Претражи Живе Речи Утехе

СЕДМИЦА ПРАВОСЛАВНЕ КЊИГЕ У ВАРНИ 10-14. септембар 2018.г. ”Данас када лишен смисла за смирење безблагодатни људски раз/ум не само да просто оспорава, него и дрско исмијава вјеру и сваку духовну вриједност, укоријењену у Богу, Црква је призвана да буде још дјелотворнија у својој духовно-образовној мисији, мисији која руководна и спасоносна, духовна и светотајинствена, но која започиње управо од просвјете, зато што ’вјера бива од слушања, а слушање од Слова Божијег’ (Рим. 10, 17)” Митрополит варненски и великопреславски, г. Јован И овог септембра мјесеца, љета Господњег 2018. град Варна био је, по двадесети пут за двадесет посљедњих година, центар, а света Варненска и Великопреславска митрополија – домаћин јединственог догађаја у Бугарској Православној Цркви – „Седмице православне књиге“. Ова значајна манифестација бугарске и свеправославне црквене просвјете и културе, покренута и његована благословима варненско-великопреславских митрополита, претходног г. Кирила и данашњег, г. Јована, израсла је током времена, по ријечима г. Јована, у многоплодан и угледан духовни и православно-богословски форум и омиљену трибину многих посленика црквене и академске писане ријечи на православне теме из цијелог православног свијета, који на њу долазе да би се срели са браћом из своје и других помјесних Цркава и „насладили се узајамним општењем, дијелећи са њом и радости и успјехе, и своја искушења и тегобе”. Овогодишњи варненски празник православне књиге у Пленарној сали Општине Варна отворен је 10. септембра поздравном посланицом Његове Светости, патријарха бугарског г. Неофита, које је прочитао његов изасланик, архимандрит Василије, протосинђел Софијске свете митрополије, и свечаним обраћањем домаћина, високопреосвећеног митрополита г. Јована, Патријарх Неофит у својој посланици између осталога је рекао: „Хришћанство носи у себи духовни напор, којим ми вјерујући треба да овладамо, напор познајни да спознајемо нашега Бога, који се пред нама раскрива богооткриваном истином. Зато је за нас толико важна православна књига. …20 година је узраст младости и вријеме довољно за стицање искуства, изграђивање снажних пријатељстава и одстојавање вјере – све у име Господа Исуса Христа….’Седмица православне књиге’ достојно проходи кроз вријеме, пројављујући нам непролазност истине Христовог учења. Поздравивши присутне и заблагодаривши на очинској подршци који и садашњи патријарх бугарски, г. Неофит, указује овом празнику православне књиге, високопреосвећени митрополит Јован је отворио манифестацију говором у коме је истакао да овогодишња двадесета ”Седмица православне књиге” непосредно претходи великој прослави 1125. годишњице Великопреславског сабора, на коме је Св. кнез или цар Борис-Михаило, крштен, као и његов савременик и сусјед, србски Св. кнез Будимир, од Светих Ћирила и Методија (864.г.), будући и сам први покрститељ Бугарске и први православни законодавац и устројитељ њеног христијанског благозаконија („Закон судњи људима“) и, најзад, владар који се одрекао престола да би постао монах , утврдио Православље на просторима своје државе, пошто је лишио престола свога недостојног насљедника, старијег сина Владимира, који је нагињао незнабоштву и инославним Францима (Немцима) који су прогонили ученике Св. Ћирила и Методија из земаља њихове мисије, те власт предао млађем, благоверном сину Симеону. Због тога је ова манифестација, иначе међународног карактера, казао је митрополит Јован, овога пута, у данима обиљежавања реченог судбоносног Сабора, па и обнародовања првог хришћанског писаног законика у Бугара, у цјелини конципирана као смотра бугарског православног издаваштва у протеклом раздобљу, не само црквених, у појединим епархијама Бугарске Цркве, него и свјетовних, на којој је једини гост и на службама Божијим једини саслужитељ из православног свијета био као