Претражи Живе Речи Утехе

Ново издање емисије Богослужбене особености празника српских светитеља посветили смо свештеном спомену на преподобног Симона монаха (Стефана Првовенчаног) и светог благоверног краља Владислава. У оквиру наведене емисије приближили смо житије преподобног Симона монаха и светог краља Владислава, посебну пажњу посвећујући химнографији и богослужбеном величању ова два светилника из рода нашега. Поред извода из химнографије, празника емисија је употпуњена појањем хора „Преподобна мати Ангелина Крушедолска“ из Никшића, под уметничким руководством професорке Ане Бојић. „Лепотом твога живота преподобни ти си све видиве лепоте надмашио и оштрим умом и чистотом душе си преблажени ка непролазнима прешао, као ангел бестелесни ти си у видивом телу поживио, и сада пред Христом и Владиком свих стојиш и за душе наше смело се молиш.“ (Друга стихира на Господи возвах из службе преподобног Симона монаха) „Весели се данас обитељ Милешевска, јер имаш у себи изузетну ризницу: часне мошти краља Владислава, изузетног молитвеника и милостивог заступника; њему сви умилно рецимо: о, преславни краљу Владиславе, не остављај нас без милости твоје.“ (Слава на Хвалите из службе светог благоверног краља Владислава) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У Манастиру Студеници, у четвртак 7. октобра 2021. године, свечано је прослављен спомен Преподобнога Симона Монаха, краља Стефана Првовенчаног. У среду, са почетком у 21 час служено је свеноћно бденије, а сутрадан Светом Архијерејском Литургијом, началствовао је Епископ жички Г. Јустин. У богонадахнутој беседи Преосвећени је подсетио на државничке, културне и просветне врлине које су красиле Светога краља. Говорио је о њему и као монашком делатнику. Епископу Јустину саслуживали су игуман Манастира Студенице високопреподобни архимандрит Тихон (Ракићевић), архимандрит Дамјан (Цветковић), архимандрит Сава (Илић), јеромонах Виталије (Милошевић), настојатељ рујанске обитељи јеромонах Теодосије, јеромонах из Манастира Преображења Иларион (Богојевић), протонамесник Данило Петровић, јереј Ненад Ивановић, о. Живота Марковић, као и ђакон Стефан Симић. На крају Свете Литургије пререзан је славски колач, а потом је приређено послужење и празнична трпеза. Извор: Епархија жичка

Са надом у вјечни живот и васкрсење Епархија бихаћко-петровачка обавјештава своје вјернике и цјелокупну јавност да је дана 7. децембра 2020. године, на спомен свете великомученице Екатерине у Манастиру Глоговцу пострадао дугогодишњи монах и сабрат Манастира Глоговца Стефан (Ачић). Монах Стефан, у свијету Миодраг Ачић рођен је у Инђији 1. августа 1958. године од оца Драге и мајке Милке. Основну и Средњу Школу за кувара завршио је у Инђији. Послије окончаног школовања ступа у радни однос у својој струци у Хотелу „Војводина“ у Новом Саду. Посао кувара обављао је и по приморју, на бродовима, чак и у далеком Ираку. Свој коначни животни пут и циљ Миодраг налази у Манастирској тишини Манастира Илиња гдје бива замонашен на светог првомученика и архиђакона Стефана 2007. године. Тим поводом Миодраг умире за овај свијет а рађа се Стефан, и добија име по светом архиђакону и првомученику Стефану чије ће име носити часно и достојно, те ће га оправдати кончином свога живота. У свезу Епархије бихаћко-петровачке монах Стефан ступа 2012. године и бива причислен братству Манастира Глоговца. Иза тихог, повученог, смиреног монаха, одјевеног у оветшалу расу крила се широкогруда душа препуна љубави према сваком човјеку. У понедјељак 7. децембра 2020. године на спомен свете великомученице Екатерине засијао је још један мученик, монах Стефан, пострадавши у здањима светогеоргијевске Обитељи Глоговчке. О опелу и сахрани оца Стефана јавност ће бити накнадно обавјештена. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије са свештенством и монаштвом Епархије бихаћко-петровачке упућује искрено саучешће сестри почившег Монаха Стефана Мири и свим његовим сродницима. Вјечан ти спомен драги у Христу Оче Стефане. ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Данас кад обележавамо помен на славног Божјег угодника, светог краља Стефана Милутина, примили смо вест о упокојењу нашег вољеног сабрата и многоуваженог митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића). Приснопамјатни митрополит Амфилохије остаће у сећању као пример достојног пастира и скромног монаха, који је насупрот свим изазовима у савременом свету остао веран Христу, Божјем народу и Цркви Христовој. Његово стваралаштво је познато бугарском читаоцу, а нарочите заслуге има из православне педагогике, богословља Светог Григорија Паламе и опита високо образованог и ерудитивног духовника. Изражавамо саучешће Вашој Светости, Светом Архијерејском Синоду и Српској Православној Цркви и свој браћи и сестрама, чедима обудовљене епархије. Бог да прости и упокоји међу својим светима верног и трудољубивог слугу свог митрополита Амфилохија! Вечан му и блажем помен! Остајем у братскојљубави у Христу, Н е о ф и т, с.р. патријарх бугарски Извор: Митрополија црногорско-приморска

За вријеме најновије голготе нашег народа на Косову и Метохији, 1999. године, мученичком смрћу страдала су, од руке шиптарских терориста, два монаха – отац Харитон из манастира Светих Архангела код Призрена и отац Стефан из манастира Будисавци код Клине. Звучни запис емисије Светоархангелски монах Харитон (Лукић) је киднапован 15. јуна 1999. године у Призрену. Његово обезглављено тело нађено је годину дана касније од стране Комисије за ексхумацију, у селу Тусус код Призрена. Утврђено је да је глава одсечена оштрим предметом. Кости руке биле су поломљене, као и кичма, којој је недостајало неколико пршљенова. Одјећа је у предјелу срца била избодена ножем. Свој монашки пут отац Харитон (рођен 1960) започео је у манастиру Црна Река 1995. године, а 1998. је у манастиру Светих Архангела код Призрена замонашен, што је било прво монашење у овој светињи после 550 година. Игуман Светиње Светих архангела у Призрену у клисури призренске Бистрице, Архимандрит Михаило говорећи за наш Радио о ратним годинама страдања нашег народа, Светиња и монаштва, сјетио се блаженог спомена оца Харитона, додајући и да је, иако година највећег страдања, 1999. година била година највеће љубави и благодати између нашег народа. Отац Данило игуман манастира Бањска, рођени Призренац, говорећи за емисију “Косметска кандила“ сјетио се свог дјетињства у Призрену, живота прије и после ратних страдања у овом граду, говорио је и о својим сјећањима на мученика монаха Харитона. Отац Данило је међу последњима видио оца Харитона баш када је кренуо на свој последњи земаљски пут послушања. “Не могу описати невјероватно смирење које је зрачило из погледа оца Харитона. Ширио је мир на све нас јер је из њега зрачила молитва“-каже отац Данило. Отац Стефан (Миленковић) игуман манастира Зочиште памти страдање нашег народа током ратних година када је гледао како се пале Светиње, како за пар дана нестаје наше историјско и културно наслеђе. “Људима је за један дан нестајало све оно што су годинама, деценијама, па чак и вијековима стицали. Расељавање људи са својих вјековних огњишта је оно што најупечатљивије памтим, поред киднаповања и страдања оца Харитона“- сјећа се свог сабрата отац Стефан. Извор: Радио Светигора

У недељу, 23. фебруара, Свету литургију у манастиру Светог Великомученика Георгија у Улофстрему у Шведској, служили су протосинђел Методије Лазић и протојереј Жељко Бјелић, парох при манастирској парохији. Послије богослужења, у црквеној сали, монах др Павле Кондић одржао је предавање посвећено 800 година самосталности Српске Православне Цркве. Звучни запис предавања У знак захвалности за мисионарску службу на просторима Шведске и 75. година живота, прота Жељко предао је дар протосинђел у о. Методију, икону Светог Сергија Радоњешког. Икону Светог Серафима Саровског са честицом земље из Дивјејева где се подвизавао овај угодник Божји, као и умјетнички израђену кашичицу за Свето причешће, о. Жељко је даровао монаху Павлу, за манастир Свете Тројице Стањевићи, као дар и спомен неразориве богослужбене везе ова два манастира и духовне заједнице верника који се у њима сабирају на молитву. Извор: Радио Светигора

"Имаш ли ишта пркосни старче??? Поцепана ти одора стара, Тврдоглаво гураш главу у песак... Видиш ли ишта, сем Хиландара? Имаш ли љубав- жену крај себе? Имаш ли кућу- неко имање? Шта је мерило твога живота? Идеш у Цркву, к’о овца на клање.“ Жалећи бесциљни живот монаха, Живахни младић питања ниже... Тек искра једна огњеног срца Погоди старца... поглед му диже. Очима благим, судији посла Љубављу саткан комадић неба... Шапатом меким прозбори тихо: „Христос је Љубав... све што нам треба! У телу Бога, мога и твога, Молитву данас посвећујем теби- Да лутањем помућену душу, Путем смирења ти вратиш себи.“ Снажна је сила старчеве вере; Тад сунце грану, ветар се смири; Огласише се Црквена звона, Тамјана мирис поче да се шири. Задрхта цело тело младића, Обамрло на колена паде; Кроз јецај сузе пусти низ лице, Монаху скуте да љуби стаде: “Гордећи се пред тебе сам стао, Мудрошћу сам ја лудости звао... Сада знам за Пут, Истину и Зивот! Хвала ти за веру, коју си ми дао.” „Захвали Богу... не мени грешном! И Њега љуби од себе више! Изгарај срцем за Љубав вечну! Док душа вољом Његовом дише!”

Хиландарско братство је од празника Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра 2019, богатије за два нова монаха, Тому и Харитона, којима је у игуман Високопреподобни архимандрит Методије поручио да сада ступају у највећу борбу - духовну! Пожелевши им добар почетак монашког подвига, у беседи после Свете Литургије, за трпезом, игуман Методије је казао да је овим, најмлађим монасима, којима имена даје сам Дух Свети, искушенички живот био само припрема: "Многи су ратови били на земљи, милиони војника су дали животе, ко зна каква оружја су употребљавана... али поред тога знамо да је највећи рат који никада не престаје - духовни, а прва линија те борбе је - монашки живот. То ми некад не можемо да видимо јер нас Господ, знајући нашу слабост, покрива својом благодаћу. У овом рату нема никад примирја, он увек траје". Игуман Методије је, говорећи о празнику Покрова, истакао да се Пресвета Богородица увек моли за нас, а ми треба да имамо ту свест и живи однос према Њој, као што дете има према својој мајци: "Ако се Њој будемо са смирењем обраћали, будимо уверени да ће она узнети молитве пред Престолом Пресвете Тројице". Извор: Хиландар

Верни народ се данас сабрао у древној Студеничкој лаври да заблагодари Богу и са братијом манастира прослави спомен великог угодника Божијег, преподобног Симона монаха, првог српског краља Стефана Првовенчаног. Ове године се уједно обележава и прославља јубилеј – 800 година аутокефалности Српске православне цркве. Светом литургијом начелствовао је игуман стиденички архимандрит Тихон (Ракићевић) уз молитвено учешће свештенства, монаштва и верног народа. На крају Свете службе Божије пререзан је славски колач, а потом приређено послужење и празнична трпеза. Са благословом игумана манастира Студенице пред моштима Светог краља група верника певала је песму посвећену Стефану Првовенчаном. Текст за песму написала је Маја Ковачевић, мајка једанаесторо деце. Наша Света црква ове године слави јубилеј – Осам векова од добијања аутокефалности. Манастир Студеница ове године, поред овог заједничког за сву нашу Цркву, обележава још три јубилеја. Осамстодвадесет година од престављања преподобног Симеона, осамстодесет година од када је Свети Сава завршио Студенички типик. Још један јубилеј који Студеница обележава је четиристо година од када је монах Аверкије Хиландарац преписао Студенички типик у Горњој испосници студеничкој 1619. године. Овај препис је једини који је преживео кроз сву нашу тешку историју. Извор: Студеница-инфо

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј примио је у посету у понедељак, 23. септембра 2019. године, римокатоличког монаха Златка Браухлера, припадника Језуитског реда. У Владичанском двору у Новом Саду посета је протекла у атмосфери срдачног разговора. Отац Златко Браухлер пореклом је из Фекетића. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Трећег септембра, у женском православном манастиру у Звијеркама (источна Пољска), по благослову поглавара Пољске Православне Цркве – митрополита Варшаве и целе Пољске Саве – организован међународни сусрет православних монаха и монахиња. Сусрет почео је Божанственом Литургијом, коју је служио епископ Супрашла Андреј. Појао је хор из Чернихова (Украјина). После службе почела је конференција, коју је отворио митрополит Сава, причајући о главној теми сусрета Монашки позив и сведочанство вере. Конференцију водио је епископ Андреј. Присуствовали су њој такође архиепископ Бијалистока Јаков, ариепискп Бијелска Григорије, епископ Хајнувке Павле, сви игумани и игумање православних манастира у Пољској, и гости са иностранства. После увода митрополита дошло је време за предавања. Прва била је игумења манастира Хрисопигија на Криту Теоксенија, која причала је о ценобитском типу монашества и св. Порфирију Кавсокаливиту. Друга била је игумења манастира Зимноје у Украјини Стефања. Тема њене презентације била је Како треба да се понаша монах за време подела Православља у Украјини?. Трећа била је игумења манастира Звијерки Анастазија са предавањем Изазови и препреке реализације верности монашеству на примеру манастира Пољске Православне Цркве. Четврта презентација била архимадрита Јосифа из цркве "Ахиропиту" у Салоникама, где пет века назад мученичку смрт понео је св. Антоније Супраски из Пољске. Последни предавач био је јеромонах Пантелејмон из манастира у Супрашлу, који је представио тему Сведочанство православног монаха у савременим условима Пољске Православне Цркве. После предавања било је време за дискусије. Сусрет завршила је вечерња. Извор; превод pouke.org

О житију Јована Дамаскина (рођен око 670., преставио се после 749.) не постоје никакви оновремени писани извори. Пошто је он већ око 800.г. прослављан као светитељ, то су на арапском и грчком написана житија Јована Дамаскина, пре духовна проза о историји поучних чуда, а мање историјски проверени материјал. Извесно је, пак, да су његови апологетски списи о византијској иконофилији: на сабору у Хијереји (754) који сеизјаснио против поштовања икона, он је био лично осуђен због свог ”погрешног учења”. Након што се иконофилија поново пробила, Други (васељенски) Сабор у Никеји (787.г.) одлуке претходног сабора оповргао је и Јована Дамаскина у потпуности рехабилитовао. Од тога времена важи за последњег великог учитеља Цркве и његово учење представља суму великог патристичког предања, на чијем крају стоји његово богословско дело. Као хришћански чиновник међу муслиманском влашћу Јован Дамаскин потиче из једне хришћанско-арапскепородице. Рођен је под именом Мансур б. Саргун око 670.г. у Дамаску. Његов деда, по коме је назван, био је под византијским царем Маврикијем (582–602) цариник у Дамаску, а под персијском владавином (612–628) био је високи чиновник у финансијској администрацији. Византијски цар Ираклије (610–642) га је, након накнадног освајања града, за ту нелојалност казнио, али је ипак могао да сачува свој службени положај. Чак и када је Дамаск 635.г. пао под муслиманско-арапску империју, он је сачувао свој положај. Његову службу је наследио и његов син Шаргун б.Мансур, који је имао посебно близак однос са калифом ‛Abd al-Malik(ом) који је владао у Дамаску и учинио га 661.г. престоницом династије Омијада. Одлазак у манстир Иако је Мансут б. Саргун (Manṣūr b. Sarǧūn) несумњиво владао арапским и у усменој и писаној форми, говори ипак много што је између 705. и 720. напустио своју службу и под именом Јован ступио у манастирско општежиће у близини Јерусалима. Ту је написао своје опсежно богословско дело, које по његовом личном сведочењу, ништа ново не саопштава, већ само похрањује есенцију онога што је догматски беспрекорно. Његове апологетске омилије о свештеним иконама чине га стручњакомиконофилства, његово тумачење праве, православне вере (орто-доксије) постала су референцијална дела за многа богословска питања која су зрачила и на латинском Западу. Кратка хроника издавања дела Јована Дамаскина на немачком језику Када је патер Бонифације Котер, монах у горње-баварском бенедиктинском манастиру Шајерну (око 50 км северно од Минхена), године 1969. издао прву од пет књига, које је он сам приредио, пројект те едиције је тада већ бројао равних 30 година. Још из 19. века у манастиру Шајерну је смештена ”Прогимназија” (која се окончава после 10. разреда), а која је била 1940. затворена указом националсоцијалстичке власти. Тада су тројица класичних филолога морали да нађу некакву службену алтернативу: Патер Хилдебранд Бек (1910–1999, који је после свог иступања из манастира 1944. постао Ханс-Георг Бек (Hans-Georg Beck), који је постао 1960–1975. редовни професор византологије на Лудвиг-Максимилијанс-универзитету у Минхену), чије је дело ”Путеви византијске књижевности” преведено на српски. Патер Алберт Зигмунд (1908–1979) и Патер Јоханес M. Хек (1902–1995). Управа манастира је донела 1939. одлуку да се у још већој мери посвети студијама Источне Цркве и за ту сврху је основала Византолошки институт манастира Шајерна. Албрехт Ерхард (1862–1940), емеритус црквене историје на универзитету Фридрих-Вилхелм у Бону и изванредни познавалац византијске богословскелитературе саветовао је монасима у Шајерну да се фокусирају на критичку едицију прозног дела Јована Дамаскина. Патер Хилдебранд Бек је преузео изучавања које је Ерхард иницирао о теолошкој литератури Византинаца, која је једним делом објављена као Византијска историја књижевностиКрумбахера. Нешто доцније је он иступио из манастира. И мимо тога,манастир је у годинама после Другог светског рата могао да настави наиздавачом пројекту списа Јована Дамаскина. Мимо п. Јоханес Хека и п. Алберта Зигмунда, могли су и спољни сарадници да буду ангажовани: оријенталист Георг Граф (1875–1955), који се бавио арапским предањем, и историчар и византолог Георг Штатмилер (1909–1985), који се бавио проблемом рецепције Јована Дамаскина. Послератно доба Крај рата је Византолошком институту у манастиру Шајерну на кратко време донео још једног сарадника, Франца Делгера (1891–1968), који је од 1931. био редовни професор византологије на Лудвиг-Максимилијанс-универзитету у Минхену и, игром случаја, п. Јоханеса М. Хека, кога је 1946. због блиског односа са националсоцијализмом државна управа суспендовала, а уточиште му је раширених руку дао овај манастир. Делгер је свесрдно подржавао овај ”Johannes-Damaszenus-Forschung” у Шајерну, покушавајући да на основу статистичког материјала утврди ауторску правоверност списа који су кружили под именом Јована Дамаскина у класичном предању. Резултате својих истраживања Делгер је публиковао 1950. Чланак - Die Johannes-Damaskenos-Ausgabe des Byzantinischen Instituts Scheyern (Byzantion 20 [1950] 303–314). П. Јоханес М. Хек је 1951.је објавио: Grundlagenartikel Stand und Aufgaben der Damaskenos-Forschung (Orientalia Christiana Periodica 17 [1951] 5–60), који се могу сматрати другим стубом овог грандиозног пројекта. Издавачки посао п. Бонифација Котера Године 1951. је избором п. Јоханес М. Хека за игумана бенедиктинске опатије Етал, деловање Византолошког института у Шајерну готово замрло.Манастир Шајерн није располагао другим компетентним, филолошки образованим сарадницима, који би на својим плећима понели део терета који су сада носила само двојица сарадника у овом едиторичком пројекту. П. Бонифацијус Котер (1912–1987) је, скоро као 40 годишњак, почео да студира византологију код Франца Делгера у Минхену, који је после комисијске супервизије о денацификацији, био као ”осредње оптуживан” и био рехабилитован, добивши место на својој катедри на Универзитету у Минхену. Котер је бо промовисан код Делгера једном дисертацијом о рукопису ”Извор сазнања” - „Quelle der Erkenntnis“ (Πηγὴ γνώσεως). Натраг у Шајерну, Котер је још 30 година као активни сарадник капао до своје смрти на списима Јована Дамаскина, који су у првих пет свезака објављени. Године 1961. ”Johannes-Damaszenus-Projekt” је преузет од стране Патристичке комисије западнонемачких Академија наука (Patristischen Kommission der westdeutschen Akademien der Wissenschaften). Прикључење Баварској академији наука Још од 1980. је финасирање кроз програм уније академија у СавезнојРепублици Немачкој био осигуран. Тиме је почев од 1982. основана и институционализована „Arbeitsstelle München der Patristischen Kommission der Akademien der Wissenschaften“, којом је Ернст Фогт (1930–2017), професор грчке филологије на универзитету у Минхену, руководио до 2011.године. Од смрти Котера до данас Послеготово 30 година и публикације првих пет књига списа Јована Дамаскина умро је п. Бонифацијус Котер 1987. Манастир који више није имао научног подмлатка, морао је даљи рад на едицији поверити новомспоном сараднику. Тако је Роберт Фолку пошло за руком да на фундаментима започетих радова Котера, на грчком Варлаам-роману, који је традиран под именом Јована Дамаскина, објави у истој едицији године 2006. и 2009. као том VI/1 и VI/2. године 2013. је следио том VII са Дамскиновим коментаром Св. Ап. Павла, а од тада се објављују грчка житија о Јовану Дамаскину као том X. Комисија за грцистичке и византолошке студије Све до 2008.г. просторије у Византолошком институту у Шајерну биле су доступне као радно место, а онда је цео пројект пресељен у Баварскуакадемију наука, у Минхенску резиденцију. Професор грчке филологије на универзитету у Минхену др Мартин Хозе је руководилац пројектом, који је под патронажом новоосноване Kommission für gräzistische und byzantinistische Studien, а коју је основао још Ернст Фогт. Још исте године се пројекту прикључио и грциста Тобијас Тум, који у сарадњи са Жозе Деклерком из Белгије ради на издавању том VIII списа Јована Дамаскина, који су традирани под именом Sacra. Арабисткиња и теолог Ева Амброс сарађује у овој комисији на арапским житијима Јована Дамаскина која ће бити објављени у тому X. Едиција грчких прозних списа Серија „Die Schriften des Johannes von Damaskos” објављује се као подсерија „Patristische Texte und Studien (PTS)” код Verlag De Gruyter. Band I Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, I: Institutio elementaris, Capita philosophica (Dialectica). Als Anhang die philosophischen Stücke aus cod. Oxon. Bodl. Auc. T.I.6 (PTS 7), Berlin 1969. Band II Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, II:  Ἔκδοσις ἀκριβὴς τῆς ὀρθοδόξου πίστεως / Expositio fidei (PTS 12), Berlin / New York 1973. Band III Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, III: Contra imaginum calumniatores orationes tres (PTS 17), Berlin / New York 1975. Band IV Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, IV: Liber de haeresibus. Opera polemica (PTS 22), Berlin / New York 1981. Band V Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, V: Opera homiletica et hagiographica (PTS 29), Berlin / New York 1988. Band VI/1 Volk, R. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, VI/1: Historia animae utilis de Barlaam et Ioasaph (spuria).Einführung (PTS 61), Berlin / New York 2009. Band VI/2 Volk, R. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, VI/2: Historia animae utilis de Barlaam et Ioasaph (spuria). Text und zehn Appendices (PTS 60), Berlin / New York 2006. Band VII Volk, R. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern im Auftrag der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VII: Commentarii in epistulas Pauli (PTS 68), Berlin / Boston 2013. Band VIII/4 Thum, T. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/4: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu. Erste Rezension. Erster Halbband. A–E (II11–1000) (PTS 74), Berlin / Boston 2018. Band VIII/5 Thum, T. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/5: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu. Erste Rezension. Zweiter Halbband. Ζ–Ω (II11001–2293) (PTS 75), Berlin / Boston 2018. Band VIII/6 Declerck, J. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/6: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu. Zweite Rezension. Erster Halbband. A–E (*II21–1592) (PTS 76), Berlin / Boston 2018 (iVb). Band VIII/7 Declerck, J. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/7: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu. Zweite Rezension. Zweiter Halbband. Ζ–Ω (*II21593–2907) (PTS 77), Berlin / Boston 2018 (iVb). Band VIII/8 Declerck, J. und Thum, T. (edd.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/8: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu. Supplemente, Indices und Appendices (PTS 78), Berlin / Boston 2018 (iVb). Хришћански Оријент: Арапски животопис Светог Јована Дамаскина У часопису „Akademie Aktuell“-Ausgabe 02/2015, који издаје Баварска академија наука у Минхену, објављен је извештај Еве Амброс, сарадницe Института за грцистику и византологију, о припремним радовима на едицији списа Јована Дамаскина у оквиру пројекта текстулно-критичког издања. Арапском житију овог светитеља у напетом луку између Византије и исламске империје у успону придаје се у науци посебан значај. Арапско житије (Vita) Св. Јована Дамаскина Св. Јован Дамаскин је последњи заједнички Отац Источне и Западне Цркве који је за собом оставио опсежно дело написано на грчком језику. Сходно традиционалном датирању, Јован Дамскин је рођен 670.г. у хришћанско-арапској породици, а умро је дубокој старости, у својој 104. години. Његов родни град је био Дамаск, који је почев од 661.г. био резиденција и средиште исламског царства у надирању. На двору је Јован Дамскин заузимао високи положај на пољу финансија, те је представљан и као везир калифа. Најкасније, пак, од године 720. повлачи се Јован Дамаскин у познати манастар Св. Саве Освећеног у близини Витлејема. Ту је ”плетењем словес” сачинио химнографску лирику чаробне лепоте и написао богословске списе који сведоче о аутору као великом записивачу Светог предања. Посебно се Јован Дамаскин истакао својим залагањем за поштовањем икона, којим је засновао противаргументе иконоклазму своје епохе. У књизи „Liber de haeresibus“ описује Јован, међу првима, нову религију ислама, која у његовим очима представља јерес. Не једно, већ више житија Не постоји једно, већ више житија који су стотинама година били традирани. Десет их је било написано на грчком и карактеришу их придодате исплетене легенде и уткани украси, као и двоструки животопис његовог познатог адоптивног брата Козме Мајумског. Најомиљеније Житије, као и велики број списа – преко 70 сачуваних рукописа, потиче из пера некаквог сродника и било је означено као”Арапски оригинал”. За разлику од штедрог предања ове веома значајне грчке Vita, траг арапског узора је задуго важио за изгубљен. Утолико је било веће дивљење научне јавности када је 1912.г. у једној едицији публиковано ”Оригинално житије Јована из Дамаска”. Ово издање је убрзо постало мета оштрих критика. С једне стране, због тога што није одговарало научним стандардима текстуалног издања, али највише због примене предиката ”оригинал”, који је, извесно, настао најмање 100 година доцније но што се то односни на грчку верзију животописа. Благодарећи новијим палеографским испитивањима најстаријих рукописа грчке варијанте, могла се окончати дуга контраверза са предношћу у корист арапске варијанте рукописа житија. Историјски увод У полемици око датирања арапског житија посебну улогу је играо дуги историјски увод који је омогућио да се реконструише датум настанка, у коме аутор, монах Михаил, описује најезду Селџука и освајање Антиохије у децембру 1084.г.,коју је он као сведок-очевидац доживео. Када је освајач султан Сулејман после три дана ослободио све заробљене, ово натприродно чудо монах Михаил је приписао молитвеној помоћи Јована Дамаскина. На срећу, само једну годину после овог догађаја отпочео је да пише светитељево житије. Едиција житија Од објављивања арапског житија у стручним круговима је расправљано о пожељности новог издања тог значајног текста како у филолошком, тако и у књижевном смислу. Та очекивање ће се испунити радом ”Kommission fuеr graеzistische und byzantinistische Studien” (Комисије за грчке и византијске студије) при Баварској академији наука. Напоредо са арапским житијем, већ се отпочело са радом на грчким житијима, чиме се нуди занимљива могућност њиховог компаративног читања. Најпре је, вели у свом извештају Ева Амброс, сабран најважнији материјал. Кроз тај подухват је комисији пошло за руком да арапској варијанти рукописа житија придода и прошири је текстуалним сведочанствима од 13. до 18. века. При свему је важно истаћи и један веома значајан аспект: житије је изванредно сведочанство о преводилачкој делатности хришћана са прелаза из 11. у 12. столеће и процвата духовног живота на хришћанском Оријенту. Извор: Српска Православна Црква

Након десет година у манастиру Лелић, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин служио је свети чин монашења. У навечерје Недеље Православља, у суботу 16. марта, на предлог игумана Георгија (Мићића), искушеник Милан (Девић) примио је монашки постриг и постао монах Герасим. „У српском народу последњих година све се мање деце рађа. Тиме су и манастирске обитељи све малобројније. Тек понека попут Дечана и Ковиља бројним се братством може похвалити. Данашње време нуди свакакве саблазни и пошасти и црноризачким путем у земљи Србији ретко ко жели да крене“, беседио је Епископ Милутин приликом свечаног чина монашења. Отац Герасим, нови сабрат лелићке обитељи, рођен је 1965. године у Какњу као Милан Девић. Више година као искушеник био је у манастирима Острог и Лелић. Извор: Радио Источник

На заседању Светог Синода РПЦ 28. децембра 2018. усвојен је документ „Свештенослужење монаха у женским манастирима“. Нацрт овог документа припремила је комисија Међусаборског присуства по питању организације живота манастира и монаштва, сходно препоруци председништва Међусаборског присуства од 17. јула 2017.г. У јесен 2018. овај нацрт је разматрала редакцијска комисија Међусаборског присуства, а затим је био упућен Свјатјејшем патријарху Кирилу за Свештени Синод. Извор: Српска Православна Црква

У манастиру Студеници 7. октобра 2018. године прослављен је спомен Преподобног Симона Монаха, краља Стефана Првовенчаног. Уочи празника служено је свеноћно бденије, а сутрадан, у недељу, свету архијерејску Литургију служио је Епископ жички г. Јустин. Саслуживали су архимандрит Тихон (Ракићевић), протосинђел Сава (Илић), јеромонах Виталије (Милошевић), свештенослужитељ из Антиохијске Патријаршије, протојереј-ставрофор Миро Маринковић, протојереји Иван Радовановић и Радоја Сандо, као и гости из Епархије шумадијске свештеници Саша Антонијевић и Милош Ђурић. На славу су дошле сестре из манастира Благовештења Овчарског на челу са игуманијом Михаилом, а било је присутно око 250 верника. Владика се на крају Литургије обратио верном народу и подсетио: -На овом месту се догодило велико чудо. Овде су се измирила рођена браћа Вукан и Стефан захваљујући молитвама Светог Симеона и Саве - „и Господ се смилова на молитву праведника“. Љубав, истину и милост човек може наћи само у Господу, а Он нас учи „узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер јарам је мој благ и бреме је моје лако, и наћићете покој душама вашим“. -Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине, тако што ћемо бити милостиви једни према другима. Свима нама који смо у Њему, који се трудимо да задобијемо благодат Божју, Господ даје силу, поучио је присутне епископ Јустин. Извор: Епархија жичка СПЦ

Епархија има 18 викарних епископа, 33 архијерејска намесника, од којих 15 само у Кијеву и 17 широм епархије. Од 396 парохија, 163 су у Кијеву, а 233 ван престонице. Епархија има 23 манастира, 13 мушких (међу којима Кијево-печерска лавра) и 10 женских. Поред овога, ту је и 9 ставропигијалних манастира( међу којима Успенско-почејевска лавра, и три мушка и пет женских манастира) и 1.035 монаха и монахиња (455 монаха и 580 монахиња). Извор: Српска Православна Црква