Претражи Живе Речи Утехе

Да бисмо објаснили ово питање, обратићемо се једном од древних учитеља Цркве, Светом Василију Великом. Ево шта он пише о болестима: „Постоје болести које су материјалне природе, а овде је потребна лекарска вештина; Постоје болести као казна за грех , а овде су потребни стрпљење и покајање; има болести које се дају за трпљење али и за свргавање безбожника, као код Јова, и болести које су пример за нестрпљиве, као код Лазара; И светитељи пате од болести, показујући свима смиреност и ограниченост људске природе, која је свима заједничка. Не надај се, дакле, лекарској вештини без благодати и не одбацуј је самовољно, него се моли Богу да сазна узрок казне, а затим се моли за избављење од слабости, трпљења резања, паљења, горких лекова и свих казни лекарских“. Протојереј Валентин Свенцицки (1882-1931), руски мислилац 20. века, чији радови, нажалост, још увек нису у потпуности доступни и нису у потпуности објављени у Русији, сасвим јасно износи свој став о болестима у светлу патристичког учења . Постоје болести које су последица казне, дате ради просветљења, да се испита стрпљење и вера – али све оне имају у основи наше грехе, почев од првобитног греха, иу том смислу болест је почетак телесне смрти. У вези са различитим духовним узроцима болести, болесни се могу обратити Богу на различите начине. Молећи се на богослужењу за исцељење болесника, Црква верује да чин вере и љубави, који Црква сведочи у тој молитви, испуњава оно што Господ жели од душе болесника. И Господ му даје исцељење. Али понекад оваква молитва појединаца и целе Цркве није довољна. Болест се наставља. Као да Бог позива човека на нешто веће. Он га посећује са том болешћу. Од њега жели или покајање, или исправљање, или веру, или трпљење . Човек постаје свестан тога, али се осећа духовно слабим, потребна му је посебна благодатна помоћ. Затим се моли Цркви за Тајну болесничког миропомазања, Тајну светог јелеја .Ова Тајна је истовремено и покајање, и молитва за исцељење, и завет да ће човек после исцељења свој живот посветити Богу, молба за благодат Божију, која ће дати снагу да се све то испуни. Прочитајте молитве које свештеник изговара за време прослављања ове Тајне: „Исцели слугу Твога од телесних и духовних немоћи које га муче, и оживи га благодаћу Христа Твога...“ Нека нас не збуни чињеница да светоотачко учење наводно превише повезује болест са грешношћу. Ово неразумевање лежи у недовољно дубоком разумевању суштине грешног чина и узрочно-последичног закона у појавама нашег живота. Познато је да свака болест има свој узрок. На пример, ако велики пушач развије хронични бронхитис или чак рак плућа, са већом или мањом вероватноћом, савремена медицина ће узрок болести видети у страсти за пушењем. А зар то није грех? Неверство у вези између супружника може довести до венеричних болести. Грех и казна су овде очигледни. Може се навести много оваквих примера: када се код неких родитеља рађају деца са урођеним аномалијама, када се после првог абортуса развије неплодност и када се, отворено или тајно, крше други закони и узрочно-последичне везе које је створио Творац. Врло често се болести јављају због претераног и неумереног једења (угађања) и непоштовања постова, због раздражљивости и других разлога, који са хришћанске тачке гледишта нису ништа друго до грех: према Богу, према ближњима или према нама самима. Осим тога, постоје болести узроковане чисто физичким, рекло би се, случајним узроцима (међутим, и тада је потпуна случајност само привидна појава). Постоје болести код којих се не могу открити очигледни узроци који би могли изазвати развој одређене болести. Али у тим случајевима, са становишта светоотачког учења, болест је настала под утицајем Највишег Промисла. Свети Оци су придавали велики значај страстима у настанку болних стања, као факторима који штетно делују не само на душу него и на тело. „Немир душе и страсти кваре крв и штете здрављу“, пише свети Теофан затворник. О овом питању потпуније говори Свети Јован Кронштатски у следећем изводу: „Искуство показује да грех и страсти уништавају здравље душе и тела, а победа над страстима ствара небески мир душе и тела. Победите многоглаву хидру греха и бићете здрави. Чувајте у себи душевни мир и немојте да вас узнемиравају никакве потешкоће, увреде или неправде – и увек ћете уживати у душевном и физичком здрављу. „Немир, узбуђење, ватра страсти од разних порока, изазивају у нама многе душевне и телесне болести." А ево како је руски филозоф Владимир Соловјов схватао менталне поремећаје и шта је видео као узроке њиховог настанка: „Ја не верујем у чисто физичке узроке душевних болести и скоро нико не верује у њих. „Психички поремећај је крајњи начин самоспознаје унутрашњег бића кроз жртву његовог видљивог менталног „ја“, које се показало недовољним у решавању духовног задатка нашег постојања. Веома дубока мисао, за разлику од многих савремених патофизиолошких и биохемијских концепата који не удубљују и не откривају суштину сукоба између живота и његове борбе са препрекама и тешкоћама, већ само наводе физичке телесне промене које су произашле из других основних узрока. Искључива заслуга патристичког учења је јединствено схватање корисности болести. Шта је корисно у патњи? – питају многи људи у недоумици када први пут чују за овакав поглед на живот. И заиста, људи се можда највише плаше смрти и тешких болести. Хришћанство, пак, даје човечанству пример савладавања и достојне припреме за оно најгоре што човека чека. Недавно је и званична медицина потврдила овај концепт корисности болести у одређеним случајевима (а њена практична примена је почела доста давно – на пример, вакцинација, која често није ништа друго до вештачки изазвана болест у благом или слабом облику у циљу спречавања озбиљније и опасније болести). Постоји мишљење да се одређене болести могу сматрати кризом чишћења (на пример, прехлада и грип). После неких болести, тело формира трајни или мање трајни имунитет, који се може оценити само са позитивне стране. Из перспективе светоотачког учења, болесник мање греши и трезвеније размишља о смислу живота. Како је рекао свети Игњатије Брјанчанинов: „Болнички кревет често постаје место богопознања." Храбро подношење болести формира у човеку особине као што су стрпљење, истрајност, издржљивост и неке друге врлине. Постоје и други важни разлози који дозвољавају да се болести не посматрају само кроз призму патње и неизмерне беде. Подвижници светости веровали су да уз правилно разумевање и однос према болести она може донети корист души. Као пример који показује хришћански однос према болести може послужити следећи извод из мишљења Светог Григорија Богослова: „Болестима телесно сам ослабљен. Неки уображени људи могу се ругати мојој патњи. Делови тела су ми слаби, а ноге нестабилне. Не знам да ли је то последица уздржања, или последица греха, или неке борбе. Али исцели болест, исцели је речју Својом, Твоја реч ми је спас! А ако ме не излечиш, дај ми стрпљења да све поднесем“. На другом месту свети Григорије каже: „Болести служе и као извесно очишћење моме духу, и сваком је потребно очишћење, ма колико они били јаки." Много пре појаве психосоматског правца у медицини, светоотачко учење је указивало на међусобну повезаност душе и тела: „Поквареност душе је узрок телесних болести“, писао је Свети Јован Златоусти. Као средство за исцељење од болести, Свети Оци су пре свега сматрали молитву, пост, Свете Тајне, као и земаљске лекове, јер су у лекарима видели помоћнике, по промислу Самог Бога, за олакшање страдања и за лечење болести („Господ је створио лекове од земље – Господ их не одбацује“). Осим тога, било каква магијска делатност, враџбина и надрилекарство није се сматрало угодним Богу и категорички је одбацивано („Боље је да умремо него да идемо непријатељима Божијим. Каква је корист лечити тело а уништавати душу...“ – пише свети Јован Златоуст). Размишљања на тему 1. Да ли су све болести последица греха? Не све, али велики број њих. Неке се јављају и због непажње. Попустљивост, пијанство и незапосленост изазивају и болести (Св. Јован Златоуст). 2. Болести се јављају и за наше испитивање у доброти (св. Јован Златоуст). 3. Ако у време телесне слабости не прихватимо помоћ поста и покажемо још већу небригу, нанећемо себи највећу штету (св. Јован Златоуст). 4. Телесне болести очишћују душевне болести (Схимамонах Макарије). 5. У болестима – пред лекарима и лековима молитва (Св. Нил Синајски). 6. Болести се шаљу на очишћење од греха, а понекад и на смирење гордости (Св. Јован Лествичник). 7. Болест се због нестрпљења погоршава (Св. Тихон Задонски). 8. Узрок болести је грех, сопствена воља, а не нека нужда (св. Јефрем Сирин). 9. Можемо ли тражити лечење од лекара и примати лекове? У томе нема греха, јер је све од Господа, па и лекови и лекари. И нема греха у томе што човек прибегава лековима, већ у томе што болесник сву наду у оздрављење полаже само у лекаре и лекове, заборављајући да све зависи од свемилостивог и свемоћног Бога, Који једини оживљава или одузима живот (Св. Амвросије Оптински). 10. Из житија многих светитеља познато је да су им дуге и исцрпљујуће болести биле више него од помоћи, јер су смиривале страсти, лишавале их утисака световног живота који одвлаче пажњу од удубљавања у скровишта духа (Св. Лука Војно-Јасењецки). 11. Пошто је Бог живот, а болести и немоћи удаљавање од живота, довољно је да нас првобитни, први Живот дотакне и исцели (Св. Јован Кронштатски). 12. Да ли треба да се лечимо? А зашто да се не лечимо? Бог је створио и лекаре и лекове. Да ли их је џабе створио? Не, него да лече болести; Избегавање лекара и лекова је срамота према Богу (св. Теофан Затворник). Владимир Константинович Невјарович "Терапија душе" извор

Град Атина има благослов да су у њему током 20. века боравили неки од највећих светитеља нашег доба. Двојица од њих, свети Никифор Лепрозни и свети Евменије, били су неко време настањени у инфективној болници Света Варвара, будући оболели од лепре. Обојица су били родом са острва Крит. Николај Дзанакакис, како је светом Никифору било име, рођен је 1890. године. Као мали је остао без оба родитеља па је бригу о њему преузео деда који га је, кад је напунио 13 година, послао да учи берберски занат. Убрзо потом су му се на телу појавили први знаци лепре. У то време је владао велики страх од ове болести као и мноштво предрасуда. Сматрало се да је веома заразна, па су оболеле потпуно изоловали из друштва. На Криту конкретно су одвођени на острво Спиналонга где су одвојени од својих најближих дословно чекали смрт. Повратка није било. Да би избегао такву судбину, млади Николај бежи у Александрију где наставља да се бави берберским занатом. Али како је болест узимала маха, па су њени знаци постали видљиви на његовом лицу и рукама, један свештеник му је препоручио да оде у карантин за лепрозне на острву Хиос који је основао о. Антим Вајанос (који је доцније исто проглашен за светитеља). Ту млади Николај наставља да пропада телесно, али уз о. Антима почиње да расте духовно, достижући неслућене висине. Монаши се добивши име Никифор, што значи победоносац. Послушање му је било да поје и чита на богослужењима, а када је због болести изгубио вид, он је то чинио напамет. Практиковао је умносрдачну молитву, односно стално је понављао речи: Господе Исусе Христе Сине Божји помилуј ме грешног. Свети Евменије, на крштењу назван Константин, био је осмо и најмлађе дете сиромашне породице Саридакис. Рођен је 1931. године. Веома рано је остао без оца. Касније је дошла и немачка окупација која је додатно погоршала ионако лоше материјално стање његове породице. Мали Константин је живео тешко и оскудно. Од малена је морао да ради тако да није имао могућности за школовање, али је упркос томе успео сам да се описмени. Свој монашки призив је препознао веома рано. Имао је само 13 година када је својима одлучно саопштио да ће отићи у манастир. То је касније и учинио, и након периода искушеништва замонашио се добивши име Софроније. С 23 године одлази у војску, пошто је тада у Грчкој служење војног рока било обавезно за све, па и за монахе. У том периоду се разбољева и дуго времена проводи у болници, а кад му је коначно дијагностикована лепра, 1957. године је пребачен у Атину, у Инфективну болницу Света Варвара где се већ деценију уназад та болест успешно лечила. И млади монах Софроније је у потпуности излечен, без икаквог трага од опаке болести која га је снашла. Међутим, потрешен због људске патње с којом се у овој болници сусрео, одлучује да остане ту, при болничкој капели Светих Бесребреника Козме и Дамјана, и да се посвети служењу болеснима. Недуго потом је карантин на Хиосу затворен пошто је за лепру пронађена успешна терапија. Монаха Никифора су међутим, због веома тешког телесног стања, пребацили у болницу Света Варвара у Атини. Препоручили су га на старање монаху Софронију и тако се спајају животни путеви ових двеју духовних громада. Млади Софроније се веома обрадовао овом новом послушању јер је сматрао да му је потребан добар духовник, пошто због војне службе и болести није провео доста времена у манастиру и није се прекалио као монах. Духовног оца је сада нашао у монаху Никифору којег је с љубављу служио до његовог упокојења 1964. године. Преподобни Никифор је сахрањен на болничком гробљу. Када је касније гроб отворен, пронађене су његове нетљене миомирисне мошти. Монах Софроније је пак рукоположен у свештеника добивши тада име Евменије, што би значило благонаклон. Остао је да служи при болничкој капели све док се није толико разболео да је морао бити пребачен у болницу Евангелизмос, где се упокојио 1999. године. Обојица су и званично уврштена у ред светитеља, монах Никифор 2012. године, а отац Евменије 2022. године. Њихов боравак у Инфективној болници Света Варвара довео је до великог духовног преображаја међу становницима Атине, а и шире. Обојица су били надалеко чувени по својој духовној снази и крепости, али и по благости и љубави с којом су се обраћали сваком човеку. То је привлачило реке људи који су долазили у болничку капелу, тражећи утеху и укрепљење од ова два скромна монаха који су се у потпуности уподобили Христу. Напоменимо само да се код о. Евменија исповедао и велики светитељ нашег доба, његов савременик старац Порфирије. Лично је свима указивао на духовно благо похрањено у болници Света Варвара. Безбројна су сведочанства о животу, христоликој љубави и нарави ових светитеља, о чудима која су њиховом молитвом бивала, како за живота, тако и по преласку у Царство небеско. Међутим, оно што је посебно интересантно, а и свима духовно корисно, јесте њихов однос према болести. Лепра, или губа, јесте хронична инфективна болест коју изазивају бактерије, а позната је још од Античког доба. Нерви оболелог одумиру, он губи осећај за топло и хладно и за бол, па се често повређује не осећајући потребу за лечењем, што даље доводи до озбиљних инфекција. Код оболелог може доћи до оштећења респираторног тракта, коже, очију, али и згрушавања крви. Данас се ово обољење лечи антибиотицима, али је до половине 20. века доводило, просто речено, до распадања тела. Због свега тога су оболели од лепре, поред физичке патње, трпели и душевну бол због грубог одбацивања и изоловања из друштва. Том болешћу се још као младић заразио преподобни Никифор. Никада није роптао због тога, ни кад су се појавили први знаци лепре на његовом телу, ни када је ослепео, када му је тело сасвим ослабило, када је био прикован за постељу. Чак је и на фотографијама забележеним пред крај његовог живота свети Никифор увек насмејан. Оно на шта од самог почетка није пристајао јесте друштвена стигма и изолација. Одлазио је из места у место, кријући своје здравствено стање, док се није сместио на Хиос. Био је то карантин, али је он ту живео као монах, посвећен служби Богу и у заједници са другим монасима и болесницима. А у Атини је већ непрестано био окружен људима који су били здрави телесно, али слаби духовно, те су долазили да их он својом љубављу и благошћу оснажи. Болест је крст који сваком од нас може да припадне и није нимало лако носити се са њим, ни телесно, а ни духовно. Због тога је сваком болесном човеку потребна помоћ здравог, и у смислу физичке неге, али и обичне, топле људске подршке. Последње што је било ком болеснику потребно јесте осуда и одбацивање, као да је он сам крив што се разболео. Истина, неко може имати део одговорности за стање у ком се нашао, уколико је својим рђавим навикама изазвао здравствене проблеме, али ни тада му осуђивање неће помоћи. Напротив, учиниће његову муку још тежом, а њега удаљити од покајања. Свети Никифор није ничим изазвао своју болест, нити се жалио због ње и због мука које му је узроковала, али није пристајао на отуђење. Тражио је загрљај ближњег да му олакша патњу и несебично је грлио све друге који су долазили у његову скромну болничку собу по реч утехе. И свети Евменије је као младић био заражен лепром, али је тада терапија већ била пронађена и неко време успешно спровођена, тако да је ова болест за њега била само животна епизода, без видљивих телесних последица. Он сам је говорио да се силно се обрадовао кад му је дијагностикована лепра. Од радости је толико поскочио да је спао с кревета. Сматрао је да ће кроз болест имати веће учешће у Христовим страдањима, а то значи да ће имати и већи удео у васкрсењу. Велики крст води ка великом васкрсењу, говорио је. Међутим, иако се обрадовао својој болести и страдању које је за њега Бог допустио, свети Евменије није ни једног тренутка презрео лекаре и одбио медицинску интервенцију. Напротив, веома успешно је излечен, а лекарску помоћ није одбијао ни пред крај живота када су га опхрвале многе болести и тешка стања. Имао је дијабетес, оболели су му бубрези и ослабио му је вид. Свако своје стање је с радошћу носио и ниједна лична мука није могла отерати осмех с његовог лица. На свему је био благодаран, и на болести, али и на могућности излечења. Свети старац Емилијан Симонопетритски је говорио да је одбијање лекара и лекова израз гордости и крајњег егоизма. Неким тварима је сам Господ усадио лековита дејства, управо да бисмо их ми са смирењем узимали и прихватали вољу Божју, уколико је она да будемо излечени. С друге стране, знамо да су лекари веома поштовани у Цркви и многе славимо као светитеље. Према томе, одбијање лекарске помоћи је само гордо супротстављање Божјој вољи и одбацивање његових дарова која нам се пружају кроз људе и твар. На примерима, пак, светог Никифора и светог Евменија, можемо видети како се крст болести носи – са смирењем и радошћу, али и са вером и надом у излечење које ће било преко лекара, било преко молитава Богу и заступништво светитеља, доћи до нас. Кроз страдање у болести човек се поистовећује са Христом који је страдао да бисмо се ми спасили и са Њим васкрсли. Али не треба сметнути са ума ни да се онај који помаже болесноме исто тако поистовећује са Христом који је многе људе исцелио, а у бањи Витезди излечио оног „који није имао човека да га спусти у воду“ (Јеванђеље по Јовану, 5, 1-16). Свако од нас је или на месту тог одузетог, или на месту човека који треба руку да му пружи, и сви смо позвани да се уподобимо Христу према месту које нам је дато. Драгица Тадић Папаниколау је теолог из Ваљева. Већ две деценије живи и ради у Атини где је тренутно докторанд на Теолошком факултету Атинског универзитета. https://radioistocnik.info/tekstovi/dragica-tadic-papanikolau-kako-se-odnositi-prema-bolesti/

Учење које нам намеће школовање и учење у школи увек је имало као крајњи циљ да се нешто постигне у животу. Школе су увек доживљаване у функцији циља да се нешто буде. Образовање као чин уживања и задовољавања радозналости претаче се из дечје игре у хоби, у област разговора у друштву, трагања за књигама које нас занимају, и то се све обавља у контексту „одмора“, „нерада“. Знам родитеља који је тражио савет јер његов син се „уби читајући, стално нешто ради, али без везе. Неке књиге, романе, штали. Сад чита неку филозофију, али школско градиво не иде, па не иде. Каже да га не разуме. Једва се провлачи у школи.“ Тај дечак, заправо, непрестано учи. Он наставља своје детињство вођен потребом да задовољи властиту радозналост. Школа и начин рада у њој истржу учење из живота, оно престаје да буде облик живота и начин постојања и постаје монструозна појава насиља названог „дисциплина“, „радна навика“, сматра се да без напора нема учења, а напором се сматра савлађивање досаде при учењу. Учи се онда кад се „загреје столица“ када се човек научи да одгађа животна задовољства и да се „жртвује“. Сам живот, из чије је сржи учење ишчупано, постаје тако баналан, искључиво хедонистички. Туристи знају да поднесу велике напоре приликом путовања да би се обрели тамо где их вуче радозналост. Учење тако поново постаје „начин живота“, добијајући нови смисао, ближи ономе што заправо јесте. Учење тако није више отуђено као школовање, него је део људске свакодневице. Зато се данас све више залажемо за такозвано перманентно образовање. Уколико хоћемо да свету и појавама у њему приђемо рационално и да тражимо рационалне мотиве својих поступака, онда је неопходно да чувамо све валенције радозналости током целог живота. Школа која одгађа живот детињства и младости за неко друго време има особине болести, јер и болест одгађа пуни живот на неко време. Таква школа треба да нестане, а учење да се врати животу као његова иманентна суштина. У његовом темељу треба да буде непресушна људска радозналост, основна особина здраве личности. Радозналост је мотив људске креативности и начин на који се она остварује у односу на свет и у оквиру социјалног поља. Селекција приликом уписа у неке школе управо је у том погледу погубна. Навешћу један пример. У саветовалиште је дошао Петар, младић који игра стони тенис, учи један страни језик и уме да на њему прати литературу која га интересује. Уз то је елоквентан, спонтан и симпатичан. Али му недостаје једна врло добра оцена да би био примљен у школу која даје шире образовање, па мора да се упише у школу која ће га усмерити на неко занимање које га, у овој фази развоја, не интересује. Наша потврда да је он интелигентан, свестран младић, баш погодан за средњу школу која даје опште образовање, није помогла да буде примљен у школу у коју је желео. Дубоко фрустриран тиме, настојаће да неким заобилазним и трауматичнијим начином дође до онога што је желео, а школа, незаобилазна на том путу, остаје за њега нешто непријатељство. https://zelenaucionica.com/prof-svetomir-bojanin-skola-koja-odgadja-zivot-detinjstva-ima-osobine-bolesti-jer-i-bolest-odgadja-zivot-na-neko-vreme/

Архиепископ Евлампије (Пјатницки): Беседа за чисти уторак Дошло је време врлина… Не задржавајмо се помраченог лица, али пост држимо, приносећи сузе, скрушеност… и завапимо: наши греси су бројнији од песка морског, али, Избавитељу свега, опрости свакоме од нас… (Кондак друге недеље) Садашње време Свете четрдесетнице је заиста најповољније, најспасоносније време за дело благодати, за очишћење душа и тела, за исцељење наших духовних бољки. Заједно са Апостолом можемо у потпуности рећи: Ево, сада је време; гле, сада је дан спасења (2. Кор. 6, 2). А света црква нас је већ неко време припремала за ово време, као велики и посебан подухват за све хришћане. Посебно нас је припремала у претходне четири недеље. По примеру цариника научила нас је смиреној и скрушеној молитви; примером повратка блудног сина оцу, позвало нас је да се од својих грехова обратимо милости Оца Небеског; представивши нам Страшни суд, пробудио нас је из наше немарности и немара са страхом од будуће осуде; и коначно, припремио нам је ову протеклу недељу са сећањем на жалосни пад наших предака, а заједно са њим и заједнички пад целог човечанства; затим нас је увела у предстојећи подвиг поста и покајања за очишћење наших сагрешења и преступа. Света црква, наш ментор и путоказ на путу спасења, од детињства нас је учила да са посебним страхопоштовањем гледамо на Свету четрдесетницу, да ово свето време посебно проводимо у молитви и покајању, у одлагању наших обичних утеха; да се у ово мирно време саберемо од терета свакодневних сујета, прегледавши своје грешне ране, да се побринемо за њихово исцељење, увидевши своју прелест и своје лутање тврдоглавим стазама; да наше кораке усмеримо на пут правде и истине. А ко од нас није погођен, ко не лута, ко није преплављен таласима страсти и порока? Један је погођен среброљубљем, други се утапа у пожуди, други је свргнут гордошћу, други је побеђен гневом, непријатељством, сећањем на неправде, трећи је поробљен лењошћу, расејаношћу, непостојаношћу, лакомисленошћу. Греси неких су очигледни и воде директно ка осуди; за друге су у тајности, али утолико опасније што им тајно копају понор погибељи. Шта да радимо? Морамо да излечимо и наше очигледне и тајне болести. Како? Уз плач, јадиковање, туговање, самоосуђивање и одвајање од свега што нас је довело у духовни неред. Грешни смех морамо претворити у плач, недопуштену радост у јадиковање. Одбацујући и одвајајући се од онога чиме смо се грешно тешили и уништавали, морамо се исправљати и обнављати супротним утицајима. Непажња нас је учинила безбрижним, чулна задовољства су поробила дух телу, наша непажња према себи нас је учинила слабим у обављању наших дужности, лишила нас поседовања над собом и учинила нас жртвама нашег самољубља, пожуде и похлепе. Да бисмо излечили ове духовне болести, морамо се сабрати, запамтити своју дужност и свој рад, заштитити сва своја чула умереношћу, лишити своје непце ужитка, лишити одмора своју лењост, одвратити поглед од заводљивости, наше уши од привлачности; морамо се приближити Богу, упрети око на созерцање присуства Божијег свуда, пригнути уши у послушности Христовој речи, понизити се пред Богом; и у страху Божијем, очистивши руке наше од неправде, ноге од тврдоглавог пута, језик наш од речи и осуде, окренути руке наше ка милостињи, ноге наше на путеве спасења, језик наш на слављење Бога, на потврђивање и поучавање других. Сада је време за рад. Устанимо, пост је, произнесимо нежне сузе, покајајући се и речју и делом: „О, Милостиви, помилуј нас који смо пали“. Приликом уласка у ову свету арену морамо пре свега бринути о томе, како би ово свето време духовног исцељења било проведено са истинском духовном користи. Али ово свето време не можемо да проведемо са духовном користи ако, призвавши Господа у помоћ, не ојачамо се чврстом решеношћу да се бринемо о себи како бисмо се будно, неуморно, увек обуздавали у свему што је опасно за нашу спољашњу и унутрашњу чистоту; ако не учинимо све што можемо да побудимо себе на страхопоштовање пред Богом, на кротост и смирење пред другима; ако се не чувамо топлом, усрдном молитвом ујутру, енергичним радом дању, а строгим испитивањем срца и савести ноћу на нашим креветима. Пођимо путем поста као путем блаженог просвећења ума, очишћења срца и укрепљења воље за добротом; ходимо у чврстој нади у Бога у међусобном миру и доброти једни према другима, у доброј одлучности духа да се свим средствима исправљамо и да се припремамо пред Богом за свако добро дело. Очистимо своја тела, колико је то могуће, уздржањем; просветлимо своју душу молитвом и созерцањем; затворимо своја чула од свега штетног; отворимо их за све што је способно да нахрани у нама страх Божији и покајање за наше грехе; скренимо поглед са свега примамљивог на своја унутрашња чула, да би изнад свега видели распетог Господа; нека ухо одјекује само од речи Божије и благовести о миру, о међусобном назидању, о утехи; нека наши језици прво изговоре реч молитве, а затим изговоре речи страхопоштовања и страха Божијег, речи здравог расуђивања и благословених осећања. Завршимо тако арену поста, да постећи телесно постимо духовно – и напредујући, не ослабимо у овој духовној струји, него благодаћу Божјом узнесемо се од телесног до духовног уздржања, до труда умртвљења тела и разапињања пожуда и страсти. И верујемо да ће нам Господ дати снагу по мери труда нашег, и даће нам благодатну утеху по мери нашег унутрашњег покајања. Амин. https://mitropolija.com/2024/03/19/vreme-za-lecenje-nasih-duhovnih-bolesti/

Да ли си икада помислио да твоја "љубазност" може бити твој затвор? То би могла бити велика лаж твог живота. Не, смири се, не мислим да си лош човек или лицемер. Само желим да размислиш, да ли си стварно толико „добар“ или си веома психички злостављан? Да ли си толико „добар“ зато што желиш или зато што си научио да ћеш, ако не урадиш оно што тражи отац, мајка, брат, муж, пријатељ итд., доживети одбацивање, одсуство љубави и неприхватање? Да ли си добар или се плашиш одбијања? Да ли си у себи идентификовао своју жељу са одбијањем? Био сам један од таквих, који не могу да живе ако не задовоље неког другог. Другим речима, више сам волео да нестанем, да избришем своје жеље и снове, све док „други“ није незадовољан. Тако сам живео годинама. Постојао сам само да би другима било добро. Зато сам увек био "добар дечко", добар пријатељ, муж, свештеник. Питање је да ли сам био добар према себи? Да ли сам себе волео? Да ли сам себе слушао? Јесам ли разговарао са собом? Како можеш истински волети неког другог ако не волиш себе? И баш зато што сам се удаљио од себе, од центра свог бића и својих жеља, да би сви остали били добро, једна болест је следила другу. Када ми не говоримо, то чини наше тело. „Болести су приче наших душа“. Дакле, питање које постављам је, да ли се често губимо у својој „доброти“? Да ли је наша „доброта“ наша болест? Ниси ти Спаситељ света, него Христос. Христос не жели да мрзиш себе, да би волео другог, већ да волиш и поштујеш другога као себе самог, другог, који је свет, лик самога Бога. Не, ниси ти крив за лоше психичко стање друге особе. Ниси ти крив што неко није јео ни спавао, што се неко разболео или умро. Престани да се осећаш кривим за све и свакога. Престани да се осећаш као да мораш да удовољиш свима да би постојао, да би се смирио, да би се осећао достојним. Твоја вредност се не изражава тиме да свима кажеш „да“, када свакога оправдаваш, јер се плашиш одбијања. Христос воли оно што ти јеси, жртвовао се за оно што можеш постати, он жели твоју истину, чисту и дефинисану, без замућености и токсичности страха и кривице. Ниси ти достојан само када болесно и са кривицом служиш другом, већ и када волиш себе и то поделиш. Кад волиш слободно и светло, радосно и васкрсло. Љубав је и када кажеш„не“. Престани да умирујеш одрасле бебе које јадно плачу свуда око тебе. Пусти их да расту и ти расти са њима. о. Хараламбос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског и координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке, разговарао је 11. марта 2022. године са г. Миланом Пекићем, директором Канцеларије за борбу против дрога Владе Републике Србије, саопштила је Информативна служба СПЦ. У срдачном разговору изложени су програми и планови рада и активности Верског добротворног старатељства и Канцеларије за борбу против дрога како би кроз превенцију, терапију и ресоцијализацију помогли у сузбијању болести зависности. Владика Јустин је изложио спремност Цркве да својим духовним капацитетима и кроз конкретне пројекте, нарочито у периоду ресоцијализације, помогне особама које се лече од болести зависности. Представљен је и новоформирани тим који при Верском добротворном старатељству кроз разговоре и терапију помаже како особама које пате од болести зависности тако и целој породици која је њоме погођена. Извор: Информативна служба СПЦ

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, сабрат Световазнесенског храма у београдском насељу Жарково. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Александар је говорио о односу греха и болести. Садржај овонедељне емисије "Врлинослов" својом темом указује да је људски пасти, а сатански у греху остати, док покајање остаје наше друго крштење у сузама. Према казивању Светог Исака Сирина сви смо ми помало болесни и откривамо порекло сопствених патолошких стања, не само у људској слабости и смртности, већ у личном греху. Такав човек тражи лечење говори Свети Исак; али од кога тражи оздрављење онај коме се Бог смиловао откривши му узроке његове болести и са њом повезане патње. Болести могу да буду пут ка Богу, зато многи болесни људи хришћани знају да заблагодаре Богу и да имају ту свест да болест није само лишавње функционалности коју човек потребује да би радио и стицао, већ да је болест један вид љубавне шансе коју нам Бог дарује, да се кроз то смиримо и кренемо путем љубави, али и да се утишамо и успоримо брзину живота, поучио је презвитер Александар Јовановић. Ризница литургијског богословља и живота: Презвитер Александар Јовановић у емисији "Врлинослов": Болести могу да буду пут ка Богу BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм , Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, са...

Покајање је последњи чин излечења од психијатријске болести. Човек, самосагледавши се током терапијског поступка, или видевши се у огледалу своје унутрашње чистоте. Одбацује све те наносе, и јавља се у својој првобитности. Постајући здрав, сам од себе престаје да обавља своје присиле, изгубе се параноидне мисли, или депресивна расположења, и човек се чуди себи како је могао тако дубоко да упадне у све то. Посебно ако је уз све ишао алкохолизам (или нека друга зависност) – то се све сада одбацује са гнушањем. Све је то пропраћено и са сасвим експлицитним исказивањем тежње за опроштајем од оних, које особа, која је дошла себи, воли, а који су трпели због њене менталне слабости. Светомир Бојанин, Под дрветом сазнања, 45–46 Извор: Епархија жичка

У првом делу овог, да га тако назовемо, фељтона о теолошком тумачењу једне старе болести, поред уводних напомена, било је речи о томе како су на лепру гледали библијски писци. Сада ће пажња бити усмерена на списе црквених отаца и учитеља који су деловали у првим вековима. 1. Метафора губе у раном хришћанству У периоду од 300. до 500. године, Византијско царство je искусило епидемију лепре сличну оној која ће задесити западну Европу два века након Првог крсташког рата, 1099. године.[1] Анализа грчких и латинских извора открива нам како је лепра далеко превазишла оквире болести и постала метафора са широким спектром значења, теологизирана и чврсто постављена у саме темеље хришћанске културе и Истока и Запада. У односу на период паганске антике, рановизантијско доба донело је драстичну промену што се тиче односа према сиромашнима и болеснима, од којих су најбројнији били они који су оболели од губе. Тада је реч губа, осим метафоричне употребе, почела да се користи за описивање cимптома одистинске болести. Ову болест, коју је археологија идентификовала међу скелетима који потичу из Египта из 200. године пре н. е., писци патристичког периода звали су света болест. Градиле су се болнице за губаве, њихово стање се детаљно описивало, а њихова болест се називала елефантијазис или леонтијазис. Ово стање трајало је све до времена Св. Јована Дамаскина (777–857), који je проширио значење израза лепра, и у њега укључио симптоме које је Аристеј описао под поменутим називима.[2] (Да бисмо избегли забуну, наставићемо да анахроно користимо израз лепра или губа, иако се у изворима користе термини елефантијазис и, посебно, света болест, да би се описали симптоми болести која повезана с патњама оних најсиромашнијих и од друштва одбачених.) Да ли је Јован Дамаскин допринео конфузији која је владала у медицинско терминологији, не можемо рећи. Његова одлука да библијску болест која је изопштавала оне који су од ње боловали, а која се у Септагинти назива лепра, изједначи са болешћу која се у његово време називала елефантијазис или леонтијазис, по свему судећи, базира на колоквијалној употреби овог израза у манастиру Мар Сабе у којем је он боравио пред крај живота. Дела Дамаскина била су веома популарна на западу. С јењавањем епидемије губе на византијском истоку, списи овог монаха лекара, заједно с болести коју је преименовао, преселили су се у подручја којима је доминирало римокатоличко хришћанство, а које је већ раније имало текстуалну потпору коју је припремио Свети Јероним (око 347–420) са својим преводом Старог завета. Писци латинског запада сада су на директнији начин разрадили идеју која се само назирала код писаца раног патристичког периода који су писали на грчком језику, те су ову болест, као што ћемо видети. на експлицитан начин повезали с Месијом и месијанском идејом. Даље, приликом анализе патристичке литературе из овог периода, потребно је, пре свега, указати на чињеницу да искуство болести које називамо губа или лепра, није дошло до нас у виду личних исказа оних који су од ове болести патили. У већини случајева, не знамо на који начин су људи који су били заражени лепром доживљавали своје стање, поготову када је с поруком коју доноси Јеванђеље, односно пример Господа Исуса Христа, однос према онима који пате доживео трансформацију. Другим речима, губа је из сфере нечистог прешла у сферу светог. Уместо прогона, сада се о губавцима брине. Они више нису били од Бога проклети, него управо супротно, од Бога изабрани. Опет, требало би да имамо у виду да су о губи и губавима писали они који су били здрави, који са зараженима нису делили искуство болести, тако да свака њихова изјава представља својеврсну конструкцију ове болести. Губа је и даље била метафора како с позитивним, тако и с негативним конотацијама. Ова амбивалентност најбоље је дефинисана термином табу, или терминима светост, опасност и издвојеност који подразумева старозаветни корен קדש – кадош. Језиком Мери Даглас (Mary Douglas), губа и губавци били су у исто време и чисти и опасни, свети, али у стању да контаминирају, а свака интеракција са собом повлачи ризик благослова или проклетства.[3] Као губави, описани су они који су припадали другима, било да се радило о групама или појединцима, о јеретицима, паганима или Јеврејима. Говори се о духовној губи, о греху губе, али и о светости губе итд. Селективним избором писаца из првих векова хришћанства, настојаћемо да укажемо на веома богату имагинацију која је почела да се ствара око болести која се помиње у Старом завету и с којом је Господ, као што је то приказано у Новом завету, дошао у додир. Приликом ишчитавања текстова хришћанских писаца који су ову болест помињали, требало би, пре свега, имати у виду да је хришћанска порука, која се заснива на чињеници да се једно од лица Свете Тројице оваплотило, дошло међу људе у телу, довела до теологизирања теме тела и телесности. Грех односно болест постали су тако предмет теолошких расправа. Управо је овде потребно да сваку изјаву о губи посматрамо у контексту веровања да је Бог на себе узео тело, да се тело и крв Христова приносе и примају на светој литургији, и да увођење у Цркву, односно крштење, представља излечење како душе тако и тела. Лепра као грех (Јустин Мученик и Иринеј Лионски) Утврђено је да се лепра јавила у Египту око 200. године пре н. е., а да је епидемија ове болести, као што смо рекли, захватила свет касне антике у периоду од 300. до 500. године н. е.[4] Стога, можемо претпоставити да је однос према ономе што је дефинисано као лепра, био различит у периоду који је претходио вековима епидемије, односно за време њеног трајања. Хронолошки и идејно донети текстови раног хришћанства, упоређени с текстовима из IV века, показаће да је метафора губе доживела своју трансформацију. Почетак прве велике епидемије поклапа се с јачањем хришћанске Цркве и с престанком њеног прогона. Из тог разлога, метафора губе и став према овој болести разликују се код писаца раног хришћанства у односу на оне који су писали у рановизантијском периоду. Јевсевије Кесаријски, у својој Црквеној историји, наводи наслове осам дела која је написао Свети Јустин Мученик (око 100–165), ранохришћански апологета и мученик.[5] Од Јустинових дела, три су дошла до нас у целини, док су друга сачувана у фрагментима. Разговор са Јеврејином Трифуном, као и Прва и Друга Апологија, представљају дела која су сачувана у целини. У Разговору са Трифуном Јеврејином Свети Јустин настоји да објасни смисао литургије, као и у Првој апологији, доносећи старозаветне символе који су указивали на Господа и Цркву. Тако, он настоји да типолошки означи фино брашно које се помиње у Лев 14, 10, 21, као евхаристијски хлеб: А принос финог брашна, господо, рекао сам, за које је прописано да се приложи, за оне који се чисте од губе, био је тип евхаристијског хлеба, прослављан, које је прописао наш Господ Исус Христос, као сећање на његово страдање, које је поднео зарад оних који се чисте у души од сваке нечистоће, како би ми могли у исто време захвалити Богу што је створио свет, са свим оним што је у њему, зарад људи, и да нас избави од зла у којем смо били, и за потпуно свргавање поглаварства и власти, од стране Онога који је страдао по вољи својој.[6] Међу делима која су сачувана у фрагментима, налази се и део дела О Васкрсењу, у којем Јустин разматра значење обреда за очишћење од губе, који се, такође, помиње у Лев 14, 4–7: Христос је означен с две птице, у исто време мртав као човек и жив као Бог. Он је повезан с једном птицом зато што је схваћено и обзнањено да он потиче одозго, и с небеса. А жива птица, када је потопљена у крв мртве птице, касније је пуштена да иде. Јер, жива и божанска Реч, била је у разапетом и мртвом храму [тела], као учесник у страдању, а ипак нестрадална Богу. […] али што се тиче опраштања греха, да се губа у исто време разуме као знамење за грех, а да су ствари које су жртвоване знамење Њега, који ће бити жртвован зарад греха. Из тог разлога, због тога, наређено је да се скарлет потопи у исто време у воду, предсказујући тако да плот неће више имати своја природна [зла] својства. Из тог разлога, такође, тамо су и две птице, једна која је жртвована у води, и друга која је потопљена у исто време и у крв и у воду, а потом пуштена да иде, као што је, такође, написано што се тиче два јарца (Лев 16). Јарац који је пуштен да иде представља симбол Њега, који ће узети људске грехе. Али оба садрже представу једног промисла Бога оваплоћеног. Јер он је рањен зарад преступа наших, и понео је грехе многих, и био је предан зарад наших преступа (уп. Ис 53, 5).[7] Јустиново читање старозаветних стихова без сумње одаје познавање јеврејске егзегезе његовог доба. Аналогија коју прави између ритуала с две птице за очишћење губавца и јарца који се шаље у пустињу, те са спасоносном жртвом Господњом, повезују Јустина с истим тумачењем које доноси Посланица Варнавина, анонимни старохришћански спис који потиче с краја I века.[8] Писац ове посланице међу првима указује на снажан утицај јеврејске литургијске имагинације, пре свега, празника Јом ха-Кипурим, на ранохришћанску традицију.[9] Иринеј Лионски (око 140–202) говори о губи као метафори, када наводи да се верни у водама крштења ослобађа од греха губе. Као илустрацију он доноси старозаветну причу о сиријском војсковођи Нааману: И [Нааман] се погружио […] седам пута у реци Јордану. Није било без разлога да је Нааман из старих времена, када је патио од губе, био очишћен, када је крштен, али [ово служи] да би нам се показало, да будући да смо ми губавци у греху, очишћени смо од наших старих преступа, помоћу свете воде, и призивом Господа. Ми смо тада духовно препорођени, ко новорођена деца, као што је Господ прогласио: Ако се човек не роди поново водом и Духом, он неће ући у Царство небеско (Јн 3, 5).[10] Седам грехова губе (Тертулијан и Ориген) Тертулијан (160–225. године), представник Цркве северне Африке, оставио је за собом први значајан опус на латинском језику, тако да се с правом може назвати оцем латинске теологије. Склон екстремизму, после 207. прихватио је од Цркве одбачено Монтаново учење о новом пророштву, тако да је овај по свему заслужан теолог ране Цркве остао ван њених граница. Међу Тертулијановим делима која се баве побијањем јереси налази се и петотомни спис Против Маркиона. Маркион (око 70–150) био je уважени члан Римске цркве, све док није почео да проповеда своје учење које се заснивало на идеји да Бог Старог завета није исти Бог о којем је проповедао Господ Исус Христос.[11] Маркион је написао само једно дело под називом Антитезе или Контрадикције које није сачувано. Један од главних извора за реконструкцију његове мисли представља поменуто Тертулијаново дело у којем он настоји да га побије. У 4. књизи овог дела, у IX и XXXV глави, Тертулијан говори о лепри као о греху, загађењу, нечистоћи од које може да оболи појединац, али и читави народи и предели.[12] Поредећи Христа са пророком Јелисејем, он указује на то да је пророк Божији очистио само једног губавца, иако их је у Израиљу било много више, и то губавца који је припадао сиријском народу, којег његов бог није могао очистити. Излечење припадника једног од народа, човека који није био од Јевреја, указује, према Тертулијану, на будућу Христову мисију: Пре ће бити да је очишћење Сиријца значајно због будућег очишћења народа света у Христу, светлости њихове, који су били огрезли у прљавштину седам смртних грехова: идолопоклонство, богохуљење, убиство, прељуба, блуд, лажно сведочење и крађу. Седам пута се он опрао у Јордану, као да се пере од сваког греха понаособ, у исто време да би предсказао очишћење свих седам грехова, и због снаге и пуноће једног крштења које је сачувано за самог Христа…[13] Исто тако, Прича о Господу и десет губаваца има своје значење, будући да верник зна да постоји дубљи разлог за ово. Узми у разматрање одистински мотив. Ово чудо се десило у области Самарије, чија земља се, такође, сврстава међу губаве. Самарија се побунила против Израиља, одводећи са собом десет незадовољних племена… Према томе, онај који је рекао: Тешко онима који верују у брдо самарићанско (Ам 6, 1) изволео је сада да обнови цео тај крај, када је намерно рекао људима да оду и да се покажу свeштенику, јер су се ови налазили само на месту где је пре стајао Храм, потчинивши тако Самарићане Јеврејима, јер спасење је од Јевреја (Јн 4, 22), било Израиљцима, било Самарићанима.[14] Исто тако, Ориген (185–254), представник Александријске цркве и један од највећих теолога ране патристике, у Проповеди на Књигу Левитску, које су настале између 238. и 244, указује да Свето писмо има троструко значење: буквално, морално и духовно.[15] Шест врста лепре које помиње Лев 13, Ориген, слично Тертулијану, тумачи као одређени облик греха, који захтева посебан лек и посебно очишћење. Чиреви указују на унутрашње нечисте страсти које, иако једном опроштене, јављају се наново да на скривен начин муче душу. Ране од упале указују на зле апетите амбиције и беса, ране на ћелавој глави указују на грех који је поново опсео душу након што је једном била очишћена, када се губа појавила на глави онога, којем Христос није глава, него Епикур на пример, који је прогласио задовољства за највеће добро итд.[16] Евидентно, ова алегоризација пре указује на Оригеново схватање природе греха него на разматрање које се односи на специфичну болест. Штавише, он не настоји да јасно дефинише сваки грех понаособ, него да укаже да грех који се једном усели у душу, и након излечења на њој оставља видљиве ожиљке, који опет могу да постану гнојне ране, односно да се видљиво пројаве и заразе унутрашње биће човека. На крају, у свом Коментару на Јеванђеље по Јовану које је, по свему судећи, почео да пише око 231. године, непосредно након што је завршио своје дело О начелима, Ориген приповеда причу о излечењу сиријског војсковође Намана, који испрва није разумео велику мистерију Јордана, чије воде Ориген пореди с водом крштења. Јер као што нико није добар осим Бога Оца, тако међу рекама ниједна није добра осим реке Јордан, нити је у стању да од његове губе опере оног који вером својом не пере душу своју у Исусу. [17] Губа код оних који су напустили разум (XVI и XVII канон Сабора у Анкири) Сабор који је 314. одржан у Анкири, главном граду тадашње малоазијске покрајине Галатије, годину дана након доношења Миланског едикта, имао је циљ да наново учврсти црквени поредак. Двадесет и пет канона овог сабора, баве се првенствено питањем отпадништва од вере, које је пре тога уследило за време Диоклецијанових прогона. Шеснаести и Седамнаести канон односе се на оне који су названи ἀλογευσάμενοι, што буквално значи они који се неразумно понашају, или они који су напустили разум, а што се у преводу који доносимо тумачи као бестијалност: XVI Који су са животињом чинили блуд или га и даље чине, ако су пали у тај грех пре него су навршили двадесет година, нека петнаест година проведу с онима који припадају, да би добили заједницу у молитвама. Затим, нека пет година буду у тој заједници, па тек онда нека приступају причешћу. Такође је потребно да се прати какав је њихов живот онда када су са онима који припадају, и гледајући на то, нека буду удостојени човекољубља. Они који су већ дуже времена у том греху, нека се дуго (времена) налазе с онима који припадају. А који су прешли поменути узраст (двадесет година), и имају жену, те су упали у такав грех, такви нека двадесет и пет година буду међу онима који припадају, да би задобили заједницу оних који се моле. Затим, нека пет година буду у заједничким молитвама, да би (након тога) били удостојени причешћа. Ако су неки, имајући жену и навршивши више од педесет година живота, пали у тај грех, такви нека се удостоје причешћа тек на самрти. XVII Скотоложници и прокажени (губом), или који су друге огубавили, за такве свети Сабор заповеда да се моле с онима који су под налетима буре (ветра).[18] Иако је језик, пре свега XVII канона, неразумљив, из текста произилази да се ради о некој врсти сексуалног преступа. Даље, овај канон напомиње да би они који су заразили друге грехом губе, требало да се налазе ван Цркве, међу онима који су опседнути злим духовима.[19] Основно питање које нас овде занима односи се на повезаност сексуалног греха који се наводи у канону XVI и XVII било да се ради о бестијалности, односно скотолоштву, хомосексуалном преступу или мужеложништву или инцесту, с изразом лепра. Јасно је да је реч лепра овде метафора за одређени сексуални преступ или за више њих. Модерни аутори сматрају да се овај канон односи на бестијалност, док рани латински преводи овог канона сматрају да се он односи како на бестијалност, тако и на хомосексуалност.[20] Дуга покора коју овај канон прописује постала је пракса која се преписује управо за оне који су починили грех мужелоштва.[21] Овде се, можда, назире став да већи грех сноси онај који је грех и иницирао, можда преузео активну улогу, односно онај који је друге принудио или наговорио на грех, те их тако учинио губавим.[22] Од оних који су починили овај грех захтевало се да се налазе ван Цркве, управо међу онима који су потпуно изопштени, опседнути злим духовима, можда и онима који су уистину били од губе болесни и који су се за време службе налазили ван светиње. У трећем наставку биће речи о томе како су се према лепри односили сиријски оци Цркве, а у четвртом (последњем) како су на ту болест гледали византијски богослови Небојша Тумара Извор: Теологија.нет

Изводи из књиге Епископа Бачког др Иринеја Буловића "Свето Причешће: извор здравља или извор болести?" Прича о причешћивању из једне кашичице као опасном, па и заразном, и о причешћивању сваког верника појединачно посебном кашичицом, и то са једнократном употребом, као препоручивом и „безбедном” потпуно је депласирана и бесмислена. Апсолутно је немогуће причестити се „од једнога Хлеба и из једне Чаше”, а да се притом избегне сваки физички контакт са другим људима. То је немогуће чак и у обичном свакодневном животу: сваки производ, почевши од обичнога хлеба, и сваки предмет, почевши од најобичније чаше, неминовно прође кроз много руку док не доспе у наше руке. (...)Све ово важи и кад је реч о светој Тајни Евхаристије и Причешћу на њој: хлеб предложења који ће постати Хлеб живота као Тело Христово неко меси и пече, пре и за време Литургије пролази кроз руке чтеца или црквењака, а непосредно пред Причешће верних из светог Путира се причешћују епископ, свештеници и ђакони, и то пијењем из исте Чаше, без икакве кашичице, а после Причешћа верних свештеници и ђакони употребе сав преостали садржај светога Причешћа. Следствено, колико је кашичица употребљено не мења ствар јер се општење у истом Причешћу не може избећи. (...) Следствено, сва наклапања о оваквом или онаквом начину причешћивања хришћана (једном кашичицом или са више њих, уз пратећу дезинфекцију истих и слично) док траје пандемија коронавируса само су димна завеса, провидан изговор за стварни став и садржај поруке самоназначених „душебрижника”: они су уствари против Причешћа као таквог, они би га најрадије забранили. Иако се сами не причешћују, а у већини случајева уопште и нису верници, убише се од бриге за вернике, па се зато, као „прави хуманисти”, на силу мешају у питања вере и начина њеног практиковања у Цркви, правећи се да не знају да својом интервенцијом укидају слободу и људска права својих суграђана мада се иначе за та права тако громко залажу. (...) Ми дубоко верујемо, без задршке, да се у светом Причешћу истински – реално, а не метафорички или символички – сједињујемо са Христом, Господом и Спаситељем нашим. За нас свето Причешће, као врхунац свенародног акта и догађаја Евхаристије, јесте Тело Христово, самим тим Хлеб живота, и Крв Христова, самим тим Чаша благослова. Из тога следи и наша вера да је оно Лек бесмртности, како га је већ почетком 2. века по Христу назвао свети Игнатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. (...) На основу свега наведеног само се један закључак намеће: хришћанин се може заразити било где, чак и у храму Божјем уколико влада нека инфекција, и на различите начине, али од светог Причешћа – никад и никако. Овим не претварамо освећене евхаристијске Дарове у објект, у нешто издвојено и независно од укупног саборног литургијског чинодејствовања, а још мање у волшебни, магијски објект који дејствује ex opere operato, принудно и аутоматски, без икаквог нашег слободног и добровољног учешћа кроз веру, љубав, благодарење и подвиг. Ова наша констатација доводи нас, неизбежно, до следеће чињенице: свето Причешће јесте Хлеб живота, Чаша благослова и Лек бесмртности под условом да му приступамо „са страхом Божјим, вером и љубављу”, а не на начин супротан овим изразима нашег смиреног прихватања Дара над даровима. ( Препоручујемо да књижицу у целости прочитате овде. ) Свето Причешће није преносилац или извор болести ZIVERECI.COM Изводи из књиге Епископа Бачког др Иринеја Буловића \

