Претражи Живе Речи Утехе

Из штампе је изашло ново издање манастира Жиче. У питању је књига ”Чуј добро дете моја”, у којој су сабрана питања дјеце тинејџерског узраста и одговори на њихова питања блаженопочившег Митрополита Сисаније и Сијатисте Павла. Одговори откривају његово искуство и посебан дар за комуникацију са младима, као и снажну љубав коју је увијек испољавао у разговору са њима. Млади су га питали са искреним ентузијазмом, а он је одговарао једноставно, одмерено и дубоко, у духу и тону који подсећају на мудрост и животно искуство светих стараца, како древних тако и савремених. Кроз разговоре које је осмислио и забиљежио Илиас Лиамис, стичемо драгоцјене увиде у то како да боље приступимо деци, тинејџерима и младима, које често без јасног разлога губимо. Ово је књига сусрета младих са православном духовношћу кроз ријечи једног блаженопочившег епископа који је свим срцем волео Бога и младе људе. Извор: Манастир Жича

Написано је: «Добар човек из добре ризнице износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло» (ср.: Мт. 12: 35). Тако да када осуђујемо некога, када сплеткаримо, управо показујемо да је наша душа заражена пороком. Да и ми сами нисмо идеални. Савремено друштво на сваки могући начин провоцира грех осуде и злословља. Говорне емисије на телевизији су прави спектакл злословља. И огромна је опасност у томе да човек навикава да злослови. А онај ко је навикао да злослови и осуђује није више способан за добре мисли. Када човек увек о свима говори и мисли лоше, њему је веома тешко да се преусмери на друго, веома му је тешко да угледа око себе доброту и добре људе. Светитељ Николај Српски је причао такву причу: «Како се разликује праведни човек од грешног? Праведник, ако види људе који су се некуда запутили, у срцу свом мисли: добри хришћани иду у храм Божји да се помоле. А човек, који је навикао да злослови, видећи те исте људе мисли: то су вероватно разбојници, иду некога да опљачкају». То је јарки пример тога како ми веома често злословимо оне о којима сасвим ништа не знамо. У историји налазимо масу сведочанстава тога како је клевета довела до злих последица. Сви ми памтимо трагичне догађаје почетка XX века. Тада су многи злословили и царску породицу и уопште власт. Да, ти људи нису били беспрекорни, али када се десила револуција, то је била катастрофа, ситуација у земљи је постала још више тегобна него што је била пре тога. А 1930-те године, а гулази, а стрељања људи због православне вере? Многи мирјани и свештеници су пострадали. То је чудовишно, када човека стрељају због тога што он верује у Бога или зато што има код куће забрањену литературу. А све је почело с осудама цара. Нико није савршен, па ни цар. Гледајући само његове лоше стране, нису примећивали добре. Одлазећи од монархијског државног устројства, које се некоме чинило несавршеним, а некому и сасвим неприкладним, шта су постигли? Дошли су до бољшевизма, што је произвело масовне трагедије. Ето то треба да имамо на уму када злословимо владаре на било ком нивоу власти. А лако је, чини се, из фотеље управљати државом. Ми морамо да се трудимо да не злословимо ближње и даљње наше, већ да се молимо за њих. И тада ће све бити хришћански. Треба да се молимо да Господ дарује снагу и нама и онима о којима смо лоше помислили. Боље да се помолимо да Господ исправи и нас и њих. Тада ће све бити добро. свештеник Максим Горожанкин http://www.pravoslavie.ru

Сваког дана када сунце излази, отвара се мало Божјег свитка. Било да има горчине или радости, прихватимо га са поверењем и преданошћу Богу. *** Како је учио Св. Силуан: „Тешкоће и трагедије долазе у живот људи зато што се не моле." *** Ако Бог није са нама, онда су све и сви против нас. *** Аналогно страстима су и искушења и бриге. На пример, да ли сте прождрљивац? Бићете у искушењу када за време поста прођете поред ресторана. Или сте амбициозни? Бићете дубоко узнемирени када будете презрени. И тако даље. – Геронда, како депресија пролази? – Врло једноставно. И ову страст треба пратити. Откуд ова туга што постаје чудовиште спремно да те прогута? Можда сте узнемирили неког од своје браће? Да ли жалите због нечега и не можете или немате храбрости да то поправите? Да ли се осећате неправедно у свом животу? Спустите све на земљу и онда добро протумачите, оправдавајући друге ако су вас узнемирили, јер бисте на њиховом месту урадили исто, а вероватно и горе ствари. Са скромним духом и љубављу, ова рана може лако зацелити. Ако наше срце, суво као двопек, омекша и дозволимо Христу да га напоји Својом светом благодаћу, онда су сви психички проблеми решени и човек васкрсава из свог пакла. *** Победа у тузи је стрпљење. *** Ако не окусимо горчину у овом животу, нећемо моћи окусити најслађег Христа. *** Наша туга је радост за ђавола. Сходно томе, наше покајање изазива тугу код ђавола али славље за анђеле Предоброг Бога. *** Све и сви нас напуштају када напустимо Бога. *** Покажи ми, Боже, моје пријатеље. Знам своје непријатеље. *** Најбољи печат аутентичности за добро дело је када уместо захвалности добијете незахвалност. Онда је то дело које је потврђено печатом Божијим, сматрано валидним и унето у званичне архиве неба. *** Нажалост, најчешће се Бога сећамо само кроз искушења и невоље. Као што пророк Исаија уверава: „Господе! у невољи те је тражио; „Тихе молитве је излио кад га је задесила казна Твоја“ (26,16). *** Ако у свом труду не осећате рат од кушача, онда се запитајте да ли Бог жели овај напор. *** Христос је био распет, али на Крсту који су му други, а не Он сам, припремили. Не труди се да правиш свој крст по својој мери и жељи. *** Свака помисао која уноси меланхолију и очајање је од ђавола. *** Када се на нас бацају прљавштине и клевете, благодаћу Божијом постају за нас вечни благослов. *** Претерана туга рађа непромишљеност. *** Болести тела лече болести душе. *** Искушења треба да дођу да увећају благодат, а не да је умање. Дакле, да ли присвајаш (αφο-μοιωνεις) или умањујеш (μειωνεις) благодат Духа Светога? *** Све што не дамо Богу на коришћење, ђаво користи. *** Многе активности, потраге и знања терају Христа из наших живота. *** – Геронда, како ће проћи стрес? – Ти си чиниш људско, а Бог - божанско. Али, ми стално радимо супротно. Желимо да Бог чини људско, као да је наш понизни слуга, док се ми претварамо да чинимо божанско, покушавајући да све своје проблеме решимо само својом интелигенцијом и капацитетом, али их притом чинимо још већим и пунимо своје душе стресом. одломак из књиге „Светогорска слова“ приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Ако су ти мила тела, у њима Бога хвали и усмери своју љубав на њиховог творца, да не би у томе што ти се мили, постала немила њему. Ако су ти миле душе, воли их у Богу, јер су и оне промењиве и у њему учвршћене постају сталне: иначе би одлазиле и пропадале. У њему их, дакле, воли, и повуци к њему са собом све које можеш и реци им: „Овог волимо: он је створио ове ствари и није далеко. Није их створио па отишао, већ су оне од њега и у њему. Ево, где је он, где одише истина? Најдубље у срцу је, али срце је одлутало од њега. Вратите се, преступници, срцу и приљубите се уз онога који вас је створио. Станите уз њега и стајаћете, почините у њему и имаћете мир. Куда ћете на стрмине? Куда ћете? Добро које волитe, од њега долази: али добро је и слатко само кад је са њим, а горко ће бити, и то је праведно, јер погрешно волите оно што од њега долази, ако њега напустите. Зашто да и даље ходите путевима тешким и мучним? Нема мира тамо где га тражите. Тражите оно што тражите, али нема га тамо где га тражите. Блажени живот тражите тамо где смрт влада: није тамо. Како може бити блаженог живота тамо где живота нема? И сишао је код нас онај који је живот наш и поднео је смрт нашу и убио ју је обиљем живота и громогласно узвикнуо да се одавде вратимо њему y ону тајанственост из које је дошао код нас, најпре у ону девичанску утробу у којој се са њим венчала људска природа, смртно тело, да не буде увек смртно, и оданде као женик што излази из ложнице своје, кличе као див да потрчи путем својим. Није закаснио него је потрчао вичући речима, делима, смрћу, животом, силаском, узнесењем, вичући да се вратимо њему. И нестао је пред нашим очима, да бисмо се вратили срцу и пронашли њега. Отишао је, а ево, овде је. Није хтео дуго да буде с нама, али нас није оставио. Отишао је онамо одакле никад није отишао, јер је свет кроз њега створен, и у овом свету беше и дође на овај свет да спасе грешнике. Њему се исповеда душа моја, и он је исцељује, јер њему сагреших. Синови људски, докле ћете бити тврда срца? Зар ни након што је живот сишао нећете да се успнете и живите? Али куда се успињете кад сте на висини и дигли сте уста своја у небо? Сиђите, да бисте се успели и да бисте се успели к Богу. Јер сте пали кад сте се успињали против Бога. Реци им то, да би плакали у долини плачевној, и тако их повуци са собом ка Богу, јер им из духа Божјег то говориш, ако говориш пламтећи огњем љубави. Аурелије Августин, Исповести http://santamarijadellasalute.blogspot.com/search/label/Аурелије Августин

Где год да идеш, буди са Христом. Све је добро и благословено када бива заједно са Христом. Немојмо демонизовати ствари и државе. Све добро може постати зло када му приступимо са аналогним ставом. Дакле, нису криве ствари или стања, већ како их користимо и како им приступамо. Неко, другим речима, може бити у храму и грешити, а неко се може купати у мору и молити. Није место важно, важно је понашање. Дакле, немојмо стављати етикете никоме и ничему. Све је релативно. Оно што сигурно јесте је чињеница да је човек, који воли Христа, где год да иде, шта год да ради - разборит, молитвен, пун благодарности, радости и мира. Човек Божији ужива у животу који му је дао Отац Небески, али без фиксације у страстима, већ са племенитошћу врлина. Питање није само куда идемо и шта радимо, већ пре свега зашто идемо тамо и зашто то радимо. Другим речима, битни су наши мотиви, критеријуми који нас наводе на конкретне акције. Можда имамо лоших дана, али овај живот остаје леп. Позвани смо да живимо овај живот без комплекса, без шема морализма и формализма, већ са утехом љубави и понизности, далеко од таме себичности и злобе. Живети сваки дан као да је последњи. То значи живети као да сте спремни за смрт, односно, живети са покајањем и праштањем свима, са добротом и попустљивошћу, са добрим мислима и добротом, са једноставношћу и милосрђем. Сећање на смрт не треба да нас чини тмурним, већ напротив, треба да нас пробуди из летаргије навике и резигнације, подстичући нас да сада живимо са радошћу и одушевљењем, користећи живот у славу Божију и саосећање према ближњем. *** Сваки дан срећем повређене људе. Знаш шта сам сазнао? Да повређени увек сваљују кривицу на неког другог, а никада на себе. Мало њих преузима одговорност за своје изборе и лоше понашање. Такође сам схватио (као наставак горе наведеног) да смо за неке сигурно криви и лоши у овом случају. У нечијем уму и срцу ми смо криви за њихову тугу (и то може бити истина, а не мора). Зато, будимо опрезни колико год можемо у свом понашању, да поступамо љубазно и учтиво, да имамо чисту савест и да не наносимо неправду или повређујемо ближњег. Наравно, има и таквих који, иако им ништа нисмо урадили, сматрају да смо одговорни за њихов мрак. Криве нас јер су то научили: увек кривити друге. Не, у овим случајевима иницијатор њихове таме, туге, злоће нисмо ми, већ њихова погрешна и лоша мисао, њихова невероватна себичност, која им не дозвољава да сагледају истину о догађајима, већ измишљају фантазије да ослободе себе и окриве друге. Не питајте се зашто размишљају и осећају на начин на који мисле. Нећете наћи крај разлозима, само ћете бесциљно губити време, збунити се и изгубити мир. Само се молите за њих, јер чак и ако причате, неће бити добро. Не постоји логично објашњење за понашање неких људи. У таквим случајевима постоји само једно решење: бежите и спасите се. архимандрит Павлос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Дубоко сам потресен данашњим догађајeм у Београду, када је аутом ударена и тешко повређена студенткиња Правног факултета. Очекујем да виновници овог чина одговарају пред законом. Молим се Господу Исцелитељу за Соњин брзи опоравак од повреда. Oпет и опет упозоравам да агресија и насиље никоме неће донети добро, а све позивам на мир и међусобно уважавање. Патријарх српски Порфирије Извор: Информативна служба СПЦ

У биографији скоро сваког човека постоји нешто срамно, нешто што је страшно и тешко споменути, али што се неизбежно враћа у човеково памћење и осећања, трујући цео његов живот. Чак и да постоји човек који самозадовољно изјављује да у његовом животу није било ничег таквог, онда највероватније сећања на било какво срамно дело и жеље су једноставно помрачене његовом сигурношћу у себе, што не може, а да не потврди његово духовно сиромаштво. Још горе од тога, најчешће ти ”исправни” људи бивају најокрутнији тирани, тврдоглаво одбијајући да то прихвате, као слепи човек, који одбија да верује у постојање светлости. Али поставља се питање: да ли присуство мрачних сећања у човековом животу значи да га можемо посматрати кроз призму ових фактора, да га можемо ценети као безвредног? Можда једним делом, али човек је створен од много делова. И целокупна његова лична историја састоји се од епизода које су срамне, али и од блиставих и узвишених. А међу њима је велики број догађаја, релативно добрих или лоших, ако се тако може рећи, тако да је апсолутна већина њих одмах заборављена, јер не дотичу дубине живота. Међутим колико год да су заборављени, ови догађаји ткају сложену и непоновљиву личност сваког човека. Али ми често олако изричемо казну и доносимо суд о некоме на основу... чак ни не познавајући различите чињенице његове биографије, већ много чешће на основу рекла- казала, нагађања, и сопственог мишљења које ничим није подржано. Ипак то на нас утиче тако силно, да наше мишљење сматрамо исправним. Али то уопште није тачно – није тачно у 99 одсто случајева, па и у 100 одсто случајева. Дакле, ако говоримо негативно, непријатно, и сумњичаво о неком човеку, онда ми неприметно говоримо о одсуству љубави према њему. И ово одсуство, па чак и одсуство жеље да у томе препознамо грешку, говори много о нама самима. Говори да смо тако далеко од истинског хришћанског живота. Уосталом, љубав према човеку уопште не значи да треба бити слеп и непромишљен, то уопште не подразумева неку врсту самообмане. У вољеној особи видимо недостатке, пороке, и слабости, али изнад свих ових запажања стоји једно друго, узвишеније сазнање – да је људско биће немерљиво веће од свих његових порока заједно, грехова и недостатака. Свако људско биће је чедо Божије, које безусловно заслужује љубав. И сва тама што напада на њега и која је присутна у њему, и која је део њега, јесте само део који у већој или мањој мери утиче на његово цело биће, али која нема способност да га прогута неповратно, докле год живи на земљи. Сама чињеница да још увек живи земаљски живот говори да његова историја стварања ”личне вечности” није још увек окончана, и да му Господ даје времена и шансу да опрезним корацима крене у преображај живота. И значење тих корака одређује се не очевидним делима за нас, људе, поступцима, већ снагом добре воље, свесног стремљења ка Богу. Господ сам може да процени право значење стремљења срца у контексу свих околности – унутрашњих и спољашњих – у животу човековом, у контексту тешкоћа које човек мора да превазиђе у свом стремљењу ка Богу. Постоје две врло распрострањене саблазни у односу према ближњем. Прво би се могло дефинисати: ”Мислим шта ја мислим...” А то значи следеће: лукави нам шапуће хулне помисли против овог или оног човека, и ако их прихватимо као своје, оне ће почети да расту са деструктивном силом, претварајући наш живот у кошмар из које ће бити врло тешко избавити се. Како би се спречило развијање тако озбиљне духовне болести, као што су непријатељство или мржња, морамо да будемо пажљиви према себи, и да никада не примамо лоше помисли о другима. Опет, то не значи да особа није онаква каква нама изгледа. Понекад морамо да будемо и опрезни и пажљиви, чак и да избегавамо друштво одређених људи, али истовремено, не смемо да предпостављамо да знамо све о њима, да знамо заправо све што особа заиста јесте, управо зато што је човеков живот много сложенији од било какаве одбојности коју можемо осећати према њему. Друга саблазан је уско повезано са првом, и може се дефинисати речима: “Мислим да он мисли...” Ово је заправо поље зрело за обрађивање. Колико примера и случајева знамо када особа каже оно што други мисли? И опет, независно од тога да ли су наше сумње оправдане или не, не треба веровати тим помислима, јер непријатељ љуског рода управо тако и дејствује: он убацује једном хулне помисли о другоме, а другоме да овај први мисли лоше о њему. И само ако би један од њих одбио да верује помислима, да мисли добро о том човеку, и да се моли за њега, замисли лукавог биле би посрамљене. Пре него што формирамо непријатељско мишљење о некоме, на основу наших запажања или сумњи - престанимо. Престанимо и сетимо се да свако од нас, без изузетака има нешто због чега се други могу окренути против нас. И ако ми сами не желимо да ”тамна страна” наше биографије постане основа нашег односа са људима, онда хајде да не верујемо ни мрачним гласинама, чињеницама, и мишљењима – не само зато што нису тачне, већ зато што не дефинишу пуноту човекове личности. Било би боље да будемо у заблуди мислећи добро о човеку, него да будемо у заблуди мислећи лоше о њему. Вера у добро у људима у сваком случају оставља човеку шансу да се поправи, чак иако се понео лоше. А то много значи! И ми не грешимо мислећи добро о човеку, чак иако су наше мисли наизглед неоправдане. Бог такође ”верује” у тог човека и свим силама садејствује да га исправи. У супротном, ако мислимо лоше, а наша подозрења нису оправдана, онда грешимо клеветом и осудом против другога, чак и ако је то само у нашем срцу. Али ако се испостави да смо”у праву” у својим подозрењима, онда грешимо у томе што им се не одупиремо, и тиме, можда, садејствујемо у укорењењу зла у човеку. Јер веровање у туђе зло чудесно повећава вероватноћу да оно заправо пређе и на нас саме. Спона састрадања и љубави неминовно долази до изражаја у молитви, јер саосећање и жеља за добрим су оно по чему смо слични Богу, Који, више него што можемо да замислимо, жели спасење и пуноту љубави и радости за сваког човека. И воља Његова за нас је да ми свесно и вољно постанемо саученици Божанске бриге за свакога човека. Дакле, веровање у ову могућност светости, пуноту живота, веровање у човеково потенцијално јединство са Богом, вера у боље у човеку јесте све оно чему би сви ми православни хришћани требали да тежимо. У општењу једних са другима, са сваким човеком без изузетака, блиским или далеким, прихваћеним или не, сетимо се свезе човека са Богом – свезе која заиста постоји, али коју не можемо да схватимо само силом разума. Запамтимо да једино љубав заиста познаје особу, јер га љубав види на посебан начин, у свој својој Богом створеној пуноти и лепоти; види га онаквим какав би он могао бити и ...верује у остварње те могућности. Свештеник Димитриј Шишкин http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=7187

Тренутно у Србији функцију заштитика дечјих права има помоћник Заштитника грађана задужен за дечја права. Функција заштитника дечјих права не само да постоји већ и добро функционише. Зашто је у интересу државе и народа са се ова функција дуплира, да се ствара нова институција, да се плаћа нови тим од 20-30 људи, када то већ постоји? Пре неколико дана смо посредством медија обавештени да ће Србија током следеће године добити Заштитника дечјих права. Као грађани смо стављени пред свршен чин јер нити је јавност била обавештена о постојању овакве иницијативе нити вођена јавна расправа. Верујем да се пошло од претпоставке да свако ко је против јачања заштите дечјих права, вероватно није при здравој памети. Но, да ли је то баш тако? Тренутно у Србији функцију заштитика дечјих права има помоћник Заштитника грађана задужен за дечја права. Другим речима, функција заштитника дечјих права не само да постоји већ и добро функционише. Зашто је у интересу државе и народа са се ова функција дуплира, да се ствара нова институција, да се плаћа нови тим од 20-30 људи, када то већ постоји? Зар су у Србији дечја права толико угрожена да се мора стварати посебна институција и на то трошити силан новац, када је свима јасно да су дечја права у Србији угрожена углавном због сиромаштва њихових родитеља. Шта да мислимо о намери државе која уводи институт Заштитника дечјих права када је прва реченица текста којим се оправдава његово увођење: „Забрињава податак да се чак 98 одсто насиља над децом догоди у биолошкој породици …“ То је јасан показатељ да ће заштитник дечјих права децу штитити управо од њихових родитеља. Школе су нам пуне деце које су јако добро обавештена о својим правима, али која ништа не знају о својим обавезама. По новопредложеним законским решењима, ако родитељ захтева од детета да поспреми собу, а оно то не жели, то се може третирати као насиље и терање на роспски рад; забрана коришћења мобилног телефона може постати породично насиље у смислу ограничавања комуникације. Управо због идеологије дечјих права и педоцентричног приступа проблему који се усмерава само на дете и његова права, а занемарује све друге аспекте контекста у коме живи то дете, данас многи стручњаци проповедају такав васпитни модел који није довољно ефикасан у социјализацији деце. Последица свега тога је да деца не израстају у функционалне одрасле који би прихватили одговорност за своју егзистенцију, који би били самостални и који би се придржавали друштвених норми, тако да из генерације у генерацију расте проценат презаштићене деце али и размажене која су склона антисоцијалном понашању. Чини се да иза предлога да се успостави нова институција „Заштитник дечјих права“ не стоје интереси деце чија су права наводно угрожена, већ стоји једна интересна група која је од дечјих права направила једну праву индустрију. Стиче се утисак да ова група састављена од неколико прилично моћних невладиних организација које добијају значајна финансијска средства, шачице професора универзитета и пар високо позиционираних бирократа у Министарству за рад, борачка и социјална питања, користи свој утицај на министарства и државу да своје намере и интересе претвори у законске одредбе и државне институције. Полазећи од тога да су наша деца наше највеће благо, држава би морала да буде много више заинтересована и мудрија у начину на који приступа деци, родитељима и породици. Ако ни због чега другог, онда због тога што ће та деца не тако далеко у будућности постати њени грађани. Последице оваквог курса који је држава заузела под притиском невладиних организација и Савета за права детета, неће бити добре. Деца ће се и даље снажити у својим правима, а права родитеља ће се одузимати, тако да ће настајати конфликти у којима ће држава практично окретати децу против родитеља. Ако се оствари и намера да се оснује и државна Агенција за децу о којој се шушка, онда ће у Србији веома тешко бити родитељ који успева да на добар начин васпита своју децу. Пише Др Зоран Миливојевић, психотерапеут Извор: Недељник

Када почне тражење самооправдања и неуморно брбљање, тада се клирик умори, душа му се оптерећује, јер је Света Тајна обезвређена, јер види да нема покајања, него само јадиковке, нема смирења, већ је присутна гордост и самољубље, не постоји брига за спасење, већ за удобност. Када идете код свог духовног оца, идите да исповедате своје грехе, а не да расправљате о једном или другом. Сви знамо шта нам је чинити и како смо позвани да живимо. Расправљати и тражити решења у ћорсокаку који смо сами створили – без жеље да се мењамо – сулудо је и води у деструкцију. Наравно, питаћете свог свештеника за савет и мишљење, али то ће се десити након исповести ваших грехова. Задатак нашег духовног оца је да нас приведе Христу. На човеково питање: „Како ћу се спасити?“, наш клирик и Црква смело одговарају. Показују нам Христа, Његово смирење, кротост, целомудреност, једноставност, праштање, Крст. Понекад смо сведоци таквих исповести, у којима човек не помиње никакав грех, јер нема покајања, већ само згоде из његовог живота и разне проблеме у празнословљу. Тада из храма изађем разбијен, немам жељу ни за чим... *** Две врсте искушења задесе човека: једно искушење рађа задовољство, а друго доноси бол. Прво се дешава по човековој жељи – он сам себе искушава због пожуде коју има да би задовољио своју страст. Друго није по вољи човековој, већ је оно што га ослобађа и чисти. У овом искушењу је патња и бол, који чувају човека од његовог трајног пада. *** Да би аутомобил кренуо и стигао до крајње тачке, није довољно да не притиснете кочницу, већ морате дати и гас. Тако је и у духовном животу. Да бисте духовно успели, није довољно „укротити“ своје страсти, морате их преобразити у врлине. Није довољно избегавати зло, треба чинити и добро. Није довољно обуздати своје лоше ја, већ "дати гас" свом добром ја . Без духовног гаса не можемо постићи свој духовни успон у Царство Божије. . . архим. Павлос Пападапулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Јуче су родитељи мале Елене, бебе чија је мајка пријавила акушерско насиље и оптужила лекара за смрт своје бебе, рекли новинарима да у извештају који су добили из болнице пише да је смрт наступила због насилног порођаја. Нама сада остаје да се запитамо – да ли смо ЗАИСТА дошли до тога да бебе умиру због насиља лекара над њима и њиховим мајкама? И ако је тако, шта нас је до тога, побогу, довело? Да, лоши људи постоје у свим професијама. Неки од њих су одувек такви били, неки су постали. Некима је, можда, потребна професионална помоћ. И све се то може ДЕСИТИ. Проблем је ако се дешава изнова и изнова. А последњих дана приче не престају да се нижу, све једна тежа од друге. Неке старе и ДЕЦЕНИЈАМА. То значи да су мајке и очеви данас већ одрасле деце ћутали тад. Да ли су они, онда, могли да науче своју децу да се заузму за себе и промене тај свет у ком је трпљење врлина? Једна је мама девет месеци у свом стомаку носила живот, да би из породилишта изашла празног наручја. Није једина, али је једна од ретких која је иступила, није ћутала. За њом, почеле су да се нижу пријаве, једна за другом. Коментари на друштвеним мрежама откривају нам да су хиљаде мајки прошле кроз пакао у данима кад су на свет доносиле нови живот. Од увреда, вербалног насиља, викања, преко физичког насиља, до ретких али тешких ситуација у којима су изгубиле бебу. И све се то дешава ДЕЦЕНИЈАМА. Ретки проговоре, а већина затвори очи, стисне зубе и тера даље, понекад верујући да је тако боље, чешће у уверењу да њихов глас и тако нико неће чути. Хиљаде мајки, хиљаде очева излазе из породилишта с мишљу само кад се завршило и кад смо добро. Увреде, грубости, тешке речи и тешке руке покушавају да забораве, да уживају у првим данима с бебом, да упијају тај нови живот који су на свет донели с пуно бола и то не само порођајног. Ако неком још није јасно како је могуће да све те мајке и очеви одлучују да трпе, открићу вам тајну. Она се крије у “све је добро, што се добро сврши”. Крије се и у “ћутање је злато”, а помало и у “паметнији попушта”. А није. Нити је све добро што се добро сврши, нити је ћутање злато. А ово да паметнији попушта рекао је неко, па не нарочито паметан. Од малена од деце, посебно женске, тражимо да слушају. Да не противрече много, да не подижу тон, да буду мирне и добре. Уста су нам, док нам деца расту, пуна захтева за ауторитетом и страхопоштовањем. Тражимо од њих да нас уважавају и слушају због тога што смо им родитељи. Сматрамо и уверени смо да то поштовање не морамо ничим да заслужимо, да ауторитет добијемо чим их донесемо на свет. Да на њега имамо пуно право. Говоримо им да ћуте, да се не буне, да су мали, да не знају, да морају да слушају. Родитеље, учитељицу, наставника, шефа. Јер они су увек у праву. А и ако нису, ћути и слушај. Сваког ко је у било којој врсти хијерархије изнад тебе. Нећу никада заборавити своју пријатељицу, која је као инжењер радила годинама у једној скоро пропалој државној фирми. Десиле су се промене, па је преко ноћи неко ко је био домар дошао на место директора. Она је коначно одлучила да каже ДОСТА. Напустићу овај посао и тражићу нешто друго. Када је све то испричала својим родитељима, знате ли који је био коментар? “Да даш отказ у државној фирми?! Ни случајно! Шта тебе брига, ти ћути и ради свој посао.” И већина родитеља томе нас је учила. Да ћутимо и да не таласамо. Ни њима, ни сутра неком другом. А доктори су и даље у нашем друштву некакав ауторитет. И зато данас жене на порођају вређају и туку. И зато оне ћуте. И зато ће и ови случајеви трајати неколико дана, па ће их сви заборавити. И зато ће, ако их и даље будемо ућуткивали од момента кад проговоре, и наша деца ћутати. И њихова деца сутра. Генерацијска траума и уверење да је “ћутање злато” остаће с нама ако не будемо учили децу да имају право да дигну глас. На нама је да тај ланац прекинемо. То не значи да ћемо бити сервис за испуњавање дечјих захтева и жеља, да ћемо им све дати као на тацни, а себе жртвовати зарад њихових хирова. То значи да ћемо их увек саслушати. Охрабрити да кажу. Дозволити им да имају глас. Без понижавања и снисходљивих коментара. Други проблем је епитет “тужибабе”. У вртићу, школи, код куће, учимо децу да не тужакају, углавном јер нам је баш тешко да се боримо са сваком притужбом, понекад јер заиста верујемо да је то боље за њих. Тужибабе су у нашем друштву на горем гласу од лопова. Не говорите деци да су тужибабе кад вам се пожале, НИКАД. Онај ко пријави другара што га је ударио, НИЈЕ тужибаба. Он тражи помоћ од одраслих да реши проблем који сам не може. Онај ко пријави комшију јер је паркирао ауто на пешачком прелазу НИЈЕ тужибаба. Он жели да живи у безбедном окружењу. Низ се наставља. Ниједна унутрашња контрола у породилишту, ниједна посета инспекције, нити једна брза реакција суда не могу учинити колико друштво које децу не учи да је ћутање злато. И колико мајке и очеви који су то већ научили и који не ћуте. Они могу променити друштво јер су они ти који данас рађају децу, будуће мајке које ће пријавити свако насиље, јер знају да имају право на достојанствен третман. Будуће очеве који ће стати уз своју децу и њихову мајку, храбро и без страха. Не ћутите на насиље. Пријавите сваку увреду. Нека вас не буде стид да своју децу сутра погледате у очи. https://zelenaucionica.com/cuti-dobro-je-cuti-proslo-je-cuti-cuti/

Улогу родитеља добијамо оног момента када се роди дете. И уопштено гледано, то је улога коју бирамо у свом животу (не бих много улазила у детаљисање ове реченице, јер није тема овог текста). Та улога нас прати, од момента рођења детета, па све до наше смрти. Али, сама улога родитеља се мења како беба одраста у дете, а потом у одраслог човека. Улогу бебе ми добијамо по рођењу, која се једнако одрастањем мења, па постајемо дете, ћерка или син, да би уласком у одрасло доба постали одрасли синови или ћерке. Дакле, када дете одрасте, он постаје одрастао човек. И то за родитеља значи да сада има одраслог сина или ћерку. Не значи да има одрасло дете. Без обзира на то, чујемо од неких родитеља како говоре свом одраслом сину или ћерки: „Ти ћеш за мене увек бити дете, ма колико година имао/ла.“ Шта је проблематика? Не само што тако говоре, него што се заиста тако и понашају. Одрасле људе третирају као децу, кроз неприхватање да се њихова улога мора мењати. Страх да им више неће или нису потребни, кочи их у сагледавању своје родитељске улоге, на другачији, развојно адаптивнији начин. Мешају им се у доношење одлука, у везе, бракове, сталним саветовањима, захтевима да буду присутни у њиховим животима више него што је потребно. Не схватају да се њихова улога родитеља мора променити. Наравно да и даље требају својим одраслим синовима и ћеркама, али на другачији, одрастао начин. Понекад, то оде у екстреме где траже посебну пажњу, посебно опхођење, разне посебности јер су они родитељи и као такви незамењиви. Ово су родитељи који су допустили себи да не одрасту, не само кроз своју улогу родитеља, већ и као засебне индивидуе… Неприхватање родитеља да одрасте у својој улози може да има високу цену по сам однос, али и живот њиховог одраслог сина или ћерке. Прво, сигурно да су конфликти чести, јер сви ми мање више желимо своју самосталност, желимо да наш живот буде само наш. Ако немају капацитет да се изборе са својим родитељима, дешава се да просто одустану и допуштају да родитељи „вршљају“ по њиховим животима, што може скупо да их кошта на професионалном, друштвеном, партнерском пољу. Или, друга ситуација је да из немогућности да се поставе здраве границе, одрастао син или ћерка ограничава комуникацију и виђање, а понекад је и у потпуности прекида. Човек о себи учи док је жив, јер као што рекох све се мења, па и наше улоге унутар својих постојања. Kао што би потпуно бесмислено било да свом тинејџеру дајемо флашицу са млеком да једе, када је одавно научио да влада собом по питању исхране, једнако је бесмислено и нездраво третирати свог одраслог сина или ћерку као тинејџера и својим понашањем га позивати налаз у раздобље које је савладао, само зато што не знамо како сада треба да изгледа наша родитељска улога. Овде је важан рад на себи и схватање да без обзира што су одрасли не значи да вас више не требају, ви сте старији и ваша мудрост може да им буде од велике помоћи, ви сте прешли пут који они нису. Али, сада комуникација треба да иде из позиције одраслих и границе морају да постоје. Имати само родитељску улогу у животу није добро. Ту су и друге улоге, улога партнера, пријатеља, можда сте и ви још увек син или ћерка, професионална улога… Постоје разна животна поља која једнако траже вашу пажњу. Kомуницирајте са њима, поштујте границе, чујте их шта вам говоре, како желе да им помогнете, не помажите онако како ви мислите да треба, усклађујте се, тако ћете позиционирати себе у њиховим животима. На нов и другачији начин, и пре свега, на обострано задовољство. А тамо где се све пробало и не иде комуникација и не иде успостављање граница, ок је и прекид односа. Свако има право на свој живот. На нашим просторима, родитељи предуго држе децу везану уз себе, праве од њих смисао свог живота и не дозвољавају им да буду јединке за себе. До 18. године родитељи су и у законској обавези да воде рачуна о детету, до 21. шта сте га научили, научили сте га, остало треба да је искључиво његов живот, али оно што је научен, надаље се пресликава. Многи родитељи се и увреде када кажем да није добро да им дете буде смисао живота, јер код нас се такво мишљење предуго преноси без промишљања. Сваки родитељ, након што се дете осамостали, има још много свог животног пута и својих личних спознаја кроз које треба да прође као индивидуа. Што доводи до поновног преиспитивања приоритета. Ако кочи свог одраслог потомка да живи свој живот, кочи уједно и себе. Родитељ је психолошки, емоционални, духовни, телесни учитељ свом детету, али дете не може довека бити ученик. Аутор: Вања Орловић https://www.detinjarije.com/mnogi-roditelji-se-uvrede-kada-kazem-da-nije-dobro-da-im-dete-bude-smisao-zivota/

Између осталог, вели свети апостол Павле: „Даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ме мучи, да се не поносим. За њега трпут Господа молих, да одступи од мене; и рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена“. (2. Кор. 12, 7-9) Свакако да сам се са овим Апостоловим ријечима и прије сретао, али, у младости својој и снази, нисам ни покушавао да продрем у њихов смисао. Сад, кад и сам у своме тијелу неке, за сада, ситне али, ипак, болне жалчеве трпим, ове Апостолове ријечи су ми све блискије и јасније. Први ми је, у своје вријеме, на њих скренуо пажњу један истински побожан хришћанин, нијагарски Србин, покојни чика Душан Ђурђевић. Он је на сваком богослужењу, прав као свијећа, стајао и на службама одговарао. Због шећера је био ослијепио. Кад једном у кому допаде, видјех његове ноге изранављене, месо на петама изједено да би шаку до кости ставити могао. Отпратили смо га у болницу. Пошто ту, у том моменту, није имао блиског рода, ја сам за његову операцију пристанак дао и потписао. Непосредно по операцији, пошто му обје ноге осјекоше, упитах га, како је, очекујући жалбе и вапаје. А он, Бог да му душу прости, мирно, рекао бих, радосно, изговори Павлове ријечи о жалцу у тијелу и Божијој вољи да своја страдања без роптања подносимо. Тад сам се над питањем болести добро замислио и још увијек, и врло често, поводима многим и болним, о болести размишљам. Кад га болест снађе, прво од чега човјек мора да пође је, да је болест посљедица гријеха, сопственог или било кога из рода његовог, „до у девето кољено“, како наш народ вјерује. „Ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп“, (Јн. 9, 2), упиташе ученици Христа за човјека слијепог од рођења. У његовом случају, „не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“. (Јн. 9, 3) Свети Теофан Затворник свједочи за једног доктора, „који се не би латио лијечења док се болесник не исповједи и не причести Св. тајнама“. Ако би неко посумњао у то, да су болести послиједица грјешности, нека чује шта Господ народу своме преко Мојсија поручује: „Ако ме не узаслушате: пустићу на вас страх, суху болест и врућицу, која ће вам очи искварити и душу уцвијелити“. (3. Мојс. 26, 16) Бавећи се овим мислима, али са Божијом књигом, Светим писмом, у руци, можемо, кроз вјеру и страдање, доћи и до других, охрабрујућих и утјешних, одговора. Пошто је набројао сва своја страдања, али и до трећег неба уздизања, вели за себе свети Апостол: „И да се не бих погордио због мноштва откривења“, даде му се, као што чусте, жалац у тијело, болест, да га мучи. „Да се не поносим“, вели свети Апостол. Значи, Господ допушта на нас болест и страдања да нас умири, ублажи, од гордости и других гријехова сачува. И, заиста, свако од нас би се могао упитати за себе, шта би све починио, и да ли би се Бога и смрти икад сјетио, да га здравље крјепко и снага момачка до краја живота прате. Један свети отац, Авва Данило, „је говорио да у мјери у којој цвјета тијело, вене душа; а што тијело више вене, то душа више цвјета“. (Атонски патерик) Тешко је схватити и прихватити да је болест милост Божија. Ми смо земљоцентрични; све земљом мјеримо. Као мрави под стакленом теглом, сужена видокруга, ми хоћемо, и Бога за то молимо, да нам подари здравља, да можемо, како неки веле, „добро појести и попити.“ Заборављамо, и иза малог мозга затурамо мисао, да смо, заиста, трошни и пролазни и да наш живот, попут маслачка пољског, вјетар зачас одувати може. Кад нас, или некога нашег, болест опхрва, сви нам се свјетови руше и то искушење доживљавамо као некакву своју срамоту и пораз. Не знамо и нећемо да знамо да Господ, баш зато што нас воли, и што нас к Себи жели, допушта на нас невоље и болести, да нас омекша, на Себе подсјети и да нас прекали. „Болест смирује, умекшава душу и олакшава њен уобичајени терет од многих брига.“ „Здравом човјеку је тешко да се сјећа смрти… Зато Господ и шаље болест да нас подсјети на смрт.“ „Дешава се да нас болест снађе да би пробудила заспалу душу“, учи нас свети Теофан Затворник. „Има болести чије излијечење Господ забрањује када види да је болест потребнија за спасење него здравље“, вели он. Свети наш апостол Павле, који, ваљда, ни једне муке људске поштеђен није био, учи нас и овој опорој, али љековитој, истини, да „кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање, вели он, Бог поступа са вама као са синовима. Јер, који је то син којега отац не кара“. (Јевр. 12, 6-7) Али, „Бог кара, и Бог весели – вели свети наш Владика Николај. Једна покајна мисао већ ублажава гнев Божји. Јер се Бог не гневи на људе као што се непријатељ гневи, него као отац на децу своју. Његов је гнев тренутан, Његова милост бесконачна. Ако вечером покара, јутром већ обрадује. Да би га људи познали и у карању и у миловању. “О, браћо моја, кад би људи стално познавали и признавали Бога као добротвора, не би га знали као каратеља и судију – узвикује свети Владика. Гле, и Бог се више радује да Га ми познамо по милости него по гневу. Но има људи, врло неблагодарних и немислених, који се Бога никад не сећају када Бог даје и милује него Га се само онда сете, када их он почне бити и карати, било болешћу, или смрћу у породици, или неуспехом и срамом међу људима, или огњем, или мачем, или земљотресом, или поплавом, или многобројним другим прутовима и прутићима, којима Он шиба непробуђене, опомиње неблагодарне, приводи разуму затупеле, и подсећа све и свакога да је Он Творац и Господар и дародавац и Судија“. А да би карање и каљење Божије било плодоносно и спасоносно, морамо га прихватити без роптања и очајања. И вјерујући болују и умиру, хвала Богу. Вјерујућем вјера помаже да Божији план о себи прихвати јер зна, како вели свети Теофан Затворник да „душа, која није искушана кроз невоље, не вриједи пред Богом“. „Као што неугријан и и тврд восак не може да прими печат који на њега стављамо, тако и човјек, док није искушан невољама и болестима не може да прими силу Христову.“ (Атонски патерик) „Болести су као вршидба: што више удараш, то се више зрна пробије и количина овршеног жита је богатија.“ (Св. Теофан Затворник) Зато нас, очински, савјетује свети апостол Павле, кад цитира старозавјетног мудраца, и вели: „Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те он покара“. (Јевр. 12, 5) Богу се молимо и говоримо: „Нека буде воља Твоја“. Кад нас болести и невоље снађу, своје муке Господу треба да казујемо и у Његове руке животе своје да положимо, знајући, вјером својом, да ће Бог учинити оно што је, у Његовом, а не у нашем, знању за нас корисније и спасоносније. Ако је све од Господа, онда је и наша болест по Његовом допуштењу. „Ако је све што Господ шаље за наше добро, онда је тако и са нашом болешћу.“ (Св. Теофан Затворник) Нека би нам само Господ долио вјере, подарио свој мир у души и трпљење, „и онакво настројење духа са којим се пред Њим нећемо постидјети“. (Св. Теофан Затворник). Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић https://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//2702.bolest-–-zalac-u-tijelu-–-na-dobro-nase-i-spasenje-duse.html

Књига Јелене Јорганчевић Кисић "Једни смо другима на добро дати" свечано је представљена у четвртак 27. априла 2023. године у "Bezistan Open Space". Поред Његовог Преосвештенства Епископа новобрдског г. Илариона, који је био један од говорника, присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Петар. У овом зборнику, новинарка Јелена Јорганчевић Кисић забележила је занимљиве разговоре са представницима различитих заједница и цркава из Србије и других земаља бивше Југославије који су се водили углавном о помирењу, религији и њиховим конкретним личним искуствима. Поред ауторке књиге на промоцији су говорили и саговорници са којима је разговоре објавила у овој књизи - некадашњи Надбискуп београдски и метрополит монсињор Станислав Хочевар, Епископ Иларион, мостарски муфтија Салем еф. Дедовић и ђакон Бранислав Рајковић из Епархије захумско-херцеговачке. Извор: Радио Слово љубве

"Једни смо другима на добро дати" новообјављена је књига Јелене Јоргачевић Кисић, која обједињује, како се у поднаслову наводи, девет разговора о себи и свима нама, а које је ауторка водила са: мостарским Муфтијом Салемом еф. Дедовићем, Епископом диселдорфским и њемачким, а претходно захумско-херцеговачким и приморским Григоријем Дурићем, доскорашњим Надбискупом београдским и Митрополитом монсињором Станиславом Хочеваром, Муфтијом београдским Исламске заједнице Србије Мустафом еф. Јусуфспахићем, Епископом новобрдским и Викаром Патријарха српског Иларионом Лупуловићем, оснивачем ИМИЦ-а Сарајево фра Марком Оршолићем, ђаконом Браниславом Рајковићем, гвардијаном Фрањевачког самостана Светог Петра и Павла у Мостару фра Иком Скоком, и Надбискупом ријечким монсињором Матом Узинићем, некадашњим дубровачким бискупом. Идеју ове књиге подржала је и њен је издавач Фондације Конрад Аденауер у Србији и Црној Гори, а издата је у Београду марта текуће године године. Ауторка је новинарка београдског недјељника Време, гдје се у највећој мјери бави темама везаним за религију, образовање и људска права. Објављује текстове и у другим домаћим и страним медијима. Добитница је неколико националних новинарских награда за своје чланке. Потпредсједница је борда директора Међународног удружења новинара који се баве религијом (The International Association of Religion Journalists). Завршила је Факултет политичких наука у Београду, затим мастер студије Теорије културе на истом факултету, а потом двогодишње мастер студије Религиологије на њемачком Универзитету у Ерфурту. Тренутно је на докторским студијама на Универзитету у Регенсбургу, такође у Њемачкој. Организовала је и учествовала на бројним конференцијама и дискусијама везаним за различите аспекте односа између религије, друштва и државе, као и религије и медија. Предсједница је невладине организације Форум за религију, медије и културу сећања. У предговору поменутим разговорима, насловљеним Пут ка бољем свету, Јелена Јоргачевић Кисић између осталог пише: Цркве и верске заједнице често се представљају у црно-белим бојама – или су безгрешни браниоци националних идентитета или заостали делови друштва који се противе слободи, напретку и помирењу и чији глас у јавној сфери не треба ни да се чује. Та се слика огледа и у свођењу целокупне цркве или верске заједнице на један тон и један став, као да унутар њих не постоје различита мишљења и, на крају крајева, сасвим различити људи. … У површним и опасним тумачењима извесног броја домаћих и страних аутора, улога религије у бившој Југославији искључиво има негативан третман – да ствара или макар подстиче сукобе. Овај наратив превиђа све оне миротворне иницијативе и појединце који су улагали и улажу велике напоре да људе повежу и да (се) ране зацеле. Превиђа и дела и поруке верских представника – али и верника – који помажу Другом, аутентично живе (међурелигијски) дијалог и не мисле да је различитост извор свих зала. Напротив. Идеја ове књиге … јесте да покаже како је права вера, управо према речима једног од саговорника, вера која спаја људе. … Шта ова књига није? Није памфлет о томе зашто је дијалог добар, већ је аутентично сведочење оних који се труде да разлику направе, са свим добрим и тешким што то доноси. Превод појединих поглавља ове књиге на енглеском језику, у засебном издању саме ауторке, објављен је под називом: Bridge-builders in (post)war times – guidelines on interreligious dialogue. Бранислав Рајковић, ђакон Представник за културу и медије Епископије захумско-херцеговачке и приморске Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, у четвртак, 13. октобра 2022. године, уочи празника Покрова Пресвете Богородице, Добротворна установа Епархије бачке „Владика Платон Атанацковићˮ даривала је пакетиће деци која се лече и опорављају на одељењима за хематологију – онкологију, пулмологију, нефрологију, гастроентерологију и имунологију Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине у Новом Саду, са молитвеним жељама за њихово оздрављење. У амфитеатру Клинике за педијатрију Института, пакетиће су примили професор др Слободан Спасојевић, заменик управника Клинике за педијатрију, Андријана Барјактаревић, главна сестра Клинике за педијатрију, и Татјана Манојловић, васпитач Службе за дечју хематоонкологију. У име Добротворне установе Епархије бачке, дарове љубави и подршке оболелој деци и њиховим родитељима уручили су протојереј Бранислав Мркић, настојатељ капеле Светог апостола Луке при Клиничком центру Војводине, и протонамесник Лазар Мајсторовић, управник Установе, који су захвалили управи Института и свима запосленима за жртвену љубав коју пружају деци на путу њиховог оздрављења. У име управе Института, професор др Слободан Спасојевић је Добротворној установи уручио захвалницу за гест љубави и пажње према оболелој деци која се лече и бораве на Институту. Ова акција је део пројекта Добротворне установе Епархије бачке под називом „За добро ближњегˮ, који се реализује уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Извор: Епархија бачка

Изложба "Рукописна књига у библиотекама Фрушкогорских манастира" отворена је у Дигиталном омладинском центру Градске библиотеке у Новом Саду, известиле су колеге из Радио-телевизије Војводине. Реч је о пројекту "Каталог библиотека фрушкогорских манастира" који траје 14 година, а чији су аутори библиотекари Весна Петровић и Дубравка Симовић. Пројекат се реализује под окриљем Српске читаонице у Иригу. Дубравка Симовић каже да су последње две књиге које су објављене од историјског значаја. Прва је "Каталог старе штампане књиге у библиотекама Фрушкогорских манастира",а сада се представљају рукописне. "Одлучили смо да последњу књигу која је толико драгоцена прикажемо и на изложби која може да се преноси и да обилази Србију како би људи видели шта се данас налази у фрушкогорским манастирима. Претпостављамо да то није све од рукописа, али пошто се ради о дуготрајном послу, ако се пронађе још публикација, правићемо проширено издање. У Манастирту Беочин открили смо књигу из 1399. године. Ради се о Стиховном прологу за мај, јун, јул и август који је преписао епископ Марко у Пећкој патријаршији. Сматрало се дуго да је изгубљена", истиче Дубравка Симовић. Весна Петровић која је осмислила пројекат каже да је повод било 500 година од постојања манастира Крушедол. Идеја је да се оснивају библиотеке у манастирима, да се обрађују манастирске књиге и да се промовише културно благо. "За ових 14 година рада уредили смо 14 манастирских библиотека. Када смо почели на Фрушкој гори је било 16 манастира, а сада их има 23. Како се рађају манастири тако ће се формирати и библиотеке. Набавили смо више од 20.000 књига, а када смо почели било је десетак хиљада. Сваке године организујемо стручне скупове у манастиру Велика Ремета и штампамо каталоге и зборнике радова са ових скупова. Један је управо овај који представљамо, а који је културно добро Србије од изузетног значаја", каже Петровић. Извор: Радио-телевизија Војводине

,,Ако се у некоме у толикој мери Христос примио и оваплотио и донео плодове у роду нашем - то је Свети Сава. Често ћемо на данашњи дан чути разне похвале и епитете шта је то све Свети Сава учинио за свој род, па ће тако неко истицати да је он био дипломата, неки да је био миротворац, трећи да је био Просветитељ, неки ће нагалашавати да је био Епископ, Архиепископ који је издејствовао аутокефалност за Цркву Христову у српским земаљама. Све то је несумњиво тачно и историјски потврђено, али оно што је Светог Саву учинило великим, није ни дипломатија, ни миротворство, ни просвета, него је Богочовек Христосˮ рекао је Епископ хвостански Јустин беседећи на литургијском сабрању на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Празник Светог Саве, првог српског Архиепископа, 27. јануара 2022. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду молитвено је прослављен у праклису Светог Јована Богослова светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, уз саслужење више презвитерâ и ђаконâ. После прочитаног зачала светог Јевађеља, епископ Јустин произнео је празнично слово о великом српском светитељу, наглашавајући његов значај и допринос Цркви Христовој. На самом почетку беседе епископ Јустин се осврнуо на јеванђељску перикопу о Пастиру добром, која упућује и говори о Богочовеку Христу. Епископ Јустин је подсетио да није без разлога Црква установила да се на празнике Светитеља, Божијих угодника који су се прославили у епископском чину, читају оваква Јеванђеља, јер сваки епископ својим бићем, делима и служењем сведочи Христа распетог и васркслог. Епископ Јустин је све пристуне подсетио на речи Патријарха Павла да будемо људи, што је задатак и мисија свих нас - да будемо људи Божији, објашњавајући да то заправо значи да једни друге волимо, да једни другима праштамо, да једни другима помажемо, да једни другима не завидимо, да једни друге не оговарамо, то је оно на шта нас је позивао Свети Сава. ,,Од тога колико смо ми блиски Христу, колико ми волимо Бога и ближњега свога, и колико делимо и сведочимо ту љубав у овоме свету – то је уствари показатељ и духовног стања нашег народа, јер ми смо светлост свету и со земљи. Ако со обљутави, неће бити за друго, него да се проспе и избаци напоље. Дакле, прво себе да просвећујемо, као што је и Свети Сава отишао, побегао, на Свету Гору, отишао из свог рода, да би себе преобразио, да би себе уподобио Богочовеку Христу, и онда се тек вратио и просвећивао свој народ“ истакао је у својој надахнутој беседи епископ Јустин. Након свете архијерејске Литургије преломљен је славски колач и освећено славско жито. Извор: Телевизија Храм

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија изговорена 9. јануара 2022. године, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, крсне славе Републике Српске, на светој Литургији у Саборној цркви Христа Спаситеља у Бања Луци Драги Владико, браћо и сестре, хвала вам на топлом дочеку, на дочеку отвореног срца, на дочеку са љубављу овде у Бања Луци, у центру Републике Српске, овде где се слави име Божје, где се слави име Христово. И отуда и није могло бити другачије него да ме овде дочека ширина ваших срца и ваше душе. Ја сам дошао на други дан Божића. Данас је трећи дан Божића и истовремено празник Светог архиђакона и првомученика Стефана, који је заштитник Републике Српске. Када кажемо Република Српска то није апстрактан појам. Република Српска је презиме за многе људе који имају своје име, за многе православне хришћане који живе на овим просторима и зато када говоримо о слави Републике Српске, ми говоримо о вашој слави, о изражавању ваше вере у Живога Бога, у светост Цркве Његове и светитеље Божје. Дошао сам овде заједно са браћом архијерејима када још увек осећамо радост празника Рођења Христовог, кад се још увек поздрављамо речима: Мир Божји! Христос се роди!. Заиста се роди Господ, браћо и сестре, и у том Рођењу живога Бога, у Његовом доласку међу нас, Он открива и показује и доказује ко је као живи Бог, али у исто време показује и открива какви ми људи требамо да будемо. Показује нам да је Он љубав по својој суштини и да је увек са нама и на нашој страни независно од тога колико ми по својим немоћима и слабостима понекад посрћемо, падамо или бирамо путеве који нас воде од Њега, који је смисао нашега постојања. Христос је дошао да покаже да је Он смисао нашег постојања и у том контексту открива шта је наш циљ. Открива нам да је узалуд човеку ако задобије и читав свет, а души својој науди, изгуби своју душу. Узалуд му је и ако стекне сва богаства овог света. Узалуд му је ако буде најславнији у овом свету уколико изгуби Христа који је смисао постојања читавог људског рода, а и свакога од нас понаособ, јер шта год да јесмо, шта год да имамо, ако мислимо да нам то може обезбедити суштинску и дубинску сигурност - варамо се. Најбољи могући доказ су они који много имају и који су веома славни, који употребљавају безбројна обезбеђења да би сачували то што имају и да им неко не би узео или поткрао од тога што имају. И не само то, него и умножавају све више и више то што имају, јер иако имају толико да не знају шта ће од тога, да им се врти у глави и уму од лудила у правом смислу те речи, они непрестано имају потребу да имају све више и више. Имају све дубљу и дубљу глад , јер то што је материјално и пролазно није могло да задовољи кратер дубински који има жеђ, ево опет, за смислом. Није циљ пре свега имати него бити, како су многи говорили. Потреба је наша да имамо смисао и онда када нам иде од руке и онда када нам не иде баш како смо замислили. Да ли имамо смисао у своме животу зависи од разлога и циља који смо поставили себи као тачке које нас воде кроз Сциле и Харибде овога света. Господ је, браћо и сестре, дошао међу нас да буде наш смисао, да покаже да без Њега ништа нисмо и да ништа немамо. Шта ми поседујемо? Па ни свој живот не поседујемо, наиђе једна прехлада, најблажа, па све до епидемије и сви смо изгубљени. Страх почиње да управља нашим животима, други су нам сметња, бежимо од њих. Зар је то лепота и радост живота? Господ је, дакле, дошао да нас умири, да нам донесе мир, али да покаже да је тај мир могућ једино онако, браћо и сестре, како ви данас сведочите вашом вером овде у Републици Српској, изабравши да Дан Републике Српске посветите једном светитељу Божјем и то не ма којем него архиђакону и првомученику Стефану, ономе чији је живот био служење другима. Ви сте се, дакле, определили да Христос буде ваш смисао, да Он буде ваш живот, да Он буде ваш мир, а Он нам је показао да је истински и прави мир. У времену у којем се родио било је, као и данас, мноштво сукоба, непријатељстава, погибија, убистава, наметања силом модела живота који не одговарају многим појединачним људима и заједницама. У то време када су цареви мислили да одлучују о добру света и о људима, у пећини далеко изван сваке метрополе, у тишини, рађа се Господ наш и показује шта је центар света. Центар света је тамо где је Господ живи. Та Витлејемска пећина постала је центар универзума, читаве историје и вечности и Господ је ту показао да је Он мир, а да ми мир можемо имати само уколико смо љубављу везани за Њега. Тај мир нам долази онда од Њега уколико знамо да нема те силе света која нас може покорити ако смо са Христом. Сетимо се само Вукашина из Клепаца. Злотвор му одсеца један по један део тела у злогласном Јасеновцу, а он без бунта, без незадовољства у односу на Бога, са миром у односу на злотвора изговара речи: Само ти дијете ради свој посао. Зар је то могло доћи од човека, од његове силе и снаге? Наравно да није. Та сила и снага управо је сила благодати Божје, сила Витлејемске пећине, и зато је, браћо и сестре, апостол Павле могао да каже: Онда кад смо слаби тада смо јаки. Да, онда кад смо свесни да ма колико смо моћни, заправо смо најслабији људи ако немамо заједницу са Богом, веру у Њега и Његову помоћ. Онда када смо и најмањи, мали у односу на огромне и велике, ако знамо ко смо, ако знамо своје име, ако знамо своје презиме, као што га зна и Република Српска, а то је Свети архиђакон и првомученик Стефан, ма колико мали и слаби - тада смо јаки. Јаки смо благодаћу Божјом, јаки смо заједницом са Богом, јаки смо љубављу пре свега међусобно, у породици. Не можеш волети никога и ништа ако не волиш своје родитеље, своје претке; не можеш волети никога и ништа ако не волиш своју децу, ако муж не воли жену или жена не воли мужа. О каквој онда љубави према било коме и о било чему говоримо ако не волимо онога који је ту поред нас и који нам је дат да њему посведочимо да смо верни Христу. Браћо и сестре, И моји су корени овде и знам добро своју ђедовину и знам да је ту на том месту дубоки корен вере православне, вере хришћанске, а исто тако и на сваком центиметру ове дивне, благословене земље, а најпре благословене вама људима који сте положили веру у Христа на почетку сваког вашег дана, на почетку сваке ваше мисли, на почетку свих ваших трудова и међусобних односа. Ако је љубав оно што нас везује, љубав према Христу и мир који добијамо од Њега, сигурно је онда да ћемо ту љубав и тај мир сведочити и свима другима који се на другачији начин моле Богу, који имају другачије презиме и који имају друге и другачије празнике. Овај народ као народ Христов јесте народ мира у истинском и правом смислу, а не као они који реч мир употребљавају више него било коју другу реч - рекао сам и синоћ - а у исто време више него ико производе оруђа смрти. Замислимо се! Са једне стране нам причате о миру, а са друге не само да производите оруђа смрти, него их продајете за веома веома велике паре и од тога градите своје империје, градите своје палате, али оруђе љубави у вама је угашено! Срце вам је скучено, јер није Витлејемска пећина, није место где се рађа Господ наш Исус Христос! Браћо и сестре, мир наш је Господ и ми не чекамо боље време, као што је говорио Свети владика Николај, ми чекамо Христа. Његов мир хоћемо! Нека би Господ дао нама - данас овде сабраним у овом светом храму љубављу нашег владике Јефрема и молитвама отачаствених архијереја - чврсту свест о томе да смо Христови, да је Он наше име и презиме, почетак и крај. Нека би Господ дао да се Његова љубав усели у срца наша као што се уселила у срце Светога Стефана Првомученика, па је том љубављу и онда кад му је неко наносио зло могао да каже: Немој им Господе то урачунати у грех. Нека би Господ дао да наше срце постане Витлејемска пећина, а онда ће постати центар света, постаће палата која може да смести у себе све људе без обзира ко су и шта су, палата која ће бити спремна да тражи опроштај и свима све опрости, али да буде своја. Нека Господ да нама овде сабранима тај мир Христов, али исто тако, браћо и сестре, свим вашим сродницама, свој нашој браћи и сестрама који живе овде у Републици Срској, који живе у Босни и Херцеговини, који живе и у Црној Гори, и у Хрватској, и у Србији и на свим просторима где нас има и на свим континентима где нас има. Нека нам да Господ свој мир, али нека да и свим другим људима и своју љубав и своју радост да бисмо онда ми заједно са Светим Стефаном, Архиђаконом и Првомучеником, којег данас славимо по тридесети пут овде у Републици Српској као славу Републике Српске, славили и Име Божје, Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Срећна слава и нека вас Господ благослови! Извор: Инфо-служба СПЦ

У недељу 26. по празнику Силаска Светог Духа на Апостоле, 19. децембра 2021. године, на дан празновања светог оца Николаја мирликијског чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у храму светог краља Јована Владимира. Преосвећеном владици Јустину саслуживало је свештенство ове београдске светиње која се налази у београдском насељу Медаковић. Благољепију евхаристијског сабрања допринело је умешно појање хора који сваке недеље и свакога празника, једним устима и једним срцем прославља Господа свога, делатно понављајући речи из предначинатељног 103. псалма: Појаћу Господу своме докле постојим. Епископ хвостански је у својој архипастирској омилији после прочитаног Јеванђеља о безумном богаташу, поучио сабране рекавши: Проблем овог безумног богаташа била је његова похлепа, његов необуздани егоцентризам који је био сав усмерен на самога себе. Он је планирао како да њему буде добро, како да он оствари своје планове, заборављајући да је наш живот и све што имамо у овом животу, веома ограничено, има рок трајања, а на крају ништа од тога није наше, него је дар Божји, поучио је Епископ Јустин. Настављајући своје поучно казивање, викарни Епископ хвостански је подсетио на правилан хришћански став према богатству: Сами по себи ни сиромаштво ни богатство нису ни спасоносни, нити пагубни, они су неутрални. Какви ће нама бити сиромаштво или богатво, зависи од нашега става према једноме или према другоме, јер је у хришћанском контекту богатство је добро уколико се ставља у службу ближњега, рекао је Епископ хвостански Јустин и закључио: Потребно је да се богатимо Богом, јер то и значи бити истински богат, као што је човек богат Богом био и свети отац Николај. Извор: Телевизија Храм