Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'упокојио'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Преминуо Крстивоје Илић, један од најплодоноснијих елегичара Србије У Шапцу се, последњег августовског викенда преселио у вечност песник Крстивоје Илић, један од најбољих савремених елегичара у српској књижевности. Рођен је у Брдарици, у засеоку Вила-Леска, 8. марта 1938. године, као последње, седмо дете родитеља Загорке и Милована. Мада је мајци био посебно наклоњен, песнички дар наследио је од оца. Основну школу завршио је у оближњем Драгињу а прве песме објављене су му још у седмом разреду у популарном дечјем листу Пионир. По завршетку средње школе и одслужења војног рока, постао је студент Више педагошке школе у Шапцу, где је и дипломирао, а касније је студије књижевности наставио на Филолошком факултету у Београду. Тих година, упознао је Славку Ђаковић, професорку биологије, своју велику њубав, будућу супругу и стваралачку инспирацију. Крстивоје је веома плодан писац и скоро све његове књиге су доживеле неколико издања. Објавио је Раздор у слуху руже (1973), Лабудови над Вила-Леском (1977), Јастреб на нишану (1980), Елегије из предграђа (1982), Коласте аздије (1985), Приговор орфеју (1987), Елегије из казамата (1989), Мале љубавне песме (1989), Јесењи предели (1990), Катрени о вину (1992), Пролеће у Драгињу (1994), Мишарске елегије (1995), Сазвежђе ариљског анђела (1996), Изабране и нове песме за одрасле (1996), Пролеће у Драгињу - изабране песме за децу (1997), Пелен и Мелема (1998), Сабор бесмртника (1996), драма Мишарска битка (2000), У судњи час (2001), Дечак из Вила-Леске - изабране љубавне песме за децу (2002), Елегије над горама и водама (2003), Порекло сонета (2006), Церски епитафи 2014... Препевао је са немачког Хедерлинга, са руског Блока, и са македонског Павловског. Често је превођен и награђиван. Добитник је Круне Деспота Стефана за животно дело, „Раде Драинац“, „Филип Вишњић“, а с поносом је истицао награду за културу „Жика Поповић“ у Шапцу и награду за личност године „Јеврем Обреновић“ за допринос угледу града. Рафинирани лиричар у чијим песмама доминира меланхолична нит као израз људске драме и неспокојства, заступљен је у бројним антологијама и изборима српске поезије и српске дечје поезије,у дечијим читанкама и лектири, превођен је на стране језике. Његова драма Мишар постављена је и на позоришну сцену, одиграна у част годишње чувеног боја. Био је дугогодишљи члан Удружења књижевника Србије. Стваралац бриљантног песничког језика поезије дубоке мисаоности, кога су поредили са Дучићем, живео је сам. Преминуо је после краће болести, пронађен у стану јуче. Сахрана је у 14 часова на Новом гробљу на Летњиковцу у Шапцу. Извор: Преминуо Крстивоје Илић, један од најплодоноснијих елегичара Србије WWW.RTS.RS У Шапцу се, последњег августовског викенда преселио у вечност песник Крстивоје Илић, један од најбољих савремених елегичара у српској књижевности. Рођен је у Брдарици, у засеоку Вила-Леска...
  2. У недељу 20. фебруара 2022. године, у својој 82. години живота, упокојио се у Господу схиархимандрит Јоил (Булатовић), игуман Манастира Ћириловац. Рођен је 20. јула 1940. године као Јошо Булатовић у селу Смрчје код Колашина. Већ на почетку рата остаје без оца Милете, па је њега и браћу кроз искушења рата сама чувала и подизала мајка Марија. Непосредно након рата породицу је задесила трагедија која је оставила снажан печат на његов даљи живот - у једном дану су од нађене бомбе погинула три његова брата, а преживио је само један његов брат - Јанко. Након завршетка основне школе у Колашину, матурирао је у беранској гимназији, након чега завршава Педагошку академију на Цетињу. Запослио се као наставник хемије у Основној школи "Вуко Јововић" у Даниловграду, гдје проводи петнаестак година радног стажа до инвалидске пензије. Од ране младости показивао је занимање за духовност и за Цркву. У недостатку искусних духовника у Црној Гори, тада духовно разореној од безбожног режима, за руковођење у црквеном животу одабрао је чувеног витовничког старца Тадеја, који је дуго година био његов духовни савјетник. Након неколико посјета Светој земљи крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог вијека, одлучује да се посвети подвижничком животу, живећи у свијету по правилима монашког аскетизма и потпуне посвећености духовности. Крајем осамдесетих година постаје активни члан духовне заједнице која се у манастиру Ћелија Пиперска формирала око блаженог спомена архимандрита Лазара, који доноси свјежину светогорског монашког опита у учмалу средину овдашње црквености, будећи је за предстојеће духовно прољеће. Доласком на на цетињски трон митрополита Амфилохија, Јошо, његовим благословом, одлази најприје у манастир Ждребаоник, а потом у манастир Острог, гдје бива замонашен, добивши име старозавјетног пророка Јоила и убрзо рукоположен за јеромонаха. Девет година је непрекидно носио послушање у Горњем манастиру Острогу, као чувар ћивота светог Василија Острошког, неуморно служећи свете службе, крштавајући, исповиједајући и дајући духовну подршку хиљадама људи који су погодили ову светињу, али и опомињући оне који су били упорни у гријеху на последице таквог духовног стања. Од средине деведесетих започиње градњу своје задужбине - манастира Ћириловац на свом имању код Колашина. Манастир је освећен у септембру 1999. године и тада је постављен за игумана манастира. Већ наредне године се формира манастирско сестринство. Иако се манастир налази забачен у планинама и до њега води макадамски пут, стотине људи је сваког дана долазило у манастир за савјет, молитву и исповијест. Године 2005. митрополит Амфилохије је са још три архијереја осветио црквицу коју је отац Јоил подигао на врху Бјеласице по имену Кључки Тавор и посветио ју Преображењу Господњем, а која је рађена као вјерна копија срушене ловћенске цркве. Већ 2007. године освећен је и мушки манастир посвећен Богородици Јерусалимској у непосредној близини манастира Ћириловца. Свој монашки живот заокружио је примањем велике монашке схиме 2016. године, од када је примао мање народа за исповијест и савјет, а више се посвећивао молитви. Упокојио се након краће болести у својој задужбини Манастиру Ћириловцу, гдје ће бити и сахрањен. Извор: Етос
  3. Са вером и надом у Васкрсење, Епархија шабачка је саопштила да се у недељу по Богојављењу, на празник Светог Григорија Ниског, 23. јануара 2022. године, у Господу упокојио Епископ шабачки Лаврентије (1935-2022). Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Лаврентије! Животопис блаженопочившег Епископа шабачког Лаврентија (Трифуновића) Блаженопочивши Епископ Лаврентије рођен је на Светог Саву 1935. у Богоштици код Крупња. У родном месту завршава осмолетку, гимназију у Лозници, а након Богословије Светог Саве у Београду завршава и Православни богословски факултет, одслужио је војни рок у Скопљу. Епископ Лаврентије замонашио се 12. августа 1958. у манастиру Крушедол а на Преoбражење, 19. августа исте године од стране блаженопочившег Епископа сремског Макарија у Саборној Цркви у Сремским Карловцима рукоположен је у чин јерођакона. У чин јеромонаха Епископ Лаврентије бива рукоположен у Цркви Ружици на Калемегдану, на Малу Госпојину 1961. године. Тада је постављен за економа Богословије Светог Саве у Београду и за духовника Цркве Ружице. На позив блажене успомене Митрополита сарајевског Нектарија 1962. године одлази за мисионара на Купрешку висораван, где обнавља верски живот и стару цркву у Вуковску. Године 1964. постављен је за наставника у новооснованој Богословији у манастиру Крка, те истовремено опслужује две парохије, а у Ивошевцима обнавља цркву Св. Јована Крститеља. На Светом Архијерејском Сабору 1967. године изабран је за викарног Епископа, а 16. јуна хиротонисан у Саборној Цркви у Београду, са