изасланик Његовог Високопреосвештенства митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, протојереј ставрофор Радомир Никчевић, директор Издавачко-информативне установе ”Светигора” Митрополије Црногорско-приморске. У своме обраћању митрополит Јован подсјетио је на чињеницу да су након извјесног међуцрквеног „захлађења које је наступило усљед војних сукоба у прошлости”, у вријеме патријарха Кирила (1953-1971), претходника дуговјечног патријарха Максима, односи отоплили и били његовани, донекле у предратном духу Светог владике Николаја Србског, и тако што је патријарх Кирил често слао бугарске клирике на школовање на Богословски факултет у Београду. Високопреосвећени је, такође, указао и на „дубоке духовне везе“ Митрополија Варненско-Великопреславске и Црногорско-приморске, и одао признање митрополиту црногорско-приморскоме као изузетном архијереју, подвижнику и богослову, који „јасно и непоколебиво одстојава истине Православља, не снебивајући се да свједочи хришћанску истину без страха од људи и њихових мнења и моћи. Пожељевши радосну добродошлицу нашем представнику, митрополит Јован је у духу Псалмопесникове ријечи – ”како је красно кад сва браћа живе заједно”, указао на значај овог знака непрекинутих веза и општења двеју сестринских Цркава, упркос људским разилажењима, рекавши да нам ваља „оставити за леђима ове и оне људске работе и конфликте и ходити скупа напријед, у име Христово…” Поред бројних значајних књига за одрасле и дјецу осталих епархија БПЦ, на „Седмици православне књиге“ у Варни биле су представљена и два изузетно запажена издања Варненско-великопреславске митрополије. Првога дана сам високопреосвећени митрополит, г. Јован представио је фототипско издање „Посланица патријарха Фотија бугарскоме Св. кнезу Борису-Михаилу” у бугарском преводу свога ученог претходника на варненском престолу, с краја 19. и почетка 20. в. митрополита Симеона, из 1917. г. Трећег дана представљено је бугарско издање познате књиге митрополита Амфилохија „Увод у православну философију васпитања”, за коју је предговор написао сам високопреосвећени митрополит г. Јован и о којој је у једном разговору, објављеном у навечерје манифестације, рекао: „Велики савремени богослов и духовник, митрополит Црне Горе и Приморја г. Амфилохије веома подробно се бави основама православног васпитања. Књига обухвата посебне митрополитове студије, издате у различита времена које су овдје сабране и обједињене. То је изузетно драгоцено дјело које показује да је (негативни) ’бум’ у образовном систему, како у вријеме комунизма, тако и у вријеме демократије, умногоме повезан са његовим постаљвањем на образовне основе које су удаљене и отуђене од Бога, од Богочовјека Христа. У суштини, Богочовјек Христос јесте онај ”крајеугаони камен”, она основа на којој митрополит гради свој цјелокупни поглед и своје разумијевање православног васпитања. Према његовом христологичном гледању, све што чинимо у погледу васпитања наших младих људим, свако наше предузеће треба да буде повезано са вјером, са разумијевањем тога шта јесте добродјетељ, (дакле благочастива доброта као врлинско делање и њиме постизавано и продубљивано врлинско стање – врловитост душе, уједно), са методиком која човјеку објашњава његову дубоку духовно-моралну орјентисаност, коју уопште може получити једино и искључиво у Цркви…Ово богословско дјело је веома корисно. Полезно како учитељима, тако и родитељима и уопште свим људима који се занимају педагогијом, корисно свима који уче и који се уче, јер показује како образовање мора да се гради на здравим духовним основама да би уродило достојним плодовима у развитку и животу човјековом .” Исте вечери, пак, о књизи су, у Пленарној сали Општине Варна, говорили протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и њен преводилац на бугарски и редактор, доц. др Свилен Тутеков, са Православног