Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'писмо'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. "Ваша Светости! 1. Када је на мрежама "Горњокарловачке епархије" објављена "Молба Светом Архијерејском Синоду" (датираног од 15. маја 2021) да се "Комисији Светога Архијерејског Сабора за канонизацију нових светих" достави предлог "да се уврсти празник Светих новомученика – младенаца Јастребарских, који би ушли у Хеортологион и Календар светих", прочитали смо ту "Молбу" и посебно њој приложене материјале те остали увелико изненађени, али још мислећи да бројне ту изнесене неистине не могу бити темељ да Архијерејски сабор приступи предложеному чину Ипак, из саопштења "Светога архијерејског сабора Српске православне цркве" од 23. маја 2022. године сазнали смо да су на свом редовном заседању, одржаном у Сремским Карловцима и Београду од 15. до 21. маја 2022, саборски оци прибројили свецима, међу осталим, и "свету децу мученике, јастребарске и сисачке, с датумом спомена 13. маја/26. августа". Због тога смо се осетили и позванима и дужнима написати ово писмо, с дубоким поштовањем према патњама људи који су у својој најранијој животној доби морали трпети последице окрутности ратних збивања. Нико нема право превидети бол те деце која су била усамљена, било због губитка родитеља, било због напуштености, остајући приморана живети као сирочад. Једнако тако нико нема право превидети или обесценити пожртвованост људи који су се бринули за њих, борећи се за њихов живот и здравље до крајњих граница својих могућности, исказујући им људскост уз немала одрицања и прихватајући их у своје животе, домове и породице. Нико нема право ни данас повредити њихово достојанство или истину о њихову животном путу, па и страдањима. Коначно, нико нема право прекрити, својим уским интересима или покушајима, да се трагедија деце искористи као средство за неке циљеве који су далеко од било какве забринутости према деци и заузетости за праведност. С једне стране, дакле, знамо да не смемо ћутати о истини и да треба да дамо глас свима којима је глас одузет или се довољно не чује, а с друге стране нам је жао што уопште морамо иступати на овај начин. Истовремено смо сигурни да ће сваки добронамеран човек, отворен истини, препознати нашу искрену накану тежње за добром. 2. Будући да нам нису доступна образложења те одлуке, из којих бисмо могли разазнати на чему се све темељи "прибрајање свецима" деце која су се током Другога светскога рата налазила у дечјим прихватилиштима у Јастребарском и Сиску, остаје нам закључак да се очигледно одговор на то питање може пронаћи понајпре у самој "Молби" за канонизацију и у споменутим материјалима који су јој приложени. Тако епископ горњокарловачки господин Герасим у својој "Молби" пише да Епархија горњокарловачка дуже време ради на прикупљању података, али износи и тврдњу са закључком да се радило "о страшним и незапамћеним мучењима недужне деце у логору Јастребарски (сиц!) који је био формиран за време Другог светског рата". Осим тога, пише да је "логор био под управом часних сестара конгрегације Светог Винка Паулског" те је тиме директно одговорност за умирање (јасно оквалификовано као усмрћивање) деце приписана и редовницама. У "Молби" се користи синтагма "приложена сведочанства и историјске чињенице", премда је произишло да та сведочења, с гледишта веродостојности, немају готово никакву вредност, а оно што се назива "историјским чињеницама" с њима су заправо у дубоком нескладу. Спомињу се архивски документи и бројне научне студије знаменитих историчара које наводно поткрепљују тврдњу да су та деца страдала "само зато што су православне вере", премда нису наведене назнаке на које се документе, научне радове и историчаре то односи. 