Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'покајање'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Ректор Института за хришћанску психологију свештеник Андреј Лоргус одговара на питања о покајању и исповести . — Реците ми, молим вас, која је суштинска разлика између појмова „покајање“ и „исповест“ ? — Исповест је света тајна и њен резултат је ослобођење људске душе од греха, а покајање и претходи исповести и прати је. Ово је процес који се одвија у души током дужег временског периода. Исповест је круна покајања, временски веома краткотрајан а по значају њен веома важан, тајанствени део. Ако можемо говорити о исповести као о светој тајни, онда морамо говорити о покајању као духовном, психичком процесу, догађају, делатности. Не укључује свако покајање исповест, али без исповести не можемо говорити о ослобођењу душе од греха у мистичном и духовном смислу. — Ако човек редовно исповеда исте грехе, шта то онда значи? „Греси који се понављају указују, пре свега, да у човековој души, у његовој личности, постоје неки важни, сложени, кључни проблеми са којима он мора нешто да уради. Они га гурају на озбиљнији, промишљенији духовни рад и усмерени су на тражење, на разјашњавање разлога одакле долази овај или онај понављајући грех. Шта лежи у основи овог греха – страст, навика, околности или кукавичлук, равнодушност, неразумевање потреба свог духовног живота. Сама чињеница понављања греха гура човека да тражи разлог овог понављања. Дакле, понављани грех не може проћи незапажено; захтева пажљивију анализу. - Али има људи који кажу: гле, ја идем у цркву већ 10 година, али стално причам о истом; гроб ће све то поправити. — Ове речи су највероватније ослобађајуће, али очито указују на то да човек није превише упознат са функционисањем и смислом духовног живота, јер духовни живот никада није механички: дошао сам, покајао се и заборавио. Ово се не дешава! Духовни живот је дуг и сложен процес који се може упоредити са оним како вајар изрезује скулптуру од камена. Дуго га обрађује, прво сече велико камење, затим мало, па меље, обрезује... Постепено његов рад постаје тањи и финији, али је веома дуг, и сваког новог дана израста нова фигура. Исто тако, душа се током духовног рада непрестано изоштрава све док резултат овог рада не буде глатка површина. Постоје греси који нестају када се човеку промени начин живота. То се може десити због заједнице којој припада, групе пријатеља, посла... Чим човек промени окружење, посао, или напусти претходну компанију, напушта га зависност. Нешто се пак повлачи са годинама, мења се као резултат духовног раста. Човек се ментално развија, развија се лично, нешто се мења у њему. — Да ли сви људи имају способност да разумеју сопствене поступке, да их критички процене и донесу закључке о свом животу? - Наравно да не! Уопште, култура покајања, духовни живот је уметност која захтева свесну припрему, вежбање и менторство. Нико није спреман за духовни живот од детињства. Уметност покајања, уметност интроспекције и самопоштовања долази у одраслом добу. Има људи који су од детињства навикли на размишљање, на неку врсту дубоке самокритике, али су у исто време потпуно неспремни на покајање. Покајање и самокритика су сасвим различите ствари, па није истина да се људи, који се стално преиспитују, добро кају. Потребна нам је друга култура и другачије вештине. Способност покајања долази кроз обуку, кроз знање, кроз духовност, менторство и рад. - Која је онда разлика између покајања и самокритике? — Покајање има за циљ идентификовање греха у себи, његово препознавање, разумевање његових корена, жељу за ослобађањем од њега уз помоћ Божију кроз Тајну Исповести . А самокритика се састоји у томе да се повредим да бих себи доказао да сам лош, да бих пребацио одговорност на некога, да бих себи доказао да не могу ништа, да не треба ништа да учиним, да су за све криви они који су ме родили. Понекад самокритичност лежи и у томе што човек долази до излаза, али се окреће и каже: „Не, нема излаза“ и наставља да кружи даље у својој мрачној унутрашњој „пећини“. — Жеља да се нешто промени у животу може човека да изведе из овог мрачног лавиринта? – Када се човек умори од ходања у зачараном кругу, почиње да тражи и критички преиспитује своје уобичајене руте и скретања, и онда стане и каже: „Добро, стани! Овде нешто није у реду. На ово треба да гледам са друге стране“, и почиње да тражи друге тачке гледишта о себи и ситуацији, преиспитује своје вредности, тражи другачије искуство живота, искуство самоспознаје, пита, чита, и постаје заинтересован. Жеља да се мења, расте, и развија једна је од основних потреба појединца. Жеља за саморазвијањем је оно чиме нас је Господ обдарио. Када кажемо „по слици и прилици“, мислимо на потребу за развојем и, као саставни део развоја, на потребу за променом. Ово је заиста дубоко усађена потреба појединца, али она мирује док личност у особи остаје неразвијена. Може да даје појединачне бљескове, али за сада једноставно „спава“, а човек остаје у стегу задовољства своје стабилности,која му пружа задовољство постојаности, навике и удобности. "Иако је лоше, познато је." — Када човек почне да се мења, да ли почиње да доживљава неку врсту кризе, укључујући кризу вере ? - Сигурно. Криза вере сама по себи долази у своје време код верника, као и криза личности. Ако човек одлучи да се промени, онда креће на пут рушења старог и тражења новог, а то је увек кризна ситуација, јер привремено, при преласку са старог на ново, човек се налази у неуравнотеженом стању. Када змија промени кожу, она се сакрије да је нико не дира. Или замислите кућу коју треба преселити на нови темељ. Док се помера, не може да има пун живот. Тако је и са особом. Ово је, наравно, криза, и то веома тешка! — А шта човек треба да уради да би преживео ову кризу? – Тешко је, па треба имати на уму да ако је особа, рецимо, озбиљно под стресом – на пример, отпуштена са посла или се удала, родила дете, пише дипломски рад, има тешку болест – онда су то објективне потешкоће које човеку одузимају вишак ресурса, вишак снаге. У оваквом стању човек веома тешко преживљава промену, покајање или кризу вере. Када је човек у тузи, када се осећа лоше, ретко када уради нешто тако озбиљно. Али када има унутрашње ресурсе, буди му се жеља да нешто промени. — О којим ресурсима је реч? — Ресурси су снага, време, пажња, здравље, радост, жеља да се нешто промени. - Обично се покајање повезује са плачем... — Радост је енергија коју је Господ дао души у изобиљу. То је енергија која је неисцрпна у души. Жива душа непрестано храни личност овом радошћу. Чим ујутру сунце засија, већ смо срећни. Чим птице почну да певају, прве латице се развију у пупољку, чим видимо цвеће, осмехе драгих и вољених људи – буди се радост у души. Дакле, душа у нормалном стању непрестано тежи радости и зрачи овом радошћу. Радост је светлост душе, она извире из ње по дефиницији, пошто ју је Бог тако створио. Бог сам је љубав и доброта, стога је Његово боголико створење – човек – радосно по природи. Његова духовна природа је да се радује. Али ми не дозвољавамо себи да се радујемо. Деца то себи дозвољавају, али ми одрасли не, и зато нам је задатак да будемо срећни, да се вратимо радости. — Како радост посебно доприноси покајању и промени? - Она души даје осећај пуноће живота, целовитости, а управо је то неопходан услов да би се спустила у дубине...Када човек плива и намерава да зарони, прво мора да подигне главу горе, да дубоко удахне ваздух, а затим зарони. Исто тако, да бисте заронили у дубину свог греха, потребно је мало подићи главу, погледати у сунце, и радовати се. И плач је неопходан, али само као последица тога што са горчином гледам на свој грех. Нећу моћи да видим свој грех као црно на црном; дефинитивно ми треба бела позадина за ово. Шта се сматра белом позадином? Унутрашње осећање моје Богом дане природе, моје унутрашње светлости. И у позадини ове унутрашње светлости, те божанске благодати која је првобитно дата мојој души, ја већ могу да видим своје поступке и да их у овом светлу оцењујем. — Које кораке човек треба да предузме да би његова исповест заиста уродила плодом и довела до промене мишљења? — Овде је важно поштење, искреност и вера у ту благодатну силу која може да произведе промену у њему у тренутку Свете Тајне. Ако човек приликом исповести није сасвим поштен и искрен, онда се, по правилу, ништа не може променити. јереј Андреј Лоргус https://www.pravmir.ru
  2. - Како свештеник треба да учи своју духовну децу покајању? - Не би требало да учиш друге ономе што ни сам не знаш. Да би научио друге да се кају, свештеник мора научити да и сам приноси покajaње. Нажалост, многи свештеници, посебно они који служе у сеоским црквама се врло ретко исповедају. Добро је у великим градским храмовима – служи неколико свештеника и могу се исповедити једни другима. Али ни то није увек тако, дешава се да једни другима не верују много. — Неповерење међу браћом – ово је лоше и не би требало да постоји, или је још увек нормално? - Такав је живот. Наравно, било би боље да постоји поверење, али није увек тако. Говорим из личног искуства, зато вам треба духовник – свештеник коме можете веровати. Молитва је рад Покајање учи молитви. Ако човек нема искуство стварног духовног живота, молитве и личног присуства пред Богом, онда неће имати истинско, дубоко и искрено покајање. Молитва, посебно покајничка, као да утире пут души ка Богу. Једна од најважнијих молитава са покајничким духом, посебно за монахе, јесте Исусова молитва. На овом степену духовног развоја, на којем се налази већина нас, сам долазак пред Бога практично не може бити ништа друго до покајнички. — С друге стране, молитва је дар одозго... — Молитва је рад. „... А од времена Јована Крститеља до сада Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају." (Мт.11,12). То значи да ће се Царство Небеско дати ономе ко се потруди да га стекне. Зато смо дужни да се присиљавамо, чак и ако нам је у почетку тешко да се молимо. Наравно, Господ у Својој милости даје молитељу благодат и молитву, али он је дужан сам да ради на својој души. Само тако се учи покајању. Ако има расејан живот, без молитве, можда ће једном када га задеси нека несрећа, доћи до покајничког и молитвеног осећања, али то неће бити дар о коме говорите. Причешће — значење Литургије — Владико, како бисте нам саветовали да се спремамо за Св. причешће? — Покајничко осећање мора да нас стално прати, а то, мислим, мора бити наша главна припрема за причешће. Ако се стално припремамо за примање Светих Христових Тајни и примамо их колико год можемо, то ће бити наше право хришћанско расположење . — Чудно је да се до данас воде спорови не само о учесталости, већ чак и о данима у које се може причестити: неки свештеници не причешћују старије током Страсне седмице, јер у те дане нема поста. .. — Не иди код таквих свештеника. Нека опусте храмови њихови. Tражите и даће вам се. А ако свештеник служи неколико пута недељно? Он се причешћује, па зашто онда има друге захтеве поста од својих парохијана? Зашто од њих захтева да строго посте недељу дана, а он сам не пости? Зашто прави изузетак за себе? Ако постимо у среду и петак, није потребан додатни пост да бисмо примили св. причешће. Иначе, на Атосу се данас живи управо овако: посте се у понедељак, среду и петак, а причешћују се четири дана у недељи – у уторак, четвртак, суботу (осим посних дана) и недељу. И ово је савршено – људи живе са Христом. Литургија је центар њиховог живота, око којег је све остало. Наравно, лаици не могу да живе као монаси. Али они могу покушати да Литургију учине средиштем свог живота. Познато је мишљење многих светих отаца о томе да треба чешће да се причешћујемо. То је разумљиво сваком ко је, макар и мало, упознат са овом материјом. Смисао Литургије је причестити се , зато Господ каже: пијте из Чаше сви – сви су позвани. Друга је ствар што нисмо увек достојни да приђемо Чаши. Али не смемо преувеличавати своју недостојност. „Нико није достојан“ – тако се каже у литургијској молитви Светог Василија Великог. Али то не значи да не треба приступити Светој Тајни. Ако се не причестимо, нећемо имати Живота, нећемо имати Христа. Једноставно ћемо изгинути. То треба у потпуности да схвати сваки хришћанин. Дешава се да се верници ограниче на причешће једном месечно или само на велике празнике. Ово није баш добро, мислим да је у реду да се хришћанин на свакој васкршњој служби причешћује Светим Христовим Тајнама, али да се за то припрема претходних дана – молитвом, пажљивим животом, покајничким расположењем. Али, наравно, када ће се причестити, сваки хришћанин ће одлучити самостално након консултације са својим свештеником. Морамо пажљиво пратити шта се дешава у нашој души — А шта да радимо са нашом сталном „подвојеношћу“? У храму сам црквена, али у животу сам секуларна личност, у нашој свакодневици сујета обузима наш живот... Често се испостави да у нама постоје два различита човека – нека врста „благе духовне шизофреније. „. Шта је то трајно покајничко стање?! - Полако. Десило се нешто непријатно, ружна реч је измакла из ваших уста, имате неке мисли - можете се одмах покајати. Управо због тога је потребан пажљив живот. Морамо пажљиво пратити шта се дешава у нашој души. Тада нећемо имати никакву поделу. Дужни смо да живимо по вери, по Јеванђељу, по заповестима, без обзира на услове у којима се одвија наш живот. Морамо прво тражити Царство Божије, а остало ће нам бити дато. Ово би требало да буде главна ствар за хришћанина. — Чини ми се да у савременом човеку постоји то искушење лицемерја – не директна лаж, већ некако суптилна... - Мислим да се главна ствар није много променила у односу на прошлост. Наравно, носимо огромну количину информација, заокупљени смо животом света, можемо мање времена проводити у тишини и самоћи , али темељна основа људског живота у свету остала је непромењена. Ми смо једноставно дужни да следимо оно што нам је Господ рекао: да отворимо Јеванђеље и поступамо по Његовим заповестима. — Други проблем је што су се везе у заједници покидале. Чак је и заједничка молитва – Литургија – постала приватна ствар. Како да учинимо да се људи осећају као део заједнице, као један од целине? „То зависи од пароха. Ако је добар, биће активан парохијски живот, биће хришћанског дружења. Да би то постигао, свештеник мора да се труди да живи као Свети праведник Јован Кронштатски, да би његова служба и његова реч окупили људе. Оброк, испијање чаја после службе – све то зближава свештеника са парохијанима, стварају се топли, људски односи, гради се поверење. Ако је парох и духовник за своје парохијане, за време оваквих трпеза може да разговара са њима о духовном животу (наравно, не ради се о личним духовним стварима, овде се мора наћи време за разговор лицем у лице). Јако је лоше када је свештеник недоступан јер је пастир. Проблем је што су код нас храмови веома велики, па и нови. У њима служи неколико свештеника, долази много људи – како да буде јединства?! Старе парохијске цркве биле су веома мале. Духовник је био свештеник кога је познавала цела парохија и који је познавао целу парохију. https://hristianstvo.bg
  3. — Владико, данас се могу чути различита гледишта о исповести: да ли да се исповедамо често или ретко, редовно или само у случајевима тешких сагрешења... Који приступ би по вашем мишљењу био најисправнији? — Мислим да је наступио такав период у животу наше Цркве када су ова питања као испит у животу. Пракса полувековног рецепта или синодског периода је већ слабо прихватљива; данас се људи често причешћују, а сам живот се много променио. Досадашњи приступи и решења људима више не одговарају, јер настају нови, укључујући и такве расправе. Јако је добро да постоје расправе, да људи схватају, размишљају, расуђују. Мислим да ће на крају ова питања наћи своје решење и надам се да неће бити „одевана“ у нека обавезна правила. Данас није време када је постојао образац: причестиш се и исповедиш толико пута у толико дана . Штавише, строги канони за ово не постоје - постоје различите праксе, различити обичаји. У овој важној ствари мора се одредити одређени степен слободе и сваки човек, уз помоћ духовника, мора то да реши на свој начин. А посао лаика је да пронађе таквог духовника који му је потребан да би могао да му помогне. — Да ли свако причешће треба да буде праћено претходном исповести? Можемо ли се причестити без исповести или ако је исповест била неколико дана пре причешћа? — По мом мишљењу, ако човек не осећа тешке грехе који га приморавају да тражи пуну исповест, није потребно да се исповеда пре сваког причешћа. Тајна Покајања је важна самостална тајна, „друго крштење“, и недопустиво је сводити је на неки обавезни додатак Евхаристији. Исповест често постаје формална. У најбољем случају, то се може назвати откривањем мисли, а исповест је често само разговор. Нема дубоког покајања пред Богом, а можда особа ни не обраћа пажњу на то. Морамо разумети да се покајање не дешава само у време исповести. Покајање је стање душе, одлучност да се раскине са грехом и промени живот, а може се десити сваког тренутка. Често питају: шта да радим, код куће сам се кајао, плакао, а кад сам отишао на исповест, ништа ми није било у срцу и исповест је била потпуно сува? Није ништа страшно. Хвала Богу што сте се код куће покајали – и то ће Бог прихватити. Ако тако доживљавамо покајање, разумљиво је да пре сваког причешћа није потребно ићи на исповест код свештеника. Није ништа страшно ако се причешћујемо три-четири пута месечно а исповедамо два пута. — Да ли је за нашу традиционалну праксу корисно да се исповест састоји од откривања мисли? — Уопште не мислим да је откривање мисли увек корисно за лаике. Исповест мирјана и монашко откриће мисли су сасвим различите ствари. Монах би идеално требало да открије свом духовнику све покрете своје душе и за све узме благослов. За лаика је то немогуће, па чак и штетно. Чудно је када жене питају свештенике шта да питају своје мушкарце: где да иду на годишњи одмор, да ли да купе ово или оно, да ли да имају још деце...Овако важни догађаји могу бити освештани по благослову свештеника, али о питањима везаним за њихов живот морају да одлучују сами мирјани. Ја сам против тога да се монашко старешинство прошири на мирјане. То ствара тло за тако опасну појаву као што је младо старчество или, тачније, лажно старчество. Лаик мора да познаје основе своје вере, да чита Јеванђеље, да живи по њему и да у свом духовном животу користи савете духовника. - Како да нађемо духовника данас? Како се одувек радило. Ако нема свештеника, не треба да се узнемирујемо, већ да се молимо да нас Господ дочека са таквим свештеником који ће нам заправо помоћи да одемо ка Богу. Овде не треба журити, али треба бити веома опрезан. Данас је заправо много случајева лажног старчества, када се свештенство меша у цео живот човека, а то не зависи од старости и положаја свештеника. Свештеник не треба ништа да одлучује у животу своје духовне деце, само треба да га упозорава на грешке и грехе. — Да ли је за мирјана корисно да тражи духовника у манастиру? — Ако је духовник искусан — зашто не. Можете имати свештеника у манастиру, ићи код њега често или када је потребно да решите неке озбиљне личне проблеме у вашем духовном животу. Многи људи писмено или телефоном разговарају са духовним оцем. — А да ли је признање преко телефона уопште дозвољено? — Ако се покајање разуме као спремност да се промениш, да оставиш грех и одеш Христу да живиш по Његовим светим заповестима, на који технички начин ће се то остварити, друго је питање. Може се покајати код куће пред иконама, у метроу, разговарајући телефоном или писањем поруке. Најважније је шта се дешава у твојој души. Али не треба сматрати да се покајање као црквена тајна може обавити преко телефона. Тајна има одређени редослед радњи које врши свештеник и то је завршетак овог покајничког дела. — У нашој Цркви постоји проблем који се састоји у томе што духовно руководство преузимају и они који исповедају, а то су врло млади и још увек неискусни свештеници. - Завршио богословију са 20 година, тек се оженио, рукоположен - и почиње да води. А како ће водити кад ни сам не познаје ни духовни живот ни животне тешкоће? У Грчкој цркви постоји једна пракса – поставља се за духовника онај који исповеда. Над свештеником се врши одређени молитвени обред, па тек онда може да исповеда и духовно руководи другим људима. Тада долазимо до друге крајности: ретко се врши исповест, што је такође лоше. Да имамо довољно свештеника са духовним и животним искуством, оваквих проблема не би било. Рекао бих да није добро да духовник исповеда ако је млађи од 40 година. Али ово не можемо себи да приуштимо, свештенослужитеља нема довољно, шта рећи ... https://hristianstvo.bg
  4. JESSY

    Литургија и покајање