богословског факултета ”Свети Ћирило и Методије” у Великом Трнову. Др Тутеков је књигу представио као истанчано и продубљено богословско дјело које се са једне стране одликује јеванђељском утемељеношћу и светоотачком зајемченошћу својих исказа, поузданошћу црквеног ума и црквеног етоса, a сa другe странe стваралачком смјелошћу и умијећем кроз јеванђељско-светоотачку призму сагледава и осмишљава све што стоји пред савременим човјеком данас …” Протојереј Радомир Никчевић је у своме излагању, између осталога, истакао: ”Увод у философију православног васпитања” једна је од 36 књига, ’Изабраних дјела’ архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског, г. Амфилохија, које је наша издавачка кућа почела да објављује прије равно девет година. И за књиге митрополита Амфилохија, као и за списе свих духоносних Отаца Цркве, могло би се уопште рећи да представљају оне ’знакове поред пута’, знакове Христове љубави и живог хришћанског опита остављене на помоћ посљедницима на том истом путу, путу богочовјечанском и богосиновском којим митрополит Амфилохије неодступно ходи откада је спознао себе као хришћанина, путу Цркве Христове и наших златних христољубивих предака, почев од Светих Седмочисленика и од њих првокрштенога кнеза србскога Будимира (Мутимира) и Симеона и Саве Немањића до Светога владике Николаја и преподобнога оца Јустина чији је ученик био. Када је митрополит Амфилохије, као млад теолог, одлучио да оде у манастир написао је писмо своме духовном оцу, Св. о. Јустину Поповићу, тражећи од њега благослов за то. Отац Јустин му је дао благослов, уз једну мисао, коју сада митрополит Амфилохије често понавља онима које он монаши: ,,Радује ме да си сагледао себе са тачке гледишта вјечности“. Та тачка, такво сагледавање свијета и себе: од његовога монашења, па до данас, у сваком послу којим се бави, свакој ријечи коју изговори или напише, свакој поуци коју упути невољнима и онима који пате, сваком његовом друштвеном ангажману (као духовника, православног епископа, мислиоца и професора), у веома сложеном данашњем тренутку „на мјесту страшном“ у коме „бучи пустош“, то гледиште вјечности постаје извор и утока цјелокупног митрополитовог живота и мишљења. У складу са тим је и његова дефиниција, која каже да је васпитање – обнављање и обликовање човјека по Образу Онога који га је створио и његово питање (храњење) вјечном Божанском свјетлошћу, истином, љепотом и добром; једном ријечју, свим Божанским савршенствима (Божијим енергијама и атрибутима). Значи, циљ православног васпитања и образовања је испуњење вјечне Божије замисли о човјеку, а то је литургијско освећење и обожење човјека, његово благодатно и непрестано обштеније (заједничење), у свези слободе и љубави, са Тројичним Богом и Његовом цјелокупном творевином. То обштеније (заједничење) са Богом, природом и другим човјеком (свијетом у цјелини), које митрополит Амфилохије назива „тројичним синергизмом“, тројичном садејственошћу, води човјека најдубљем знању, а то је васпостављање, односно, обнављање образа Божијег у њему. Само у таквој отворености према свијету, човјек, у својој словесности, постаје истински уд, члан, Цркве и сарадник Божији. У својој књизи „Увод у православну философију васпитања“, коју данас студенти на Богословском факултету у Београду користе као један од уџбеника из предмета Православна педагогија, митрополит Амфилохије указује на огромну разлику између секуларног васпитања и образовања схваћеног данас као образовање интелекта и стицање знања и православне педагогије која се труди да, васпитавајући човјека цјеловито, од зачећа па све до његове тјелесне смрти, понуди му и хришћански смисао живота у Христу и за Христа, смисао за вишу, духовну сферу живота и тако га спреми за спасење. У тајни Цркве, као радионици човјековог преображаја, по ријечима Светог Атанасија Великог: „Бог се очовјечио да би се