Претражи Живе Речи Утехе

Моја лекција је прилично специфична и говори о теми истине и милости у психотерапији. Ми видимо да ипак не постоји никаквог таквог глатког и мирног односа између психологије и религије – када срна и лав леже заједно и грле се. Овако ја видим проблем: када се припремамо за психотерапеутски рад, ми очекујемо да ће сада у нашу ординацију ући човек са својом патњом, са конфликтима, уопште са неким животним проблемом. Он почиње да говори и ми се убрзо налазимо не само пред проблемом, већ и пред грехом. И како бисмо требали, седећи у психотерапеутској столици, да се односимо према овоме. На пример, жена са јучерашње консултације (удата жена) говори о њеној афери са ожењеним човеком који има троје деце, све тајно је постало јавно, што прети уништењем две породице. Она то назива заљубљеношћу, романсом, љубављу. Она је верујућа особа која иде у цркву, али то не назива прељубом. И… можемо ли ми овде да саосећамо са њом? Да, ми можемо дочарати себи то стање збуњености, страха од губитка свега… Можемо разумети њен осећај кривице који има. Мајка јој је рекла: „Не препознајем те, као да ми ниси ћерка. „Шта ти је, мама, шта причаш глупости, чини ти се.“ Али у души говори њој, и себи: „И ја саму себе не препознајем“. Она осећа да губи себе и да губи све. И ми можемо да саосећамо са тим. Али ако у нашем односу постоји само једно: саосећање, милосрђе, утеха, тада ћемо изгубити унутрашњу срж истине. А ако нас, напротив, не дај Боже, занесе удесно и видимо у томе само грех, само блуд, онда ћемо се наћи у позицији оцењивања, осуде, неког хладног, глупог моралисања. И ово је изазов нашем терапеутском ставу, који је, као што сви знамо, заправо главни целебни фактор. Да наведем пример из Достојевског. Чувена епизода Раскољникове исповести Соњи Мармеладовој. Он /Раскољников/ пред сам разговор даје Соњи један морални задатак да реши. Тиче се проблема са Лужином, који је управо умало убио Соњу и целу њену породицу. Раскољников говори: „Када бисте унапред знали све Лужинове намере и знали да би деца и Катерина Ивановна могли умрети, и ако би све то било препуштено вашој одлуци: да ли он или они да живе у свету, односно да Лужин живи и чини своје гадости или да живи или умре Катерина Ивановна, како бисте онда одлучили – ко од њих да умре?“ То је, да тако кажемо, једна литературна историја, а њена унутрашња логика је следећа: ако Соња чак и у мислима може дозволити себи да каже – да, овај нитков нека умре, а моји ближњи да остану живи; ако она, макар сакривено у својој души, дозволи себи ову могућност на преступ, онда ће бити иста као и ја, могу јој признати свој злочин; а ако одлучи да нека умиру њени ближњи, значи да она издаје своје ближње. Ову нерешиву дилему Соња разрешава јеванђељском једноставношћу – она одбацује саму лажну основу питања. Она каже: „Не могу ја да знам Божији промисао; и ко је мене овде поставио за судију да одређујем: ко треба да живи, ко не“. Мислим да се из ове епизоде могу извући веома важни закључци, важни концепти драгоцени за психотерапију. Соња веома саосећа Раскољникову. Веома му је захвална, он ју је заиста спасао. Али да је она у том тренутку кренула путем свог саосећања и своје захвалности; и оставила по страни истину, изгубила би своју позицију сапреживљавања (co-experiencing). Позиција сапреживљавања је важан појам за наш терапеутски рад; и чини ми се да се у њој, на неки начин, морају срести милост и истина. Још ми се чини да је у психотерапији, а можда и у животу уопште, однос милости и истине прилично драматичан. Могли бисмо размишљати овако: „Да, наравно, добро би било, како каже псалам, да се сретну милост и истина, и да се правда и мир целивају[1], али, у крајњем случају, ако не останемо у истини, код нас ће тада остати сажаљење, милост… Испада, да ако изгубим истину, онда губим и способност на истинско саосећање и истинско милосрђе. И као Соња – да није остала у истини, она би изгубила шансу да спасе од духовне и душевне смрти душу Раскољникова. Наравно, треба да се подсетимо да стајати у истини у психотерапији уопште не значи стајати у такој светлој непогрешивости. То значи – стајати у некој таквој обнажености своје недостојности, јер, уопште говорећи, сви греси од којих пате наши пацијенти нису нам познати из неких тамо књига. Сваки од њих ми препознајемо у свом животу, осећамо у својој души. Али ако ја изгубим милост у психотерапији, ако не могу да саосећам, да се солидаришем и да плачем са оним који плаче, онда ствар стоји тако: „Шта да кажем, бар ми остаје истина, па добро, нека је и хладна, строга, али је бар истина“, зато што, губећи милост, ја остајем не са истином, него са неком неправедном осудом другог. Уопште говорећи, мислим да би сваки психотерапеут могао у себи да узвикне: „Несрећни ја човек! Милост и истина морају да се сретну у нашем раду, у нашој души, а како то постићи не знам.“ https://poznajsebe.wordpress.com/2021/11/18/milost_i_istina/

На празник Преподобне мати Параскеве Свете Петке, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света Литургија. Началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић, протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Лека Вујисић. Вјерном народу празничним словом обратио протојереј Предраг Шћепановић. Отац Предраг је између осталог говорио о значају овог великог празника у нашем народу као и о значају суштинског прослављања крсне славе. “Није довољно да славимо Свету Петку традиционално, него треба да се и запитамо какав је био њен конкретан живот, њено житије. Треба да се запитамо, каквим је она то врлинама угодила Богу да је Бог толико прославио у свијету да се милиони људи годишње поклањају њеним светим моштима у Румунији – граду Јашију“, рекао је он. Он је и подсјетио све присутне да је Света Петка велика помоћница, заступница и заштитница свих оних који је душом призивају и прослављају као своју крсну славу : “Она јесте заштитница жена, монахиња и дјевојака, али је и заштитница свих нас који свим срцем и душом призивамо њу, који је славимо као своју крсну славу. Нека би Бог дао да њени пост и молитва буду и нама путоказ у овоме свијету који у злу лежи, у свијету који је прогласио човјека за само-идола, у овоме свијету у коме харају болести, разводи бракова и многе друге девијације.” Он је додао да је веома битно да се вратимо Христу који је истински лијек бесмртности и угодницима Божијим који су нам истински путокази правога живота. “Дај Боже да се вратимо извору исцјељења – да се вратимо Христу лијеку бесмртности и светитељима који су путокази наши да са овога пута Христовог не зађемо. Што је тамнија ноћ овога свијета, то су сјајније звијезде, а једна од тих звијезда у сазвјежђу Божијих светитеља је и преподобна мати наша Параскева – Света Петка”, поручио је свештеник Предраг Шћепановић. БЕСЈЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА ПРЕДРАГА ШЋЕПАНОВИЋА Протојереј Мирчета Шљиванчанин је најавио да ће сјутра, 28. октобра, са почетком у 8 часова, у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, Свету Архијерејску Литургију са свештенством и вјерним народом служити Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерикански г. Кирило. Током Архијерејске литургије Владика Кирило ће рукоположити свог клирика – рођеног Колумбијца : ђакона Естебана Диаз Ниња (Esteban Diaz Nino) у чин презвитера. Борис Мусић извор View full Странице

Пост треба да нас опомиње на покајање, на виша размишљања о себи - да исто онако како се лишавамо мрсне хране, да се чувамо и лишавамо рђавих мисли. Јер прво се у човеку роди мисао, па се после мисли реализује дело. -Дакле, да се чувамо рђавих мисли, да би се сачували рђавих дела. Да сачувамо и своје очи и свој ум од свега онога што нас од Бога удаљује, а да се држимо заповести Божјих и онога чему нас учи Јеванђеље. Богу треба да се приближимо својим животом, јер хришћанство није нека теорија или неки философски правац. Хришћанство је живот, поручио је Патријарх српски Иринеј и додао: -Када живимо како нас Црква учи, како нас Јеванђеље учи - онда смо хришћани! А не да се хвалимо: Ја верујем! или Ја славим! како ми Срби то обично кажемо и тиме сматрамо да смо све испунили. Морамо живети хришћанским животом! А какав је хришћански живот Господ нам је дао прилике да научимо од наших светих, оних који су Богу угодили. Имамо Светог Саву, Светог Симеона, Светог Василија Острошког, Светог Прохора Пчињског и безброј светитеља и угодника Божјих на које можемо и треба да се угледамо како су они живели и Богу угодили и како их је Господ прославио не славом овога света, јер она је пролазна, него вечном бесмртном славом, славом у Господу нашем, поручио је патријарх Иринеј. Извор: ТВ Храм View full Странице

Једном приликом сте рекли да вас „забавља да нервирате вернике“. Kако бисте и чиме изнервирали челнике СПЦ? Шта им замерате? Мене је мало прошло то са нервирањем верника. Од како сам написао „Бог се никад не смеје“ и од како сам с терена атеизма склизнуо на политички терен. Посебно ме нервирање СПЦ минуло, кад видиш какви су католици и муслимани у непосредном окружењу стварно те прође жеља. А сад сам себи пронашао и нову занимацију која ме више забавља – да нервирам другосрбијанце. СПЦ замерам што није на висини историјског тренутка, што није довољно блиска својим верницима, што се издаје за морални ауторитет а у својим редовима има гомилу у најмању руку морално упитних људи, што није интелектуалнија (њени највиши званичници често дају изјаве које нису приличне ни сеоским поповима у најзабитијим парохијама), што се не бави прозилетизмом међу домаћим муслиманима, што није ангажованија у хуманитарном раду, ни издалека онолико колико би могла, и на крају, што нема јасно дефинисану естетику деценијама уназад. Уз ту и тамо понеки изузетак, сакралне грађевине које последњих деценија ничу ко печурке после кише су естетски ужасне. Део интервјуа Александра Ламброса дат за Еспресо.рс http://www.espreso.rs/vesti/drustvo/174453/aleksandar-lambros-mislio-sam-da-su-srbi-urodjeno-skloni-primitivizmu-da-je-srpski-folk-vece-smece-od-hrvatskog-popa-to-su-drugosrbijanska-srnja