Претражи Живе Речи Утехе

Свештеник је управо завршио састанак са црквеним одбором. Већ је било вече. Киша је учинила да улице блистају на месечини. Сео је у ауто и одвезао се кући. Био је веома уморан. Физички али и психички. Цео дан је слушао проблеме људи покушавајући да их усмери, да их не увреди док је давао опроштај и наду. Пошто је прошао скоро цео пут до куће, изненада је притиснуо кочницу испред продавнице сендвича. Сишао је и са два-три брза корака ушао у радњу. Киша је била појачана. Његове кратковиде наочаре су се замаглиле. Скинуо их је и обрисао одећом. У радњи није било других муштерија. Две девојке иза касе и младић који је вероватно однео наруџбине по кућама. „Ја бих два сендвича са ражњићима...“ рекао је свештеник. Две девојке су се погледале, спремне да се шале. Свештеник је отишао до фрижидера безалкохолних пића и узео два. Ставио их је поред касе. Сендвичи које је тражио, били су спремни. „Колико сам, молим вас, дужан...“, обратио се девојци која је тапкала по тастатури касе. Али уместо цене , свештеник је добио питање... „Оче, знате ли који је данас дан? Да ли сте заборавили? Свештеник је био збуњен… „Који је дан…“? „Петак је, оче... зар није пост? Требало би ваљда да нам дате добар пример и да не једете месо у посном дану...”. Свештеник спусти главу. Из новчаника је извадио износ који је видео исписан на каси. „Задржи кусур... Волео бих да се молиш за мене, ја сам страдалник пун страсти...“ рекао је и изашао из радње. Девојка је приметила да свештеник, излазећи из њихове радње, није отишао до свог аута. Била је задовољна оним што је рекао и то је натерало и њу да изађе... „Али где ће он...“? рекла је гледајући другу девојку која је била збуњена читавом сценом. Свештеник је кренуо у супротном смеру од своје куће. Брзим кораком за неколико секунди био је на месту које је желео. Код контејнера за смеће. Киша је почела да постаје још јаче. „Брате, могу ли да те прекинем мало...“ биле су речи свештеника тамнопутом човеку који је тражио по ђубрету. Човек је испустио кесе које је имао у руци. Кренуо је ка свештенику. Стао је тачно испред њега. Очи су им делиле исту кишу, исти ветар, исту хладноћу... Свештеник ништа више није рекао. Испружио је кесе са сендвичима и газираним пићем. Тамнопути није наставио са претраживањем контејнера. Није могао да верује да му се ово дешава. Мало дете, вероватно његов син, који је стајао поред њега, пружио је своје мале и мршаве руке, узео торбе и почео да их гледа. Свештеник се, снисходљиво климнувши главом, окренуо и отишао. Дошавши до свог аутомобила, који је оставио испред радње, сачекало га је изненађење. Девојка, која му је упутила, примедбу изашла је да види где је отишао... видела је све. „Оче… извини…“. Али није стигла да заврши. Свештеник ју је узео за руке и прекинувши је рекао: „Не буди тужна... моли се за мене, лаку ноћ“. Девојци су засузиле очи... две-три сузе су јој се скотрљале низ образе док је гледала како свештеников ауто нестаје у кишној ноћи. Тамнопути човек и његово мало дете сада су пролазили супротним тротоаром, смејали се и јели оно што им је свештеник понудио. Девојка је ушла у продавницу. "Јеси ли добро"; упитала ју је колегиница. „Велико је зло брзо и лакомислено судити само по ономе што видимо...“ рекла је дрхтавим гласом . https://www.vimaorthodoxias.gr

Како спречити фрустрацију Нажалост, ликовање је веома чест грех и покреће га земаљско разумевање истине и правде. Очекујемо одмазду за људе који чине зло, посебно нама, и мислимо да тако треба да буде. Чак и позивамо Господа за сведока и толико се излуђујемо да се понекад и молимо Господу да казни неке људе који се, чини нам се, понашају потпуно погрешно. Наравно, ово је веома далеко од онога што је право хришћанство. Апостол Павле у својој чувеној химни љубави каже да се љубав не радује неправди, него се радује истини (1. Кор. 13, 6-6). Зло, односно бол и туга другог човека, за њега, наравно, није истина. А истина је блаженство у Царству Небеском. Ко се радује злу? Сатана. Ово је главни носилац злобе и ликовања. Када неког задеси невоља, ђаво се радује. Он жели да живот сваког човека буде уништен, оклеветан, оскрнављен – пре свега живот вечни, али по могућности и привремени живот. Ако изабереш ову позицију, ти, наравно, престајеш да будеш онај за кога апостол Павле каже: „Јер сте сви синови Божији по вери у Христа Исуса“ (Гал. 3, 26). Јер хришћанин жели спасење за сваког човека. Он је као Бог, и Бог жели да се сви спасу и радује се доброти сваког човека. Ако је неко нешто добро урадио, а ви сте љубоморни, онда је ово почетак ликовања. Ако се радујете са оним који се радује и плачете са оним који плаче испуњавајући речи апостола (Рим. 12, 15), онда сте као Христос, јер се Он радује доброти сваког човека. Како не пустити зло у себи? Шта да радимо ако нам је неко нанео много бола, уништио нам животе, вређао нас, јавно понизио – како да спречимо да нам зло уђе у душу? Постоји један универзални начин на који Господ говори: „Љубите непријатеље своје“ (Матеј 5:44). Шта можемо да одговоримо на ово? Можемо рећи да је то недостижно. Заиста, монах Силуан Атонски каже да је љубав према својим непријатељима савршенство хришћанске врлине. Треба да одрастеш до овога. Како одрасти? Али поред тога, у истом пасусу стоји: „Молите се за оне који вас користе и прогоне“ (Матеј 5:44). Ако се у твојој души узбурка зло према човеку, помоли се да му се душа спасе. А Господ већ зна шта ће с њим. Такође желим да истакнем веома важне речи апостола Павла: „Не буди побеђен злом, него победи зло добром“ (Рим. 12,21). Ако, као одговор на зло које ми је учињено, пожелим зло, поражен сам овим злом, изгубио сам. Да сам зауставио зло у себи, да сам се молио за човека, да нисам пустио ове метастазе греха у своју душу, не бих се разболео од ове таме, од ове муке. А избор је наш. Ако се у теби појави зла помисао против човека, реци: „Господе, спаси овог слугу Твога." Није битно које је вере и шта ради. Сваку особу Бог воли. Дакле, можемо се молити нелитургијски за било коју особу. После извесног времена видећете да у себи више немате никаквог зла према човеку. И чудо је да скоро увек ова особа почиње да осећа топлину вашег срца и врло често се мења. То је оно што молитва чини, побеђује ликовање. „Допустио си себи да не волиш, али Бог остаје Отац пун љубави“ Када нас сатана позове да пожелимо нешто лоше човеку или да се радујемо што му се нешто лоше дешава, помолимо се за њега. Штавише, ликовање, изненађујуће, може променити Божју Промисао за особу. У Соломоновим премудростима постоје ове речи: „Не радуј се када непријатељ твој падне, и немој да се радује срце твоје кад посрне. Иначе ће Господ видети, и биће гнусно у очима Његовим, и одвратиће гнев свој од њега“ (Приче 24,17-18). Гледајући на ваше задовољство, Господ може променити казну овој особи. Веома је важно да човек, који иде праведним путем, не дозволи себи да ликује, јер на тај начин нитков може избећи казну. Зашто је ово потребно Господу? Господ ће показати да још увек воли ову особу. Дозволио си себи да не волиш, али Бог остаје Отац пун љубави. Дакле, ако су то у Старом Завету знали праведници, онда ми, новозаветни људи, чији је дух љубав, не можемо да дозволимо ликовање у својим душама. https://www.pravmir.ru/kogda-beda-proishodit-s-drugim-raduetsya-dyavol-protoierej-fedor-borodin/