човјек обожио“, митрополит види коначни циљ васпитања: антрополошке, христолошке и еклисиолошке основе на којима оно почива. Као богочовјечанско биће, човјек има потребу да се кроз васпитање и образовање припреми не само за практичну страну живота, већ и да се ослободи гријеха, сагледа, промијени и преобрази своје поступке и ријечи, да узраста у добродетељи (врлини), да се, стичући Духа Светога, оствари као личност и образ Божији. С обзиром на то да је, као врхунац Божије творевине, створење коме је Господ, удахњујући му свој Дух, створио га и за највиши циљ, а то је богопознање, онда човјеково васпитање и образовање треба да превазиђе свако људско знање и претвори се у слободну потрагу за Апсолутним и Недокучивим јер се „око не може нагледати нити се ухо може наслушати.“ по ријечи Соломоновој (Проп. 1, 8) У томе је и суштина православне педагогије. Како се ни Син Божији, Господ наш Исус Христос није појавио на земљи, и у обличју човјека, да би ту остао, то је за разумну душу јасно да је човјеков земаљски живот само учионица у којој се он, по угледу на Господа, који је алфа и омега (почетак и крај свега), васпитава и образује за вјечност, за Царство небеско. Што више упознаје Христа, човјек не само да јасније сагледава неизмјерну тежину људског гријеха, већ креће у потрагу за „првобитно задатом пуноћом свога бића, свога добробитија“ . „Заповијести Твојих нећу заборавити довијека, јер ме њима оживљаваш“, учи нас библијски Псалмопјесник. Гледајући на човјека као на „згуснуту у малом, тајну свега постојећег“ која у себи сабира и вријеме и вјечност, и чији је задатак да упозна и одгонетне односе између свих ствари, и свих времена, митрополит Амфилохије, у овој књизи, скреће пажњу на васпитно-образовно искуство православног Истока, при чему, као од основе полази од старозавјетне богоцентричне педагогије, строгог законског карактера, као васпитног увода који преко символа и слика, има за циљ припрему Изабраног народа, а преко њега и свих људи, за долазак обећаног Месије. Анализирајући васпитни карактер Прве Божије заповијести, старозавјетне заједнице и празника, покајне туге и смрти, аутор говори о тзв „етичкој“ педагогији која учи о Божјем присуству у цјелокупном човјековом животу, благословеној употреби ствари преко којих човјек све што је створено може и да схвати, и на крају смрти као отрежњујућој чињеници која не треба да изазива језу код њега, већ да га ослободи од свих привида и варки земаљског живота и, да га, опет, припреми за вјечни живот за који је, по промислу Божијем, човјек и створен. Посебно мјесто у овој књизи има студија „Очинство, оцеубиство и васпитање“. Оцеубиство је, каже митрополит, по библијском схватању, везано за првородни гријех, када су Адам и Ева, противно Божјој вољи, одстрањујући Бога из својих живота, убрали плод са дрвета познања и тиме осудили себе на смрт. Евино и Адамово презрење очинства и помрачење у њима Божијег синовства затровало је човјеков живот у историји. Тек са доласком Христовим, људима се у саборној природи Цркве, открило да треба да буду васпитани како и доликује Божијим синовима. Кроз Христа се открила божанска тајна вјечног очинства и синовства као неизрецива тајна љубави. Подражавајући Његов живот, облачећи се у Њега „ми постајемо браћа Христова и благодатни синови Очеви“. Само у том случају, земља ће умјесто пустог мјеста и долине плача за нас постати Очев дом. (…)” Овогодишња, због Великопреславске прославе нешто скраћена, варненска ”Седмица православне књиге” окончана је Светом архијерејском литургијом у престоном храму Митрополије варненско-великопреславске, Саборној цркви Успења Пресвете Богородице у Варни. Весна Никчевић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Са благословом епископа шабачког Господина Лаврентија у Шабачком позоршту пред бројним аудиторијумом представљено је четворокњижије „Љетопис новог