Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'давид'.
Found 64 results
-
Ко ће се од нас спасити? - Архиепископ и Митрополит крушевачки г. Давид Перовић
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
-
- крушевачки
- митрополит
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Давид против Голијата – живот изнад омче око врата
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
”Св’јет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној”, рече негда умна глава Његошева! Шта смо себи и својим поколењима ако не тирани, када отварајући јаме бездане у потрази за овоземаљским благом, умањујемо шансу за живот будућим нараштајима. Да ли јамарењем вршимо елиминацију будућих поколења? Ако својим нерођенима одузимамо право на достојанствен живот и убирање плодова творевине коју нам је Творац оставио у наслеђе, а које имамо проследити на будуће нараштаје, да ли то можемо окарактерисати као аутодеструктивни чин у којем човек свесно и намерно одузима себи живот због различитих мотива. Или директно, суицид? Ко нам за право даје да наизуст научену тачку најлепшег програма за живот, програма љубави Христове: ”Љуби ближњега свога као самога себе”, унижавамо и одричемо се исте? Да умемо тога програма држати се, другачије би се светом права човекова ценила и достојанство његово поштивало. Ближњи наш је и онај коме треба да предамо ово што смо од Господа примили. Ако у природи будемо гледали само законе овоземаљског обогаћивања, изгубићемо закон Божји. Ако задобијемо све лепоте и блага овог света, а души својој наудимо, какав ћемо одговор за душу своју дати Господу? Нажалост, човеков живот је под претњом да дође испод границе достојанственог, оптерећен практичним материјализмом и појачаном материјалистичком философијом живота. И није више упитно да ли ће се вршити ископавање рудних богатстава условима или начинима погодним и за околину мање штетним, сигурно или апсолутно несигурно, нити да ли је струка та која ће стати на страну афирмације или негације, нити да ли ће се окусити овоземаљски бенефити у виду материјалног благостања, време је да ослушнемо вољу обичног човека, да подржимо право на живот, да не пустимо Давида да се сам бори са Голијатом, нити Нестора против вандалина Лија, голијатског раста и снаге. По слову Царства Божјег на земљи и најмањи од браће има једнака права као и остали. Свако, ко хоће да има права, мора по уставу Царства Божјег на земљи имати и дужности, јер је свако право тек последица извршене једне дужности. Од моралне исправности долази и морална снага друштва, којом се савладава сваки облик кризе, па чак и овај који је настао у нашем окружењу. Нека нам тај савремени свет покаже безазленост новокомпонованих спасилачких пројеката на свом примеру, и у свом дворишту започне јамарење и рударење сопственог наслеђа, е да би смо ми сутра по њиховом примеру исто учинили, ако је толико еколошки прихватљиво и економски исплативо? А до тад, сачекајмо да поуке извучемо ми од њих, јер наша руда неће испарити, остаће постојана где и јесте и за стотине године, па зарад будућих поколења, оставимо и њима неко богатство у наслеђе, као што родитељи својој деци остављају дедовину нетакнутом, да би имали своју родну груду за себе и за децу своје деце, или будимо себични, па пригрлимо све за себе? Скинимо омчу са врата будућих нараштаја. https://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr/давид-против-голијата-живот-изнад-о/ -
О границама сам почео да размишљам почетком деведесетих година прошлог века. Пре тога нисам веровао онима који су тврдили да постоје. У друштву у којем се преплиће више култура не може бити речи о границама. Постојање граница у мултикултурном друштву заправо значи да то друштво није мултикултурно, већ да у њему доминира једна култура која жели да наметне и задржи контролу над осталим културама. У таквом друштву, друштву строго контролисаних култура, до сада нисам живео. Одрастао сам у једној врсти мултикултурног друштва, у социјалистичко - комунистичкој верзији каква је постојала у бившој Југославији, а тренутно живим у његовој капиталистичкој верзији, у Канади. У ствари, када се из обе те верзије уклони идеолошки слој, увиђа се да никаквих разлика нема – мултикултурно друштво или постоји или не постоји; културе се или преплићу или чаме свака у свом ћошку; уметници се или отварају различитим утицајама или се затварају у омеђени простор своје локалне традиције. И премда сам склон заговарању вредности мешовите културе, морам да нагласим да не верујем да је она сама по себи боља од самосталне, локалне културе. И у једној и у другој култури уметници могу да створе вредна дела; и у једној и у другој култури могу да склизну у идеолошке шаблоне; и у једној и у другој култури морају да се хватају у коштац са ванкултурним факторима који желе да контролишу културне токове. Предност мултикултурног друштва само је у томе што лакше омогућава суочавање са предубеђењима на којима се заснива политика глорификације једнонационалне културе, иако ни то није никаква гаранција да ће појединац који потиче из мешовитог друштва прозрети механизме предубеђења који могу да га усмере према мутном талогу расизма. С обзиром да дуго нисам веровао у границе, нисам никада осећао да их прелазим или да се налазим на погрешној територији. Мешовиту јеврејско-српско-југословенску културу у којој сам растао осећао сам као целину, без зидова или врата, отворену за слободно кретање, чак и онда када су у та три сегмента постојале уочљиве разлике. Историја, на пример, игра различите улоге у њима: јеврејска традиција се заснива на цикличном понављању историје; српска традиција велича историју као пораз; југословенска традиција се темељила на селективном приступу историји. Истовремена припадност овим традицијама није ме, међутим, нагнала у избор само једне од тих улога, већ ми је омогућила да боље разазнам механизме који функционишу иза њих, и да тако прецизније увидим њихове мане и предности. Не говорим овде о идентитету, јер избор идентитета није оно што на крају, ако се не варам, дефинише писца. Оно што га дефинише су његов језик и његов стил. Идентиет – схваћен овде као оно што појединца идентификује са широм заједницом којој припада – не мора да игра никакву улогу у стварању. Писац може, рецимо, да се осећа као Србин или Јеврејин, а да ништа од тога не уђе у прозу или поезију коју пише. Кафка је згодан пример: ако кажемо да је био Јеврејин који је писао у Прагу на немачком језику, где ћемо га сврстати? У немачку књижевност, којој припада по избору језика; у чешку, којој припада по месту; или у јеврејску, којој припада по пореклу? Има оних који сматрају да га управо његов стил – који је наводно заснован на имитирању талмудског писма – одређује као јеврејског писца, иако готово ништа у његовој прози не указује на јеврејски садржај. Други ће инсистирати да је прашки амбијент оно што Кафку чини Кафком, док ће језичке нити које га спајају са немачком књижевношћу бити пресудан фактор за оне који га сматрају немачким писцем. Можда је најбољи одговор да је Кафка све то, али и нешто више: да је, заправо, писац без граница, мултикултурни писац, у најбољем смислу речи, који превазилази свако ограничење које идентитет, језик или национална традиција могу да наметну. Границе, наравно, и то без обзира како их дефинишемо, подстичу на расправу о припадности, чак и у ситуацији када, на пример, писац настоји да живи на самој граници, покушавајући тако да избегне било какво изјашавање о припадности једној или другој страни. Многи му, међутим, неће то дозволити и порећи ће његово право да буде оно што хоће. Књижевност, кажу они, настаје управо из осећања припадности, и то је једино што се рачуна. А језик? Није ли језик једина стварна пишчева припадност, с обзиром да свет који ствара постоји само у језику и нигде другде? Када, рецимо, Кундера пише на француском, је ли он чешки или француски писац? А када Шкворецки, који је канадски држављанин, пише на чешком, да ли је он етнички канадски писац, који опстаје захваљујући политици мултикултурализма, или чешки писац који не жели више да се врати кући? На изглед различита питања која одражавају исту ситуацију: сви ти писци се налазе на брисаном простору између различитих светова, у граничним подручјима између језика, историја књижевности и политичких система. И сви опстају управо зато што не признају границе. Пада ми на памет и друга помисао: да сви они опстају зато што је њихово писање – можда не у потпуности, али једним делом свакако – одраз чежње за оним што нису, за оним што би могли да буду када би прво признали границе а потом прешли преко њих. Наравно, границе су знатно уочљивије када су потцртане разликом у језицима, него када – као што је најчешће случај са јеврејском заједницом – та разлика не постоји. Прелазак, на пример, из јеврејског окружења у српско окружење не захтева промену језика, тако да правог осећања преласка са једне “територије” на другу заправо нема. Припадност језику је истоветна на обе “територије” и разлике – јер разлике, хтели то или не, увек постоје – морају да се траже негде другде. Сличне елементе налазимо и код писаца који су приморани – или су се сами одлучили – на живот у изгнанству. Поново имамо укрштање култура и могући сукоб језика, с тим што у изгнаничкој ситуацију носталгија игра изузетно важну улогу. Значајно место имају и политички и идеолошки аспекти, који често потпуно потискују за књижевност много пресуднија питања о језику, стилу и мешању култура. На крају, изгледа да изгнанство ипак није толики баук за писце, јер без обзира на популарне митове о животу у егзилу, већина писаца излази као победник из свог сукоба са изгнаничком судбином. Успех Исака Башевиса Сингера, Владимира Набокова, Јосифа Бродског, Чеслава Милоша, Витолда Гомбровича и Хулија Кортасара, на пример, то непобитно потврђује. Живот у мултикултурном друштву може, дакле, писцу – тачније речено: особи која још не зна да ће постати писац – да подари увиде и разумевања која могу пресудно да утичу на његову списатељску поетику. Исто тако је могуће да га тај живот одведе у супротном правцу: да се претвори у заговорника граница, подела и разноразних духовних и моралних “чистота”, јер постојање мултикултурног друштва не мора аутоматски да значи да је то друштво за собом оставило све негативне аспекте заједничког живљења. Управо пример бивше југословенске мултикултурне заједнице показује са коликом лакоћом се позитивне одлике мешовитог друштва могу променити у негативне представе и злоупотребити за разне политичке или националистичке циљеве. Јеврејин који сада одраста у Србији, и који се веома често сусреће са изразима отворене мржње према Јеврејима, сасвим сигурно ће развити другачију слику мултикултурализма од оних Јевреја који су, попут мене, одрастали у педесетим и шездесетим годинама, када су такве појаве биле веома ретке. И док ја, са својим сећањима и захваљујући чињеници да живим далеко одатле, показујем спремност да то схватим и донекле оправдам, млади Јеврејин у Србији вероватно све више сумња у могућности мултикултурног живљења и осећа страхове и стрепње којих сам ја био поштеђен. Тамо где ја нисам видео границе, он (или она) видеће можда непрелазне зидове. Последњих десетак година, које сам провео далеко од Земуна, нису ништа измениле у слици коју сам овлаш скицирао у претходним фрагментима. Један од разлога за то свакако треба потражити у чињеници да у новој средини нисам ни покушао да постанем део њене књижевности и културе. Да сам то покушао, не сумњам да бих се – упркос овдашњој званичној мултикултуралности – суочио са чвршћим и суровијим границама од оних на које сам повремено наилазио у мом старом окружењу. Додуше, то би више биле, да их тако назовем, еснафске границе, упозорења да улазим у туђу територију, да сам – поготово што не пишем ни на једном од званичних језика – ипак уљез, али границе су границе и у мени изазивају мучнину, без обзира одакле потичу. Стога сам одабрао да играм улогу незаинтересованог госта, улогу која ми омогућава слободно кретање кроз још једну културу, а притом ме не доводи ни у какав конфликт са онима који је већ настањују. Тако је моје изворно културно подручје остало неизмењено, иако у њему много више боравим у сновима и маштаријама него у стварности. Међутим, управо ми је удаљеност омогућила да увидим у коликој мери дугујем југословенској мешавини култура у којој сам одрастао, посебно међуигри српске и јеврејске културе. С обзиром да те мешавине више нема, а да ја одбијам да одустанем од ње, није чудно што се осећам као бродоломник коме никакво копно више не делује сасвим сигурно. Седим на сплаву и шаљем поруке у флашама. Море је каткад узбуркано, каткад мирно, никада сасвим поуздано, али једно је сигурно: оно никада не признаје границе. https://www.facebook.com/razbistravanje/
-
Епископ Давид Нинов - Уметност комуникације