Управо сам видео снимак протеста против наркомана и хомосексуалаца. Слоган који је узвикиван на митингу био је "Ниси потребан, ти си геј" . Његова поента је врло јасна, гејеве треба избрисати са лица земље, на било који начин. Постоје ли људи који нису потребни? Какo је тежак и мрачан овај слоган. Како дубоко нељудски, зверски и антихришћански. Нешто касније, наишао сам на фотографски материјал на коме је писало - „Самоодбрана није злочин, већ инстинкт“, односно, да у данашњим друштву 21. века, после Христовог оваплоћења, људи морају реаговати на основу нагона, тако да доминира животињска страна нас самих и природе. Јер, ако сам ја “моји инстинкти”, онда нема слободе, само делујем инстинктивно и компулзивно. Дакле, као животиња, и очито не као божанство. Постоји веома велики број људи са том истом психологијом и реториком. Зло не станује негде на другој планети, већ на овој, на којој ми постојимо и живимо. Људи мрака и мрзитељи не припадају реткој раси или врсти. Нити су дошли са друге зверске планете. Не. То су обични људи, наши пријатељи, наши рођаци и наше комшије, можда и ми сами. Они који су починили најгнусније злочине над цивилима у Другом светском рату, нису били фашистичка тактичка војска, већ обични људи, претворени у зверске личности. Злочин истребљења Јевреја у Европи није се десио сам од себе, њега су починили људи. Ти људи нису били само вође нацистичких и неких других монструозних партија, већ и нормални људи немачког друштва, добре главе породице, успешни професионалци, савесни запослени. Злочин је почињен уз активну подршку или уз криводушну равнодушност читавог немачког друштва. Али не само немачког. Задатак, који је преузела Немачка, односно истребљење Јевреја из света, није било лако извести и требали су јој саучесници. Лако и вољно их је налазила у фашистима и антисемитима других европских земаља. Зло је у нама, животиња жедна крви се добро крије у тамним странама нас самих. Варваризам није далеко од цивилизације као ни светост од демонске перцепције мржње, верујте. Веома су близу ако не обратимо пажњу и ако свакодневно не вежбамо, у одговорном избору, да останемо оно што је Бог желео - људи, Његове слике. Аргумент који се понавља, да су људи реаговали на овај фашистички начин због економске кризе и екстремних услова живота, је разочаравајуће погрешан. Напротив, у таквим граничним ситуацијама, морамо манифестовати наше културне вредности и свој хришћански идентитет. Аустријски фармер Франц Гајгерстертер је једини из свог села гласао против сарадње Аустрије са фашистичком Немачком, па је самим тим одбио да учествује у светском рату, не зато што је припадао некој политичкој организацији или идеологији, већ зато што је био Хришћанин, који је себе и своја дела свакодневно стављао пред Бога. Његова дубока вера довела је до тога да 1943. одбије да служи нацистичкој војсци и да се бори против нациста у неправедном рату. Његов став нико није разумео. Свештеници, мештани, пријатељи су покушали да га убеде на различите начине, али нису успели. Веровао је да постоје тренуци у животу, када је боље послушати Бога него слушати људе. Франц Гајгерстрајтер је испунио заповест љубави према ближњем и није желео да се игра са будућим Божјим судом. Војни суд га је осудио на смрт и погубљен је гиљотином у затвору Бранденбург у Берлину. Он је неустрашиво умро за своју веру, доказавши се као хришћанин, а не као политички активиста. Имао је три мале девојчице, најстарију од шест година. Кључни улог је остати човек и хришћанин у тешким тренуцима индивидуалног и колективног живота. Завршићу ова кратка размишљања цитатом С. Зоумбоулакиса из његовог говора о Холокаусту: „Као прво, нико не може бити заштићен од зла несигурне, флуидне и контрадикторне људске природе. И друго, та пасивност пред лицем зла није морално неутралан став, јер допушта злу да превлада. Није за осуду само онај ко чини зло, већ и онај ко га посматра и без учешћа.” о. Хараламбос Пападопулос http://plibyos.blogspot.com

Његова Светост Патријарх српског г. Порфирије служио је 23. октобра 2021. године прву Свету архијерејску Литургију у новообновљеном манастиру Милошевац код Приједора, заједно са Епископом бањалучким г. Јефремом Епископом марчанским г. Савом, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Српске Православне Цркве. Звучни запис беседе На почетку Литургије прочитано је писмо добродошлице Патријарху Порфирију у којем се наводи да је посебан благослов да српски патријарх у манастиру Милошевац служи прву Свету архијерејску Лигургију, уз жељу да се што пре овде прислужи кандило монашко молитвеног живота. Подсећамо, манастир у Чиркин Пољу код Приједора посвећен је Покрову Пресвете Богородице и његова обнова почела је 2018. године, а Епископ бањалучки г. Јефрем је новембра исте године освештао темеље храма. Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем први се обратио након Свете Литургије поздравним словом у коме је заблагодарио Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију на посети манастиру Милошевац код Приједора који, како је рекао, васкрсава у нашем времену и пред нашим очима на чудесан начин. Потом се обратио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије: "Високопреосвећени Владико, брате и саслужитељу и учитељу нас, који смо по годинама млађи у вери и у томе како треба волети Цркву, за Њу живети, како је треба водити и како јој треба служити. Браћо и сестре, представници власти по реду и по достојанству, ја сам данас заиста почаствован благодаћу Божијом јер су украшени храмови и нема веће среће него служити у њима. У њима служити Свету Литургију и осетити да је Бог са нама у Светој Литургији и да смо ми са Њим и да не постоји то што нас може поколебати у вршењу добра, врлине, у ширењу љубави. Не постоји то што нас може спречити да служимо истини, да служимо Богу. А и ма колико било дивно служити у завршеним украшеним храмовима, колико год је то велики благослов и радост - за мене је данас много већа радост што у овоме још недовршеном, али назирем и слутим биће диван, предивно украшен храм, у том недовршеном храму могу да служим, драги Владико по Вашем благослову, Свету Литургију, са вама, браћо и сестре, са вама којима сви ми свештеници припадамо и ја истински осећам да сам део ваше кости и део вашега тела, једно са вама. Радост је велика служити Богу и молити се са онима који имају чисту душу, који имају истинску, праву, једноставну, без примеса људског, од овога света мудровања, веру. А то јесте вера ваша. И зато је за све нас, који одакле год долазимо овде у Републику Српску, велики благослов, утеха и снага коју добијамо и можемо да носимо своју одговорност каква год она била када се сусретне са вама са вашом живом чистом, једноставном апостолском веромвером на коју је позивао сам Господ наш“. Патријарх Порфирије је, између осталог, истакао: "Ко зида богомоље - тај не може желети другоме зло, тај не може смишљати друго зло. Онај ко зида светиње било кога свестан или не, он даје простора благодати Божијој која јесте увек и само љубав која спаја а никад не раздваја, која гради мостове, а никад не руши. И градећи и обнављајући светиње сви ми заједно показујемо и овде, а и читавом свету - шта је наша амбиција и шта је наш циљ", поручио је Патријарх Порфирије и додао: "Да Бог да што пре да се скупимо овде, да осветимо овај свети манастир, а ја сам скромно, чувши да је манастир посвећен Пресветој Богородици, за почетак, за овај пут донео икону Пресвете Богородице да до даљњег буде негде у неком углу ове светиње, као место молитве, а даће Бог, да то буде само почетак нашег учешћа у обнови и ове светиње, свих светиња, а и нашега народа, који треба да слави име Божије овде и сада, а и у векове векова. Амин!“. Извор: Радио Слово љубве

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“ У име Оца и Сина и Светога Духа, Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“. Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како! Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима. Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода. Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити. За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја. Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ. Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где! Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја! Извор: Инфо-служба СПЦ

Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује. * * * Одакле је потекло зло, ако је Бог благ и не твори зла. Шта је то заправо зло? И шта је то добро? Да ли је све што се чини добрим и пријатним, заиста тако? Можемо ли убити драгу особу, чинећи јој добро? Може ли добро бити оштро, па чак и сурово? Проблем зла, наравно, брине сваку хришћанску савест и ум. Људи се питају: ако Бог није створио зло, шта је то зло? Најдубље од свих је, ако желите знати, схватио смисао овог проблема светитељ Григорије Ниски. Он је говорио да зло нема своју суштину. Оно је неко удаљавање од добра, утапање у небиће, таму. А тама нема суштину. Тама је једноставно одсуство светлости. Светлост има суштину, а тама је њено одсуство. Човек нема везе са појавом зла. Зло је рођено у свету анђеоском. На срећу, ми смо жртве зла, а не његови творци. Наравно, много шта смо измислили на тему зла, много шта за његово култивисање, раширење, за његову рекламу, оправдање. Ипак, ништа од тога није урађено без учешћа бесова, јер су они начелници зла, љубитељи сваке нечистоте и лукави менаџери сваке прљавштине. А ми смо жртве. Поновићу се: зло је рођено у анђеоском свету. То је стравична мисао: „Више од звезда је постављен мој престо, узнећу се изнад њега, који се назива светињом“. Ми морамо признати своју ограниченост у способности да схватимо те паклене дубине. Дубине сатанске, на срећу, вероватно, човек не може достићи. Човек, на срећу, не може спознати зло у оној његовој коначној дубини, у којој оно постоји у анђеоском свету. Ми смо жртве греха, он нас је заразио неким делом своје заразе. Усадио нам је потребу да будемо оно што нисмо били. „Будите као богови“. Зло увек обећава више од онога што даје, и како је говорио светитељ Дмитриј Ростовски, нуди злато — даје блато. Зло нешто обећава — приметите, данас је то реклама: кредити, путовања, посао у иностранству... „Да, бићеш тамо! Идемо, идемо, идемо!... Чека те Олимп!“ Али, потом, ти се налазиш дубоко, у некој огавној прљавштини, и мислиш: како сам растурио своју породицу? Изгубио здравље? Задесио се у туђој земљи без новца и средстава, осрамоћен и понижен? Да, то је микрошема која дејствује још од времена Адама и Еве. „Будите као богови, не узрујавајте се; Он лаже, а ја не лажем. Он говори да ћете умрети, али нећете. Да не умрете, а будете као богови...“ Обећање да ниси заслужио, обећање да је то штетно по тебе , и пораст захтева без мере. То је зло у својим људским оквирима. И долази нам оно из анђеоског света. Нисмо га измислили. Тек касније су људи, бесни, запоседнути, који су се тајно или јавно приклонили злу, заволели га, постали тако успешни агенти зла у Васељени. Они шире грех, не стиде га се, и сматрају грех за истину. Али, то су већ моменти историје, у којима се човек сједињује са палим духом. Човек треба, безусловно, да задобије, према речима апостола Павла, нека осећања,заснована на искуству, за разликовање добра и зла (в. Јевр. 5, 14). Јер су добро и зло ствари које нису очигледне. Живимо у конфузном свету, и постоје ствари које личе на добро, а уствари су зло. Пробао и након неког времена схватио. Вкусите и видите, јако благ Господ (Пс. 33, 9). Исто тако — вкусите и видите, како је зао ђаво: пробао — јаој, не! Ово је ужасно, ово је неправда! Али, човек треба да се научи да разликује добро и зло, пре него што проба. Нема такво зло, које се не облачи у врлину. Злу је потребно добро како би се провукло уз њега и камуфлирало. Зато што је чисто зло одвратно. Да се ђаво представља онаквим какав заиста јесте, као што се представља великим, светим, да би плашио, или једноставно да разоткрије своју њушку, скидајући маску, и прикаже се у свом истинском гнусном облику, наравно да му нико не би служио. Ни једна жива душа не би пошла на Ноћ Вештица. Не би облачила маску са њушкама, и свака демонска тема би била негодована — ту су крсно знамење и „Свјат, свјат, свјат“.Зато што је то ужасно. Аду је потребно да глуми себе и да се уверава у својој шаљивости, у својој привидној доброти. Аду је потребно добро да би се наштемовало под њега, или да би називао добра дела свакавим речима: смирење — слабошћу; дарежљивост — глупошћу, снисхођење — поводљивошћу. Ад мења схватања. Врло је добро говорио Конфучије: да свет не би пропао, треба изнова назвати појмове. То јест, треба храброст назвати храброшћу, а не дрскошћу; кукавичлук је кукавичлук, а не расуђивање; дарежљивост — дарежљивост, а не расипништво; себичлук је себичлук, а не брижљивост. Треба променити име свету, јер погрешно названи свет је мутна вода у којој лукави лови своју рибу. Злу је неопходно добро, јер се оно претвара и облачи у њега. Добру не треба зло, на срећу. Али добро је само по себи просто, и оно се може збунити. Испричаћу случај из свог живота. Када сам похађао четврти разред, у десетој, четрнаестој години, лежао сам у болници после операције слепог црева. После такве операције, два-три дана не сме се узимати храна и пиће. Једино што чине, натапају детету или одраслој особи усне водом и лимуном. И човек доста страда, посебно ако није навикао дуго да гладује. Лежали смо на реанимацији, нас неколико дечака. Међу нама је био сеоски дечак, коме је дошла бака у посету, дечак мојих година, десет, једанаест, а можда и девет. И дечак се пожалио баки да жели да једе. Шта је урадила баба? Она је појурила у продавницу да купи унуку нешто да поједе: како?! Дете је гладно. Која баба не би нахранила свог унука?! Иако су доктори строго забранили — било је питање живота и смрти: не сме се узимати храна два-три дана након операције. „Ма шта доктор зна! — мисли баба. — Ко воли унука више: ја или доктор?“ Купила му је пециво, тугу неку. Смазао је половину тог пецива, ту пред баком — тајно ју је унела у болницу... Умро. Исте вечери. Баба је донела, он је са уживањем појео, а онда је зазвонио телефон: дођите, ваше дете је умрло. Хајде да разложимо ситуацију. Баба је убица? Према чињеницама, да. Али према намери? Према намери она је миротворац и добротвор. Јер, нахранити гладног човека, то је добро? „Наравно да је добро!“ — свако би одговорио. Питајте било ког пролазника на улици: „ Када је човек гладан, и њему донесу топли хлеб, да ли је то добро?“ Наравно, добро. Али, изгледа, постоје ситуације када дати хлеб човеку који тражи да једе, значи убити га. Треба то да схватиш. Неразумно добро, то је убиство. Тако да, добро и зло, заправо нису тако једноставни. У свакодневном животу може бити тешко разликовати их. Ништа не знам о томе како је баба после живела , —знам да је дете умрло. Поред мене је умро дечак, који се најео топлог хлеба из бабиних руку. И бака га је убила. Она је била убеђена да дете треба нахранити. Вели, „какав је то начин?! Дете жели да једе, а не дају му“. Добро и зло су измешани у свету. Некад човек мисли да чинимо зло, а ми чинимо право добро. Замислимо, убацио си руку у нечији џеп, ухватили су те на делу и истукли. Да ли су ти учинили добро или зло? Наравно, док су те тукли, мислио си да су те жестоки непријатељи жестоко истукли. Заправо, током живота ћеш схватити да су ти учинили велико добро, пошто сваки порив да кренеш ка туђем џепу биће праћен успоменом на озбиљне модрице једном задобијене. То је било велико добро, које није имало изглед добра. Исто тако постоји и велико зло, које има изглед добра. То треба разликовати, јер је сав наш живот сачињен од двосмислености. Да се вратимо још једном на речи апостола Павла, који је рекао да наша осећања треба да буду искуством приучена на разликовање добра и зла. Управо искуством. Није злато све што сија, није добро све што се лако простире. Није зло све што је накострешено, бодљикаво и злог изгледа. Знамо да су поједини светитељи били врло зли, могли су такво да покрену, да те је бацало час у ватру, час у воду. Он је светац? Да, јесте. Па зашто се онда тако изражава? Он то из љубави теби скида кожу шмирглом. Да, тако је. Знамо многе преподобне, који су заиста драли кожу онима што су им долазили. Из љубави. Зато би савремени човек требало да остави своје предрасуде по питању добра и зла. Човеку се чини да схвата шта је то добро. Ако ја целивам руке, идем уз длаку, ја сам, наравно, добар човек. Ако грдим, не идем уз длаку — зао сам. Не! Апсолутно не. Треба се ослободити онога што схватамо као добро, и онога што доживљавамо као зло. Љубав према човеку састоји се у томе да поступамо са другим јеванђељски, да не угађамо његовим прохтевима, како говори светитељ Игнатиј (Брјанчанинов). Када се јеванђељски односиш према детету, према одраслом, суседу, према другу, према себи самом, то често бива жестоко. „Какво је то хришћанство, каква је то суровост, нетрпељивост, боље да се сажалимо на све...“ Не! Сажалити се, значило би пружити лажну љубав. То ће бити подстрех злу. Зло се обукло у одежду доброте, да би га људи лакше прихватили. Владимир Висоцки има има песму и истини и лажи. Оне су сличне, ако се оголе и једна и друга. И лаж се облачи у истину, и прихватају је за истину. Јер је истина сама по себи врло неупадљива. Она је попут Средњеруске висоравни, нема ни гора, ни кањона, ни водопада, нити палми, али ипак срце игра и сузе теку. Шта се крије у тој убогој лепоти? У тим искривљеним брезама, у тим јаругама, у тим малим потоцима, у тим искиданим облацима? Шта је ту? Нека правда је у тој Средњеруској висоравни, таква болна правда Божија, врло неупадљива. Постоје лепе, упечатљивеземље: океан, рибе, делфини, палме, сунце од јутра до вечери. Истина није тамо. Да би се пронашла правда, било је неопходно отићи у пустињу. Свети Антоније Велики је одлазио у жестоку, дубоку пешчану дубину, где су бакарно небо и врели песак, где нема ничег лепог, јер је тамо истина. Истина је врло жестока, и изопачени човек не жели да је спозна. Бог као реалност јесте извор истине, светости и доброте, и треба ићи к Њему, без обзира на то што ми се то не свиђа, што је то лоше, болно, непријатно, а каткад и страшно. Страшно, да. Човеку унакаженом од лажи бива тешко ако доспе међу те зраке праве истине. Али ићи тамо је неопходно, јер живимо потопљени у лажи, попут рибе у мору. Живимо у лажи од јутра до мрака. Свиђало нам се то или не; можда се неко не би сложио са тим, али ми јесмо утонули у лаж. Стилску лаж, брендирану лаж, мислену лаж, информациону лаж.Свакодневно лажемо Бога, себе и једни друге. Једном када то осетимо, наравно, можемо се уплашити и пожелети да живимо по правди Божијој. „Досадило је живети по истини/ Под босим ногама ножеви.“ Ипак, не треба живети по лажи. Наравно, тема је опширна и говорити о њој можемо много више од онога што сам рекао. Може бити да ништа нисам рекао, што би требало, али сам слева и здесна обрађивао ову материју , који се назива „разговор о добру и злу“. Зло не постоји, то је привид. Добро постоји и то је суштина, то је Господ. И ево, изаћи из света привида у свет суштине — то и јесте прелазак од зла ка добру. То је болни прелазак, као излазак јевреја из Египта. Извор: Православие.ру