косовског распећа“ Митрополита Амфилохија. Вече је започето песмом „Сини јарко сунце са Косова“ коју су извеле сестре Трифуновић, етно дуо културно уметничког друштва Абрашевић под уметничким руководством Сузане Гајић. Присутнима се на почетку обратио протођакон Љубомир Ранковић истакавши да митрополит Амфилохије није долазио у Шабац пуних тридесет година, заблагодаривши му на доласку напомињући да је његов данашњи долазак у Шабац подједнако важан као и онај од пре тридесет година. Говорећи о књигама, господин Ранковић је рекао: „Не верујем да је икада и једна рука у историји написала такав летопис „тежак и мучан“. То је попис голготских жртава који леди крв у жилама…нешто потресније и од саме голготе. Свети владика Николај је рекао да се српска историја не пише мастилом, него крвљу и сузама. Прве две књиге су написане крвљу и сузама, а писац њихов Митрополит Амфилохије је умакао, забијао руку у срце, и своје и свога народа, усуђујем се казати и у Христово срце, јер са тим страдалницима косовским и српским страдањем, највеће патње осећа Христос. Он је вечни састрадалник сваког страдалника….Свети апостол Јован је пишући своју посланицу рекао „што чусмо, што видесмо очима својим, што размотрисмо и руке наше опипаше, то вам казујемо“. Није Митрополит Амфилохије ово писао из удобног његовог салона или убиблиотеке на Цетињу, него је сваку стопу Косовске земље у најгора времена прекорачао и својим рукама из блата и муља и јама вадио мртва телеса, облачио одела, паковао у ковчеге и вршио опела.“ Протођакон се подсетио речи некадашњег премијера Србије Зорана Ђинђића: „Независна држава Косово и Метохија најлакше ће настати у мраку и тишини. Чим се упали светло наше шансе расту.“ Подсетио је и на символику мрака осврћући се на то да је Јуда када је издао Христа отишао у мрак, у ноћи је издао свога учитеља, а мрак је одувек био симбол издаје. Данас је потребно упалити светло. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је присутнима дао кратак приказ књига са свим насловима, истакавши да је до Москве и Петрограда, до Крима и Владивостока, до Вашингтона и Чикага, до Париза и Лондона, до Сиднеја и Мелбурна стигла вест да је Светигора, издавачко информативна установа Митрополије црногорско-приморске објавила четворокњижје Митрополита Амфилохија „Љетопис новог косовског распећа“. Протојереј Велибор је рекао да „само онај ко не зна да је Ристо Радовић, данашњи Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморси и увек треба истицати Егзарх свештеног трона пећкога, Господин Амфилохије, у барама Радовића у доњој Морачи одрастао и стасао на Косову и епској песми о Јовану Косовцу који чува сво поље Косово, коју је чуо и запамтио од свог оца Ћира, само тај може бити изненађен овим четворокњижјем о косовској голготи….Митрополит Амфилохије се половином јуна 1999. године запутио ка Метохији путем Јована Косовца, и по благослову блаженопочившег Патријарха Павла стигао у Пећку Патријаршију, баш када се понављала библијска и његошевска реч о заветној српској земљи „О Косово грдно судилиште на сред тебе содом запушио“. Ове књиге нису ништа друго до наставак вишевековне хронике страдања срба на Косову и Метохији које је под насловом Плач старе Србије записао Серафим дечанац у своје време и оне новије хронике коју је у своје време написао ондашњи јеромонах, потоњи епископ херцеговачки Атанасије Јевтић.