Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'књизи'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. О књизи "Рођен сам да верујем", аутора Уроша Тихомировог Јоксимовића, осамнаестогодишњака из Берана који има церебралну парализу, говориће се у недељу, 3. новембра, у манастиру Богородице Тројеручице под Авалом. Детаљи су на плакату поред. Извор: Радио Слово љубве
  2. Представљање књиге "(Пост)истина (пост)демократије", аутора проф. др Давора Џалта, биће у уторак, 1. октобра, у 19.30 часова, у малој сали Коларчеве задужбине. Како је аутор казао за Слово љубве, књига је избор текстова на различите друштвено-политичке теме, међу којима су религијска сфера, медији унутар демократског система, сам појам демократије и њеног реалног садржаја, идеологије, до дехуманизације човека: "Најдрагоценије је данас да поново правимо просторе аутентичног сусрета и разговора..." - поручује др Џалто. Из "Јутра" - др Давор Џалто о новој књизи: Цео разговор са проф. др Давором Џалтом: Из "Јутра": Проф. др Давор Џалто - Црква је ту за отвореност ка свима Извор: Радио Слово љубве
  3. Представљање књиге "Анђео на Земљи", по истинитој животној причи Горана Филића Гогца (56) - човека у чијим грудима већ пет година куца срце другог човека, биће приређена у Београду, у четвртак, 21. марта 2024, у Деканату Медицинског факултета у Београду, у 12 часова. Горан, рок музичар из Смедерева, након успешне трансплантације срца 21. марта 2019. у Београду, успео је да упозна племениту породицу свога донора. Аутор књиге је доцент Тања Милосављевић, доктор лингвистичких наука, лектор српског језика у Француској, преводилац и публициста. Представљање књиге ће бити у Смедереву 22. марта, у 19 ч, у Центру за културу. ** Радио Слово љубве ће ускоро најавити када ће слушаоци моћи да чују разговор са Гораном Филићем Гогцем. Извор: Радио Слово љубве
  4. Не постоји тако јасан и очевидан пресек личног и друштвеног од писане речи која претендује на то да буде више од пуке технике комуникације. Пишемо да би нас читали, дакле, обраћамо се другима, и то непознатима, а, опет, шта год да пишемо, пишемо о себи. Рекао бих да је писање произведено оним што се у Јеванђељу назива сувишком срца. Тај сувишак је оно што не можемо задржати за себе, оно што наше срце другачије не може да преради и што се углавном не уклапа у априорне категорије доброг и лошег или лепог и ружног. Ипак, то не значи да писање нема дубоко етичко и естетско значење. Штавише, верујем да је управо супротно; кроз писање тај сувишак, суфицит искуства и дефицит значења, добија своје етичко и естетско обличје и саопштава се. У том смислу је писање чак императив, а не привилегија; катарза је неопходност, оно због чега смо у стању да мислимо како смо више од звери коју видимо када год се, без шминке и покривала, погледамо у огледало. Међутим, катарза је неодвојива од трагедије. Херој се мора сударити са судбином, без обзира на то да ли је она божица Ананке, њена колегиница Тихе или какво људско замешатељство. Живот не настаје у том судару, али само у њему он постоји јер само у том судару живот нешто значи. Човек је, уколико није звер, управо биће одређено значењем, жељом да означи и да значи и да тиме трансцендира самога себе. Но, судари и сукоби се ту не завршавају; читава ствар тек почиње јер ни са чим се не сударамо тако снажно као са значењима, нарочито са онима која нису (више) наша, и ни око чега се другог не споримо тако страсно и дуготрајно. Невоља са значењима је и у томе што је звер у нама научила да се њима служи као средствима за остварење својих зверских интереса, како би нахранила, а не излечила, своје зверске фрустрације. Управо је ово оса око које се, верујем, врти читава „интелектуална историја“. Њен садржај је, наиме, борба између комуникације, човечије потребе да себе саопштимо другоме, и интереса, односно зверског нагона да потчинимо другог. Или, другачије и једноставније речено, између истине и лажи. Фикција је, у неким важним аспектима, бољи оквир за улазак у овај обрачун од трактата. Фикција аутора ставља у позицију апсолутне одговорности. Ствари је много лакше назвати правим именом када се ослободимо такозваних „стварних“ имена и назива која стварају шум који смо навикли да држимо за живот. Управо то сам покушао са „Васкрсењем“. Ствари треба оголити, себе треба оголити, имена свести на релације – ово је, између осталог, једна од основних лекција теологије. Оно што остане је, ма колико мрачно и безнадежно деловало, оно са чим заиста располажемо, оно од чега једино можемо да покушамо да изградимо себе, свој живот. Фикција нас ставља у позицију Демијурга који из хаоса, у којем не постоји граница између бића и небића, ствара поредак, космос, тако што из себе ствара меру, тако што својим одразом у огледалу, без шминке и покривала, мери и означава оно што га окружује, а тиме и самога себе. „Васкрсење“ је, у том смислу, мој покушај да испричам причу о нама, да означим и измерим оно што живимо. О нама? Ми живимо? Ко смо то ми? Себе сматрам родољубом. Хтедох да кажем и „у недостатку боље речи“, али схватам да је то излишно. Боља реч не постоји; то што ова делује архаично, понекоме и излизано, више говори о томе колико је излизано управо ово што живимо. Излизано и упљувано. Никада нисам био индиферентан према своме пореклу. Штавише, пасионирано сам се бавио њиме, од најранијег узраста. Волим народ којем припадам и та љубав је, чак и када то не желим да прихватим, једна од главних сила која обликује моје биће. Не волим га зато што мислим да је бољи од других. Напротив, знам да није. Волим га онако како се воли језик, река, пропланак, воћка, јер све то у мом унутрашњем свету, поготово како старим, све више задобија лице и говори. А када је језик обезначен, када реком плови смеће, када се на воћки на пропланку вијори пластична кеса, као каква застава пропасти, то ме боли. А нарочито ме боле кости које су расуте под тим пропланком. Због тог бола пишем. Но, како се зове то што живимо? Поново, бојим се баналности, бојим се да су наше уши постале одвише тврде, да смо навикнути на зло и лишени жеље да га као такво и означимо. Проблематизовати национализам данас, готово четрдесет година након што се вратио на сцену и усред духовне пустоши коју је тај повратак донео, и даље готово гарантује оптужбу за (мало)грађански презир према сопственом народу. Но, и та оптужба, тај „одбрамбени механизам“, то чешкање по ушима једне токсичне колективне фрустрације, део је пакета. Јер национализам није тек (пренаглашена) емоција; реч је о манипулацији емоцијама која за циљ има успостављање и одржавање политичко-економског система који се све више открива као некаква бизарна мешавина капитализма и феудализма. Отуда банализација. Слике и повести из колективне свести прва су жртва те манипулације. Зато је и пример банализовања једног заиста утемељујућег мита какав је косовски морао наћи своје место у „Васкрсењу“. И не само банализовања, већ силовања. Укратко, немам мисију, већ осећам одговорност. Ето, зато пишем. Извор: Blic (dodatak Pop & kultura), 12.3.2024, str. 18. https://teologija.net/zasto-pisem/
  5. Епископ будимљанско-никшићки г. Методије – Ријеч о књизи “Писма Шмеман – Флоровски 1947-1955” Из књижевне и личне заоставштине протојереја Георгија Флоровског и протојереја Александра Шмемана пред читаоце је, од издавача Епархије будимљанско-никшићке „Свевиђе“, стигла књига њихове кореспонденције у периоду од 1947. до 1955. године. У овој књизи на преко 300 страна, коју је приредио и позлатио протојереј–ставрофор Слободан Јокић, поред сабраних, сачуваних и доступних писама ова два великана православног богословља, налази се обимна и организована материјална и духовна подршка читаоцу за пуно и дубоко разумијевање контекста и безбједног улаза у преписку, јер се пуноћа љубави аутора књиге Павела Гавриљука, једног од водећих теолога данашњице, побринула да нашим учитељима ништа не замјеримо и кроз ово приватно њихово „Рибање и приговарање“ (Петар Хекторовић) још их више разумијемо и заволимо, а кроз њих коначно сагледамо знане нам и незнане путеве вјере и несагледиву Тајну њених меандара кроз вријеме. Композиција књиге Писама, обликована најприје на тематској основи, а потом, хронолошки, омогућава да се у низу различитих тема и догађаја који су преписком обухваћени, успостави пријеко потребно разумијевање њиховог живота и рада. Реконструкција Флоровскове и Шмеманове преписке представља прави истраживачки и стваралачки подухват, те можемо слободно рећи да је теолог Павел Гавриљук у овој књизи више од аутора. Он је трећи и с трећим се отвара Пут. Сам Гавриљук свједочи да му је било важно да исприча причу о теологу 20. вијека, нарочито дио који се односи на руску емиграцију, те је користио Флоровског и Шмемана као прозор у тај свијет. Полазећи од околности живота самог, ова преписка показује изнутра и из највеће могуће близине два живота посвећена православном богословљу и неодвојиви су од њега. Животи који истовремено почивају на етичким захтјевима и на духовним принципима датим у јединству свакодневног живота и створеног дјела. Сачувана писма освјетљавају како вријеме у коме су писана, тако и оне који су их писали у конкретним историјским, друштвеним и приватним околностима, али и све оне с којима су долазили у додир, њихове сараднике и савременике, пријатеље и сапутнике. Настала и ишчитана спорадично, како то писма писана конкретним поводима, дозвољавају, та нехотична биографија одаје утисак спонтаности и одсуства накнадне памети, животности и аутентичности. У томе је нарочита драж и значај ове преписке. Исписана из прве руке, и у даху и у тренутку, ова биографија из писама носи обиљежје повода и времена у коме је настала, без накнадних рационализација. Страстан и проницљив саговорник, тада млади Шмеман, распиривао је тај однос који је већ угледни и искуством прекаљени Флоровски радо прихватио. Писма као књига разговора два велика ума узбудљиво је свједочанство о њиховом богословском раду и прегалаштву, размишљањима, настојањима, о борбама и изазовима пред којима су се налазили они и њихови савременици, нешто попут објаве историје у животима људи, попут објаве општег у индивидуалном. Ми овдје, у ствари, препознајемо анализу друштва из личног искуства која такође освјетљава и свједочи о узајамном реципроцитету теорије и индивидуалне историје. Тијесна је повезаност субјективног искуства и социолошко-теоријске перспективе коју можемо тумачити као дијагнозу времена међу руском емиграцијом у том периоду. Писма су, стога, попут докумената проживљене историје и увијек упућују изван онога што је субјективно доживљено комбинујући историјско и лично искуство изражено кроз метакоментаре, различите дискурсе и асоцијативност. Управо је писмо платформа која пружа могућност различитих читања, „зато што је за умјетничко дјело типично да се оно поставља као неисцрпни извор искустава која, освјетљавајући га, изазивају помаљање његових увијек нових видова” (подсјећа нас Умберто Еко). Те и ову преписку између два протојереја лако можемо читати и као исповијест или проповијед, односно, као „вољну вербалну радњу, гдје се откривају дјела, ријечи и помисли, директно, без стида, пред духовним оцем“, бивајући једновремено, као и православна проповијед по својој природи „еклисиолошка, христолошка, спасоносна и корисна за душу“. Затим, писмо и као посланица са византијског амвона, вазда на узлазном духовном путу духовништва или, како Руси више воле, старчества. Закон духовног руководства и очинства свагда је налаган на пастире Цркве и он се природно успоставља на бази духовне глади између духовно искусног оца и његовог духовног и бунтовног сина. По Божијем промислу кроз сусрет физички или духовни људи улазе у однос, и то је трећи, нови чинилац тог скупа. Јер, љубав искључује монолог и монопол, односно, „дијалог је сам живот Цркве. Пуноћа, цјеловитост, радост, величина и љепота живота Цркве и појединца јесте у дијалогу“ (да парафразирам о.