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Постоје многи различити аспекти уметности комуникације. Овом приликом укратко ћемо се осврнути на два који привлаче нашу пажњу. То су само две капи у океану ове теме које, разуме се, имају додирних тачака са унутарњим животом човека у православној вери. Када је реч о првом аспекту, можемо да се ослонимо на учење св. Пајсија Светогорца. Људи су данас у великој мери отуђени од једноставног, личносног начина живљења, и то свакако утиче на начин комуникације. Да бисмо илустровали ову тврдњу, предочићемо да неки од стараца кажу да су људи раније имали животиње, а данас имају машине. Ако се поквари машина, човек ће да је баци у ђубре и да купи нову. Животињу ће, пак, додирнути и тиме ће сагледати да је она живо биће и осетити састрадавање. Стога неки савремени теолози говоре о теологији додира, после којег човек може да поверује у Бога. Сећамо се примера епископа Атанасија (Јевтића) који је после одслужене Литургије водио децу да помазе телад, док данас нека деца морају да оду у зоолошки врт да би видела телад. Према томе, огроман напор савременог човека да стекне живот испуњен световном срећом – на пример, да сваки члан породице има свој аутомобил, да свако има телевизор у својој соби, итд. – рађа и световну напетост. Ако говоримо о уметности комуникације, присутна напетост је кич и шунд комуникације. Св. Пајсије Светогорац каже да треба да будемо пажљиви у духовном животу, јер тамо где је напетост и очај, тамо се води „ђаволски“ духовни живот, и додаје да нема потребе да будемо напети у било чему у животу, па ни у комуникацији, зато што је напетост од ђавола, због чега изазива поделу. Човек сву своју наду треба да има не у себи, него у Христу. Христос је пун љубави, доброте и утехе и никада нас не гуши, већ изобилује духовним кисеоником и духовном утехом. Зато и комуникација треба да се охристовљује, а не да се оптерећује болесним ситничарењем, појавом која гуши својом напетошћу и изазива главобољу од које пуца глава. Битна ствар за свеукупни унутарњи живот, па према томе и за комуникацију, је човеков подвиг избегавања самооправдавања. Самооправдавање је искривљено унутарње стање. Бог нас неће обесити ако сагрешимо – каже св. Пајсије Светогорац – али самооправдавање чини да човек не види да промашује у односу и да тај промашај постаје диоптрија кроз коју сагледава однос, а то је већ потпуна заблуда. Такав човек за друге никада нема оправдање, док за себе увек има самооправдање (пример Адамовог пада који ми свакодневно понављамо). Адам почиње да се самооправдава и да убеђује Бога: „Жена коју ми ти даде, она ме натера“ (Пост 3, 13). Самооправдавање доприноси егоизму, оно је пад који изгони благодат Божију и онемогућава комуникацију. Видимо, дакле, да је и самооправдавање човека истерало из раја. Св. Пајсије Светогорац додаје да, када се човек непрестано самооправдава, верујући да га нико не разуме, да су сви према њему неправедни, када сажаљева себе као жртву, такав човек престаје да влада самим собом. Св. Пајсије Светогорац закључује свој исказ следећим речима: „О, страшно је разговарати са човеком који је навикао да се самооправдава“, и додаје: „Бог нека ми опрости због овога што ћу рећи: онај ко се самооправдава, њему је ђаво духовник, такав човек сво своје знање усмерава на самооправдавање и целокупна његова комуникација се састоји у реченици: ја нисам крив, ти си крив што мени није добро“. Зато, према преподобном Пајсију, са таквим човеком не треба комуницирати, будући да не може да му се помогне. Одговорност за такву душу не може да понесе нико. Ако човек научи да не буде напет и да се не самооправдава, вежбајући тиме уметност комуникације, тај човек долази до другог суштински битног аспекта. Цело Свето писмо је прожето једним посебним глаголом који има огромно значење и који алудира на отварање човекових спознајних органа. Реч је о глаголу „слушати“. Човеков посебан задатак је да уме да слуша. Код пророкâ се најчешће среће тај глагол, када кажу: „Говори, Господе, слуга твој те слуша“, или када се Господ обраћа изабраном народу речима: „Слушај, Израиљу!“, или када премудри Соломон позива младе да слушају шта им говоре родитељи. Стога је потпуно јасно да је суштински битна уметност да човек уме да слуша. Нажалост, реч је о уметности коју савремени човек, нарочито на нашим просторима, игнорише, и само зато се јавља огроман број проблема у међуљудским односима. Митрополит лимасолски Атанасије истиче да човек данас учи да говори, стиче образовање да би знао да говори ваљано и да звучи племенито, да говори оно што жели и да штити своје право да говори, али скоро нико га не учи да слуша. Може му се рећи да буде послушан учитељу, али та послушност треба да буде резултат слушања, а не обратно. Дух у ком се овај глагол користи у Светом писму упућује на то да је заиста велика уметност да човек научи да пази на речи које изговара други човек, а да би научио да пази на речи другога, човек најпре треба да престане да говори, да се утиша. И опет митрополит лимасолски истиче: није довољно да човек престане да говори устима, треба да престане да говори и умом, јер често човекова уста не говоре, али његов ум врти неке своје „компакт дискове“, непрестано говори, и не само што говори, него и пројектује „видео-снимке“, па човек гледа различите слике. Зато, да би чуо друге, човек најпре треба да почне да тихује, да наћуљи уши душе, да слуша и да разуме шта му говори други. Зато је изузетно важно разумевање језика другог. Уметност слушања је не само да чујеш другог када каже да има неки проблем или нека размишљања. Реч је о нечем много дубљем. Човек треба да научи да слуша и начин на који други ћути, да научи шта му други говори не само када говори, него и када ћути. И отац Александар Шмеман у свом Дневнику, осврћући се на хришћанску антропологију, пише да је све – то „све“ је подвучено, наглашено – дакле, да је све у телу дато за комуникацију, познање и заједницу: уши да слушамо, очи да гледамо – сва чула. По њему, тема за разматрање је само: шта је то што слушамо, шта је то што гледамо? Све што слушамо и све што гледамо треба да буде – или барем томе треба да се учимо – наш прозор у вечност. Дешава се и да Господ ћути. У молитви кажемо: „да буде воља Твоја“. Поставља се питање: колико је човек спреман да поступа по вољи Божијој? Човек може да каже: нека Господ жели шта жели, само да ме не стави у тешку ситуацију. Божија воља нас не води у безизлазне ситуације, у ропство, него нас ослобађа, носи нам радост. Зато Господ често ћути, зато не говори у човековом животу, јер човек није спреман да слуша, пошто жели да чини своју вољу. Исто се дешава и са људима. Ми треба да научимо да слушамо реч која излази из ћутања другог човека. Понекад се иза ћутања крију велике ствари које човек Цркве чува у себи да не би направио још веће проблеме. Потпуно је другачије ћутање нецрквених људи, нарочито оних код којих постоји озбиљна унутарња растројеност. Наравно, то ћутање у односима може да направи велике проблеме, јер ако једна особа почне да ћути, а друга не познаје уметност продирања у свет другог човека, уметност разумевања шта тај други жели да каже ћутањем, онда проблем почиње да делује изнутра и у одређеном тренутку може да изађе на видело, а онда постаје тешко комуницирати. И савремена деца почињу тешко да слушају, тешко да комуницирају. Један пријатељ који ради на издавању пасоша причао ми је: дођу родитељи са дететом од три-четири године да му изваде пасош, а дете их не слуша, не жели да седне да се фотографише, бесни по канцеларији, а родитељи, као неодговорни, као инфантилни, нису васпитали децу да имају одређену границу. Има родитеља који кажу детету: седи ту, чекај – и дете их слуша и послушно је. Има неких који ни сами не слушају и нису послушни зато што су децу претворили у центар света. Наравно, треба имати пажње за дете, треба му дати на значају, али треба му рећи да постоје и границе. Данас родитељи са само једним дететом имају проблеме, а раније се васпитавало и по десеторо деце у једној породици. Дакле, раније су и у нашем предању деца умела да слушају, али сада смо изгубили уметност комуникације, као да више не умемо да комуницирамо једни са другима. Све се претворило у иронију и у вређање другог. Вређање је начин изражавања унутарњег света. Због непознавања комуникације распадају се заједнице, човек нити слуша нити уме да каже добру реч, само зна да изрази сумњу. Уметност комуникације се рађа у смерности. Да човек покаже смерност, да саслуша шта му говори други, ма ко тај други био, да га не презре, макар овај и немао шта важно да каже – од значаја је и да други буде саслушан. Чак и ако други греши, уравнотежена личност са тиме може да се суочи на један исправан, смеран начин. То каже и св. Пајсије Светогорац: чак и ако се други према теби постављају лоше, ти се постави исправно, схвати да су они тако научени и да је у твојој моћи да одлучиш да се поставиш исправно и смерно. Јер, и ако други тражи нешто што не треба, нема потребе да онога од кога се то тражи у том односу обузме бес. Шта год да је рекао други, однос према реченом зависи од самог човека. Ако се савремени човек потруди да не буде напет, да се не самооправдава и ако уложи напор у подвиг слушања, такав човек постаје уметник разговора. Држећи се ових вредности и додајући томе нека општа правила ваљаног начина вођења дијалога, човек улази у комуникацију са другим као у сусрет и разговор о темама, о питањима око којих не постоји јединство, а циљ разговора је да се дође до сагласности, до једног поузданог темеља заједништва. Тако долазимо до суштински важне предањске изреке која изврсно осликава однос православног човека према најразличитијим околностима са којима се суочава у животу, укључујући и однос према уметности и комуникацији. Та изрека гласи: у суштинским стварима треба да влада јединство, у споредним стварима слобода, а у свему треба да влада љубав Христова. https://teologija.net/umetnost-komunikacije/ -
У једној упечатљивој епизоди стрип-јунак Алан Форд започиње говор на комеморацији у част покојника. Међутим, никако не може да се сети његовог имена! Боб Рок му каже да покојник ипак мора имати идентитет, на шта му Алан Форд одговара да име умрлога уопште и није битно, па се обраћа званицама: „Окупили смо се овде да се сетимо једног поштеног човека чије ће име заувек остати урезано у нашим мислима и срцима“. Веома често, нарочито уочи празника Богогављења, у одређеним гласилима домаће информационе сцене, појављују се јунаци слични Форду и Року који наводно говоре о православном хришћанству, а да му не знају ни име. Због тога многе мислеће личности са правом одбацују такво безимено православље, чак и пре него што ће из опште културе стећи основна знања о аутентичној православној теологији. Искрено, једе ме стид од варваризованог хришћанства и осећам потребу да се извиним паметним људима због тога што се на сваком кораку суочавају са „православним“ примитивизмом и што га трпе. Много је примера, али овом приликом ево једне илустрације дотичне информационе деликвенције. Одређена гласила, чија имена ћу поменути вероватно првом следећом приликом, немилосрдно бомбардују јавност, на пример, следећим садржајима, који су за стомак интелигенције, условно речено, мање шокантни: „Општина је обезбедила мајице за све који ће пливати, а онога ко први стигне до крста пратиће срећа целе године“; „у сусрет Митровдану свако треба да буде у својој кући, јер ако не буде код куће целе године ће ноћивати по туђим кућама“; „данас је свети апостол Филип, ујутро изговорите молитву за испуњавање жеља“. Етнологија није теологија. А разноликост глупости је неисцрпна, и све то под плаштом познавања православља делује као потпаљивање ватре која треба да спали здравомислеће људе. O sancta simplicitas – рекао је Јан Хус када је, стојећи на клади, видео неку женицу како носи дрва за распаљивање пламених језика у којима ће Хус изгорети. Живимо у време када је наука доживела невероватан напредак. Реч је о открићима која су пре два-три века била незамислива и кретала се у области фантазије, а сада су реалност. Било је логично очекивати да ће се са напретком човек ослободити од јефтине религијске амбалаже. Међутим, очигледно је да се ствари нису коренито промениле и да се људи, уместо слободом, хране трицама и отпацима. Света Тројица, живи Бог љубави, ни у ком случају није агресор према човековој слободи. Код Бога нема застрашивања. Као апсолутна љубав, Бог није затворени систем стерилних правила. Такав систем оприсутњује само квази-теологију која са правом представља предмет интересовања и савремене психологије. Ова наука поистовећује наше Алан Фордове са патолошким нагоном – личности које они проглашавају праведнима да уживају, а неправедни да буду бачени у пакао једном заувек. Због тога озбиљни људи одбацују религију. Због тога, логично је питање: где се завршава фалсификат, а где почиње оригинал? Латинска именица religio заиста има много значења, а међу основним значењима су „дужност“ и „обавеза“ (M. Divković, Latinsko-hrvatski rječnik, Zagreb, 1900). Због тога, једно од значења религије је и везаност, обавезаност мртвим облицима и хипокризијом. Ако се узме у обзир да православље нису или барем не би требало да јесу само џипови и идеолошки систем срећног живота, онда православље није религија. Аутентично православље не обавезује него поштује човека и заснива се на његовом слободном избору. Мало је неартикулисано да се људи који су обавезани тиме где да преспавају за Митровдан и осталим примитивизмима називају православнима, а да, на пример, немају појма о логосима Божијим, о исихазму, о онтологији ума, о обожењу… Сходно томе, истински црквени учитељи се не интересују само за то шта ће човек постати после смрти, што је главна одлика религије, колико се интересују за то шта ће човек урадити од себе и свог живота овде и сада. По речима познатог патролога Романидиса, они хришћани који веру разумеју само као припрему за онај свет, у суштини, ништа не раде у животу осим што чекају да умру да би отишли у рај. Мора бити да је право на рај (ко га како схвата) њихово ексклузивно право, само ако су православни! Други, пак, посматрају Бога као бунар жеља, а такав Бог је само потреба, а не човекова метафизичка жеђ за сусретом и заједничарењем са Узроком свега постојећег. Православље не подразумева обавезу и грч. Живот православног човека није пијетистички шаблон човека који постојање схвата као изолованост од других а веру своди на скуп забрана. Човек ништа не мора, како му сугерише искарикирано православље, него може слободно да жели или да не жели. Зато, завршавам парафразирајући Веса Андерсона, који је једном рекао: ипак, још увек постоје бледи трагови цивилизације преостали у овој варварској кланици некада познатој под именом човечанство. Извор: Давид (Нинов), епископ стобиски, Времетворење, Скопје: Макавеј, 2019, стр. 179–181. Превод: Иван С. Недић, Јелена Недић