“ Он је истакао да ове књиге приказују сурову истину о арнаутима и њиховим злочинима, али и сурову истину о нама. „Кроз ову хронику се уочава и дубина и трагика људског пада и сведоче да она народна дубинска реч да је крв људска рана наопака, која се и каква држава може градити на убијању недужних на пљачкама, на силовању на рушењу и скрнављењу православних цркава и манастира, на трговини људским органима. Од речи и реченица записаних у овим књигама само су потресније фотографије Митрополита Амфилохија и његових свештеника и монаха са којима је сакупљао побијене Србе по Метохијским урвинама, сахрањивао их и читао им опела почев од преклане и силоване Марице Мирић и других чија је имена сачувао од незаборава. Сведочанство из ових књига не остављају Косово и Метохију у историји, не смештају их у легенду и митологију, не нуде поделу и презиру издају и кукавичлук. Са сваке странице, од ових хиљаду и четирсто и нешто страница и даље кипти невино проливена крв, али ни један ред из ових страница и ових књига, не позива на освету него на преумљење. Ове књиге трајно чувају нову косовско метохијску жртву у нашим срцима, и новом снагом, снагом Милошевском крепе угрожено народно памћење пред ирационалним самопорицањем до самозаборава. Ове књиге живо сведоче да Косово и Метохија за Србе не представљају само петнаест посто српске територије него по песнику место где земља небу жртву даје, а гроб се никад ником не продаје. Најдужи су, каже песник, у ропству и стисци, отпор дали српски црнорисци, тај отпор је трајао и траје, и трајаће докле гавран граје.“ Академик Матија Бећковић је на почетку свог обраћања подсетио на једну причу са Косова и Метохије коју је чуо од блаженопочившег патријарха Павла. Радња се збива у једном косовском селу где је србима дојадио турски зулум, а неко од њих је рекао „хајде да се потурчимо, ово се више трпети неможе, и да данемо душом“. Неко паметнији је рекао хајде да још мало причекамо. Убрзо је наишла и 1912. година и за србе је дошла слобода. Тада је неко од њих рекао, „ауууу браћо, замислите да оно учињесмо, пропаде нам онолика патња“. Матија се запитао, где се данас налази српски народ, хоће ли му пропасти седамстогодишња патња и да ли ће рећи оно што у историји није рекао. Академик Матија Бећковић је измеђуосталог рекао: „Митрополитови дневнички записи почињу 1. јуна 1999. године када је дошао у Пећку Патријаршију и када је у свом дневнику записао молитву Красници Пећкој, коју је иконописао Свети Лука и написао да су њене једине речи које је изговорила биле „Велича душа моја Господа“… Косово је горело и раније, али до овога пута то није било пред очима целог света на свим екранима. О косовском страдању сведочили су многи и пре њега, али његово сведочење надмашује сва досадашња, и оно ће што време дуже пролази бити све значајније. И ово ће једном бити давно, и данас прогоњено и прећуткивано, сутра ће већ бити славно. Не зна се шта је у овим сведочанствима потресније, речи или фотографија, али се зна да ће једног дана све то бити иконе. Оне ће сведочити о библијском страдању мученика и учесника једног истог косовског боја. А ти нови учесници косовског боја, косовске мисли и косовског завета биће јерарси српске цркве Амфилохије и Атанасије…који су голим рукама сахрањивали и превртали по крви јунаке. И шта бисмо данас рекли када Митрополиту спочитавају због бриге о Косову, него да му кажемо Благо теби Амфилохије Радовићу, радуј се и весели се сваком ударцу који добијаш чак и од своје браће. Чему си се другом надати могао и шта би друго дочекао свако ко је седео на твојој столици. Ако у уставу Србије пише да је Косово Србија, ако се њени вођи на јеванђељу заклињу да никад неће признати независност Косова и напомињу да нам нико то и нетражи, зашто ту није стављена тачка, него запета и није крај приче него њен почетак. И како то да не изазове највећу сумњу и забринутост. Не држе ваљда фигу у џепу, подсећајући на оног што се клео у сина а деце није имао, или на оног „доћићу сигурно а и ако недођем“. И зашто после толико сличних случајева попут Косова, Косово постаје најпрече и једино које треба да се реши најхитније. И како би то решење могло бити, ако му није циљ да се Србија обрука и поништи своју историју и себе. Ако је речено да је Косово преседан, и да се више никада тај случај неће поновити ни применити, зар Србија не би могла