У неколико наставака, један од наших најистакнутијих библиста млађе генерације, отац Небојша Тумара, осврнуће се на то како су се према једној древној болести – лепри – односили библијски и отачки аутори. Зато што нам њихова теологија болести може бити од користи у суочавању са короном, која је наше време учинила готово апокалиптичним. Свако време има своје бреме, а бреме овог часа представља пандемија која пред нашим очима муњевитом брзином мења слику света који смо доскора познавали. Пред нама, као хришћанима и онима који служе пред олтаром Бога живога, поставио се задатак да истине наше вере исповедамо сада и овде и да проповедамо Христа који је увек исти у времену које се трансформише из часа у час. Док посматрамо како се формира једна нова теологија болести, можемо се подсетити како је једна, данас скоро искорењена болест, била теологизирана у светлу истине да је једно од лица Свете Тројице узео на себе тело и населио се међу нас, узевши на себе све слабости наше пропадљиве природе, све наше грехе и све наше болести. Увод Масоретска традиција библијског текста, у свом легалном делу, у Трећој књизи Мојсијевој, детаљно описује оно што се у Даничићевом преводу назива губа. (Пошто српски језик поседује два устаљена равноправна термина да би означио ову болест: лепра, односно губа, нећемо правити разлику међу њима. Ипак, болест смо обично именовали са лепра или губа, а оне који је носе назвали смо губавцима.) Тринаеста и четрнаеста глава у поменутој старозаветној књизи баве се различитим облицима кожних болести, сумњивим местима која су се појавила на одећи и зидовима кућа, као и ритуалима чишћења који се односе, како на људе, тако и на ствари и објекте. Прво питање које се поставља приликом читања ових закона или регула о губи, врло је једноставно. Да ли су у овим стиховима описани симптоми они који се односе на лепру? Да ли се овде ради о ономе што је модерним језиком медицине дефинисано као Хансенова болест? Речи које нас у масори етимолошки превасходно занимају, и које повезују све кожне проблеме поменуте у наведеним поглављима, као и разне промене на стварима и објектима, јесу – зараза и лепра; односно оно што је у масоретском тексту дефинисано са נֶגַע и צָרָעַת. Први од ова два израза, נֶגַע – nega’, који се може превести као зараза, представља један уопштен и пропратни термин који дефинише било коју болест коже која се јавља као промена у односу на здраву кожу. Други термин צָרָעַת – ṣāra’at, који ће бити у центру нашег интересовања, обележава различите симптоме кожних болести, које се, пре свега, односе на болести где је кожа љуспава, слична крљушти рибе.[1] На местима где се ова реч јавља у масоретском тексту, Септуагинта је донела свој еквивалент, који је касније ушао у све европске језике као λέπρα. Када библијски текст са описа кожних обољења пређе на описивање ствари и објеката који могу бити захваћени тзв. лепром, није нам јасно да ли се овде ради о некој врсти буђи или влажног места, које се може проширити и које се може наћи како на предметима, односно гардероби, тако и на зидовима кућа. Оно што нам је након читања јасно односи се на чињеницу да губа описана у Законима о губи, има мало тога заједничког са болешћу која је касније понела назив по Норвежанину Герхарду Хансену (Gerhard Henrik Armauer Hansen). Зато што је он 1873. године утврдио да бактерија Mycobacterium leprae изазива ову болест. По свему судећи, болест коју Библија назива ṣāra’at представља, такође, један генерални термин који описује појаву промене како на кожи људи тако и на предметима. И њу карактерише првенствено промена боје на захваћеном месту, удубљење које болест изазива, било на кожи, одећи или зиду куће. У тексту се јасно инсистира на некој врсти карантина од седам дана, као у случају када се човек дотакне тела покојника (уп. Бр 19, 11), као и на томе да се провери да ли се ṣāra’at шири или не, од чега зависи декларисање – Чисто је или Нечисто је! Еlephantiasis Graecorum као одистинска губа Као што смо навели, Септуагинта, превод библијских књига на грчки језик, који је почео да се формира у трећем веку пре нове ере, јеврејски израз צָרָעַת – ṣāra’at, преводи са именицом λέπρα. Да би разумели шта је Септуагинта подразумевала под овим изразом, потребно је да консултујемо грчке изворе како би сагледали, шта су древни Грци подразумевали под овом болешћу, и да ли су преводиоци јеврејског текста били у праву када су је повезали са генералним термином као што је јеврејски ṣāra’at. Велики број научних студија које су се односиле на историју болести зване лепра, уследио је непосредно након открића доктора Хансена, када је један термин, у овом случају лепра, неповратно везан за симптоме које изазива једна бактерија распрострањена највише у топлим и влажним поднебљима. Израз лепра, који је, можемо рећи, био флуидан, сада је коначно усидрен и везан за организам познат као Mycobacterium leprae. У исто време, јавила се и једна од првих студија на ову тему Елефантијазис или одистинска лепра (1878), а њен аутор је био проф. Роберт Ливajнг (Robert Liveing).[2] Проф. Ливајнг анализира употребу израза лепра код грчких писаца који су писали пре и у време након нове ере. Хипокрит (460–370. пре н.е.), као и остали старогрчки писци, користе овај термин како би описали стање које одговара данашњој псоријази. Писци овог периода још увек нису познавали праву лепру односно Хансонову болест. Међутим, у време када је писао Аретеј из Кападокије (1. или 2. век н.е.), у југоисточној Европи се појавила болест под називом леонтијазис, која је веома детаљно описана. Каснији аутори употребљавају израз елефантијазис да би описали исту болест. Тако, пре него што су арапски медицински писци почели да се преводе на латински језик, израз лепра је означавао псоријазу или Lepra Graеcorum код старијих грчких писаца, док је елефантијазис или Leontiasis Grseeorum означавао оно што је познато као одистинска лепра.[3] Када историјски улазимо у време када је Стари Завет преведен на грчки језик, ми се налазимо у периоду у којем је одистинска лепра, вероватно, заједно са грчким војницима Александра Македонског, из Индије приспела у географски и културни круг који нас овде занима.[4] Када Септуагинта користи овај термин, она има у виду не болест коју су истим термином описивали ранији грчки писци, тј. псоријазу, него одистинску лепру, која је у то време звана елефантијазис, односно леонтијазис.[5] Ово не значи да је поменути израз прикован само за једну болест. Будући да у неким од својих стадијума, велики број кожних али и других болести имају сличне симптоме, израз лепра је, по свему судећи, могао да означи и невенерални сифилис, који се преко коже обично преноси током детињства.[6] Исто тако, неки византијски писци, као Оривазије (320–400), Аетије Амидски (6. век), Павле Егински (607–690), и даље користе овај израз у његовом првобитном значењу које је имао у грчком језику, како би описали болест псоријазе, која је безопасна, излечива и непреносива.[7] Да бисмо себи дочарали шта су Септуагинта, Јосиф Флавије, новозаветни писци (међу којима је био и један лекар грчког порекла – Ап. Лука) овим изразом предочили својим читаоцима, односно да бисмо схватили шта је у очима хришћанских писаца касне антике израз лепра означавао, потребан је детаљнији приказ ове болести. Њега налазимо код једног од најславнијих грчких лекара, већ поменути Аретеј из Кападокије: Ова болест има много тога заједничког са слоновима – сличност се може наћи у изгледу, боји, величини, начину живота… Елефантијазис је болест са којом нестају све наде… боја коже је модра или црна, доњи део чела је веома наборан, тако да прекрива очи, као код… лавова када су бесни, зато је болест и добила своје име леонтионазис… Усне су истакнуте и дебеле… уши изгледају… као оне.. код слона… Тумори на образима, бради, прстима, и коленима су пуни чирева, који не само да испуштају огаван мирис него су и незалечиви. Удови тела код пацијента су беживотни. Нос, прсти, стопала, гениталије и руке отпадају… Све је огавно што се бола тиче, тело се не храни, а ту је присутна и халапљива пожуда…. оболели су притиснути невероватном тежином сваког свог уда… болест производи презир и изопштење од свакога… Ко не би побегао или окренуо своја леђа било своме сину, оцу или брату, који је потпао под овакву злу срећу, поготову ако постоји опасност да се болест пренесе? Стога, многи су остављали своје драге и миле у пустињу или су их одводили у планине, неки обезбедивши њихове потребе за неко време, други ускраћујући им све што је неопходно за живот, желећи им само да умру што пре.[8] Аретеј овде доноси један распрострањен поглед на физичко стање и друштвене импликације које лепра са собом повлачи. Међутим, када поред овог текстуалног доказа настојимо да донесемо и материјалне доказе науке која се назива палеопатологија, која се бави историјом болести уопште, и која проучава земне остатке људи из минулих времена, ствари се неумитно компликују. Наиме, досад није пронађен материјални доказ који би потврдио да је одистинска лепра постојала у Светој земљи у периоду Првог односно Другог храма. Такође, донедавно није пронађен ниједан скелет у Светој земљи из периода крсташа који би несумњиво указивао да се ради о остацима особе која је боловала од лепре. Ипак, 1980. године, пронађено је неколико скелета у једној египатској оази, који датирају из хеленистичког периода, тачније 200. пре н.е. Они доказују да је у то време ова нова болест продрла у подручје Медитерана. Оно што је од посебног значаја је чињеница да су ови скелети људи оболели од лепре припадали Индоевропљанима, који су сахрањени на гробљу које припада нубијским црнцима. Ово потврђује да су, у периоду хеленизма, људи оболели од лепре били изопштени из друштва и приморани да живе и буду погребени међу странцима. Што се тиче географског подручја на којем су настале књиге Новог Завета, ранорабинска и ранохришћанска литература, археолошки налази скромно потврђују да је међу монасима који су страдали за време персијског продора на територију свете земље (614) било и оних који су боловали од тзв. фацијалне лепре.[9] О овим чињеницама нећемо даље расправљати, јер су оне од секундарног значаја за даљи ток овог текста, будући да нас интересује лепра не као болест стриктно дефинисана именом научника Хансена, већ као болест која је имала своју религијску, етичку и друштвену конотацију. И која је представљала више метафору а мање дијагнозу. У наставку, који ће бити објављен следеће недеље, биће речи о метафори губе у раном хришћанству. Тада ћемо видети како су лепру третирали Јустин Мученик, Иринеј Лионски, Тертулијан, Ориген и други. Небојша Тумара Извор: Теологија.нет

Наиме, свако зло је болест душе, а врлина је исто што и здравље. Према томе, добро су неки описали здравље, рекавши да оно представља равнотежу природних енергија. Ако би неко и о благостању душе тако говорио, не би погрешио. Отуда душа, иако је томе нико није учио, тежи за оним што јој припада и што јој је природно. Због тога свако хвали целомудреност и прихвата праведност, и диви се јунаштву, и настоји да стекне благоразумност. Јер, сродније су ове врлине са душом, него здравље са телом. Свети Василије Велики, Шестоднев Извор: Епархија жичка

Искушења са којима се данас суочавамо због пандемије коронавируса нису нарочити новитет за људски род. Док се трудимо да призовемо божанску благодат у овој кризној ситуацији, као хришћани смо нарочито позвани да се подсјетимо шта Свето писмо говори о болестима и епидемијама. Одговоре на то у синоћној Интернет литији на Радио Светигори и званичним Инстаграм и Фејсбук страницама Не дамо светиње, новинар Данило Радовић потражио је у разговору са др Ненадом Божовићем, професором Православног богословског факултета у Београду. Говорећи о Светом писму и заразним болестима, млади српски библиста посебно је скренуо пажњу на књигу Левитска, коју многи неправедно заобилазе током читања Старог завјета због разних прописа и правила жртвоприношења. “Сви смо свјесни озбиљности ситуацију и као и увијек у тешким временима обраћамо се Светом писму и у њему тражимо утјеху и спас. Наравно, Свето писмо нам говори о бројним заразама и пандемијама које су се догађале у древном свијету и у древном Израиљу и даје нам нека упутства како да се са тим искушењима суочимо. Мојсијева Трећа књига Левитска даје и неке конкретније упуте који се, да будемо искрени, на разликују пуно од онога што ми данас примјењујемо а то је процес карантина.” Наиме, како је подсјетио професор Божовић, старозавјетни свештеник је тада оне Израиљце који су показивали неке симптоме кожне болести одвајао од остатка заједнице како се зараза не би ширила. Професор је објаснио да би након седмодневног или дужег карантина свештеник изолованог враћао у заједницу уколико симптоми нису показивали развој болести. Он би тада приносио захвалну жртву Богу и бивао примљен назад у заједницу. На текстове који разлоге за ову пандемију коронавируса виде као казну за грешно човјечанство које је дубоко затровано у својим међуљудским односима и заслијепљено конзумеризмом који уништава Богом даровану творевину, професор Божовић каже да актуелни вирус може бити прилика да се, како Христос каже, јаве дјела Божија у свијету и подсјећа на примјер из Јовановог Јеванђеља. “Сам Господ пре исцјељења слепога разговара са апостолима о разлозима болести, зашто је тај човјек слеп од рођења. И апостоли су ту, наравно, сасвим уврежени у старозавјетном мишљењем па кажу да неко је његов сагријешио или он сам, те зато сноси ту казну. Међутим, Господ им каже да је разлог његове болести да се јаве дела Божија на њему”, каже професор и појашњава шта то конкретно значи. Наиме, након чудесног исцјељења слијепиг од рођења почиње да вјерује у Бога и признаје Христа за Месију, за Сина Божијега, што значи да свака болест која се дешава може да се сагледа и из другог угла. “Дакле не као једна просто плата за гријех и препуштање смрти него као прилика да се на нама јаве дјела Божја, што у овом нашем конкретном случају може да се манифестује као буђење вјере код људи путем овога искушења, као јачање наше породице са којима проводимо много времена у овим карантинским данима. Дакле на јачање те домаће цркве. И коначно, треба рећи да је наш народ у многим претходним периодима претрпио страдање, и у нашој старијој и новијој историји, и имајући у виду и древне Израиљце и Цркву Божију која је кроз све те недаће уколико се држала Светога писма и Светога предања, односно путева Светих отаца, они су у славу Божију преживљавали сваку болест и заразу, пандемију која их је задесила”, поручио је др Ненад Божовић, професор Православног богословског факултета у Београду. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду (старом Храму) у недјељу 27. по Духовима, 22. (9) децембра 2019. године, на дан када се наша Црква календарски присјећа догађаја када су педесет година бездијетни праведни Јоаким и Ана добили чудесно јављање Архангела Гаврила који им је обећао рођење дјетета-Пресвете Богомајке (Детињци). Звучни запис беседе Преосвештеном Владици саслуживали су: протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић, умировљени парох мркоњићки, протопрезвитер Драган Видовић, презвитер Предраг Милетић, Александар Бјеличић и протођакон Немања Рељић. Послије прочитаног јеванђелског зачала о исцјељењу болесне жене у суботњи дан, Епископ је бесједио на тему исцјељења болесних. Болести у животу долазе као један вид искушења како би се кроз оздрављење слугу Божијих прославио Сам Бог и Син Божији. Поучени овом занимљивом причом казујемо да је човјек једна личност, јединствена, непоновљива која мора да своју згрченост усправи ка Богу Који је свакодневно позива у своје наручје. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Теодосије служио је на Петровдан Свету Архијерејску Литургију у манастиру Црна Река, где се по традицији одржава Петровдански сабор на који се верни народ окупља око кивота Светог Петра Коришког. У току Свете Литуригје Владика Теодосије беседио је о вери првоврховних апостола Петра и Павла која није била у мудрости људској већ се показивала у сили и љубави. "Сви знамо да су Свети Апостоли, њих 12, изабрани од Господа нашега да би пратили њега, слушали реч и били сведоци дела Господњих овде на земљи. Ти Апостоли су били прости људи, неуки људи, али чистога срца, срца које је било отворено за Господа и да прима реч Божију. Међу њима Апостол Петар, рибар, чувши речи Господње „Хајде замном“ заједно са својим братом Андрејем Првозваним, остави мреже рибарске, јер су били рибари на мору Галилејском, и пођоше за Христом да их Господ учини ловцима душа људских" - подсетио је Владика Теодосије на житије Апостола Петра и додао: "Апостол Павле, насупрот њима, био је тада најученији међу Јудејима, али он ревнујући за закон Мојсијев у почетку прогонио је прве Хришћане мислећи да тако чини дело Божије, да тако угађа Богу. Али је њега Господ посетио на један другачији начин, на путу за Дамаск, док је он ишао да прогања Хришћане, да их убија. Ревнујући за закон Мојсијев и за Бога, њега је посетила сила Божија. Он је ослепио чувши глас са неба: „Савле, Савле зашто ме гониш?“. И три дана је био слеп. Али је Господ рекао тада Ананију, своме ученику свештенику, да крсти Павла. Овај се зачудио и каже: „Како смем да приступим ономе који је гонитељ Хришћана?!“, Господ му је рекао да ће он бити његов ученик и проповедник речи Светога Јеванђеља и да ће многе душе спасити. И тако је Павле будући да је телесно ослепео, духовно прогледао. И постао је ревнитељ за Свето Јеванђеље. Постао члан Цркве Божије" - подсетио је Владика Теодосије. Владика је казао да је и Апостол Павле попут других Апостола који су примили Духа Светога на дан Педесетнице и силу Божију, прима Духа Светога, и није се бојао ни римских царева нити оних који су тада претили хришћанима владајући земљом, већ је проповедао реч спасења, реч Васкрсења и вечног живота. "Господ наш Исус Христос дошао је на земљу да победи смрт и да све што је пролазно преточи у вечно. Својим животом, својим примером, делом, чинио је предивна чуда. Исцељивао болесне, умножавао хлеб, хранио гладне и васкрсавао мртве. А ту своју силу он је дао и својим ученицима" - рекао је Владика Теодосије и подсетио да је и Апостол Петар Васкрсавао мртве и исцељивао оне који су били паралисани. Владика Теодосије казао је да су Апостоли пошли у свет међу људе незнабошце да проповедају реч спасења: "И Господ их шаље: „Идите и проповедајте и даћу вам силу: да исцељујете болесне, да чистите губаве, да мртве васкрсавате“. Нико никада није примио такву силу од људи овде на земљи. А та сила није од овог земаљског него од Бога. Та сила Божија, браћо и сестре, даје се свима нама Хришћанима, који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, који смо примили печат дара Духа Светога и ми примамо ту силу Божију да побеђујемо непријатеље, како оне видљиве тако и оне невидљиве" - поручио је Владика Теодосије подсетивши да је Господ победио смрт али је победио и ђавола, највећег непријатеља рода људскога. "И ми Хришћани, живећи овде у свету, бивајући гоњени, ми се бранимо Часним Крстом и управо том силом Божијом која нам је дата. И Господ је рекао да ћемо имати многе невоље овде у свету: „Ако су мене гонили и вас ће гонити. Немојте да се плашите, немојте да сте малодушни, да очајавате у немоћи у болести у сиромаштву, јер ја сам са вама у све дане Вашег живота до свршетка света“. Господ нас прати кроз овај живот и Господ нам даје оно што је нама на спасење" - истакао је Владика Теодосије. "Често пута пролазећи многе невоље овде у земаљском животу ми се припремамо за вечни, непролазни, лепши живот од овог земаљског. Сведоци тога су Свети Апостоли, на челу свих првоврховни Апостоли Петар и Павле, који су нас учили ономе што није пролазно и земаљско већ оно што је вечно и небеско" - поручио је Владика Теодосије сабраном верном народу у Манастиру Црна Река. Након Свете Литургије на којој се причестио велики број верника, Владика је благословио славски колач. Игуман Јован са братијом је потом приредио славски ручак. Многи верници из далека пристизали су и после Литургије у Манастир, где се у празничној радости наставило молитвено саборовање до касних поподневних часова. У вечерњим часовима Владика Теодосије је на позив Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија учествовао у традиционалној Петровданској литији у Бијелом Пољу, где се овај празник обележава као слава града. Извор: Телевизија Храм

ОПЕТ О БОЛЕСТИ Ој болести судбино наша, ти си многе песнике, рањене душе узела себи, и они осташе у песмама са болом и уздасима својим. Како онда разумети речи светог старца Пајсија, да је више користи имао од болести, него од свих подвига својих? Људски тешко, али истинито. Ој болести ево те опет са нама, да бисмо призивали Оце и чудотворце и као слепи Вартимеј, викали још јаче да нас Господ чује и помилује. Ој болести ти си друга наша, и ноћу и дању ту си. Ти си наша пратња до гроба, где те у земљи остављамо и прелазимо безболној Светлости вечном миру и покоју нашем. Епископ зворничко-тузлански Фотије Извор: Епархија зворничко-тузланска

Предавање протонамесника Александара Р. Јевтића, пароха краљевачког на тему "Душевне болести и менталне сметње у свјетлу учења о боголикости човјека". Отац Александар је ово предавање одржао 30. марта 2019. лета Господњег у крипти храма Светог Јована Владимира у Бару. Извор: Храм Светог Јована Владимира у Бару

“Вјером се опраштају гријеси, лијече болести и задобија спасење“-рекао је, између осталог, отац Сергије тумачећи на почетку емисије Свето Јеванђеље на 24. недјељу по Духовима у којем наша Црква доноси причу о Јаировој кћери и исцјељењу крвотичиве жене. Отац Сергије је одговарао и на питања слушалаца о страху од смрти. Да ли је страх од смрти у суштини страх од ништавила и непостојања за оне људе који не вјерују у Васкрсење и да ли се смрти треба плашити, објаснио нам је отац Сергије. “Смрти се не стреба плашити ако је наше срце везано за Бога. Освијетлимо душе добрим дјелима“-каже он. Звучни запис емисије Како се борити против хулних помисли савјетовао је отац Сергије слушаоца који је поставио ово питање а и све нас, упућујући на исповијест и разговор са парохијским свештеником. Отац Сергије је говорио и о Светом апостолу Луки, одговарајући на питање слушаоца да ли постоји писање о овом Светитељу као првом хришћанском сликару. Отац Сергије одговарао је и на питање слушалаца отдкуда толика разлика у старозавјетном и новозавјетном виђењу Бога: у Старом завјету Бог је представљен као немилосрдни судија док је новозавјетни Бог Онај који опрашта и воли. “Бог није немилосрди судија. Бог је створио човјека и показао му рајске станове, створивши га да за вјечност“-каже отац Сергије. Емисију “Питајте свештеника“ са оцем Сергијем (Рекићем) вам топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора