о нечему сличном. Био је Енглез до сржи, комбинујући личну скромност са унутрашњим достојанством и племенитошћу. Сећао се Толкина и Луиса, познавао је свештеника Николаса (Гибса), учитеља деце краљевске породице и оснивача прве православне парохије у Оксфорду. За нас, његове ученике, кроз комуникацију са њим су се откривали светови. Осим тога, знао је да споји бескомпромисну оданост православној традицији са апелом на савременог човека и његове потребе. Патристика за њега није била археологија. Такође је могао бити критичан према својим закључцима. Тако је признао да многе аргументе против женског свештенства, које је у прошлости сматрао убедљивим, сада не сматра таквима, иако никако није постао његов присталица. Има још нешто важно. За њега корпоративна етика и лојалност никада нису били изнад моралних принципа. Принцип „морам да подржавам свој патријархат у свему, јер то је мој патријархат“ није за њега функционисао. Тако, када се заједница Московске Патријаршије у Оксфорду преселила у Цариград, а део заједнице, на челу са свештеником Стивеном Платом, протеран из једине православне цркве у граду, владика Калист је то на све начине подржавао. Последњих година његовог живота, када му је била потребна помоћ и брига, те напоре су преузели чланови ове заједнице. Поред тога, након признања ПЦУ од стране Цариградске патријаршије, епископ Калист је јавно изјавио да је расколницима дата аутокефалност. Он се никако није плашио да критикује политику Цариграда према Украјини. Смрт епископа се очекивала за неких месец дана, а могла се десити и сваког часа. Али, десило се да је његов омиљени ученик, митрополит Иларион, дошао код њега и одслужио Божанствену Литургију у просторији где је лежао епископ Калист. Исте ноћи он се упокојио, а први парастос над његовим телом такође је обавио митрополит Иларион. Било би превише претенциозно са моје стране да себе називам учеником Митрополита Калиста, али ћу га увек памтити и сећати га се као свог учитеља. Часна је смрт светих Његових пред Господом. протојереј Андреј Кордочкин приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
  2. Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и осам никшићких свештеника ослобођени су оптужби да су на празник Светог Василија Острошког, 12. маја 2020. године прекршили Кривични законик Црне Горе учешћем у молитвеном ходу десетина хиљада верника у част Острошког Чудотворца, известила је Митрополија црногорско-приморска. Одлуку је донео данас Основни суду у Никшићу. Адвокати одбране истакли су у завршним ријечима да Митрополит Јоаникије, тада Епископ будимљанско-никшићки и осморица свештеника нијесу извршила кривично дјело које им се ставља на терет. Адвокат Сава Костић рекао је да је ријеч о историјском поступку не само за правосуђе, већ и за историју Црне Горе јер се никада није десило да Митрополит и свештеници буду ухапшени од своје државе и полиције, а онда да им се суди. Костић је тајкође рекао да радња кривичног дјела може бити прописана само Кривочним закоником што овдје није случај. Он је нагласио да у Црној Гори није било уведено ванредно стање приликом проглашења епидемије па да самим тим акти о мјерама сузбијања ширења вируса немају правну снагу. Адвокати су у завршним ријечима рекли да 12.маја 2020.године није одржана литија већ молитвени ход, да нико од свештеника није позивао народ да се окупи, као и да се први случај заразе корона вирусом у Никшићу након тог дана појавио тек 23. јуна 2020. Суду се обратио и Митрополит Јоаникије који је казао да су тога дана урадили једино оно што су могли: изашли у сусрет народу који је дошао из пијетета и поштовања према Светом ВасилијуОстрошком и кренули у молитвени ход и на тај начин спријечили могући хаос. “Овако се народ разишао благовремено, сви отишли задовољни и без посљедица”. Владика је рекао да надлежни органи тога дана нијесу радили свој посао, као и да су у том периоду одржавани и политички скупови и да држава, полиција и тужилаштво нијесу реаговали. Архијерејски намјесник никшићки протојереј-ставрофор Бобан Јокић је казао да је бити свештеник част и чест, али и одговорност и обавеза, посебно у овим олујним временима. Рекао је да свештеници нијесу позивали народ на окупљање, али јесу били са тим народом, што му служи на част и од те части и одговорности не бјежи. “Иако нам је битан суд који ће изрећи судија, много нам је битнији суд народа, а народ је и тог и осталих дана касније рекао своје”, казао је отац Бобан Јокић. Митрополит, тадашњи Епископ будимљанско-никшићки, и свештеници, Бобан Јокић, Драган Крушић, Василије Брборић, Данило Зиројевић, Жељко Ројевић, Остоја Кнежевић, Никола Маројевић и Мирко Вукотић, нашли су се пред судом због сумње да су на празник Светог Василија Острошког, 12. маја 2020. године, прекршили Кривични законик Црне Горе , тј. “поступали супротно наредбама Министарства здравља о спрјечавању ширења опасне заразне болести и на Тргу Шака Петровицћа окупили се заједно са грађанима, а затим обављали вјерски обред ван вјерског објекта — литије улицама града”. Р. Војиновић Фото: РТЦГ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Поводом друге годишњице од упокојења светопочившег Митрополита Амфилохија, на дан његовог упокојења, 30. октобра 2022. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије началствовао је Светом архијерејском литургијом у подгоричком Саборном храму Христовог Васкрсења. Саслуживали су Његово Високопреосвештенство Архиепископ михаловско-кошицки г. Георгије из Православне цркве чешких и словачких земаља, Преосвећена господа Епископи: брегалнички Марко, рашко-призренски Теодосије, пакрачко-славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, будимљанско-никшићки Методије, захумско-херцеговачки Димитрије, оци Теологос и Лука из манастира Григоријата, као и свештенство и монаштво из више Епархија Српске Православне Цркве у молитвеном присуству верног народа, известила је Весна Девић а пренела Митрополија црногорско-приморска. У литургијској проповеди након прочитаног зачала из Јеванђеља сабранима се обратио отац Лука, из манастира Григоријата, који је заблагодарио Господу на прилици и Митрополиту на позиву, да буду присутни данас овде на овој Светој литургији и парастосу Митрополиту Амфилохију. “Благодат Светога Духа поплавила је у овом тренутку овај храм, као што испуњава сваки православни храм за време божанствене Литургије. Али такође поплавила је и благодат Божија овај храм у овом моменту зато што смо сви дошли овде данас да се помолимо за упокојење душе блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Дошли смо, такође, и једна мала делегација свештеног манастира Григоријата, зато што нас је личност Митрополита повезала са овим местом и генерално са српским народом”, беседио је отац Лука. Објаснио је да повезаност ове обитељи са блаженопочившим Митрополитом потиче и од његове духовне везе, љубави и пријатељства, са блаженопочившим о. Георгијем, игуманом свештеног манастира Григоријата. Упознали су се 1970. године када су били на студијама на Теолошком факултету у Атини, а повезао их је Свети Јустин Поповић: “Аскетски лик Светог Јустина Поповића, његова духовност и његова љубав за Христа, сјединила је ову двојицу људи. Митрополит Амфилохије, држећи се предања Светог Јустина, пројавио је предање Цркве у њеном континуитету и због таквога предања ми смо пратили нашег блаженопочившег игумана, а преко њега и Митрополита Амфилохија кога смо заволели и увек смо га волели и сада, када више није међу нама, највише га волимо.” У наставку свог поучног слова отац Лука је казао да теологија која карактерише личност Светог Јустина, оце Амфилохија и Георгија је заправо једна свакодневна борба против човекоцентризма (хуманизма), односно филозофије живота без Христа, што је први грех човеков из кога проистичу сви други грехови људски. Даље је казао да нам Свето јеванђеље даје решење како да превазиђемо човекоцентризам и постанемо Божији људи. Овај храм, како је казао, један је од знакова постојања богочовечанства, подсетивши на Митрополитове речи, изговорене пре него што ће направити овај храм, да је један град без свештенога храма као тело без срца.Такође је подсетио на једну беседу Митрополитову, коју је написао на грчком језику, где каже да добротољубиви покрет на Балкану јесте заправо прави одговор на хуманизам који долази из Европе. “Причињава нам велику радост зато што ви, благочестиви српски народ, не прихватате такве утицаје хуманизма, као што смо и недавно могли да чујемо у беседи Свјатјејшег Патријарха Порфирија. Свака наша лична одбојност према хуманизму, свака наша разумна дистанца од хуманизма јесте један принос Христу.” На крају отац Лука је поручио да наша пала људска природа тражи да се понашамо човекоцентрично, али да нам је Господ показао прави пут којим треба да ходимо. “Наш Бог је небески жетелац, баца свакога дана семе благодати на нас, бодри нас свакодневно да се боримо, да у нашим срцима изникне то семе које је Господ посејао, али да да свој плод не само у неком броју тридесет или четрдесет него у стотини. Тражим молитве Високопреосвећеног Митрополита и осталих светих архијереја, као и молитве побожног свештенства и вас благочестивог верног народа, да сви наставимо нашу борбу и истрајемо у обожењу, јер заправо учење Светог Јустина и наших светих отаца Амфилохија и Георгија, јесте заправо идење ка обожењу.” На крају Свете службе Божије, одслужен је парастос светопочившем Митрополиту Амфилохију, а потом се сабранима обратио Високопреосвећени Владика Јоаникије, који је заблагодарио браћи саслужитељима, амбасадору Руске Федерације у Црној Гори, верном народу, што су се данас сабрали у великом броју на ову свету службу, да се заједнички Богу помоле и причесте Светим тајнама Христовим и посебно да се молитвено сете нашега Митрополита Амфилохија, велике личности васељенских размера. “Када гледамо на његов живот од рођења па до упокојења, посебно када гледамо на његова дјела, можемо назрети Христа кроз његов лик, јер немогуће је да човјеку успије у овоме животу да остави тако дубоки траг, да учини тако велика дјела, не само што је подигао овај храм и храм у Бару и многе светиње по Црној Гори обновио, не само то што је сабрао дјецу и народ у храм Божији, што је привео Христу, него и то колико је претрпио од противника, који су на сваки могући начин гледали да спријече њега и његово дјело”, бесједио је Митрополит Јоаникије. Додавши да је блаженопочивши прошао један трновити пут, али да је имао Христа у своме срцу и да се никада није жалио, Владика Јоаникије је казао да је он био апостол нашега доба и да се на њега може применити реч Светог апостола Павла: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје! Подсећајући присутне на блаженопочившег Митрополита, истакао је да је он био неуморан те да га нико није могао пратити чак ни у последњим годинама његовога живота. Пред сами крај свога живота, када се разболео од корона вируса, говорио је: Бог ми је дао такву прилику да састрадавам са милионима људи који су заражени, а многи од њих и умиру. “Он је, драга браћо и сестре, запамћен у цијелој православној васељени као велики Христов јерарх. Пособно нам је драго што су га запамтили и са великом љубављу га помињу браћа Светогорци. Данас сте чули ријеч нашега драгог брата у Христу и великог пријатеља оца Луке из манастира Григоријата. То открива само да је и наш Митрополит био по духу Светогорац. А и како би могао издржати све тешкоће и свој трновити крстоносни