једним устима и једном вољом рећи урби и орби за сва времена, нећемо да будемо преседан ни изузетак међу народима, нећемо сами себи да вежемо жуту траку и добровољно идемо у гасну комору. Нећемо да урадимо оно што никад није урадио и ни један народ није учинио. Ако је сва Косовска земља олтар Српске Цркве, ако је Косово крштено име Србије, ако се на Косову поновило Јеванђеље, лако је закључити ако Србија може без Косова може без свега, и ако се одрекла Косова одрекла се и саме себе. Кад срби не буду Ссрби ни Косово неће бити српско. Ко је умро у ранијим вековима у већинској Србији у Небеској Србији никад није чуо да Косово није Србија. До тог открића дошло се у новије време, али до тога изума није стигла наука него сила и закон јачег…“ Након пригодних речи акдаемика Матије Бећковића присутном публикуму обратио се митрополит Амфилохије. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је подсетио на Његошеве речи: „надање се наше закопало, на Косову у једну гробницу“, појашњавајући да косовска гробница извире из Христовог гроба, будући да је то гробница људи побијених само зато што су хришћани. Он је напоменуо да је више безнађа у Косово у Србији и у српском народу него изван Србије. Митрополит је напоменуо да северни део Косова никада није био у саставу Косова, већ југ Србије, а да су из неких разлога комунисти са почетка друге половине двадесетог века припојили данашњи север Косова покрајини Косово. Измећу осталог митрополит Амфилохије је рекао: „Једина установа која стварно, ни једног тренутка није довела под знак питање Косово као срж Србије и српскога народа, то је Црква. Сведок тога је и наш блаженопочивши Патријарх Павле. Све оно што се догађало после рата, треба прочитати његове извештаје СА Сабору од 1957. – 1990. године када је он, како може само Свети Божији човек да објасни, објаснио шта се дешавало са народом. То је сведочанство нове сеобе после другог светског рата, и то је наставак онога прогона преко сто хиљада прогнаних срба од 1941.-1945., а онда после тога постепено је, до овог најновијих збивања, протерано нових сто хиљда срба под комунистичком влашћу. Црква је реаговала 1982. године једним апелом.“ Митрополит је истакао да је апел из 1982. године писан после паљења Пећке Патријаршије, после набијања на флашу Ђорђа Мартиновића , после убиства Миличића Данила код цркве Самодреже и других по Србе погубних догађаја. Тај апел богонадахнуто Николајевски и Јустиновски написао је владика Атанасије Јефтић, а у њему је записана и белешка свештеника од 4.марта 1872. године: „Овдје више вреди једно арнаутско говече, него ли сви христијани и све христијанске цркве. Жалосно је стање наше које се описати неможе“. Ту је белешка и Бранислава Нушића која гласи: „Српски се живаљ на Косову осећа из дана у дан све отуђенији и напуштенији“. Високопреосвећени Митрополит је истакао да су то све подаци о догађајима који се кроз историји догађају и до данас, све до убиства Оливера Ивановића који представља још једну српску жртву на Косову и Метохији. Митрополит Амфилохије се осврнуо и на догађаје око Пећке Патријаршије подсећајући нас и на почившу мати Февронију, игуманију Пећке Патријаршије, благодарећи којој Пећка Патријаршија није уништена у мартовском погрому 2004. године, будући да она није желела да напусти манастир. Високопреосвећени је напоменуо да Косово није изгубљено, иако су Срби биолошки у мањем проценту снага Косова није у биологији. Доле се налазе најзначајнији ћивоти са моштима, а мошти су сведоци живог присуства Цркве. У надахнутој беседи, високопреосвећени митрополит је указао на наслов једне своје књиге „Косово је глава Лазарева“, напомињући да је то символички назив. Незна се где је Лазарева глава, али Косово је глава Србије и као што тело не може без главе тако ни Србија не може без Косова! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице