Претражи Живе Речи Утехе

ХРИСТА свако може да открије у своме срцу. Он је ту. Али, тешко га је пронаћи сам, наводи патријарх српски Порфирије. - Христа, Бога љубави, најлакше ћете пронаћи у заједници, у љубави најпре према својим ближњима, према својој породици, а онда и љубави према свима другима, према суседима, а нарочито према људима који су у невољи, којима треба пружити помоћ. Чинећи добро другом човеку из љубави према њему, показаћете љубав према самом Христу - додао је патријарх. СНАЖНА ПОРУКА ПАТРИЈАРХА ПОРФИРИЈА: Чинећи добро другом човеку из љубави према њему, показаћете љубав према самом Христу! WWW.NOVOSTI.RS ХРИСТА свако може да открије у своме срцу. Он је ту. Али, тешко га је пронаћи сам, наводи патријарх српски Порфирије.

У сели Евенск живе медведи, мештани упрежу коње, а за празнике локално становништво облачи народну ношњу од јеленске коже. У каквим условима се врше православна богослужења у храму на крајњем северо-западу земље, и чиме се надокнађује одсуство добара цивилизације — дато је у материјалу за РИА Новости. "У прво време било је необично видети теренски аутомобил на гусеничну вучу — подсећало је на ратне филмове. Истина, овде су више распрострањени различити теренци УАЗ и мотоцикли марке “Урал”. А најесктравагантнија је свакако “псећа запрега” — говори нам свештеник Владимир Зимонов, настојатељ храма преподобног Серафима Саровског у селу Евенск, у Магаданској области. Два до четири пса, посебне санке — поларне саонице, гонич — на први поглед све то делује као егзотика за туристе. Али за човека који живи овде, то није забава, већ функцонално решење многих проблема у вези са транспортом терета различите врсте. “Од тога, колико је добро усклађен однос човека и животиња, зависи успех у извршавању одређеног задатка, — објашњава отац Владимир. На једног становника североеванског округа, иде скоро 40 квадратних километара. Није као у Подмосковју , где се учио отац Владимир. Отац Владимир је завршио Николо-Угрешку семинарију, магистрирао је, и пре две године је, захваљујући програму расподеле дипломаца богослова, дошао на једну од наудаљенијих парохија у земљи, у Шелеховом заливу, у Охотском мору. Овде по селу шетају медведи, и снег се може видети чак и лети. “ Скоро одмах након доласка у Еванск, осматрајући храмовне просторије, пажњу ми је привукао чудан старац у шубари, зимској капи локалних народа, и кожној обући. Запричали смо се”, — присећа се настојатељ Серафимовског храма. Старац је говорио искључиво на евенском и лоше је разумевао руски. Али, било му је драго да види свештеника. Као најстарији парохијан, у храм је долазио до последњег дана свог живота. „Када се он упокојио, служио сам у његовом дому опело, након чега сам био сведок необичног погребног обреда. Старца су, пре полагања у гроб, пресвукли у националну одећу од јеленске коже, са бисерним украсима“, — наставља отац Владимир. Свештеник из Москве се посебно сећа путовања у село Гижигу. Осамдесет километара по беспућу тундре. Насеље су, средином 18.века, основали козаци, током освајања овог краја. До револуције овде су се налазили храм и школа. У Гижиги су проповедали познати руски мисионари: светитељ Инокентије (Венијаминов), и будући митрополит Нестор (Анисимов). Они су одиграли важну улогу у просвећивању локалног становништва. Уз проповедање Јеванђеља, отварали су школе, учили правопису и граматици евене, корјаке, чукче. У путописима светитеља Инокентија, сачувана су сведочанства о гижинском храму, о његовим свештенослужитељима. Сачувани су и записи о парохијанима и потребама парохија. Дрвени храм је саграђен 1826.године. „У цркву су улагали искључиво тунгусци и трговци, а остало становништво, и нарочито козаци који су били на служби, такорећи нису ништа улагали“. Здање цркве је „чврсто и стабилно“, са платненим иконостасом и иконама „добро живописаним“. При храму су служила два свештеника и четири црквењака. У том тренутку, гижигинска парохија је имала 1744 душе – евене, корјаке, чучке и русе. „Ова зима је била рекордно снежна, са пуно мећава.Једном приликом, у снежној олуји, мало пре службе позвала ме је парохијанка и упитала, да ли ће данас бити отворен храм. Одговорио сам да се служба не отказује због временских неприлика“, — присећа се отац Владимир. Ипак, отац је толико јаку мећаву тада први пут видео у животу, и једва да је могао да дође до цркве. „Мада нема много да се пешачи, неколико пута ми је измицао пут – ветар и снег су ударали у лице, било је немогуће гледати напред“, — наставља свештеник. На службу тог дана је, осим њега, дожло још неколико парохијанки, које су певале у црквеном хору. „Оне су прешле много већи пут од мене. Знале су да, без њихове помоћи, служба не може да се обави. За њих је то био истински подвиг!“ — подвлачи отац. Следећег дана, један парохијан се правдао: вели, није могао да дође због невремена. „Често се дешава да оно што здрав мушкарац не може да издржи, издрже слабе жене. Вероватно да су овакве парохијанке спасавале Цркву од потпуног уништења током атеистичког гоњења“, — расуђује отац Владимир. „Од куће до храма има пет минута, а од куће до аеродрома – три минута. Кроз прозор се види како авиони и хеликоптери полећу и слећу. Од куће до обале мора има седам минута“, — објашњава нам географију места, управник Татјана Семењук, која већ двадесет година посећује Серафимовски храм. Овде је сваки парохијан незаменљив. Свако се труди да приложи своју лепту за заједничку ствар. Неко пева, неко чита током богослужења, неко остаје да почисти након службе, неко уређује и украшава храм, и територије храма. „Скоро три године смо били без настојатеља. Тада смо служили само световно (саборно читање молитви, и Светог писма, без Литургије. — Прим.ред.). Ретко, на недељу, две дана, слали су свештеника из Магадана. Сећам се, да смо више од годину дана били сасвим сами. Шта је изненађујуће: није било ни исповести, ни причешћа, али осећаш да је Господ поред, — присећа се она.“ Данас парохије имају један насушни проблем. Један, али озбиљан – нема доброг диригента. И појци- самоучењаци, маштају да се појави добровољац – неко ко би дошао на неколико месеци да их научи. У селу, сви знају једни друге. „Ако идеш у храм, ти си предмет проучавања моралних особина. По теби често суде о целој парохији, и целој Цркви. То обавезује. Пробај да објасниш да је Црква болница и да је баш грешницима потребна. Да само захваљујући њој, они почињу да, све више и више, сагледавају своје грехе“, — говори Татјана. Према традицији, у јулу парохијани Серафимовског храма организују литију у част иконе Мајке Божије „Призри на смирење“. Путања литије је од спомен-крста до села – око четрдесет километара – долазе и деца, и осамдесетогодишње старице. „Много шта има овај град. А много шта, што овде недостаје градском житељу, може се обилно надоместити узвишеношћу људских односа и лепотом природе“, — уверено завршава настојатељ Серафимовског храма, у селу Евенск. Наталиja Фjoдотова Са руског Ива Бендеља РИА Новости 11 / 07 / 2018 http://pravoslavie.ru/srpska/114333.htm