пут са много оспоравања, како рекосмо, да није био човјек Духа Светога – Божији човјек”, рекао је Митрополит. Истичући да блаженопочивши није марио ни за шта на овоме свету, чак ни за свој живот, само да Господу угоди и да се жртвује за своју Свету Цркву и свој народ, Владика Јоаникије је посведочио да је такав био свуда… и у Светом архијерејском сабору и на Сабору на Криту и на васељенском плану. “Њега су све ране, све тешкоће свих хришћана, ако хоћете и сваког човјека, бољеле. Он је био састрадална душа која осјећа патње своје пастве и својих ближњих, на крају и свакога човјека”, казао је Високопреосвећени. Подсетивши на његову жртву за Косово и Метохију, нагласио је да је он био као и Његош у свом времену, како је то Иво Андрић рекао, трагични јунак косовске мисли те да је продужио Његошеву и косовску и ловћенску мисао. “На крају, због његове жртве, он се настанио у наручје Христово, али се истовремено настанио и у срцима и души свога народа и ту му је мјесто. Иако је отишао, али пошто пребива у души свога народа, он је и даље са нама и кријепи нас, не само својим примјером него и својим молитвама које узноси пред пријестолом Божјим за све нас. Нека би вас за ову љубав коју имате према своме љубљеноме блаженопочившему архипастиру, Бог обилно наградио и окријепио и правим путем руководио у све дане вашега живота. Да вас његов примјер увијек охрабрује, јер имамо доста тешкоћа и искушења у свим временима, па и данас, а биће их и убудуће. Али он нам је као Божији човјек показао прави пут, заправо сјединио нас са Господом и Спаситељем нашим Исусом Христом, који је Пут Истина и Живот”, поручио је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. Потом су се архијереји и народ Божији сабрани у Христу помолили на гробу светопочившег Митрополита Амфилохија у крипти храма, тачније у параклису посвећеном Светом Амфилохију Иконијском по којем је светопочивши Митрополит и добио своје монашко име. Данашњем молитвеном сабрању присуствовали су Његова Екселенција г. Владислав Маслеников, амбасадор Руске Федерације у Црној Гори, представници јавног и културног живота. Звучне записе преноси радио "Светигора" на овом линку. +++ У оквиру Дана Митрополита Амфилохија, који су почели 28. октобра, у крипти Саборног храма вечерас од 19 часова се одржава вече посвећено академику Матији Бећковићу, као и додела награде ,,Извиискра Његошева”. Током ове свечане вечери говориће Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, академик проф. др Јован Делић, председник жирија, проф. др Иван Негришорац, члан жирија и академик Матија Бећковић. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Светога трона пећкога г. Амфилохије (Радовић) уснуо је у Господу 30. октобра 2020. године, уочи празника Светог Петра Цетињског. Сахрањен је 1. новембра у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Патријарх Порфирије: Одлучили смо да упутимо материјалну помоћ Украјинској Православној Цркви и њеном митрополиту Онуфрију. Наш скромни прилог је израз љубави према нашој потребитој браћи и сестрама у Украјини. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. фебруара 2022. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог Саве на Врачару уз саслуживање преосвећене господе епископа далматинског Никодима и ремезијанског Стефана, свештеничког братства храма Светог Саве и јереја Богољуба Остојића из Загреба и Дејана Мандића из Копра. У наставку доносимо Патријархову беседу у целости: -У име Оца и Сина и Светог Духа. Још једну недељу смо ближи почетку Велике четрдесетнице и зато нас данас Црква кроз одломак из Јеванђеља Матејевог потсећа шта је смисао и шта је циљ нашега живота, а то није ништа друго до Царство небеско или Царство Божје. Јасно је из ове кратке приче, као и из свеукупног искуства Цркве Божје, да Царство Његово није нека апстракција, и не само то, него да се не тиче искључиво и само будућег века, него да је Царство Божје овде међу нама и у нама и да оно зависи од тога колико су наше духовне очи отворене и какав је наш став у односу на Сина Божјег, у односу на Христа који је дошао међу нас ради нашега спасења. Царство Божје подразумева суд, али не суд као један правнички процес у који ћемо ми људи стати пред лице Божје и у којем ће Он да мери наша добра дела и пореди са лошим делима и онда од тога шта превагне да ће зависити место које ћемо заузети у Царству Божјем. Рекли смо да Царство Божје почиње овде и сада и да је Бог судија, али судија који суди својом љубављу. Његова праведност је нераскидиво повезана и испреплетана љубављу Божјом према својој творевини и нарочито љубављу његовом у односу на нас људе. Наиме, Бог својом љубављу узима у наручје све људе без разлике на то како се ко поставља према Богу и према Његовој љубави. Он све грли љубављу својом. Да ли ће та Његова љубав бити мука или радост за нас зависиће како ми одговарамо на Његову љубав. Да ли чезнемо за њом? Да ли је љубав Божја оно што осећамо да нам је једино потребно? Да ли смо отворени за љубав Божју независно од тога на ком степену духовном се налазимо, независно од тога колико често падамо и колико често желимо да устанемо? Дакле, наша потреба за Богом и свесна одлука да хоћемо и да желимо да живимо Његовим заповестима, Његовим законом, Његовим системом вредности, чини нас да стојимо чврсто у Његовом наручју. Бог је дао слободу свакоме од нас и свако може ту љубав Божју да одбаци, да не одговори на њу узвраћајући адекватно и онда ће тај загрљај љубави Божје за онога који тако афирмише себе кроз своју слободу бити мука, бити оков. То ће бити његов пакао. Бог, дакле, суди љубав, а ми смо позвани љубављу да узвраћамо. Међутим, та наша љубав у односу на Бога није философија празна и пуста, није апстракција, него се тиче нашег свакодневног живота. Једном речју, наша љубав према Богу, али и наш свеукупни став према Њему, наша вера, проверава се, потврђује се, види се у нашем међусобном односу, види се у томе како се ми односимо једни према другима и зато у овој причи Господ јасно каже ко узвраћа на Његову љубав, а ко не одговара Његовој љубави: „Кад сам био жедан и кад сам био гладан ви сте ме напојили и нахранили, кад сам био странац ви сте ме примили у свој дом”. Дакле, онда када смо чинили на разне и многе начине љубав у односу на наше ближње, једни према другима, тада смо потврђивали и показивали своју веру, тада смо узвраћали на Његову љубав, коју он нама штедро даје. Заправо, све што чинимо једни у односу на друге, у односу на природу, у односу на себе и своје биће, па и своју природу, све то чинимо Богу. Не постоји ништа што је аутономно људско и што се дешава само у хоризонтали. Може бити да ми мислимо да то јесте тако, али што год помислили, рекли, чинили другима и читавој творевини, све то заправо чинимо Богу. Испуњавајући закон Божји и заповести Његове у односу на ближње своје ми потврђујемо сами себе као неког ко жели да живи у заједници са Богом и онда нас Бог препознаје као своје. И обрнуто, онда када смо груби једни према другима, када осуђујемо једни друге, када отимамо једни другима, када исказујемо мржњу једни у односу на друге, када смо љубоморни, када оговарамо и тако даље и тако редом, тада ми заправо потврђујемо да не желимо са Богом. А и онда кад је то наше животно опредељење, и када падамо на свим овим пољима, Бог нас ипак неће одбацити. Управо у духу данашње јеванђељске приче, у молитви се сетимо свих оних који страдају данас у Украјини. И управо опет у духу данашње јеванђељске приче, ја вас молим, тако смо одлучили, да све прилоге који се скупе у храмовима на светим Литургијама и мимо њих и данас и ових дана саберемо у упутимо Украјинској Православној Цркви и њеном митрополиту Онуфрију и да он то што ће бити наш скромни прилог и израз љубави достави тамо где је потребно, а сигурно је потребно. Нека би Бог дао да будемо са Њим и да будемо за Њега опредељени како бисмо онда имали мир у себи, али исто тако да можемо да се молимо заједно једним устима и једним срцем за мир пре свега данас у Украјини, али и за мир у читавом свету, амин. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Дана 15. фебруара 2022. године, на празник Сретења Господњег, када се обележава Дан државности Републике Србије, председник земље Александар Вучић доделио је висока државна признања истакнутим личностима у науци и култури, представницима других области живота српског друштва, као и низу страних држављана. Митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, одликован је Орденом српске заставе (I степена). Овај орден, други по важности у хијерархији државних награда Републике Србије, додељује се за посебне заслуге у развоју међународних односа Србије са другим државама или међународним организацијама, као и за изузетан допринос развоју и јачању сарадње и пријатељских односа са другим државама. Надалеко је познато учешће митрополита Илариона у припреми и реализацији великог пројекта израде мозаика храма Светог Саве у Београду, који су руски мајстори реализовали уз помоћ Русије и Руске Православне Цркве. На ордену је представљен златни венац од ловоровог листа, на којем се налази државна застава са грбом на тамноплавој ленти. Орден је у облику осмокраке звезде, сребрне боје. Орденом српске заставе (II степена) одликован је протојереј Николај Балашов, заменик председавајућег ОСЦП-а. * * * Србија 15. фебруара обележава главни државни празник – Дан државности. На данашњи дан 1804. године подигнут је први устанак против османског јарма, а 1835. године, такође на празник Сретења Господњег, донет је први демократски Устав Србије. Извор: Мospat.ru
  6. Дана 2. фебруара 2022. године одржана је свечана церемонија уручења највиших државних признања у Великој сали у Кремљу, којом је одата почаст истакнутим руским личностима у науци, медицини, ваздухопловству, уметности и низу других области. Поздрављајући учеснике церемоније, шеф државе је истакао: „Свако од вас има своју судбину, своју „линију живота“. Али све, безусловно, уједињује жеља да раде за добро своје домовине, друштва, наших грађана. Ваша достигнућа су већ отворила и отварају нове хоризонте у разним областима, у разним сферама, служе модерном развоју Русије, дају велики допринос успешној будућности наше земље, дају пример посвећености раду, дужности, одлучности и способности да се доносе тешке, понекад нестандардне одлуке.“ Међу награђенима је и митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, ректор Општецрквених постдипломских и докторских студија „Свети Ђирило и Методије“. Одликован је Орденом Александра Невског „за велики допринос развоју међународних и међуверских односа“. У говору након свечаног уручења високе државне награде епископ Иларион је рекао: „Дубокопоштовани Владимире Владимировичу, хвала вам што сте, на препоруку Његове Светости Патријарха, доделили висока државна признања руководству и појединим сарадницима Одељења за спољне црквене послове. Нашу институцију понекад називају црквеним Министарством спољних послова, што није сасвим коректно, пошто се не бавимо само спољним пословима, већ и међуверским односима у нашој Отаџбини. А последњих година све више се осећамо као нека врста одбрамбеног ресора, јер морамо да бранимо свете границе наше Цркве. Руска Црква је настајала у периоду дужем од десет векова, и ми смо је наследили у границама у којима је настала. Нисмо је ми створили, не треба да је рушимо. Наставићемо да се одупиремо оним спољним изазовима са којима смо се данас суочили. Желео бих да искористим ову прилику да Вам се захвалим на подршци коју пружате прогоњеним хришћанима широм света. Захваљујући руској војсци, терористи су протерани из Сирије. Но, у низу других земаља на Блиском истоку, где терористи и радикалне групе нападају хришћане, њима је такође потребна заштита и помоћ Русије. Нарочиту пажњу данас заслужује Африка. У неким државама тог континента покренути су потпуни прогони хришћана. Верници Африке са надом гледају на Русију и њеног председника, на Руску Цркву и њеног Патријарха. Они излазе на улице са плакатима: „Хвала Путину, хвала Патријарху Кирилу“. Придружујем се овим речима захвалности и желим Вам, поштовани Владимире Владимировичу, добро здравље и Божију помоћ у Вашој служби.“ Извор: Мospat.ru