    Литургија као дело и догађај љубави, живог и непоновљивог сусрета човека са Богом, као заједница свих и свега у Духу Светом, претставља за човека Хришћанина увек изнова нови позив и призив за самоспознајом себе, за преиспитивање сопствне савести и живота. То надахнуће са трепетом рађа у човеку и читавој заједници непрестано ‘‘испитивање срдаца’‘ и истинити суд савести. То несме бити формални и механички покрет душе и бића само у данима поста или као резултат животних невоља које су га снашле, већ начин живота који стварно, кроз дарове Духа, прображава и твори новог човека, христоликог и боголиког. Покајањем Литургијом бива наше распињање душе, улазак у најмрачније дубине сопственог бића које осветљавамо и чистимо управо огњем покајања, суза и љубави. Истинити суд савести је тежак и претежак али тог бремена се ослобађамо кроз Христа и са Христом јер Он је истина коју кроз покајање спознајемо и Која нас ослобађа. У ниједном људском чину живота није толико видљива дејствујућа сила Светог Духа колико у покајању. Не без разлога у делима и личностима Достојевског управо овај чин представља централну тачку човекове животне драме. Покајање понекад може отпочети ван Цркве и Литургије, али увек свој смисао и испуњење налази у њој јер свако покајање јесте мир и измирење човека са Богом, и са ближњима својим. Ту је сва величанственост и сила Духа, који тријумфује кроз човека, који сведочи, проповеда и дарује Духа делом покајања, једном сузом више него са хиљаду речи. Лепота покајања Литургијом је Светајна, чин слободе дарован само човеку, искорак из сопственог бића према Богу, који мења и преображава светове, дело пред којим се Небеса радују а поднебесје дрхти. То је дело те велике слободе бића која чини човека оним што јесте, иконом и подобијем Божијим. И смисао те слободе јесте у Литиргији, у сусрету Бога и човека, и ван ње она не постоји, као што ни ван Цркве спасења нема. То је Благовест и Истина Васкрсења Христовог, као залога и могућности искреног и истинитог људског покајања. протонамесник Александар Вучај http://crkvauobrenovcu.rs/misija/liturgija-i-pokajanje-2021
  5. Покајање подразумева констатацију свог промашаја, осећање греха, али истовремено и свест о томе да смо ми спремни да учинимо још теже и горе ствари, да нисмо ми бољи од тог греха, него нисмо учинили више од тога, зато што нас је Господ благодаћу својом сачувао, зато што Његовом снагом, Његовом љубављу, Његовим снисхођењем, Његовим човекољубљем свеопштим, али и конкретном љубављу Његовом у односу на нас, на мене, на тебе, Он није дозволио да идемо до краја, не зато што то нисмо хтели, него зато што је Он учинио да то не буде тако, јер познаје душу, добру душу сваког од нас. Може бити у најмању руку да нас Он спречава да до краја пројавимо своје страсти, свој грех, своју гордост, своје самољубље у неком тренутку, јер зна да бисмо после тога због гриже савести, а не покајања, упали можда у очајање, у чамотињу, што је заправо најгоре могуће духовно стање. То духовно стање јесте потврда и знак да губимо поверење у Бога, да не верујемо да је Он почетак и крај, да Он може све и да не постоји грех из којег нас може спасити, јер Он је онај који је из мртвих васкрсао и победио нашег троструког непријатеља: смрт, сатану и грех. Покајање је једноставна спознаја свог промашаја, свесни смо да смо погрешили. У тој спознаји нам помаже Јеванђеље Христово, Његова реч, Његове заповести. Иако смо у тренутку те спознаје бескрајно тужни, ми смо испуњени оптимизмом, штавише и радошћу зато што једнако знамо да је Бог – Бог љубави, као и да нас оног тренутка када се Њему обратимо, када пожелимо да будемо бољи, Он грли својом љубављу и чисти од сваке нечистоте, баш као што је милостиви отац учинио у односу на блудног сина из јеванђељске приче о блудном сину или из приче о милостивом оцу, како ту причу називају свети Оци. Ово је период покајања и зато нека нам Господ да снаге да идемо истинским, аутентичним путем покајања, а то је да знамо да смо слаби и немоћни, да знамо своје грехе, али да молитвом и вером, подвигом и љубављу знамо да је Бог са нама. Тек када смо дубински изнутра свесни тих димензија наше вере, онда идемо сигурним путем. Ако пренаглашавамо једну или другу димензију без обзира о којој је реч, ми храмљемо, ми посрћемо и нисмо на добром путу. Покајање је радосна туга, како кажу свети Оци. Ово је период покајања и зато нека стихови молитве Светог Јефрема Сирина буду наше путовође да непразно словимо, да не осуђујемо, да не будемо малодушни, него да будемо испуњени вером и надом у Господа, али и спремни на сваку врсту подвига који извире из наше вере и који је прожет нашом молитвом. https://patmos.rs/2023/04/12/patrijarh-srpski-porfirije-pokajanje-je-radosna-tuga/
  6. Уопштено говорећи, Свети Пајсије је у духовном подвигу највише пажње посветио покајању и непрестаној молитви. Он је кроз покајање добијао откривења са неба. Говорио је да је живот монаха покајање и молитва. Монаси су бежични оператери Цркве и циљ њиховог живота је да дођу до Бога како би помогли људима, када се први пут очисте од страсти, које су попут атмосфере које ометају добру комуникацију са Господом. Зато је говорио да од Бога треба да тражимо само покајање, да бисмо се умили, јер је покајање божански сапун у молитви. Уздах покајања у молитви вреди више од две канте суза. Почетак молитвеног дела је испитивање самог себе и познање наших греха. Јер, ако немамо свест о својим гресима, како ћемо тражити од Бога милост Божју? Молитви помаже наш осећај грешности. Али ако желимо да се покајемо, морамо да упознамо себе и своје слабости. Морамо да размотримо шта нам је Бог дао и како смо одговорили на Његове дарове. Како се Бог понашао према мени, а како ја према Његовој љубави? Око овог питања стално се врте мисли монаха или монахиње. Они виде да је све дар од Бога и да су само греси њихови. То је разлог зашто треба да будемо истински скрушени. Пре него што почнемо да бројимо чворове на нашој бројаници, добра је идеја да пребројимо прво наше многе грехе и Божје благослове. Свест о Божјим благословима помаже нам да изговарамо Исусову молитву из срца, а не механички. Истинско покајање носи са собом понизност и одатле почиње молитва. Пре него што почнемо да се молимо, треба да кажемо: „Ја сам крив Христе. Незахвалан сам и растужио сам те. Опрости ми’. Молитва захтева одговарајућу припрему, као што то чини и Свето причешће. То је света комуникација, јер ми се причешћујемо Христом и разговарамо са Њим. Требало би да прочитамо нешто из Изрека пустињских отаца или других духовних књига. Умногоме помаже и проучавање Светог јеванђеља; чак и ако не разумемо значење речи, душа је посвећена и духовно нахрањена. Ако се монаси и монахиње не држе својих молитава, беспотребно ће патити. Требало би да избегавају претерано причање и да пронађу задовољство у молитви. Због тога се зову „усамљеници“, јер живе сами, са Богом. Да би нас подстакао да се више молимо, старац је говорио да је сваки тренутак нашег живота који прође непоправљив. Исусова молитва је оружје против ђавола јер је име Исусово свемоћно. Циљ није да стекнемо непрестану молитву, већ да се лишимо особе која смо некада били. Много је користио Псалтир у својим молитвама и рекао да је то муња против ђавола. Други аспект борбе је љубав према ближњем. Христос је задовољан када волиш своје ближње и чиниш их задовољним. Због тога је светитељ истицао достојанство нашег ближњег. Говорио је да када људи делују духовно, а занемарују све остало, онда су и духовна дела бескорисна. Пошто је толико волео Христа и Богородицу, волео је и друге људе. Колико год био уморан, жртвовао се за друге; био је потпуно равнодушан према својим потребама, свом одмору или свом здрављу. Рекао је да би, ако неко други пати, радо умро да им помогне. Ако имамо проблем и бринемо због њега, то је знак недостатка вере. Али ако бринемо за нашу браћу и сестре, то показује бол љубави. Бог нам даје велику утеху када осећамо бол других људи, иначе то не бисмо могли да поднесемо. Он је саветовао да се молимо за упокојене, јер они не могу ништа себи да помогну; па треба да се залажемо за њих. Непрестано се молио за славу и јединство Цркве и често је током молитве добијао просветљење о црквеним проблемима. Однос Светог Пајсија са Пресветом Богородицом, одликовао се најдубљом оданошћу и љубављу и он је ту љубав према њој надахњивао у свима који су му долазили. Чини се да је овај свети однос са Пресветом у њега усађен током детињства. Ово је завештање Светог Арсенија Кападокијског човека чије ће дело наставити. Свети Пајсије је од Богородице примио многе доказе и чудеса од којих је нека оставио у писаној форми. https://mitropolija.com/2022/07/19/pokajanje-i-molitva-po-svetom-pajsiju/
  7. Повод литургијског сабрања била је исповест свештенства архијерејског намесништва београдског првог. У наставку доносимо беседу Његове Светости Патријарха: Браћо и сестре, хвала Богу већ смо превалили половину Великог поста. Као што сви знамо атмосферу и начин живота на који нас пост позива није нешто што треба да практикујемо само током поста него јесте амбијент и правило живота на који смо позвани непрестано. Позвани смо да духом поста живимо сваки дан, сваки тренутак свога живота. Црква је устројила и установила пост из више разлога, а пре свега, због тога што пост треба да вас подсећа да је Господ Христос Алфа и Омега, Почетак и Крај, садржај нашега живота и да ништа без љубави Његове и без благодати Његове не можемо да чинимо. Пост између осталог постоји да би нас позвао и подсетио да интензивније уложимо духовне напоре како бисмо васпостављали целовитост и здравље свога бића. У току поста се трудимо да, поред уздржања и практиковања врлина, интензивније преиспитујемо себе, преиспитујемо свој живот, интензивније посматрамо себе и колико год је могуће дијагностикујемо своје промашаје, тј. оно што би се могло назвати болесним духовним стањем, а онда после дијагностиковања како бисмо могли прибећи истинској и правој терапији, истинском и правом духовном лечењу. У том контексту самопосматрања и молитве да где год видимо неку мрљу на својој души одмах хоћемо да је бришемо, Црква је као једно од помоћних средстава устројила и исповест. Исповест је, дакле, опет је нешто што треба да практикујемо током свеукупног свога живота и свакога дана. У току поста интензивније нас Црква подсећа на потребу исповести. Зашто? Зато што исповест није својеврсни судски процес, није истрага. Исповест није тренутак када препознавајући своје промашаје, доживљавамо их као преступе одређеног спољашњег закона и правила и препознавши те преступе долазимо пред свештеника, признајемо своју кривицу и очекујемо неку одмазду, неку духовну казну. Исповест је само потврда, пројава онога што се зове у Цркви покајање. Покајање су оци Цркве, предање Цркве, назвали радосном тугом. Зашто? Зато што покајање подразумева констатацију својих недостатака, својих промашаја, падова, греха, страсти, али у исто време и призивања благодати Божје да она буде путоводитељ, да буде лек, да буде терапија која нас враћа на прави пут, која нас враћа у нормално здраво духовно стање. Отуда и јесте покајање названо радосном тугом, јер у истом тренутку ми видимо свој промашај, а промашај доживљавамо као мисао, поступак, реч који су