Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'игнатије'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Изложба "У сусрет Руском цару. Романови – царско служење" траје до почетка августа у београдској уметничкој Галерији-бару "Полет", у Цетињској улици број 15. О овој поставци, сачињеној идејно у московском Сретењском манастиру, а која посећује епархије СПЦ, говори јеромонах Игнатије Шестаков, сабрат Сретењског манастира, уредник Православие.ру. Извор: Радио "Слово љубве" http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/o.Ignatije o izlozbi za Radio Slovo ljubve9.6.22.mp3
  2. http://www.srna.rs/SlikeNovosti/velike/462163.jpg У време када Трајан ступи на римски престо, у Антиохијској цркви беше епископ свети Игњатије, и по називу и стварно Богоносац, који прими епископски престо после светог Евода, прејемника светог апостола Петра. О овом божанственом Игњатију Богоносцу прича се да док је он још био дете, а Господ Исус Христос живео на земљи с људима и учио народ о Царству Божијем, једном родитељи Игњатијеви стајаху међу народом и слушаху Божанске речи које излажаху из Спаситељевих уста, имајући са собом и своје дете Игњатија. Погледавши на њих, Господ позва к себи дете Игњатија, постави га усред народа, загрли га, и узевши га на руке рече: Ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско; и који прими такво дете у име моје, мене при ма (Мт. 18, 3.5). Тако свети Игњатије би назват Богоносцем зато што је био ношен рукама оваплоћеног Бога. Но не мање он би назват Богоносцем још и зато што Бога ношаше у срцу свом и у устима, будући сасуд, сличан изабраном сасуду светом апостолу Павлу, да пронесе име Божије пред народе и цареве. Он најпре беше ученик светог Јована Богослова, заједно са светим Поликарпом, епископом Смирнским. Затим одлуком свих светих апостола он би постављен за епископа у Антиохији, где се најпре појави назив: хришћанин (Д. А. 11, 26). Примивши управљање Црквом, свети Игњатије улагаше много труда и напора у проповедању побожности, показујући у свему апостолску ревност. Овај свети јерарх први уведе антифонски начин појања у цркви, тојест појања за две певнице тако да кад појање на једној страни престане на другој почиње. Такав начин појања откри се светом Игњатију међу ангелима на небу. Јер он, удостојивши се Божанског откривења, виде ангелске хорове где певају наизменично: кад је један хор певао, други је ћутао, а кад је други певао, први је слушао; кад је један завршавао песму, други је почињао; на тај начин ангелски хорови прослављаху Свету Тројицу, као предајући један друтом песмопјеније. Добивши такво откривење, свети Игњатије заведе такав поредак појања свештених песама најпре у својој Антиохијској цркви, а одатле овај красни поредак би примљен и у свима црквама. И беше овај богоносни архијереј диван управљач црквених чинова и савршени служитељ Христових тајана; а доцније он постаде и мученик, дат зверима на поједење, о чему ће бити реч даље. У тешком рату са Скитима цар Трајан однесе победу, Сматрајући да је непријатеље победио уз помоћ својих незнабожачких богова, Трајан намисли одати им благодарност приносећи им жртве по свој царевини својој, еда би богови и убудуће благополучно водили његове ратове и царовање. Тада настаде силно гоњење хришћана. Јер цар дознаде да хришћани не само не пристају принети жртве незнабожачким боговима, него и хуле на њих обелодањујући њихову лажност; због тога он издаде наређење: свуда убијати хришћане који се не покоравају његовом наређењу. Када пак овај цар крену у други рат против Јермена и Персијанаца, он се задржа у Антиохији. Тада свети Игњатије Богоносац би оптужен пред царем зато што он Христа, осуђеног Пилатом на смрт и распетог на крсту, поштује као Бога и прописује законе о чувању девствености, о презирању богатства и сваког уживања. Чувши то Трајан позва светитеља, и пред свим сенатом својим, рече му: Ти, звани Богоносац, ти ли се противиш нашем наређењу и квариш сву Антиохију, водећи је трагом Христа твога? - Да, ја! одговори божанствени Игњатије. - Цар упита: Шта значи тај назив "Богоносац"? - Светитељ одговори: Онај који у души својој носи Христа Бога јесте Богоносац. - Цар упита: Ти, дакле, носиш Христа твога у себи самом? - Светитељ одговори: Стварно носим, јер је писано: "уселићу се у њих, и живећу у њима" (2 Кор. 6, 16). - Цар на то рече: А ми, шта мислиш, не носимо ли свагда богове наше у свести нашој, и немамо ли их као помоћнике против непријатеља? - Богоносац одговори: Авај мени, ти идоле називаш боговима! уствари, Један је Истинити Бог, Саздатељ неба и земље и мора и свега што се налази у њима, Један Господ Исус Христос, Син Божји Јединородни, и царству Његовом неће бити краја. Када би ти, царе, познао Њега, онда би и порфира твоја и венац и престо твој били још јачи. Игњатије! рече цар, остави то што говориш, и послушај моје: ако желиш да ми учиниш пријатност и да те уврстим у пријатеље своје, онда с нама принеси жртву боговима, и одмах ћеш у нас постати првосвештеник великога Зевса и назваћеш се отац сената. - Светитељ одговори: Каква ми је корист бити првосвештеник Зевсов када сам ја првосвештеник Христа, коме сваки дан приносим хвалу, и трудим се васцелога себе принети на жртву Њему и постати налик на драговољну смрт Његову. - Цар упита: Коме ти хоћеш принети себе на жртву: ономе који од Понтија Пилата би прикован на крст? - Светитељ одговори: Нека будем жртва Томе који прикова на крсту грех, и сруши проналазача греха ђавола, и сатре крстом сву силу његову. - Цар на то рече: Изгледа ми, Игњатије, да ти немаш здрав ум и правилно расуђивање; јер се ти не би тако преластио хришћанским списима, када би добро схватио како је велика корист покоравати се царским наређењима и са свима приносити жртве боговима. - А Богоносац, испунивши се још више неустрашивости, рече: Дај ме зверима на поједење! распни ме на крсту! предај ме мачу, предај огњу, ја никад нећу принети жртву демонима. Не бојим се смрти, нити иштем земаљска времена блага, већ једино желим вечна блага и старам се на све могуће начине да пређем ка Христу Богу моме који је благоволео умрети за мене. Тада чланови сената, желећи изобличити Игњатија за заблуду, рекоше: Ето ти кажеш да је Бог твој умро. Како онда може помоћи коме умрли, и то умрли срамном смрћу? Наши пак богови бесмртни су и сматрају се бесмртни. - Богоносац одговори: Господ мој и Бог Исус Христос нас ради постаде човек и нашега ради спасења добровољно прими распеће на крсту, смрт и погребење, затим васкрсе у трећи дан оборивши и срушивши вражију силу, и узиђе на небеса, откуда сиђе, подижући нас из пада и опет нас уводећи у рај, из којега ми бесмо избачени, и дарова нам блага већа од оних која смо раније имали. А од богова, које ви поштујете, ни један не учини ништа слично; будући сами зли и безакони, и починивши многе убиствене ствари, они оставише безумним људима само некакву ништавну представу о своме божанству. А када потом опаде с њих покривало лажи, показа се шта су они били, и како срамно завршише они своје постојање. Када свети Игњатије изговори то, цар са сенатом, бојећи се да он својим речима још више не посрами њихове богове, нареди да га одведу у тамницу. Сам пак цар сву ноћ није спавао размишљајући каквом би смрћу лишио Игњатија живота. И смисли да га осуди на поједење зверима, сматрајући ту смрт за најстрашнију. И сутрадан он обавести о томе сенат; сви се сложише са тим, само саветоваше цару да Игњатија не преда зверима у Антиохији, да не би он, пострадавши мученички за своју веру, постао још славнији међу својим суграђанима, и да други, гледајући на њега, не би утврдили себе у хришћанству. Због тога, говораху они, треба Игњатија окована у ланце одвести у Рим и тамо предати зверима; јер тамо ће за њега, измученог дугим путовањем, казна бити још тежа; и од Римљана нико неће сазнати ко је он, него ће сматрати да је погинуо један од злочинаца; и неће остати ни најмање сећање на њега. - Овај савет би по вољи цару, и он изрече пресуду о Игњатију: да Игњатије буде предат зверима на поједење у Риму за време празника, у амфитеатру, пред очима свега народа. - Тако светитељ би осуђен од незнабожачких безбожника, да буде на гледање и анђелима и људима (ср. 1 Кор. 4, 9). Богоносни Игњатије, чувши за овакву смртну пресуду њему, громко ускликну: Благодарим Ти, Господе, што ме удостоји да посведочим савршену љубав према Теби и што благоизволе оковати ме у гвоздене ланце онако као апостола Твог Павла. - И с великом радошћу прими он на себе окове као неку прекрасну бисерну огрлицу: скупоцени накит, са којим је он желео васкрснути у будућем животу. Цар с војском оде у рат, а божанствени страдалац, окован у тешке окове, би предат десеторици сурових и немилосрдних војника, и упућен у Рим. Излазећи из Антиохије, он се усрдно помоли за Цркву и повери своје стадо Богу. Сви верни плакаху због њега и горко ридаху, а неки, везани за њега превеликом љубављу, кренуше са њим на пут. Дошавши у Селевкију, недалеко од Антиохије, војници са светим Игњатијем седоше на лађу, која је имала пловити поред обале Мале Азије, и после дуге и опасне пловидбе стигоше у Смирну. Ту свети Игњатије срете и поздрави светог Поликарпа, божанственог апостола, епископа Смирнског, свог саученика, и с њим се утеши богонадахнутим разговором, радујући се због својих уза и дичећи се својим оковима. Јер шта је могло бити за њега бољи украс ако не