Нема, дакле, потребе да се бавите трњем. Немојте да се замарате изгонећи зло из себе. Христос хоће да се не бавимо страстима и ђаволом, противником нашим. Усмерите воду, што ће рећи сву снагу своје душе, ка цвећу, па ћете се радовати његовој лепоти, мирисима, свежини. Нећете постати свети прогонећи зло. Не обраћајте пажњу на зло. Гледајте у Христа и он ће вас спасти. Уместо да стојите пред вратима и одгоните непријатеља, презрите га. Да ли са ове стране иде зло на вас? Благо, спокојно, окрените се на ону страну. Другим речима, уколико зло долази на вас да вас позледи, ви своју унутрашњу силу усмерите на добро, ка Христу. Помолите се речима: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", а Он зна како и на који начин да вас помилује. А када се испуните добром, више се нећете враћати на зло. И сами ћете, благодаћу Божјом, постати добри. А где онда зло да нађе себи места? Оно ишчезава! Свети Порфирије Кавсокаливит Извор: Епархија зворничко-тузланска

Писмо подршке заточеном Епископу Јоаникију: Ваше Преосвештенство, Већ дуже време будно пратимо сва дешавања у Црној Гори која се тичу односа према Српској православној цркви а сада смо нарочито погођени најновијим непочинствима државних власти о празнику Светог Василија Острошког ове године. Особито Нас је погодила вест да сте заједно са седморицом својих свештеника лишени слободе за коју се целог свог живота искрено и предано борите учествујући у обнови црногорског друштва и његових духовних и културних вредности. Све ово Нас веома подсећа на оно зло време 90-их година прошлога века када су Нас као епископа славонског усташке снаге хапсиле и држале заточеног поступајући са Нама на најгори могући начин и понављајући све оно што су њихови очеви чинили 40-их година. Из овог заробљеништва ослобођени смо после два месеца управо на празник Св. Лукијана, Нашег небеског покровитеља, заузимањем блаженопочившег Патријарха руског Алексеја. Ваше Преосвештенство, драги у Христу брате Јоаникије, знајте да у овој борби нисте сами. Уз Вас смо ми – Ваша сабраћа архијереји, свештенство и монаштво које је свагда кроз историју било прво на удару, богољубиви народ Светог Саве, Светог Петра и Светог Василија. Ви врло добро знате да је Божији суд једини прави суд и једино је у Њему истина. Молимо се за Вас и Вашу христољубиву паству и за сав српски православни народ Црне Горе који чека коначну победу и васкрсење после свих ових страдања. Поздрављамо Вас из Сентандреје – града Арсенија Чарнојевића, заједно са Нашим свештенством, монаштвом и верним народом и обећавамо да ћемо се потрудити колико је у Нашој моћи да о свему информишемо овдашње државне власти и политичке структуре. Вашег Преосвештенства у Христу брат и саслужитељ, Епископ будимски и администратор темишварски + Л у к и ј а н Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Недељи о митару и фарисеју, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин је служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Васкрсења Христовог, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва и појање хора Богословије „Светих Кирила и Методија“ из Призрена, под управом професора Дејана Ристића. Приликом Литургије, Епископ Милутин у свештени чин ђакона рукоположио је досадашњег ипођакона Александра Панића и, упутивши пастирске поуке о значају молитве, покајања и смирења у нашем животу на земљи, о чему говори данашње Свето јеванђеље, позвао верни народ да у што већем броју дође на молебан и литију у знак подршке браћи и сестрама у Црној Гори и на Косову и Метохији. Данас Црква Христова, Црква Светог Саве и Василија Острошког страда у Црној Гори, на Косову и Метохији… Нама овде који живимо у миру остало је да се молимо Богу за њих. Да народ Светог Василија Острошког и Лазара Косовског победи зло које га сналази, да сачува светиње своје. Са нама ће данас са својим дивним гласовима, освећеним Духом Светим, бити призренски богослови, сведоци вере православне, истине Божје. Ићи ће са нама у молитвену литију, а после извести песме у славу Божју и српског народа, рекао је Владика Милутин. Браћо и сестре, вечерас све нас чека Свети Василије Острошки! Немојмо да не дођемо, немојмо да спавамо или гледамо телевизију! Чека нас Свети Василије Острошки, гледа из острошке греде, са висина, да ли ћемо доћи овде. Његове очи ће вечерас бити упрте свугде по Црној Гори, Србији и свугде где Срби чувају веру православну. Како нам рече јуче Митрополит Амфилохије, важно је да се у Ваљеву молимо за њих, јер ту су светитељи новог времена Свети Владика Николај и Ава Јустин Ћелијски – рекао је ваљевски архијереј. У литији ће бити пронете честице моштију неколико светитеља. Не би требало да буде Србина који неће доћи да молитвено и тихо завапи живом Богу да сачува Цркву Божју, коју су утврдили Свети Василије Острошки и велики Његош, Ловћенски Тајновидац. Гледаће нас сви они јесмо ли дорасли њиховом путу и свим светим прецима који су гинули за Свету Цркву, православну, светосавску, закључио је Владика Милутин. Молебан на платоу испред Храма Васкрсења Христовог почиње у 16 часова. Након тога уследиће молитвена литија до Храма Покрова Пресвете Богородице, а потом назад до саборног храма. Посредством видео – бима обратиће се Митрополит Амфилохије, Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан и проигуман манастира Хиландар архимандрит Методије. У културно – уметничком програму наступиће истакнути драмски уметник Ненад Јездић и призренски богослови. Извор: Епархија ваљевска

Пред посланицима у Скупштини Црне Горе данас је закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Пре седнице, о том пропису расправља законодавни одбор. Протојереј Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске, рекао је за РТС да је судбина предлога закона који је противуставан у рукама неколико људи у Црној Гори. Сви свештеници и монаси Митрополије црногорско-приморске и Епископије будимљанско-никшићке окупљају се испред Скупштине Црне Горе на сабор под слоганом – "у имену божјем је суд и правда". Литургија ће бити одржана у Храму Христовог васкрсења у Подгорици. Протојереј Велибор Џомић рекао је за РТС да је данас свашта могуће, па и да се закон повуче ако се буде чуо разуман и озбиљан глас цркве, који се сабрао и артикулисао крај моштију светог Василија Острошког у Никшићу, као и глас црквене пуноће који ће се чути из Храма Христовог васкрсења. Рекао је да је циљ данашњих скупова подсећање да су сви дужни да сведоче о непролазним и најдубљим вредностима људског достојанства и цркве "која се данас понижава као никад у историји". Навео је да се свештенство и монаштво окупља да би на цивилизован начин послало поруку да зло добра донети не може и да су сви дужни да буду људи и да поштују људско достојанство. Џомић је истакао да би требало поштовати државу и законе, али да је кључна порука да се са овим законом отишло предалеко и да он, не само да је нечовечан и дискриминаторан, већ дубоко вређа достојанство цркве и уперен је против СПЦ, односно Митрополије црногорско-приморске. На наводе да закон подразумева шест нивоа правне заштите, Џомић је рекао да су то најгрубље неистине. "То је као да вам неко стави нож под грло и спрема се да вам пререже гркљан и каже – ја тебе оперишем, биће ти боље", навео је Џомић. Додао је да је обавио многе разговоре са представницима међународне заједнице и да су они били исцрпни јер сви виде да се једно прича, друго ради, а треће мисли. Џомић је рекао да је и из Свете столице стигла јасна порука од папе Фрање, али и подршка са многих адреса борби за право на слободу вероисповести. Захвалио се на подршци и Извршном одбору САНУ и свима који брину, јер, како додаје, није само реч о СПЦ која је мета режима, већ је то питање борбе за поштовање људског достојанства. Џомић: Зло добра донети не може, са законом о верским заједницама се отишло предалеко WWW.RTS.RS Пред посланицима у Скупштини Црне Горе данас је закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Пре седнице, о том пропису расправља...

Сабрали смо се, свете Владике, часни оци свештеници, монаси, монахиње, браћо и сестре и драга дјецо, око имена Божјега и око моштију Светога Василија Острошкога. Ево, ово Јеванђеље које смо управо чули је темељ овога сабора. Господ је сабрао своје апостоле и дао им силу и власт, и благодат да исцјељују људске немоћи, да ослобађају од демонских напасти, да просвећују силом Божје истине и правде све народе. Обукао их је у силу са висине да се не боје у овоме свијету него да воде брод Цркве своје кроз сва времена сигурним царски путем. Звучни запис беседе Ми се такође сабирамо у овој години поводом осамсто година од оснивања Жичке архиепископије аутокефалне Српске православне цркве, Пећке патријаршије. И прослављамо Бога за све оне милости које је изливао на наш народ и дао му силу и благодат да никада не посустане. Благодаримо Богу који нам је дао Божје угоднике и светитеље, чудотворце, мученике, исповједнике свете вјере православне. Осам стотина година живота и дјелања наше свете Цркве видимо као осам вјекова стварања, напредовања и уздизања, јер је наша света Црква родила велике личности и обдарила цио наш народ духовношћу, честитошћу, добротама Божанским и људским. А ево, имамо изузетну прилику данас овдје, обиљежавајући јубилеј велики да дочекамо небеског заштитника и покровитеља овога града и цијеле Старе Херцеговине и Црне Горе, и свих српских земаља Светога оца нашега Василија, Митрополита херцеговачкога, епископа града Никшића, острошког испосника и чудотворца, исцјелитеља и утјешитеља. Његов сабор око његових светих моштију укључује се у овај велики сабор светих апостола око Христа и у тај велики сабор светосавски, који ево траје непрекидно осам вјекова. А око моштију Светога Василија наш род и многи други који припадају његовим светим моштима из других народа траје преко 350 година. И зато смо радосни и зато славимо и дочекујенмо са радошћу Светога Василија Острошкога и овај ћемо дан убудуће прослављати као посјету Светога Василија граду Никшићу и пренос његови светих моштију. Да благослови и овај храм и овај град, као што је благословио и оне године када смо с његовим моштима прошли кроз град Никшић. И он је својим входом свштенијем кроз град Никшић утврдио ову Литију коју имамо на празник Светог Василија Острошкога у нашем граду. Ми смо се сабрали да се објединимо, да се духовно оснажимо, духовно укријепимо уочи Рођења Христовога, да се исто овако саберемо око Богомладенца Христа на Божић и да се наситимо Божије љубави и милости и међусобне љубави и разумијевања, доброте и радости. Радосни смо и када имамо невоља и тешкоћа. А имамо их и данас, јер трпимио неправду. Али се тјешимо Светим Василијем Острошким, који је све неправде, и тешкоће и муке, које су лично њему наношене и његовоме народу, носио смирено и кротко, али и храбро, носећи и бреме свога народа. Али зато му је Бог дао силу и благодат те је обједињавао свој народ и заштитио брод Цркве од разарања и утврдио свој народ у вјери, и ојачао. Даће Бог да и ми ојачамо кроз ова искушења, која данас трпимо због неправде, због удара на православље, на нашу свету вјеру, на храмове и на гробове, и на огњишта и на домове, и на част и на образ… Ако неко удара на храм, ударио је онда на све. Даће Бог да ова искушења ми, овако обједињени и сједињени око ћивота Светога Василија пребродимо. И молимо се Господу да уразуми све оне који су у срце своје ставили злу намјеру да отимају оно што је Божје, што је црквено. Ушпозоравамо их да то зло не чине, да не навлаче проклетство на своје домове, и на своје породице и на своје потомство – не дао Бог! Али, ако неко срља на проклетство, ми смо дужни да га упозоримо да то не чини. Нека Бог миолитвама Светога оца нашега Василија све нас руководи правим истинским путем. И нема чега да се бојимо: Црква Божја је онај броди сигурни, који плови морском пучином, а крманош тога брода је Господ Исус Христос, распети и васкрсли. И Он је рекао: Ево, Ја сам са вама у све дане до скончанија свијета и вијека. И још је рекао да ни врата ада Цркви Божјој неће одољети. А то „врата ада“ заправо је збир све злобе, и демонске и људске. Наравно, ми увијек гледамо на људе, без обзира какви су, као на нашу браћу. Иако гријеше, опет, руководећи се Јеванђељем које каже: Љубите и неприојатеље своје. Ми смо дужни да се и за њих Богу молимо. И да Бог истине, правде, љубави и човјекољубља све уразуми и спаси. Нека бууде срећан и благословен овај сабор око имена Божјег и око моштију Светога Василија. Ја само да вас поздравим и да вам зажелим да посредством Светога Василија његовим молитвама на вас сиђе Божја милост и Божја благодат, Божја истина и правда и да понесете благослов својим домовима, да се наситите Божје љубави кроз свете тајне. Бог вас благословио и8 свако вам добро даровао! (Бесједа на Литургији у цркви Светог Василија Острошког на великом црквено-народном сабору у Никшићу, субота, 21. децембра) Извор: Митрополија црногорско-приморска