титулом „Епископ моравички“. С благословом блаженопочившег Патријарха Германа 1967. године покреће лист „Православље“, новине СПЦ и бива његов први уредник. Организује Верско добротворно старатељство при Архиепископији београдско-карловачкој и неуморно ради на формирању хорова, фолклорних група, драмске секције, бесплатне допунске наставе ученицима нижих и виших школа, учење страних језика. Седмично се одржавају предавања из религиозног моралног живота и приказују пригодни филмови у сали Патријаршије. По београдским црквама почињу приватни часови веронауке. У јулу 1968. предводи српску делегацију на Четвртој скупштини Светског Савета цркава у Упсали, у Краљевини Шведској. На овој скупштини изабран је за члана Централног комитета ове организације, коју је обављао седам година. На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора 30. марта 1969. године изабран је за Епископа западноевропског и аустралијско-новозеландског. Пун идеала, вере и родољубља, крајње одан Господу и свом народу, одлази на огромну новоосновану Eпархију, коју тек треба да организује, без средстава црквених објеката, а верници: емиграција подељена на четнике, љотићевце и недићевце с једне стране, и гастарбајтере из комунистичке Југославије са друге стране, све је то требало окупити под један кров. Неуморан, пун оптимизма и љубави према сваком Божјем створу, путује уздуж и попреко, пешице, возом, бродом, колима од Глазгова до Трста и од Штокхолма до Мадрида и све до далеке Аустралије и Новог Зеланда. У оскудици наших храмова (јер су постојали само у Бечу, Паризу, Бирмингему и Лидсу), служи по протестантским и католичким црквама, пре или после њихових богослужења. По већим центрима почињу постепено да се формирају парохије, хорови, кола српских сестара, фолклорне групе, а понегде наши верници купују или граде цркве у Берлину, Билефелду, Лондону, Дарбију, Корбију, Лидсу, Нирнбергу, Минхену, Дизелдорфу, где 1971. набавља скромну штампарију „Острог“, у којој се поред календара и пригодне верске литературе, штампају и Сабрана дела Светог Владике Николаја Велимировића. Почетком 1970. године блаженопочивши Епископ Лаврентије одлази у посету Аустралији - другом делу своје Eпархије. Тамо је обишао и упознао овај најудаљенији континент. Он је био први српски Архијереј чија је нога крочила на тло Аустралије. У току своје мисије за три године, створио је услове да се у те крајеве пошаље нови епископ, а он да се посвети само европском делу Епархије. Купује велико имање у немачком граду Химелстиру 1978. године, у коме смешта Епархијски центар за Западну Европу, преноси штампарију из Дизелдорфа и допуњује је савременим штампарским машинама, те увелико умножава издавачку делатност Епархије. У овом Центру окупља се српска омладина; лекари почињу да славе своју лекарску славу, одржавају се седнице Епархијског савета и међуцрквени сусрети: Синдесмос свеправославна омладина, Филоксенија, разни одбори Европског и Светског савета цркава и бројне друге активности, а 1989. године поводом обележавања 600 година од Косовске битке, овде је одржан вишедневни симпозијум на тему „Косовска битка и њене последице“. Химелстир је постао место ходочашћа за наше вернике у Западној Европи, па и даљој дијаспори. Да би сачували везу са коренима, а ради духовног освежења, за све веће празнике и скупове, блажене успомене Епископ Лаврентије је позивао из Отаџбине: хорове, предаваче, познате духовнике, фолклорне групе, монахе и монахиње. Епископов неуморни, несебични и мукотрпни рад на њиви Господњој добро је запажен, јер је пажљиво праћен и у дијаспори и у земљи, како од верујућих, тако и од неверујућих. Европски комитет Цркава за помоћ страним радницима у Западној Европи, 1973. изабрао је Епископа Лаврентија за свог потпредседника. Био је дугогодишњи члан Европског и блискоисточног Библијског друштва и председник Библијског друштва Србије, такође и дугогодишњи Председник српско-немачког друштва за сарадњу. На молбу Светог Архијерејског Синода, 1984. године Епископ Лавреније одлази у Америку, ради преговора са блаженопочившим Митрополитом Иринејем, представником наше „одељене браће“, да по први пут разговара о могућности превазилажења раскола у Српској Цркви, што је велики допринос коначном измирењу. После двадесет две године проведене у Западној Европи, Епископ Лаврентије оставља иза себе готово у сваком већем граду цркву или капелу са потребним објектима, организовани верски и духовни живот и уређен епархијски центар у Химелстиру. Међутим, пре свега оставља љубав међу својим верницима и странцима у чијим је земљама мисионарио. За то време није изгубио ни једног свог верника, а многи су упознали и заволели наше лепо православље у Шпанији, Холандији, Шведској и другим земљама у којима је службовао. У Гифхорну, код Хановера, господин Хорст Вробел је, уз савете и благослов Епископа Лаврентија, подигао на територији свога Интернационалног музеја прелепу цркву, коју је посетио и сам руски блаженопочивши Патријарх Алексеј, а осветио Патријарх Кирил, са осам православних епископа 1995. године . Од тада у њој, православни редовно врше своја богослужења, а до данас је крштено близу три хиљаде деце и одраслих, већином Руса под јурисдикцијом Московске Патријаршије. Епископ Лаврентије је 25. јуна 1989. изабран за епископа шабачко-ваљевског, с тим да још администрира Западном Европом. Од 1989. до 2012. године под његовом управом подигнуте су нове и обновљене старе богомоље и парохијски домови, а заживело је тринаест нових манастира: три у садашњој ваљевској епархији (Лелић, Докмир и Јовање), шабачкој: Бјеле Воде, Читлук, Рожањ, Рујевац, Липнички Шор, Добрић, Илиње, Стрмово, Богоштица и Соко. У свим овим новим светињама гори кандило и поје се света литургија. У Соколу, код Љубовије 13. октобра 1990. године је купио 19 хектара земље и у годинама које ће уследити подигао манастир посвећен Светом Владици Николају, познат као манастир Соко. Најпре у тешко приступачном простору гради четири километра дуг пут од Грачанице до Сокола, а 1991. године увози 2.000 томова делâ Владике Николаја, одштампаних у епархијској штампарији у Химелстиру. Потом 1992. у још врло смутним временима, врло мудро, организује пренос моштију Светог Владике Николаја из Америке у родни Лелић. Нажалост, у земљи почињу све већи немири и невоље, а Епископ Лаврентије тешко подноси и дели са својим народом горку судбину деведесетих, од рата преко Дрине, до бомбардовања Србије. Колоне избеглица из Босне и Херцеговине прелазе Дрину. У већини црквених порти у Подрињу, блаженопочивши Епископ са свештенством организује храну за гладне. На дан своје Крсне славе - Светог Јована Крститеља, 1993. отвара у Шапцу кухињу за сиротињу. Два месеца касније придружује му се и Црвени крст. Организује сакупљање преко двадесет шлепера хуманитарне помоћи по Немачкој за болнице у Шапцу, Крупњу, Љубовији, Лозници, Београду. Манастир Соко Епископ Лаврентије је одвојио од осталих манастира, јер има специфичну мисију; прилагођен је потребама богоискатеља двадесет првог века. Овде се одржавају семинари свештеника, вероучитеља, хорова, фолклорних трупа, просветних радника, спортиста, планинара. Од 2000. године организују се тронедељни летњи скупови српске омладине из дијаспоре, под именом „Моба“ у манастиру под Соколом. Омладина посећује богослужења, учи језик, историју и културу својих предака. Деца дијабетичари из Босне и Херцеговине, сваке године организовано проводе по пар недеља у манастиру. О многим групама ходочасника прича утабана путања поред десет капела до крста изнад манастирског комплекса. Овај крст, тежак скоро три тоне, а висок 12 метара, постављен је 24. новембра 2000. године. Донатор је Хорст Вробел из Немачке. Свесно је то учинио, у знак жаљења што после 50 година поново падају бомбе по невином српском народу. Манастир Соко поседује богату библиотеку; сале за предавања, скроман музеј. Има три цркве: Светог Владике Николаја Српског, Светог Јована Крститеља и Сабор Срба Светитеља. У пролеће 2000. почиње градњу метоха манастира Соко у Богоштици. Данас је тамо лепа црква, копија Његошеве капеле са Ловћена, посвећена Богородици Тројеручици. Поред ње је зграда „Дом Десанке Максимовић“, са жељом да то буде оаза младих песника и уметника. Држећи се правила да двојица могу учинити више него један, Епископ Лаврентије је 2006.године предложио Светом Архијерејском Сабору да се шабачко-ваљевска Епархија подели на шабачку и ваљевску, што је и учињено. У Епархији постоји информативни центар „Глас Цркве“, који све време врло активно врши мисију, емитује програме, беседе и поуке преко радија; штампа се духовна литература и одржавају се разна предавања. По годинама епископске службе, Епископ Лаврентије је био најстарији у Српској Православној Цркви. Поводом 50 година архијерејске службе, Свети Архијерејски Сабор доделио је Епископу Лаврентију Орден Светог Саве првог степена. Република Српска одликовала га је орденом „Његоша“. Добио је 1995. године „Велики златни почасни крст“, орден Председника Републике Аустрије за ширење хришћанских и међуљудских односа између наша два народа, као и за исказану бригу за наше вернике у тој земљи. Од 1984. године Почасни је грађанин немачког града Хилдесхајма. Поводом 40 година епископске службе и 50 година монашког живота, свештенство Епархије шабачке поклонило је манастиру Соко велико црквено звоно и издало две књиге Епископа Лаврентија: „Трагови у песку“ и „Руковети“,у оквиру којих су и чланци, који су годинама излазили у „Мисионару“ и „Православљу“. Блаженопочивши Епископ Лаврентије говорио је енглески, немачки и руски језик. Био је члан Светог Архијерејског Синода од 2002. до 2004. године. Као представник и изасланик Српске Православне Цркве учествовао је на многим међуцрквеним састанцима и држао предавања и реферате. Епископ Лаврентије упокојио се у Господу, у 87. години живота, у недељу по Богојављењу, 23. јануара 2022. године. * * * Поводом упокојења предстојатеља Цркве Божје у Епархији шабачкој, из архиве доносимо видео прилоге и фотогалерију у спомен на епископа шабачког Лаврентија који је неуморно делао и духовно обрађивао Виноград Господњи, те дубоко заорао благословену мисионарску, архипастирску и молитвену бразду: Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Са вером и надом у Васкрсење, Епархија шабачка је саопштила да се у недељу по Богојављењу, на празник Светог Григорија Ниског, 23. јануара 2022. године, у Господу упокојио Епископ шабачки Лаврентије (1935-2022). Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Лаврентије! Животопис блаженопочившег Епископа шабачког Лаврентија (Трифуновића) Блаженопочивши Епископ Лаврентије рођен је на Светог Саву 1935. у Богоштици код Крупња. У родном месту завршава осмолетку, гимназију у Лозници, а након Богословије Светог Саве у Београду завршава и Православни богословски факултет, одслужио је војни рок у Скопљу. Епископ Лаврентије замонашио се 12. августа 1958. у манастиру Крушедол а на Преoбражење, 19. августа исте године од стране блаженопочившег Епископа сремског Макарија у Саборној Цркви у Сремским Карловцима рукоположен је у чин јерођакона. У чин јеромонаха Епископ Лаврентије бива рукоположен у Цркви Ружици на Калемегдану, на Малу Госпојину 1961. године. Тада је постављен за економа Богословије Светог Саве у Београду и за духовника Цркве Ружице. На позив блажене успомене Митрополита сарајевског Нектарија 1962. године одлази за мисионара на Купрешку висораван, где обнавља верски живот и стару цркву у Вуковску. Године 1964. постављен је за наставника у новооснованој Богословији у манастиру Крка, те истовремено опслужује две парохије, а у Ивошевцима обнавља цркву Св. Јована Крститеља. На Светом Архијерејском Сабору 1967. године изабран је за викарног Епископа, а 16. јуна хиротонисан у Саборној Цркви у Београду, са титулом „Епископ моравички“. С благословом блаженопочившег Патријарха Германа 1967. године покреће лист „Православље“, новине СПЦ и бива његов први уредник. Организује Верско добротворно старатељство при Архиепископији београдско-карловачкој и неуморно ради на формирању хорова, фолклорних група, драмске секције, бесплатне допунске наставе ученицима нижих и виших школа, учење страних језика. Седмично се одржавају предавања из религиозног моралног живота и приказују пригодни филмови у сали Патријаршије. По београдским црквама почињу приватни часови веронауке. У јулу 1968. предводи српску делегацију на Четвртој скупштини Светског Савета цркава у Упсали, у Краљевини Шведској. На овој скупштини изабран је за члана Централног комитета ове организације, коју је обављао седам година. На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора 30. марта 1969. године изабран је за Епископа западноевропског и аустралијско-новозеландског. Пун идеала, вере и родољубља, крајње одан Господу и свом народу, одлази на огромну новоосновану Eпархију, коју тек треба да организује, без средстава црквених објеката, а верници: емиграција подељена на четнике, љотићевце и недићевце с једне стране, и гастарбајтере из комунистичке Југославије са друге стране, све је то требало окупити под један кров. Неуморан, пун оптимизма и љубави према сваком Божјем створу, путује уздуж и попреко, пешице, возом, бродом, колима од Глазгова до Трста и од Штокхолма до Мадрида и све до далеке Аустралије и Новог Зеланда. У оскудици наших храмова (јер су постојали само у Бечу, Паризу, Бирмингему и Лидсу), служи по протестантским и католичким црквама, пре или после њихових богослужења. По већим центрима почињу постепено да се формирају парохије, хорови, кола српских сестара, фолклорне групе, а понегде наши верници купују или граде цркве у Берлину, Билефелду, Лондону, Дарбију, Корбију, Лидсу, Нирнбергу, Минхену, Дизелдорфу, где 1971. набавља скромну штампарију „Острог“, у којој се поред календара и пригодне верске литературе, штампају и Сабрана дела Светог Владике Николаја Велимировића. Почетком 1970. године блаженопочивши Епископ Лаврентије одлази у посету Аустралији - другом делу своје Eпархије. Тамо је обишао и упознао овај најудаљенији континент. Он је био први српски Архијереј чија је нога крочила на тло Аустралије. У току своје мисије за три године, створио је услове да се у те крајеве пошаље нови епископ, а он да се посвети само европском делу Епархије. Купује велико имање у немачком граду Химелстиру 1978. године, у коме смешта Епархијски центар за Западну Европу, преноси штампарију из Дизелдорфа и допуњује је савременим штампарским машинама, те увелико умножава издавачку делатност Епархије. У овом Центру окупља се српска омладина; лекари почињу да славе своју лекарску славу, одржавају се седнице Епархијског савета и међуцрквени сусрети: Синдесмос свеправославна омладина, Филоксенија, разни одбори Европског и Светског савета цркава и бројне друге активности, а 1989. године поводом обележавања 600 година од Косовске битке, овде је одржан вишедневни симпозијум на тему „Косовска битка и њене последице“. Химелстир је постао место ходочашћа за наше вернике у Западној Европи, па и даљој дијаспори. Да би сачували везу са коренима, а ради духовног освежења, за све веће празнике и скупове, блажене успомене Епископ Лаврентије је позивао из Отаџбине: хорове, предаваче, познате духовнике, фолклорне групе, монахе и монахиње. Епископов неуморни, несебични и мукотрпни рад на њиви Господњој добро је запажен, јер је пажљиво праћен и у дијаспори и у земљи, како од верујућих, тако и од неверујућих. Европски комитет Цркава за помоћ страним радницима у Западној Европи, 1973. изабрао је Епископа Лаврентија за свог потпредседника. Био је дугогодишњи члан Европског и блискоисточног Библијског друштва и председник Библијског друштва Србије, такође и дугогодишњи Председник српско-немачког друштва за сарадњу. На молбу Светог Архијерејског Синода, 1984. године Епископ Лавреније одлази у Америку, ради преговора са блаженопочившим Митрополитом Иринејем, представником наше „одељене браће“, да по први пут разговара о могућности превазилажења раскола у Српској Цркви, што је велики допринос коначном измирењу. После двадесет две године проведене у Западној Европи, Епископ Лаврентије оставља иза себе готово у сваком већем граду цркву или капелу са потребним објектима, организовани верски и духовни живот и уређен епархијски центар у Химелстиру. Међутим, пре свега оставља љубав међу својим верницима и странцима у чијим је земљама мисионарио. За то време није изгубио ни једног свог верника, а многи су упознали и заволели наше лепо православље у Шпанији, Холандији, Шведској и другим земљама у којима је службовао. У Гифхорну, код Хановера, господин Хорст Вробел је, уз савете и благослов Епископа Лаврентија, подигао на територији свога Интернационалног музеја прелепу цркву, коју је посетио и сам руски блаженопочивши Патријарх Алексеј, а осветио Патријарх Кирил, са осам православних епископа 1995. године . Од тада у њој, православни редовно врше своја богослужења, а до данас је крштено близу три хиљаде деце и одраслих, већином Руса под јурисдикцијом Московске Патријаршије. Епископ Лаврентије је 25. јуна 1989. изабран за епископа шабачко-ваљевског, с тим да још администрира Западном Европом. Од 1989. до 2012. године под његовом управом подигнуте су нове и обновљене старе богомоље и парохијски домови, а заживело је тринаест нових манастира: три у садашњој ваљевској епархији (Лелић, Докмир и Јовање), шабачкој: Бјеле Воде, Читлук, Рожањ, Рујевац, Липнички Шор, Добрић, Илиње, Стрмово, Богоштица и Соко. У свим овим новим светињама гори кандило и поје се света литургија. У Соколу, код Љубовије 13. октобра 1990. године је купио 19 хектара земље и у годинама које ће уследити подигао манастир посвећен Светом Владици Николају, познат као манастир Соко. Најпре у тешко приступачном простору гради четири километра дуг пут од Грачанице до Сокола, а 1991. године увози 2.000 томова делâ Владике Николаја, одштампаних у епархијској штампарији у Химелстиру. Потом 1992. у још врло смутним временима, врло мудро, организује пренос моштију Светог Владике Николаја из Америке у родни Лелић. Нажалост, у земљи почињу све већи немири и невоље, а Епископ Лаврентије тешко подноси и дели са својим народом горку судбину деведесетих, од рата преко Дрине, до бомбардовања Србије. Колоне избеглица из Босне и Херцеговине прелазе Дрину. У већини црквених порти у Подрињу, блаженопочивши Епископ са свештенством организује храну за гладне. На дан своје Крсне славе - Светог Јована Крститеља, 1993. отвара у Шапцу кухињу за сиротињу. Два месеца касније придружује му се и Црвени крст. Организује сакупљање преко двадесет шлепера хуманитарне помоћи по Немачкој за болнице у Шапцу, Крупњу, Љубовији, Лозници, Београду. Манастир Соко Епископ Лаврентије је одвојио од осталих манастира, јер има специфичну мисију; прилагођен је потребама богоискатеља двадесет првог века. Овде се одржавају семинари свештеника, вероучитеља, хорова, фолклорних трупа, просветних радника, спортиста, планинара. Од 2000. године организују се тронедељни летњи скупови српске омладине из дијаспоре, под именом „Моба“ у манастиру под Соколом. Омладина посећује богослужења, учи језик, историју и културу својих предака. Деца дијабетичари из Босне и Херцеговине, сваке године организовано проводе по пар недеља у манастиру. О многим групама ходочасника прича утабана путања поред десет капела до крста изнад манастирског комплекса. Овај крст, тежак скоро три тоне, а висок 12 метара, постављен је 24. новембра 2000. године. Донатор је Хорст Вробел из Немачке. Свесно је то учинио, у знак жаљења што после 50 година поново падају бомбе по невином српском народу. Манастир Соко поседује богату библиотеку; сале за предавања, скроман музеј. Има три цркве: Светог Владике Николаја Српског, Светог Јована Крститеља и Сабор Срба Светитеља. У пролеће 2000. почиње градњу метоха манастира Соко у Богоштици. Данас је тамо лепа црква, копија Његошеве капеле са Ловћена, посвећена Богородици Тројеручици. Поред ње је зграда „Дом Десанке Максимовић“, са жељом да то буде оаза младих песника и уметника. Држећи се правила да двојица могу учинити више него један, Епископ Лаврентије је 2006.године предложио Светом Архијерејском Сабору да се шабачко-ваљевска Епархија подели на шабачку и ваљевску, што је и учињено. У Епархији постоји информативни центар „Глас Цркве“, који све време врло активно врши мисију, емитује програме, беседе и поуке преко радија; штампа се духовна литература и одржавају се разна предавања. По годинама епископске службе, Епископ Лаврентије је био најстарији у Српској Православној Цркви. Поводом 50 година архијерејске службе, Свети Архијерејски Сабор доделио је Епископу Лаврентију Орден Светог Саве првог степена. Република Српска одликовала га је орденом „Његоша“. Добио је 1995. године „Велики златни почасни крст“, орден Председника Републике Аустрије за ширење хришћанских и међуљудских односа између наша два народа, као и за исказану бригу за наше вернике у тој земљи. Од 1984. године Почасни је грађанин немачког града Хилдесхајма. Поводом 40 година епископске службе и 50 година монашког живота, свештенство Епархије шабачке поклонило је манастиру Соко велико црквено звоно и издало две књиге Епископа Лаврентија: „Трагови у песку“ и „Руковети“,у оквиру којих су и чланци, који су годинама излазили у „Мисионару“ и „Православљу“. Блаженопочивши Епископ Лаврентије говорио је енглески, немачки и руски језик. Био је члан Светог Архијерејског Синода од 2002. до 2004. године. Као представник и изасланик Српске Православне Цркве учествовао је на многим међуцрквеним састанцима и држао предавања и реферате. Епископ Лаврентије упокојио се у Господу, у 87. години живота, у недељу по Богојављењу, 23. јануара 2022. године. * * * Поводом упокојења предстојатеља Цркве Божје у Епархији шабачкој, из архиве доносимо видео прилоге и фотогалерију у спомен на епископа шабачког Лаврентија који је неуморно делао и духовно обрађивао Виноград Господњи, те дубоко заорао благословену мисионарску, архипастирску и молитвену бразду: Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  5. На празник Свете Великомученице Варваре и Преподобног Јована Дамаскина, 17. децембра 2021. године, упокојио се у Господу Његово Преосвештенство Епископ западноевропски Лука (Ковачевић), саопштила је Епархија западноевропска. Блаженопочивши епископ Лука, рођен је 30. октобра 1950. године у Пискавици, код Бања Луке. Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка завршио је 1971. године, а студије теологије 1982. године на Институту Св. Сергија у Паризу. Замонашен је 26. јуна 1976. године, а затим на празник Св. пророка Јелисеја, рукоположен у чин јеромонаха од стране Епископа аустралијско-новозеландског Николаја. Од 1982. до 1992. године био је сабрат манастира Светог Саве у Илајну, Аустралија. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању у мају 1992. године, изабрао је архимандрита Луку за Епископа аустралијско-новозеландског. Чин епископске хиротоније у Манастиру Ваведење у Београду, 17. августа 1992. године обавио је Патријарх Павле уз учешће већег броја епископа. Исте године у манастиру Светог Саве у Илајну, устоличен је у трон Епископа аустралијско-новозеландских. 1997. године изабран је за епископа Епархије западноевропске са седиштем у Паризу. Са положаја Епископа Епархије западноевропске, обављао је дужност администратора Епархије аустралијско-новозеландске све до 1999. године. Вечан ти спомен, достојни блаженства владико Луко!
  6. На празник Свете Великомученице Варваре и Преподобног Јована Дамаскина, 17. децембра 2021. године, упокојио се у Господу Његово Преосвештенство Епископ западноевропски Лука (Ковачевић), саопштила је Епархија западноевропска. Блаженопочивши епископ Лука, рођен је 30. октобра 1950. године у Пискавици, код Бања Луке. Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка завршио је 1971. године, а студије теологије 1982. године на Институту Св. Сергија у Паризу. Замонашен је 26. јуна 1976. године, а затим на празник Св. пророка Јелисеја, рукоположен у чин јеромонаха од стране Епископа аустралијско-новозеландског Николаја. Од 1982. до 1992. године био је сабрат манастира Светог Саве у Илајну, Аустралија. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању у мају 1992. године, изабрао је архимандрита Луку за Епископа аустралијско-новозеландског. Чин епископске хиротоније у Манастиру Ваведење у Београду, 17. августа 1992. године обавио је Патријарх Павле уз учешће већег броја епископа. Исте године у манастиру Светог Саве у Илајну, устоличен је у трон Епископа аустралијско-новозеландских. 1997. године изабран је за епископа Епархије западноевропске са седиштем у Паризу. Са положаја Епископа Епархије западноевропске, обављао је дужност администратора Епархије аустралијско-новозеландске све до 1999. године. Вечан ти спомен, достојни блаженства владико Луко! View full Странице
  7. дец 15, 2021 У навечерје празника Свештеномученика Елефтерија упокојио се у Господу верни слуга Његов Митрополит Гортиније и Мегалополиса г. Јеремија Фундас. Митрополит Јеремија је био редовни професор Старог завета на Богословском Факултету у Атини и писац десетине научних богословских књига из области Старог завета. Рођен је у Навпактосу 1941. године док је Богословски факултет завршио на Националом каподистријском универзитеу у Атини, где је и докторирао 2000. године из области Старог завета. Захваљујући начуном и систематском на раду на богословском пољу изабран је и за редовног професора Старог завета на Богословском факултету у Атини 2006. године. Читав живот Митрополита Јеремије био је аскетски, захваљујући његовом подвижничком животу постаје монах и у наставку бива рукоположен за јерођакона 1969. године од стране чувеног беседника Митрополита Флорине г. Августиноса Кандиотиса Цркви Свете Марине Илијупли, док 1972. бива хиротонисан за јеромонаха. На редовном заседању Свештеног сабора Јеладске цркве 2006. године бива изабран за Митрополита Гортине и Мегалополиса и рукоположен у архијерејски чин од стране блажене успомене Архиепископа атинског и све Јеладе г. Христодулоса. За време свог пастирског деловања, и као јеромонах и као архијереј, био је познат свуда у читавој Грчкој као ватрени проповедник чија је реч као огањ разбукатава православну веру у грудима верника и слушаоца на разним предавањима било у Цркви или на научним конференцијама. Као научник био је врло широког богословског образовања, што се може видети по књигама које је објавио као и по литератури коју је користио и по разним језицима са којим се служио. Вреди напоменути да је и као писац богословских научих књига и као професор на катедри Старог завета увек био веран Православном предању и учењима Светих отаца Цркве. Митрополит Јеремија је живио скромно у женском манастиру Благовештења у Мандри недалеко од Атине, где је свакодневно служио Божанствену литругију. Нажалост задње време Митрополит Јеремија имао је доста срчаних проблема који су и узроковали његово упокојење. Ипак спомен Митрополита Гортине и Мегалополиса г. Јеремије биће вечан јер је био „пастир добри“ који живот свој полаже за стадо своју и тиме угледајући се на Архипастира душа наших предао је у миру своју душу Њему самом коме је предано служио и као архијереј Цркве православне и као професор Атинског универзитета. Нека је вечан спомен слуги Божијем Митрополиту Гортине и Мегалополиса г. Јеремији! Архимандрит Евсевије Меанџија Извор: Упокојио се у Господу Митрополит Гортиније и Мегалополиса г. Јеремија | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM У навечерје празника Свештеномученика Елефтерија упокојио се у Господу верни слуга Његов Митрополит Гортиније и Мегалополиса г. Јеремија Фундас. Митрополит...
  8. У дан када наша света Црква прославља молитвени спомен на Светог свештеномученика Климента, 8. децембра 2021. године, упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Стеван Мрђен, умировљени парох земунски и дугогодишњи духовник при параклису Преподобне мати Параскеве при Геронтолошком Центру Бежанијска Коса. Новопрестављени прота Стеван је рођен 20. марта 1938. године у Дрнишу, од оца Душана и мајке Ане (рођене Субота). Након завршене Основне школе, 1957. године завршио је Богословију Светог Саве у Београду. Рукоположен је за ђакона 25. децембра 1960. године у Скрадину, а за презвитера 1. јануара 1961. године у Дрнишу. Од 1961. до 1971. године био је парох у Жагровићу, Оћестову, Пађенима, Плавну и Отону, а од 1971. до 1995. године у Жагровићу и Книну. Био је задужен за изградњу (поновном подизању) храма Покрова Пресвете Богородице у Книну (1964-1971), а учестовао је у изградњи или обнови 35 црквених објеката. Од 1995. до 1998. године био је парох при храму Свете Тројице у Земуну, а од 1998. до 2005. године при храму Светог цара Лазара у Земун Пољу. Од 2005. године био је духовник у Геронтолошком Центру Бежанијска Коса, и свештенослужитељ при параклису Преподобне мати Параскеве. У браку са супругом Милицом (рођеном Бјеговић), има синове Бранка и Војислава и унучад Луку, Филипа и Милицу. Вечан ти спомен, достоблажени оче Стеване!
  9. У понедељак, 29. новембра 2021. године, на празник Светог апостола и јеванђелисте Матеја, упокојио се у Господу протођакон Момир Лечић (1936-2021), дугогодишњи главни секретар Канцеларије Патријарха српског. Повезане вести: Епископ Андреј служио помен новопрестављеном протођакону Момиру Лечићу (1936-2021) Некролог новопрестављеном протођакону Момиру Лечићу (1936-2021) Протођакон Момир Лечић је рођен 30. марта 1936. године у селу Бресници код Чачка од родитеља Властимира и Василије. Основну школу је завршио у Чачку 1950. године. Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену завршио је 1954. године. На Православном богословском факултету у Београду дипломирао је 1960. године, а у међувремену је одслужио војни рок. Постдипломске студије је похађао на Универзитету у Бону (Немачка) у периоду од 1960. до 1962. године. Патријарх српски Герман је рукоположио теолога Момира Лечића у чин ђакона на празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембра 1962. године. Одлуком патријарха Германа унапређен је у звање протођакона на празник Светог Василија Великог, 14. јануара 1973. године. У храму Светих цара Константина и царице Јелене служио је до 1984. године када је, на своју молбу, премештен на службу у храм Светог Александра Невског. Одлуком Светог Архијерејског Синода постављен је за чиновничког приправника у Канцеларији Патријарха српског 1962. године, затим је 1965. године именован за писара, а за секретара је постављен 1975. године. Упоредо је обављао дужност референта Великог црквеног суда. Службу у Канцеларији Патријарха српског окончао је 2009. године, када му је Свети Архијерејски Синод доделио орден Светог Саве II степена. Аутор је научног рада „Изградња и обнова цркава и манастира од 1920. до 1941. године“, објављеног у „Споменици Српске Православне Цркве 1920-1970“. Предано и одговорно је водио рад Канцеларије патријарха Германа, а затим и Канцеларије патријарха Павла.У више наврата био је члан посланстава Српске Православне Цркве током званичних посета помесним Православни Црквама. Учествовао је у заседањима међуцрквених конференција широм света. Заупокојена Литургија са опелом биће служена 2. децембра 2021. године са почетком у 8 часова у храму Светог Александра Невског у Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Упокојио се у Господу протођакон др Прибислав Симић, знаменити професор литургијског богословља. (1935-2021). Протођакон Прибислав Симић (+2021), рођен je 1. септембра 1935. у месту Врело, срез Ваљево. Богословију светог Саве у манастиру Раковици завршава 1954. године. Те године се уписао на Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, на коме је успешно окончао редовне четворогодишње студије 1960. По препоруци Професорског савета Богословског факулета СПЦ и уз благослов тадашњег епископа Шабачког Г. Симеона (Станковића) (1886- 1960), Прибислав Симић је у априлу 1960. отишао у Берн (Швајцарска) на последипломске студије на Старокатолички богословски факултет. Тамо је слушао наставу три семестра, а потом је у новембру 1961. отишао у Екуменску високу школу у Босеу код Женеве (Швајцарска). Током 1961. усавршавао je знање немачког језика на Гетеовом институту у Графингу код Минхена (Немачка). Одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ бива постављен за суплента Богословије светог Саве у Београду 1962. године. Године 1975. изабран je за доцента Богословског факултета, затим 1984. бива изабран за ванредног, а 1991. за редовног професора за предмет литургика са хришћанском археологијом и црквеном уметношћу. Свој ангажман на Богословском факултету у Београду завршава академске 2001/2002. одласком у пензију. Важно је истаћи и да је професор Симић више пута биран за декана нашег Факултета. Поменуту службу је обављао часно и одговорно. Али, посебан допринос професора Симића представља његово ангажовање у целокупном подухвату изградње нове зграде нашег Факултета (1984-1993). Нашавши се на месту секретара одбора за изградњу и жртвујући научни рад у овом периоду поводом тога успева да, упркос многобројним проблемима, умногоме допринесе да зграда буде довршена и да под свој кров прими будуће генерације студената и професора до данас. Извор: Православни богословски факултет у Београду
  11. У уторак 26. октобра 2021. у раним јутарњим часовима, уснуо је у Господу слуга Божји протосинђел Јеротеј (Калуђеровић), настојатељ манастира Урошевица. Свој монашки живот о. Јеротеј отпочео је у манастиру Бијела код Шавника, касније наставио у манастиру Мајсторовина и манастиру Ђурђеви Ступови. У манастиру Ђурђеви Ступови је примио монашки лик из руке Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногрско-приморског Г. Јоаникија тадашњег Епископа будимљанско-никшићког од стране којег је рукоположен за ђакона и јеромонаха. За усрдни труд у манастиру Ђурђеви Ступови и око обнове манастира Урошевица одликован је чином протосинђела. Отац Јеротеј се, са великом љубављу и подвигом, трудио приликом обнове манастира Светог архангела Михаила Урошевице, гдје је постављен за настојатеља овог манастира од стране Епископа Јоаникија ове године и гдје је провео своје последње монашке дане. Свету заупокојену Литургију и монашко опијело служиће Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, у манастиру Ђурђеви Ступови, у четвртак 28. октобра, са почетком у 9 часова. Сахрана ће се обавити на монашком гробљу манастира Ђурђеви Ступови. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  12. У петак, 22. октобра 2021. године, у раним јутарњим часовима, уснуо је у Господу протојереј Дејан Станојев, архијерејски намесник бечејски. Прота Дејан је рођен 27. марта 1969. године у Опову (Банат), где је завршио основну школу, а потом је школовање наставио у Богословији „Светог Арсенијаˮ у Сремским Карловцима, коју је завршио 1989. године. После дипломирања на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду, апсолвирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Последњих година студирао је и на Правном факултету у Београду. У чин ђакона, а потом у чин презвитера, рукоположио га је тадашњи епископ банатски Хризостом (Столић). Службовао је као парох у Вршцу, Панчеву и Опову. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, 2007. године примљен је у свезу клира Епархије бачке. Исте године је постављен за пароха при храму Светог великомученика Георгија у Бечеју, а потом и за архијерејског намесника бечејског. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј одликовао га је чином протонамесника о прослави Патрона Епархије бачке, 19. септембра 2009. године, у Апатину, а у чин протојереја произвео га је о прослави Патрона, 19. септембра 2015. године, у Бачкој Паланци. Скупштина општине Бечеј одликовала га је 2018. године Првоавгустовском наградом, за развој и неговање толеранције и мултиетничности. У браку са супругом Татјаном имао је кћери Ану и Анастасију. Заупокојена Литургија новопрестављеном протојереју Дејану Станојеву биће служена у суботу, 23. октобра 2021. године, у храму Светог великомученика Георгија у Бечеју, са почетком у 9 часова, а чин опела у 11 часова. Тело новопрестављеног проте Дејана биће сахрањено на гробљу у Опову, а чин сахране почеће у 14 часова. Вечан ти спомен, достојни блаженства, драги наш оче Дејане! Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. Према објави Mинистaрства прoсвeтe, нaукe и тeхнoлoшкoг рaзвoja сa вeликoм тугoм oбaвeштaвaмо вас да je уснуо у Господу др Mилeтa Рaдojeвић, сaвeтник министрa зaдужeн зa вeрскa питaњa. Др Милета Рaдojeвић, кojи je прeтхoднo рaдиo кao дирeктoр Кaнцeлaриje зa сaрaдњу сa црквaмa и вeрским зajeдницaмa, придружиo сe тиму Mинистaрства прoсвeтe, нaукe и тeхнoлoшкoг рaзвoja и свaкoднeвнo прeдaнo и oдгoвoрнo рaдиo нa унaпрeђeњу вeрскe нaстaвe, прoмoциjи тaлeнaтa и нaдaрeних учeникa, студeнaтa и нaучникa и oчувaњу српскoг идeнтитeтa и трaдициje. Зaхвaљуjући Рaдojeвићу, Mинистaрствo je успoстaвилo нaгрaду зa истaкнутe пojeдинцe. На празник Светих и праведних Јоакима и Ане, 22. септембра 2017. године, у Међујужју, господин др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије, одликован је на предлог Црквене општине међулушке Орденом Вожда Карађорђа. Епископ Јован је након уручења ордена др Радојевићу рекао да је ово високо признање заслужио својом великом делатном љубављу, коју је указао не само храму Светих Јоакима и Ане, већ и широм Епархије шумадијске и српске Цркве. На празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц, 16. новембра 2018. године, у Крагујевцу, током свечаног сабрања у Епархијском двору Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован уручио је Орден светог Краља Милутина господину др Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама при Министарству правде Републике Србије. Ово високо признање додељено је господину Радојевићу од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ, а на предлог Преосвећеног Епископа шумадијског г. Јована. Владика Јован је приликом уручења ордена подвукао да је г. Радојевић “човек Цркве, пун љубави и разумевања за СПЦ” и да је ово високо одликовање “мали знак пажње за све што чини за нашу свету Цркву”. Примивши знамење, г. Милета Радојевић је изразио велико задовољство што може да заблагодари СПЦ, посебно Епископу Јовану на чији је предлог и одликован овим знамењем. “Када добијете овакво признање, не можете а да се не запитате да ли га и заслужујете”, рекао је г. Радојевић и истакао да није сам дао допринос својој Цркви, већ се са својим сарадницима потрудио да увек помогне тамо где је најпотребније. “Молимо се за симфонију државе и Цркве”, рекао је г. др Радојевић, подвукавши да је Епархија шумадијска у погледу обнове међу првима у целом нашем народу. “Трудићу се да и убудуће помажем како ову, тако и друге Епархије СПЦ”, закључио је г. др Милета Радојевић и пренео поздраве Владе Републике Србије и Министарства правде. Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, но где је живот бесконачни! Извор: Епархија шумадијска
  14. Данас, 8. априла 2021. године, на празник Светога архангела Гаврила, у Новом Саду, упокојио се у Господу архимандрит Јован Радосављевић, дугогодишњи професор крчке, призренске и нишке Богословије. Архимандрит Јован Радосављевић, сведок и хроничар, писац и професор, ученик и рођак Светог владике Николаја и Светога Јустина Ћелијског, сабрат и духовно чедо Патријарха Павла, Светога Јакова (Арсовића) Туманског, о. Јулијана Студеничког, о. Антонија Драговића, Св. Севастијана Дабовића, о. Јована Рапајића, о. Мојсија Хиландарца... Рођен је у благочестивој сељачкој породици 1927. године у Лелићу, код Ваљева, где је завршио четири разреда Основне школе. У манастир Жичу, код Светог Владике Николаја, долази 1938. године. После страдања манастира Жиче 1941. године прелази у Студеницу. Из Студенице, у најбурнијем периоду рата, о Духовима 1944. године, одлази у свој родни Лелић, одакле, због великих ратних дејстава у том крају, одлази у манастир Вујан, а затим у Благовештење у Овчар Бањи. После одслужења војног рока 1950. г. одлази у манастир Рачу, где је, у међувремену, прешло цело братство Благовештења. У Рачи је и замонашен 1950. године на празник Усековања Светог Јована Претече и добио монашко име Јован. После десет година, цело братство Рачанско прелази у манастир Студеницу. Као студенички сабрат, по благослову Његове Светости Патријарха Германа, администратора епархије жичке, али и епископâ Павла рашко-призренског и Василија жичког, одлази на школовање у Богословију у Призрен, коју завршава 1966. године, затим у Београд, где на Богословском факултету дипломира 1971. године. У Атини је на постдипломским студијама боравио 1971-1974. Године 1974. из Атине, по послушању Светом архијерејском синоду, прекида своје постдипломске студије и одлази у манастир Острог да прими дужност Управника Монашке школе. За наставника Богословије у Крки постављен је 1977, а годину дана касније за наставника Призренске Богословије, где ће остати до краја своје педагошке каријере (2001.) и онда када је Богословија из Призрена премештена за Ниш 1999. године. Био је исповедник неколико година у богословијама у Београду, Карловцима и Крагујевцу. Био је исповедник и свештенства Епархије бачке. Године 2012. одликован је орденом Светога Саве другог степена. Последње године свога живота провео је у манастиру Светог Стефана у Горњем Жапском, Епархија врањска, окружен пажњом и љубављу сестара монахиња. О. Јован је био посвећен професор, који је искрено волео своје ученике, који су, опет, у њему препознавали истинског педагога, оца и духовника са ауторитетом који је извирао из љубави коју је осећао према свештеном педагошком позиву и својим васпитаницима. Ваистину, о. Јован је био искрени пријатељ свима са којима је долазио у контакт, једноставан у опхођењу, непосредан и отворен, а интензивног унутрашњег живота, непретенциозни зналац, плодан писац, летописац, жива енциклопедија људи и догађаја, ходећи Старечник Српске Цркве, милозвучни славуј, учитељ, господин... И све ово побројано не исцрпљује дивну личност овог тихог и скромног монаха, пријатеља и сажитеља Светих. Сви ми који смо имали срећу и благослов да га познајемо, да сазревамо под зрацима благодатних енергија његовога христољубивог бића, надахњивани његовом љубављу према лепоти црквеног богослужења и живота, благодарни смо Богу што нам га је даривао. Остаће вечно у нашим молитвама и ми, сасвим сигурно, у његовим. Нека му је вечан спомен! Господе, нама слугама твојим није смрт када излазимо из тела, и Теби Богу нашем долазимо; него је то прелазак из најтужнијег у најкорисније, у најслађе, у покој и радост. Зато, са Светима упокој, Христе, уснулога слугу Твога архимандрита Јована, где нема жалости и болести и уздисања, но где је живот бесконачни. протопрезвитер Дејан Крстић, професор Богословије у Нишу Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Обавјештавамо сву пуноћу црквену да се у вечерњим сатима, на празник Благовијести, 7. априла 2021. године на Цетињу упокојио у Господу протосинђел Исак (Симић), сабрат Цетињског манастира, после дугогодишње срчане болести, причестивши се претходно Светим даровима. Повезана вест: Владика Јоаникије: Отац Исак, тихи монах и свештенослужитељ Христов, поживио је међу нама ненаметљиво и скромно Отац Исак је сахрањен данас, 8. априла на монашком гробљу у Манастиру Ћелија Добрска, метоху Цетињског манастира. Опијело је служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије, уз учешће братства Цетињског манастира и цетињских пароха. Отац Исак је рођен 21. априла 1961. године у Адашевцима код Шида, од оца Славка и мајке Добриле. На рођењу је добио име Зоран, а доцније је на крштењу добио име Симеон. Дипломирао је на катедри Историје умјетности на Философском факултету у Београду гдје је студирао и психологију. У Цетињски манастир је дошао 1993. године за Васкрс. Замонашен је руком блаженопочившег Митрополита Амфилохија, заједно са садашњим Епископом полошко-кумановским Јоакимом и игуманом Манастира Стањевићи архимандритом Јефремом, на празник Светог Исака и Јефрема Сирина, 10. фебуара 1996. године. Обављао је послушање манастирског ризничара више година. Рукоположен је у ђаконски чин 26. јула исте године у Манастиру Светог Архангела Михаила на Превлаци. Јеромонах је постао на Велику Суботу 1999. године у Цетињском манастиру. Одлуком и благословом Митрополита Амфилохија, отац Исак је постављен за настојатеља Манастира Дајбабе 1999. године. У том звању, написаће књигу „Живот и дјело Преподобног оца нашег Симеона Дајбабског“ (2004) која је објављена са сабраним списима Светог Симеона према коме је гајио посебну љубав. Због здравствених проблема, отац Исак се враћа 2007. године на Цетиње, у манастир свог пострига. Као један од аутора, учествовао је у изради капиталног дјела „Ризница Цетињског манастира“ (2013), а написао је и неколико радова из области историје црквене умјетности који су објављени у издањима Митрополије. На празник Светог Николаја Жичког и Јоасафа Српског, 3. маја 2013. године, Митрополит Амфилохије му је додијелио чин протосинђела. До свог упокојења, поред многих здравствених проблема, ревносно је обављао дужност манастирског свештенослужитеља. Био је познат по својој благој нарави и омиљен међу вјерницима. Молимо се Господу да га у насељима праведних настани и да му учини вјечан спомен! Митрополија црногорско-приморска и Управа Цетињског манастира
  16. У понедељак, 5. априла 2021. године, у јутaрњим часовима уснуо је у Господу протојереј-ставрофор Милан Т. Остојић, умировљени парох темерински. Прота Милан је рођен у Госпођинцима, 29. августа 1954. године, у побожној и благочестивој породици, а у временима која многи памте као изузетно тешка за Цркву Божју изабрао је позив да служи Олтару Божјем. По завршетку Богословије „Света Три Јерарха” у манастиру Крки, рукоположен је у чин презвитера руком блажене успомене епископа новосадског и бачког Никанора (Иличића). Службовао је у Бајши, потом дуги низ година у Бачкој Тополи, а активну свештеничку службу је окончао као парох при храму Светога великомученика Георгија у Темерину. Током активне свештеничке службе био је постављен на дужност архијерејског намесника суботичког и архијерејског намесника новосадског другог. На предлог Епископа новосадског и бачког господина Иринеја, одликован је на празник Преноса моштију Светога Саве, 19. маја 2019. године, орденом Светога Саве другог степена, за истрајну љубав према Цркви, посведочену вишедеценијским искреним служењем и пожртвованим радом у Винограду Господњем. По упокојењу своје троје деце, Александре, Јоване и Станислава, са сваким смирењем и молитвеним усрђем са својом супругом Наташом носио је животни крст, по примеру праведнога Јова. Oпело новопрестављеном протојереју-ставрофору Милану Остојићу биће служено у уторак, 6. априла текуће године, у 12 часова, у храму Светог великомученика Георгија у Темерину. Вечан ти спомен, достојни блаженства, драги наш оче Милане! Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. Опело високопречасном оцу Небојши служиће Његово Преосвештенство Епископ Шумадијски Г. Јован са свештенством у Јагодини, у недељу, у 13 сати. Након завршених студија на Машинском факултету и уписа на студије православног богословља, рукоположен је у чин ђакона од стране Преосвећеног владике Саве шумадијског и постављен на службу у Цркви Светих Апостола Петра и Павла у Јагодини. Након рукоположења у свештенички чин постаје и старешина исте цркве. Његово напредовање у служби доводи до тога да буде постављен за архијересјког намесника беличког. Био је активан у медијском раду у вези са унутрашњом мисијом цркве и остаће упамћен у срцима многих по духовним утехама и лепим проповедима које је произносио на редовним богослужењима у оквирима своје службе. Иза себе је оставио неутешну мајку, супругу и три кћери.
  18. Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски, Атанасије, упокојио се у Господу. Његово преосвештенство преминуо је у вечерњим часовима, у четвртак, 4. марта 2021. године, у Јавној здравственој установи Болница Требиње. Обавјештење о сахрани новопредстављеног владике биће објављено накнадно. Владиκο, бесмртног имена, вјечна ти успомена! Животопис блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића) Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  19. Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски, Атанасије, упокојио се у Господу. Његово преосвештенство преминуо је у вечерњим часовима, у четвртак, 4. марта 2021. године, у Јавној здравственој установи Болница Требиње. Обавјештење о сахрани новопредстављеног владике биће објављено накнадно. Владиκο, бесмртног имена, вјечна ти успомена! Животопис блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића) Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  20. У Подгорици се јуче у 62. години упокојио у Господу наш колега Иван Тоскић, аутор и уредник емисије „Траг душе“, која се више година емитује на таласима Радио Светигоре, а говори о животу, култури и проблемима са којима се сусреће ромска популација у Црној Гори. Иван Тоскић, по струци машински инжењер, био је писац, пјесник, хуманиста, прегалац ,који се током цијелог свог живота трудио да служи свом роду и један је од његових најбољих репрезентаната. Био је копрезидент Европске уније Рома, директор Демократског ромског центра, сарадник Радио Тивта… Говорећи о својим сународницима често је истицао да “Роми немају ништа, а имају све: “Ми живимо у данашњем тренутку“. Наш брат Тоскић је више пута наглашавао да је за Роме врло битно да постану православни народ. “Ја као православни Ром мислим да је наша вјера најљепша у свијету. У том циљу ја и моја супруга превели смо и књигу Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија Нема љепше вјере од хришћанске на ромски језик “, говорио је Тоскић, изражавајући наду да ће, ако Бог да, када престане пандемија коронавируса, представити ову књигу намијењену прије свега младим Ромима. Учествовао је 2018. године у молитвеном сјећању поводом 73 године од пробоја јасеновачких логораша и освештању Храма Светог пророка Илије у Млаки, општина Јасеновац. Том прилоком је говорио о страдању свог народа на овом стратишту и позвао све на узајамну љубав и поштовање. Као директор Демократског ромског центра организовао је промоције, изложбе којима је указивао на тежак положај и страдање Рома кроз историју, тражећи начине да се он побољша. Са нашом Црквом је организовао више хуманитарних акција за Роме, али и њихових посјета црквама и манастирима Митрополије. Иван Тоскић ће бити сахрањен данас у родној Белој Паланци у Србији. Вечан спомен и Царство небеско нашем брату Ивану! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Са надом у вјечни живот и васкрсење Епархија бихаћко-петровачка обавјештава своје вјернике и цјелокупну јавност да је дана 7. децембра 2020. године, на спомен свете великомученице Екатерине у Манастиру Глоговцу пострадао дугогодишњи монах и сабрат Манастира Глоговца Стефан (Ачић). Монах Стефан, у свијету Миодраг Ачић рођен је у Инђији 1. августа 1958. године од оца Драге и мајке Милке. Основну и Средњу Школу за кувара завршио је у Инђији. Послије окончаног школовања ступа у радни однос у својој струци у Хотелу „Војводина“ у Новом Саду. Посао кувара обављао је и по приморју, на бродовима, чак и у далеком Ираку. Свој коначни животни пут и циљ Миодраг налази у Манастирској тишини Манастира Илиња гдје бива замонашен на светог првомученика и архиђакона Стефана 2007. године. Тим поводом Миодраг умире за овај свијет а рађа се Стефан, и добија име по светом архиђакону и првомученику Стефану чије ће име носити часно и достојно, те ће га оправдати кончином свога живота. У свезу Епархије бихаћко-петровачке монах Стефан ступа 2012. године и бива причислен братству Манастира Глоговца. Иза тихог, повученог, смиреног монаха, одјевеног у оветшалу расу крила се широкогруда душа препуна љубави према сваком човјеку. У понедјељак 7. децембра 2020. године на спомен свете великомученице Екатерине засијао је још један мученик, монах Стефан, пострадавши у здањима светогеоргијевске Обитељи Глоговчке. О опелу и сахрани оца Стефана јавност ће бити накнадно обавјештена. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије са свештенством и монаштвом Епархије бихаћко-петровачке упућује искрено саучешће сестри почившег Монаха Стефана Мири и свим његовим сродницима. Вјечан ти спомен драги у Христу Оче Стефане. ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  22. Обавештавамо сав верни народ Епархије нишке и све познаваоце блаженопочившег архимандрита Јована да се његова преподобна душа преселила у Небески Јерусалим у суботу 05. децембра 2020. године. Архимандрит Јован Јеленков рођен је 20. јануара 1958. године у Косовској Митровици. На крштењу је добио име Јордан. Детињство проводи у Лозници где је завршио основну школу и гимназију. Правни факултет завршио је у Београду. Радио је као судија, био шеф правне службе „РТБ Зајечар“, секретар за привреду и директор. Године 1992. одлучио је да свој даљи животни пут посвети Богу служењем у манастиру. Отишао је на Косово и Метохију у манастир Светих Врача у Зочишту код Ораховца, где је замонашен 13. новембра 1994. године. У чин јеромонаха рукоположен је 25. јуна 1995. године, а за настојатеља манастира постављен је 17. новембра исте године. После гранатирања манастира у лето 1998. године отац Јован прелази у манастир Ћелије код Ваљева где проводи три године. Након тога отац Јован се враћа на Косово где преузима управу над манастиром Сочаница и започиње његову обнову. Године 2008. по благослову тадашњег Епископа нишког Г. Иринеја долази у запустели манастир Рођења Пресвете Богородице у Височкој Ржани код Пирота и ту обнавља општежиће. Отац Јован се поново враћа у Епархију рашко-призренску и преузима управу над манастиром Црна Река 2010. године. Због доброг старања за манастир и бригу о духовном животу ове светиње, Преосвећени Владика рашко-призренски Г. Теодосије произвео је оца Јована у узвишени свештени чин архимандрита на празник Светог Архангела Михаила 2011. године. Пет година касније отац Јован због нарушеног здравственог стања био је приморан да напусти манастир Црну Реку и да дође у село Петрлаш код Димитровграда. У овом селу обнавља запустелу парохијску цркву Свете Тројице и подиже нови манастирски храм Рођења Светог Јована Претече. По благослову Епископа нишког Арсенија поред овог храма подигао је и нови братски конак. Под његовим духовним старањем у овом новооснованом манастиру формирано је монашко братство. У манастиру Рођења Светог Јована Крститеља селу Петрлаш отац Јован провео је своје последње монашке дане у подвигу све до његовог изненадног уснућа у Господу 05. децембра 2020. године Вечан ти спомен и Царство Небеско преподобни оче! Извор: Епархија нишка
  23. У навечерје претпразништва Празника Ваведења Пресвете Богородице, 2. децембра 2020. године, након краће и тешке болести у Господу је уснуо настојатељ Светотројичке обитељи код Пљеваља, протосинђел Владислав (Вељковић). Отац Владислав рођен је 1960. године у Вршцу. На крштењу је добио име Новица. Завршио је Саобраћајни факултет у Новом Саду и 25 година радио у Саобраћајној школи у истом граду. Вођен промислом Божијим долази у манастир Свете Тројице код Пљеваља, у којем га је у навечерје Митровдана 2007. године замонашио тадашњи Епископ милешевски г. Филарет, а сутрадан и рукоположио у јерођаконски чин. Јеромонах постаје на Празник Педесетнице 2008. године, а протосинђел на исти Празник 2014. године. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког и администратора Епархије милешевске г. Јоаникија, 2016. године постављен је за настојатеља Светотројичке обитељи. Заупокојена Литургија поводом уснућа оца Владислава биће служена на Богородичин празник Ваведења, 4. децембра 2020. године у манастиру Свете Тројице, а опело на манастирском гробљу, где ће бити сахрањено његово тело. Отац Владислав остаће упамћен као врли свештеномонах и подвижник који се трудио да својим животом угоди Господу, испуњавајући Божје заповести, по угледу на Свете оце. Вечан ти спомен, блаженства достојни оче Владиславе! Епископ милешевски Атанасије служио помен новопрестављеном протосинђелу Владиславу Након вести о упокојењу протосинђела Владислава, настојатеља манастира Свете Тројице код Пљеваља, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је мали помен у параклису Васкрсења Христовог у Епархијском двору у Пријепољу. Отац Владислав уснуо је у Господу након краће и тешке болести у навечерје претпразништва Празника Ваведења Пресвете Богородице, 2. децембра 2020. године. У блаженом уснућу вечни покој подај Господе верном служитељу Твоме, протосинђелу Владиславу и учини му вечни спомен. Извор: Епархија милешевска
  24. У петак 30. октобра 2020 године у 8:20 часова, у Клиничко Болничком Центру Црне Горе, после примања Свете Тајне Причешћа, упокојио се у Господу Високопреосвећени Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско- Приморски и Егзарх светога трона Пећкога г. Амфилохије. О свим другим детаљима у вези са сахраном високопреосвећеног Митрополита јавност ће бити ускоро обавијештена. Вјечан спомен и Царство Небеско! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. У петак 30. октобра 2020 године у 8:20 часова, у Клиничко Болничком Центру Црне Горе, после примања Свете Тајне Причешћа, упокојио се у Господу Високопреосвећени Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско- Приморски и Егзарх светога трона Пећкога г. Амфилохије. О свим другим детаљима у вези са сахраном високопреосвећеног Митрополита јавност ће бити ускоро обавијештена. Вјечан спомен и Царство Небеско! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Креирај ново...