ти ланци у које он беше окован за Господа свог? Виде се он такође и са осталим епископима, презвитерима и ђаконима, који се стицаху к њему из Асијских цркава и градова желећи да га виде и да чују из уста његових божанствене речи. Речју и примером утврђујући хришћане у вери, он их саветоваше да се највише чувају од разних јереси и да се строго држе апостолског предања. Притом свети Игњатије мољаше светог Поликарпа и уопште сву Цркву, да се помоле за њега да га зуби зверова што пре разреше од тела, те да изађе пред лице многожељеног Господа. Но видећи их веома смућене и противне његовој смрти и одвајању од њих, он се уплаши да се и хришћани у Риму на сличан начин не смуте и не успротиве његовом предавању зверима и не начине неку смутњу томе, и да, можда, не дигну руке на оне којима беше наређено да га предаду зверима на поједење, те му тиме затворе отворена врата мучеништва и многожељене смрти. Стога он реши да им упути молбу, да се они помоле за њега да се његов страдалачки пут не пресече, него да га зверови што пре растргну и он пређе ка љубљеном Владици свом. И писа им он овако: "Игњатије Богоносац, епископ свете Божије Цркве што је у Антиохији, помиловане величанством Свевишњега Бога Оца и Јединородног Сина Његовог Исуса Христа, Цркви освећеној и просвећеној вољом Бога сатворившег све потребно вери и љубави Исуса Христа, Бога и Спаса нашег, Цркви што је у Римској области, коју и поздравља у име Оца Сведржитеља и Исуса Христа Сина Његова, жели много радовати се у Исусу Христу, Богу нашем. Молећи Бога ја добих оно што сам много желео: да угледам ваша чесна лица. Сужањ за Христа Исуса, ја се надам да вас целивам, ако буде воља Божја да се удостојим потпуно остварити своју намеру. Постављен је добар почетак: само да ми је добити благодати да без препреке доведем до краја свој удео. Јер бојим се љубави ваше, да ми она не нашкоди. Вама је лако учинити што хоћете, али мени није лако стићи к Богу, ако се ви сажалите на мене. Ја желим да ви угаћате не људима него Богу, као што му и угађате. Јер нити ћу ја икада моћи имати такву згодну прилику да стигнем к Богу, нити ви учинити боље дело него ако оћутите. Јер ако будете ћутали односно мене, ја ћу постати Божји; ако пак укажете љубав телу моме, онда ћу морати поново ступити на поприште овога живота. Дајте ми оно што је најбоље за мене: да будем принесен на жртву Богу сада када је жртвеник већ готов; и ви тада саставите љубављу хор и запевајте хвалу Оцу због Христа Исуса што је благоволео привести епископа Сирије са истока на запад, да буде сведок страдања Христова. Дивно је за мене: из света - запада заћи к Богу, и засијати у Богу - истоку. Ви никада никоме завидели нисте, и друге сте учили томе. Желим да делом потврдите оно што препоручујете у својим поукама. Само молите да ми Господ подари и унутрашње и спољашње силе, да ја не само говорим него и желим, и да не само називам себе хришћанином него то и у самој ствари будем. Јер ако стварно будем хришћанин, онда се могу и називати хришћанин, и само ћу тада бити истински верни када ме свет не буде више видео. Ништа видљиво није вечно: јер оно што се види, времено је; а оно што се не види, вечно је (2 Кор. 4, 18). Хришћанин, када га мрзи свет, воли га Бог. Јер је Господ рекао: Кад бисте били од света, онда би свет своје љубио; а пошто нисте од света, него вас ја од света избрах, зато мрзи на вас свет (Јн. 15, 19). Ја пишем свима Црквама, и свима кажем, да драговољно умирем за Христа, ако ме само ви не спречите. Молим вас: не задржавајте ме неблаговременом љубављу; оставите ме да будем храна зверима, те да помоћу њих стигнем к Богу. Ја сам пшеница Божја: нека ме самељу зуби зверова, да бих постао чист хлеб Христов. Боље је: помилујте те звери да ми постану гроб и ништа не оставе од мога тела, да после смрти не бих био коме на терету. Тада ћу бити прави ученик Христов, када свет ни тело моје не буде више видео. Молите Господа за мене, да преко зверињих зуба постанем чиста жртва Богу. Ово вам заповедам не као Петар и Павле: они су апостоли, а ја осуђеник; они су слободњаци, а ја сада роб; но ако пострадам, постаћу слободњак Христов, и васкрснућу у Њему слободан. Сада окован Христа ради, учим се не желети ништа светско и сујетно. Од Сирије па све до Рима, на суву и на мору, дању и ноћу борим се са зверима, окован од десет леопарда, тојест од одреда војника, који постају гори, ако им чиниш добро. Међутим од увреда њихових ја извлачим веома велике поуке; али се тиме не оправдавам. О, да се не бих лишио уживања од зверова, спремљених за мене у Риму! Молим се да се они халапљиво баце на мене, да ме одмах растргну, а не као што урадише са некима: уплашише их се и не дарнуше их. Ако пак зверови не буду добровољно хтели да ме раскину, ја ћу их силом приморати на то. Опростите ми, али ја знам шта ми је на корист. Сада тек почињем бити ученик Христов, када ништа од видљивог и невидљивог не желим, да бих Христу стигао. Огањ, крст, чопори зверова, сечења, кидања, ломљење костију, дробљење удова, размрскавање целога тела, и сва ђаволска мучења нека дођу на мене, само да Христа добијем! Ништа ми не користе задовољства овога света, ни царства овога века; боље ми је умрети за Христа Исуса него царовати над свом земљом. Јер каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? (Мт. 16, 26). Господа Исуса Христа желим, Сина Истинога Бога и Оца; Њега иштем, Њега који за нас умре и васкрсе. Простите ми, браћо! не сметајте ми да отидем к животу: јер Исус је живот вернима. И немојте ми желети да умрем: јер живот без Христа јесте смрт. Хоћу да будем Божији: немојте ме предавати свету. Пустите ме к Чистој Светлости: отишавши тамо бићу Божји човек. Допустите ми да подражавам страдања Христа Бога мог. Ко Њега има у себи, нека схвати шта ја желим, и нека се сажали на мене, знајући чиме сам обузет. Кнез овога света хоће да ме растргне и да ми душу упропасти уништивши моју чежњу за Богом и устремљеност к Богу. Зато нека нико од вас тамо не помаже њему. Напротив, са мном будите Божији. Немојте призивати Христа, а свет претпостављати Христу. Завист нека нема места у вама. И ако бих вас чак ја сам лично стао молити да ме избавите од смрти, ви ме немојте послушати. Напротив, верујте и држите се овога о чему вам сада пишем. Ево ја жив пишем вам, горећи од љубави и жеље да умрем за Христа. Моја се љубав распела на крсту, и у мени нема огња који љуби ствари овога света, него вода жива која тече унутра у мени говори ми: "иди ка Оцу". Не уживам ја у пролазној храни, ни у сластима овога живота. Хлеба Божија хоћу, хлеба небеснога, хлеба живота, који је тело Исуса Христа, Сина Божија, рођеног у последње време од семена Давидова и Авраамова. И пића Божија желим, - крви Његове, која је љубав непролазна и живот вечни. Нећу више да живим животом људи. А то ће бити, ако ви усхтеднете. С Христом се разапех; и ја више не живим, него живи у мени Христос (Гал. 2, 19-20). Кратким писмом молим вас: не ометајте ме, верујте ми да љубим Исуса који ради мене би предат. Чиме ћу узвратити Господу за све што ми је дао? (Псал. 115, 3). Сам Бог Отац и Господ Исус Христос откриће вам да истину говорим. Молите се заједно са мном: да намеру своју остварим Духом Светим. Ово вам написах не по телу него по вољи Божијој. Ако пострадам, значи: ви сте ме заволели; ако се не удостојим, значи: ви сте ме омрзнули. Спомињите у молитвама својим Цркву Сиријску, којој је сада место мене пастир Христос, који је рекао: Ја сам пастир добри (Јн. 10, 11. 14). Он ће се старати о њој и љубав ваша к Њему. А ја се и стидим назвати се једним од њених пастира, јер сам недостојан, пошто сам последњи међу њима и као неки изрод. Но ако стигнем к Богу, онда ћу помиловањем Његовим бити нешто. Поздравља вас дух мој и љубав цркава које ме примаху у име Исуса Христа не као пролазника. Јер и оне Цркве, које се не налажаху на путу мога странствовања, излажаху ми на сусрет у град. Пишем вам ово из Смирне преко блажених Ефешана. Поред мене је са многим другима и Крок, мило ми створење, који из Смирне путују у Рим ради славе Божије. Сви су они достојни Бога и вас: треба да их у свему утешите. - Ја вам написах ово у девети дан септембарских календа то јест 23. августа. Будите здрави свагда у трпљењу Исуса Христа. Амин". Ову посланицу блажени Игњатије посла испред себе по неким Ефеским хришћанима који су га пратили а који отпутоваше краћим путем у Рим. Кроз неко време и сам свети Игњатије, вођен од војника, изиђе из Смирне и допутова у Троаду. Из Троаде светитељ отплови у Неапољ Македонски, па пешице пређе Филипопољ у Македонију, посећујући успутне цркве, учећи у њима, саветујући и соколећи братију, и свима налажући да буду бодри и трезвени. А када пређе Епир, свети Игњатије у Епидамни седе на лађу, отилови Јадранским и Тиренским Морем у Италију и искрца се у пристаништу Порт, недалеко од Рима. Војници су журили у Рим. Међутим хришћани, на глас о приспећу Антиохијског епископа, скупише се и сретаху га пуни радости али и дубоке туге. Неки су се надали да ће наговорити народ да се одрекне крвавог позоришног призора: смрти праведнога мужа. Али свети Игњатије их преклињаше да из љубави према њему они то не чине, и преклонивши колена заједно са присутном браћом мољаше се Господу Христу за цркве, за престанак гоњења и за умножење љубави међу верујућом браћом. Затим свети Игњатије би одведен у Рим, и предат са царском наредбом градском епарху. А