-
- православље
- нинов
- (и још 4 )
-
У суботу 27. новембра на празник Светог славног и свехвалног Апостола Филипа, у оквиру трећег дана посете Архиепископији охридској, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, и Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид, у пратњи протосинђела Нектарија, секретара Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, посетили су древне храмове у Охриду и околини. Након посете старог града Охрида, преосвећени архијереји су са својом пратњом посетили знаменити и древни храм Свете Софије из 11. века, у којем су служили славни охридски архиепископи Јован IV Комнин, Димитрије Хоматијан, Константин II Кавасила и други. Црква представља тробродну или оријенталну базилику, у којој су сва три брода под једним кровом. На цркви има три апсиде, од којих су обе бочне двокатне. Спољашњи нартекс има две куле као бочне завршетке. Његово приземље представља један отворен портик, а његова горња галерија једну лођу, фланкирану двема капелама, које су пресвођене кубетима, изведеним на пандантифима. Посета древних светиња настављена је посетом храма Пресвете Богородице Перивлепте. Храм је саграђен 1295. године, а једно време је био и седиште архиепископије. Црква има основу византијске куполне цркве са уписаним крстом. Купола над наосом подупире се на четири слободна стуба, а слепа купола над нартексом на четири пиластра. Фреске у цркви су дело зографâ Михајла и Евтихија, који су оставили свој печат широм Србије и данашње Северне Македоније (тада средњовековне Србије). Осликане су у складу са стилом периода ренесансе Палеолога. Круна овог путешествија трагом историје и духовности Охрида, била је посета манастиру Светог Наума Охридског. Ова древна светиња налази се у најјужнијем делу македонског дела охридског језера, на граници са Албанијом. У манастирској цркви Светог Наума налазе се светитељеве мошти. Пред моштима светитеља Епископ марчански Сава је узнео молитве Господу и Његовом угоднику Светом Науму. Подсећамо, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, у својству изасланика Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, налази се у вишедневној посети Архиепископији охридској, поводом литургијске прославе празника Светог Јована Златоуста - имендана Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована. Празнично торжество почело је служењем свеноћног бденија по светогорском богослужбеном правилу, а настављено и крунисано свечаним евхаристијским сабрањем у параклису Ставропигијалног манастира Светог Јована Златоуста у Нижепољу. Извор: Телевизија Храм
-
У уторак 14. септембра 2021. године, када наша света Црква молитвено празнује почетак Црквене нове године, Њихова Преосвештенства епископи тимочки Иларион и стобијски и мјестобљуститељ струмички Давид началствовали су торжественим литургијским сабрањем на темељима ранохришћанске базилике на касноантичком локалитету Феликс Ромулијана. Њима су саслуживали игуман манастира Савина Макарије, настојатељ манастира Св. Тројица код Књажевца протосинђел Захарија, сабрат манастира Буково протосинђел Симеон, архијерејски намесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан Бобан Јокић, старешина борске цркве протонамесник Радоје Мијовић, парох заклопачки јереј Рајко Раич, зајечарски парох јереј Новак Бојанић, архиђакон Илија и ћакон Урош Памучар. Лепоти богослужења допринео је хор Преподобне мајке Ангелине из Никшића. Поздравивши драге госте и захваливши им се на молитвеном учествовању, Преосвећени Епископ Иларион беседио је сабраном верном народу. Постоје два извора за нас хришћане, један је извор благодати и благослова а то је Бог наш и Црква Његова. Други извор благоразумности и расуђивања нашег је историја и оно што нам Црква сведочи, оно што нас учи Библија. Потребно је да се напајамо на оба извора – и на извору благодати и на извору знања и црквеног Предања, рекао је владика тимочки. Такође, Епископ је подсетио да хришћански труд, молитва и ревност морају бити удружени са покајањем, смиреношћу, љубављу према Богу и ближњима и са свешћу да смо слуге непотребне. За крај, владика Иларион пожелео је свима благословено ново црквено лето. После Литургије отворена је изложба Мирне Јовановић „Запад у источном руху“ а затим је изведен драмски приказ биграфије Достојевског, професора књижевности Стевана Д. Јовановића, под називом „Лаку ноћ Фјодоре“. Извор: Епархија тимочка
-
- локалитету
- касноантичком
- (и још 9 )
-
Православни истраживачки центар „Хризма“ више пута је обраћао пажњу на проблем црквеног раскола у Северној Македонији. Праве се покушаји да се питање реши на неканонски начин, и то ствара нове претње васељенском Православљу. За живот Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве и перспективе лечења раскола у Северној Македонији, читајте у ексклузивном интервјуу, које је за центар „Хризма“, дао Епископ стобијски и Mестобљуститељ струмички Давид (Нинов). - Ове године се навршавају деветнаест година од стварања пројект-споразума о канонском решењу црквеног питања у Северној Македонији, после чега је био потписан Нишки договор. Ипак, он никад није био прихваћен од Светог Синода такозване „Македонске православне цркве – Охридске архиепископије (МПЦ- ОА)“. Шта Ви сматрате, да ли су тадашњи договори били једина исправна опција за решење црвеног питања? Да ли су према Вашем гледишту они актуелни за данашње стање? - Нишки договор су потписала тројица „митрополита“ расколничке „МПЦ“, са знањем њиховог архиепископа. Они су га јавно бранили као еклисиолошки једино исправно, али су се касније, под политичким притиском одрекли тог договора. Затим је на позив блаженопочившег Патријарха српског Павла за литургијско и канонско јединство са Српском Православном Црквом (СПЦ), потврдно одговорио Његово Блаженство, данашњи Архиепископ и Митрополит скопски Јован. Следствено, битна и неоспорна чињеница је да је Нишки договор већ завршена прошлост. Актуелна стварност је да је на основу договора, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, 24. маја 2005. год., издао Томос о најширој могућој аутономији Православне Охридске Архиепископије, као канонске Цркве у Северној Македонији. Такође је потврдио Архиепископа охридског Јована за канонског Предстојатеља аутономне Архиепископије. Томос о аутономији је потписао блаженопочивши Патријарх српски Павле. Дакле, у Диптиху цркава, Правослана Охридска Архиепископија је записана као аутономна црква са Томосом, која се налази у саставу свеправославно признате канонске јурисдикције Српске Патријаршије. Покајање је увек верна, ако хоћете и вечно модерна варијанта, односно шанса за оне који су у расколу, да се избаве од њега! У суштини, реч је о најбољој могућности, да преко преумљења изађу из раскола и да уђу у спасоносну Саборност Цркве. Архиепископ охридски Јован, испуњујући свету Архијерејску дужност о чувању јединства цркве, није створио раскол, него га је излечио. Сада, у нашој отаџбини, људи имају могућност да одаберу: да ли ће припадати Саборној Цркви или расколу. Вашој пажњи предлажем неколико референци, а оваквих примера има безброј: а) Емилија Црвенковска, ћерка безбожног комунистичког лидера Крстета Црвенковског (високи функционер СФР Југославије, секретар ЦК Савеза комуниста Македоније, председник Комисије за испитивање рада државне безбедности СФРЈ, подпредседник Председништва СФРЈ), пише: „Највећу заслугу међу македонским комунистима за враћање аутокефалности цркве у Македонији има мој покојни отац Крсте Црвенковски“ (Фокус 18.5.2012, бр. 881). Овај њен став Емилија Црвенковска заснива на самим речима Крстета Црвенковског, написаних у његовим мемоарима „Заробљена истина“, Култура, Скопље 2003. б) Професор историје на факултету расколничке „МПЦ“, Јован Белчовски, за ТВ Алфа (20. 11. 2017. год.), каже: „Знате ли како смо ми добили аутокефалну цркву? Захваљујући покојном Крстету Црвенковском! Свака част човеку, лака му земља била. У дискусији са председником Титом, Крсте је једноставно рекао Титу: ми морамо по први пут да отворимо академију и да себи прогласимо аутокефалну цркву“! Дакле расколнички епископи „МПЦ“ подржавају и саображавају се са етнофилетистичким расколом, који је саздан од безбожних функционера Комунистичке партије. Међутим, Црква се не може руководити према одлукама Комунистичке партије и никад неће моћи да исте легализује и да их запечати црвкеним томосима о аутокефалији, донешеним под политичким притиском. Следствено, увек је актуелно да Црква позива на преумљење и на привођење свега у јединство са Христом и Његовим Телом, а затим унутар Тела Христовог, тј. Цркве, да се проналазе решења за сва отворена питања. Искуство показује да не постоји проблем, који Црква не би могла да реши дијалогом. - На саветовању у Аману, 2020. год., било је истакнуто: „У вези са проблемом Северне Македоније, делегације су изјавиле да ово питање треба да се реши дијалогом унутар Српске Православне Цркве и са свеправославном подршком“. Како су верници Охридске Архиепископије примили ово Аманско саветовање? У односу на свеправославну помоћ: Које помесне цркве (или поједини Архијереји и верници), су задњих година дали највећу подршку Охридској Архиепископији? Такође у вези великог броја Албанаца у Северној Македонији, постоји ли подршка од стране Албанске Православне Цркве? - Архијереји расколничке „МПЦ“ су своју хиротонију добили од СПЦ. Следствено, СПЦ је мајка црква „МПЦ“, и раскол „МПЦ“ налази се у оквирима јурисдикције СПЦ. Имајући ово у виду, овај проблем није могао, не може и неће моћи да се решава без мајке цркве, тј. СПЦ. Свеправославна сагласност је неопходна, јер предмет наше вере јесте и Саборност Цркве. Ми православни, у Символу Вере исповедамо да верујемо и у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Ако не постоји свеправославно признање, тада о Цркви и не може бити речи! Наша Црква, Српска Патријаршија, учествовала је на братском саветовању у престоници Јордана, граду Аману. Стога, верници Православне Охридске Архиепископије при Српској Патријаршији на Аманско саветовање гледају као на неопходну и оправдану бригу о чувању јединства Цркве, које није некакав спољашњи украс, него сама суштина Цркве. Верници Православне Охридске Архиепископије (и поред љубави, подршке и разумевања које имају за тешке услове у којима се налази Константинопољска Патријаршија), никада се неће моћи сложити са непредањском еклисиологијом да је Константинопољски Патријарх primus sine paribus (први без једнаких), него се чврсто држе аутентичне православне еклисиологије и прихватају да је он primus inter pares (први међу једнакима). Верници Православне Охридске Архиепископије знају, да је у Шамбезију била постигнута сагласност, да евентуални следећи томоси о аутокефалији буду потписивани од свих Предстојатеља помесних православних цркава (сагласност није била постигнута само по питању начина потписивања). Најзад, саборно одлучивање одговара Предању, ако узмемо у виду да је Кипарска Православна Црква своју аутокефалност добила на Трећем Васељенском Сабору. Православне цркве се више не налазе под османлијским ропством или тоталитаристичким системима. Зато је крајње време да се обнови саборни начин функционисања. Помесни сабори функционишу, треба да профункционишу и свеправославни и да се, између осталог, не дешавају проблеми са којима се данас Црква суочава. Што се тиче питања подршке, био сам присутан на сусрету између Свјатејшег Патријарха руског Кирила и блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, 15. 11. 2014. год., у Београду, када се разговарало о томе да се предузму неки кораци у вези ослобођења Архиепископа охридског Јована из затвора, где се налазио после политичке пресуде, због његове вере у Саборност Цркве. После тог сусрета Митрополит волоколамски Иларион (који је такође био присутан на поменутом сусрету), испуњујући јеванђелску заповест (Матеј 25. 36), посетио је Архиепископа охридског Јована у затвору у Скопљу, а затим се сусрео и са државним властима. Ускоро затим Архиепископ охридски Јован био је ослобођен из затвора. Разуме се да добијамо подршку од стране многих цркава, многих Архијереја, али поменута подршка Руске Православне Цркве, за нас представља једну од најзначајнијих подршки. Што се тиче православне браће Албанаца, када Православна Охридска Архиепископија организује неке јубилеје или литургијске прославе, Архиепископ албански Анастасије шаље своје представнике, и на такав начин потврђује литургијско јединство Албанске Православне Цркве са аутономном Православном Охридском Архиепископијом. Неговање литургијског јединства, рекли смо, било је и увек ће бити од суштинског значаја. - У последње две године активно се поставља питање додељивања аутокефалности „МПЦ-ОА“ и то од стране Константинопољске Патријаршије. Могу ли према Вама неке цркве, осим Српске Православне Цркве, узети учешће у решавању северномакедноског питања? Рецимо, Бугарска Црква? - У њеном саопштењу од 11. маја 2019. год., Константинопољка Патријаршија помиње неко право на апелацију у односу на „МПЦ“. На који начин Константинопољска Патријаршија има право апелације у Цркви није тема овог разговора. Оно што је индикативно јесте то да је Константинопољска Патријаршија разгледавала некакав захтев (узгред речено, прослеђен писмом политичара), захтев, као што и сами кажу „расколничке цркве“. Дакле, реч је о „цркви“, која није део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, а поврх свега, нити се налази у канонској јурисдикцији Константинопољске Патријаршије. Желим да верујем да у Константинопољској Патријршији имају добре намере и да су истовремено свесни да немају никакво право да се једнострано осврћу на раскол „МПЦ“! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве се више пута и недвосмислено изјаснио за дијалог, преко којег би се на канонским основама, помогло „МПЦ“ да превазиђе раскол и да се врати у спасоносну Саборност Цркве. Дијалог је био спречен управо од стране расколничке „МПЦ“ и државних власти спровођењем затворских казни против Архиепископа охридског Јована и државног прогона против Правослане Охридске Архиепископије. Колико је мени познато, СПЦ никада није била затоворена за оне који су хтели, добронамерно и на канонским основама, да помогну решавању проблема „МПЦ“. - Како оцењујете перспективу лечења раскола у Северној Македонији? На који начин се то може остварити? Шта утиче на то? - У овом тренутку не бих имао ништа да додам, нити да одузмем од речи нашег Свјатејшег Патријарха српског Порфирија, који је у свом интервјуу за „Радио Телевизију Србије“ 2. марта, ове године, јасно истакао да жели да се нађе решење раскола у коме се налази „МПЦ“. Наш Патријарх верује да ће Свети Архијерски Сабор СПЦ увек бити спреман да дође до решења, али без било каквих политичких притисака и утицаја, који постоје од почетка стварања раскола, па све до данас, у односу на ту тему. Дакле, на решавање проблема највише утичу политичари, који својим притисцима желе да искористе „МПЦ“ за њихове пролазне политичке циљеве. По угледу на колеге из Украјине, политичари из Северне Македоније, нарушавајући секуларни карактер државе, утврђен Уставом, стављају себе у улогу вође расколничке „МПЦ“ и шаљу писма црквеним предстојатељима у име „МПЦ“. На тај начин понижавају и „МПЦ“ као неспособну да сама реши сопствене проблеме. Када дневна политика буде барем мало склонила руке којима је превише чврсто загрлила „МПЦ“, биће могуће да се очекује решење њиховог проблема. - Зашто многи људи подржавају „МПЦ-ОА“ и не спознају погубност раскола? Да ли у „МПЦ-ОА“ постоје свештеници и лаици који се барем понашају без агресивности према Охридској Архиепископији и спремни су за дијалог? - Према неким застарелим подацима, Северна Македонија има око два милиона становника, а према неким савременим анализама, због великог исељавања, могуће је да у земљи тренутно живи око милион и петсто хиљада становника. Од њих се отприлике 68% декларише као Македонци али се, свакако, не сви од њих декларишу као православни хришћани. Иако је у суштини реч о много добром народу, о природно искреном и топлосрдачном народу, ипак у једној тако малој и, нажалост, затвореној средини, због комунизма и због раскола, тај народ колико је добар, исто толико је и теолошки необразован. Ми никада нисмо имали проблема са нашим народом! Сасвим супротно! Прогон против Православне Охридске Архиепископије је био организован и још га организује државни апарат. Држава је осуђена од Европског суда са правоснажном пресудом због тога што одбија да региструје канонску Православну Охридску Архиепископију. Све то ствара страх и несигурност код људи! Подразумева се да се ми сусрећемо са одређеним свешетеницима и верницима, припадницима расколничке „МПЦ“, који немају агресивни приступ, али они увек инсистирају да ти сусрети не буду транспарентни, јер се боје ауторитета „МПЦ“ и власти. Дакле, на папиру људи имају формалну слободу, али се она разликује од ефективне слободе, која је привилегија само оних људи у држави, који су се самопрогласили за „меру свега“. - Како Охридска Архиепископија успева да у постојећим неблагопријатним условима сачува своја богослужбена места и да се заштити од напада? Да ли је могуће да се ради са младима и са средствима за масовну информацију, тј. да се противдејствује расколу у информативном простору? - Православна Охридска Архиепископија нема никакву правну, нити било коју другу земаљску заштиту. У задњих скоро двадесет година у организацији власти и расколничке „МПЦ“, Архиепископ охридски Јован је био осам пута у затвору. Годинама су били суђени Епископи, свештеници, монаси, монахиње, верници, на политички монтираним судским процесима. Срушили су нам два храма, тукли су наше свештенике, монахе, монахиње... Ми никад и ничим нисмо узвратили на зло, са циљем да се зло не умножава. Али, у немоћи нашој сила се Божја показује (2. Кор. 12.9). Архиепископија објављује штампана издања и користи све могућности да преко разних предавања упозна људе са православном вером. На литургијама у Архиепископији стално долазе нове личности. Ми не заборављамо шта се десило у прошлости али смо отворени за будућност из које нам долази Христос. Зато се трудимо да са љубављу отварамо наша срца за нашу браћу која су у расколу, молећи се, да се у будућности сусретнемо и да будемо заједно у Саборном Христу. - Епархије на територији Северне Македоније у значајној етапи историје потпале су под Бугарском Православном Црквом. У Северној Македонији постоје грађани са бугарским самосазнањем. Бугарска, као и Србија, покреће питање у вези са фалсификовањаем историјског наслеђа у Северној Македонији. У исто време су се нажалост, у протеклом веку дешавали конфликти између српске и бугарке стране. Како се у Охридској Архиепископији решавају ове противречности? Да ли је Архиепископија отворена за вернике са бугарским самосазнањем? - Нажалот се чак и у Цркви, понекад уместо историје исписује митологија! Свети Методије и Кирило нису словенобугарски, него свесловенски просветитељи. Древна Охридска Архиепископија није била аутокефална црква и највећи број њених архиепископа били су Грци, између којих су и познати: Јован IV Комнин, Димитрије Хоматијан, Константин II Кавасила, али и други. У новијој историји, епархије у Северној Македонији нису биле под јурисдикцијом Бугарске Православне Цркве, већ је, пре Првог светског рата постојао неканонски упад Бугарске Егзархије у канонску јурисдикцију Константинопољске Патријаршије, јер црквени историчари, од 16. септембра 1872. г., препознају Бугарску Егзархију као расколничку цркву, која свој раскол решава 22. фебруара 1945. г., уз помоћ Руске Православне Цркве. Још једном је Бугарска Егзархија извршила упад у канонску јурисдикцију Српске Патријаршије, када су расколнички егзархијски Епископи заједно са бугарским фашистичким окупатором ушли у Скопље на сам почетак Другог светског рата и протерали канонског Митрополита скопског Јосифа (Цвијића). За нас, ови догађаји припадају прошлости, историјској науци, и првенствено значе уједињење у молитви за спасење свих људи, и оних који су били на тачној страни историје и оних који су били на погрешној. Није могуће да нас прошлост, политика и национална припадност раздељују. Православна Охридска Архиепископија у себи уједињује подједнако све народе, који живе у мултиетничкој и мултикултурној Северној Македонији. Наша браћа, православни Бугари нису расколници. Они који имају изграђену црквену свест долазе на Литургију у Православној Охридској Архиепископији и причешћују се Телом и Крвљу Христовим заједно са својом браћом православним Македонцима словенског происхода, са својом браћом Србима, Грцима и другим православнима, који живе у Северној Македонији. Црква не укида националне одлике, сасвим супротно, она их развија и унапређује. Али од њих не прави идоле. Сви смо ми у цркви један род православни. Етнофилетизам је осуђен као еклисиолошка јерес (Константинопољ 1872.), тако да за парасинагогу етнофилетизма, за деструктивност националшовинизма нема места у Цркви у којој нема ни Јудеја, ни Јелина него смо сви ми једно у Христу (Гал. 3.28). На тим основама се гради црквени живот у Православној Охридској Архиепископији. - Од момента стварања Охридске Архиепископије, њени верници на челу са Архиепископом Јованом (Вранишкоским), подложни су на прогоне. Шта би Ви посаветовали верницима канонске цркве Украјине, који су данас такође подложни дискриминацији и насиљу? - Познато је да Свети Кипријан Картагински наглашава да чак ни мученичка крв не може да опере грех раскола. Предањски став, који често наглашава и наш Архиепископ је да ми не тражимо страдања, али када их Господ допусти, ту смо да их примимо као благослов, као наш крст, преко којег стижемо до васкрсења. Није могуће да се дође до васкрсења, а да се претходно не буде разапет на крсту. Православни хришћани Украјине данас су позвани да посведоче чистоту православне вере својом припадношћу и верношћу канонској Цркви Украјине, чији је Предстојатељ Његово Блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије. Искушења и прогон са којима се данас суочавају православни хришћани у Украјини помоћи ће им да стекну искључиво богат опит унутрашњег живота, опит који се не добија ни на једној високо образовној установи; стога ће им ова искушења помоћи да стекну „духовни докторат“. Тај опит ће бити најскупоценије наслеђе идућим генерацијама. Искушења ће проћи, према речима светог Златоуста, који је за тешку животну околност знао да каже: „облак је, проћи ће“! Проћи ће и облак прогона против Митрополита Онуфрија и Украјинске Православне Цркве, али сведочанство вере ће остати за век и веков, записано у Књизи Живота. Истовремено, верници канонске Цркве, чији је Предстојатељ Митрополит Онуфрије не треба да буду пасивни, него треба да са свим легалним средствима деконструишу неправедни систем и да се до крајњих судских инстанци активно боре против дискриминације, која се над њима врши нарушавањем владавине права у делу људских права и верских слобода. Верници цркве треба да се обрате свима онима, који причињавају њихов прогон и страдања, по речима светог мученика Платона: мучите још више, тако ће се још јасније видети ваша нељудскост; а, са друге стране ће се још више гледати смирење и слава Цркве. Ако парафразирамо речи преподобног Порфирија Кавсокаливита, не треба и нећемо се трудити да изгонимо таму из наших живота, јер то може да нас измори, а да ништа не постигнемо. Треба да се са радошћу трудимо да будемо професионалци, који ће пуштати светлост Христову у својим животима, и тада ће тама једноставно исчезнути. - Постоје ли и богослужбене разлике између Охридске Архиепископије и „МПЦ-ОА“? Да ли се у богослужбама користи црквенословенски језик? - Немам представу о богослужбеном животу „МПЦ“, али претпостављам да не постоје неке веће богослужбене разлике. У Православној Охридској Архиепископији, сасвим природно, црквенословенски језик се користи свакодневно на богослужбама, а особито у њеним манастирима. - На крају Вас молим да поделите са нама шта је за Вас најзначајније и од највеће вредности у руском Православљу? Који руски светитељи су Вама блиски? - Унапред сматрајте да ће овај одговор бити непотпун. Руско Православље је ширина, дубина, висина, стога је незахвално да буде третирано у једном кратком одговору. Руско Православље је Достојевски са „лепотом, која ће спасити свет“. Руско Православље је Гогољ са „Размишљањима о Божанској Литургији“. Руско Православље су Свети Серафим Саровски, Свети Јован Кронштадски и Свети Игнатије Брјанчанинов са којима смо одрастали. Руско Православље су Свети Лука Кримски, затим Флоровски, Шмеман... руско Православље су Свети Герман Аљаски и много касније Американац о. Серафим (Роуз), духовно чедо Светог Јована Шангајског, који је веома поштован у нашој земљи од времена када је још као јеромонах био профосор у битољској богословији. Руско Православље су Свети равноапостолни Николај Јапански и православни Јапанци Цркве у Јапану. Руско Православље је у суштини оно аутентично Православље, које, рекли смо, не укида, већ надилази нације и боју коже и рађа васељенске светитеље, какви јесу Преподобни Софроније (Сахаров), и његов старац, Свети Силуан Атонски, који је изговорио светодуховску изреку наше епохе: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“. Следствено, данас је немогуће бити православан, а истовремено бити несрећна личност! Православље – то је радост духа и излаз из свих људских безизлаза, чак и из саме смрти! Извор: Центар Хризма Линкови: Телеграм
-
- безизлаза“
- људских
-
(и још 9 )
Таговано са:
-
Православни истраживачки центар „Хризма“ више пута је обраћао пажњу на проблем црквеног раскола у Северној Македонији. Праве се покушаји да се питање реши на неканонски начин, и то ствара нове претње васељенском Православљу. За живот Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве и перспективе лечења раскола у Северној Македонији, читајте у ексклузивном интервјуу, које је за центар „Хризма“, дао Епископ стобијски и Mестобљуститељ струмички Давид (Нинов). - Ове године се навршавају деветнаест година од стварања пројект-споразума о канонском решењу црквеног питања у Северној Македонији, после чега је био потписан Нишки договор. Ипак, он никад није био прихваћен од Светог Синода такозване „Македонске православне цркве – Охридске архиепископије (МПЦ- ОА)“. Шта Ви сматрате, да ли су тадашњи договори били једина исправна опција за решење црвеног питања? Да ли су према Вашем гледишту они актуелни за данашње стање? - Нишки договор су потписала тројица „митрополита“ расколничке „МПЦ“, са знањем њиховог архиепископа. Они су га јавно бранили као еклисиолошки једино исправно, али су се касније, под политичким притиском одрекли тог договора. Затим је на позив блаженопочившег Патријарха српског Павла за литургијско и канонско јединство са Српском Православном Црквом (СПЦ), потврдно одговорио Његово Блаженство, данашњи Архиепископ и Митрополит скопски Јован. Следствено, битна и неоспорна чињеница је да је Нишки договор већ завршена прошлост. Актуелна стварност је да је на основу договора, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, 24. маја 2005. год., издао Томос о најширој могућој аутономији Православне Охридске Архиепископије, као канонске Цркве у Северној Македонији. Такође је потврдио Архиепископа охридског Јована за канонског Предстојатеља аутономне Архиепископије. Томос о аутономији је потписао блаженопочивши Патријарх српски Павле. Дакле, у Диптиху цркава, Правослана Охридска Архиепископија је записана као аутономна црква са Томосом, која се налази у саставу свеправославно признате канонске јурисдикције Српске Патријаршије. Покајање је увек верна, ако хоћете и вечно модерна варијанта, односно шанса за оне који су у расколу, да се избаве од њега! У суштини, реч је о најбољој могућности, да преко преумљења изађу из раскола и да уђу у спасоносну Саборност Цркве. Архиепископ охридски Јован, испуњујући свету Архијерејску дужност о чувању јединства цркве, није створио раскол, него га је излечио. Сада, у нашој отаџбини, људи имају могућност да одаберу: да ли ће припадати Саборној Цркви или расколу. Вашој пажњи предлажем неколико референци, а оваквих примера има безброј: а) Емилија Црвенковска, ћерка безбожног комунистичког лидера Крстета Црвенковског (високи функционер СФР Југославије, секретар ЦК Савеза комуниста Македоније, председник Комисије за испитивање рада државне безбедности СФРЈ, подпредседник Председништва СФРЈ), пише: „Највећу заслугу међу македонским комунистима за враћање аутокефалности цркве у Македонији има мој покојни отац Крсте Црвенковски“ (Фокус 18.5.2012, бр. 881). Овај њен став Емилија Црвенковска заснива на самим речима Крстета Црвенковског, написаних у његовим мемоарима „Заробљена истина“, Култура, Скопље 2003. б) Професор историје на факултету расколничке „МПЦ“, Јован Белчовски, за ТВ Алфа (20. 11. 2017. год.), каже: „Знате ли како смо ми добили аутокефалну цркву? Захваљујући покојном Крстету Црвенковском! Свака част човеку, лака му земља била. У дискусији са председником Титом, Крсте је једноставно рекао Титу: ми морамо по први пут да отворимо академију и да себи прогласимо аутокефалну цркву“! Дакле расколнички епископи „МПЦ“ подржавају и саображавају се са етнофилетистичким расколом, који је саздан од безбожних функционера Комунистичке партије. Међутим, Црква се не може руководити према одлукама Комунистичке партије и никад неће моћи да исте легализује и да их запечати црвкеним томосима о аутокефалији, донешеним под политичким притиском. Следствено, увек је актуелно да Црква позива на преумљење и на привођење свега у јединство са Христом и Његовим Телом, а затим унутар Тела Христовог, тј. Цркве, да се проналазе решења за сва отворена питања. Искуство показује да не постоји проблем, који Црква не би могла да реши дијалогом. - На саветовању у Аману, 2020. год., било је истакнуто: „У вези са проблемом Северне Македоније, делегације су изјавиле да ово питање треба да се реши дијалогом унутар Српске Православне Цркве и са свеправославном подршком“. Како су верници Охридске Архиепископије примили ово Аманско саветовање? У односу на свеправославну помоћ: Које помесне цркве (или поједини Архијереји и верници), су задњих година дали највећу подршку Охридској Архиепископији? Такође у вези великог броја Албанаца у Северној Македонији, постоји ли подршка од стране Албанске Православне Цркве? - Архијереји расколничке „МПЦ“ су своју хиротонију добили од СПЦ. Следствено, СПЦ је мајка црква „МПЦ“, и раскол „МПЦ“ налази се у оквирима јурисдикције СПЦ. Имајући ово у виду, овај проблем није могао, не може и неће моћи да се решава без мајке цркве, тј. СПЦ. Свеправославна сагласност је неопходна, јер предмет наше вере јесте и Саборност Цркве. Ми православни, у Символу Вере исповедамо да верујемо и у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Ако не постоји свеправославно признање, тада о Цркви и не може бити речи! Наша Црква, Српска Патријаршија, учествовала је на братском саветовању у престоници Јордана, граду Аману. Стога, верници Православне Охридске Архиепископије при Српској Патријаршији на Аманско саветовање гледају као на неопходну и оправдану бригу о чувању јединства Цркве, које није некакав спољашњи украс, него сама суштина Цркве. Верници Православне Охридске Архиепископије (и поред љубави, подршке и разумевања које имају за тешке услове у којима се налази Константинопољска Патријаршија), никада се неће моћи сложити са непредањском еклисиологијом да је Константинопољски Патријарх primus sine paribus (први без једнаких), него се чврсто држе аутентичне православне еклисиологије и прихватају да је он primus inter pares (први међу једнакима). Верници Православне Охридске Архиепископије знају, да је у Шамбезију била постигнута сагласност, да евентуални следећи томоси о аутокефалији буду потписивани од свих Предстојатеља помесних православних цркава (сагласност није била постигнута само по питању начина потписивања). Најзад, саборно одлучивање одговара Предању, ако узмемо у виду да је Кипарска Православна Црква своју аутокефалност добила на Трећем Васељенском Сабору. Православне цркве се више не налазе под османлијским ропством или тоталитаристичким системима. Зато је крајње време да се обнови саборни начин функционисања. Помесни сабори функционишу, треба да профункционишу и свеправославни и да се, између осталог, не дешавају проблеми са којима се данас Црква суочава. Што се тиче питања подршке, био сам присутан на сусрету између Свјатејшег Патријарха руског Кирила и блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, 15. 11. 2014. год., у Београду, када се разговарало о томе да се предузму неки кораци у вези ослобођења Архиепископа охридског Јована из затвора, где се налазио после политичке пресуде, због његове вере у Саборност Цркве. После тог сусрета Митрополит волоколамски Иларион (који је такође био присутан на поменутом сусрету), испуњујући јеванђелску заповест (Матеј 25. 36), посетио је Архиепископа охридског Јована у затвору у Скопљу, а затим се сусрео и са државним властима. Ускоро затим Архиепископ охридски Јован био је ослобођен из затвора. Разуме се да добијамо подршку од стране многих цркава, многих Архијереја, али поменута подршка Руске Православне Цркве, за нас представља једну од најзначајнијих подршки. Што се тиче православне браће Албанаца, када Православна Охридска Архиепископија организује неке јубилеје или литургијске прославе, Архиепископ албански Анастасије шаље своје представнике, и на такав начин потврђује литургијско јединство Албанске Православне Цркве са аутономном Православном Охридском Архиепископијом. Неговање литургијског јединства, рекли смо, било је и увек ће бити од суштинског значаја. - У последње две године активно се поставља питање додељивања аутокефалности „МПЦ-ОА“ и то од стране Константинопољске Патријаршије. Могу ли према Вама неке цркве, осим Српске Православне Цркве, узети учешће у решавању северномакедноског питања? Рецимо, Бугарска Црква? - У њеном саопштењу од 11. маја 2019. год., Константинопољка Патријаршија помиње неко право на апелацију у односу на „МПЦ“. На који начин Константинопољска Патријаршија има право апелације у Цркви није тема овог разговора. Оно што је индикативно јесте то да је Константинопољска Патријаршија разгледавала некакав захтев (узгред речено, прослеђен писмом политичара), захтев, као што и сами кажу „расколничке цркве“. Дакле, реч је о „цркви“, која није део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, а поврх свега, нити се налази у канонској јурисдикцији Константинопољске Патријаршије. Желим да верујем да у Константинопољској Патријршији имају добре намере и да су истовремено свесни да немају никакво право да се једнострано осврћу на раскол „МПЦ“! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве се више пута и недвосмислено изјаснио за дијалог, преко којег би се на канонским основама, помогло „МПЦ“ да превазиђе раскол и да се врати у спасоносну Саборност Цркве. Дијалог је био спречен управо од стране расколничке „МПЦ“ и државних власти спровођењем затворских казни против Архиепископа охридског Јована и државног прогона против Правослане Охридске Архиепископије. Колико је мени познато, СПЦ никада није била затоворена за оне који су хтели, добронамерно и на канонским основама, да помогну решавању проблема „МПЦ“. - Како оцењујете перспективу лечења раскола у Северној Македонији? На који начин се то може остварити? Шта утиче на то? - У овом тренутку не бих имао ништа да додам, нити да одузмем од речи нашег Свјатејшег Патријарха српског Порфирија, који је у свом интервјуу за „Радио Телевизију Србије“ 2. марта, ове године, јасно истакао да жели да се нађе решење раскола у коме се налази „МПЦ“. Наш Патријарх верује да ће Свети Архијерски Сабор СПЦ увек бити спреман да дође до решења, али без било каквих политичких притисака и утицаја, који постоје од почетка стварања раскола, па све до данас, у односу на ту тему. Дакле, на решавање проблема највише утичу политичари, који својим притисцима желе да искористе „МПЦ“ за њихове пролазне политичке циљеве. По угледу на колеге из Украјине, политичари из Северне Македоније, нарушавајући секуларни карактер државе, утврђен Уставом, стављају себе у улогу вође расколничке „МПЦ“ и шаљу писма црквеним предстојатељима у име „МПЦ“. На тај начин понижавају и „МПЦ“ као неспособну да сама реши сопствене проблеме. Када дневна политика буде барем мало склонила руке којима је превише чврсто загрлила „МПЦ“, биће могуће да се очекује решење њиховог проблема. - Зашто многи људи подржавају „МПЦ-ОА“ и не спознају погубност раскола? Да ли у „МПЦ-ОА“ постоје свештеници и лаици који се барем понашају без агресивности према Охридској Архиепископији и спремни су за дијалог? - Према неким застарелим подацима, Северна Македонија има око два милиона становника, а према неким савременим анализама, због великог исељавања, могуће је да у земљи тренутно живи око милион и петсто хиљада становника. Од њих се отприлике 68% декларише као Македонци али се, свакако, не сви од њих декларишу као православни хришћани. Иако је у суштини реч о много добром народу, о природно искреном и топлосрдачном народу, ипак у једној тако малој и, нажалост, затвореној средини, због комунизма и због раскола, тај народ колико је добар, исто толико је и теолошки необразован. Ми никада нисмо имали проблема са нашим народом! Сасвим супротно! Прогон против Православне Охридске Архиепископије је био организован и још га организује државни апарат. Држава је осуђена од Европског суда са правоснажном пресудом због тога што одбија да региструје канонску Православну Охридску Архиепископију. Све то ствара страх и несигурност код људи! Подразумева се да се ми сусрећемо са одређеним свешетеницима и верницима, припадницима расколничке „МПЦ“, који немају агресивни приступ, али они увек инсистирају да ти сусрети не буду транспарентни, јер се боје ауторитета „МПЦ“ и власти. Дакле, на папиру људи имају формалну слободу, али се она разликује од ефективне слободе, која је привилегија само оних људи у држави, који су се самопрогласили за „меру свега“. - Како Охридска Архиепископија успева да у постојећим неблагопријатним условима сачува своја богослужбена места и да се заштити од напада? Да ли је могуће да се ради са младима и са средствима за масовну информацију, тј. да се противдејствује расколу у информативном простору? - Православна Охридска Архиепископија нема никакву правну, нити било коју другу земаљску заштиту. У задњих скоро двадесет година у организацији власти и расколничке „МПЦ“, Архиепископ охридски Јован је био осам пута у затвору. Годинама су били суђени Епископи, свештеници, монаси, монахиње, верници, на политички монтираним судским процесима. Срушили су нам два храма, тукли су наше свештенике, монахе, монахиње... Ми никад и ничим нисмо узвратили на зло, са циљем да се зло не умножава. Али, у немоћи нашој сила се Божја показује (2. Кор. 12.9). Архиепископија објављује штампана издања и користи све могућности да преко разних предавања упозна људе са православном вером. На литургијама у Архиепископији стално долазе нове личности. Ми не заборављамо шта се десило у прошлости али смо отворени за будућност из које нам долази Христос. Зато се трудимо да са љубављу отварамо наша срца за нашу браћу која су у расколу, молећи се, да се у будућности сусретнемо и да будемо заједно у Саборном Христу. - Епархије на територији Северне Македоније у значајној етапи историје потпале су под Бугарском Православном Црквом. У Северној Македонији постоје грађани са бугарским самосазнањем. Бугарска, као и Србија, покреће питање у вези са фалсификовањаем историјског наслеђа у Северној Македонији. У исто време су се нажалост, у протеклом веку дешавали конфликти између српске и бугарке стране. Како се у Охридској Архиепископији решавају ове противречности? Да ли је Архиепископија отворена за вернике са бугарским самосазнањем? - Нажалот се чак и у Цркви, понекад уместо историје исписује митологија! Свети Методије и Кирило нису словенобугарски, него свесловенски просветитељи. Древна Охридска Архиепископија није била аутокефална црква и највећи број њених архиепископа били су Грци, између којих су и познати: Јован IV Комнин, Димитрије Хоматијан, Константин II Кавасила, али и други. У новијој историји, епархије у Северној Македонији нису биле под јурисдикцијом Бугарске Православне Цркве, већ је, пре Првог светског рата постојао неканонски упад Бугарске Егзархије у канонску јурисдикцију Константинопољске Патријаршије, јер црквени историчари, од 16. септембра 1872. г., препознају Бугарску Егзархију као расколничку цркву, која свој раскол решава 22. фебруара 1945. г., уз помоћ Руске Православне Цркве. Још једном је Бугарска Егзархија извршила упад у канонску јурисдикцију Српске Патријаршије, када су расколнички егзархијски Епископи заједно са бугарским фашистичким окупатором ушли у Скопље на сам почетак Другог светског рата и протерали канонског Митрополита скопског Јосифа (Цвијића). За нас, ови догађаји припадају прошлости, историјској науци, и првенствено значе уједињење у молитви за спасење свих људи, и оних који су били на тачној страни историје и оних који су били на погрешној. Није могуће да нас прошлост, политика и национална припадност раздељују. Православна Охридска Архиепископија у себи уједињује подједнако све народе, који живе у мултиетничкој и мултикултурној Северној Македонији. Наша браћа, православни Бугари нису расколници. Они који имају изграђену црквену свест долазе на Литургију у Православној Охридској Архиепископији и причешћују се Телом и Крвљу Христовим заједно са својом браћом православним Македонцима словенског происхода, са својом браћом Србима, Грцима и другим православнима, који живе у Северној Македонији. Црква не укида националне одлике, сасвим супротно, она их развија и унапређује. Али од њих не прави идоле. Сви смо ми у цркви један род православни. Етнофилетизам је осуђен као еклисиолошка јерес (Константинопољ 1872.), тако да за парасинагогу етнофилетизма, за деструктивност националшовинизма нема места у Цркви у којој нема ни Јудеја, ни Јелина него смо сви ми једно у Христу (Гал. 3.28). На тим основама се гради црквени живот у Православној Охридској Архиепископији. - Од момента стварања Охридске Архиепископије, њени верници на челу са Архиепископом Јованом (Вранишкоским), подложни су на прогоне. Шта би Ви посаветовали верницима канонске цркве Украјине, који су данас такође подложни дискриминацији и насиљу? - Познато је да Свети Кипријан Картагински наглашава да чак ни мученичка крв не може да опере грех раскола. Предањски став, који често наглашава и наш Архиепископ је да ми не тражимо страдања, али када их Господ допусти, ту смо да их примимо као благослов, као наш крст, преко којег стижемо до васкрсења. Није могуће да се дође до васкрсења, а да се претходно не буде разапет на крсту. Православни хришћани Украјине данас су позвани да посведоче чистоту православне вере својом припадношћу и верношћу канонској Цркви Украјине, чији је Предстојатељ Његово Блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије. Искушења и прогон са којима се данас суочавају православни хришћани у Украјини помоћи ће им да стекну искључиво богат опит унутрашњег живота, опит који се не добија ни на једној високо образовној установи; стога ће им ова искушења помоћи да стекну „духовни докторат“. Тај опит ће бити најскупоценије наслеђе идућим генерацијама. Искушења ће проћи, према речима светог Златоуста, који је за тешку животну околност знао да каже: „облак је, проћи ће“! Проћи ће и облак прогона против Митрополита Онуфрија и Украјинске Православне Цркве, али сведочанство вере ће остати за век и веков, записано у Књизи Живота. Истовремено, верници канонске Цркве, чији је Предстојатељ Митрополит Онуфрије не треба да буду пасивни, него треба да са свим легалним средствима деконструишу неправедни систем и да се до крајњих судских инстанци активно боре против дискриминације, која се над њима врши нарушавањем владавине права у делу људских права и верских слобода. Верници цркве треба да се обрате свима онима, који причињавају њихов прогон и страдања, по речима светог мученика Платона: мучите још више, тако ће се још јасније видети ваша нељудскост; а, са друге стране ће се још више гледати смирење и слава Цркве. Ако парафразирамо речи преподобног Порфирија Кавсокаливита, не треба и нећемо се трудити да изгонимо таму из наших живота, јер то може да нас измори, а да ништа не постигнемо. Треба да се са радошћу трудимо да будемо професионалци, који ће пуштати светлост Христову у својим животима, и тада ће тама једноставно исчезнути. - Постоје ли и богослужбене разлике између Охридске Архиепископије и „МПЦ-ОА“? Да ли се у богослужбама користи црквенословенски језик? - Немам представу о богослужбеном животу „МПЦ“, али претпостављам да не постоје неке веће богослужбене разлике. У Православној Охридској Архиепископији, сасвим природно, црквенословенски језик се користи свакодневно на богослужбама, а особито у њеним манастирима. - На крају Вас молим да поделите са нама шта је за Вас најзначајније и од највеће вредности у руском Православљу? Који руски светитељи су Вама блиски? - Унапред сматрајте да ће овај одговор бити непотпун. Руско Православље је ширина, дубина, висина, стога је незахвално да буде третирано у једном кратком одговору. Руско Православље је Достојевски са „лепотом, која ће спасити свет“. Руско Православље је Гогољ са „Размишљањима о Божанској Литургији“. Руско Православље су Свети Серафим Саровски, Свети Јован Кронштадски и Свети Игнатије Брјанчанинов са којима смо одрастали. Руско Православље су Свети Лука Кримски, затим Флоровски, Шмеман... руско Православље су Свети Герман Аљаски и много касније Американац о. Серафим (Роуз), духовно чедо Светог Јована Шангајског, који је веома поштован у нашој земљи од времена када је још као јеромонах био профосор у битољској богословији. Руско Православље су Свети равноапостолни Николај Јапански и православни Јапанци Цркве у Јапану. Руско Православље је у суштини оно аутентично Православље, које, рекли смо, не укида, већ надилази нације и боју коже и рађа васељенске светитеље, какви јесу Преподобни Софроније (Сахаров), и његов старац, Свети Силуан Атонски, који је изговорио светодуховску изреку наше епохе: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“. Следствено, данас је немогуће бити православан, а истовремено бити несрећна личност! Православље – то је радост духа и излаз из свих људских безизлаза, чак и из саме смрти! Извор: Центар Хризма Линкови: Телеграм View full Странице
-
Текст Преосвећеног Епископа г. Давида можете у пдф формату преузети ОВДЕ Епископ Давид Перовић: Пројаве хришћанског етоса у Домостроју спасења, кроз личност, и у богословљу (Стослови 1-5) | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Текст Преосвећеног Епископа г. Давида можете у пдф формату преузети ОВДЕ
-
Идеја и концепт негирања и поништавања Српства и српског етоса нису скорашња појава, него су стари колико и само оно. Лишаји који су му претили гушењем у историји, прете му и данас, и све до овога часа, драматичног по њега. А Српство, пролазећи ропство под Турцима, Аустро-Угрима, Немцима, Коминтерном, домаћим комунизмом и пролетаријатом, опстаje до данас. А данас, оно се опет налази под ударом аутошовиниста, другосрбијанаца, потомака Титових „тројанаца“ некада довођених у круг двојке да дисциплинују огољену Србију и владају њом. Најскорије међутим, Српство се налази на удару монтенегрина, либерала, евроатлантских ревнитеља и равнатеља, модерниста, ... Будући да је Српство егзистенцијална категорија-категорија црквено-народна, оно је и освештана, и оцрковљена категорија. Преко ове чињенице све чешће се прелази и иде до порицања исте, иако је чинити тако нешто, бесмислено. А ово порицање долази од стране и учених, и преучених и неуких, од стране институција и популиста црвених, сивих и црних, жутих и ружичастих, култур-трегера и омладинских организација, медијских аналитичара, пирата и магова, умрежених бренд-иноватора, подупираних рецимо Сорошевим Невладиним организацијама и монетарним инжењерингом банкарских глобалистa. Не треба се играти ватром. Сви домицилни трендови усмерени против Српства унапред себе осуђују на неуспех јер се обрушавају на идентитет који се вековима укорењује и доноси плода по 30, по 60 и по 100 на Српској народној јеванђелској њиви. Домаћи губитници пак оглашавају се са разних страна, па и са стране једног постотка нашег свештенства и монаштва, неутврђеног у народно-црквеном предању. Зато и спремног да лако отире своју обућу о хитон властитог српског идентитета. Бићемо резолутни у процени њиховог несналажења у Српској Православној Цркви. У сопственим сеобама које ова страна неутврђених у црквеном призиву покреће широм епархија Српске Православне Цркве даде се приметити да јој је питање националног идентитета камен спотицања; као да јој је он један јарам који она не може да носи. Наравно, свакоме ко се налази у статусу номада и бескућника и најмањи терет изазива, и изазиваће тегобу, а камоли неће као идентитетско питање. По питању ове ствари дакле, лукаво се превиђа чињеница да ми живимо и опстајемо у Српској Православној Цркви, и да наши свети преци осим Царству Божјем припадају кореном и свом Српском народу, за кога су по људској и Божјој правди и благослову и остали везани, те самим тим и одговорни. Тако смо се опет нашли пред Српством, које, видели смо, није никаква енигма, нити етнофилетистичка замка, него чињеница! Њу наравно не треба истицати преко мере да не би била злоупотребљена, него ју само треба констатовати као неизбежну. Са њом се просто мора рачуна на земљи; рачунати данас када добровољно слепило у вези са нашим колосалним Српством све више узима маха! У поруци свим нашим господарима и маговима усмене, писане и умрежене речи против Српства, господарима и маговима који су данас гадљиви на њега, скренућемо пажњу на један класичан феномен. Колико год се ко лично у овој епохи буде одрицао Српства, његови потомци ће га демантовати сопственим идентитетским потрагама! А оне ће их одвести хирографима – и записима – имајућим бити урезаним чак на керамиди и глиненим плочицама. Тако, када тенденциозно изазвана криза у вези са Српством буде достигла свој врхунац, ствари ће се вратити на своје место, и биће у његову корист. Еп. крушевачки Давид Преузмите текст у пдф формату ОВДЕ Епархија крушевачка
-
Живе речи ТВ: Епископ крушевачки Давид - Савремени човек и савремени свет
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
Драга и поштована браћо и сестре, поштовани пријатељи, помаже Бог! Имамо изузетну прилику да прва "пилот" емисија ТВ Живеречи буде отворена разговором са Преосвећеним Епископом крушевачким Господином др Давидом (Перовићем) и то на веома битну тему "Савремени човек и савремени свет". Са овим предавањем отварамо серију, ако Бог дâ, разговора о вери, читања акатиста, културно-уметничких и хуманираних садржаја. Надам се да ћете подржати ово и да ћете се активно укључити.
-
Драга и поштована браћо и сестре, поштовани пријатељи, помаже Бог! Имамо изузетну прилику да прва "пилот" емисија ТВ Живеречи буде отворена разговором са Преосвећеним Епископом крушевачким Господином др Давидом (Перовићем) и то на веома битну тему "Савремени човек и савремени свет". Са овим предавањем отварамо серију, ако Бог дâ, разговора о вери, читања акатиста, културно-уметничких и хуманираних садржаја. Надам се да ћете подржати ово и да ћете се активно укључити. View full Странице
-
Владика Давид у болници у Земуну због општепознатог вируса
тема је објавио/ла Ромејац у Актуелна дешавања у СПЦ
-
Најава: Епископ крушевачки Давид 6. Фебруара богослужи у Мудраковцу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
-
На дан када славимо спомен светог Стефана, служена је света Архијерејска Литургија у цркви Лазарици. Началствовао је Епископ крушевачки г. Давид, а саслуживало му је братство храма са оцима из крушевачког намесништва. Певао је хор нашег храма. Црква Лазарица је посвећена светом Стефану Првомученику. Цркву је подигао свети кнез Лазар, као благодарност Богу за рођење сина наследника светог Стефана Деспота. Многи наши парохијани који славе светога Стефана, похрлили су јутрос да се помоле Богу и своме заштитнику светоме Архиђакону, и да приме благослов свога епископа и оца, владике Давида. По завршетку свете Литургије пререзан је славски колач, а пригодном беседом нашег владике о значају мучеништва поздравио је данашње свечаре и све парохијане радосним поздравом: Мир Божији, Христос се роди! Извор: Епархија крушевачка
-
Јубилеј 950 година од оснивања манастира Светог Прохора Пчињског биће прослављен под покровитељством Председника Републике Србије. У манастиру Светог Прохора Пчињског у Епархији врањској, у коме се чувају чудотворне и мироточиве мошти тог светитеља, свеченом архиерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ брегалнички и Местобљуститељ битољски г. Марко уз саслужење Преосвећених Епископа стобијског и Местобљуститеља струмичког г. Давида и врањског г. Пахомија. Литургији је молитвено присуствовао и Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован. Архиепископ Јован се после читања јеванђаљског зачала обратио мноштву верног народа надахнутим беседом. Уследила је свечена литија, а затим је братство манастира за све присутне приредило славску трпезу. После Литургије одржана је седница Иницијативног одбора за прославу великог јубилеја 950 година од оснивања манастира Светог Прохора Пчињског. Прослава ће бити одржана под покровитељством Председника Републике Србије. Тим поводом, седници је присуствовао и генерални секретар Председника г. Никола Селаковић. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
- торжествено
- прослављена
- (и још 10 )
-
Епископ стобијски Давид (Нинов): Фотељокентаури!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије охридске
Сплашњавањем илузије и пребацивањем пажње на предстојеће изборе, већ је јасно: разлог за потпуни дебакл Републике Северне Македоније (РСМ), због недобијања преговора са ЕУ, истинољубива новинарска пера су, хируршком прецизношћу, лоцирала у свеукупном одсуству суштинских реформи! Ако се реформе догоде у нашој документовано делимично слободној земљи, некад оне треба да направе потпуно слободну демократију. Без сумње, свима већ постаје јасно да су једно политички договори са суседима; сасвим, пак, нешто друго је континуисано владино минирање реформског процеса, особито тамо где је најпотребнији, у фингираном домаћем судству! Управо због тога, Амбасадор ЕУ у РСМ, Самуел Жбогар, пре отприлике једног месеца је истакао: „Налажење решења за функционално судство је важније од добијања датума за преговоре са ЕУ“; а, ових дана је, на питање поводом проширивања ЕУ, потврдио: „Оно што мења људима живот су реформе. Реформе у правосуђу… Процес проширивања је ту да подстакне и помогне реформе! Но, он није замена за реформе“! Одатле, следи, не замућена демагошка представа, већ бистар показатељ о каквим конкретним реформама је реч! Пре неколико година сам имао састанак са једним високим представником садашње Владе у одласку. Тада, на сусрету, полетно ми је било речено: „Када дођемо на власт, регистроваћемо вас, будући да се ми водимо принципом – јединство у различитостима; коначно, морамо да променимо постојећи однос према верској слободи, посебно зато што лично знам на колико проблема наилазимо као држава у односима са ЕУ, управо због прогона, који се спроводи над вашом црквом. У ЕУ са интересом прате ваш случај!“ Прошле године, Европски суд за људска права у Стразбуру (ЕСЉП), осудио је РСМ! Пресудио је да је држава крива због тога што је одбила регистрацију Православне Охридске Архиепископије (ПОА), истичући да је скопски суд дужан (сагласно Закону за извршавање одлука ЕСЉП), да одстрани повреду и последице, које су настале услед нерегистровања ПОА! Грађани различитих националности и убеђења су требали и још увек треба да плаћају несташлук политичких елита и да се стиде чињенице да живе у држави, осуђеној због спровођења прогона на верској основи! Запрепашћујуће је лицемерје, које је произашло од оног тренутка када је стигла осуђујућа пресуда из Стразбура. Поменути функционер је овог пута седео у Влади, која је, без да обраћа пажњу какву штету ће то да изазове за њен имиџ у ЕУ, решила да се жали на пресуду! Да би владина срамота била још већа, Велики Савет у Стразбуру експресно је одбацио жалбу Владе РСМ, и потврдио осуђујућу пресуду! Какав је поступак када једна Влада, у овом случају Влада РСМ, буде осуђена у Стразбуру? Владин биро за заступање РСМ пред Европским судом је обавезан да обавести суд у Скопљу о осуђујућој пресуди, а скопски суд је дужан да поништи одлуку којом је одбио регистрацију ПОА, и да је сада, сагласно пресуди из Стразбура, одмах упише као регистровану цркву. Биро, тј. Влада, није предузела те мере! Поступак је покренула ПОА пре годину дана и два месеца, али Влада је, мешајући се у судству, почела да шаље емисаре, који су нам саопштавали услове под којима би регистровали ПОА; као да се Стразбур није ни десио! Услови који су противни здравом разуму и пресуди из Стразбура, за коју се, пак, РСМ, законом обавезала да ће је без поговора испоштовати! Вероватно, не знајући или прекривајући истину, госпођа министарка у одласку, Рената Десковска, истовремено тврди да Влада не врши притисак над ПОА, и позива ПОА да позитивно одговори на опскурне услове, овог пута изречене од стране сервилне судије Сузане Дончевске. Када међународна заједница наглашава потребу за реформама у судству, између осталог мисли и на судски прогон над ПОА, будући да од почетка одбијања регистрације ПОА 2004 г., кроз судску одисеју до ове 2019 г., прати развој дешавања, који је резултовао стразбуршком осудом Владе РСМ! У суштини, одбијање суда да региструје ПОА, био је и један од разлога доношења либералног закона за регистрацију верских заједница под притиском ЕУ, закон који РСМ, немајући суштински верску слободу, користи само као розе амбалажу. После Стразбура, ЕУ је јасно да због племенског приступа и виртуелног судства, страда не мали део слободномислећих грађана РСМ. Да кажемо једноставним језиком, разумљивим чак и за Ренату Десковску: стандарди, па статус! Лакмус је ПОА! Одатле, сасвим је небитно да ли ће на следећим изборима, на власт доћи Социјалдемократски капиталисти, нека Internal Revolutionary Organization, или, пак, нека трећа опција. Ко и да дође, добродошао, но нека заустави антидемократски порив, нека не инфантилизује јавну свест и нека почне са реформама - одмах! Свако даље одлагање регистрације ПОА, само ће изнова и све више правити од сваког следећег премијера, министра за правду, министра за спољашње послове, или, пак, свеједно, судију, дакле, од свих њих заједно, правиће фотељокентауре, вечно заглављене у чекаоници политичког беснила и самопорицања, и, још ће их правити варварима у очима цивилизованог света! -
Владика Давид верном народу у селу Горњи Степош: Без колебања носите животни крст!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
„А кад виде Он народ многи попе се на гору и седе. И приступише му ученици његови. И отворивши уста своја учаше их говорећи... Ви сте светлост свету не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже светиљка и меће под суд него на свећњак те светли свима који су у кући. Тако да се светли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“. (Мт. 1, 1-2, 14-16). Заиста зачуле су се ове речи Светога Јеванђеља и засијала је јутарња светлост у васкрсни дан недељу и запевала се песма и обасјала нас је Литургијска радост на гори изнад села Горњи Степош када се сабрао верни народ око свога Владике Давида у недељу 20. октобра. Први пут од кад је храм Свете Петке сазидан и од кад се народ окупља у њему служена је Света Литургија којом је началствовао Владика Давид. На месту са ког се пружа поглед на Наупаре и Буковицу и са кога се Јастребац види као на длану стоји овај храм попут града на гори. У овом маленом храму сабрао се верни народ на Свете мученике Сергија и Вакха око свога Преосвећеног Епископа коме су саслуживали архијерејски намесник крушевачки протојереј ставрофор Будимир Којић, јереј Стефан Поповић протођакон Андрија Јелић а чтецирао вероучитељ Марко Цветковић и теолог Марко Живанчевић, уз појање вероучитеља Милана Вешковца и верног народа. Владика Давид поучио је у беседи свој народ обративши им се очинским речима храбрења да издрже на крстном путу којим наш народ корача. По Светој Литургији припремљена је трудом црквеног одбора трпеза љубави за све присутне на којој се продужио разговор о овоме храму и месту у коме се налази, а помало се и запевало јер се радост не да сакрити као ни светлост. Потом је Владика Давид праћен неколицином мештана и свештеника обишао место за изградњу новог храма у Горњем Степошу где се раговарало о радовима који предстоје. Извор: Епархија крушевачка -
Возљубљени, у Христу Господу, радујем се што се данас налазим међу вама. Из дубине срца захваљујем Епископу најсветије Епископије врањске, Владици г. Пахомију, на његовој доброти и бризи за Цркву, како и на позиву да данас будемо заједно. Преносим вам поздраве и благослове Његовог Блаженства Архиепископа охридског г.г. Јована који и се налази у затвору због чувања јединства наше Цркве. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Увек се радујемо каде се људи сакупљају да говоре о теолошким темама. У свакој, па и у нашој епохи, православна теологија јесте та која може да одговори на многа и различита питања. Овом приликом нећу да вас заморим, покушаћу да будем сажет и да ово излагање буде увод у разговор. Данас празнујемо светог Саву српског, али и не само српског, него свеправославног, јер његово име је унето у православним календарима и празнује се у свим помесним православним црквама. Свети Сава у његовом поученију ка свему сабору његова отачаства, говорећи о преподобном Симеону, изговара једну веома важну реченицу, те каже да је преподобни отац тако заволео Бога и усрдно му последовао, да ни једној од светих заповести Његових не даде да падне на земљу, но све примивши у свој свети ум и душевна своја недра, и написавши на својему срдачном олтару, истинито потече за његовим светим заповестима, све творећи и све испуњујући, тако текући без слабљења до свога краја, да је хтео одати част и коначној речи Господњој: „ко претрпи до краја биће спасен“ (Матеј 10. 