  7. Навршила се година од земаљске кончине великог пастира, јерарха наше Цркве, једног од најзначајнијих теолога и личности нашега времена, Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Прилог Радио-Светигоре На годишњицу његовог упокојења, данас, 30. октобра, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици Свету заупокојену литургију и помен на његовом гробу. Саслуживали су Преосвећена господа епископи: милешевски Атанасије, диселдорфски и све Њемачке Григорије, полошко-кумановски Јоаким, рашко-призренски Теодосије, пакрачко-славонски Јован, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, будимљанско-никшићки Методије, марчански Сава, викар Патријарха српског Порфирија, са свештенством и свештеномонаштвом из више епархија наше Цркве уз молитвено учешће вјерног народа. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Епископ рашко-призренски г. Теодосије је казао да нам Господ кроз Свето јеванђеље поручује: Ко слуша реч моју и вјерује у онога који ме је послао, има живот вечни и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот те да је у овој реченици Господ рекао све што је потребно за наш живот и за наше спасење. “Потребно је слушати ријеч Божију јер то није обична ријеч. У ријечи Божијој је сила Божија којом се ми освећујемо и спасавамо, а вјера је за нас потребна, јер то су двери нашега бића. Вјером ми отварамо своје срце, свој ум за Господа. Онај ко има вјере, он прима Господа и не живи он него живи Христос у њему”, бесједио је владика Теодосије. Епископ рашко-призренски је објаснио да постоје двије смрти и два васкрсења: прва смрт је смрт душе, а друга је смрт тијела. Такође, како је казао, још у овоме свијету можемо васкрснути душом, а засигурно ћемо и васкрснути тијелом: “Нови Адам Христос, који је истинити Бог и истинити човјек, он је побиједио и гријех и смрт и ђавола. Он је по свему био човјек, само не по гријеху. И зато што није згријешио, а живио је у овом свијету грешном, Њему је дат суд, да суди свима људима и овоме свијету. И сви ће васкрснути неминовно, али ће једни васкрснути за живот вјечни, а други ће васкрснути за суд. Онако како живимо у овом свијету и коме смо служили овдје у овом животу, тај удио ћемо добити и у вјечном животу.” Подсјећајући да данас у овом Храму Васкрсења, који је плод љубави блаженог спомена нашег Митрополита Амфилохија, узносимо Господу молитве за спасење наших душа, за спасење цијелога свијета, за душу нашега Митрополита Амфилохија, владика Теодосије је казао да нас је наш Митрополит учио љубави Христовој не само ријечју, већ примјером и животом. “Он је ходио путевима својих отаца и све што је наслиједио, он је то сачувао и надомјестио све што је недостајало, све у славу Божију, а за Цркву Божију и овај вјерни народ. А ми данас, благодарни Богу што смо имали учитеља, пастира, оца, слиједимо његов пут, настављамо његово дјело јер то је Божији пут који води у васкрсење и живот вјечни. Овај храм је нешто најљепше у овом граду, попут Соломоновог храма подигнут је у славу Божију, и слава Божија испуњава овај храм и освећује све нас који смо у њему, али овај храм је нама драг по томе што у њему почивају и мошти нашег драгог блажног спомена Митрополита Амфилохија. И ми се овдје сабирамо и цјеливајући његов гроб, ми цјеливамо самога Христа којим је он живио и за кога је живио”, закључио је у свом архипастирском слову Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије. Након причешћа вјерних служен је парастос блаженопочившем Митрополиту Амфилохију, послије којег се сабранима обратио Митрополит Јоаникије који је казао да се данас широм православне васељене, на годишњицу упокојења блаженопочившега Митрополита, у свим храмовима узносе молитве за покој његове душе, али да “исто тако осјећамо докле се молимо Богу за покој његове душе, да се и он моли за нас”. Благослов Његове светости Патријарха српског г. Порфирија светоме сабрању пренио је владика мачвански Сава који је казао да смо се данас сабрали у храму који је деценијама заједно са својом паством зидао блажене успомене Митрополит Амфилохије, а који је круна његовог тридесетогодишњег рада: “Али његовог рада не само у зидању овога и других храмова, него у зидању и изграђивању живе Цркве Божије, у изграђивању храма Духа Светога. Та Црква Духа Светога, та жива Црква, се сабира по сводовима овога и других многобројних храмова и манастира које је својим трудом, и вашом помоћу, обновио блаженопочивши Митрополит прије свега да заблагодари Богу за све и за сва, за сва добра која нам је Господ дао. Да заблагодари Богу за живот прије свега, за разум, за могућност да спознамо шта је то и који је Божији пут. Да заблагодаримо Богу за могућност крштења, чланства и живота и живљења у Цркви, живљења у заједници, изграђивање заједнице љубављу.” Владика Сава је казао да се окупљамо у храму да заблагодаримо Богу и на људима, на нашим ближњима, крвним, али и духовним сродницима, и онима који нас духовно изграђују. Нагласио је да смо се данас окупили да заблагодаримо Богу што је овом народу у ово вријеме дао личност, архијереја у личности, блажене упомене Митрополита Амфилохија, који је васкрсао и духовно родио овај народ: “Зато браћо слободно можете поновити ријечи апостола Павла који је рекао: Такав нам архијереј требаше. Ви сте имали архијереја који је као древни пророк из древних времена водио народ кроз пустињу. Тако је и он водио народ кроз духовну пустињу да би га извео у благословену и обећану земљу, која је слобода и радост у Духу Светоме и већ овдје на земљи предокушај Царства небескога које ишчекујемо. Архијереја сте имали који је био стражар и чувар ваших душа, који је имао ревност за дом Божији, али и ревност и љубав за свакога од вас појединачно. Зато послушајте апостола Павла који вели: Сјећајте се својих старјешина који вам проповиједаше ријеч Божију, гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову.” Преосвећени владика мачвански Сава је подсјетио да је свршетак живота Митрополита Амфилохија био благословен, и за њега и за све нас, а да је вјера његова, коју је утврдио и проповједао и коју нам је оставио, да смо сви рођени за Царство Божије и да је једини спас, како је говорио и писао у Јагњету, у Христу Господу нашем, који се као јагње невино принио на жртву за свакога од нас: “Али који је истовремено и пастир који брине о свакој души повјереног му стада. Његову вјеру, дакле у Христа Господа кога треба вољети, коме се треба молити, и кога се једино треба бојати, сачувајте у својим срцима. Још једном вам преносим благослове Његове светости Патријарха Порфирија који се данас заједно са цјелокупни свештенством наше Цркве моли за покој душе Митрополита Амфилохија, и са свима нама се моли да Господ настани његову душу у Сабору светих, а да му међу нама буде вјечна слава и хвала и вјечан помен”, поручио је Епископ марчански Сава, викар Патријарха српског. Митрополит Јоаникије је након тога се у свом обраћању подсјетио на ријечи нашега блаженопочившег Митрополита, који је чинио огромна, монументална, непрегледна дјела, да му је и васиона била мала и тијесан овај створени свијет. “Од кад је прешао из овога свијета у нови живот, некако можда и још се више дивимо и његово дјело сагледавамо из неке нове необичне перспективе. Али оно што је ипак јасно, он је носио Господа Исуса Христа и благодат Његову и Дух Његов у своме срцу, и мудрошћу Божијом био је осјењен и сила ријечи Божије дјеловала је кроз његову ријеч. Имали смо архијереја који је био и остао сасуд благодати Духа Светога, човјека такве љубави и такве ревности да је свега себе принио на жртву Господу Исусу Христу, али то значи истовремено и своме народу и свакоме од нас појединачно. Он је тако и говорио да се кроз жртву достиже до љубави и да без жртве не можемо достићи смисао живота и да у сваком добром дјелу имамо садржану жртву, а то је заправо Христова голготска жртва”, бесједио је Митрополит Јоаникије. Блаженопочивши Митрополит се често успињао на голготу Христово, и ту се, како је нагласио Високопреосвећени владика Јоаникије, осјећао најсигурнијим и тада је био најјачи јер је био са Христом: “И није се одвајао од Њега ни у временима када је изгледало да је све мирно и лијепо, а посебно у оним временима када је трпио тешкоће и увреде. Други човјек, све ми се чини било ко од нас, да се нашао у ситуацији каквој је он био кад је дошао у Црну Гору, клонуо би духом колико је било препрека, колико мрежа лукавства, пакости и злобе, које су га одмах почеле ловити. Али су се грдно преварили. То је био Амфилохије који се није дао уловити па су се те мреже полако, али сигурно, распадале као паучина”, нагласио је Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. Истакао је да је требала снага духа и огромна храброст и визија да се нешто уради од онако спепељене Црне Горе, али да је Митрополит Амфилохије осјећао онај огањ вјере који тиња, а који му је оставио његов претходник Митрополит Данило. По његовим ријечима он је дошао да разгори тај огањ вјере и да очисти, спали, све нечисто, а да још љепшим покаже оно што је здраво и чисто. “Он је знао шта је Црна Гора и шта Црна Гора баштини, а знао је такође добро, и то је често говорио, шта није Црна Гора, шта је рђа коју треба склонити са лица Црне Горе. И он је у томе, као човјек који има свој животни вијек, у потпуности успио и свима нама показао. И вратио Црну Гору њој самој, вратио је Његошу, Светом Петру, Светом Сави, Светом Кирилу и Методију. Вратио је Христу, вратио је тамо гдје је она увијек и била, али понекад се нама тако учини да је она неђе отишла, као што многи и чине па бјеже и од себе и од својих предака, и од својих коријена и од својих светиња, и од своје вјере и своје браће, и од своје дјеце.” Митрополит Амфилохије је као нови Свети Петар Цетињски, као нови Његош, као нови Марко Миљанов, оставио предубок траг и као архијереј, као пастир, као учитељ и просветитељ, као немар и објединитељ народа: “Посебно као онај који је по угледу на Христа Господа претрпио премного увреда, оптужби, лажи, клевета, и трпи и дан данас. И дан данас неки би да узнемире његов гроб јер немају мира, толико је Амфилохије уздрмао све оно што је лажно и све оно што је вјештачко, и сваки фалсификат показао да је лажан”, рекао је и додао да у нашој историји имамо такве архијереје у чији ред је достојно стао наш блаженопочивши Митрополит. Подсјетивши да се он упокојио уочи Светога Петра Цетињскога, а да је на дан Светога Петра био у Цетињском манастиру почивајући у своме кивоту, а на Његошев дан његово напаћено тијело предато мајци земљи, Митрополит Јоаникије је нагласио да се само по себи показало да имамо три света и велика архијереја. Како је објаснио због тога смо ове године имали и “Дане Митрополита Амфилохија”, као што смо ранијих година имали “Његошеве дане”, те да су то заправо једни те исти дани са којима ће се наставити. Говорећи о Митрополитовом дару за људе, за свакога човјека, указао је на то да је он треперио пред тајном људског бића, зато што је треперио пред тајном Христа Бога живога, оваплоћенога и Спаситеља. Био је изврстан педагог, имао је велики дар за дјецу… и поред свих мука које је трпио носио је радост живота. “Његово лице је сијало још овдје на земљи, али смо увјерени да ће засијати и у вјечности. Вјечан му спомен”, казао је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, који је своју бесједу завршио благодарношћу свима који су дошли, посебно званичницима Црне Горе, за које је казао да се још увијек нису одвојили од народа, те да се нада ће и остати заједно са својим народом: “Да ће испунити све оно што од њих народ очекује јер кроз све то некако гледамо и завјет нашега блаженопочившега Митрополита који нас је учио да се одрекнемо сваке себичности, да не будемо људи ограничени својим малим, ситним, земаљским интересима него да се жртвујемо једни за друге, да се жртвујемо за своју отаџбину, да се жртвујемо за будућност нашега народа и нашега потомства.” По завршетку Свете службе Божије, архијереји, свештенство, драги гости, вјерни народ, сабрани у Христу помолили су се и на гробу нашег оца Митрополита Амфилохија и на тај начин окончали ову данашњу спомен службу. Молитвеном сабрању присуствовали су предсједник Скупштине и Владе Црне Горе Александар Бечић и Здравко Кривокапић, министри и народни посланици, предсједници поједних општина и партија, многобројни представници јавног и културног живота. “Дани Митрополита Амфилохија” биће настављени сјутра Светом литургијом у Цетињском манастиру и Духовном академијом у организацији Богословије Св. Петра Цетињског у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, са почетком у 19 часова. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Светога трона пећкога г. Амфилохије (Радовић) уснуо је у Господу 30. октобра 2020. године, уочи празника Светог Петра Цетињског. Сахрањен је 1. новембра у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици. Вјечнаја памјат нашем вољеном Митрополиту Амфилохију! Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици
  8. НОВИ БРОЈ "ПРАВОСЛАВЉА" - НОВИНА СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ ПОСВЕЋЕН ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ Г ПОРФИРИЈУ (БР. 1294, 22. ФЕБРУАР 2021. ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ) Приступна беседа Његове Светости Патријарха српског г Порфирија, изговорена на дан устоличења Нови број новина Српске Патријаршије Православље: Изабран је 46. наследник трона Светога Саве, Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Порфирије. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом заседању 18. фебруара 2021, у Спомен Храму Светог Саве у Београду изабрао је Његово Високопреосвештенство Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија за Патријарха српског. Одмах после избора служено је благодарење и произнесено многолетствије Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Господину Порфирију. Звона на Храму Светог Саве на Врачару огласила су се неколико минута пре 16 часова означавајући да је изабран 46. Патријарх српски. Његову Светост Патријарха српског Порфирија даруј Господе Својој Светој Цркви у миру, здрава и читава, часна, дуговјечна и да правилно управља ријечју Истине Твоје! Достојан, на многе године! ДОСТОЈАН! Нови број новина Српске Патријаршије, поред извештаја са избора и устоличења Свјатјејшег Порфирија доноси његов животопис, као и неколико пригодних текстова који представљају досадашње деловање новог српског Првојерарха. У новом броју Православља можете читати шта је Патријарх српски Г. Порфирије рекао о Олуји, Косову и Метохији, Србима у Хрватској и Словенији, Православној гимназији у Загребу, о суживоту, дијалогу, екуменизму, прошлогодишњим литијама у Црној Гори, култури сећања, јасеновачким жртвама, релативизацији зла, српско-хрватским односима, кардиналу Степинцу, Цркви у Словенији, скорашњем земљотресу у Хрватској, изграђивању мира и поверења у региону... Вашој пажњи препоручујемо и текст Рорија Јеоманса о филму Дара из Јасеновца, као и ауторски текст др Радована Пилиповића о недавно изашлом из штампе Календару Црква.... Извор: Православље
  9. Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован данас, 31. децембра, посјетио је Цетињски манастир, гдје се поклонио моштима Светог Петра Цетињског, Десници Светог Јована Крститеља и честици Часнога крста. Владика је обишао и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици гдје га је дочекао протојереј-ставрофор Драган Митровић, старешина храма. Владика је одслужио и помен свом духовном оцу, блаженопочившем Митрополиту Амфилохију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. 14. децембра 2020. године Његово блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије примио је писмо од Пољске православне Цркве у којем се изражава брига за јединство православља у савременом свету. Информативно-просветнo одељење Украјинске православне Цркве Московског патријархата објављује документ у целости. Пољска православна црква, узнемирена поделама православног јединства које изазивају саблазан, обраћа се свим православним хришћанима следећим јеванђелским позивом: „Нема више Јеврејина ни Грка, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви једно у Христу Исусу“ (Гал 3, 28). Ове речи Светог pисма сведоче да за Христа и wегово учење не постоје границе. Ово је чињеница и норма за православну духовну мисију, што значи да границе онако како их разумевају људи овде не могу играти суштинску улогу. За људе православне вере најважније је ширење учења Христа распетог и васкрслог. Само у њему и кроз њега свет прима спасење. Људски однос према географским границама овде није ни од каквог значаја. Мисија проповедања истине о спасењу у Христу представља дужност свих православних хришћана, почев од патријараха, митрополита и епископа, преко свештеника и монаха, па све до обичних верника. Сви имамо одговорност да проповедамо ову истину. И зато од наше усрдности зависи спасење како нас самих, тако и других. Сваки верник у свом животу највише од свега жели спасење и вечни живот. Тим путем су ишли и наши преци: апостоли, мученици, исповедници и подвижници. Управо захваљујући њиховој мисији православље сада постоји на Истоку и Западу, на Северу и Југу. Постојеће административне границе држава не смеју да нарушавају мисију Свете Цркве и њено јединство. Заиста, у Цркви нема Грка, Јеврејина, Словена, Румуна, Немца, Етиопљанина нити других народа. Сви смо ми Христови. Апостол Павле нас у то уверава речима: „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа, да сви исто говорите и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли“ (1Кор 1, 10). Зар нам ове речи данас ништа не значе? Подела коју доживљава савремено православље не води ширењу Христовог учења које проповеда света, саборна и апостолска Црква, него све већој саблазни. Наравно, имамо ми о чему да поразмислимо, али то је могуће само у духу љубави и јединства у Христу. Ако ми не изађемо на крај са овом привременом поделом, то ће учинити будуће генерације. Али, шта ће они моћи да науче о нас и шта ће о нама писати? Свети апостоли Ћирило и Методије донели су Христово учење свете православне Цркве у Велику Моравску, а затим Чесима, Висланима, Пољанима и другим народима и племенима. Оно се одатле проширило међу Леђанима и Русинима. Све се то дешавало на територији савремене пољске државе. Крштење Кијевске Русије догодило се знатно касније. Има ли ова хронологија било какав значај када је реч о нашем спасењу захваљујући тој мисији? У светлу ових историјских чињеница, савремене међуцрквене несугласице и покушаји истеривања сопствене правде нису од суштинске важности. Заиста, у данашњем друштву које разарају поделе најважније је да ми и даље останемо ученици и деца једне свете, саборне и апостолске Цркве – мистичног тела Христовог. Чисто људске слабости и наше амбиције у том погледу међу нама не би требало да имају значај. Примат части и поштовања према првом међу нама, као и његово место „анђела“ дотичне Цркве (једна од титула константинопољског патријарха – прим. прев.), обликовала је историја. Међутим, овај процес је био заснован на јеванђелској проповеди о љубави већег према мањем. На крају крајева, примат у Цркви се састоји у служењу слабима, по Христовим речима: „Ко жели да буде први, нека буде последњи од свих и слуга свима“ (Мк 9, 35). Ове речи су упућене сваком вернику, био он свештенослужитељ или лаик. У овој тешкој ситуацији први ће бити онај који пружи руку помирења и тиме помогне да се подела превазиђе. Наравно, историја је одредила административне границе појединих народа. Не губимо оно што имамо! Немојмо кршити вољу и установе наших предака! Ујединимо се око Божанствене Литургије и не трошимо духовну енергију на ствари које су од споредног значаја за наше спасење! Данас непријатељ људског рода, ђаво, чини све што може да доведе до кварења православних хришћана и њихове Цркве. Њему највише смета јединство изражено у заједничкој литургијској молитви. Немојмо му помагати у његовим нечасним намерама, већ се одупремо искушењу подела. То од нас очекују Бог, свето православље, историја и сутрашњица наше Цркве. Ово обраћање је плачни глас многострадалне Пољске православне Цркве, позив свима нама да се уразумимо пред негативним црквеним појавама у савременом православљу. Господе, благослови своју Цркву и помози нам да превазиђемо искушења која нас муче. Господе, утврди свету православну веру, веру православних хришћана, у векове векова! У име Светог архијерејског сабора Пољске аутокефалне православне Цркве Председавајући + Сава Митрополит варшавски и све Пољске Са руског за Поуке.орг Иван и Јелена Недић извор: Польська Православна Церква направила лист Предстоятелю УПЦ, в якому виражається турбота про єдність Православ'я в сучасному світі (рос) - Українська Православна Церква NEWS.CHURCH.UA УПЦ, новости УПЦ, Митрополит Онуфрий, Православие
  11. У саборном храму Васкерсења Христовог у Подгорици, данас, на празник Светог Амфилохија Иконијског, служена је заупокојена архијерејска Литургија са четрдесетодневним поменом блаженопочившем Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Чинодејствовали су Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, викарни Епископ диоклијски Методије и умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Атанасије са многобројним свештенством и свештеномонаштвом. Након читања Јеванђеља бесједио је Епископ Атанасије: Данас је празник вишеструки. Празник Васкрсења, празник четрдесетодневни, великог архијереја Амфилохија Иконијскога. Свети Амфилохије Иконијски приводи престолу Господњем нашег оца, брата и саслужитеља Амфилохија Митрополита цетињског, црногорско-приморског и свеправославнога. Излази пред Господњи престо и приводи га његов велики имењак Свети Амфилохије Иконијски. Кад је требало млади Ристо да се монаши, питао је оца Јустина које име да узме, а ава Јустин је одговорио: „Ових дана сам превео житије Светог Амфилохија Иконијског, да узмеш то име, Амфилохије, њега су анђели рукоположили.“ Приђем тада ави Јустину, био сам близу њега, па кажем: „Он је анђео Цркве, епископи су анђели Цркве, они су га приводили.“ Он одговори: „Ух ви историчари, па то је истина. Светог Амфилохија су рукоположили епископи на челу са Светим Василијем Великим, била су то бурна времена, 4. век, кад су се појавили јеретици, њега је привео Свети Василије Велики и био је славни његов ученик и њему је Свети Василије упутио своје капитално дело О Духу Светоме.“ Тако је наш брат, отац и саслужитељ Митрополит Амфилохије, приведен је Светим Амфилохијем и анђелима Цркве данас Престолу Божијем, у четрдесети дан отишао је пред Господа. Сигурни смо да се на њега односи ово Јеванђеље које се данас чита јерарсима, Светом Николи и другима, у чему су они свеблажени, јер су ишли са Христом и увек су се осећали сиромашни духом иако су већ почели да задобијају пуноћу Духа Светога. И онда, како су говорили за Христа, тако су за њих говорили ружне речи лажући. Наш отац, брат и саслужитељ Митрополит Амфилохије, прошао је тај пут и зато је светла образа изашао пре 40 дана са овога света и душа из тела и пристао престолу Христовоме. Данас га приводи престолу врховнога Бога Оца, вечнога родитеља Сина и вечнога исходитеља Духа Светога, и Оца свију нас. Запамтите то, кад год читамо Оче наш, уз Вјерују то су наше најважније молитве и најважнији текстови исповедања, зато пред причешће читамо Оче наш и тиме постајемо синови васкрслог и распетог за нас Христом. Чин причешћа у Литургији је чин Васкрсења. Цела Литургија је оприсутњење вечног живота, целе икономије Христове и домостроја Христова, од Богојављења Богородици, па до рођења у витлејемској пећини, па до крштења на Јордану, па до Преображења на гори Тавор, па вођења у Гетсиманском врту, ухваћенога и вођенога на суд Пилату, и осуда јеврејских старешина, па онда вођење и распеће на Голготи. Знате ли да је Голгота изван ондашњих јерусалимских зидина? Изван, зато што је Господ дошао да спасе све, а није ограничено само зидовима јерусалимским или јеврејским наслеђем. Драги хришћани, драге сестре, драга децо, има један честити и верујући Јевреј, Џејмс Бестин, који је као верујући Јевреј, знао Свето писмо и своје предање, знао је историју свог народа па га је мучило зашто је јеврејски народ тако страдао. Упутио се у Америку и тамо сусрео разне групације, разговарао са ученим људима, а на крају, сам Господ га изненади. Јави му се чудесно и каже му: „ја сам уствари први прави Јеврејин, испред свог народа и за свој народ сам страдао. Немојте се чудити што и ви страдате, идете мојим путем.“ Свети оци су говорили да сваки хришћанин треба да прође све стадије Христовог живота и онда да се уподоби са Христом. Циљ је да постанемо као што смо створењем постали христолики, да постанемо још више, христоподобни, христоистоветни, и да у њему будемо усиновљени као деца Божија и брата Христова. То је достојанство наше и то данас прослављамо. Наш отац, сабрат и заједничар у свему, и у овој Литургији, он је данас брат Христов, син Бога Оца, и зато је наш отац и учитељ. Како рече један млади и умни владика: „Ако смо изгубили оца и учитеља, добили смо свеца.“ Светогорци су већ написали скоро целу службу, можемо доле на његовом гробу да певамо. Већ је велики светогорски песник, Атанасије симонопетритски, који је признат од Цариградске Патријаршије, за великог химнографа, који је написао службе Светом Николају жичком и Светом Јустину Ћелијском, почео је да пише и службе нашем оцу и сабрату Амфилохију новоме. Ако Бог да, доћи ће тај дан да ћемо ту службу певати, а после ћемо сићи доле на његов гроб да отпевамо. А овде сада, по древном предању, благословићемо жито које је символ живота, зато је наш данашњи празник у Храму Васкрсења символ, догађај оприсутњења Васкрсења на нама, а пре свега на оцу, брату и саслужитељу нашем Амфилохију. Њему царско насеље и небеска заштита са његовим вођом и имењаком Светим Амфилохијем Иконијским. Будимо радосни што имамо таквога предстојатеља пред престолом Божијим. Он нам је оставио овај величанствени Храм, да нам остане стално у срцу, у оку, у уму, у целом нашем бићу, да је ово уствари рај на земљи. Рекли су да је ово нова Света Софија, и више од тога, ово је ново небо на земљи, благодарећи мајци Божијој. Она је сама постала Храм и ухрамила Христа да нас ухрами њеним руководством и пратњом у храм вечни Оца, Сина и Духа Светога. Након литургије служен је парастос а онда је бесједио Владика Јоаникије: У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо архијереји, часни оци свештеници, монаси и сестре монахиње, честита родбино блаженопочившег Митрополита, браћо и сестре, Сабрао нас је блаженопочивши Митрополит Амфилохије у овај недјељни дан, нас дан свога небеског покровитеља Амфилохија Иконијскога. Јесте овај сабор данас овдје прожет тугом, али је прожет и великом радошћу зато што имамо таквога свједока који је пред нама, који нас је водио, свједока Христовога, апостола Христовога који нас је сабирао у вријеме своје свете архијерејске службе овдје у Црној Гори. Он нас и данас сабира, и убудуће ће нас сабирати. Увјерени смо да ће му Бог дати такву смјелост пред Његовим престолом да нас заступа својим светим молитвама и својим небеским покровитељством. Али, то остављамо будућим временима и будућим покољењима. Али, кога смо имали међу нама? Апостола Христовога. Човјека у коме су се Божјом милошћу сабрали огромни, велики дарови Божји и засијали његовом вјером, његовом молитвом, његовом жртвом и трпљењем. Његово лице је већ овдје сијало, овдје нама на земљи, као лице анђела Божјега. А сада ће нам сијати са неба. И то је она његова икона која ће се пројавити. И није чудо што хришћани благочестиви, монаси и монахиње, већ сликају његове иконе. Нема потребе ништа да усиљавамо и да форсирамо. То ће само да иде. А његов свијетли лик, као што рекосмо, засијао је многим даровима. Он је био стваралац. Био је пјесник. Био је мислилац. Алуи, најважније је што је био прави муж Цркве, који је имао велики ауторитет, велики углед, не само овдје у Црној Гори и у Српској Цркви, него и у цијелој православној и шире – цијелој хришћанској васељени.. Дакле – човјек великих распона. Не знамо да ли је била дубља његова мисао или финије његово осјећање, или јача његова воља, или јачи стваралачки замах, иливећи дар као духовнога оца – све је било велико. Све је било код њега монументалчно. Било је код њега много тишине, много неке тајанствености. И нијесмо могли никада да ту тајанственост исцрпимо. Колико је био отворен и приступачан, толико је био тајанствен, понекад нама и нератзумљив у својим потезима и одлукама. Јер, њега није водила логика овога свијета него га је водила вјера. О његовоме дјелу ми не можемо, све и да хоћемо, сада да кажемо све што треба. То је просто немогуће. Ја ћу данас овдје да кажем једну ствар. Митрополит Амфилохије је за свога живота остварио једну велику епоху, насрочито у Црној Гори. И посебан је његов однос према Црној Гори коју је много волио, али је и много пропатио због њених раскола и нсрећа, због нечовјештва које се појавило код појединих људи. Међутим, треба прије свега видјети његову љубав. Он је обожавао Црну Гору. Знао је њене хришћанске коријене још од апостолских времена до прије Немањића, па од времена Немањића, Балшића и Црнојевића до Петровића, и све до преподобног старца Симеона Дајбабског и до нових свједока и мученика – до свештеномученика Јоаникија Липовца. И он је ту свијетлу Црну Гору светиња и великих личности, великих светитеља Божјих, Црну Гору Светога Василија Острошкога, Петра Цетињскога, Стефана Пиперскога, Марка Миљанова, Његоша носио у себи и борио се за њено лице. И када је обнављао светиње по Црној Гори, говори се о преко 750 храмова, цркава и манастира и осталих црквених здања. То је оно што се види! И љепота овога храма и храма у Бару. То је израз његове душе. Али оно што се не види и што је вјероватно претежно: он је обнављао и освећивао душе вјерујућег народа у Црној Гори. Нарочито је велику пажњу поклањао дјеци и омладини. Какви су само били они сабори на Превлаци и у Цетињском манастиру. Како га је било лијепо видјети међу дјецом. Он, старац од осамдесет година, знао је да се поистовјети са дјецом. И шпоказао је да је сачувао дјетињу безазленост и чистоту душе до краја свога живота. А његова душа је била напаћена. Он је боловао због свакога гријеха који људи учине, због сваке псовке, због сваке ружне ријечи. А колико је претрпио увреда и псовки, и клевета и пљувања, и медијских линчовања у својој Црној Гори… То је само његова велика душа могла да претрпи и нико други – да никада не заропће и да никада не подијели свој народ! Једина подјелаза коју је он знао, а и њу је хтио да превазиђе кад би се људи поправили, јесте подјела између човјека и нечовјека. Бољела га је нечовјечност које је било много у његовом времену. Али је он нашао људе у Црној Гори, нашао је оно запретано огњиште вјере о коме је говорио митрополит Данило, распалио га и око њега сабрао чио честити народ Црне Горе. То смо видјели одавно, посебно у задњих годину дана и литије које су превазишле подјеле у Црној Гори. И многе који су били далеко од Цркве и од светиње су сабрале око наших светиња. И остало што се догодило, све је дјело нашег Митрополита и, наравно, његовога свештенства и монаштва. То свијетло лице народа, које смо гледали – то је оно лице Црне Горе које је убијелио и освијетлио, и показао наш Митрополит. Бог ће га сигурно наградити за његове велике трудове, за његову доброту, за његову очинску љубав и за трпљење. Овдје су данас само монаси и монахиње који су у овим условима могли да дођу. У свим манастирима и храмовима у Црној Гори данас се држе помени, па смо зато и рекли због ових мјера да људи који могу да дођу, а сви који не мкгу да врше помене по својим храмовима нашем Митрополиту. Али, треба видјети манастире како данас изгледају по Црној Гори, који су пропјевали. А треба се сјетити какви су били када је он дошао: већина од њих запуштени, без кровова, представљали су мерзност запустјенија. Он је све то очистио, обновио и уз помоћ монаха и монахиња све изнова саградио и уљепшао. И што је најважније, наше светиње су пропојале. Пропојала је душа Црне Горе. Он је био тај који нас је у ту пјесму привукао, који нас је научио тој пјесми. И ту пјесму не треба да заборавимо. То је пјесма вјере, молитве, пјесма заједничког и саборног славословља Богу, пјесма љубави Божјој, пјесма нашем заједништву. Митрополит је био велики проповједник ријечи Божје, био је и пјесник. То је једна дивна особина код њега. Треба видјети монаштво, духовну дјецу Митрополита Амфилохија. Све снажне и одговорне личности. Није правио калупе, није имао шему него је све призивао Христу и у слободу Христову. Оне који су имали снаге, свакога је бацио у ватру да се очеличи, да још буде бољи постављајући пред њега велике захтјеве. А оне који су били слаби миловао је, трпио, тјешио и показивао безмјерну љубав према свима. И према једнима и према другима. Све је љубио Христовом љубављу. И посебно морам да нагласим, он се уздигао до те љубави да је љубио и благосиљао, и молио се за оне који га куну и клеветају, који га мрзе. И отишао је, бојим се, са једном раном – што није испунио завјет који је себи поставио, да измири Црну Гору. Али је много на томе дјелу учинио. Вратио је већински дио Црне Горе самој себи. Вратио је Његошу, Светом Василију, Светом Петру Цетињскоме. Вратио је Црну Гору њеним коријенима, чојству и јунаштву… То је његово велико дјело. И на крају да истакнем: утом великом подвигу, у тој великој борби, војујући стално са злом, он је, откад је дошао па до свога издисаја, војевао на том бојном пољу, не оружјем које убија него Божјим оружјем које обнавља, чисти и сједињује и спасава – Божјом истином, Божјом правдом, Божјом милошћу и великим трпљењем. Као Црну Гору једино је волио Косово. И никада не треба заборавити деведесет и девету годину, када је Митрополит послије одласка војске са Косова и Метохије отишао и купио српске лешеве по Мтохији. И са њиме заједно овдје присутни Владика Атанасије. Овдје присутни отац Радомир Никчевић, кад се послије мјесец дана вратио – био је са тамо њиме – морао је да оде у болницу, да одлежи, јер се разболио гледајући ужасне слике ратних страхота и њихових последица по Метохији, а Митрополит, ако дијамант, није се на њему видјело да је претрпио никакву муку него је имао осјећај благослова Божјег што је цјеливао ране свога народа, косовске ране. И његово срце је стално крварило том косовском раном до краја његовога живота. Он је прави и истински Његошев наследник. Интересантно, њега су Светогорци доживљавали и прихватали као свога. Био је он мало на Светој гори, имао је тамо свога старца, великога оца Пајсија који је већ светитељ, али не због тога него што је он примио огањ вјере који његују Светогорци. И он је као Свети Григорије Палама стално понављао ријеч Христову како је Он дошао да баци огањ на земљу и жели да се тај огањ што прије распали. У том распаљивању огња вјере и благодати Духа Светога и милости Божје и љубави Божје је Митрополит Амфилохије свега себе истрошио. И тако угодивши Богу у свему и посвједочивши вјеру на узвишен и величанствен начин, он се на крају смирио изашавши на Голготу, претрпјевши ову болест, побиједивши је и мирно се упокојио, отишао из овога свијета причествивши се Светим Тајнама Христовим, са Христом се сјединивши да с Њиме вјечује, у Његовоме вјечноме царству. Помену је присуствовало свештенство и монаштво, док лаици, због епидемије короне, нијесу присуствовали, али им је био омогућен силазак у крипту како би се поклонили гробу светоупокојеног митрополита Амфилохија. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Четрдесетодневна воштаница духовном оцу Митрополиту Амфилохију цетињских првјенаца Архимандрита Јефрема (Дабановића) и монаха Павла (Кондића). Звучни запис разговора Стањевићки игуман Јефрем (Дабановић): “Митрополитове очи, које су плијениле, биле су прави духовни скенер“ Монах др Павле (Кондић): “Митрополит Амфилохије је био распети духовни поглавар, носилац читавог духовног преображаја једног огромног простора и милионског духовног стада и у нашој Митрополији али и све до простора Јужне АмерикеХвала Богу за нашег великог Амфилохија, бесцјен благо наше духовно“ Игуман манастира Свете Тројице- Стањевићи Архимандрит Јефрем (Дабановић) и стањевићки сабрат монах др Павле (Кондић) сабрани поред гроба свог духовног родитеља блаженопочившег Митрополита Амфилохија у крипти подгоричког Саборног храма, подијели су са слушаоцима Радија “Светигора“ своја сјећања на живот поред духовног горостаса какав је био наш Митрополит. Отац Јефрем и отац Павле, једни су од првих генерација цетињских монаха, којом је почела духовна и материјална обнова у Црној Гори по доласку Митрополита Амфилохија на Трон Цетињских Митрополита прије равно тридесет година. Отац Јефрем је као ђак прве генерације обновљене Цетињске Богословије дошао 1992. године у Цетињски манастир, а већ 1993. године било је прво монашење на Цетињу, када је замонашен први Митрополитов духовни рукокосад у Црној Гори. Имена четворице јеванђелиста понијели су те 1992. године на свом монашењу монаси: Јован (садашњи Владика Пакрачко-славонски“, Лука, Марко и Матеј. Говорећи о свом личном односу који је грађен пуних тридесет година са Митрополитом Амфилохијем, Архимандрит Јефрем се сјећа почетака и своје, прве генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског која се те 1992. године окупила под сводове Цетињског манастира и духовну заштиту Ћивота Светог Петра Цетињског, Руке Светог Јована Крститеља и Часног Крста Господњег. “То прво окупљање дванаест ђака, као дванаест апостола, у трпезарији Цетињског манастира, гдје су нас дочекали Митрополит Амфилохије и Митрополит Данило (Дајковић), памтићу док сам жив. Било нас је и из Црне Горе, Србије, Аустралије и са свих страна, сабраних са благословом Митрополита Амфилохија који је ни из чега почео да обнавља Богословију уз помоћ њеног Ректора блаженопочившег оца Момчила Кривокапића, тадашњег професора и главног васпитача јеромонаха Јоаникија (Мићовића), Владике Јована (Пурић) и свештеника Драгана Станишића и Радомира Никчевића“- сјећа се отац Јефрем којег пут потом одводи на одслужење војног рока у оно тешко ратно вријеме. “По повратку са одслужења војног рока у јануару 1994. године враћам се, али овог пута као искушеник, у Цетињки манастир“- каже отац Јефрем. Он додаје да су му се, када је први пут видио монашки лик Митрополита Амфилохија, који је понио са Свете Горе отвориле духовне очи. “Имао сам велики благослов да духовно узрастам уз таквом духовног горостаса који је био мој духовни родитељ и мој отац. Угледајући се на његов монашки лик одлучио сам да послужим Ћивоту Светог Петра Цетињског и самом Митрополиту Амфилохију“- каже отац Јефрем. Оним ријечима Светог апостола Павла: Свима је био све , отац Павле (Кондић) додаје да је њему Митрополит Амфилохије био много више него све. “Kao дијете сам долазио код њега у Патријаршију. Још 1977. године почиње наше вишеслојно духовно општење, дан за даном, све до Митрополитовог упокојења. Као најдрагоцјеније духовно памтим наша ходочашћа код Светог Аве Јустина. Мој последњи сусрет са њим био је скоро пред његово упокојење, на покладе 1979. године. Кад се сјетим тог сусрета још увијек осјећам да ми бриди образ од Авиног грубог сукненог прслука, који ме као малог дјечака тада чврсто загрлио“- каже отац Павле. Архимандрит Јефрем се сјећа да је са Митрополитом на тему монаштва разговарао први пут јануара 1994. године. “Никада нећу заборавити његове очи, испод густих обрва, које су плијениле. Што сам их више гледао постајале су све дубље и дубље. Биле су прави духовни скенер“- каже Стањевићки Игуман. Отац Јефрем се сјећа да су у то вријеме имали великих потешкоћа на Цетињу, док су гледали кордоне специјалаца на Петровдан и онај тај бијес, псовке и каменице упућене Цетињској Светињи и нашем Митрополиту. А сјећа се и свог доласка, тог јануара 1994. године када је стигао пред Цетињску Светињу, пробијајући се кроз дубоки снијег. “Пробијајући се кроз снијег до појаса, стигао сам пред Цетињски манастир у вријеме ручка. А одмах после ручка Митрополит је благословио да мало очистимо снијег. Заједно са нама и он је чистио, упазнајући, успут, и мене са братијом и говорећи ми у коју ћу келију бити смјештен. Одједном сам схватио да сам дошао у дом оца својега. Преда мном је био мој духовни родитељ, који ме је топло и са пуно љубави дочекао, Отац који је и отац и мајка, и духовник и савјетник. Управо ти темељи и та духовна веза, коју сам тада успоставио сам њим, одржава ме и, ако Бог да, одржаће ме и у овом али и у оном, вјечном животу. Наш отац Амфилохије нас је учио да се радујемо сваком дану и тренутку, оној љепоти цетињског поља, желећи да од нас извуче онај максимум радости и задовољства и свега онога што нас монахе чини радоснима“- каже отац Јефрем горећеи о обнови монаштва које је, што би се рекло, почело ,,на голој ледини“ у нашој Митрополији. Игуман Јефрем се сјећа да је био најмлађи сабрат Цетињског маанстира и да га је због тога Митрополит звао ,,ђаче“ да би му, након што је прву генерацију цетињских богослова одвео у Свету земљу и Јерусалим, надимак промијенио у ,,јерусалимско ђаче“. Отац Јефрем и отац Павле сјетили су се и Митрополитовог великог труда у обнови и градитељству по којој ће Митрополит остати упамћен у историји у чему су га, добрим дијелом, и они пратили. Mitropolit I Pavle Kondic 2“Пратили смо нон-стоп Митроополита који је обилазио свако село и засеок у Црној Гори, богослужећи у запуштеним и порушеним храмовима, у оно вријеме духовне пустоши, посебно на сјеверу Црне Горе. Богу хвала у народу је било запретеног огња који је Митрополит Амфилохије најбоље умио да разгори у народу жељном истине Божије, који је са радошћу дочекивао свог духовног оца и Архипастира“- каже отац Јефрем сјећајући се да су Митрополит Амфилохије и њих четворица који би га пратили на Литургију, са Цетиња кретали око четири сата ујутру. “Нас четири или пет је ишло са Митрополитом. Када би стигли, на примјер на сјевер, Митрополит би служио Литургију а онда би свакоме посветио пажњу и одлазио да благослови сваки дом у који су нас позивали. То би, често, трајало и до поноћи. Ако смо на примјер првог дана били у Плаву или Гусињу, гдје би Митрополит остао са народом понекад и поноћи, већ ујутру би силазили до Жабљака, гдје би опет остајали до поноћи, а већ сјутрадан раном зором ишли би у Херцег Нови. Били смо преморени, ,,имали смо слике али не и тона“, никако не успијевајући да пратимо тај духовни вулкан Митрополита Амфилохија. Зато би нас, кад би силазили са сјевера, на мјесту гдје се сад на Цетињу налази кружни ток, чекала друга екипа која би пратила Митрополита, док би он само настављао даље, никада не показујући знаке умора“- каже отац Јефрем. Отац Павле додаје да их је Митрополит посебно учио гостопримству и замјерао им ако пропусте да неког домаћински дочекају говорећи: ,,Дјецо ви не знате шта значи бити странац и странствовати. Зато увијек дочекајте странца топло и са љубављу“. Он се сјећа да је једно Митрополит био као млади професор Факултета а друго када је дошао у Црну Гору, гдје га је грубост овог поднебља очврснула тако да га заиста није било лако пратити. “Имао је огромну духовну снагу личности. У Митрополиту Амфилохију смо видјели оца и човјека који је свим својим бићем предан Богу и хтјели или не, подсвјесно, ишли смо за њим ,,у гори и у воду“. Пратили смо га и до првих линија фронта и 1999. године на Косову али и прије и после тога“- сјећа се отац Павле свог духовног родитеља. Манах Павле каже да је Митрополит био један од њих учећи их све на свом примјеру. “Знао је да помаже у кухињи, а затицали смо га и како пере судове. Онда наиђе неко и каже: ,,А не Владико Ви то да радите“, а он са осмјехом одговори: ,,Ти да си хтио опрао би до сад, пусти ме да завршим“- сјећа се отац Павле издвајајући као најљепши период њиховог цетињског духовног стасавања вријеме када је садашњи Владика Јоаникије био Игуман манастира а у исто вријеме и Ректор Богословије. Отац Јефрем додаје да је Митрополит цетињске монахе и када су прали суђе, или чистили снијег, радили у винограду или било шта друго, учио саборном труду и творењу Исусове молитве. “Митрополит Амфилохије је био распети духовни поглавар, носилац читавог духовног преображаја једног огромног простора и милионског духовног стада и у нашој Митрополији али и све до простора Јужне Америке. Сваки тренутак његовог живота може да иде у ,,Добротољубље“ и нашу монашку класичну литературу јер је сваки његов чин, ријеч и дјело било утемељено на истини и правди Божијој. Био велики благослов а нама али и овим потоњим генерацијама које остају иза нас био је велики благослови стасавати уз Митрополита Амфилохија. Хвала Богу за нашег великог Амфилохија, бесцјен благо наше духовно“- каже отац Павле Кондић. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора
  13. У организацији Духовне заједнице Светог Алимпија Столпника из Лондона, у четвртак вече 3. децембра, преко онлајн јутјуб канала Цркве Светог Саве из Лондона уприличено је предавање монаха др Павла (Кондића), сабрата манастира Стањевићи, историчара и управника Архива Митрополије црногорско-приморске, о двојици стубова Српске цркве и васељенским учитељима, блаженопочившим Патријарху српском Павлу и Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Отац Павле је својевремено боравио на специјалистичким студијама у Лондону од 2004-2007 године, и у том времену је био члан Духовне заједнице Светог Алимпија Столпника при Цркви Светог Саве у Лондону. Аутор је бројних књига и многобројних научних радова из области историје, али исто тако и је био дуго година чтец и прислужник блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Свједочанство оца Павла Радио “Светигора” ће емитовати у вечерашњој “Катедри”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. “Кроз уснули лик Митрополита Амфилохија на одру видјело се да нема смрти и да је сва природа усмјерена ка Васкрсењу. Митрополитов уснули лик свједочио је Васкрсење Христово и био доказ да наш заједничарење са упокојенима не престаје након њиховог одласка из овог свијета“- казао је говорећи о лику нашег духовног оца и архипастира Митрополита Амфилохија Протојереј-ставрофор Слободан Јокић архијрејски намјесник никшићки. Звучни запис емисије Отац Слободан се осврнуо и на лик блаженопочивчег Патријарха Павла од чијег се упокојења нарвшило једанаест година. “Живот у Цркви је непрестано сјећање и чување веза које се не прекидају смрћу. Патријарх Павле био је жива вјера и живо свједочанство Истине Божије, који је нашем народу био потребан као духовни поглавар. Био је велики благослов живјети у вријеме таквих личности као што су били блаженопочивши Патријарх Павле и Митрополит Амфилохије који су обиљежили наше животе. Прича о Митрополиту Амфилохију је прича о нашим животима у Цркви“- каже отац Слободан Јокић. Отац Слободан је подијелио са нама и свој текст који је ових дана писао о Митрополиту Амфилохију. На почетку емисије отац Слободан Јокић тумачио је зачало из Светог Јеванђеља на двадесет трећу недјељу по празнику Педесетнице. “Треба да се сретнемо са Господом и да тај сусрет промијени наше биће“- казао је, између осталог отац Слободан Јокић. Извор: Радио Светигора
  15. ИСТАКНУТИ теолог, отац Дарко Р. Ђого присећа се да је цетињски владика предавао Увод у богословље и Еклисиологију на првој години студија, а Катихетику на четвртој. - Долазио би, понекад ноћу, касно, а ми смо га чекали да узмемо благослов и чујемо оно ђедовско "благо мени, благо мени". Понекад би тада, тек по доласку, у ма које доба дана и ноћи, држао дугу беседу. Гледајући њега видели смо аутентичног човека. Ко зна, да је срео Амфилохија, можда би Доситеј схватио да и данас има пустињских отаца у градовима? Спремали смо испит код њега дуго: тражио је на првој години да се прочита тридесетак књига за два његова предмета, књига по свему различитих. И ми смо их читали, све нисмо смели другачује да му изађемо на очи. Пленио је аутентичношћу. КАДА сам, као и сви студенти богословља у она времена пожелио да и сам постанем Пајсије, Порфирије или Амфилохије, смислио сам у себи план. Најпре ћу одговарати Увод у богословље. Затим ћу, када се оконча испит, сачекати Старца и рећи ћу му: "Старче, ја бих пошао са вама на Цетиње. Али имам само један услов: хоћу да будем ваш ученик. Хоћу да вам чистим ципеле и перем кошуљу, али да се никада не одвајам од свога Старца." Положио сам испит, а прозорљиви Старац ми рече: "Благо мени: никада немој да се везујеш за људе. То је данас велики проблем: људи се вежу за Амфилохија или Атанасија, а не за Христа. А моје и ваше је да људе доведемо Христу, а не да их држимо уза се. Отићи ћу и ја. Ево, сада треба да летим за Америку - Бог зна хоћу ли се вратити. Па: ко се веже за Христа, преживеће Амфилохија. Тако, благо мени." ОСТАО сам. И данас откривам никада откривену тајну границе где и колико се везујемо за Павла и Амфилохија као за Христа, а где за Христа. У неоткривеној тајни и ужасној празнини, осећам да ми и даље треба Ђедова рука да бих се прихватио Спасове, затиче ме зловест да је отишао Старац старцима, прича отац Дарко. И наставља: - Није му било лако. Нисмо га разумевали. Морао је да се носи са силама немерљивим. Да се носи са оном лудачком амбивалетношћу Црне Горе у којој се чојствује и јуначи, у збиљи и још више у причи, у историји, а још више у личним самопројекцијама. Није му било лако и многи смо се о њега огрешили, када се трудио да придобије и оне одавно својом и туђом вољом од Цркве душом удаљене. Као Морачанину, наметао му се и етос мудрости, тактичности, али био је одвећ добар да би прозрео оно најгоре у људима. ЗАПРАВО: Старац је увек и једино грешио из доброте, из неспособности да препозна ад у човеку јер су му очи биле на Јагњету у коме је спас. Његов богословски допринос је немерљив и на писаном плану. Уз владику Атанасија био је посљедњи богословски полимат, неко ко је заиста могао компетентно да предаје и библистику и патристику и систематику и црквену историју. Писао је релативно много и увек добро: са оном речитошћу са којом српски језик одзвања у морачким брдима. Волео је свој српски народ. Волео на понекад оштар и забринут начин, волео тако да у његовом присуству никоме није било тесно. Носио је бреме ужасне мржње: због онога што је учинио, прекрстивши уздуж и попреко Црну Гору својим поменима и литијама. Демони у камену и људима сакривени нису му никада давали мира. За сваку реч изречену да помири, био је крив и својима и бившим својима. Носио је и то бреме старачки. Како је време пролазило, у њему се све више рађао Ђед свих нас. Онај човек кога можеш само да волиш. Косовски завет је за њега био свакодневица. Косово: кости Срба чије је лобање састављао и служио помен на развалинама Светиње. https://www.novosti.rs/c/vesti/feljton/934003/adam-nulti-pacijent-policajac-koji-ispitivao-amfilohija-kraju-upitao-zezate-mnom
  16. Архиепископ охридски Митрополит скопски господин Јован казао је за Радио ”Светигору” да је одлазак блаженопочившег Митрополита Амфилохија доживео као велики губитак за читаво Православље. Звучни запис разговора ”Сви су сазнали у једном тренутку, онако слично како је дејствовао и за живота, дакле све његове мисли и дејства били су муњевити и по утицају и значају за читаву васељену у православљу. Е сад, каква је Божија промисао у свему томе? То ће се можда видети некад, можда ћемо некад нешто сазнати, можда никад ништа нећемо сазнати, али у сваком случају један Божији човјек тако пролази и живот и долази до смрти, јер смрт за њега је прелазак у вечност, као што је за све хришћане по вери њиховој је прелазак у вечност, а то особито за једног надареног светог човека као што је био Митрополит црногорско-приморски Амфилохије”. Присјетивши се студентских дана и времена када је уписао Православни богословски факултет у Београду, управо са благословом Митрополита Амфилохија, он је казао да је Митрополит имао једну несвакидашњу ширину. ”Ја сам се чак и уписао сећам се са његовим благословом на факултет, зато што тада још сам био у расколничкој МПЦ и нисам могао бити примљен са благословом неког расколничког епископа на факултет у СПЦ али он је то тако широко гледао и може се видети његова прозорљивост кроз многе, многе такве догађаје, али ја лично видим кроз ово што вам сада причам. Он је мени дао благослов да се упишем на факултет и његовом заслугом ја сам се уписао, завршио факултет после тога и наравно завршио и постдипломске студије и тако даље, и стигли смо до овде докле смо стигли, али заједнички”. Владика Јован је казао да је највећа Митрополитова карактеристика та што се он интересовао за читаву Цркву свијету. ”Није се задовољавао рецимо са својом митрополијом или Српском православном црквом, него за њега је као што је уобичајено Црква у читавом свету и бригу о тој Цркви носио је у својој души. Зато је био велики човек, чини ми се, био је толико широк и ово што је рекао владика Григорије могао је да помилује свог непријатеља. Само такви људи који имају такву ширину, они могу да се овако опходе и према својим непријатељима. И заиста је било оно што сам сад чуо да је рекао владика Григорије, можеш све да му кажеш у лице, најгоре и најружније, али он ти се не наљути. А знате колико мало има таквих људи у свету. Највећу заповест, можда најнеприродније што је Христос проповедао је љубав према непријатељима. Читава природа сведочи да оно што је непријатно или непријатељски расположено, и ми треба непријатељски да будемо расположени. Тако раде животиње, тако ради читава створена природа. Али Христос нас је научио обрнуто, да непријатеље треба да волимо. Е, то смо могли да видимо код блаженопочившег Митрополита Амфилохија. А то је највећи домет. Зато и можемо видети толико велику ширину једног човека. Јер ако испуниш то што је најнеприродније, сигурно је најнеприродније д волиш непријатеље своје, онда мали ти је свет, мала ти је васељена, као што је била мала блаженопочившем Митрополиту. Зато се бринуо о читавој Цркви. Мала му је била велика Митрополија црногорско-приморска, мала му је била велика Српска православна црква, али он се бринуо свугде за православље. Па знате колики је његов прибројени део био на задњем сабору на Криту, колико је допринео на свим међународним конференцијама када се радило о читавој Цркви у свету. Е зато је велика загуба, загуба за читаву Цркву”. Архиепископ је подијелио са слушаоцима Радио ”Светигоре” и једне анегдоте. ”Био сам студент и са нама један студент из Црне Горе који ми је рекао: Ви у Македонији треба да саградите споменик Митрополиту Амфилохију. Још тада, говорим за деведесете године прошлог века. Ја га питам, а зашто? А он каже, па толико воли расколнике колико не воле они сами себе. И заиста је тако било. Толико је желео да се реши раскол, доживео је да се исцели само један део раскола, а по његовим молитвама, а сада још моћнијим, ја мислим да ће се решити раскол и са читавом Македонском православном црквом”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Његова светост Патријарх цариградски г. Вартоломеј служио је у уторак, 3. новембра 2020. године, у Патријаршијском храму у Цариграду помен за упокојење душа блаженопочивших Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, свог пријатеља колеге са студија у Риму, и Митрополита Пицбурга Максима, који је је завршио патријаршијски теолошки факултет на Халки. У Светој служби помена учествовали су сви клирици и лаици који су у служби Патријаршијског Двора. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Митрополит Амфилохије је био најпознатији српски јерарх у Украјинској Православној Цркви и Украјини. Осим познавања и високог врједновања његових академских заслуга, нарочито се поштовала и наставља да се поштује његова борба за јединство православне Цркве и за канонску Украјинску Православну Цркву која је у саставу Руске Православне Цркве (Московске Патријаршијe) „Напустила нас је Легенда. Али на небесима смо добили великог заступника.