овај, видевши Богоносца и прочитавши цареву наредбу, одмах нареди да се припреме звери. Наступи и празнични дан, и свети Игњатије би доведен на гледалиште, а сабра се и сав град на ту приредбу, јер се свуда беше пронела вест да ће епископ Смирнски бити бачен пред зверове. Постављен на гледалишту, светитељ се светла лица обрати народу, поносећи се јуначком душом и радујући се што прима смрт за Христа, и громко рече: "Римљани! ви посматрате овај мој подвиг! Знајте, ја примам ову казну не због неког злочина, и осуђен сам на смрт не због неког безакоња, већ због Јединог Бога мог, према коме сам обузет љубављу и за којим ненасито чезнем. Јер ја сам пшеница Његова, и бићу самлевен зубима зверова, да бих био за Њега чисти хлеб". Чим то светитељ рече, на њега бише пуштени лавови. Јурнувши одмах, они растргоше светитеља и поједоше, оставивши само тврде кости његове. И испуни се светитељева жеља: да му зверови буду гроб. Бог тако допусти по жељи угодника Свог. Јер могаше Бог затворити уста лавовима пред њим, као пред Данилом у јами и пред светом Теклом на гледалишту, ради славе Светог Имена Свог. Али Он то ие учини волећи више да испуни жељу и молбу слуге Свога него да прослави свемоћну силу Своју. - Такав би свршетак светог Игњатија Богоносца, такав подвиг његов, таква љубав његова к Богу. Када се заврши приредба, онда верни што беху у Рпму н којима светитељ беше писао из Смирне, и неки од оних што беху допутовали с њим, сабраше преостале кости светог мученика, и неутешно плачући за њим положише их чесно на нарочитом месту изван града у двадесети дан месеца децембра 107. године. "Ми који својим очима видесмо ово, - изјављују описивачи мучеништва светог Игњатија -, сву ноћ проведосмо дома у сузама и с метанијима и молитвом мољасмо Господа да пас утеши у овој тузи. А када затим мало заспасмо, неки од нас видеше како се свети Игњатије појави међу нама и грљаше нас, други га видеше где се моли за нас, а неки га видеше где сав окупан у зноју, као после тешке борбе и посла предстоји Господу. С радошћу видевши то и схвативши сновиђења, ми отпевасмо хвалу Богу, даваоцу блага, узвеличасмо светога мужа и забележисмо дан и годину његове кончине зато, да бисмо, сабирајући се у дан мучеништва његовог, општили с подвижником и сјајним мучеником Христовим". Сазнавши о кончини светог Игњатија, о његовој јуначкој храбрости, и како је он без икаквог страха и с радошћу ишао на смрт за Бога свог Христа, цара Трајана обузе жалост због мученика. Усто чувши за хришћане да су то људи добри и кротки, живе у уздржљивости, воле чистоту, уклањају се од сваког рђавог дела, имају беспрекорно живљење, и ни у чему нису противни његовом царству, само не пристају да имају многе богове већ штују Јединога Христа, Трајан нареди да их више не убијају него да их оставе да живе на миру. После тога чесне кости светог Игњатија Богоносца бише свечано пренесене у Антиохију на заштиту града, на исцељење болесника, и на весеље свему стаду овога пастира, а у славу Бога, у Тројици Једнога, од свих слављенога вавек. Амин. О светом Игњатију Богоносцу неки казују и ово: Када га вођаху на поједење зверовима и он непрестано имађаше у устима име Исуса Христа, незнабошци га упиташе зашто он непрестано понавља то име. Светитељ одговори, да он у срцу свом има написано име Исуса Христа, па зато устима исповеда Онога кога у срцу свом свагда носи. А када после тога светитељ би поједен од зверова, онда се крај преосталих костију његових сачува, по вољи Божијој, цело срце његово, не дарнуто од зверова. Нашавши га, незнабошци се опоменуше речи светога Игњатнја, расекоше срце на две половине, желећи да се увере је ли истина оно што је он говорио. И нађоше они на обема унутрашњим странама расеченог срца златним словима написано име: "Исус Христос". Тако свети Игњатије беше Богоносац и по имену и у стварности, свагда носећи у срцу свом Христа Бога, богомисленим умом као пером написаног. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Сједињење наше са Богом подразумева једну конкретну заједницу људи на једном месту. Не можемо да замислимо Христа горе на небу и да са њиме тако остварујемо заједницу. Да је то тако било могуће тада Христос не би ни долазио, него би могао одозго Господ да заповести као што је дао преко Мојсија и рекао „ево ви то испуњавајте и кад то испуните ви ћете се спасти“. Није могуће било, како каже свети Григорије богослов „све оно што није сједињено са Господом није ни спашено“. Дакле све оно што није ушло у ту заједницу са Господом нашим Исусом Христом то није ни спашено. То значи потребно је јединство али не јединство на идеолошкој основи на идеолошкој основи „ја мислим или замишљам да сам са Господом“ него јединство са једним живим Богом који је ту поред нас, који може да пипне који може како кажемо на Литургији да се узме да се једе. Да буде то најприсније јединство, јер управо Свето Причeшеће је знак најприснијег јединства међу нама самима и са Господом.
  4. Сједињење наше са Богом подразумева једну конкретну заједницу људи на једном месту. Не можемо да замислимо Христа горе на небу и да са њиме тако остварујемо заједницу. Да је то тако било могуће тада Христос не би ни долазио, него би могао одозго Господ да заповести као што је дао преко Мојсија и рекао „ево ви то испуњавајте и кад то испуните ви ћете се спасти“. Није могуће било, како каже свети Григорије богослов „све оно што није сједињено са Господом није ни спашено“. Дакле све оно што није ушло у ту заједницу са Господом нашим Исусом Христом то није ни спашено. То значи потребно је јединство али не јединство на идеолошкој основи на идеолошкој основи „ја мислим или замишљам да сам са Господом“ него јединство са једним живим Богом који је ту поред нас, који може да пипне који може како кажемо на Литургији да се узме да се једе. Да буде то најприсније јединство, јер управо Свето Причeшеће је знак најприснијег јединства међу нама самима и са Господом. View full Странице
  5. После Господа Исуса Христа најзначајније биће у овом свету је Пресвета Богородица, управо због тога што је родила Спаситеља света. Овај празник кога славимо данас, Благовести или Зачеће Господа нашег Исуса Христа, уздиже Пресвету Богородицу мимо свих створених људи, јер је управо она, својим подвигом и предавањем своје воље Божијој, суделовала у име рода људског у спасењу света. Када је створио свет Господ је имао намеру да тај свет буде кроз једног човека сједињен са Богом личним приношењем и сједињењем од стране човека. Међутим, први човек Адам није хтео да прати Божији план о свету. У томе и јесте трагедија што је свет остао смртним, дакле онаквим какав је створен, изгубивши код првог човека Адама могућност да постане бесмртан. Но, оно што први човек Адам није учинио, учинила је Пресвета Богородица. Када је дошао Арханђео Гаврило да јој пренесе вољу Божију, односно вест Великог савета, како се каже у Светом Писму, она је на ту благу вест за све нас одговорила: „Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по речи твојој“ (Лк 1, 38), дакле, управо супротно од онога што је Адам урадио када му је Бог заповедио да не једе од дрвета познања добра и зла. Уместо да каже: „Ево слуге Господњег, нека ми буде по речи твојој“, Адам је то прекршио и чинио по вољи својој. Дакле, Бог је замислио да се кроз човека свет спасе и да дође у заједницу с Њим. Другачије заправо и није могло бити, јер је човек једини могао да буде посредник између света и Бога, с обзиром да је носилац тога света по своме створењу тиме што је сам створен од створене природе, те је носи у личности својој најприсније сједињен са њом. То, дакле, није могао да учини нико други, никакво друго створено биће, па чак ни анђели, јер они немају створену природу у себи, већ само човек. Управо је стога наша захвалност Богородици велика, јер је она, у ствари, као човек принела природу своју и нашу, дала да се она сједини са Господом Христом у личности другог лица Свете Тројице, и да се у томе збуде и спасење тј. вечни живот за читаву творевину. И Господ Христос је сада тај нови Адам, Христос - и Бог и човек, у коме је сва творевина нашла спасење. Мимо Њега не можемо ни ми нити било ко од створених бића имати живот вечни, јер је живот вечни, драга браћо и сестре, плод сједињења са Богом. А то се збило само овде у Христу зато јер је Он потпуни Бог и потпуни човек. У Његовој личности сједињена је тварна и нетварна природа. Зато нема ниједног бића на небесима и под њима, на земљи, кроз које би могли да се спасемо осим преко Господа Христа. Тако се ми заправо спашавамо учествујући у заједници са Христом, учествујући у Телу Христовом. То чинимо увек када суделујемо у Светој Литургији, зато јер је Господ Христос, после Свог вазнесења на небо, остао присутан овде међу нама управо кроз епископску службу кроз коју се пројављује у Светој Литургији. Свету Литургију зато не служи човек, него сам Господ Христос. Вазда је стога у нашој православној традицији Света Литургија била синоним и за Цркву и за Царство Небеско и за спасење, јер нигде на другом месту не можемо срести Господа осим овде и не можемо нигде доћи с Њим у личну заједницу осим овде на Светој Литургији. Зато је, драга браћо и сестре, толико важно да учествујемо на Светој Литургији и да будемо увек присутни овде са Господом. То наше присуство је, у ствари, предокус онога што ће доћи, онога што нам је Господ обећао да ће се збити онда када