се огрешили о љубав Божју, о Његово милосрђе. Онда не само да нисмо задовољни него осећамо истинску и праву тугу. Са друге стране, због тога што смо се обратили Богу и затражили Његову благодат да она буде наш сапутник, да она са нама и уместо нас оно што ми не можемо чини осећајући да истог тренутка благодат дејствује, да Бог шаље Духа Светог на нас као и на апостоле на дан свете Педесетнице, ми смо обасути и испуњени неописивом безграничном радошћу која превазилази ону првобитну тугу. Сви смо, дакле, у току поста позвани да преиспитујемо себе, као и уосталом како рекосмо током читавог свог живота, знајући да је Бог у Христу откривен наша мера и критеријум, да је он наше огледало, а не други човек. Не треба да се поредимо са другима и да препознајемо када смо од других бољи, а да не видимо оне који у Христу расту и треба да нам буду узори. Ми имамо Христа као меру и као огледало и у том огледалу увек ћемо и најбоље препознати себе и своје право стање. Наравно да нису само верници ти који имају потребу за подвигом, за духовним животом, за терапијом духовном и лечењем, али и за духовним узлетима, него и свештеници заједно са верницима, пре њих и после њих, још су више позвани на све оно на шта су позвани верници, хришћани. Они су Црквом постављени да буду учитељи, да духовно брину о народу, да снаже и подржавају свако добро, сваку врлину, све оно што је честито и да лече оно што је супротно у животу хришћана, заповестима Божјим, а да би то то могли морају заиста - или морамо заиста и ми свештеници - трудити се уздајући се увек у Бога да будемо истински и прави пример, тј. да будемо сведоци речи Христове, љубави Његове, Њега као садржаја нашег живота. Зато, поред других тренутака када неки свештеници имају потребу за исповешћу и када прибегава своме духовнику тражећи од њега подршку, ти свештеници - Црква је опет наша Помесна устројила - прибегавају интензивније не само посту него исповести и покајању у току поста. Данас овде у малој цркви светосавској, један део свештеника из Архиепископије београдско-карловачке сабрао се да се пре свега заједно са вама Богу моли, али истовремено да у продужетку изнесе пред Господа оно што га боли очекујући од Њега, Дародавца живота и Лекара душе и тела наших, да исцељује и вида духовне ране које смо пре свега сви и свако себи сами нанели. Нека Господ благослови ток поста који предстоји, да буде миран и у радости и да испуњени благодаћу Духа Светог дочекамо славно Васкрсење Христово, а у Њему и са Њим да учествујемо у свему ономе што је дар Његове победе. http://www.spc.rs/sr/liturgija_predjeosvetshenih_darova_u_crkvi_svetog_save
  8. Прво бих тог човека упитао колико дуго долази у храм и шта је за то време сазнао, која дела из светоотачког наслеђа је читао, колико је упознат са Светим Писмом, Јеванђељем. И на основу тога бих му дао извесно руководство о томе како треба да проведе Велики пост. Ономе ко мање-више зна нешто, наравно, посаветовао бих да набави дела светих отаца у којима може да прочита нешто о нашем посту и да сазна на шта пре свега конкретно треба да обрати пажњу, у ком правцу треба да усмери своје снаге и тежње за време поста. Посаветовао бих му да сазна нешто више о свим недељама Великог поста, о различитој строгости телесних постова. О празницима и посебним богослужењима везаним за пост. Да се мало упозна са структуром поста. Онима који посте први пут препоручио бих следеће: не треба обавезно да се труде да све строго испуне, да се приклоне искључиво строгом слову држања поста. Треба имати на уму да је главна духовна компонента поста – човеково покајање, оно што човек приноси Богу у својим мислима, у свом уму – ето, то је важно. Пост нам служи да ослаби деловање страсти у нашем телу. Смирава се тело – и слаби деловање страсти, па човек може дубље и тананије да се помоли Богу својим умом. Међутим, опасно је ако се одмах најстрожег поста прихвати неко ко никад није постио тако дуго. То знам по себи. Пре 20 година први пут у животу сам строго постио и то ми је физички било веома тешко. На крају сам се разболео, морао сам мало да попустим – да једном или два пута у току поста једем рибу, зато што су ми лекари рекли: твој организам се још није прилагодио, није навикао на постове, попусти мало иначе твој организам неће издржати. Дакле, мој савет онима који први пут посте је следећи: не треба обавезно строго да посте, да ништа не једу, да не пију. Ако је човек у ситуацији да жели дубоко да се покаје пред Богом и ако је то једноставно плач његове душе, довољно је да са свештеним страхом, са расуђивањем и саветујући се пости колико може. И врло је добро кад људи који се спремају да посте први пут, не желе да то раде самовољно, већ моле за савет – кад пре свега дођу да се посаветују са свештеником. То је залог успешног преласка попришта Великог поста, зато што им свештеник даје благослов – и не даје га од себе, већ одозго: од Бога, по молитвама оних људи који моле одговор од Бога кроз свештеника. Свештеник благосиља по божанској благодати и даје им разуман одговор. Још једном понављам: у Великом посту је најважније покајање пред Богом. Шта садржи покајање? Промену човека, промену његовог живота. А какву промену? Врло је важан одговор на ово питање. И пре него што човек почне да пости Велики пост треба да прочита Јеванђеље, а најбоље је да га прочита са тумачењима како би све правилно схватио у складу са светим оцима. Ако се не буде ослањао на свете оце може се десити – и често се дешава – да човек почне да добија неке представе као у бунилу и да почне да живи у овом бунилу. Такво стање се зове прелест. И тада није могуће говорити о општењу с Богом. Човек се једноставно разболи од прелести, а у духу прелести не може бити речи о неким духовним даровима и општењу с Богом. Неки људи кад посте акценат стављају на то да изазову неко изузетно дубоко духовно осећање. То је погрешно. Не треба да постоје никаква осећања. Оваква осећања често представљају човекову прелест. Човек треба да верује у Бога, да слуша Цркву, да се моли, да размишља и да се саветује, а правилно стање нам долази кад очистимо своју душу и испунимо је божанском благодаћу. Господ посећује таквог човека и хришћанин се радује, зато што осећа Божије присуство. Притом је покајање присутно као залог правилног духовног расположења. То је осећање дубоког покајања, то су сузе због својих грехова. Човек плаче и самим тим се теши, осећа у себи залог од Бога, Бог му каже: биће ти опроштено и бићеш спасен. Умилење је блажени плач. Међутим, кад човек од поста очекује „блажено стање“ заборављајући притом на покајање, то неће изаћи на добро. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) јасно говори о томе: кад станете на молитву, па вас посети умилење – благодарите Богу; али ако сте поново стали на молитву и очекујете искључиво умилење – налазите се у прелести. Дакле, на основу ове поуке треба да градимо сав свој духовни живот у току поста: да би ово питање постало једно од главних, зато што човек у прелести никад неће моћи да разговара с Богом, а истинска молитва су пре свега сузе и плач због грехова. https://dodjiividi.blogspot.com/2019/03/blog-post_93.html#more
  9. Торжественим евхаристијским сабрањем у спомен-храму Светог Саве на Врачару предстојао је Епископ марчански г. Сава, и поручио: Покајање је много шире од осећања кривице и грешности, то је унутрашња промена, свлачење старога човека и облачење новога човека у Христу! У недељу по Богојављењу, 23. јануара 2022. године, у дан свештеног спомена на Светог и богоносног оца нашег Григорија, епископа ниског, у молитвеном присуству и са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, предстојао је светом архијерејском Литургијом у храму Светог Саве на врачару. Преосвећеном владици саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ Архиепископије београдско-карловачке, као и мноштво народа Божјег. У славу Божју једним устима и једним срцем појали су чланови певачког друштва храма Светог Саве, под уметничким руководством проф. др Катарине Станковић. Након прочитаних светописамских чтенија које се према богослужбеном правило произносе у овај први недељни дан по празнику Богојављења, Епископ марчански Сава је беседио о значају мисије и проповеди Светога Јована, наглашавајући његову освештану улогу у припремању духовног пута за савршену Христову проповед којом је просветљиван народ који је седео у тами и сенци смрти. У наставку своје омилије Епископ марчански је говорио о Новом Завету и проповеди Господа нашег Исуса Христа, између осталог рекавши: Проповед Христова почиње позивом на покајање, та проповед се односи на целокупни људски род, на сваког члана Цркве Христове. Христос је Светлост која обасјава свакога човека. У свету многобожачком долази Христос и почиње своју проповед речима "Покајте се, јер се приближило Царство небеско". Ово је Јеванђеље о покајању, а покајање није психолошки доживљај или осећај, нити неки религиозни осећај, покајање је промена начина живота, промена начина размишљања, преумљење и покретање свога живота од таме у којој се налазимо, ка светлости, поучио је Епископ Сава, викар Патријарха српског. Покајање почиње освешћивањем свога стања, одбацивањем греха и жалошћу због греха, тугом због наше грешне прошлости, а треба да достигне и тугу и жалост због стања у којем се нашао целокупни људски род. Покајање је много шире од осећања кривице и грешности, то је унутрашња промена, свлачење старога човека и облачење новога човека у Христу, због тога је покајање проналазак изгубљеног раја, кључ спасења и предуслов светости, закључио је Епископ марчански Сава проповедајући о значају покајања које нас води путем обожења. Извор: Телевизија Храм