https://www.youtube.com/watch?v=-3KtQ9aIOQk

Јудео-хришћанско предање није током дуге историје свога постојања изградило, боље рећи, прецизно формулисало учење о злу које бисмо могли назвати демонологијом. Али у њему зато чврсто и константно постоји знање о томе да зло тј. да зли једноставно постоји и да су његова дела страшна и свуда присутна током целе историје људског рода. Отворимо ли новине зло је ту. Упалимо ли телевизор, пред нама ће само током једне вечери продефиловати незамисливо велики и болесно маштовити број призора зла. Оно нам је фасцинантно, морбидно привлачно, застрашујуће и у исто време интригантно. Pompa diaboli изгледа моћно, наметљиво и непобедиво. Ово је искуство са којим ћемо се, вероватно, сви сложити. Свако је од нас бар једном у животу био у прилици да попут Христа завапи „Боже мој, Боже мој зашто си ме оставио“. И можда све ово не би ни морало да буде интересантно за нас, да у овом својеврсном слављењу зла не учествују и хришћани. И међу њима се с времена на време, а тренутно интензивније, шири у виду различитих књига и дискова (попут „Дигиталног анђела“, разноврсних апокалиптичких „прочанстава“, знака звери 666) страх од зла и најава скорашњих „страшних“ догађаја. Прориче се шта ће се збити и који су „сигурни“ знаци тих догађаја. Ђаво, а не Бог, постаје свудаприсутан и види се чак и тамо где га заправо нема. С правом зато можемо поставити низ питања проистеклих из овакве ситуације : да ли су оваква схватања аутентично хришћанска? Да ли је страх основно хришћанско осећање? Где је колевка зла и где оно обитава? Друштвене промене, такозвани процес транзиције који живимо, је све, само не површан процес. Он не захвата само површину нашег друштва док дубљи слојеви остају нетакнути и спокојни. Напротив, он као вихор захвата све, па и дубине људског срца. Старо нестаје, ново се тек помаља и за њега не знамо хоће ли бити боље или горе од претходног. То се исто дешава и верујућим људима који нису имуни на друштвена догађања. Тренутке несигурности, друштвених мена и криза није лако живети. Потребно је у општој несигурности негде наћи упориште, у бури пронаћи мирну луку. Међутим, многи у таквим ситуацијама нису спремни за дубље, суштинскије трагање већ посежу за најједноставнијим решењима, за најјефтинијим а наизглед делотворним лековима. Један од таквих „лекова“ је кроз целу људску историју био религијски и сваки други дуализам. Он пружа најлакше тумачење друштвених догађаја у сигурности знања где је добро а где зло, ради умирења људског срца. Стварност се посматра кроз супротстављене појмовне парове: Бог - свет, душа – тело, дух – материја, прошлост - садашњост и најзад одлучујуће - ми и они. Ми смо чисти, исправни и на правом путу, а оличење свеколиког зла су они. Ми, спасени, смо на страни Бога, душе, духа, славне прошлости. Они, проклети, су начинили лош избор и на страни су света, тела, материје, безбожне садашњости и зато треба да нестану да би се „наша“ истина пројавила. Религијски дуализам је на разне начине кроз историју куцао на врата Цркве - у виду гностицизма, манихејства, иконоборства, богумилства итд. Када му није успевало да на велика врата уђе у Цркву он је мирно и стрпљиво чекао времена криза и на мала врата уплашених људских срца ступао на сцену увек у виду доброг и злог божанства. А када се зло обоготвори оно заиста у очима присталица, заправо пре бих рекао жртава оваквог схватања, поприма „божанску“ снагу и размере. На основу ових тврдњи можемо сада покушати да дамо одговор на постављена питања. Религијски дуализам, најпре, нема никакве везе са аутентичним хришћанством. Дуалисти, и прошли и садашњи и будући, никада неће схватити оваплоћење Христово и то да Он постаде један од нас и са нама поживе. За религијски дуализам ово је немогућа синтеза и апсолутно неприхватљив став тако да, заправо, дуалисти, једноставно нису способни да поверују у Христа, ма шта они мислили. Они можда могу да говоре о неком добром божанству, творцу, демијургу, али о оваплоћеном Христу апсолутно не. Религијски дуализам сеје страх и страхом се храни, свесно или несвесно га промовишући у основно религијско осећање. Верујући људи су људи који се плаше зла. Овај дуалистички аксиом и генерално вера проистекла и храњена страхом се обично завршава екстремизмом у блажем случају, а у горој и крајњој варијанти она иде и корак даље, ка насиљу и активној борби за уништење планетарног зла и то је фундаментализам схваћен као вера у стању рата. „Ко сеје страх пре или касније ће пожњети насиље“ (Ж. Мардешић). Религијски дуализам је усмерен како на историјске друштвене формације, тако и на конкретне групе људи или појединце. Зле историјске формације (глобалистичке, капиталистичке, комунистичке, екуменистичке итд.) и сви који их, по мишљењу дуалиста, на било који начин подржавају треба да у огњу нестану да би се истина пројавила. Без пораза једне нема славе друге. Зато су дуалисти најчешће бољи антиглобалисти, антикомунисти, антикапиталисти, антиекуменисти, него добри хришћани. Пошто живот посвете борби против некога или нечега они никада не стигну да у животу буду и за некога или нешто. Оно што дуалисти у свом праведничком жару, тешко разумевају је следеће, што уједно и представља одговор на питање о месту обитавања зла: Није потребно никога понизити да би се славио Христос. Није потребно никог другог победити да би били бољи хришћани - до саме себе. Добро и Христос су вредности по себи, заправо се поистовећују, и не подразумевају најпре уништење зла у историји да би се пројавили. Наше срце је поприште те борбе и ту аутентични верујући људи воде невидљиву борбу. Нејеванђелско измештање зла из нас у неке друге људе или друштвене формације је пре свега нехришћанско али може бити и друштвено опасно јер води екстремизму и у крајњем случају насиљу. Оно на чему се заснива аутентична јеванђелска, хришћанска вера је да је Христос већ победио свет својим смирењем и Васкрсењем и да ту победу ми већ баштинимо. До коначне победе Христос нам није рекао да се плашимо већ да се тако и толико светли светлост наша пред људима да они виде наша добра дела и да тако поверују и прославе Оца који је на Небесима. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Дана 14. марта 2019. године у четвртак прве недеље Великог поста Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил молио се на уставном богослужењу у Заиконоспаском ставропигијалном мушком манастиру у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве обратио се верујућима одржавши проповед. „Дух же цјеломудрија, смиреномудрија, терпјенија и љубве даруј ми, рабу Твојему,“ – ове речи понављамо много пута за време богослужења, читајући молитву преподобног Јефрема Сирина. Зашто се у овој молби говори о трпљењу? Трпљење је особина која човеку пре свега помаже у постизању задатих животних циљева. А без трпљења човек не може да оствари своје циљеве, било да су велики или мали, зато што се сваки циљ постиже трудом, а труд увек захтева стрпљење. Треба да имамо стрпљења да бисмо дошли до циља. Ето, тако се уређује наш живот, у знатној мери захваљујући овој изванредној људској особини – трпљењу. Међутим, трпљење има и духовну димензију. Наравно, преподобни Јефрем Сирин је укључујући тему трпљења у своју молитву имао у виду управо ову духовну димензију. Шта то значи? Па значи да сваки човек општећи с други људима у већој или мањој мери бива подвргнут њиховом утицају. Утицај може бити позитиван, али бива и негативан, И негативан утицај је најчешће праћен упадом злог начела у нашу душу – кроз људе, кроз речи, кроз слике, кроз животне ситуације. И да би могао да одоли овим искушењима човек треба да има трпљење, а то значи да је трпљење сила. Али кад говоримо о одбацивању различитих искушења, злих поставки и уопште опасних утицаја на нашу душу, немамо у виду само потребу да имамо стрпљења у борби. Човек не може да спаси душу ако на зло одговара злом, на неправду – неправдом. Чак и најнегативнији утицај који се врши на нас не сме да поколеба нашу веру и нашу верност Господу. И ако се захтева одговор на утицај света, овај одговор не сме да носи зло и неистину, зато што се зло може победити само истином и добром. „Побеђујте зло добром,“ учи нас реч Божија (в.: Рим. 12:21). Ове речи које често промакну нашој свести, имају огроман значај за наш живот, за то како се осећамо, за достизање онога што на људском језику називамо срећом. Човек не може да буде срећан ако зрачи злом, зато што се зло враћа. Зло не може бити наша реакција на зло које је усмерено према нама. И ако смо потпуно свесни да је једини начин да савладамо зло – добро, да чак и на зло треба да одговарамо добро или макар неутрално уколико немамо снаге за добро, наш лични живот ће се несумњиво променити. И осетићемо присуство благодати Божије, зато што ниједно добро дело, ниједна добра реч коју изговоримо, исто као и зла реч и зло дело, не пролазе поред Божијег промисла о нама. Нека нас Господ укрепи у чињењу добра чак и у околностима кад нам се чини да једини исправан одговор садржи у себи зло. „Побеђујте зло добром,“ и нека би свима нама Господ помогао да сакупимо снагу, између осталог, у току попришта Великог поста, како бисмо усвојили ову мудрост и стекли силу која помаже у побеђивању сваке нечисте силе. Амин. Извор: Православие.ру

Оно што је непосредно супротно злу, никада не спада у добро високог реда. Често је једва за степен више од зла. Примери: крађа и буржоаско поштовање прсма својини; прељуба и „поштена жена“; штедионица и расипност; лаж и „искреност“. Да ли зло, такво како га себи представљамо док га не чинимо, постоји? Да ли зло које се чини не изгледа као нешто једноставно, природио, што се само намеће? Није ли зло аналогно илузији? Илузија када се пада као њена жртва, не осећа се као илузија, него као стварност. Исто је можда и са злом. Зло, када се седи у њему, не осећа се као зло, него као нужност, и чак обавеза. Злобан чин је прсбацивање на ближњега деградације која се носи у себи. Бива се томе склон као према ослобођењу. Нереалност која добру одузима добро, ето шта представља зло. Зло је увек уништење опипљивих ствари које садрже у себи стварну присутност добра. Зло чине они који немају знања о тој стварној присутности. У том случају истина је да нико није зао по својој вољи. Односи снага дају неприсутности моћ да уништава присутност. Не може се без страве размишљати о размерима зла каква човек може да чини и подноси. Како би се могло веровати како се може наћи надокнада за то зло, ако је због тога зла Бог дао да га разапну? Добро и зло. Стварност. Добро је оно што даје више стварности бићима и стварима, зло је оно што их лишава стварности. Римљани су чинили зло огољавајући грчке градове од њихових кипова, јер су грчки градови, храмови, живот имали мање стварности без кипова, а кипови нису могли имати такве стварности у Риму какву су имали у Грчкој. Очајничка, покорна преклињања Грка за допуштење да сачувају неколико кипова: безнадан покушај да се у ум другог човека пренесе сопствена хијерархија вредности. Када се тако разуме, нема у томе ничег понижавајућег. Али такав покушај скоро увек је безуспешан. Обавеза да се разуме и да се одвагне систем вредности другог човека заједно са својим, на истој ваги. Исковати вагу. Постоје сви преливи дистанце између Бога и створења. Дистанца у којој је љубав према Богу немогућа. Материја, биљке, животиње. Зло је тамо тако потпуно, да уништава себе. Нема зла: огледало божанске невиности. Ми смо у тачки где је љубав већ, иако једва могућа. То је велика повластица, јер је љубав која уједињује сразмерна са дистанцом. Бог је створио свет који није најбољи од могућих, али који садржи све степене добра и зла. Ми смо у тачки где је најгори што може бити. Јер изнад ње је степен на коме зло постаје невиност. Извор: Теологија.нет

Говоре нам већ годинама архијереји из МПЦ много оптужби и наваљују на нас Србе и СПЦ низ најцрњих клевета – те да не признајемо Републику Мекедонију, те да имамо територијалне претензије према Републици Македонији, те да не желимо Црквено решење са МПЦ, те да желимо да избришемо националну посебност Македонаца и сл. Наравно, ове бесмислене оптужбе против СПЦ заиста су чиста клевета, јер ни једним јединим својим потезом СПЦ није негирала националну, језичку и државотворну посебност македонског народа. Једна од честих и старих клевета архијереја из МПЦ против СПЦ гласи пак овако: "Ви из СПЦ немате право да нам било шта причате јер сте после Првог светског рата неканонски купили аутокефалију од стране Васељенске Патријаршије?!" Лупе људи ноторну глупост, и мисле да су остали духовно живи ... Али, хајдемо браћо из врха МПЦ да говоримо Јеванђелским речником и да вас просто одмах на почетку упитамо: Зашто је браћо из врха МПЦ ваше око тако зло, што смо ми добри? (Мт. 20,16), иако у СПЦ гледамо да вам узвратимо само добро и понудимо само корисно тј. канонско, свеправославно и саборно решење питања Цркве у Републици Македонији? Зар је ваше око зло, јер смо ми милостиви, угледајући се на Богочовека Христа, и јер вас позивамо на саборност и свеправославни концензус? Да ли смо ми то браћо из врха МПЦ криви јер смо ми искрени према вама и верни канонском устројству Православне Цркве? Тражимо ли ми од вас браћо из врха МПЦ злата или сребра или само поштовање елементарне црквености и саборности при решавању спорних црквених питања у Републици Македонији? Можете ли то браћо из врха МПЦ канонски доћи до решења без СПЦ? Наравно да не можете, чак и да хоћете, јер су канони Православне Цркве и две хиљаде година дуго Предање Цркве по том питању јасни. Мајка Црква се не бира, јер она постоји. Бира се само маћеха. Али, маћеха вам не може понудити канонско, саборно прихваћено и свеправославно решење, и ту је крај приче. Или пак сматрате да је раскол мали грех, иако по речима великих светих отаца Православне Цркве раскол ни мученичка крв не може опрати, ако неко дуго истрајава у њему? Но, ако ви браћо из врха МПЦ желите остати у вашем добровољном расколу, то је онда жалосно, али је то ваш избор, не избор СПЦ. Ми смо вам братски пружили руку, а и данас је пружамо, и сутра ћемо вам је пружати. Ми не желимо да ви живите у црквеној изолацији, то је слободни избор епископата МПЦ. За решење је потребно да и ви братски, хришћански и јеванђељски пружите своју руку. Ми ћемо се и даље молити за вас, чак иако и даље будете ишли беспућима раскола и несаборности, и само ћемо вас на једно стално позивати - на Јеванђеље Христово и братску љубав која у саборности и свеправославном јединству торжествује. Поред тога, кад већ тако често помињете злато и аутокефалију СПЦ, да вас опет питамо браћо из врха МПЦ - да ли наша СПЦ тражи од вас злато или сребро за решаваље вашег својевољно изабраног раскола, или просто тражи поштовање основне братске и канонске процедуре? Будите искрени. Наравно, злато и сребра вам не тражимо, али има ли било шта браћо из МПЦ, а да то долази из СПЦ, што би ви прихватили, или сте толико дубоко закључали ум у нељубав и самоизолацију. Расмислите добро и приупитајте: Да ли сте ли браћо из врха МПЦ више оптерећени депласираном причом о суми злата коју је СПЦ исплатила Цариградској Патријаршији када је добијала аутокефалију, или сте више забринути и оптерећени вашим сопственим тешким грехом црквеног раскола и самоизолације, у чему самовољно и добровољно истрајавате већ пола века. Или вам је браћо из врха МПЦ толико криво што смо ми у СПЦ толико добри према вама у МПЦ, па вам не тражимо ни злато ни сребро, већ само основне црквене одговорности, елементарне канонске верности и братске хришћанске љубави? Лицемерне су зато и празне, браћо из врха МПЦ, ваше притужбе о злату које су Срби дали Васељенској Патријаршији при обнови аутокефалије. Ми вама у МПЦ злата и сребра не тражимо, нити смо икада и тражили. Стога браћо из врха МПЦ зар није потребно да прво избавите брвно раскола из ока свога, ако то уопште желите, а потом да покушате извадити трун из ока СПЦ? Зар није потребно да се потрудите да задобијете добро око срца, па да схватите и неке ствари из историје на прави начин, јер чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто (Тит. 1;15). Ако пак не желите добро око срца, онда шта рећи него ... Нека вам је Бог у помоћи ... и ... Господе помилуј. Они пак православни верници у Републици Македонији који желе Саборност и Јединство Цркве, имају своју канонску ПОА, па ко жели живот у јединству са целим православним светом, има шансу да у Републици Македонији живи ван раскола. И коначно, да вам отворимо очи за добру мисао, тобоже за канонску чистоту СПЦ "забринута" браћо из врха МПЦ. Васељенска Патријаршија тражила је злато од СПЦ, не из жеље за кршењем канона, већ из сасвим других разлога. Када је 1766. године укинута Пећка Патријаршија, управо је Васељенска Паријаршија морала да плати велике дугове СПЦ и да редовно плаћа Турцима порезе све време после тога. А то је трајало деценијама. То је дакле било само враћање дугова Васељенској Патријаршији и ништа више. Стога, зашто је браћо из врха МПЦ око ваше зло, и не гледате ствари са друге стране? Зашто сте ви зли јер је СПЦ добра јер СПЦ од МПЦ не тражи злато и сребро, већ само враћање у апостолске и светоотачке канонске оквире, а нити је пре 100 година одбила захтев Цариградске Патријаршије. Зар је СПЦ требала пре 100 година да одбије захтев Васељенске Патријаршије, и да јој на тај начин не плати финансијску бригу за Цркву, и за десетине храмова и манастира који су под Турцима опстали као манастири и храмови захваљујући и великим финансијским издацима Васељенске Патријаршије? Зар није био основни ред да се то Васељенској Патријаршији и врати, као што је СПЦ то и вратила? Лицемерно је стога писаније неких епископа из МПЦ када газећи десетине канона, причају о умишљеним гресима СПЦ, не видећи своје јадно и жалосно стање у коме се већ 50 година налазе својом сопственом вољом за самоизолацијом. Шта рећи на крају него ... Нека вас Бог уразуми. Амин.