Радована Биговића). Као књижевна врста, према самој дефиницији, писмо представља форму комуникације којом се изражавају мисли, осјећања, описује низ догађаја или воде философске дискусије. Зато и велимо да најважнија особина писма као књижевног или полу-књижевног жанра јесте његова дијалошка природа. Без обзира на то да ли је оно личне или пословне провенијенције, формално или неформлно, њиме се скоро увијек захтјева одређени одговор онога на кога је адресирано. Управо та динамичка структура епистоле/писма понајвише доприноси да се она данас посматра као реторички, али и као књижевни жанр. Не губимо из вида, и молитва такође има дијалошку природу, те нас овај разговор два богослова наводи и држи на пољу духовног општења, односно, ондје гдје је и онда кад је прототекст предмет међутекстовног надовезивања и основа стварања метатекста. Сама потреба њихова за разговором и духовним општењем је дубоко хришћанска. Хришћанска вјера подразумијева дијалог, комуникацију, отвореност за другог, за давање и служење другом: она је, „разговор, комуникација у љубави“ јер само љубав гарантује дијалог. Боље речено, она сама јесте дијалог. Први приручници за писање писама епистолари, настали још у античко вријеме, гдје је „најранији свједок који нам пружа сазнања о античкој теорији писма ПсеудоДеметрије, код кога је речено да су писма прије свега – пријатељска писма. Наиме, у то вријеме, за разлику од старијих колега и сарадника, код млађе генерације, нарочито код Шмемана и његовог окружења, Флоровски је изазивао дубоко поштовање. Треба нагласити да је лично познанство Флоровског и Шмемана на Институту било веома кратко и да је о. Александар познавао о. Георгија много више посредно, преко публикација, него лично. Онда, гдје се одиграо тај сусрет и вјечни загрљај Петра и Павла који још увијек траје? Шмеман предосјећа да се коначно помирење између њих једино може десити у есхатолошкој перспективи, пише Гавриљук. Посланица, како појединца, тако и Цркве, усмјерена је увијек на остваривање дијалога, И мисија сваког хришћанина састоји се у томе да прихвати, умножи славу Божију и постане њен заједничар. И сам Шмеман у том смислу говори о својеврсном „мисионарском императиву“, о мисији као прокламацији и удионичењу у есхатону, који је увијек сам по себи биће Цркве, тачније, једино њено биће. Црква као мисија јесте – оно што даје овом времену његово право значење и историји њен прави смисао. Мисија је она која даје људској одговорности у Цркви њену вриједност, чинећи нас сарадницима у дјелу Христовом“ (Шмеман). У том смислу, и ова кореспонденција плод је и дио мисије цркве Христове, одазив на њен позив, за њу и ради ње. Да је другачије, тај однос не би био орочен, као што се десило, јер је својеврсни Манифест послања у заједничком дјеловању испуњен. Није трајање мјера већ однос који је обогатио обојицу потребним и довољним за Истину и Вјечност, за реализацију унутрашње и спољне мисије Цркве, на свједочење Христа. „Тешко је замислити истинско Православље лишено снажног стремљења према васељенској мисији“ (како истиче архиепископ тирански Анастасије Јанулатос). Ово наводим управо због садржаја преписке наших протојереја и њихових настојања, брига, процјењивања околности и савременика, првенствено преданог и неуморног дјеловања у богословским хришћанским круговима од Европе до Америке. Послање Цркве није ван свијета или мимо свијета. Оно се не везује за ванвременске идеологије или некакав апстрактни свијет идеја. Присуство Православља је пророчко и есхатолошко, динамично и историјско. Оно поуздано зна да историјско кретање, спасење и живот свијета зависе од умјећа Цркве да оспособи свијет да прими снажно присуство љубави – и то сматрамо првим и водећим духовним и цјеложивотним настројењем наших дјелатника Цркве православне Флоровског и Шмемана. „Још једном сам са ужасом помислио – шта ће даље бити са Црквом, богословљем, нама? То је општа успаваност, злонамјерност и презир према свему што не потпада под рутину!“ (забринуто је писао Шмеман). Отисак и доживљај једног времена дат у Писмима кроз перспективу њихове преписке преплиће се са интелектуалним, моралним, друштвеним и духовним дилемама преломне епохе у историји свијета и народа. Код највећих међу нама у свим временима и свим приликама иза грандиозног духа и дјела који нас заслијепе, ми остајемо ускраћени да угледамо и сагледамо њихову једноставност и смиреност. Послушање које је обиљежило круцијалне тренутке у развоју богословске каријере Флоровског, када је потпуно супротно свом гласовитом темпераменту, „пријекој нарави” и „склоности ка сукобима“, у ситуацијама супротним његовим жељама и настојањима, приклонио се мишљењу и ставу старијег по чину и духу, не заборавивши да закључи колику му је то духовну ползу донијело и на прави пут извело. То се догодило, када је послушавши савјет Булгакова, Флоровски одложио писање дисертације о Соловјову у којој је намјеравао да се разрачуна с њим, као и онда када је настојао да предаје философију на Свето-Сергијевском институту умјесто Отаца Цркве, но после бројних недоумица и сумњи, ипак се сложио са Булгаковим и како се показало у будућности, кроз изучавање и предавање источне патристике, Флоровски је пронашао своје право призвање, за шта је заслужан првенствено Булгаков. И Шмеман, спрам свог младалачки наоштреног и запаљивог духа, циничних опаски и запажања појава штетних по православље, како се тада њему чинило, темом благодарности Богу и просвећене радости, која произилази из благодарности, прожео је читаво своје литургијско богословље. Такође, касније ће он жалити што је некада претјерано оштро критиковао своје учитеље, док је још био студент, покушавајући да се докаже на рачун таквих људи какав је, на пример, био суздржанији и мање склон сукобима Зјењковски. Но, доброжелатељност и дјелање из љубави и истинске вјере, увијек и свакоме отворе пут да своје ране зацијели и просија миром и мудрошћу. „Има неке промислитељне ироније“, наводи Павел Гавриљук, „у томе да је Шмеман био Флоровском исто оно што је Флоровски био Булгакову, „син”, који се побунио против „оца”. Но, Шмеман се као „син” понашао другачије од Флоровског, а Флоровски се као „отац” понашао другачије од Булгакова. Док је Булгаков нарочито цијенио оригиналност Флоровског, дотле овај није најбоље носио независан став младог Шмемана, што је опет била она божанска мјера на тасу потребном и неопходном за савршенство. И коначно, такви пламени духови горећи стваралачким жаром умију да опрље и себе и другога, но ватра у којој су калили свој дух и дјело по својој природи је неопалимаја и као таква превазилази моћи човјекове. Велика су одрицања лична и најближих потребна да би мисија изишла на Пут. С тим у вези сам и поменуо ове двије хришћанске врлине Флоровског и Шмемана, послушање и благодарење, позивајући и нас да никад не заборавимо да је први корак увијек и послиједњи, да је љубав темељ и постамент на ком подижемо себе и своје дјело. Уваженим професорима који ће данас говорити, препуштам тежи дио, но ја бих желио да апострофирам аутентични догађај који нам је донијела ова књига преписке, несвакидашњи догађај богат интелектуалним и лирским асоцијацијама. Читалац књиге сазнаће да је Шмеман молио и нагласио „да ова писма буду, наравно, међу нама“. Доцније ће рећи за о.Георгија: „Само знам да је у мом животу одиграо велику – и позитивну и негативну – улогу. Али, све је то ’приватно’ и ’лично’“. Или, кад је по смрти о.Георгија, Шмеман записао у свом Дневнику пошто је уснио сан: „Вечерас – сан о оцу Г. Флоровском. Са мном је добар, скоро њежан. Говорим му: ’Оче Г[еоргије], прије неколико година сам Вам написао писмо, јесте ли га добили?’ Он затвара очи и говори: ’Да, добио сам.’“. Чежња пријатеља једног за другим говори да је однос двоје људи попут ријеке понорнице, и кад га не видите – он постоји. Он је тајна за све људе, понекад и за оне који у њему учествују. Такође, они који су свједочили када је Флоровски на умору, повративши се у свјесно стање у једном тренутку, окружен блиским људима којима се обраћао на енглеском, одједном проговорио на руском и затражио да позову његовог пријатеља Шмемана. Љубав је тајна, браћо и сестре. И дио те љубави данас имамо пред нама благословом Божијим. У својим писмима Шмеман је искрен и интиман; „Разговор са Вама ми је веома потребан и тугујем због Вашег брзог одласка“, „Као и увијек, са нестрпљењем очекујем Ваша писма. До тада Вас поздрављам и молим Вас да ме не заборавите“ и друге сентенце којима млади Шмеман изражава приврженост и синовски однос према једном од „Светих отаца“ Флоровском, како је говорио, а овај прихватао изразе љубави: „Иако је веома тешко без Вас, и моја вјечита жеља је да радим заједно са Вама, поред Вас, под Вашим непосредним руководством. Завршавам, молећи да ме поменете у молитвама. Очекујем Ваша писма“, завршавајући писма увијек пригодним поздравом супрузи Флоровског Ксенији Ивановној и ријечима „С љубављу Ваш, Ал.Шмеман“. Исто тако, мада зрелије и суздржаније, Флоровски прати духовни узлет младог Вертера, истовремено остајући на позицији старчества коју је угодно носио: „Пишите чешће – на уштрб сујете, али не на уштрб науке. Грлим Вас и шаљем поздраве Јулијани Сергејевној и породици“ и дописано ручно „Заувијек Ваш ГФ“. Морам признати, на моменте сам осјећао благу нелагоду јер смо на терену приватне кореспонденције, но искрено усхићен јер сагледавамо њихову људску, топлу и братску наклоност која је првенствено радост сусрета Истих далеко од Родине на Истом путу и позвању. Но, као што рекосмо, љубав искључује монолог и монопол. Велика је то потреба и благодарење Господу који их је чувао и водио по Свом промислу и мјери божанској. А она је одмјерена овим годинама које су дале замах младоме Шмеману и полет старијем Флоровском да броде и роде на Њиви Господњој, на ползу свом руском и свим православним народима, и у славу Бога Живога. Та на први поглед, тематска заокупљеност Писама духовним, чак и моралним, проблемима тадашњице, отвориле су нам и своју другу страну – личну, директну, рефлексивну, исповједну. Другим ријечима, Писма могу бити посматрана и као интимна и исповједна, док њихова књижевна и умјетничка вриједност јесте у религиозно-философским проповиједима и поукама, али ће уплив препознатих појединачних, личних осјећања наспрам општих, отворити Писма ка промишљању о животу и судбини адресанта и адресата, као обичних људи – као обичног човјека који пријатељу поручује да није успио да испуни његову молбу и купи му Nescafé (Шмеман Флоровском). Иако ван нашег теолошког фокуса, и можебити скрајнута, интимна призма њиховог приповиједања, ипак није остала непримјећена науштрб главне тематске окоснице Писама – њиховог међусобног обраћања кроз философске рефлексије. Топлина узајамног братског односа двојице богослова озариће и наше познање. И што је најважније, та блискост и љубав међусобна, плод је њихове духовне заједнице колико год је они релативизовали ширим аспектима и амбијентом свјетских путника – „Међутим, тешко да би то били ’разлози’, да није било тог својеврсног унутрашњег „немира”, тог избора, учињеног готово подсвјесно, у дубини – својерсног ’Устани и иди’, како вели Шмеман у својим Дневничким записима. „Вјерујем у Вашу ствар, сматрам је потребном за Цркву и у Вашем позиву чујем глас Божији – Иди и служи ми у Америци”, стоји у Шмемановом писму од 9. октобра 1950. године. Драга браћо и сестре, закључујем, и овом приликом желим да се захвалим свима који су дали свој допринос и узели учешћа у рађању овог несвакидашњег дјела. Хвала свима вама који сте пожељели и дошли да будете дио овог запаљивог двојца чији су се путеви укрстили под Крстом и оставили нам Богом богате дарове да их проносимо, кушамо, славимо, да се с њима слажемо, али и зубе оштримо и споримо. То је динамика живог Бога и живог православља у Љубави. Јер, како наводе у Писмима: „Потребна нам је група људи која би ишла по свијету да распирује жар’. Да би били способни за то, они и сами морају у души да разгоре духовни огањ. Нису нам довољне просто занатлије – потребни су нам мајстори. Нису нам потребни они који су способни само за рутину – потребни су нам пророци“. А први и посљедњи корак мора бити исти, у ЉУБАВИ. Љубав је услов и замајац сваког дјела и дјеловања. Вечерас смо и ми дио свијета који су наши оци прижељкивали и Богу заблагодаримо на љубавном плану у ком смо се сабрали. Извор: Свевиђе
  6. Епархија будимска је обавестила да ће Централно представљање књиге "Парохије Карловачке митрополије", историчара Милана Дујмова, бити одржано у понедељак, 11. септембра, у свечаној сали Текелијанума, са почетком у 18 часова. Гост вечери ће бити проф. др Борис Стојковски. Представљање књиге се одржава у оквиру "Дана Патријарха Лукијана Богдановића", поводом 110 година од његове трагичне смрти. Извор: Епархија будимска, ФБ
  7. Представљање књиге "Сећање не сме да стане", о светим српским новомученицима и исповедницима 20. века, биће представљена 12. јула, на Петровдан, у Манастиру Богородице Тројеручице под Авалом, након Свете Литургије која ће почети у 9 часова. Ово је треће допуњено издање публикације, а сви присутни ће бити у прилици да на дар добију ову књигу, најавила је за Радио Слово љубве приређивач, гђа Зорица Ковачев. Књига је представљна 9. јула 2023. у манастирима Стањевићи и Подмаине, о чему смо известили на овим линковима. Извор: Радио Слово љубве
  8. Књига ђакона Ненада Идризовића "Три века Библиотеке Српске Патријаршије - Откривено благо", биће представљена у Амфитеатру Народне библиотеке Србије у петак 19. маја 2023. године у 16 часова. Догађај приређују Архив Српске Православне Цркве, Библиотека Српске Патријаршије, Музеј Српске Православне Цркве и Народна библиотека Србије. Сви су добродошли! Извор: Информативна служба СПЦ
  9. "Једни смо другима на добро дати" новообјављена је књига Јелене Јоргачевић Кисић, која обједињује, како се у поднаслову наводи, девет разговора о себи и свима нама, а које је ауторка водила са: мостарским Муфтијом Салемом еф. Дедовићем, Епископом диселдорфским и њемачким, а претходно захумско-херцеговачким и приморским Григоријем Дурићем, доскорашњим Надбискупом београдским и Митрополитом монсињором Станиславом Хочеваром, Муфтијом београдским Исламске заједнице Србије Мустафом еф. Јусуфспахићем, Епископом новобрдским и Викаром Патријарха српског Иларионом Лупуловићем, оснивачем ИМИЦ-а Сарајево фра Марком Оршолићем, ђаконом Браниславом Рајковићем, гвардијаном Фрањевачког самостана Светог Петра и Павла у Мостару фра Иком Скоком, и Надбискупом ријечким монсињором Матом Узинићем, некадашњим дубровачким бискупом. Идеју ове књиге подржала је и њен је издавач Фондације Конрад Аденауер у Србији и Црној Гори, а издата је у Београду марта текуће године године. Ауторка је новинарка београдског недјељника Време, гдје се у највећој мјери бави темама везаним за религију, образовање и људска права. Објављује текстове и у другим домаћим и страним медијима. Добитница је неколико националних новинарских награда за своје чланке. Потпредсједница је борда директора Међународног удружења новинара који се баве религијом (The International Association of Religion Journalists). Завршила је Факултет политичких наука у Београду, затим мастер студије Теорије културе на истом факултету, а потом двогодишње мастер студије Религиологије на њемачком Универзитету у Ерфурту. Тренутно је на докторским студијама на Универзитету у Регенсбургу, такође у Њемачкој. Организовала је и учествовала на бројним конференцијама и дискусијама везаним за различите аспекте односа између религије, друштва и државе, као и религије и медија. Предсједница је невладине организације Форум за религију, медије и културу сећања. У предговору поменутим разговорима, насловљеним Пут ка бољем свету, Јелена Јоргачевић Кисић између осталог пише: Цркве и верске заједнице често се представљају у црно-белим бојама – или су безгрешни браниоци националних идентитета или заостали делови друштва који се противе слободи, напретку и помирењу и чији глас у јавној сфери не треба ни да се чује. Та се слика огледа и у свођењу целокупне цркве или верске заједнице на један тон и један став, као да унутар њих не постоје различита мишљења и, на крају крајева, сасвим различити људи. … У површним и опасним тумачењима извесног броја домаћих и страних аутора, улога религије у бившој Југославији искључиво има негативан третман – да ствара или макар подстиче сукобе. Овај наратив превиђа све оне миротворне иницијативе и појединце који су улагали и улажу велике напоре да људе повежу и да (се) ране зацеле. Превиђа и дела и поруке верских представника – али и верника – који помажу Другом, аутентично живе (међурелигијски) дијалог и не мисле да је различитост извор свих зала. Напротив. Идеја ове књиге … јесте да покаже како је права вера, управо према речима једног од саговорника, вера која спаја људе. … Шта ова књига није? Није памфлет о томе зашто је дијалог добар, већ је аутентично сведочење оних који се труде да разлику направе, са свим добрим и тешким што то доноси. Превод појединих поглавља ове књиге на енглеском језику, у засебном издању саме ауторке, објављен је под називом: Bridge-builders in (post)war times – guidelines on interreligious dialogue. Бранислав Рајковић, ђакон Представник за културу и медије Епископије захумско-херцеговачке и приморске Извор: Епархија захумско-херцеговачка
  10. У новом циклусу трибина које се годинама одвијају у парохијском дому Вазнесењског храма у центру Београда (улица Адмирала Гепрата 19), у уторак 4. октобра 2022. године у 18 часова, биће представљена нова књига Зорице Ковачев, ризница поука свештеника и монаха, која носи назив "Хлеб живота - записи са предавања". О књизи ће говорити протојереј-ставрофор Јован Милановић, ректор Богословије Свети Арсеније Сремац у Сремским Карловцима. Улаз је слободан. Сви су добродошли! Ауторка је своју нову књигу представила у емисији "Слово" Радија "Слово љубве", коју можете чути помоћу линка http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=35574 Извор: Радио "Слово љубве"
  11. Књига "У славу рађања и духовног трагања", аутора проф. др Весне Димитријевић Срећковић, доноси пред читалачку публику се­дам разговора гђе Сање Лубардић, новинара и водитеља, са др Весном, уприличених у емисији Радија Слово љубве "Под знаком питања". Представљање ове публикације, у издању Издавачке фондације Архиепископије београдско-карловачке СПЦ, биће одржано са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару у четвртак, 30. јуна 2022, са почетком у 18 часова. Добро дошли! „ ...Један од лекара који методологију лечења није ограничио само на медицинска сазнања, него ју је допунио духовном „апотеком“, јесте др Весна Димитријевић Срећковић, редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду и лекар Клинике за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма Клиничког центра Србије. Она је својим дугогодишњим и преданим научним и лекарским радом спознала пут од лечења до исцељења пацијента. Ми смо др Весни Димитријевић Срећковић захвални не само што је предана у својој мисији лечења болесника него и зато што је смогла снаге и нашла времена да се посвети усменом и писменом опису њених цењених сазнања која су врло корисна за здравље човека. Плод њеног духовног и лекарског узрастања јесте изврсна књига, насловљена У славу рађања и духовног трагања, у којој ће многи пронаћи дуготражени лек који се често састоји у умерености и правилној исхрани“. Патријарх српски Иринеј ** „ ...Садржину наведене књиге чини седам разговора вођених са проф. др Весном Димитријевић Срећковић у оквиру емисије „Под знаком питања“ Радија „Слово љубве“... Пажљивим ишчитивањем редака ове уистину надахнуте књиге, коју топло препоручујемо, пред нашим очима израња личност докторке која првенствено живи посвећеним и озбиљним хришћанским животом. Њена професија, стручно знање, упућеност и таланти којима је обдарена, утемељени су на смирењу и љубави које указује Богу и свима који јој се обраћају за неопходну помоћ. Свештеник др Србољуб Убипариповић, ванредни професор ПБФ у Београду ** „ ...Ова прикупљена и даривана сведочења дела Љубави на зденцима сусретања човека, лекара и научника, са човеком и творевином Бога живога, представља један виталан путоказ ка егзистенцијалној одредници „оздрављење – исцељење”, јер дотачиње неуралигчни сплет најосетљивијих тема из широког спектра здравља – физичког, духовног и психичког“. Мр Душица Крафт, Минстер ** Проф. др Весна Димитријевић Срећковић рођена је 23. јуна 1960. године у Београду. Дипломирала је на Медицинском факултету у Београду 1985. године, завршила специјализацију из интерне медицине и супспецијализацију из ендокринологије. Изабрана у звање асистента на Медицинском факултету Универзитета у Београду 1996. године за предмет интерна медицина, (ендокринологија) а у звање редовног професора 2016. године. Шеф је Јединице за поремећаје исхране и превенцију типа 2 дијабетеса, Центра за терапију исхраном, посебне облике терапије и неуропатију у дијабетесу, на Kлиници за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма, од 2003. године. Аутор и коаутор 503 научна рада од којих је 51 рад у часописима који су на СЦИ листи. Од 1986. године радила на изучавању инсулинске резистенције, посебно на рецепторском нивоу, код гојазних пацијената оболелих од дијабетес мелитуса тип 2 у оквиру магистарске тезе. Аутор је индивидуално подешених Медитеранских јеловника. Посебан допринос дала је у стварању и примени доктринарних ставова у области исхране, посебно у гојазности, преметаболичком и метаболичком синдрому, предијабетесу и дијабетес мелитусу, дијабетесним компликацијама, атеросклерози, масној јетри, инфертилитету, депресији, карциному и превенцији наведених болести. Извор: Издавачка фондација АЕМ; Радио Слово љубве
  12. Братство храма Покрова пресвете Богородице на Звездари позива на књижевно вече у недељу 13. марта 2022. године са почетком у 18 сати, када ће књижевник и новинар Веселин Џелетовић представити своју књигу „Српско срце Јоханово“. Подсетимо да је реч о роману заснованом на истинитом догађају а који отворено говори о зверствима шиптарских терориста над недужним српским цивилима и трговини људским органима. Организатори ове вечери су свештенство Покровске цркве и Координација удружења избеглих и расељених у Републици Србији. Покровски храм се налази у Кајмакчаланској улици број 55, на Звездари. Извор: Радио "Слово љубве"
  13. Ријеч о књизи Јована Маркуша „Црна Гора кроз историјска документа- народ, језик, црква, држава“, протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића у Никшићу, дана 20. фебруара. По хришћанском схватању људска историја није просто след догађаја, већ догађање са једним одређеним циљем. Зато историја није просто и једино описивање догађаја из прошлости, већ проналажење њиховог смисла. Долазак Христов и Његово присуство у свијету, уводе нову перспективу у вријеме. Вјечност нам се даје у садашњости и сваки тренутак у историји поприма есхатолошки карактер. Док је стари Израиљ био заокупљен спасоносним јављањима Божијим у времену и историји, у Новозаветној Цркви вријеме и историја су усмерени према вјечности. Христос је својим животом и својим учењем, својом смрћу и Васкрсењем дао човеку перспективу вјечности, што је у ствари и циљ историје. Библијски историчари посматрају и оцењују прошле догађаје у контексту коначног циља историје, а циљ је спасење човјека и свијета у Христу. То се спасење остварује у Цркви и кроз Цркву, као сједињење свих људи и целокупне природе са Богом у Христу. Отуда су библијска и црквена историја Божанска историја. Оне говоре о Божијој дјелатности у историји ради остварења коначног циља историје, почевши од стварања свијета и човека, па до последњег догађаја – ослобођења човека и природе од гријеха и смрти кроз њихово сједињење с Богом у Христу. Значи, циљ историје човјека и свијета за хришћане је Царство Божије, односно Црква обухваћена и вођена Христом и улазак свијета у Цркву као Царство Божије, у коме ће он бити ослобођен од смрти. У књизи Црна Гора кроз историјска документа, народ, језик, црква, држава која представља једно озбиљно и надасве корисно дјело вишегодишњег труда њеног аутора Јована Маркуша у једном дијелу управо говори о једној таквој Цркви и њеној историји. Моје излагање ће ићи у два правца која су по мени најбитнија у данашње вријеме када говоримо о Цркви у савременој Црној Гори. То су континуитет постојања цркве на овим просторима са посебним нагласком од самосталности српске архиепископије успостављеној и утемељеној прије осам вјекова и контринуитет светосавске традиције која је дубоко уткана у Црну Гору. Ова књига кроз разне изворе, документа, чињенице, копије и илустрације је потврда вишевјековног непрекинутог континуитета богослужбеног живота Православне Цркве у Црној Гори, са свим различитим и светотајинско-литургијским и историјско-социјалним изазовима пред којима се она налазила у свом вишевјековном постојању. Она је свједочанство да су православље и Црква у Црној Гори присутни од 4. вијека када се датирају почеци хришћанства на подручју данашње Црне Горе, преко древних епископија Диоклијске, Рисанске, Скадарске и Расцијске, преко Светога Саве и Епископија Зетске, Хумске и Будимљанске, цара Душана када је и уздигнута у ранг митрополије, а увијек у канонском припадању и јединсту поменутих епархија Архијепископији Жичкој, потом Архијепископији Пећкој и Пећкој Патријаршији, тј. Српској Православној Цркви. И управо мноштво свеједочанства овог континиутета доноси нам Маркуш у својој књизи. Ту ћемо наћи да је свети Сава је основао Зетску, Хумску и Будимљанску Епископију 1219. године. Зетска је услед различитих околности више је пута мијењала своје сједиште. Пречиста Крајинска манастир, манастир Врањина на острву на Скадарском језеру све док владари из династије Црнојевића не пренесу сједиште Зетске Епископије, односно Митрополије, на Цетиње гдје 1484. године подижу и манастир гдје је њено сједиште и мјесто устоличења њених митрополита до данас. Након 1776. године па све до почетка 20 вијека, Митрополија остаје једини дио Пећке патријаршије који није признао власт фанариота. Најјаснији доказ за то је титула егзарха Пећког трона коју носе цетињски митрополити још од 1750. године. Након 1922. године и добијања томоса од Цариградске патријаршије, обнавља се јединствена Пећка патријаршија са Митрополијом као саставним дијелом. У овој књизи наћи ћемо још да је Митрополит Василије у својој Историји Црне Горе набројао себе са осталим архијерејима пећке патријаршије. Даље налазимо да је први помен у историји Црне Горе из 1504. када се зетски митрополит титулише као црногорски и приморски. Овај запис митрополита Романа а факсимил тог записа налазимо у Маркушевој публикацији је из рукописне књиге Молитвеник који се данас налази у бечкој националној библиотеци. Из ватиканских докумената из 1640. и 1643. јасно се види да је митрополија црногорска тих година дио Пећке патријаршије. Након 1922. године и добијања томоса од Цариградске патријаршије, обнавља се јединствена Пећка патријаршија са Митрополијом као саставним дијелом. Свети Сава је вјековима дубоко уткан у црквено, црквеноправно, просвјетно, књижевно, језичко и културно биће Црне Горе. Формирање култа светог Саве у средњовјековној Зети, Боки, Полимљу, Хуму и осталим крајевима данашње Црне Горе отпочело је веома рано и има свој континуитет кроз вјекове до данашњих дана. Прије свега у историјској науци је познато да је Стефан Немања отац светога Саве рођен у Рибници, на ушћу ријеке Рибнице у ријеку Морачу, у данашњој Подгорици, гдје су и данас видљиви остаци зидина града. Запис из животописа свог оца Стефана Немање тј. светог Симеона Мироточивог гласи: „Нека вам је знано о овом блаженом оцу нашем ктитору господину Симеону, од рођења његова до смрти. Рођење његово било је у Зети на Рибници. Осим те чињенице постоје многа свједочанства која нам преноси Мркуш а која несумњиво говоре о значају и присуству светог Саве у нашем народу у Црној Гори. Светосавска и традиција Немањића у Црној Гори је велика. Међутим, оно што је најзначајније је то да је Свети Сава своме народу у Црној Гори оставио најпоузданију вриједносну оријентацију, и то оријентацију око олтара и Христове жртве, одакле исходи све што је везано за светог Саву и Светосавље. И управо око олтара као мјеста Литургијског сабрања из којега све извире и у који све увире, свети Сава је прослављан као заштитник народа и државе. Ова књига је и најновија потврда кроз коју ћемо видјети да када говоримо о Црној Гори и прослављању и утицају светога Саве да ниједна личност није више присутнија но што је дјело и мисао Светога Саве на читавом простору данашње Црне Горе. Коријени његовог дјела су дубоки и генетски су усађени у душу народа. Ти коријени су разноврсни и многобројни. У Цетињском љетопису се каже да је Свети Сава основао архиепископију у Зети 1220. године. У календарима Молитвеника/ Требника како Вуковићевом из 1538/40, тако и Црнојевића из 1495/6, уписани су у јануару свети Сава Српски, у фебруару свети Симеон Мироточиви. Дакле, неспорно је да се и у вријеме Црнојевића литургијски прослављао свети Сава и остали светитељи светородне лозе Немањића. Све то налазимо у овој књизи коју представљамо. Налазимо и фотографије страница службе са иконама светитеља у Празничном минеју, који је такође штампао Божидар Вуковић 1536-38. Даље је Маркуш публиковао странице календара од Грлице до календара владе у изгнанству у којима је уписам молитвени спомен Немањића. Даље ћемо наћи многе помене и прославе Светога Саве у пјесама, уставима, и устројствима школа, читанкама, наставним уџбеницима, прославама и државним а нарочито школским славама почев од књаза Данила па све до краља Николе. Треба напоменути да Цркава и манастира њему посвећених у Црној Гори је знатан број и да највећи број храмова и манастира посвећених светом Сави у епархијама Српске православне цркве се налази у Митрополији црногорско-приморској, а територијално на Црногорском приморју. Што се тиче световног прослављања у ондашњој Кнежевини Црној Гори, прослављен је свети Сава први пут на Цетињу 1856. Чула се химна „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави“. Касније, како су се оснивале школе, нарочито од 1884, свети Сава прослављао се редовно као школски патрон. Многобројне фреске и иконе овога светитеља настале су у Црној Гори. Најпознатија је његова икона у манастиру Морачи гдје су представљене сцене из његовог живота. Темељ црквеног постојања јесте да вјерно представља и за свако ново доба и околности наново тумачи вољу и поруку свога оснивача, не само у њеном исходишту, него у сваком тренутку континуума у коме су та воља и порука биле пројављене. Историју традиције проучавамо не зато што смо заинтересовани да оживимо мртву прошлост, већ да бисмо промовисали савремено разумевање хришћанског живота у оквирима његовог поријекла и развоја. Из свега приказанога у овој књизи јасно да дјела и допринос светога Саве превазилазе границе њиховог времена, задобијајући свевремени значај за будућа поколења и њихове егзистенцијалне проблеме. Из свега реченог јасно је да је Православна Црква је примила своју веру од Отаца Цркве. Њена верност учењу Отаца чини темељ њеног идентитета. С обзиром да митрополити Црногорско-приморски никада нијесу довели у знак питања тај изворни црквени поредак, апостолско прејемство и заједништво; с обзиром да нијесу сами тражили положај у коме су се нашли, него им је наметнут силом прилика; с обзиром да су све чинили што је било до њих да се успостави поновни нормални црквени поредак за њих можемо рећи и да су били и да су и данас на питу светих отаца Цркве. Црква ходи унутар ковитлаца историјских промена, држећи свој поглед ка последњим догађајима, ка визији Царства Божјег. Колико међутим, Црква остаје верна овој визији, толико више шансе има да преживи у историји. Без обзира на изузетно сложене околности у оквиру којих се одвијао црквени живот у Црној Гори он је био увијек у процесу узрастања некада већем а некада мањем, и изграђивања Тијела Христовог. Ова књига је најбољи одговор онима који оспоравају данашњој Митрополији црногорско-приморској и епархијама да су настављачи континуитета оне три светосавске епархије које смо поменули. Она је најбољи одговор онима који желе да умање или скроз да избришу чињеницу да је Црква кроз историју Црне Горе била народна и државотворна, да је она стварала и уобличила и освештавала традиционални идентитет нашег народа и државе. Она је најбољи одговор свима онима који смартају да је светосавље фундаментализам и великосрпска религија без Бога. Она је одговор и онима који кажу да нема мјеста Светосављу у темељима савремене Црне Горе. На крају да закључим да овде у овој књизи је било истраживање истраживача из прве руке; било је као да се посматра грнчар за његовим точком, и дубоко се осјећа креативност истраживачког рада. Свијет историчара и истраживача не постоји тако да га свако види, већ неко га мора призвати у постојање из безобличних магли прошлости, што је Матица Српска друштво чланова у Црној Гори успјела овим својим великим издавачким подухватом. И баш на самоме крају закључујемо да Маркуш радио са највећом објективношћу и без икаквог прикривеног мотива, изузев жеље да се служи Богу кроз служење његовом народу. Извор: Ин4с
  14. Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена. Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање. Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година. Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине. Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме. Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога. И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот. Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије. Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност. Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му. Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном. Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке. О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза. https://teologija.net/oce-oprosti-im-jer-ne-znaju-sta-cine/
  15. Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена. Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање. Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година. Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине. Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме. Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога. И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот. Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије. Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност. Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му. Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном. Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке. О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза. Стојана Валан
  16. Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија, изговорена 28. јула 2006. године, у Велики код Плава, гдје су 1944. године балисти побили преко 700 житеља У име Оца, и Сина и Светога Духа, управо смо прочитали у Светом јеванђељу ријеч Христову, која је вјечна и непролазна: ,,Не радујте се томе што вам се духови покоравају, него томе што су ваша имена записана у Књизи вјечнога живота.” Па онда додаје Господ: ,,Хвала ти. Оче неба и зеље, што си ово сакрио од премудрих, а открио си дјеци. Да, Оче, јер је тако била воља Твоја.” Овим ријечима, драга браћо и сестре, садржана је велика и света истина живота људскога. Људи често мисле да је снага њихова у оном што они ураде, у њиховим дјелима, у њиховој земљи, у њиховом стваралаштву. И јесте то велико и зато је човјек створен овдје на земљи, да буде Божији сарадник и да дјела дјело своје до краја свога живота. Тиме се мјере прави, истински људи и прави, истински народи. И то је оно што остаје иза њих будућим покољењима. Има оних других који мисле да је највише људско достојанство, и најзначајније, да буду велики научници, да им се покорава природа. Јесте, и то је велики дар од Бога. Природу укротити, бити господар природних стихија, и то је дар од Бога људима. Али није то оно што је највише за људе овдје на земљи. Има оних који мисле да је власт она која је најзначајнија. Зависи каква је власт и зависи какви су властодршци. Сигурно, и власт је од Бога дата, јер је Бог дао поредак васиони, творевини, па је ето дао поредак и призвао људе на поредак, на устројство, право устројство људскога живота. А тај поредак не може да буде и да постоји без власти, без оних који воде и руководе тим поретком. Нажалост, има власторджаца и било их је одувијек, који су, намјесто да воде поредак и доносе поредак, уводили безвлашће и насиље, користећи положај на коме се налазе. Такви трагови смрде на нечовјештво. Има других који мисле да је врховно људско достојанство у нечему другом – у сили, у снази тјелесној, у знању. Све су то дивни дарови Божији, али није то оно што је најзначајније. Има оних који мисле да је најзначајније да им имена напишу на споменицима. И то је добро, јер споменик подсјећа на људе и говори о њима, али није тај запис онај који је истински и прави запис о људима и о земаљским народима. Зато Господ и каже: ,,Све то је добро, али радујте се једино томе да вам имена буду записана у Књизи вјечнога живота.” Ако све то што ми јесмо, што радимо овдје на земљи, што стварамо, што мислимо, што проналазимо, све оно чиме живимо овдје на земљи, ако све то не допринесе да нам име, а преко имена и наше биће људско, не буде записано у Књигу вјечнога живота, све је то лук и вода, све је то ништавно и пролазно. Јер свим тим на земљи, па и нашим земним, тјелесним животом и нашим дјелима и нашом културом, господари смрт. А све оно над чим је смрт последња ријеч и последњи господар, претвара се у прах и пепео и у томе не може бити слава људска. У томе се не може открити ни смисао људскога живота. И опет кажемо, када све то, и наше име и наше биће, буде записано у Књигу вјечнога живота, тек онда су вриједни да се такви људи рађају. Људи који, пролазећи кроз овај живот, сачувају и задобију вјеру у живога Бога, творца неба и земље, Онога који је Пут, Истина и Живот, који задобију Њега као вјечни живот, живећи по Његовим заповјестима и по Његовој науци, и који се причесте Његове светиње и који све оно што раде, раде у име живога Бога, и на све што чине и што раде призивају Божији благослов, онда то што су урадили, кроз тај Божији благолсов, свети Божији благослов, добија свој смисао и постаје вјечно и непролазно заједно са онима који су то радили. Ми данас, драга браћо и сестре, овдје прослављамо, малога Кирика, три године му је било, и његову мајку Јулиту. Они су своја имена записали у Књигу вјечнога живота. Зато видите, прошли су вијекови и памте се, а безбројних силника је било у њихово вријеме и скоро ниједан од њих се не памти, чак ни имена нису записана, али је записано име, неизбрисивим словима, малога Кирика. Зашто? Зато што није хтио да се одрекне Христа, свога вјечнога смисла и значења. И његова мајка је гледала смрт свога дјетета и она га је подстицала да се не одрекне Бога. Душе своје да се не одрекне, да не пљуне на своје вјечно достојанство, на своје вјечно име и заједно са њим је створила вјерност своме вјечном имену, звању и призвању, своју вјерност живоме Богу је запечатила мученичком крвљу. Велика је жртва била малога Кирика и његове мајке Јулите. И благодарећи тој жртви, ево помињу се кроз вијекове и овдје, у овом селу Велика, добили су овај спомен. Има ли већега храма, већега спомена на овим просторима, од спомена Кирику и Јулити. Њихова жртва записала их је у Књигу вјечнога живота! А по чему се Велика тако назвала? Moжда се тако назвала због тога што је била велико село, ви то Величани боље знате од мене. Али ја бих друго нешто рекао – Велика је пророчки добила своје име. Неко је предвидио, у нека древна времена, да ће ово село постати велико, не само по дивним својим шумама и долинама, по дивним и чудесним изворима, него да ће постати велико ово село по великој жртви. И када би човјек размишљао мало дубље, Европа има много великих градова и много већих села, али ја сам сигуран, и пред Богом и пред људима, да су у читавој Европи ријетка села толико велика и толико непролазна као што је то Велика. Благодарећи управо великој, страшној жртви, на данашњи дан, овако чудесни дан, 1944. године, покланих људи, жена и дјеце, нерођене дјеце, вађене из утробе материне и дјеце прикиване на распеће. Нема Европа, нема Азија, нема таквога села ни таквога мјеста ни таквога града, у коме је у року од два сата поклано толико невиних људских бића. Нема веће жртве од те и такве жртве, невино принесене, невино покланих, оних који су крв своју мученичку помјешали са крвљу Христовом, коју је Бог лично одабрао, да на дан мученика Кирика и Јулите принесу ту своју невину жртву. И како вријеме буде пролазило, Велика ће бити све већа, не само у очима потомака тих невино покланих људи, жена и дјеце, него ће бити све већа и у оку Црне Горе, у нашем народу светосавском, у Цркви васељенској, у читавом свијетy! Велика жртва је мјера, истинског људског достојанства. Има жртва и проливање туђе крви, као што раде злочинци, као што су урадили безумни злочинци и злотвори 1944. године, поклавши толико невиног народа. Није то жртва злочинаца коју Бог прима! Велика је жртва она која се пролива невино. Крв за слободу, за Божију правду, за Божију истину. И само ти су велики људи у историји рода људскога! Зато је и мали Кирик од три године постао велики и добија овакве спомене као што је овај свети храм. Зато су и она мала дјеца, овдје поклана по кукурузиштима величким, 1944. године, све већа и већа пред Богом, пред људима, пред људском савјешћу. Све већа и већа у нашем светосавском народу. Њихова имена су записана у Књизи живота. И зато, не радујмо се што им се силни овога свијета покоравају, него зато што су имена њихова записана у Књизи живота. Гледам вас овдје, па се радујем. Гледам вас с вашим владиком, вашим свештеницима, а сјећам се, није то давно било, кад смо започели први овдје састанак и први спомен величким жртвама. Морам да вам признам, био сам онда тужан. Зашто сам био тужан? Били смо, некако, као овце без пастира, били смо ту поред храма непостојећег, будућег, али као да нијесмо били ту. Видио сам народ који је носио на себи ту дубоку рану, а који се, изгледа, скривао од самог себе. Питао сам годинама: ,,Шта се то догодило?” Тешко је било изговорити ту ријеч, скривана је та истина, од вас самих скривана, од нас скривана, али не може се сакрити крв мученичка. Она, прије или касније, завире из земље. И данас, у овом мјесту осјећам како је оно освештано мученичком крвљу. Данас њиве овдје рађају, оне рађају добро зато што их је освештала мученичка крв. И ове горе су овако чудесне зато што су заливене крвљу мученика. И ви сте, хвала Богу, овдје не само саградили храм, него се сабирате сад свим срцем и свом душом око овога светога храма. И треба да вам кажем још једну ствар: вјерујем да има још Величана који нијесу крштени. Молим вас, немој случајно, да идућих година, дођем овдје међу вас и да нађем Величанина који није крштен. Мученичка крв, ваше дјеце, ваших предака, захтјева од ове садашње дјеце да се крсте. Да приме часни крст на себе, да би онда и њихов живот добио и прави смисао и да би се на истински начин везали за своје претке, мученички пострадале. Ако неко мјесто не смије да има некрштених, то је Велика. Велика која је крштена мученичком крвљу! И та мученичка крв призива вас, њихове потомке, све да се крстите у име Оца, и Сина и Духа Светога. И да се сабирате око храма овога светога, ма гдје били, ма гдје се налазили, ово је њихово мјесто и ово је дан у који требају сви Величани из свих крајева свијета да дођу у ово мјесто. На овом светом мјесту обућу треба сазути, јер је крвљу мученичком освештано. И хвала Богу да је овај храм обновио спомен те мученичке крви, хвала Богу да се ви све више и више окупљате на прави начин, на хришћански начин око ове светиње. И дај Боже да се наша имена запишу у Књигу живота, као што су записана имена свих оних који су се кроз вијекове овдје крштавали, Богу служили, у Христу Богу упокојавали се, као што су записана имена стотину мученика величких, неизбрисивим словима, не у књиге земаљске, иако их треба записати и у земаљске књиге. Још нијесте успјели ни имена сва да прикупите, браћо моја. Ја вас молим, ево у име вашега владике овдје, немојте да остане ниједно име, од оних који су поклани 1944. године, незаписано. Има их, ако се не варам записано триста осамдесет и девет, а ту их је било, мислим, најмање четири стотина и двадесет. Ја вас молим, припитајте старије, погледајте овај списак, пронађите по братствима и она имена која нијесу записана. Да се она стално дају и помињу у овоме светоме храму, као што смо их данас овдје помињали, и да буду путоказ будућим покољењима величким. Нека би Господ њима подарио блаженог покоја, нека би благослов њихов и Светих мученика Кирика и Јулите почивао на овом благословеном мјесту и благословеном селу. Нека нас Бог удостоји да нам имена буду записана у Књигу вјечнога живота, у Књигу Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Света Митрополија Пољанска и Килкиса из Јеладске Цркве издала је нову књигу. Ова Митрополија је објавила књигу Епископа стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида, са насловом „Уметност и Откровење“ (која је магистарски рад аутора). Следи уводна орука Високопреосвећеног Митрополита Пољанског и Кликиса г. Емануила о књизи о којој је реч: Књига „Уметност и Откровење“ Преосвећеног Епископа стобијског г. Давида аутономне Охридске Архиепископије Српске Патријаршије (један Архијереј са уверењем Ромеја, нешто што се јасно показује од његовог благочестивог пребивања у Православном Отачком Предању), читаоцима представља одређења сагледавања по питању уметности и православне догме у периоду од краја Другог светског рата до наших дана. Желимо да овај рад читаоцу представља подстрек да испроблематизује и да разуме, између осталог, димензију постојања као наставак стварања, будући да је човек позван да буде сасаздатељ (συνδημιουργός) света, те да се у продужетку више заинтересује за текућу тему поновног сједињења и проницања теологије са уметношћу у савременој православној мисли. Са горућим молитвама, Митрополит Пољански и Килкиса Емануил Извор: Православна Охридска Архиепископија
  18. Љетна школа вјеронауке при цркви светог Ђорђа, коју води свештеник Драган Станишић, овим предавањем завршава наставу која је била посвећена новозавјетним јеванђелским извјештајима: Марка, Луке, Јована и Матеја. Током наставе дати су и прикази књига владика: Амфилохија, Атанасија и Иринеја, истакнутих теолога нашег времена. Дат је и приказ књиге „Катихезе“ светог Кирила Јерусалимског. Ова школа наставља рад новим пројектом, под називом „Дани Добротољубља од Крстов-дана до Аранђелов-дана“ (27. септембар-21.новембар). Полазници школе биће упознати са зборником духовник поука аскетских отаца „Добротољубље“. Eпископ бачки др Иринеј: Свето Причешће – извор здравља или извор болести Владика Иринеј, када говори о причешћу, почиње од Тајне вечере, наводећи сами тај догађај који је посвједочен у Матејевом, Марковом и Лукином јеванђељу: И узевши хљеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у крви мојој, која се за вас пролијева (Лк. 22, 19-21). Он наводи да се хришћани већ двије хиљаде година причешћују на исти начин, очекујући исцјељење душе и тијела и молећи се да им буде на радост и спасење. Од прве Свете Евхаристије и првог Светог Причешћа на Тајној Вечери Христовој па све до данас – а тако ће бити и до краја историје – служи се ова Литургија и на њој се хришћани причешћују . Питање: да ли причешће може бити преносилац заразних болести, што је и смисао и разлог писања студије, он објашњава са становишта богословски утемељеног црквеног искуства. Наводи ријечи светог Симеона Богослова, да Тајна причешћа блиста огњем Божанства и да су кроз ту Тајну неисказиво помијешани и сједињени они који се причешћују на Светој Литургији. Сматра да причешће не може бити узрок болести, али исто тако да то није неки хемијски састојак против вируса. То је по њему Тајна која надилази природне законе и највиши а и најдубљи смисао све творевине. Владика на више мјеста поводом ове теме наводи богослужбени аргумент да Свето Причешће јесте Лијек бесмртности. Владика Иринеј током свог говора о Причешћу користи ријечи које су узвишене, драгоцјене и свете: Вечера Господња, Животворне тајне, Свјетлост истинита , Светиње које су пред нама, Лијек бесмртности , Хљеб живота, Чаша благослова , Часни дарови, Царство Божије, Небеска тајна, Доброчинство, Евхаристија (Благодарење) и др. Наглашава да благодатно-подвижничко просвећење и озарење од Духа Светога учесници Свете Литургије добијају, у смислу да и сами постају Тијело Христово које даје нови живот свијету. Владика наводи ријечи светог Иринеја Лионског да је наша вјера у сагласју са Евхаристијом и сама Евхаристија је у сагласју са нашом вјером, то је дјелотворна и животворна вјера, побожност чиста и непорочна пред Богом (Јак. 1,27). Нема начина да се неко причести без додира, каже Иринеј, јер таква је то Тајна да прожима и допире до свих својстава тјелесног и духовног састава човјека. По њему, бесмислени су покушаји да се због опасности заразе причешће оспори, јер и они који се не причешћују, чини се, да још више оболијевају од заразног вируса. По Иринеју, Причешће и света Тајна јелеосвећења су управо благодатне силе исцјељења, али не на магијски начин, већ у смислу вјере словесних личности којима искуство Цркве није страно. Владика Иринеј напомиње да је индивидуалистичко размишљање или домишљање о Цркви постало свакодневна појава, нарочито у наше вријеме. Нема Цркве, каже Владика, ако се не служи Литургија. Литургија је истозначна са Тајном Цркве . Црква, то је Дом Господњи и неодвојива је од присуства и дејства Божијег. Свето Причешће, као врхунац свенародног акта – догађај приноса, не може бити ометано или оспоравано до те мјере да се укине. У таквом случају свијет би био лишен и самих земаљских плодова, који не би расли да нијесу намијењени Часној трпези . На крају, Епископ бачки господин Иринеј у својој студији сасвим потврђује и наглашава исказ патријарха Павла, који каже да Црква вјерује да вјерни причешћем постају једно Тијело са Христом и тако долазе у додир са Његовим божанским енергијама. Причешће је извор живота и здравља, а никада болести и заразе. То је, каже Иринеј, и став свих ранијих теолога, међу којима су Јустин Поповић и Николај Велимировић. Наводи и бројне потврде оваквог става међу монасима Свете Горе. Јеванђеље по Матеју , Јављање Васкрслога Христа Јеванђеље по Матеју , прво у канону књига Новога Завјета, представља , на извјестан начин , карику која повезује Стари и Нови Завјет. Најчешће, све о чему Јеванђелист говори је пропраћено казивањима (пророштвима) старозавјетним. У њему је садржана готово цјелокупна грађа Јеванђеља по Марку. Почиње Исусовим родословом и рођењем, а завршава јављањем Васкрслога Христа. Исусове поуке јеванђелист Матеј групише у пет великих цјелина: бесједа на гори (5-7), Исусова упутства ученицима када их шаље да проповиједају (9,35-11,1), параболе о Царству Божијем (13,1-53), црквена бесједа (18,1-19,1) и есхатолошка бесједа (24,1-26,1). Поред ових цјелина постоје и мање: логија о Јовану Крститељу (11,2-19), о чистом и нечистом (15,1-20), о крсту који ученици треба да понесу (16,24-38), о фарисејима (23,1-36) и друге. Главну тему читавог Јеванђеља чини Исусово учење о Царству Божијем које ће наступити у будућности, а већ је присутно у самој личности Месије, Исуса Христа, који сабира око Себе нови народ Божији, Цркву. Зачетак тога народа представљају дванаесторица ученика. Месија Који сабира Цркву назива се Син Божији и Син човјечији. Он је Онај који посједује власт, Онај који страда зарад избављења човјечанства од гријеха и Онај који ће поново доћи у слави својој . Ово што се остварује у Новом Завјету већ је било најављено у Старом Завјету. Ово Јеванђеље , које је сачувало многе Исусове поуке , црквени оци првих вјекова највише цитирају. Јеванђеље по Матеју, како га данас познајемо, највјероватније је грчки превод неког првобитног арамејског текста. Црквено предање цјелокупни коначни текст Јеванђеља прихвата и приписује Матеју. То је важно нагласити, јер за Цркву превасходни значај има то колико је сами извјештај потврђен Духом Светим, а,такође, личност сваког свештеног писца уважава се према том критеријуму. Следствено томе, можемо рећи да су основни извори Јеванђеља по Матеју: 1) збирке логија на арамејском ; 2)Јеванђеље по Марку и 3) предање Цркве у којем је и сам Апостол учествовао. Матејев извjештај о Васкрсењу Христовом је у односу на Луку и Јована мање опширан. Он као прве свједоке наводи Марију Магдалину и другу Марију, које су похитале да јаве ученицима, који су Га и сами касније видјели у Галилеји на Гори. Матеј каже да су Му се тада неки поклонили, а неки посумњали. Он описује како им приступи Васкрсли Христос говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле , и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што вам заповиједио; и, ево,ја сам са вама у све дане до свршетка вијек(28, 18-20). Код Марка се каже: “ проповиједајте јеванђеље сваком створењу“(16,15). Јављање Васкрслог Христа је радосна вијест не само Јеврејима, већ свим народима . Ове јеванђелске ријечи о крштењу свих народа се читају приликом чина крштења, тј. уласка у Цркву. Уласком у Цркву, по Матеју, сви народи примају вјеру и сазнање да ће Христос са њима бити у све дане до свршетка вијека . Учење о томе да свако створење може познати оно што се десило на освитку првог дана недјеље, Васкрсење Христово из мртвих, најзначајнија је логија (исказ ) Матејеве збирке о догађајима Христовог живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Недавно је из штампе изашла књига протојереја – ставрофора Гојка Перовића “О хришћанском и грађанском идентитету”. О овој књизи у дневном листу Дан своје импресије изнио је проф. др Драган Јаковљевић. Историјски гледано, значајни фактори, којима је била ношена друштвена генеза секуларизовања су по свој прилици прије били ван когнитивног, него пуко космолошко-светоназорног профила. Наиме, секуларизовање је изворно представљало процес једног превасходно економског и правно-политичког развлашћивања црквених институција. Тако је на његовом почетку стајало одузимање замашних привредних добара од манастира и цркве, те њихово национализовање, подржављење. Као и разрешавање правнополитичког поретка од дотадашњег директног црквеног патроната. (Као што је добро познато, и сам термин “секуларизација се је по први пут појавио управо у контексту преузимања великих дјелова црквених посједа и имовине од стране државе, те склапања Вестфалског мировног уговора (1646-1648). Неки теоретичари религије су иронично примијетили, да је одвајање државе од цркве притом било неопходно већ и из пуко техничко-оперативних, трансакционих резона: Наиме да би могла да узме црквену имовину и пренесе је на себе, држава се претходно морала издвојити из дотадашње институционалне испреплетености са црквом. Иначе би узимала од себе саме!) Прво је по свој прилици био економски интерес ондашњих држава, одн. носилаца власти. Друго је пак било диктирано и прагматским политичким резонима обзиром на појављивање и истодобно дјеловање више паралелних конфесија, одн. цркава (нарочито након расцјепа у западној хришћанској цркви) унутар једних те истих друштвених заједница. Тако да се наиме појавила потреба, да се политичко-правни поредак у будуће не идентификује са једном од њих, већ да се стави изнад тих религиозних диференција. Дакле, да држава буде конфесионално неутрална! А то је онда са своје стране изискивало посезање за једним превасходно свјетовним, ванрелигијским легитимисањем поредака. Најзад ваља имати у виду и околност, да су процеси секуларизовања започети у ситуацији друштвене исцрпљености претходећим дугим вјерским ратовима, као и уз очитовање неких интерних слабости црквених институција. Овакве околности су са своје стране такође упућивале у правцу наступајућег посвјетовњења друштвеног поретка. На дјелу је дакле био један вишеслојни дугорочни културни процес ношен хетерогеним, плуралним чиниоцима и њиховим садејством. Процес, који је коначно нашао свој уток у концепту грађанских друштава. Наиме, секуларност модерних друштава је била овјерена њиховим конципирањем као грађанских заједница, почивајућих на грађанском идентитету правних особа, носилаца држављанства и одговарајућих универзалних људских права као и даљих посебних права предвиђених позитивним законодавством свагдашњих држава. Тако да су у савременој Европи несекуларне државе у јасној мањини, какву чине земље попут Данске, Малте, Грчке… Поред извјесних лимита крајњих домета његовог дјеловања који су се у међувремену очитовали, секуларизовање је донијело и несумњиве позитивне помаке у односу на негдашњу теократију, фундаменталистичку сплетеност државних и црквених институција. (…) Додатни идеолошко-свјетоназорну подлогу за секуларизам пружиле су најзад и љевичарске идеологије социјалистичког профила са својим препознатљиво уздржаним ставом према религији па тако и у бившој СФРЈ. С обзиром на последње, секуларизам је у бившим чланицама југословенске федерације представљао и једно наслеђено културно добро, које упркос распаду негдашње државне заједнице, урушавању поретка државног социјализма у свијету, те побољшаном положају вјерских заједница, није било стављано ван снаге. Напротив, секуларизам, свјетовност државности и одвојеност цркве од државе остају темељне одреднице и новообликованих друштвених поредака у негдашњим југословенским републикама. Како пише Перовић, држава и Црква сада коегзистирају, “могу и требају да сарађују, али се једна другој не мијешају у рад и организацију. Митрополит Амфилохије је пак у једном недавном, запаженом интервјуу (“Вијести, петак 24.01.2020) разборитим начином утврдио: Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну [Цркву и Државу од било каквих непромишљености, и сад и у будућим временима. Према томе, Црква треба уважавати државни поредак, а Држава црквени поредак, и то је пут одолијевању са једне стране религиозно-фундаменталистичким, те са друге стране етатистичко-интервенционистичким искушењима, са тоталитарним претензијама. И модерна демократска друштва налазе начина, да те двије врсте искушења принципијелно сузбију и превладају полазећи од секуларне традиције и демократске форме организовања друштва. Када се пак ради о посебним питањима својине, то би према Перовићу значило следеће: “Држава мора бити гарант неотуђивости нечије својине, и заштитник културног блага које се налази на њеној територији. Али га не може штитити тако што ће га присвојити!” Како је сада дошло до тога, да у једној секуларној држави владајућа политичка елита (уз то још са љевичарским идеолошким предзнаком!) у програм свог дјеловања уврсти активно помагање стварања једне одређене цркве, могао би бити предмет једне обухватније анализе – за коју се извијесни ослонци могу наћи и у овдје представљеним текстовима Г. Перовића. У том погледу, он поставља питање: “Једно ми није јасно, и ево питам гласно шта ће таквој идеологији државна Црква?” Дакле, једној идеологији љевичарског политичког профила која тражи и налази прикључак на интернационалне љевичарске политичке групације и покрете у Европи и свијету. Да ли би одговор на дато питање можда требало потражити у притисцима и утицају извијесних екстерних чинилаца на политичке партије које чине владајућу елиту? Чинилаца, којима је идеолошко наслеђе љевице страно, али који су своје схватање односа Цркве и државе изгледа успјели потурити владајућој политичкој гарнитури као наводни “виши државни интерес који би као такав самим собом налагао безусловно спровођење! Занимљиво је, да на по свом профилу фундаменталистичке пароле које се износе у јавности, попут “Нема [државе] Црне Горе без црногорске цркве, изостају реаговања и довођења у питање од стране многих вајних “грађанских интелектуалаца”, “аналитичара”, “социјалдемократа”… Напротив, сви они на такве радикалне прокламације ћуте као заливени, тиме прећутно изражавајући свој пристанак на те упитне и анахроне идеолошке шаблоне, те по свој прилици и своју подршку истима. У сваком случају, смјело би бити јасно, да се претходно назначеним настојањем наше политичке елите практично видно искорачује из пројекта свјетовне државе, фактички нарушава њена секуларност. Све и када би на дјелу била једна само привремена девијација, ради се ипак о далекосежно важном, принципијелном питању које оставља простор озбиљним дилемама у погледу крајњег учинка и даљег историјског хода друштва. Јер, једна је ствар када било која политичка партија исказује симпатију или штавише и извијесну политичку подршку настојању да се створи нека нова вјерска заједница, црква. Нешто друго је међутим, када се почињу користити расположиви државни инструменти за практично изнуђивање одређених решења у датом смислу, њихово дјелатно инсталирање у друштвеној стварности. И тиме државни апарат, њему доступна средства дјеловања и принуђивања попримају функцију повлашћеног сервиса ове или оне конфесионалне заједнице, њима својствених тежњи. У читавој историји западне циливизације, цркве пак нису стварали политичари, него духовници, пророци и њих слиједећи вјерници. Идући супротним путем, забраздило се је пак у позицију државног интервенционизма унутар сфере конфесионалног живота, каква је неспојива са концептом свјетовне државе. Консеквенце једног таквог рискантног интервенционизма ваља сада сагледати, те процијенити њихову пожељност одн. спојивост са прокламованим друштвено-политичким поретком, као и прихваћеним циљевима друштвеног развоја. Аспекти односа цркве и државе у секуларном контексту Но, да ли сад институционална одвојеност цркве од државе мора да значи и потпуни јаз, њихову узајамну отуђеност у друштвеној пракси? Како је лијепо на то указао велики протестантски теолог Карл Барт, држава по себи ипак није атеистичка (религионслос) већ прије надконфесионална (ииберконфесионелл) творевина. Не могавши се у име државног резона појавити као прокламатор одређеног погледа на свијет и једне државне религије, она у односу на конфесионалне различитости пактикује трпељивост и у оквирима позитивног права свим црквеним заједницама “у начелу осигурава једнаку слободу”. Барт додуше овдје превасходно има у виду различите хришћанске конфесије (попут католицизма и протестантизма). Но, његово запажање би, како ми се чини, у принципу могло бити уједно протегнуто и на остале вјероисповијести какве затичемо у одређеним државама, па тако и у нашој. Утолико од мене заступано гледиште иде корак даље од онога што је заступао сам Барт, остајући при том, како вјерујем, ипаку духу његовог упућивања. (…) Перспективе дијалога Подржавајући објављивање ове збирке текстова Г. Перовића, сматрао сам, да они могу допринијети једном стручно утемељеном и разложном сагледавању низа релевантних питања из историје православља као и односа цркве и државе у овој средини. Полазећи од разјашњења неких темељних појмова и историјских околности, чије разумијевање чини претпоставку потребног споразумијевања