  10. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, изговорена на литургијском сабрању, у понедељак 16. августа 2021. године у храму Светог великомученика, победносца и чудотворца Георгија на Опленцу. У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, људски род, али и сваки човек понаособ, има разне потребе. Има, наравно и различите дарове од Бога, како би реализовао те своје потребе. Међутим, и кад успе да оствари све што је замислио, када успе да испуни сваку своју жељу, да оствари сваку своју потребу, остаје једна универзална потреба, заједничка потреба за све људе. Постоји потреба од које зависи и смисао и пуноћа и испуњавање свих осталих потреба. Наиме, постоји једна јединствена потреба свакога од нас, постоји једно универзално, јединствено питање. То питање се зове “питање смисла живота”, смисла постојања и толико је та синтагма распростањена, толико је присутна и данас, углавном на тржишту понуде смисла. Постоје различити путеви и различите понуде које се саморекламирају, да су управо оне смисао постојања. Уосталом, кроз сву историју, ако бацимо поглед уназад, човек је постављао питање себи, зашто постоји, откуда је и који му је циљ. И не само то, него и кроз философију, кроз уметност, кроз различите религије, па ево, и кроз науку, покушава управо да открије природу своју, покушава да открије своје назначење, да пронађе смисао своме постојању. И колико год трају ти напори људски, толико имамо различитих резултата, али у исто време, исто толико неуспеха, тј. све до чега је човек дошао сам из себе није довољно да му одговори на питање, који је смисао његовог постојања. Зашто, браћо и сестре? Па стога – што год чинио човек, какве год успехе на било ком плану и пољу остварио, његов живот у једном тренутку или од једног тренутка почиње да се гаси и на крају се потпуно угаси. И онда се поставља питање, који је смисао свега претходнога, ако је коначни исход бесмисао, смрт и пролазност. Ми хришћани знамо, Откровењем Божијим, знамо љубављу Божијом, љубављу Божијом према творевини и пре свега и изнад свега у односу на нас људе који смо икона Божија, створени по слици и прилици Божијој, знамо да човек није створен за бесмисао. У крајњој линији, и покушаји да дођемо до смисла показују да тај смисао постоји. Ствар је само у томе, што га не може човек сам из себе и сам собом, искључиво и само својим силама открити. Тај смисао јесте Логос Божији, Син Божији, Исус Христос који је дошао међу нас, и не само показао, него реално нас учинио победницима над пролазношћу, над смрћу, учесницима вечнога живота, и то, већ овде, кроз Цркву своју, кроз света њена богослужења, кроз Свету Литургију. Ми смо данас чули причу из Јеванђеља по Матеју, где ученици Христови постављају питање, како се долази до смисла који јесте Царство Небеско у нама, међу нама и са нама, као судеоницима тог Царства Небеског у Телу Христовом. Господ је одговорио једноставном речју: Не може нико ући у Царство Божије, у Царство Небеско, ако не постане као дете. На другом месту позива на покајање, па вели: “Покајте се, јер се приближи Царство небеско!” Царство Небеско доводи у вези са покајањем, то јест покајање, наше покајање, у везу са могућношћу учествовања у свему ономе што нам је Господ љубављу својом дао. Наравно, то покајање није ништа друго, него преображај, узрастање, не напросто један психолошки моменат и тренутак у којем ми самоосуђујемо себе. Покајање значи преумљење, значи одрицање од система вредности које нам нуди овај свет и прихватање и живот по систему вредности Јеванђеља. Зато је основно питање, да ли ми верујемо речи Христовој, да ли верујемо Јеванђељу, да ли је реч Христова за нас меродавна? Ако јесте, онда ће нам живот изгледати на један начин. Ако није, живот ће изгледати потпуно другачије. Ако јесте, онда ћемо разумети и реч: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство небеско”. Наравно, то не значи да будемо деца по наивности, по лаковерности, него да будемо деца по безазлености, по смирењу. А шта је, браћо и сестре, смирење? Смирење, опет, није само и искључиво једно психолошко стање. И то је укључено у тајну смирења. Смирење је наше стајање пред Богом у којем ми препознајемо да сами из себе и собом јесмо пролазни, јесмо смртни, јер имамо свој почетак. Сами собом не можемо додати ни један педаљ своме узрасту, али да управо са свешћу, да не можемо собом, ни из себе, да препознајемо љубав Божију и силу Божију и знамо да њом можемо све, својом отвореношћу, својом вером, поверењем у то да је Бог онај који је наш Спаситељ, Бог који је љубав. Можда можемо бити слабашни, можемо промашивати у свом животу, можемо падати, можемо грешити, али није то од чега зависи наше спасење или погибао. Наше спасење зависи од љубави Божије, а ту љубав примамо управо свешћу ко смо, и свешћу ко смо у заједници са Њим. Ми смо се данас сабрали између осталог и да одслужимо стогодишњи помен краљу Петру Ослободиоцу. Ако верујемо речи Јеванђеља, тамо ћемо наћи и то, да је свака власт од Бога. И од тога да ли верујемо Јеванђељу или не, зависиће наш однос према власти. Међутим, ту исту реченицу краљ Петар је гледао из своје перспективе. И он је знао, као што су знали и православни Срби у његово доба, да је он по Божијем допуштењу и Божијем промислу постао краљ, постао владар Срба, и штавише Срба, Хрвата и Словенаца. Али, знао је и то да је то што има од Бога добио. Знао је, браћо и сестре, а знамо и ми да је знао, јер знамо његов живот. Он је знао и реченицу: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско”. Знао је и то, да смрт није последња реч коју може дати о себи, јер је веровао у реч Христову, Јеванђеље Његово, веровао је у Христа Спаситеља, распетог и васкрслог. Да ли хоћемо доказ? Толико их има ако се удубимо у његов живот. Али једна ситница наизглед, крупно и много говори о њему – када је ишао са својим народом на крстоваскрсли пут, кроз зиму, кроз мећаве и снегове, једино што је понео са собом био је диптих – икона апостола Петра и Павла. Већ сама та икона по себи много говори. У њој је садржано једно друштво, образовани - интелектуални свет и обичан - прост свет. Али у једноме једно, у вери једно, у Христу једно. И садржана и показана љубав – јер било је момената када су та двојица апостола имали међусобно различита мишљења и ставове, препирали се, улазили у сукобе, али је увек надвладавала љубав и побеђивало јединство, јер је то јединство у Христу и Цркви Његовој. Краљ Петар је био слуга своме народу. Ко је још подигао своме слуги споменик и мајци његовој? А краљ Петар то јесте – војнику кога није успео да сачува кроз недођију, а за којег је мајка молила да га краљ врати живог и здравог, он је подигао споменик. И мајци његовој. И чувао чарапе које је та мајка упутила по краљу своме сину, који такође није жалио себе. Дакле, браћо и сестре, нисмо ми судије. Ако бисмо ми били судије, тешко да би ико прошао наш суд, јер смо немилосрдни, јер смо самољубиви, јер смо оштри и немилосрдни према другима. Суд Божији је суд љубави, али ја сам сигуран да је краљ Петар знао реченицу: Ако не будете као слуге, ако не будете последњи, нећете ући у Царство Небеско, нећете постати први. Нека му Господ да вечни покој, Царство Небеско. А ми, браћо и сестре, да знамо да је Господ са нама, да је победио смрт, сваку невољу, свако искушење без којих није могућ живот и без којих не можемо постати јачи и вернији Христу. Нека би нама Господ дао смирења, наде, вере и љубави како бисмо га овде славили заједно сви, једним гласом кроз Свету Литургију и Цркву Његову, али и у Царству Небеском и у векове векова. Амин. Извор: Епархија шумадијска / Телевизија Храм
  11. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, први пут откако је постао ваљевски архијереј, служио је у Пету недељу по Духовима, а на празник Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Осечини. У молитвеном присуству верника, уз појање певнице, Епископу је саслуживало братство светиње, затим протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, умировљени прота Миломир Ћосић, као и ђакони Јован Новитовић и Момчило Димитријевић из Ваљева. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу двојице бесомучника и пропасти свиња, Епископ је подвукао да с једне стране постоје људи који су запоседнути злим силама, али имају покајања у себи, док са друге стране има људи који су на први поглед исправни и живе по правилима Божјим, али мимо њих пролази Господ, они Га не примају, него Га терају од себе. Описујући бесомучнике који су страшно изгледали и од којих су сви зазирали, Епископ Исихије је нагласио да је сваки човек под утицајем нечастивог, те да нико није ослобођен од власти демона. Зато је потребно да се човек истински покаје, да уочи свој грех, затражи опроштај, као што су учинили бесомучници који су потрчали ка Господу. „Иако је лик Божји потамнео у њима, они су се покајали и похрлили ка Господу“, додао је Преосвећени. „Овде смо имали двојицу (бесомучника) у којима је било хиљаду бесова, али они су одолели тим страшним нечистим силама и успели су да потрче ка Господу и да траже од њега исцељење. Са друге стране, имамо хиљаде људи из Гергесине и довољна су два демона за све њих. Живели су у поретку, али ти демони су их у том самозадовољству одвраћали од Бога и онемогућавали их да духовно напредују, да се очишћују и да се приближавају Богу. И зато не смемо никад бити самозадовољни“, нагласио је Владика, додајући да се то посебно односи на људе који иду редовно у Цркву, посте, исповедају се и причешћују. „Нећемо као Гергесинци да живимо него треба да имамо истинско покајање и да се молимо Богу“, рекао је Преосвећени који је сабране вернике подсетио и на спомен Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, највеће светиње коју наш народ има и која је на чудесан начин доспела код нас. На крају литургијског сабрања, чији су део били и представници локалне самоуправе, Епископ Исихије је рекао да је радостан што је служио Литургију у Осечини, а затим је приређена и трпеза љубави. Извор: Епархија ваљевска
  12. Гост новог издања емисије Врлинослов на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је протосинђел Захарија (Митић), игуман свештене обитељи манастира Свете Тројице надомак Књажевца у Епархији тимочкој. Гостујући у наведеној емисији аутора и водитеља Слободана Стојковића, отац Захарија је говорио о греху и покајању, нагласивши да је преумљење поступни пут ка преображају и промени на боље, тј. ка усрднијем врлинском животу који свој смисао и циљ налази у светотајинском животу Цркве. Према речима игумана Захарије покајање је радост душе јер се човек целога живота бори са грехом у себи, а та борба би без љубави Божје и помоћи Његове била бесмислена и без плодова. Говорећи о степенима греха и греховности, уважени гост је истакао да нема малих и великих грехова, већ да је сваки грех промашај циља, одвођење на стрампутицу и довођење до разних видова духовних девијација. Потребно је да сваки хришћанин уђе у дубине своје душе, да размисли о свом начину живота и тиме ће доћи до спознаје да смо сви грешни. У делима светих отаца и учитеља Цркве налазимо важан детаља где видимо да су сви велики подвижници и угодници Божји себе сматрали за најгрешније и свегрешне, истакао је отац Захарија. Поред многобројних пастирских поука и животних савета, уважени гост је говорио и o савременим искушењима са којима је суочен човек 21. века, те указао да је Црква Христова једина лађа спасења и да у заједници са Господом имамо постојану потпору и помоћ. Пред крај овог надахнутог разговора протосинђел Захарија је говорио о манастиру Свете Тројице у којем се прославља име Божје, а који у предивном амбијенту надомак Књажевца представља духовну кошницу која већ овде и сада рађа дивне плодове који су највидљивији у живој литургијској заједници која се свакодневно сабира у овој прекрсној светињи. Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. У пету недељу – Глувну Свете и Велике Четрдесетнице 18. априла 2021. године, која је посвећена великој и дивној подвижници угодници Божијој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки, и када се врши молитвени спомен на Свете мученике Агатопода, Теодула и преподобног Марка, Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Оца Николаја Мирликијског Чудотворца у Карловцу. Епископу г. Герасиму су саслуживали: протопрезвитер – ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Дарко Дугоњић и ђакон Небојша Анђић. У својој архипастирској беседи верном народу, Епископ Герасим је истакао: Ова недеља Часнога поста јесте посвећена преподобној Марији Египћанки, чије житије јесте чудесно, али уједно и духовно и поучно. У животу Марије Египћанке се пројављује велика грешност, али и још веће покајање, живот у Јорданској пустињи је учинио да она кроз своје искрено покајање, и нама буде пример покајања, зато њен спомен вршимо у дане Часнога поста, када се путем покајања спремамо за Васкрсење Христово. Јеванђеље нам као и увек сведочи Господа и Његово обраћање апостолима у којем Господ говори о своме спасоносном страдању, али и страдању апостола, хришћана, јер свако ко иде за Господом страда, али у Господу Васкрсава. Извор: Епархија горњокарловачка
  14. Са благословом и у присуству Епископа шумадијског г. Јована, 02. априла 2017. године одржано је четврто у циклусу Васкршњих предавања у Манастиру Дивостину. Предавање под насловом “Покајање у причи о оцу и два сина (Лк 15:11-32)” одржао је др Владан Таталовић, доцент на Катедри за Нови Завет на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавача је представио протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, професор у Богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу. Предавач је указао на важност литерарног контекста ове еванђелске приче за њен смисао и тумачење. Прича о расипном или блудном сину налази се у низу од три приче, иза прича о изгубљеној овци и изгубљеној драхми, а све три Христос назива једном причом која је одговор на укор фарисеја што са цариницима и грешницима једе и пије. У прве две је очигледно да је акценат на активности онога који нешто проналази и спасава. Но, тај низ нам говори да је и у трећој нагласак на спасавајућој љубави очевој. Покајање је двосмерни процес кретања од тачке када долазимо к себи до тачке када бивамо прихваћени. Човек отуђен од Бога не може у потпуности да схвати ни дубину ни ширину покајања. Онај ко почиње са преумљењем мора да буде прихваћен, загрљен, уведен у дом за трпезу да би могао да у потпуности прими промену. Кључни моменат који сина покреће ка оцу је сећање на радост у дому оца свога. Огромна очева жртва, истрчавање у сусрет сину и враћање у претходно достојанство значе спасавање сина, његово проналажење. Димензије и синовљевог преступа и очеве жртве су разумљивије из познавања културолошког и социолошког контекста еванђелске приче. И једно и друго су били апсолутни скандал за традиционално патријархално јеврејско друштво. Млађи син тражи део имања које му припада и продаје га, што је метафора за прекид односа, заједнице. Отац удовољава жељи сина, што у светлу односа између Бога и човека значи поштовање слободе човека. У далекој земљи он се, гоњен глађу, одриче свог верског идентитета и традиције. Клање телета, жртвене животиње метафора је за Христову жртву. Међутим, реакција старијег сина нам указује да је он у још већој опасности од оне у коју је запао млађи, а то је да он боравећи у дому очевом и испуњавајући све заповести његове, нема осећање односа, љубави, припадања дому, што га своди на ниво слуге. Отац и пред њега излази са истом љубављу, но пакао немања љубави и одбијање примања брата у дом, не да му да уђе на гозбу. То је Христов одговор фарисејима који га оптужују. Обојица синова су имали лажну представу о томе шта је дом и синовство. Професор је нагласио да је то метафора и за наш однос са Богом, подстиче нас на преиспитивање да ли нам је слобода деце Божије примарна у животу и да ли смо способни да прихватимо Божију љубав према људима око нас, указује нам на разлоге због којих неко долази у ситуацију да себе изгуби, на опасност свођења вере на вршење заповести. Професор Таталовић је скренуо пажњу на тумачење ове приче од стране св. Григорија Паламе, који поступке два сина види као покрете у једном човеку, а које отац обједињује. Такође, нагласио је и да она доводи у питање слободу, схваћену као слободу од онога што нас спутава и предавање ономе што ми сматрамо за слободу. Христос доноси једну нову врсту слободе, слободу не избора, него слободу од избора, од тескобе избора, слободу предавања некоме у односу љубави. У ту нову слободу улази млађи син, она остаје и као позив старијем, а и свима нама. Извор: Епархија шумадијска
  15. Након тематског дела јануарско-фебруарског 377. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Госпођом Јеленом Антић, иконописцем и рестауратором из Београда. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Јелена Антић: За покајање, преображење, и нови почетак са Христом никад није касно *Будући да сте себе предали у службу Цркви реците нам како доживљавате настанак једна иконе. Сликање једне иконе пре свега представља дар Божији, како за самог иконописца, тако и за Цркву или појединце који ће се пред њом молити Богу. Зато иконописац треба да приступи сликању са богобојажљивим трепетом, уз молитвени труд. Сликање иконе позива онога ко је слика да се утврди у молитви и да се труди да живи врлинским животом. Тада сликање иконе мења оног ко је слика, а сама икона мења онога ко је посматра. Бог је свакога од нас створио по свом лику и подобију како нас учи Реч Божија, због тога се сваки човек остварује у пуноћи својих потенцијала као икона Христова. Стога видим настанак иконе као део процеса нашег узрастања у Христу, како самих иконописаца, тако и молитвеника који се пред иконама моле. *Према основним начелима хришћанског етоса уметност над уметностима је успињање на светотајинској и световрлинској лествици, тако да долазимо до истине да је иконописање својеврсна служба и неодвојиво је од хришћанског живота у свеукупности. Замолио бих Вас да наше читаоце упознате са иконописањем као службом. Хришћанска вера нам, за сагледавање нашег сопственог живота и стварности која нас окружује, нуди перспективу која подразумева постојање наднебеског света и надвременске реалности Царства Божијег. То виђење човека као бића које је створено за вечност даје једном иконописцу и смелост и инспирацију. Наравно, ово је могуће само уз помоћ Божију. Када иконописац успе у томе да пренесе амбијент Царства Божијег у оквирима свог уметничког дела, тада то не можемо разумети као нешто његово, већ као дар од Бога. Наша вера је мртва без дела која је потврђују. Иконописац на делу исповеда своју веру ставивши свој таленат првенствено у службу Богу. На тај начин он служи читавој Цркви. Иконопис није само сликарство у оквиру кога се сликари надмећу својим умећем. Сликајући Господа, Пресвету Богородицу и све Свете, иконописац се учи животу у нади на Други Долазак Христов. Уједно, трудећи се на том свом путу он и себе мења, а уједно и оплемењује и умирује душе многих који долазе у додир са његовим радом. Управо се у томе огледа служба једног иконописца. *Шта подразумева рестаурација? Рестаурација у уметности подразумева потпуно обнављање оштећених споменика културе, било да се ради о оштећењима која су настала услед дотрајалости самих споменика или услед физичких и хемијских утицаја. Консервација се односи на максимално очување обновљених или сачуваних споменика културе у циљу њиховог што дужег века трајања. Сачувани споменици културе могу бити споменици у виду папира, у виду штафелајне или зидне слике (фреске), споменике у виду мозаика, или у виду споменика од камена. Рестауратори и консерватори се на терену баве очувањем набројаних споменика културе. Такође, постоје и институције - библиотеке, музеји и заводи за заштиту културне баштине који такође имају своја рестауратоска и консерваторска одељења. *Драга Јелена, будући да се бавите калиграфијом, упознајте нас са појмом калиграфија и како ви доживљавате исти. Реч калиграфија је грчког порекла и односи се на уметност лепог писања, код нас се користила и реч краснопис. Калиграфија је у себи садржала и сликани део у виду илуминација, минијатура и иницијала. Код нас се она развија са појавом писмености (X век). Битно је напоменути да је тада била неопходна, јер није постојао други вид бележења и умножавања било ког текста. Људи тога времена јако су се трудили и око најситнијих детаља, упркос томе што је израда калиграфије трајала доста дуго. Најлепше су се украшавале књиге за Богослужење, управо због узвишености њихове намене. Постојала су два писма Уставно и Континуирано. Уставно се користило за бележење свечаних текстова, док је Континуирано писмо било мање свечано. Данас, у овом брзом и модерном свету, калиграфија за мене представља једну од лепих уметности. Она је у прилици да промовише и популаризује дубоке и суштински важне текстове. Она може да комуницира са публиком приближавајући им неке од текстова са којима се никад нису сусрели, истовремено ненаметљиво оплемењујући им душу. Молитве и различити поучни текстови исписани на најлепши могући начин теше, преображавају, и дају наду посматрачу. *Шта повезује иконопис, калиграфију и рестаурацију? Све три наведене области црквене уметности: иконопис, калиграфија и рестаурација, имају сличне узвишене циљеве о којима сам говорила. Истовремено и приступ коме теже црквени уметници им је заједнички, а то је стварање кроз одрицање од самовоље и послушно и смирено прихватање ауторитета наших претходника. Стварање кроз послушност у иконопису се односи на поштовање канона. На првом месту за иконописца је изображавање личности светога, тј. етоса којим је живео и због кога сматрамо да је прослављен у Царству Божијем, те због чега за нас он представља модел хришћанског живота. Притом, печат самог иконописца треба да буде на последњем месту. Калиграфија на првом месту треба да истиче значај и смисао текста који је исписан и да нам приближи његову дубину, као и да нас научи да стремимо вишим идеалима. Рестаурација нас уводи у свет претходног ствараоца. Таленат рестауратора је у томе да што боље осети свет уметника чије дело обнављамо и да му служи, опет због виших циљева лишавајући се сопственог сликарског изражавања. Све три наведене дисциплине су потврда талента за оног уметника који је научио да ради на себи, који је научио да се смири пред задатком који се од њега тражи и да радећи на својој унутрашњости напредује и у ликовном смислу. *У каквом су односу икона и Литургија? Сама Литургија је икона на више начина. Прво Литургија је икона Царства Небеског по структури саме заједнице: у самој Литургији имамо Епископа који символизује Христа, свештенике који символизују Апостоле, ђаконе који символизују Анђеле, верни народ у Цркви који символизује Свете и вернике сабране око Христа. Литургија је такође и икона Тела Христовог по Светом Апостолу Павлу. Тако смо сви ми који се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, уједно и удеоници тог Тела чија је Глава сам Христос. Икона има и употребну функцију у Богослужењу, будући да ми иконе осветљавамо светлошћу свећа и кандила, кадимо их и целивамо, носимо у литије итд. Тако, поштујући иконе, ми градимо лични однос са Личношћу која је изображена на њима. Такође, и сам храм је једна јединствена икона. То је сасвим очигледно када данас уђемо у Храм Св. Саве на Врачару, који је сада у потпуности живописан мозаиком. Храм је блистави пример у томе како сваки храм можемо да доживимо као само Царство Небеско, у коме су Пресвета Богородица, сви Анђели и Свети, као и народ Божији сабрани око Христа. *У духу претходног питања шта бисте рекли о савременом човеку и иконопису? Човек изразито визуелно доживљава свет који га окружује. Међутим, савремена цивилизација често злоупотребљава човекову подложност утицају слике, те смо преко телевизије, филма, телефона итд. бомбардовани различитим визуелним садржајима. Та пријемчивост за визуелни доживљај указује на чињеницу да је икона неопходна савременом човеку. Она је прозор у Вечност, како се често каже теологија за неупућене. Једна икона говори хиљаду језика, те помоћу ње верници али и они који то нису могу да приме и разумеју истине хришћанске вере. Она привлачи својом једноставношћу, искреношћу и својим аскетским приступом сликарству. Све претходно наведено указује на чињеницу да је она контраст свету који нас свакодневно окружује, што је чини изузетно занимљивом за савременог посматрача. Икона за нас представља оприсутњење вечности односно оностраног. У наш видокруг она доводи сегмент вечности, и гледајући је ми се поучавамо. Она Јеванђеље у бојама које нас истовремено упућује на молитву и на живот у Христу. *Шта Вам се чини као најважније за нас савремене вернике? Ми савремени хришћани, као и толике генерације хришћана пре нас, морамо улагати труд у то да еванђелске и предањске идеале покајања и истрајне молитве непрестано враћамо у центар свога живота. Сви смо свесни тога да појам греха у саврменој цивилизацији представља нешто готово неприхватљиво, нешто што и ми сами често избегавамо. Савременом човеку чини се да је свака врста уживања и слободе нормална. Међутим, Свето Писмо и црквено предање, ако у њих мало загребемо, видећемо да постоји много тога што нас може одвести у вечну пропаст. Зато основна духовна хигијена од нас тражи да сагледавамо своје поступке и да се за оне који нису у складу са Еванђељем искрено покајемо. То овога може да нас доведе само ако промишљамо о свом вечном спасењу. Истрајност у молитви подразумева да се наша молитва не завршава оног момента кад се завршила Света Литургија на којој смо присуствовали једном недељно, већ да молитва постане наше дисање. Трудимо се да у сваки моменат нашег живота удахнемо речи молитве, опет бивајући непрестано свесни долазећег будућег Суда и Царства Божијег. *Како утиче молитвени живот на једну савремену породицу? Хришћанска породица у сваком времену је тежила да буде једнодушна у љубави и молитви. То и ми данас морамо да чинимо. Свети Старац Порфирије Кавсокаливит каже да је „светост родитеља најбоље васпитање у Господу“. Родитељи стога треба да се труде да буду носиоци свих врлина, дајући себе максимално у безусловној љубави према својој деци. Деца ће на првом месту учити у својој кући гледајући своје родитеље како се непрестано труде око сопственог исправљања кроз покајање и исповест, те највеће дарове човеку који од најгорих грешника праве свеце. *Која би била Ваша порука читаоцима Православног мисионара? Порука за ваше читаоце била би крајње једноставна: сви треба да се трудимо да пронађемо своје инспирације за духовни живот. Не треба да се бавимо лошим причама које могу само да ране наше душе и да нас заведу па да помислимо да узрастамо тако што се бавимо нпр. туђим грешкама. За покајање, преображење, и нови почетак са Христом никад није касно. Разговор водио: катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарско-фебруарском 377. броју Православног мисионара (стр. 51-54) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Протојереј-ставрофор Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки је, на почетку емисије “Питајте свештеника“, тумачио Свето Јеванђеље на тридесету другу недјељу по Духовима, недјељу пред Богојављење, и говорио о предстојећим дивним празницима: Крстовдану, Богојављењу и Јовањдану. Звучни запис емисије Одговарајући на питања слушалаца о покајању отац Слободан каже да је покајање свједочанство наше борбе да будемо бољи. “Покајањем своје срце празнимо од свега лошег, отопљавајући га као символ чистог и правог живота. Човјек има могућност, по ријечима аве Јустина, да буде мали бог по благодати“- каже отац Слободан. Отац Слободан је говорио и о односима у браку рекавши, између осталог, да је Света тајна брака тајна љубави у којој двоје постају једно. “Смисао брака је безрезервна љубав гдје не постоји моје и твоје већ је све заједничко. Брак је тајна јер носи са собом димензију вјечности. Круне које стављамо на вјенчању су круне за Цратво небеско, што нам говори да се брачне везе се не кидају ни у вјечности“- рекао је отац Слободан. Извор: Радио Светигора
  17. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у параклису Манастира Рмња посвећеном светом Јовану Златоустом на Празник обрезања Господњег и светог Василија Великог 14. (1) јануара 2021. године. Епископу је саслуживао архимандрит Варнава (Дамјановић). Звучни запис беседе У току свете Литургије Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије извршио је чин сједињења у брачну заједницу г. Срђана Милића и гђу Милијану Галић. Послије свете Литургије Владика је поучио присутне вјернике и данашње младенце значају данашњег Празника и њиховог будућег заједничког живота. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  18. „Прва фаза жалости наликује повратку блудног сина. Због тога то испуњава онога ко жали утученошћу и води га у то да користи речи блудног сина: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим (Лк 15, 21). Но жалост престаје у тренутку када отац истрчи да сретне и загрли сина. И када види да је пригрљен са таквом очинском љубављу, син бива испуњен неисказивом радошћу… и прихвата очев загрљај и заузврат и сам грли оца. Затим, пошто уђе у очев дом заједно са њим, они скупа учествују у светковини божанственог благостања“. Свети Григорије Палама Извор: Епархија жичка
  19. У понедељак, тридесети по Духови, Преосвећени Владика Јован Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, јереј Александар Мирковић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирао је господин Владан Степовић. Звучни запис беседе Данашње Јеванђеље нам говори о томе како су фарисеји тражили од Христа да им покаже знак са неба да би њему поверовали. По прочитаном Јеванђељу по Марку, Преосвећени се обратио верном народу: “Из данашњег Јеванђеља говори нам како су се фарисеји сусрели са Христом, и хтели су да кушају Господа. А то кушање се састоји да он њима покаже знак са неба. И овде свети апостол Марко каже да је Христос уздахнуо духом својим и рече: зашто овај род знак иште? Зашто је Господ уздахнуо? Зато што фарисеји нису никада искрено прилазили Христу, него су стално прилазили да га кушају, не би ли га негде ухватили да Он не уме њима да одговори на њихова питања, или да буде збуњен. Господ уздахну, зато што су они фарисеји тражили знак са неба. Зато што они траже оно што није у њиховој моћи и што не требају да траже, јер знак са неба. Знак са неба зна се када ће доћи, а тај знак ће доћи када буде био Други Долазак Господа нашега Исуса Христа на овај свет. Овај догађај који се догодио фарисејима са Христом, десио се после великога чуда, када је Господ Исус Христос нахранио оних пет хиљада људи у пустињи, и Христос када их је нахранио, Он је одмах отишао од тога народа. Зашто? Управо због тога плашећи се саме побуне народа, да због овог чуда не направе једну побуну и да Христа прокажу царем на овоме свету. Зашто? Јер у Христово време Месијанска очекивања су била тако снажна, да је народ чврсто веровао да ће Месија постати управо цар Јудејски, који ће обновити јудејско царство и који ће их ослободити од римске власти. Христос је више пута понављао браћо и сестре, да Његово Царство није од овога света, и да он не долази да било кога ослободи од било чије власти и да Он долази и да је дошао да ослободи човечанство и човека од греха које цело човечанство држи у ропству смрти. Зато је дошао Господ да нас спасе од греха и смрти. Христос чудима која чини не-јеврејима показује да је дошао на свет ради свих људи, а не само ради једнога народа (у овом случају Јудеjског). Фарисеји су тражили знак са неба. То њихово тражење није био прави знак који би њих раздрмао, него су они тражили неке наивне и просте знакове. На пример тражили су да Христос заустави Сунце, да пошаље муњу са неба, да заустави ветар итд. Фарисеји су то тражили мислећи да ако Христос не може да одговори на њихова тражења, онда ће га оптужити да није моћан, да не чини чуда сам од себе, да чини чудо помоћу ђавола, а пошто ђавола немаш овде сада, зато ти не можеш да испуниш наше жеље и да учиниш оно што ми тражимо. То друго време, Христос говори о њему као Другом доласку када ће се небеске силе покренути, Месец помрачити, Сунце своју светлост изгубити, када ће се гробови отворити и мртви устајати. Е то су прави знакови које ми очекујемо и не треба друге знакове да тражимо браћо и сестре”. Преосвећени се дотакао људи тврдога и непокорнога срца, који не желе да исправе свој живот: “Из данашњег Јеванђеља видимо да Христос одлази од фарисеја. Зашто? Зато што су били непоправљивог срца… Али ако у човеку нема жеље за истинским покајањем, и мењањем. Често желимо да се променимо на свој начин, ништа од те поправке нема, од таквог човека кажу свети оци: дигни руке. Зашто? Не дај благослов ономе који ти не тражи благослов. Немој га насилно терати да се поправља, јер од такве поправке нема користи ни душа ни тело његово. Слобода је човекова хоће ли се поправљати, хоће ли постати снажан и имати духа Божијега у себи да би се поправљао, и зато су покајање и смирење први знак да хоћемо да се исправљамо да прихватимо поправку и савет. А онај који је огрезао у злу, он неће да прихвати никакав савет ни поуку, него из своје тврдоглавости: “тера по своме” како је то говорио патријарх Павле. Када хоћемо, желимо да се исправљамо и мењамо на боље онда ћемо са послушношћу и смиреношћу слушати и Бога и Цркву и Јеванђеље и онога који ти указује на поправку. Када то урадимо онда ћемо обрадовати себе јер смо видели да смо учинили промену. Учинићемо радост и самоме Богу Који чека нашу исправку и поправку браћо и сестре. Коме не треба поправка? Гордом човеку. Он све мисли да зна, и не само што мисли да зна него и показује да зна, а уствари показивање знања је најдубље незнање, јер какво ти је знање ако не прихваташ Реч Божију? Ако не живиш Речју Божијом? Зато браћо и сестре обрадујмо и себе и Бога и друге што ћемо се поправљати и што ћемо тражити сами себе поправку а не да чекамо да се други поправе па ћу се ја поправити. Не. То хришћански није, хришћански је да ја учиним први корак, а када се ја поправим онда ће онај бити исправљен и поправљен. Бог вас благословио.” Извор: Епархија шумадијска