не буде више био присутан у икони кроз служитеља епископа, него када сам буде дошао у другом свом доласку и када Га будемо видели лицем к лицу. Тада ће се заправо десити и васкрсење свих и обожење читаве творевине, дакле, свих оних који су имали заједницу са Њим. А све дотле кроз Свету Литургију учествујемо у том будућем веку. Коначно, читав живот овде на земљи символ је и икона, који је утолико истинит уколико има заједницу са истином и суделује у њој. А истина овога света, драга браћо и сестре, нити је у њему нити је он сам, већ је истина, у ствари, будући век. Света Литургија је зато једино место спасења јер је она једина права икона тога будућег Царства, те истине, и суделујући у њој ми, сада и овде, суделујемо у истини и предокушамо је док не дође у другом доласку Господа нашег Исуса Христа. Зато, поред тога што треба да учествујемо у Светој Литургији, она треба да буде и права икона Царства Божијег. То значи да у њој треба да буду присутне све службе: епископ, свештенство, ђакони и народ Божији. Ако нешто од тога недостаје, тада, у ствари, немамо праву икону Царства Божијег, а ако ње немамо, тада, у ствари, немамо ни учешће у спасењу. И зато данас, будући да смо сви присутни, овде изображавамо праву икону Царства Божијег. Увек треба да се трудимо да евхаристијско сабрање, Света Литургија, буде што вернија икона Царства Божијег. Зато није небитно како ћемо служити, да ли ће, на пример, неко служити сам за себе или можда двојица-тројица тек реда ради, јер то онда није Света Литургија. Она је права тек кад испуњава све ове услове, када има све ове елементе. Тада је, у ствари, права Црква, тада је она пројава будућег Царства и тада ми, ту присутни, учествујемо у будућем Царству. Нека молитвама Пресвете Богородице благослови Бог Отац да нам брзо дође Господ наш Исус Христос и да нас све сабере, те да тада заиста од предокуса и иконе учествујемо у истини, да нестане, као што рече Свети Апостол Павле, и вера и пророштва и знања, а да се појави управо то - заједница Царства Божијег или љубав, како је назива Свети Апостол Павле. Амин. Извор: Саборник
  6. У навечерје празника Сретења Господњег и свечаног прослављања Славе Епархије тимочке, доносимо кратак историјат Епархије тимочке из пера монаха Игнатија (Марковића). Јула 1833. године књаз Милош посетио је Тимочку Крајину, која ће тек на Сретење 1834. године, заједно са 6 нахија Карађорђеве Србије, бити присаједињена Србији. Дан након Сретења 1834.г. успостављена је Тимочка Епархија, а за њеног првог Епископа хиротонисан је у Саборној цркви у Крагујевцу Доситеј Новаковић из околине Прилепа, калуђер зографски, протосинђел Нишкога Митрополита Мелентија који мученички од Турака на трећи дан Духова пострада заједно са виђенијим нишким грађанима, па игуман и архимандрит манастира Горњака. У ово време у Зајечару, седишту Тимочкога Владике, постојала је мала црквица (подигнута тек 1830. године, јер се народ овога краја сакупљао на Службу Божију у манастиру Светих Апостола Петра и Павла у Грлишту, недалеко од Зајечара) у којој ће Владика Доситеј служити своју прву службу на Васкрс 1834.г. Већ на пролеће је почела да се зида Саборна Црква Рођења Пресвете Богородице, а сам се кнез заузео да се црква што пре заврши. За зидање цркве коришћен је камен од старих надгробних споменика, а грађани су били обавезни да раде на подизању цркве. Цркву је освештао Епископ Доситеј 23. децембра 1834. године. Владика је и у свом Двору имао капелу са свим потребним богослужбеним књигама, данас се у Епархијској библиотеци чува његов Архијерејски служебник на грчком језику писан. Епископ Доситеј је пренео седиште Епархије из Зајечара у Неготин 1839. године јер није успео да Зајечарце умоли да долазе на богослужења (данас је потпуно другачија слика). Он је имао удела у стварању првог црквеног закона, новцем помагао читаонице, школе, Гимназију а био је и члан Српског ученог друштва. Епархијом је управљао 20 година и сахрањен у старој Неготинској цркви. Други Епископ је 1854-1865. године Герасим Стојковић из Великог Арада, богослов сремскокарловачки, професор београдске богословије (предавао пастирско богословље, моралку, догматику, литургику и катихетику), калуђер враћевшнички. Трећи је Евгеније Симеоновић 1865-1880. године из Беле Цркве, богослов вршачки, регистратор кнежеве канцеларије, професор београдске богословије (заједно са својим претходником на трону Неготинских Епископа), калуђер манастира Манасије. Нарочито је имао љубав према благољепију богослужења. Мојсије Вересић из Страгара код Крагујевца, калуђер манастира Благовештења, богослов београдски, па професор исте, Шабачки Епископ 1868-1874. године, пензионисан а онда Епископ Неготински 1880-1883. године. Познат по својој администрацији Митрополијом Београдском, после протеривања великог Митрополита Михаила. Епархија је 1886. године укинута, а онда 1890. године обновљена под именом Тимочка. Поново седиште: Зајечар. Мелентије Вујић је пети Епископ ове Епархије, 1891-1913. године. Он је из села Осеченице код Ваљева, калуђер је враћевшнички и као калуђер завршио је београдску богословију. Затим се школовао у Кијевској Духовној Академији, а по завршетку исте постављен је за Ректора Призренске богословије (1889-1891). Из свете Косовско-Метохијске српске земље дошао је за Тимочког Владику. Свети Владика Мелентије заиста је био и јесте дивна личност у историји нашега народа и наше Цркве. Осећао је сваку народну муку, гледао да помогне свуда где то може и материјално и поуком. Храбрио је свештенике и учио их Јеванђељу Божијем, припремао их за тешка времена која ће доћи, добар део њих и за мученичко страдање које ће доћи за време Првог светског рата. Пошто није успео да реши материјално стање свештеника, како је обећао када је Владика постао, повукао се са Епархије у Манастир Хиландар. У Хиландару се својски и мушки трудио да се обнови општежиће. Своје завештање оставио нам је и у писаној форми, па су од тога две његове књиге приређене (има их још неприређених у његовој заоставштини): Духовно злато којим се небо купује (приредио Свети Владика Николај) и Духовна градина (приредио Епископ Атанасије Јевтић). Упокојио се 1921. године и сахрањен је на хиландарском манастирском гробљу. Шести Епископ Тимочки био је др Иринеј Ћирић 1919-1921. године. Епископ Иринеј је из Сремских Карловаца, ученик Московске Духовне Академије (која ове године обележава 190 година), калуђер хоповски, па придворни патријаршијски ђакон и библиотекар у Сремским Карловцима, професор богословије сремскокарловачке. Један од најученијих људи свога времена, познат и по богословским али и по публицистичким радовима, овде се показује и на делу: сакупља свештенство, оспособљује цркве за богослужења, проповеда... А онда за Тимочког Владику долази, велики и непоколебиви стуб Цркве, Емилијан Пиперковић, 1921-1970. године. Рођен је у Липљану на Косову, где га је крстио свештеномученик Дена Дебељковић (пострадао од Бугара). Нижу гимназију завршава у Солуну, богословију на Халки (ту му је школски друг био Васељенски Патријарх Атинагора). Као питомац САСабора дипломира на Теолошком факултету у Атини 1918.г., а после годину дана докторира на тему: "Источни Илирик и право Цариградске Патријаршије над њим". Замонашен је 1911. године. Суплент је београдске реалке, па после неколико дана професор сремскокарловачке богословије 1920-1921.г. Као јеромонах био је у комисији за обнову Српске Патријаршије у Цариграду. До краја живота бавио се богословским радом, а објављивао је и по тадашњим грчким часописима. Осми Епископ Тимочки Методије Муждека, 1971-77. године, из Славоније, је дугогодишњи професор и Ректор Призренске богословије, познат по цитирању Светога Писма. Он је био ученик Светог Јована Шангајског. Иза њега су остала његова предавања, беседе... Девети Епископ Тимочки је Милутин Стојадиновић, 1978-1992. године, из Горњег Ковиља, калуђер и игуман Крушедола, први Ректор после Другог светског рата обновљене богословије у Сремским Карловцима. Владика Јустин Стефановић, Чачанин, калуђер и игуман Манастира Црна Река. Он је 1992. године администрирао Епархијом Тимочком, а онда после упокојења Епископа Милутина, постао Тимочки Епископ 1993. године. Напред смо навели, када смо говорили о Епископу Доситеју, да у Зајечару није исто стање као у његово време - да Зајечарци данас иду у Цркву. О другачијем стању говори и чињеница: да су тридесетак младих Зајечараца и Зајечарки који су у последњих десет година изабрали монашки живот по манастирима ове и других Епархија наше Цркве. Сигурно је да и у томе избору има плодова труда Епископа Јустина. Додатак: Садашњи Епископ, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Г. Иларион (Голубовић) је рођен 1974. године у Зајечару. Основну и средњу, електротехничку школу, завршио је у Зајечару. По завршетку средње школе одлази у манастир Црна Река, где проводи време упознајући се са монашким животом до одласка у војску септембра 1993. године. Одмах по одслужењу војног рока 1994. године долази у манастир Буково. Замонашен је 1997. године, а рукоположен је у чин ђакона маја месеца исте године, а потом у чин свештеномонаха на празник Светог Николе, на храмовну славу, 19. децембра 1997. године. За настојатеља манастира Буково постављен је 1998. године. Чином протосинђела је одликован 2002. а у чин архимандрита рукопроизведен је 2006. године. Од 2009. године врши дужност Архијерејског заменика. Читаву обнову манастира и стицање братства обавља смирено, трпељиво и темељно. Манастирски конак, тадашњи настојатељ, отац Иларион је, добрим делом, својим рукама саградио. Осим редовних монашких послушања и обавеза активан је био у иконописачкој и столарско-дуборезној радионици. Део свог слободног времена користи и за бављење документарно-уметничком фотографијом. Дипломирао је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, месеца јула 2013. године. Исте године богословско усавршавање наставља на мастер студијама овог Факултета. На редовном мајском заседању 2014. године, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, изабрао је, архимандрита Илариона, за новог Епископа тимочког. Хиротонију и устоличење у трон епископа тимочких обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више Архијереја, 10. августа 2014. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Прошлог, 2019. Лета Господњег предстојатељ Цркве Божје у Епархији тимочкој прославио је јубилеј - пет година преданог и плодоносног архипастирског служења. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Монасима искушења долазе са следећа четири извора: од наше пале природе, од света, од људи и од демона. У суштини, постоји само један извор искушења: наша пала природа. Кад се природа не би налазила у стању пада, онда се ни зло не би појављивало у нама самима. Световне саблазни не би ни на који начин утицале на нас, људи не би устајали један против другога, пали духови не би имали ни повода ни права да нам приступе. Свето Писмо због тога и каже: Свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара (Јак 1,14). Безгранична доброта и премудрост Божија устројила је за оне који се спасавају тако, да сва искушења, ма каква била, истинским робовима и слугама Божијим доносе само највећу корист, силно им помажући у делу спасења и духовног напредовања. Зло не може имати добар циљ; оно има само зао циљ. Међутим, Бог је тако чудесно устројио дело нашег спасења да зло, имајући зао циљ и дејствујући с намером да слуги Божијем нашкоди и у времену и у вечности, на тај начин потпомаже његово спасење. Као духовно тајинство које човека чини причасником божанственог добра, спасење је недокучиво за зло, које је слепо у односу на божанствено добро и, будући да му је (божанствено добро) потпуно страно, оно разуме само своје, односно, или једнострано зло или добро пале природе, које је помешано са злом и њиме затровано. Преподобни Макарије Велики каже: „Зло рђавом намером потпомаже добро.“ И Апостол Павле је рекао: Онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим 8,28). Пала природа, избацивши из себе грех у разним видовима (овде се не мисли на делатни грех, него на грех у помислима, у осећањима срца и тела) и препирући се са Јеванђељем, даје подвижнику, у светлости Јеванђеља, опитно и исцрпно поимање пада, како његовог сопственог, тако и оног који је заједнички за васцело човечанство. Она му даје опитно познање о неопходности Искупитеља, даје му познање о томе да Јеванђеље исцељује и оживљава душу. Осим тога, она му даје скрушен и смирен дух који се у човека усељава услед његовог виђења безбројних рана и болести какве је пад задао човеку. Отров греха, који је падом убачен у сваког човека и који се налази у сваком човеку, у онима што се спасавају дејствује, према Промислу Божијем, на њихову суштинску и највећу корист. Искушавајући подвижника, свет му даје опитно познање о непостојаности и варљивости овоземаљског живота, познање о томе да се све што је у њему слатко, пожељно и велико завршава празнином и жалошћу. Услед тих опитних познања, подвижник постаје хладан према овоземаљском животу, према својој гостионици – земљи, и према свему на њој што синови овога света сматрају за пожељно. Он погледе свог ума и срца управља ка вечности и најусрднијим молитвама почиње да се заузима код Бога за своју загробну судбину. Искушавајући подвижника, човек му даје могућност да постане извршитељ најузвишенијих јеванђелских заповести, заповести о љубави према непријатељима. Љубав према непријатељима је виши степен љубави према ближњем коју је узаконило Јеванђеље. Онај, који је достигао љубав према непријатељима, достигао је савршенство у љубави према ближњем, и њему су се, сама по себи, отворила врата љубави према Богу. Све препреке су уклоњене! Вечне браве и резе су попустиле и отвориле се! Подвижник више не осуђује ближњег; он му је опростио сва његова сагрешења и моли се за њега као за уд који припада истом телу. Он је прихватио и исповедио да се све патње, које се дешавају слуги Божијем, не дешавају другачије него по заповести Божијој. Он се покорио вољи Божијој и свим околностима, личним и друштвеним, и због тога слободно, као повереник свештеног мира, као онај који у односу на ближњег испуњава све што је Бог заповедио, ступа у наручје љубави Божије. Подвижник то не би могао да достигне уколико не би био изложен разним искушењима од људи и да посредством искушења, као очишћујућег лека, није из себе избацио сво зло и гордост којима је заражена пала природа. Искушења од палих духова обично се допуштају након поучавања у искушењима која потичу од пале природе, од света и од људи. Лукави духови најпре подржавају палу природу у њеној борби против Јеванђеља или учествују у искушењима која подвижнику наносе људи и световне саблазни. Најзад, у своје време и по особитом допуштењу Божијем, и они сами започињу личну битку против слуге Христовог, која га води у велики подвиг. Победник у тој бици бива овенчан посебним духовним даровима, као што се може видети из житија преподобног Антонија Великог, преподобног Јована Многострадалног и осталих светих монаха. Уколико не ступи у борбу с (палим) духовима и ако у њој не истраје како доликује, подвижник није у стању да у потпуности раскине општење са њима, због чега не може ни да се ослободи од робовања демонима у овом и будућем веку. Они који у таквом стању напусте ову земљу, не могу избећи демонска мучења на ваздушним митарствима. Преподобни Макарије Велики каже: „Душе које нису искушаване патњама какве наносе зли духови, још се налазе у стању младенаштва и, да тако кажем, нису способне за Царство небеско.“ Зло је узрок свих патњи и искушења. Међутим, Божија премудрост и свемогућство јесу узрок што патње и искушења душеспасоносно делују на слуге Божије, дајући им могућност да извршавају најузвишеније јеванђелске заповести, да следе Христа и да, прихвативши свој крст, постану најближи ученици Господњи. Напротив, патње и искушења погибељно делују на синове погибељи! Зло их руши и они не знају да га победе. Своја претходна безакоња допуњују новим безакоњима. Тако је један од оних разбојника, који су били разапети поред Господа, на крсту допунио своја злодела и богохуљењем (в.Лк23,39). Свемогућство и премудрост Божија узрок су томе што зло, дејствујући једино са злом намером и циљем, испуњава планове Промисла Божијег а да ни само не зна за то. Покренуто завишћу и мржњом према Богочовеку, јеврејско свештенство прогонило Га је током читавог Његовог овоземаљског живота и приредило Му срамну смртну казну. То свештенство је, међутим, према безграничној премудрости Божијој и према Његовом свемогућству, било слепо оруђе Промисла Божијег, које се састојало у томе да свесвети Христос пострада за окривљено човечанство и да га Својим страдањима искупи, а затим да свима, који желе да се спасу, прокрчи спасоносни крсни пут што оне, који корачају по њему, узводи на небеса (в.Дап 3,18). Као исто такво оруђе Божије, зло служи и у односу на све служитеље Божије, не добијајући при том ништа за себе. Зло, које по заповести Божијој и не знајући садејствује у добру, не престаје да за себе и оне који га творе буде оно што и јесте, односно зло. Слуге Божије! Поуздано знајте да патње, које вам се дешавају, не долазе саме по себи него по допуштењу Божијем. На сваки начин се постарајте да их поднесете са стрпљењем и дуготрпљењем, узносећи за њих славословља и захвалност Богу! Знајте да онај који се противи патњама и тежи да се пут патњи удаљи од њега, дејствује против свог спасења и да у свом слепилу тежи да сруши поредак и начин спасења који је Бог утврдио за све Своје слуге. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Некада давно, пре две хиљаде година, живео је на земљи један човек. Мали човек у дословном смислу те речи, био је ниског раста. И овај човек је тежио власти и богатству, био је упоран у својој тежњи, био је властољубив и похлепан. За овакве се каже: «мали и одвратан», и врло често у историји овакви људи заузимају нека важна и кључна места, јер их физичко стање вуче ка освајању власти. Из историје знамо многе такве људе. Овај човек је био грешник. И његови сународници и људи других вера који су живели у овом старом граду с њим, мрзели су тог човека, зато што је поседовао закониту власт и могао је да прогони ове људе и да се богати захваљујући својој власти. Он је био нешто попут инспектора пореске службе, и то не обичног инспектора, већ руководиоца, шефа управе овог града. Често се дешава да најгрешнији и најпрезренији људи, омражени у народу, одједном постану пример за све нас. Овај човек се звао Закхеј (в.: Лк. 19, 1-4). Цариник, начелник цариника, сакупљача пореза. Поседовао је власт и могао је да се богати помоћу ње. Око себе видимо мноштво примера оваквих људи и наше друштво стално тугује, стење и говори о таквим људима. Ето, такав човек је био Закхеј. Међутим, без обзира на то што је све постигао у свом животу, што је постао начелник цариника у Јерихону, нешто му је недостајало. Стечено богатство и власт га нису задовољавали, срце овог грешника је нешто тражило, није налазило мира. Једном је чуо да је у град дошао Божански Учитељ, Пророк. И пожелео је да Га види. Љубав према Пророку, Сину Божијем, приморала га је да се наочиглед свих људи попне на дрво, зато што није могао да се пробије до Њега лично због мноштва народа. Наравно, обичаји људи пре две хиљаде година су били много једоставнији, и код царева, и код велможа, али ипак можемо замислити да је чак и у оно време његов поступак био смешан у очима људи који су га окруживали. Замислимо да се данас неки инспектор пореске службе видевши неког светог човека попне на дрво како би овај обратио пажњу на њега. Господ се овом човеку обратио по имену и рекао му је: «Закхеју, сиђи брзо; јер Ми данас ваља бити у дому твом» (в.: Лк. 19, 5). И овај грешник, овај чиновник, грабљивац, похлепни човек, сишао је с дрвета и радујући се, као верни слуга је повео Спаситеља у свој дом. Тамо је слушао Његове божанске речи и његово срце је испунила љубав према Богу. Закхеј је скочио и рекао: «Господе, пола имања ћу поделити сиромашнима и свима које сам увредио вратићу четвороструко» (в.: Лк. 19, 8). Примере оваквих људи, на срећу, виђамо и у нашем народу. Господ посећује срца оних људи за које се чини да су се заглибили у свом греху: чиновника и властодржаца које народ често проклиње због њихове похлепе. Господ посећује њихова срца. А људи из околине често са завишћу и осудом говоре Христу: «Господе, гледај, дошао си код грешног човека.» Али милосрдни Господ је дошао да спаси царинике и грешнике – све нас. Он види човекове помисли и улази у дом његовог срца кад види љубав и искрену жељу за покајањем. «Данас дође спасење дому овоме, рекао је Господ, ­­– јер и ово је син Аврамов који се спасио» (в.: Лк. 19, 9). Ето какав изванредан пример нам је данас пружио овај мали човек који је пре две хиљаде година живео на земљи. Желео бих да свима нама пожелим веру Закхеја цариника, ову спремност да примимо Христа, без обзира на то какав да је наш положај, и какви да су наши грехови. Искрена вера, понекад наивна и чиста, јесте спасење за све нас, царинике и грешнике, које је Господ дошао да спаси. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Јеромонах Игнатије (Шестаков), сабрат Сретењског манастира у Москви и уредник најпраћенијег православног сајта на свету „Православље Русија“, у Божићном разговору за радио „Источник“, каже да живот са Христом треба да буде човекова свакодневница, те да је веома важно да се Света Литургија служи свакодневно где год је то могуће. „Кад имамо слободу, треба да узносимо захвалност Богу“, додаје отац Игнатије који подсећа да је 2019. година била веома тешка за РПЦ, те да је захваљујући васељенском Патријарху и украјинском председнику створена црквена организација коју поистовећује са циркусом или мафијом. „Православни народи нису доминантни као припадници других конфесија, па и поред тога стојимо пред бројним поделама унутар себе“, закључује отац Игнатије. Извор: Радио Источник
  10. Синодска Посланица РПЦ је израз подршке страдајућим епархијама СПЦ у Црној Гори, анализа дешавања и важна реч да ово што се дешава може довести до рата и крвопролића, рекао је за Радио Слово љубве јеромонах Игнатије Шестаков, сабрат московског Сретењског манастира. Звучни запис разговора Зато, додао је, Патријарх Кирил и Свети Синод Руске Цркве шаљу поруку да би се политичари опаметили, да не гурају земљу и народ у братоубилачки рат, попут дешавања у Украјини. "Нажалост, ми видимо да политичари Црне Горе свесно дискриминишу СПЦ и то је велика бол за РПЦ, и наш Синод види у тим дешавањима и напад на Руску Цркву јер знамо да су народ и светиње СПЦ на територији Цркве Горе одувек били везани за Руску духовну традицију", подсетио је отац Игнатије. Извор: Радио Слово љубве / Ризница литургијског богословља и живота
  11. На свим језицима на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог. Најчешће, током године, управо она окупља све нас око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење Цркве, то је најважнији догађај за човека који је примио крштење. Она је залог његовог спасења. Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог. Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења. Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао. Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог. Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије. Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама. Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење. Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела. Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. Извор: Православие.ру
  12. Оца Игњатија Шестакова, сабрата московског Сретењског манастира, савременог руског мисионара и уредника чувеног интернет-портала Православие.ру вероватно нема потребе посебно представљати у Србији – у нашој земљи он је годинама уназад радо виђен гост. Доказани пријатељ српског народа, одличан познавалац историје Српске Цркве, човек који међу православним Србима слови за „свог међу својима“ и који, у складу са свим наведеним, перфектно говори српски језик. Ово је други интервју по реду који он даје за часопис Православни мисионар, на тему броја. Оче Игњатије, за почетак нам реците нешто о значењу термина „Света Русија“ и о његовом историјату. Да ли се значење те синтагме мењало кроз различите епохе? Може се рећи да појам „Света Русија“ има два значења: То је Руска земља, Русија по данашњем схватању, коју је Бог изабрао ради спасења и просвећења хришћанском вером. Односно, по овом схватању „Света Русија“ има сасвим видљиве физичке границе. Други појам је метафизички простор, сабор православних хришћана и светаца. Света Русија није толико дефинисана географијом и етничком припадношћу или државношћу, колико управо Православном вером. Привремена и пролазна Русија као да се преображава и као да је позвана да постане вечна Русија, део Царства Небеског и Небески Јерусалим. Ово је врло слично као појам Небеске Србије. Чини ми се да су ови појмови умногоме идентични по свом духовном садржају. Узгред речено, мислим да је управо због тога многим Србима тако блиска и схватљива Света Русија. Мислим као ни једном другом православном народу осим самих Руса. У којој мери је данас жива идеја Свете Русије и како се она уопште доживљава од стране руског народа? Света Русија је, наравно, жива, зато што је бесмртна. Она у свом највишем смислу припада вечности. Нажалост, данас се тога ни из далека не сећају сви наши савременици, Руси. Чак би боље било рећи да не живе у складу с тим, али ипак без обзира на сва искушења и саблазни, без обзира на то што у свести нашег друштва данас практично доминира амерички начин живота који је прожет материјалним вредностима, као што је то некад био случај с комунистичком идеологијом, то не може у потпуности да заклони или да апсорбује Свету Русију. Не само то – лично сматрам да Русија као држава, империја и цивилизација живи управо захваљујући Светој Русији. Ако не буде Свете Русије неће бити ни Русије. Заправо, ако погледамо историју своје земље у трагичном ХХ веку видећемо како одрекавши се идеала Свете Русије историјска Русија у ХХ веку стално нешто губи и остаје без нечега. Губи територију за територијом, светињу за светињом, сам руски народ се распада на делове. Чак се и Црква дели. Али Света Русија је и данас жива, живи су њени идеали, између осталог, и кад је реч о нашој омладини, што не може да нас не радује и надахњује. Русија је у ХХ веку прошла кроз страдања као мало која земља у историји света. У којој мери је узвишени идеал Свете Русије надахнуо руски народ да издржи Голготу која га је чекала после пада Царевине? Мислим да можемо говорити о томе да је све оно добро што је постојало у народној души у трагичном ХХ веку било управо одраз идеала Свете Русије. Није случајно, на пример, што су у време владавине комунистичке идеологије у Русији под којом се и тада подразумевао СССР била створена многа дела у области књижевности, поезије и пре свега филма која су била прожета дубоким хришћанским смислом и моралним учењем. Сад, у време наизглед безграничне слободе, осврћемо се и у недавној прошлости проналазимо ове моралне идеале и примере, између осталог, за наш духовни живот, за служење ближњем и Цркви. Зашто је то тако? Мислим да је то због тога што су творци ових дела још увек били одгајени на вишевековним идеалима Свете Русије, чак и ако тога сами нису били свесни или ако су сматрали себе неверујућим и нецрквеним људима. Они су их преузимали из руске књижевности, уметничких дела и црквене архитектуре, али што је главно, из моралних идеала у складу с којима је руски народ наставио да живи. С идеалима милосрђа, пожртвованости, подвига, љубави према сиромаштву и љубави према ближњем. Света Русија је и даље живела у народним музејима, у дечјој књижевности и у нашим бајкама. Занимљиво је што се на тако чудесан начин пробијала и налазила место у патриотском васпитању совјетске епохе. Руски народ је после револуције доживео праву катастрофу, прошао је кроз страдања незамисливих размера, али је управо скоро угасли огањ Свете Русије и даље грејао народну душу, уливао