Има много људи, чак и хришћана, који уопште не прихватају да постоји демон. Демона, међутим, не можеш порећи. Ја верујем да ђаво постоји. Кажем, штавише, и ово: ако из Јеванђеља избацимо веровање да ђаво постоји, шта ће се десити? Нестаће Јеванђеља, јер ради тога се јави Син Божји да разори дела ђавоља (1 Јов. 3,8). У Светом писму се каже и: и ђаволи верују и дрхте (Јак. 2,19). Не можемо да игноришемо постојање ђавола, чија дела је Христос дошао да укине. Но, ја вам саветујем: уместо да се бавите ђаволом и његовим лукавствима, уместо да се бавите страстима, окрените се љубави Христовој. Сатана изграђује механизам обмане који обично називамо изразом прелест. Ми ништа и не примећујемо, а наш лукави непријатељ поставља замке. Уз помоћ чежње за Христом, сила човекове душе избегава замке и иде ка Христу. А то је нешто сасвим друго, племенитије. Борити се против непријатеља значи улагати напор, уз напрезање и притисак. У љубави Христовој, међутим, нема напрезања. Ту се сила човекове душе без напора преображава. Не треба да се одупирете демону истим средствима којима вас он напада. Будите равнодушни према њему. Ова равнодушност према непријатељу јесте велика вештина, права уметност. То је вештина над вештинама и уметност над уметностима. Она се остварује само уз помоћ божанске благодати. Сучељавање са злом, помоћу благодати Божје, одвија се бескрвно, без труда, без напрезања и без грча у души. Све је лако када уђемо у простор божанске благодати. Тада смо слободнији и јачи. Штити нас божанска благодат. Ако се будемо подвизавали, ако заволимо Христа, стећи ћемо божанску благодат. Наоружани њоме, више нисмо у опасности; а ђаво, кад нас види, бежи. И ја, убоги и смирени, од малих ногу поступао сам овако, па у свему овоме имам неко мало искуство. Нисам хтео да размишљам о замкама. Ту сам био равнодушан. У почетку, међутим, био сам пошао другачијим путем. Приморавао сам самога себе на труд силом размишљања о смрти. Демони су долазили, а ја сам са страхом говорио у себи: имај у души сећање на смрт, занавек. Сећај се шта грешника чека у паклу. Али сам напустио овакав пут. Доживео сам искуство тога пута. Све је то добро за почетнике, али онај ко се боји, није се усавршио у љубави (1. Јов. 4, 18). И мене стари човек у мени вуче одостраг; вуче ме за скут од расе, али ја одмах раширим руке ка Христу и презирем га благодаћу Божјом; не мислим о њему. То вам је као кад детенце рашири ручице и пада у загрљај своје мајке. Управо тако сам и ја поступао. Ово је тајна. Не знам да ли довољно разумете деликатност ове теме. Када покушавате да старог човека избегнете без благодати Божје, онда га доживљавате. Уз помоћ благодати, међутим, он вас више не окупља. Он и даље негде у дубини постоји. Све остаје у нама, па и оно што је ружно. Ништа се не губи, али, благодаћу Божјом, све се пресуштаствљује, преображава. Христос жели да се сјединимо са Њим и чека пред вратима наше душе. Од нас зависи да ли ћемо примити божанску благодат. Једино она може да нас измени. Ми ништа не можемо сами од себе. Све ће нам дати благодат. На нама је да се потрудимо да умањимо количину свог егоизма и самољубља. Да будемо смирени. Да се предамо Христу, па ћемо се ослободити свих негативних реакција, телесних и душевних. Сетите се онога што је говорио апостол Павле: Ја, јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? (Римљ. 7, 24). Он је ово говорио док се још налазио на почетку свог благодатног пута и док је имао осећај да му је душа неспособна да врши добро. Чинио је зло које није хтео, зато је и признавао: Не чиним оно што хоћу него што мрзим, то чиним (Римљ. 7, 15). Нападао га је зли дух да би га одвратио од његовог подвига. Но, када је благодат Божја ушла у његову душу, тада су нестале све тешкоће и он је клицао у одушевљењу: А живим - не више ја, него живи у мени Христос. Мени је Христос живот, а смрт добитак (ср. Гал. 2, 20 и Фил. 1, 21). Видиш? Ни смрти, ни пакла, ни ђавола! Док је раније био неспособан да чини добро, касније је постао неспособан да чини зло. Душа му је постала обожена, испуњена Христом, те није могла ни да замисли ни да поднесе у себи ништа друго осим Христа. Уз помоћ божанске благодати, све се да постићи. Божанском благодаћу, мученици Христови су били укрепљени да не осећају болове које су изазивала мучења. Уз помоћ божанске благодати, све постаје безболно. Користите овај благи начин подвига. Не упињите се да одагнате мрак, односно зло. Ништа нећете постићи ударајући по мраку. Стварно желите светлост? Онда одшкрините неку рупицу, па ће ући макар један сунчев зрак. Доћи ће светло. Уместо да одгоните мрак, уместо да одгоните непријатеља како не би ушао у вас, раширите руке и баците се Христу у загрљај. То је најсавршенији начин подвига. А састоји се у томе да се не борите са злом непосредно, него да заволите Христа, да заволите светлост Његову, па ће самим тим зло одступити. Св. старац Порфирије Кавсокаливит Извор: saborna-crkva.com http://www.prijateljboziji.com/_Ceznjom-za-Hristom-izbegavajmo-zlo/85385.html