  20. Покајање је последњи чин излечења од психијатријске болести. Човек, самосагледавши се током терапијског поступка, или видевши се у огледалу своје унутрашње чистоте. Одбацује све те наносе, и јавља се у својој првобитности. Постајући здрав, сам од себе престаје да обавља своје присиле, изгубе се параноидне мисли, или депресивна расположења, и човек се чуди себи како је могао тако дубоко да упадне у све то. Посебно ако је уз све ишао алкохолизам (или нека друга зависност) – то се све сада одбацује са гнушањем. Све је то пропраћено и са сасвим експлицитним исказивањем тежње за опроштајем од оних, које особа, која је дошла себи, воли, а који су трпели због њене менталне слабости. Светомир Бојанин, Под дрветом сазнања, 45–46 Извор: Епархија жичка
  21. У крипти Спомен-храма светога Саве на Врачару, данас, на дан прослављања Рођења св. Јована Претече и Крститеља - Ивањдан, служена је света Литургија. Изузетно надахнуту и садржајну беседу произнео је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор ПУО и духовник при Светосавском храму на Врачару. Звучни запис беседе "Оно што нас најбоље спаја са св. Јованом Крститељем јесте, како каже о. Јустин - лозинка која води ка спасењу, која води ка Царству Небеском, а та лозинка су речи Крститељеве: покајте се јер је приближи Царство Небеско", рекао је између осталог прота Стојадин. "Претеча наговештава да са Христом долази и спасење", подсећа прота и указује да пустиња кроз коју Претеча иде и где је одрастао и живео, јесте у ствари пустиња живота и људске душе. Та пустиња је остала од времена св. јована до дана данашњег, а остаће и до краја света и века, указује о. Стојадин. "Обрачунати се са собом и грехом у себи је најтежа борба" подвукао је прота Стојадин, коме и благодаримо за звучни запис ове беседе. Извор: Радио Слово љубве
  22. „У савременој култури се, као и у свим културама кроз историју, поставља проблем човековог идентитета као основни проблем. Али с обзиром на силну човекову технолошку моћ, тај проблем се данас намеће као проблем опстанка света. Веома мали број људи је данас довољан да доведе у питање тај опстанак. А мисија Цркве је, од њене појаве у свету па до данас, била и остаје да човека учини свесним његовог идентитета“. Жарко Видовић. Крхко је знање, живот је кратак, али не смемо поверовати да живот може, а да не буде чудо“, овим речима је Емир Кустурица отпочео своје обраћање у Андрић Граду говорећи о Петеру Хандкеу. „Истина, да је Петер Хандке добио Нобелову награду најбоље потврђује идеју како никада не треба признати независно Kосово. Ово предавање би могло да почне и да се заврши на овој реченици. Не због тога што нама не преостаје ништа боље него да ишчекујемо чуда, него зато што је разум конформиста и издајник и лакше га је корумпирати. Разум чини све против чуда, а осећања, иако могу да буду заведена, ређе издају и тек преко њих препознајемо дубоко значење непоновљивог догађаја, али и свог постојања. Чуда остају изван алгоритама преко којих упадамо у паукову мрежу коју плету пионири вештачке интелигенције, замку компјутерског загрљаја који нас води у непознати простор који симболише сужавање свести, где су на понуди милиони података, али како време одмиче, постајемо лењи за ту прегршт.“ Своје излагање, Кустурица је завршио следећом реченицом: У чуда пре свега треба веровати и тако отворити простор и време да нам се она дешавају. Колоквијално говорећи, човек је склон да повезује „чуда“ са одређеним догађајем који није лако, (природно) објаснити. Људи мимо контекста Вере, кажу да је чудо исход догађаја изазван од стране више силе, тј. догађај који се не може објаснити науком. За децу, чудо је сретан крај, изненадно решење наизглед нерешиве ситуације. У светлу хришћанске теологије, Бог је чудотворац. Чудо је Божији дар, догађај који је сам по себи добар и делује тако да нам духовно буде боље. Не заборавимо да је христијанизација започета чудом, а када се Бог, Друго Лице Свете Тројице, Господ Исус Христос, уселио у утробу Свесвете Девојке Марије и родио као човек. О том јединственом догађају у историји људског спасења, црквени песник славослови: „Прашни Адам најпре причесник благодатног надахнућа беше, па лукавством змијиним поданик пропасти поста, но знамо да се ради њега Реч саобрази људима. Дјево, Ти пређе границе смртних бића родивши превечну Реч Која изволе да прође кроз Тебе, запечаћени Кивот, о несагориви Кивоте и Купино. Ти, Бог мира, посла нам Ангела Великога Савета Твојега да нас мироше, и к светлости богопознања нас упућује. Где се много разбуја грех, Ти пружи неописиву благодат, па сви постасмо наследници Вишње светлости.“ Сва четири јеванђелиста говоре о великом броју чуда која је учинио Христос, а како би помогао прашним Адамима и поданицима пропасти. И нама је данас потребна помоћ како бисмо превазишли закон природе и логику ума, како бисмо се уверили да оболели од разних вируса заиста могу да оздраве, слепи да прогледају, гладни да буду нахрањени, а мртви да васкрсну. Не заборавимо да је сам Христос учинио највеће чудо када је Својим Васкрсењем победио смрт. Заиста, вером у Христа све је могуће. Највеће чудо које се дешава у нашим животима јесте чудо покајања. Данас нам је чудо покајања најпотребније. Неприлика је (изненада) задесила човечанство. Налазимо се пред загонетком која од човечанства захтева разрешења на многим пољима. Научном, медицинском, друштвеном, духовном… Вирус који нас је опколио, запретио је човечанству и покренуо човека данашњице на несвакидашњу борбу. Невидљиви непријатељ подстиче човека да постави необично, али смело питање, тј. да одгонетне ребус: свет и оно што се налази „изанад“ света. Свети Јован Лествичник пише да је много веће чудо покајати се него васкрсавати мртве. Свако ко буде исцељен пре или касније, умире. Све које је Христос васкрсао из мртвих поново су умрли. Међутим, душа која је поробљена грехом може патити далеко дуже од тела. Зато што душа без кајања, пати кроз вечност, а покајана душа се у вечности радује. Тело умире, али свака покајана душа љубављу и милошћу Божијом добија дар бесмртног живота. Јер плата греха је смрт, али дар Божији је вечни живот у Христу Исусу, нашем Господу (Рим. 6, 23). За оне који би прихватили Христов позив на спасење кроз покајање, сам Господ нам даје Духа Светога који делује у нама и подсећа шта треба да чинимо (Јн. 16, 7-11), како би надаље у нама испунили своју добру сврху (Фил. 2, 13). Оно што Господ очекује од нас јесте да живимо васкрснуто одвојени од греха, као људи у љубави, са надом, радошћу и светлошћу у нашим душама. Да живимо пре него што умремо, како не бисмо вечно умрли када склопимо очи. Не заборавимо, доколица уводи човека у предсобље греха, а грех је (не) избежна опасност у животу. Оно што је најважније, јесте како ћемо да одговоримо на своје животне (по)грешке? У ово време пандемије, а када можда имамо највише времена за себе и за своје душе, јесте прави тренутак да смогнемо снаге и опростимо себи и ближњима кроз покајање. Само на овај начин можемо да променимо свет око нас и нашу будућност. Да ли ће Ковид 19 да отвори наш вид, чудесним покајањем или духовном хибернацијом? ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Протођакон др Дамјан С. Божић *Уреднички уводник за 1275. Број "Православља" - новина Српске Патријаршије, 1. Мај 2020. Лета Господњег.
  23. Са званичне интернет странице Телевизије Храм доносимо беседу Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и патријарха српског г. Иринеја под насловом: "Покајање - Овај се род изгони само Постом и Молитвом". Његова Светост је ову беседу изговорио као епископ нишки, а њен текст се налази у књизи изабраних архипастирских беседа изговорених са катедре епископа нишких.
  24. У трећу недељу поста (Крстопоклону) 22. 03. 2020. године када прослављамо светих 40 мученика Севастијских, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у манастиру Никоље. Звучни запис беседе У храму који је посвећен Светом Николају Чудотворцу, епископу су саслуживали: архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесници Слободан Радивојевић, Остоја Пешић и Никола Илић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Стеван Илић. Чтецирао је господин Марко Гаљак. Лепоти богослужбеног појања допринео је хор “Опленац” под руководством госпође Марије Ракоњац. После прочитаног зачала из Јеванђеља беседио је владика Јован: “Браћо и сестре, овом недељом завршава се половина Васкршњег поста. Пост нам се даје да бисмо ушли у покајање, а тај улазак у покајање нам треба да бисмо изменили све оно што није добро код нас. Покајање нам треба да бисмо променили себе. Кроз пост ми треба да уђемо у себе и да сагледамо какви смо изнутра, да видимо ко је у нашој души, у нашем срцу, у нашем разуму, ко је у нашим речима. То се постиже тако што човек кроз смирење призна себи себе. Али човек тешко признаје себи себе, јер грех у човеку увек тражи оправдање. Поклоњење часном крсту, који ове недеље Црква поставља на средину храма, долази само кроз смирење”. После заамвоне молитве Преосвећени владика пресекао је славски колач у славу Божију а на спомен 40 мученика Севастијских. Домаћин ове године био је господин Саша Марјановић из Шаторње са својом породицом. Његовим трудом и уз помоћ игуманије манастира мати Евдокије, припремљена је трпеза љубави за све оне који су данас дошли у ову свету обитељ. Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...