му је снагу, подстицао га је на стваралаштво, подвиг, а што је главно, на молитву. Многи исповедници Свете Русије су постали чувари Цркве и вере. То је било нераскидиво. Руси и Срби имају више личности из своје историје које су изразито сличне. Примера ради, Свети Сергије Радоњешки и Свети Сава показују сличност како по духовном лику, тако по огромном значају за народе из којих су потекли. Исто примећујемо код Светог кнеза Александра Невског и Светог деспота Стефана Лазаревића, који нам изгледају као рођена браћа, како по витешком лику, тако и по духовности. У савремено доба појавила се и једна личност која и за Србе и за Русе има велики значај – руски Цар мученик Николај Романов, Свети Рус који је заштитио српски народ од уништења у Првом светском рату. Шта кажете на идеју да наше две помесне Цркве заједничким снагама саграде један руско-српски храм у коме би, један поред других, били фрескописани ликови Светитеља који су директна спона наша два братска народа? Наша је дужност да саградимо такав храм. Не само то, сигуран сам у то да ће се такви храмови појављивати у Русији и у Србији, у свуда где живе Руси и Срби. Данас се у Републици Српској у Бања-Луци већ гради такав руско-српски храм у част Николаја II и Царских мученика. То је Спомен-храм, храм који представља израз љубави Срба према нашем Цару-мученику Николају који је устао у заштиту истоверног српског народа 1914. године. И овај пројекат се већ реализује, може се рећи, заједнички. Пројекат храма израдиле су и припремиле руске архитекте, а граде га сами Срби. Али, мислим да то није једини такав пројекат. Наравно, и Београд заслужује храм у част Николаја и српских светаца. Овај град је једини главни град у свету у којем постоји Улица цара Николаја II, и где је у самом центру града подигнут величанствени споменик Николају II. То говори о многим стварима. Београд је посведочио своју искрену љубав према Цару-мученику. И верујем да ће се једнога дана и у Београду појавити такав храм. Уопште, обилазећи најразличитија места на Балкану свугде сам имао прилике да сретнем ову жељу која је спонтано или свесно потицала од различитих људи: свештеника, архијереја и обичних верника. Постоје неки савремени теолози који критикују термин Света Русија, сматрајући да он потенцијално садржи етнофилетистичке конотације. Који је Ваш одговор на такве ставове? Мислим да ови савремени теолози-критичари сами заправо нису спремни да бране Цркву као што су је бранили новомученици за које је појам Света Русија или Небеска Србија био жив. Они углавном с паметним изразом лица могу да критикују све што је било пре њих. Појавило се мноштво људи који због нечега све знају боље него што су знале претходне генерације исповедника вере, генерације наших предака који су сачували веру у најтежим условима. Нараштаји Руса који су преживели комунистички терор или нараштаји Срба који су сачували веру и морал у условима неколико векова турског јарма. Ови паметни „научници“ су данас спремни да све доведу у сумњу, али се поставља питање да ли сами могу показати пример заштите вере и исповедништва који су показали људи за које појам Света Русија није био празна реч. Наравно, мислим да се „за етнофилетистички конотацију“ може оптужити црквена традиција сваког народа: Руса, Срба, Грка, Грузијаца, Румуна, Бугара и тако даље, чак и православних Јапанаца. Код свакога се може наћи нешто што је специфично за њихово исповедање вере, што потпада под „садржај етнофилетистичке конотације“. Али, мислим да се сад више не треба тиме бавити. Заправо је важно чувати чистоту Православне вере у оним савременим искушењима, која су често нова и по облику необична за Православну Цркву и народе који исповедају православље. Ова искушења су много јача и штетнија по јединство православља и спасење наше душе. Једно од њих је по мом мишљењу извесни верски глобализам, брисање свих граница и појмова морала. При том се ово често оправдава борбом с неким наводно застарелим појмовима и традицијом, укључујући и националну. Они се доводе у сумњу као неко невероватно зло. Међутим, занимљива је сама чињеница да је кад се овај или онај народ придржавао своје националне православне традиције, био много моралнији и духовно јачи него сад кад смо добили неко наводно светско „истинско“ хришћанско откровење, а кад су наши морал и морални обичаји пали на невиђено низак ниво. Чини ми се да треба да се замислимо над тим, пре свега то треба да учине ови савремени теолози, ако се, наравно, искрено руководе жељом да буду од користи Цркви, а не просто да направе каријеру, стекну популарност и прославе се својим екстравагантним идејама и поступцима. По мом мишљењу, то је најчешће испољавање извесне неукости или незнања, које, парадоксално, произилази из претерано књишког богословља. Не бих желео да било кога увредим, али кад међу „савременим теолозима“ (а међу њима и неким српским), наиђем на извесну скепсу према Светој Русији, то по правилу говоре људи који елементарно никад нису били у Русији. Прочитали су неку критичку литературу и чини им се да су све схватили. Односно, ови научници једноставно немају искуство живог општења и сусрета са Светом Русијом. Они немају искуство литургијског општења с њом, општења с верним народом, немају додир са светињама, већ су само учествовали на богословским конференцијама и то у прилично уском кругу. Другим речима, оваква критика у суштини често не може да издржи никакву критику. И заиста, често је ова критика усмерена и на Небеску Србију и српску црквену традицију и обичаје, што је врло жалосно. Али хвала Богу, тога нема толико много и Православна Црква Свету Русију у целини сматра својим саставним делом. Мислим да, просто, треба више да знамо једни од другима: Срби о Русима, Руси о Грцима, Грузијци о Србима и тако даље, како бисмо боље разумели једни друге и заједно ишли ка спасењу. Кога бисте данас назвали носиоцем традиције Свете Русије и како да човек заиста препозна ову традицију? Прави носиоци ове традиције и њен део су били и остају пре свега наши свеци, и управо упознавање с њима може истински да нам открије тајну Свете Русије. То не треба да занемарујемо. Тим пре што нам нису оставили само своја житија, већ и писано наслеђе. И заправо има их врло много, много више него што обично памтимо и знамо. Одлично је то што је много тога преведено на српски језик: Јован Кронштатски, Оптински Старци, Јован Шангајски, Филарет Московски, Игњатије Брјанчанинов, многи наши духовни писци, и они који нису прослављени у збору светих. Од свих њих имамо шта да научимо. Све што су написали прожето је духом Свете Русије. Али, обавезно се треба упознавати и с класичном руском књижевношћу, зато што је она саставни део наше културе, а истовремено је чуварка многих идеала Свете Русије. Увек се много радујем кад код нам у госте дођу Срби – ученици и студенти богословије. Види се како се момцима свиђа оно што виде. Како се одвија ово живо општење. Више им ништа не треба доказивати, и ово познанство с нашом традицијом, са Светом Русијом, на видљиви начин буди и јача у њима веру. Јача у њима жељу да служе Цркви. Исто се дешава и са свештеницима и монасима, са епископима. Света Русија ниједног човека који тражи истину не оставља равнодушним. Мислим да је то дивна традиција и да је треба развијати: Света Русија није нека лична својина руског народа. Она припада целој васељени и ми смо спремни да је поделимо са сваким човеком који искрено воли Христа. Извор: Православие.ру
  13. „Духовни извори руске револуције“ – тако гласи наслов књиге Митрополита мурманског и мончегорског Митрофана Бадањина коју је на српски језик превела и објавила издавачка кућа „Бернар“ 2019. године. У Русији је оригинал издала Свето-Тројичка Сергијева лавра, а саму књигу је одобрио Издавачки савет Руске Православне Цркве. Ово по обиму релативно мало издање намењено је најширем кругу читалаца. Књига ће пре свега бити корисна за правилно и хришћанско схватање трагичних догађаја 20. века услед којих је уништена Руска империја, убијен православни монарх, а Руска Црква је доживела невиђена страдања и муке. Ови догађаји, као што је познато, нису имали далекосежне последице само за православну Русију, већ и за све православне народе и Цркве, као и за цео свет у извесној мери. Све ове догађаје аутор анализира у приступачној форми користећи притом историјске чињенице и статистичке податке. Књига ће бити од користи свим људима који се занимају за историју Русије и Руске Цркве. Може се прочитати за пар вечери и у њој се могу пронаћи одговори на многа питања која раније нису била разматрана. Аутор детаљно анализира теме као што су бољшевичка митологија, историја револуционарних токова који су утицали на догађаје у Русији, идеологија ратоборног атеизма, трагична судбина царске породице, природа мржње према Православној Цркви и борбе с националним традицијама и многе друге. Саветујући ову књигу за читање важно је да истакнемо да ћемо боље схвативши догађаје из недавне прошлости с већом сигурношћу моћи трезвено да гледамо у будућност. Занимљива је и необична биографија самог аутора – поморског официра који је постао митрополит. О аутору МИТРОПОЛИТ МИТРОФАН (БАДАНИН) Садашњи архијереј Мурмански и Мончегорски Митрофан (Бадањин) рођен је 27. маја 1953. године у тадашњем Лењинграду. Завршио је војно-поморску академију и у прошлости био поморски официр. Аутор је многих књига и публикација о историји Крајњег Севера. Морнарицу напушта 1997. године у чину капетана II класе и потом завршава Православни Свето-Тихоновски богословки институт. Монах постаје 2000-те године по благослову великог руског старца из Псковско-Печерске лавре, архимандрита Јована Крестјанкина. Ускоро постаје и магистар богословских наука и занима се хагиографским наслеђем Цркве. За епископа Североморског и Умског наречен је 2013. године а 2018. године улази у састав Вишег црквеног савета као председник Патријаршијске комисије за физичку културу и спорт. Прво је почетком 2019. године одређен за епископа Мурманског и Мончегорског да би већ 17. марта 2019. године био одређен за Митрополита Мурманског. Велики је поштовалац дореволуционарне Русије и истинским руским (и не само руским) монархистима у сећању је остала следећа његова констатација: „Однос према Цару-Страстотрпцу Николају II представља лакмус-папир за стање душе“… САДРЖАЈ Увод Духовно страдање Ко је заузео власт? Генератори метежног духа Лаж о изворима Још једном о бољшевичкој митологији Интелектуалац Професионална мржња према Русији Револуција ХVIII века Ратнички атеизам Проблем моралних баријера Призивање демона Револуционари у Цркви Сила која задржава Монархистичка идеја Повратак изворима Зло у свету Цар и вође Зашто 1937. година? Закључак Извор: Православие.ру
  14. Служењем свете архијерејске Литургије и благосиљањем славког колача и кољива свечано је прослављен празник Светих Зосима и Јакова Туманских Чудотвораца. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Уз учешће многобројног свештенства, монаштва и вернога народа службом Божјом крај кивота прослављених чудотвораца у манастиру Тумане началствовао је Преосвећени Епископ браничевски др Игнатије. Читавог дана у туманску светињу пристизали су верни из свих крајева приступајући са вером моштима Божјих угодника. Извор: Српска Православна Црква
  15. У емисији "Храм" говорило се о учењу Светог Максима Исповедника (581 - 662), говори владика браничевски др Игнатије (Мидић). Човек као биће, озидан својом коначношћу - страхом од смрти, грчевито тражи смисао живота и историје. Звучни запис емисије Свети Максим Исповедник рођен је највероватније у Цариграду, а преминуо је у изгнанству у Грузији, осуђен као јеретик. Монах и византијски теолог, творац широког теолошког система у христологији, заступао је диофизитску позицију (Христос има и човечанску и божанску природу). У то време православна црква на челу са Васељенским Патријархом и царем, затупала је монофизитизам. Због својих ставова осуђен је као јеретик и протеран у изгнанство где умире. Међутим, његово учење је убрзо прихваћено на VI Васељенском сабору (680 - 681). Проглашен је за свеца, а монофизитизам је постао јерес. Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Извор: РТС
  16. Гости емисије ”Агапе” аутора Александра Гајшека били су уважени гости протојереј Андреј Ткачов и јеромонах Игњатије (Шестаков). У овој емисији, руски оци су у атмосфери хришћанске љубави испричали глеодацима одакле долазе поштовање и љубав према Србима и Србији, како су велики људи књиге и хришћанске мисли попут Гогоља, Достојевског и светог владике Николаја Велимировића утицали на њихове животе. Говорили су о тражењу и вери у Бога, о животу – чуду као таквом, о књижевности, али и о књигама издавачке куће ”Бернар” која је, међу осталим руским класицима, објавила и десет књига оца Андреја Ткачова. ПРВИ ДЕО:
  17. После Вазнесења Господњег апостоли су једнодушно пребивали заједно у молитви. И десетог дана, на дан Педесетнице Свети Дух је видљиво, у обличју огњених језика сишао на њих и Његово посебно дејство се испољило у нарочитом дару, кад су апостоли почели да благовесте Реч Божију с изузетно великом силом и благодаћу на различитим језицима. Људи „из свих народа“, који су се тог дана окупили у Јерусалиму одједном су разумели говор апостола, премда су ови претежно били из Галилеје. Овај догађај је обележио рођење Цркве Божије – заједницу апостола, Христових ученика, испунила је благодат Светог Духа (в.: Дап. 2, 1-6). Целокупна историја Цркве јесте историја деловања Светог Духа. Преподобни, свети оци и учитељи Цркве су полагали цео свој живот како би стекли дарове Светог Духа и Божанску благодат, како би је сачували и спасили од отровних примеса, лажних учења и греховне прљавштине. У то су улагали сав свој живот, као и апостоли. Као што смо и сви ми, који смо се данас окупили у храму Божијем, на то призвани. Божански апостоли су почели да говоре разним језицима и неки људи су то погрешно схватили или су лукаво покушали да их исмеју говорећи се: „Напили су се слатког вина“ (в.: Дап. 2, 13). И овај однос нам је познат; често људи које волимо, који су дуги низ година повезани с нама заједничким животом или радом, чак и добрим делима, одједном почињу да исмевају хришћане кад проговоримо језиком Божанске љубави који је њима непознат. Свети Дух делује у хришћанима, а људи који су лишени ове благодати не могу то ни да схвате, нити да издрже, већ покушавају да исмеју, често због неразумевања. Међутим, Дух Божанске благодати делује и на њих, само што ми треба да покажемо апостолску ревност и да уложимо труд како бисмо ову Божанску благодат носили по целом свету. Свети Дух обједињује, исцељује људе од слепила и дарује им истинску снагу и душевно здравље. Он исцељује све око Себе; а ђавољи дух, напротив, све уништава, разара, скрнави и трује. Видимо како данас пати мала црква, породица. Зашто? Пре свега због недостатка благодати Светог Духа. Благодат Светог Духа напушта наша срца због нашег немара и долази ђаво и сугерише нам разноразне страшне и одвратне мисли и грехове: сумњу, злобу, завист, поквареност и похлепу; све више нас обузима дух блуда и среброљубља. Покушавамо да спојимо у себи благодат Божанског Духа и служење овом свету, али је то немогуће, исто као што је немогуће помешати чисту изворску воду и прегорело машинско уље или мазут, то је безуспешно; извор Божанске благодати се прља и више не тече „жива вода“ из наше утробе, као што је Христос говорио: „Који у Мене верује, из утробе његове потећи ће реке воде живе“ (Јн. 7, 38). Данас смо то чули у Јеванђељу. Реке Божанске благодати... Својим греховним животом често цементирамо ове реке, засипамо их камењем, као што су то богоборци у совјетско време чинили са светим изворима, засипамо их земљом греха и трулежи и ови извори гасну у нама. На дан Свете Тројице, као и на Божић и Васкрс, у цркви се може видети велико мноштво људи; и многи од њих су, што је сасвим очигледно, људи који нису нарочито уцрквљени. На дан Свете Тројице Божански Дух који још увек живи у овим људима, подиже их из греховног сна и приморава их да дођу, понекад буквално да допузе до цркве. Као рањени војници у пустињи ови људи изранављени својим греховима, у пустињи греха пузе ка извору Божанске благодати како би и свој извор очистили од прљавштине, трулежи, греха и ђавољег отрова. То је веома радосно и Господ нам још једном дарује чудо: и на све нас заједно с апостолима силази Божански Животворни Свети Дух и ми ујединивши се, без обзира на своје грехове „једним срцем и једним устима опевамо Беспочетног Оца и Сабеспочетног Сина и Саприсносушног и Пресветог Духа, Тројицу Једносушну, Животворну и Нераздељиву.“ Извор: Православие.ру
  18. О милосрђу и сарадњи са ВДС-ом разговарамо са јеромонахом Игнатијем Шестаковим, сабратом московског Сретењског манастира. Преносимо уводник овогодишњег Летописа, из пера јереја Владимира Марковића, генералног секретара ВДС-а, који је Инфо служба СПЦ објавила на својој интернет страници. Позивамо на традиционални 11. Литургијски фестивал, који Актив вероучитеља основних школа Чукарице и Раковице организује заједно са Верским добротворним старатељством, уз подршку ГО Чукарица. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/01.06.19 - Budimo Ljudi - Jeromonah Ignjatije sestakov - Milosrdje je lek koji isceljuje dusu - 0.40.09.mp3 Извор: Радио Слово љубве
  19. Предавање Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског др Игнатија (Мидића), декана Православног Богословског факултета Универзитета у Београду, професора на катедри Догматике и управника групе за систематско богословље, на тему “Богопознање у контексту савремене цивилизације” које је одржао 9. априла 2019. године на Православном Богословском Факултету у Београду. ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА Извор: Радио Светигора
  20. Интервју са деканом Православног богословског факултета у Београду епископом браничевским проф. др Игњатијем (Мидићем) на Радију „Светигора“ у емисији „Искрице вјере“ аутора Николине Лучић, на тему „Ретроспектива од увођења Верске наставе у школе у Србији до данас“. https://www.sabornost.org/kultura/files/episkop_ignatije_svetigora_090419.mp3
  21. Интервју са деканом Православног богословског факултета у Београду епископом браничевским проф. др Игњатијем (Мидићем) на Радију „Светигора“ у емисији „Искрице вјере“ аутора Николине Лучић, на тему „Ретроспектива од увођења Верске наставе у школе у Србији до данас“. https://www.sabornost.org/kultura/files/episkop_ignatije_svetigora_090419.mp3 View full Странице
  22. Интервју са деканом Богословског факултета у Београду епископом браничевским др Игњатијем Мидићем на тему- Ретроспектива од увођења вјерске наставе у школе у Србији до данас. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...