на нашој друштвеној сцени. Ти текстови су и иначе већ по свом првом појављивању били наишли на добар пријем у јавности. Рекао бих, већ по основу свог изразито одмјереног стила, али уједно и доследног поштовања историјских датости те избјегавања екстремистичких солуција. Охрабрујуће је, када тако профилисане поруке долазе од ректора Цетињске богословије. Нека стога објављивање ове збирке пружи подршку даљем конструктивном интелектуалном дјеловању овог младог хришћанског интелектуалца, те уједно подстицаје осмишљавању јавног дијалога о низу важних питања везаних за позиционирање и дјеловање хришћанске религије у савременим друштвеним условима. (Наравно, и једном складном уређивању суживота са исламском конфесијом.) У овдје републикованим текстовима се разматра низ важних тема. Па тако након појашњења појма “аутокефалности”, његовог правог значења те историјског контекста стицања исте, Перовић даље јасно констатује и “двојност националног идентитета код Црногораца”. Притом утврђујући, да он “не може бити тема неког акта или указа”, те да га држава не треба покушавати “нормирати. Што свакако представља коректан став по датом питању. Па ондау једном аутентично демократском тону закључује: “Зато, ако нигдје друго, овдје два већинска политичка идентитета једног друштва имају обавезу да чувају један другог, и да буду свјесни да једноме, без овог другог, нема цјеловитости, па ни будућности. Тиме се у ствари заступа једно шире, хуманије и далековидије сагледавање питања иденититета, с оне стране скучено-екстремистичких погледа прожетих острашћеношћу, као и безобзирном тежњом да се максимално искористе постојећи односи политичке моћи у друштву. Наиме, у прилог једном идентитету, а на уштрб другога идентитета. Једном тежњом дакле, која је иразито неправична и морално спорна. У претходно изложеном контексту би смио бити сасвим јасан значај одлучног отварања питања највећег живог европског филозофа, Јиргена Хабермаса о томе, шта секуларни ум може да научи из религиозног наслеђа хришћанства и јудаизма. Даље питање би гласило, којим све путевима унијети осмишљавајуће и усмјеравајуће врједносне потенцијале религије у укупно културно саморазумијевање модерних друштава? То су крупна, колико могу да сагледам данас још не до краја већ одлучена, и према томе добрим дијелом отворена развојна питања. Претходно нам пак ваља превладати искрсле напетости и неспоразуме у погледу односа Цркве и државе у Црној Гори. Вјерујем, да ова збирка текстова, како својим садржајима тако и одмјереним начином излагања може пружити релевантан допринос таквим настојањима. Те вођењу једног рационалног, стрпљивог и толерантног, помирљивог дијалога о отвореним питањима која заокупљују пажњу јавности. Уз узајамно уважавање Цркве и државе, напоредог поштовања како конфесионалног, тако и свјетовног поретка. У знаку једног таквог надања, ову збирку текстова ваља препоручити ширем интересовању. Извор: Митрполија црногорско-приморска
  20. Протонамесник Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона Мироточивог у Ветернику, представио је књигу Никоса Мацукаса Свет, човек, заједница – по светоме Максиму Исповеднику. Звучни запис разговора Издавачкa установa Епархије бачке Беседа објавила је ову књигу 2007. године, у едицији Савремено богословље. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  21. У Јутарњем програму Радио-Беседе, протонамесник Игор Игњатов, парох при храму Светога Симеона Мироточивог у Ветернику, представио је књигу угледног грчког философа Христа Јанараса, под насловом Хајдегер и Дионисије Ареопагит. Књигу је 2016. године, у едицији Савремено богословље, објавила Издавачка установа Епархије бачке Беседа. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  22. Приказ књиге: протођакон Дамјан С. Божић, Параболе наше стварности, Београд 2020. Православље, новине Српске Патријаршије, у својој дугој историји је имало значајну улогу у животу и мисији Српске Православне Цркве. У данашњем времену апсолутне доминације електронских медија, оно још увек налази пут до читалаца и тако наставља своју започету мисију. Православље није гласило Цркве које има за циљ да ширу јавност упознаје само са минулим црквеним догађајима, него да кроз пријемчив начин свакоме приближи основне истине наше вере и на делу показано трудољубље за Цркву као Тело Христово и неуморну ревност црквених посленика за Дом Очев. Верујем да ће неким будућим хроничарима, историчарима и истраживачима данашњег времена и догађаја новине Српске Патријаршије бити добар путоказ и показатељ живота Цркве и свих искушења са којима се суочавала. У црквеној литератури и ризници њене писане речи налазимо мноштво сабраних беседа свештенослужитеља Цркве Христове и свака од њих је јединствена и посебна по свом садржају и надахнућу, без обзира што су теме, по природи ствари, сличне или готово исте. Они мање упућени би могли да кажу ─ а неки и говоре ─ да се Црква и њени пастири непрестано понављају и да не доносе ништа ново, али они који мало боље познају дух Цркве добро знају и осећају да ничег новог под сунцем нема, осим Богочовека Христа, те да се она вековима ,,понавља” јер је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13, 8). Стога је и њена порука непромењена и вечна: Христос воскресе! Овом књигом, насталом из уредничког пера протођакона Дамјана Божића, црквена ризница је богатија за још један усклик Васкрсењу и још један позив да се сви саберемо у Цркви Христовој, где је једино могуће наћи одговоре на сва питања која муче савременог човека. Аутор у форми језгровитих поука које подсећају на драгоцене разговоре са пријатељима, подстиче читаоце да кроз призму црквеног поимања поретка ствари и збивања у свету и литургијског живота, промишљају о искушењима времена у којем живе и актуелним проблемима. Његово писање уноси потребну свежину у сагледавање изазова данашњице, али се истовремено чврсто ослања на искуство светих отаца и учитеља Цркве. У једном маху, он упућује читаоце на вечне јеванђелске истине и упознаје их са надахнутим мислима домаћих и светских писаца. Протођакон Дамјан Божић је међу корицама ове књиге вредно сакупио своја уводна слова и брижне речи које је као уредник Православља с љубављу писао, покушавајући да сваком броју подари ново лице и читаоцима преда на дар занимљив садржај, али и да, на себи својствен начин, заинтересује свакога за вечне истине о којима пише. Зато Параболе наше стварности јесте својеврсна збирка текстова који, само на први поглед, немају додирних тачака. У свом препознатљивом стилу, отац Дамјан своје мотиве тражи у идејама и порукама врхунских мислилаца, али се у истој мери бави и суштином црквених празника, значајним јубилејима и светим Тајнама Цркве. Он гласно размишља о проблемима (пост)модерног друштва, односу човека према Богу и ближњима и смислу живота, из перцепције савременог човека оптерећеног нормама потрошачког друштва, а одговоре налази у Цркви и њеном духовном искуству. Ове разнолике уводнике Православља, на једном месту, обједињује и сједињује личност њиховог аутора и његова жеља да што боље послужи Цркви и њеној пастирској служби. Познајући оца Дамјана још из школске клупе славне Kарловачке богословије, нисам ни на тренутак посумњао да ће његов труд бити Цркви и народу на корист и да ће се у потпуности остварити као мисионар и благовесник Извора воде која тече у живот вечни (Јн.4,14). Можда је ова књига прерано угледала светлост дана, јер ће отац Дамјан, ако Бог дâ, наставити са својим писањем и мисионарењем, али нека она буде зрно посејано на добру земљу (Мт. 13, 8) и залог будућих издања његових надахнутих текстова. Свима којима прија реч о Небу исказана на јединствен, занимљив и свима разумљив начин, срдачно препоручујем ову књигу уредничких уводника у Православљу који ће, верујем, умножити број читалаца овог црквеног гласила, без обзира на дигитално време у којем живимо и доминацију електронских медија. Протопрезвитер Владан Симић Животопис протођакона др Дамјана С. Божића Протођакон др Дамјан Божић рођен је 1978. године у Пећи на Косову и Метохији. Основну школу завршио je у Београду уз упоредно похађање ниже музичке школе (1993.). Призренску петоразредну богословију матурирао је 1998. године. Дипломирао је, магистрирао и докторирао 2011. године у Сједињеним Америчким Државама. Рукоположен је у чин ђакона у Саборном храму у Чикагу од стране митрополита Христофора 2003. године. Од 2003. до 2012. године служио је у Саборном храму у Чикагу и обављао више дужности при канцеларији Митрополије, Саборне цркве као и на Богословском факултету у Либертивилу. У октобру 2011. одликован је чином протођакона. Због потребе службе, а по благослову Патријарха српског г. Иринеја, 2012. године постављен је за ђакона Саборне цркве у Београду. За штампу је приредио: Катихизис владике Николаја (на енглеском), О посту и причешћивању (на енглеском и српском), Шематизам Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци (на енглеском и српском), Монографију фрескописа Саборног храма у Чикагу (на енглеском и српском), Чин благосиљања путника (црквенословенски превод), Шематизам Епархије средњоевропске (на немачком и српском), Ходих ширинама – водих висинама - Патријарх Иринеј у Канади (на енглеском и српском), Неизмењена српска душа - Изабране проповеди митрополита Христофора (на српском). Тренутно завршава збирку проповеди митрополита Христофора на енглеском језику. У припреми је двојезична монографија поводом 40 година од хиротоније митрополита Христофора (1978.-2018.). Члан је Управног одбора Привредне фондације Архиепископије београдско-карловачке. Служи у Саборном храму у Београду. У слободно време преводи и пише кратке приче и песме. Извор: Инфо-служба СПЦ
  23. У Јутарњем програму Радио-Беседе представили смо књигу под насловом „Метафизика тела”. Аутор наведеног дела је Христо Јанарас, угледни грчки философ. Књигу је 2005. године, у оквиру едиције Савремено богословље, објавила Издавачка установа Епархије Бачке Беседа. Наш саговорник у студију био је протонамесник Игор Игњатов, парох при храму у Ветернику. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  24. Др Александар Милојков, теолог и катихета из Београда, аутор књиге "Вера и атеизам", био је гост емисије "Пирг" на таласима Радио-Гласа, Епархије нишке. Наш брат Александар говорио је о својој књизи и важним детаљима о дијалогу између вере и атеизма. Вашој пажњи срдачно препоручујемо ову емисију. Звучни запис емисије Извор: Радио Глас
  25. У Јутарњем програму Радио-Беседе представили смо књигу под насловом Јустин Ћелијски и Русија, путеви рецепције руске философије и теологије, аутора професора др Богдана Лубардића. Гост у студију био је протонамесник Игор Игњатов. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...