22). Да свети Сава није имао и сам све ове спасоносне врлине које набраја, он не би могао да их препозна код преподобног Симеона. Живот према светим заповестима Божјим не значи неко стерилно морализовање у животу, него благодатна, спасоносна и вечна заједница са Богом, и стално усавршавање човека у тој заједници. Следујући овим актуелним речима светог Саве, шта је то што би ми данас требали да пишемо у свом срдачном олтару како би стваралачки подражавали наше, православне светитеље и на тај начин градили критеријуме према којима би вредновали нашу постављеност у различитим околностима живота? I. На почетку, да научимо како да се суочавамо са свакодневним околностима није само питање неке издвојене, спољашне философије и неког неплодног интелектуализирања, него то заиста јесте и свакодневна наша потреба. Дакле, није у питању само нека теорија, него и њено спровођење у пракси. Не тврдим, али постоји утисак да се савремени човек данас сусреће са толико пуно ствари, са толико пуно сладуњавих амбалажа које привлаче његову пажњу, и притом нехотице помало прима тај потрашачки менталитет и тај вулгарни материјализам као свој имиџ, а истовремено као да све мање пажње обраћа смислу живота, начину постојања. Али, ако не схватимо да је заједничарење са Богом смисао нашег постојања, тешко ћемо разумети и све остало. Вера у Бога и признање љубави према човеку, јесте смисао у нашем животу, каже један светогорски старац. Људски живот се ничим не може ограничити, нити са политиком, нити са различитим друштвеним калупима и нико нема монопол на тему човек. Оно што можемо да кажемо произлази из нашег црквеног искуства, а то је да - заједница остварује смисао људског живота и да Љубав Божја према нама јесте Сам Христос. Зато, имајући као наслеђе нашу богату православну прошлост - да се окренемо ка будућности, да пробудимо духовну осећајност да би научили уметност живљења и да изградимо своје критериуме који обезбеђују унутрашњи мир и радост. Да научимо да живимо не механички, него савесно. Да спознајемо себе и да можемо да се мењамо. Околности се не мењају саме, али са нашим тачним приступом и савесћу, ми мењамо околности. На тај начин облагорођујемо и свој карактер. Да будемо дејствујући људи, људи од акције. Када паднемо, да устанемо. Да учимо да комуницирамо, да заједничаримо. Молитва са којом почињемо дан и јесте заједничарење. Какав смисао би имао живот без заједничарења. Никада да се не обезнађујемо од других људи, него увек да имамо наду у преображење себе и света, и да учествујемо у ту промену. Незаинтересованост у животу је велики непријатељ човеков. У супротном, такав живот без наде и радости заједничарења би био небиће. Увек да имамо у виду ону познату изреку - по земљи се крећем, али држи ме небо. II. Друго нешто на шта треба да обратимо пажњу је следеће: живимо у време у којем нам се стално каже како треба да живимо. Стално чујемо: треба овако, треба онако. Ако тако не поступиш – тешко теби! То: треба, веома често чујемо са свих страна, па и са стране људи у мантији. Али, свако од нас треба да буде пажљив да не угуши другог човека, да овај не би омрзнуо Цркву. Веома је лако да изтрауматизирамо некога и да он побегне из Цркве. (Сећате се оног примера када је један духовник налагао једном младићу: ово не треба да радиш, овако не треба да поступаш, ту књигу не треба да читаш... те се овај младич није дуго времена појавио у Цркви. Када је најзад дошао, духовник му се опет самодовољно поставио са висине, а младич је смирено одговорио: дошао сам да вам кажем да се већ исповедам код другог духовника). То треба је извршило притисак до те мере да је живот постављен на једном психолошком нивоу. Данас је пуно људи који живе у Цркви, причешћују се, али стално живе са осећајем кривице. Скоро све што желе сматрају да је грех, скоро као цео живот да је грех. Али никада не треба да заборавимо да Бог гледа на грехе човека као што родитељ гледа на грешке своје деце. Дакле, са веома великим разумевањем, са трпљењем и саможртвеном љубави. Ми никако не би могли да сведемо Бога на некога кога ништа друго не интересује, него се само бави таквим минорним темама, као што то ради човек, не ретко и на нивоу психолошког притиска. Никако не кажем да не треба да се бавимо и тим темама, али не до тог степена да их превише наглашавамо, понекад и до тог степена да такве теме људима замене Бога. На жалост, хришћани данас расту са тим осећајем кривице, а сасвим супротно, хришћанска вера каже: пао си – устани! Не треба да преувеличавамо свакодневне ситне грешке. И свети Порфирије Кавсокаливит каже да кад се нађемо у тами, не треба да трошимо снагу да изгонимо таму, јер можемо да се потрошимо, али без резултата, без успеха. Оно што треба да урадимо јесте да пустимо светлост и тама ће нестати, другим речима - да пустимо Христа у нашим срцима, у нашим животима. Дакле, човек није само једна грешка коју он направи у животу. Зар је могуће да све остало ниподаштавамо, а да истакнемо само неки промашај, који сутра лако може да се поправи. Никада не треба да поистовећујемо грешке са суштином људског бића. Грех је нешто моје, али нисам то ја. У Цркви је радост, а са друге стране је, препознаћете, онај тип побожности када је неко стално мрачно и пијетистички меланхоличан, и недејствујући, те сматра да је то веома добар израз вере. И све то под фарисејским изговором да пости и моли се, као да други који то не показују, не посте и не моле се. Црква даје радост, а не страх и меланхолију. Црква исцељује, а не ствара проблеме. Када човек има осећај кривице то значи да је прикован за прошлост. Сећате се оног примера из Старечника са монасима који су пренели жену преко реке. Монаси се не дотићу жена, али када су требали да прођу неку набујалу реку, на обали је стајала и нека жена са намером да и она пређе. Један од отаца је ухватио жену да би јој помогао, а овај други каже: оче шта радиш, то је грех. Монах који је узео жену, одговорио је: остави то сад, да се не удави и да не умре, видиш да је река набујала; те, узео је жену и превео преко реке. Овај други монах био је сав обузет помислима типа - шта ли ради овај! Први монах је пренео жену преко реке и оставио је на другу обалу. Ходећи, овај „невини“, „чисти“ монах каже другому: то што си урадио је веома озбиљан грех, није допуштено да се дотичемо жене, а ти си управо то урадио. Прошли су доста пута, путовали су још цела два дана, и овај „чисти” монах каже: мислим да исповедам игуману то што си ти учинио. Видите, циљ му је био да код брата направи осећај кривице. Али овај први монах је био здраве, радосне побожности, па му каже: добро, речи ћемо игуману да сам ја пренео ту жену преко реке и да сам је оставио на други крај обале, а да је ти носиш од када смо је видели како жели да пређе реку, па све до манастира, те сада ћеш је унети и унутра у манастиру. Ко је више вукао ту жену, ја или ти? Дакле, веома је битно да не буде да ми нисмо задовољни својим животом, те да поврх тога и другима стварамо притиске, проблеме, кривицу. То је супротно истинској хришћанској побожности, јер истинска хришћанска побожност учи да сам човек увек буде радостан и да увек другог орадости. III. Тешко је говорити о аспектима духовног живота, а не осврнути се на породицу, јер у породици правимо прве кораке заједничког живота, стичемо прва знања, правимо прве подвиге саможртвене љубави. Било би добро, да породица данас има теолошки одговор на околности са којима се сама суочава. Литургијска заједница, т.ј. Црква се увек моли да Бог умножи свако добро људима у свакој породици. Сасвим је јасно да су свакој породици данас неопходне материјалне потребе, али истовремено јасно је да није добро да те потребе постану циљ и идол људског живота. Кад су најпре те потребе обезбеђене, онда човек може да настави даље, да чини остала суштинска дела. Милосрђе је једно од највећих врлина. То подразумева да дајемо од оног што имамо. Али, видите, истовремено то подразумева да дајемо не само од оног што имамо, него милосрђе подразумева да дајемо и саме себе, поддршку, добру реч, врлину саможртвеног неговања заједнице. То је практично спровођење љубави. Зашто данас људи ступају у брак? То је данас постало веома озбиљно питање! Тешко се налази прави разлог. Не кажем да за то одговорност имају само људи, него и Црква. Рекли смо, посветовњачење је присутно свуда око нас. Дејствујући брак је онај који циља ка вечном браку са Христом. Сваки човек треба да има Христа као Женика, да би његов живот имао смисао. Кад се један човек оцркови, тада добија дарове, харизме. Када подвиг православног хришћанина постане заједница, заједничарење, тада почињу да долазе дарови. То важи за људе у браку, али и за пустиножитеље, јер без Цркве, без литургијске заједнице, и брак и пустиножитељство представљају један стерилни индивидуализам. Учество у Евхаристији је пуноћа заједничарења. Код нас православних не постоји неевхаристијска, нелитургијска заједница са Богом и људима. Сетите се само житија свете Марије Египетске, и поставите себи питање: шта би било са њом да се није причестила пре краја живота?! Причешчујући се Телом и Крвљу Христовим, људи постају један човек, један нови дух односа. Ако се удубимо у Јеванђеље, суочићемо се са нечим веома битним. Дакле, кроз све епохе људског постојања, Христос позива људе на суштинску промену у своме животу. Шта значи то – суштинска промена? То управо значи да их позива у заједницу, у остваривању своје личности у ту заједницу, у заједничарењу. Угледајући се на Христа, то ради и светитељ Сава кога данас празнујемо, и сви светитељи. Са друге стране, поменули смо да и кроз прошлост, али особито данас, актуелни моменат представља вероватно највећи страх модерног човека, а то је управо страх од заједнице, и то не било које заједнице, него исцељавајуће, литургијске, дакле заједнице, која како што и само име говори, успоставља нашу изгубљену целину. Чини се, према речима једног савременог оца, да је то, ако можемо тако да се изразимо – највећи бол нашег времена, да људи имају пренаглашену потребу да буду независни један од другог, толику да то води у потпуну отуђеност и неплодни индивидуализам. Одсуство заједнице можемо да именујемо са тамом, а светлост се пројављује у заједници, према речима јеванђељским: где су двојица сабрани у Његово име, Христос је посреде њих. Авраам је из љубави према Богу кренуо да жртвује свога сина Исаака, другим речима, кренуо је да жртвује најмилије шта је имао. Тако и ми данас, као што кажу неки савремени подвижници, подвижнички је, да најмилије шта имамо, а то данас може да буде управо пала људска логика и ум, и индивидуалистичко схватање хришћанства, дакле да то жртвујемо, како би дошли до спасења. Јер спасење није нешто што припада Богу, па га Он раздељује пошто ће на кантару измерити ко га је заслужио, а ко није; него Он нам, у суштини, даје Самог себе, јер спасење је Он Сам Христос, Који се раздаје свакоме ко пада али устаје и исправља се за подвиг, са чежњом да увек буде у близини и у неодступајућој заједници са самим Христом Господом. Ето, до такве заједнице је дошао, те на такав живот нас и позива и сам свети Сава, који је тако заволео Бога, као што смо на почетку чули те ништа Његово није допуштао да падне на земљу, који је и свој живот жртвовао и посветио унутрашњој философији управо због те вечне заједнице са и у Христу. Када се стекне таква заједница, исчезава сваки страх од разних светских моћника и сила који непознајући стил постојања у Христу, нажалост могу, да неког омрзну због Христовог имена. Молитвама светог Саве, молитвама Епископа врањског г. Пахомија, да се покажемо људи светлости, радосна деца Христова, у Богу Оцу, преко несаздане благодати животворног Духа Светог, сада и увек и у векове векова. Амин. Светосавска беседа Његовог Преосвештенства Епископа стобијског Давида, изговорена у Саборном храму Свете Тројице у Врању, 2015. лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
- 1 коментар
-
- духовници:
- епископ
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
У суботу, 7. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид (Перовић) и Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован (Младеновић), служили су свету архијерејску Литургију у манастиру светог Луке у Бошњану, разлог овог литургијског сабрања било је освећење новог храма Светог Луке.Ово јесте нови храм иако је првобитни стари храм узидан у припрати новог храма. Надзидавањем старог храма и освећењем, храм је новорођен. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Епископима су саслуживали: игуман манастира светог Луке архимандрит Алексеј (Богићевић), секретар епархије крушевачке протојереј-ставрофор Драги Вешковац, Архијерејски намесник темнићки протојереј-ставрофор Ђорђе Марјановић, свештенство крушевачке, шумадијске, браничевске, жичке епархије, са ђаконима крушевачке епархије које су предводили протођакони Иван Гашић из шумадијске и Андрија Јелић и Јован Миленковић из крушевачке епархије. За благољепије овог сабрања постарао се хор Цркве Лазарице „Свети кнез Лазар“. На крају свете Литургије верном народу су се обратили Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид као домаћин, духовник и надлежни Епископ, и Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован. Литургијском сабрању поред верног народа присуствовале су монахиње из крушевачке и шумадијске епархије, министар државне управе и локалне самоуправе господин Бранко Ружић, директор управе за сарадњу са црквама господин Милета Радојевић, руководство општине Варварин и многи други. Велики број верног народа приступио је светој чаши. На крају је приређен пригодан културно уметнички програм а Литургијско славље је настављено трпезом љубави у манастирској трпезарији. Извор: Епархија крушевачка
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.