“ На тај начин је покојење блаженопочившег Митрополита Амфилохија описао Први козачки канал (Јутјуб платформа на руском и украјинском језику, блиска канонској Украјинској Православној Цркви, са изразито свесловенским и свеправославним приступом и темама). Његов духовни лик се описује као „неустрашиви и највише помињани у срцима људи, подвижник Српске Православне Цркве нашега времена, легендарни борац за православни народ Црне Горе, за јединство православних Цркава насупрот агресивним политичким притисцима, борац за канонски поредак и очување канона упркос притисцима“. У видеу под насловом „Нигдје не бијаше таквога у Европи – чак ни у Украјини“објављено је зналачко и важно обраћање блаженопочившег Митрополита Амфилохија приликом доласка Блажењејшег Митрополита кијевског и цијеле Украјине Онуфрија у фебруару ове године на прес-конференмцији која је том приликом организована. О упокојењу је већ говорио и водитељ „Првог козачког“ канала Данило Богатирјов у својој емисији„Црквени преглед“ навео да је „име блаженопочившег Митрополита било поиствјећено са његовом борбом за права Православне Цркве у Црној Гори која су била наручена када је сада већ бивша Скупштина Црне Горе донијела срамни закон о вјерским заједницама. Митрополит Амфилохија није дао да му паству растргну богоборна власт већ је умјесто тога повео борбу вјерног народа за своја права. И као што смо већ говорили у својим емисијама новоизабрана Скупштина исказала је намјеру да измијени (укине) дискриминаторски закон. У тој скупштини је партија предсједника Мила Ђукановића која је донијела богоборни закон постала мањина тако да након кончине Митрополита Амфилохија можемо да кажемо – да је отишао Господу чисте савијести и осјећајем испуњене дужности и за собом је оставио у Господу укрепљену паству митрополије црногорско-приморске. Вјечнаја памјат Митрополиту Амфилохију!“ Митрополит Амфилохије је био најпознатији српски јерарх у Украјинској Православној Цркви и Украјини. Осим познавања и високог врједновања његових академских заслуга, нарочито се поштовала и наставља да се поштује његова борба за јединство православне Цркве и за канонску Украјинску Православну Цркву која је у саставу Руске Православне Цркве (Московске Патријаршије). Подсјећамо да је Митрополит Амфилохије такође сакупљао и предавао Блажењејшем Митрополиту Онуфрију помоћ коју је наша помјесна Црква скупљала за браћу у Украјини. „Ми у Црној Гори и у цијелој Српској Православној Цркви пажљиво пратимо све што се дешава у Украјини и желимо да се ускоро оконча братоубилачки рат који се разбуктао на истоку Ваше земље“. Приредио: протојереј-ставрофор др Дарко Р. Ђого, ванредни професор ПБФ Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Тропар глас 4 Од дјетинства си себе Господу предао задојен побожњошћу и врлинама поред светиње Морачке, а када си поодрастао свесрдно си изучаво Ријеч Божију учећи се у Београду, Риму и Атини богословљу, и када си све изучио свијет си оставио, замонашио се код свог оца духовног Јустина Ћелијског и ријеч Божију проповиједао. Када је Господ спознао твоје намјере, поставио те за архијера своје цркве, коју си добро напасао, храмове си у славу Божију подизао и Људе Богу враћао, и Црну Гору си од безбожништва ослободио, Када си мисију духовну свршио Господ те позвао у своје наручје, а ми на земљи те молимо моли се за нас јераше Амфилохије јер си нам Христа показао који је из тебе непрестално сијао. Кондак глас 8 У времена тешког безбозништва ти си Христову ријеч одабро, презрео си све земне почасти у Христа си се обукао. Следовао си својим духовним оцима преподобном Јустину и Пајсију, од њих си побожност и непресталну молитву стекао и својим молитва све си освештао. Као Архијер си се непрестално трудио и ријеч Божију свима објављивао, стиго си и до Америчког континета да свједочиш Христа Бога распетага оче наш и пастиру добри стада Христовог моли се за све нас Православне Хришћане. Извор: Епархија источноамеричка
  20. Свети Владико, Пастиру, путеводитељу, Просветитељу и заштитниче наш, Бранитељу Цркве Христове и чувару Божијих светиња, Миротворче и ујединитељу Православља Поклањамо се пред светињом Твоје бесмртности, И молимо Господу пред Твојом Светости. Свети Владико, Mоли Бога Сведржитља за народ свој, За сав народ, За своја чада које си одувијек благосиљао, братимио и умудривао, И Христовим ријечима просвећивао, Пред ћивотом Светог Петра Цетињског Пред ћивотом Светог Василија Острошког Божијим именом, Божијим Законом и истином. Свети Владикo, Градитељу Цркве Христове, Молитве су Твоје обновиле порушене келије, Саградиле храмове и цркве које су с неба долетјеле. Свети Владико, Заступништвом пред Господом, Владичанским жезлом, погледом, ријечју и молитвом Спајао си свјетове удаљене и обале раздвојене, Мирио разбраћене, дарујући свему слободарску славу, И побједоносну, радосну истину. О, Свети Митрополите Амфилохије, Оче побједоносног и славног народа, Коме си цијели живот посветио, Достојно, вјерно и храбро служио, Водећи га путем Православља, путем Светосавља, Путем истинославља и путем живота, Погледај из Небеског Царства сладости, С небеског Ловћена, На страдални народ свој, И Твојим молитвама и посредовањем пред Господом, Заштити нас од сваког зла, Управљајући кораке наше ка Христовом путу, Путу братске љубави и мира који си нам завјештао. Свети Владико, Морачки војниче Христов, Под небеском капом Црне Горе и цијеле васељене, Сабрао си луче и одагнао таму, Поразио лаж истином и смрт васкрсењем, С вјером у вјечну Христову побједу. Владико и Учитељу наш, Видјесмо очима својим и Твоје мученишво за Цркву Божију, За народ Божији, Видјесмо и Твоје жртвовање Христа ради, Црне Горе ради, народа ради, браће ради, Видјесмо и прогоне и хапашења, и трпљење и смирење, И слушасмо Твоје ријечи Божијег умудрења И према онима који су те прогонили, И Цркви Божијој пријетећи се обраћали. И видјесмо, Христову побједу којом си нас овјенчао славом . И молимо те, Владико, опрости нам сва наша лутања, распре и зађевице које смо, заслијепљени овоземаљским животом, држали вазда међу собом, И опрости нам наша сагрешења, и сагрешења свих, који су се икада , О Тебе, Владико, и о Цркву Христову огријешили. Праштај нам, Владико, И моли Бога Сведржитеља да нам опрости свима за све. О,Свети побједниче Христов, Наследниче славе владичанске, Ловћенски заштитниче и Острошки заступниче, Косова поља браниоче, Српске Православне Цркве Божији Угодниче, Православља Aпостоле, Васељена се радује ради Христове побједе! Високопреосвећени Митрополите Амфилохије,Владико свети, Моли Бога за нас грешне пред престолом Господњим у Царству Небеском. И благослови нас, Владико, молитвама својим. Амин! Марица Никитовић, проф. српског језика и књижевности у барској Гимназији. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. У дану када смо дочекали 21. недељу по Педесетници, а са њом и спомен два велика угодника Подвигоположника Христа – Преподобног Прохора Пчињског и Преподобног Јована Рилског, у краљевачком Светосавском храму служена је Света Архијерејска Литургија и помен блаженопочившем митрополиту Амфилохију. Предстојао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење овдашњег братства и молитвено учешће верног народа. Сходно редовном јеванђелском читању, Епископ нас је поучио кроз тумачење Приче о Сејачу и семену. Указујући на Господа Христа као истинитог Сејача семена које носи Живот вечни, пожелео је да будемо плодна земља која ће доносити стоструки плод. Треба сви да се запитамо да ли нас свет познаје по плодовима нашим. Да ли дајемо плодове достојне покајања? Довољно је то за данас, да се замислимо. У наставку, Епископ Јустин је рекао: – Данас земља прима земне остатке великог човека и великог Архијереја – митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Захваљујући његовом семену, речима и науци, ја сам данас овде. Он је сведок истине Божије, неустрашиви и велики борац за правду. Често се многима није свиђао, јер његова реч није могла да стане у њихове душе. Он је, ипак, говорио. Није гледао коме ће да угоди међу људима, већ само Господу Богу своме. Данас смо се овде и помолили за душу његову, јер нисмо могли сви данас да будемо тамо. Али, молитвама, срцем, душом и умом, ми смо сви тамо. Да се помолимо за његову душу. Да се молимо, и да се он моли за нас, заједно са Светим Петром Цетињским и Светим Василијем Острошким који су му били узори. Тако завршава живот праведник, а остало ће Господ рећи. Нико од нас не може да каже више, него да му се захвали што је био са нама и што је и даље са нама. Ми остајемо овде на земљи да се боримо против сваког зла, најпре у нама, а онда у свету. Средства за то су љубав, вера, истина , нада, трпљење – све врлине које је Господ у нас засадио. По томе ћемо видети да ли је семе Божије пало код на плодну земљу душе наше. Данас је тешко бити човек. Ипак, ми пут свој знамо – то је пут Богочовека. Зато, ми треба да узмемо Божији јарам који је једини благ. Јарам овог света је тежак, јер товаримо више него што можемо да понесемо. Господ је рекао да носимо бремена једни другима. Митрополит Амфилохије је носио бремена многих, баш као Свети Петар Цетињски. И он је мирио племена, бранио народ и споља и изнутра. Није се штедео. Сведоци смо и ове године великог дела његовог, када је васкрсао свој народ и васпоставио у њему лик човека. Од разбојника је начинио светитеље. Црна Гора је васкрсла у Господу. То је семе љубави које нам је оставио да међусобно гајимо. Нека Господ митрополита Амфилохија препозна као свога истинског слугу и приброји га у рајска насеља где су сви Свети, пожелео је Епископ Јустин. У наставку евхаристијске службе извршено је сједињење сабрања верних са Васкрслим Господом у Чаши спасења. Извор: Епархија жичка
  22. Епархија сремска, њен Епископ и верни народ су примили са тугом и жалошћу вест да се у Господу упокојио Високопреосвештени Господин Амфилохије, Mитрополит црногорско-приморски. Тим поводом је у Саборној цркви Светог оца Николаја, Господин Епископ Василије одслужио мали помен уз саслужење ректора богословије протојереја Јована Милановића, те арх. намесника сремскокарловачког јереја Слобдана Вујасиновића и службеника Епархије ђакона Горана Власца. После обављеног помена, Пресовештени Господин Епископ Василије је истакао да је упокојењем Високопреосвештеног Митрополита Амфилохија, Српска православна Црква изгубила великог јерарха и борца за православље, српство и хришћански живот. Истакавши да је Митрополит цео свој живот посветио изграђивању Цркве српске у Црној Гори, порађајући људе за веру, подвижнике за монаштво и обнављајући светиње. Подсетио је Преосвећени да су он и остала братија манастира Крке долазили у Црну Гору у младости, и да су где куд могли видети понеког монаха који је покушавао да се избори са потпуним опустошењем вере и Цркве. Подсећајући на богословски допринос Митрополита Амфилохија, истакао га је као добар пример младим богословима. Преосвећени је позвао да наредних дана особито, узносимо молитве за покој његове душе, јер тако, иако онемогућени због ове опаке пандемије, бићемо у јединству са нашим народом и православном браћом у Црној Гори. Нешто раније, помен је по благослову Епископа, одслужен и у капели богословије, на ком су присуствовали сви професори, ученици и особље. Извор: Радио Српски Сион
  23. Скромно и смирено одслужен је помен за покој душе митрополиту Амфилохију у Атини, граду где је 1973. године докторирао на Богословском факултету са тезом „Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами“. Поменом је началствовао јеромонах Амвросије (Весић) уз саслуживање протосинђела Василија (Гавриловића) и архимандрита Евсевије (Меанџије), док су за певницом појали игуманија Ирина (Ђорђић) и јереј Саша Станојевић. Због нових мера у Грчкој поводом корона вируса број верника на помену био је ограничен иако су многи Грци као и Срби који живе у Атини ожалошћени због упокојења митрополита Амфилохија. архимандрит Евсевије (Меанџија) Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...