3. У прилозима "Молби", у којима су садржана лако оспорива сведочанства и прикази рада прихватилишта, на четрдесетак се места спомињу часне сестре. Не улазећи у изнесене непрецизности о томе којој су редовничкој заједници одређене сестре припадале, ни у нетачности навођења њихових имена, упадно је да за њих нема лепих речи, него су клеветнички приказане као бешћутне и себичне, штавише – као особе које су деци ускраћивале храну, одећу, обућу, постељину; мучиле их испитивањима, шибале и тукле, терале да певају усташке песме, суделовале у убиствима, па чак и убијале децу те их мртву гурале у претрпане мртвачке сандуке. Такве се клевете односе поглавито на сестру Пулхерију (Барта), управницу прихватилишта у Јастребарском, сестру Божимиру Хоић, сестру Грациозу (Иваншек), те на сестре навођене именима Бернардета и Лауренција. Споменуте су и неке друге сестре којима, како пише, "презимена нису позната". Тако се спомиње с. Валдемара (вероватно с. Алдемара Кошчак), затим Винфрид, односно с. Винфрида Шушак, с. Викторија, презимена Кукенбергер, те сестре с наводним именима: Флоријана, Арцоса, Гауденције (сиц!). Свакако треба да има на уму да је реч о образованим особама које су посветиле свој живот Богу и људима у потреби (што је каризма сестара милосрдница), које су дошле у радно и животно исцрпљујуће услове те су, успркос томе, с љубављу и поштовањем часно вршиле дело хришћанске љубави. На неколико је места у попратним материјалима споменут и надбискуп Алојзије Степинац, и то с тенденциозним описима и негативним призвуцима у тумачењима, као да је и он био учесник неких злодела која су, наводно, почињена у тим прихватилиштима. Пре четрдесет и седам година надбискуп Фрањо Кухарић (27. септембра 1975, у Цркви сестара милосрдница у Загребу) осврнуо се на тешке оптужбе и оповргнуо клевете које су се тада, очигледно интензивније, истицале у јавности против часних сестара које су деловале у прихватилиштима деце у Јастребарском. Он истиче чињеницу да након рата ниједна часна сестра није позвана на суд нити суђена због свога деловања. Штавише, тада су – кад је надбискуп о томе говорио – неке још биле живе и примале пензију за тај свој рад у служби. Да су учиниле то што им се и данас жели приписати, сигурно би се с њима друкчије поступало. Њима је дата могућност да и након рата делују у том прихватилишту, уз услов да не носе редовничку одећу, на шта оне нису пристале. Надбискуп Кухарић напомиње да су деци медицинску негу пружали лекари који су били "познати по свом уверењу, међу којима је био и Жидов и Србин". Сматрамо потребним, дужим наводом, изнети његове речи од пре готово педесет година: "На изречене клевете могли бисмо ћутати. Али кад се ради о неистинама које одјекују далеко и дуго, онда морамо следити Исусов пример кад је војнику који га је ударио рекао: ‘Ако сам криво рекао, докажи да је криво! Ако ли право, зашто ме удараш‘ (Ив 18, 23)." Надбискуп Кухарић надаље каже: "У Јастребарском се кани трајно скупљати у будућности млади из свих република. Сваке године имала би им се понављати иста прича о злочинима часних сестара. […] Сваке године нове и нове генерације младих морале би бити отроване мржњом на том гробу. Питамо се: према коме? Према часним сестрама. Али не само према њима! Та мржња би се из тих младих срца нужно ширила и на Католичку цркву! […] Ми гледамо опасност да би се таквим тврдњама могла у младим душама распаљивати и национална мржња. […] Ово нисам рекао зато да било према коме пробудим било какву мржњу. Мржња је проклетство, њу треба гасити. Рекао сам то зато да се такве клевете више не би понављале и да би тако било мање мржње, више истине, више праведности и више љубави" (Глас Концила од 12. октобра 1975, бр. 21, стр. 3). 4. Гледајући целину тадашњих догађања, посебно је болно данас видети удруживање идеолошке пропаганде из времена југословенског комунистичког тоталитаризма по којој су лекари, медицинско особље, а понајвише часне сестре, као и многи доброчинитељи и удомитељи који су улагали своје снаге и знање, који су се жртвовали у спасавању деце у прихватилиштима у Сиску и Јастребарском, приказани као најгори злочинци. Наиме, ако су та деца проглашена мученицима, морају постојати и мучитељи, а из приложенога се подразумева да су то управо наведени људи који су истински заслужни да је пуно збринуте деце у изузетно тешким околностима преживело. Уместо да се истичу њихова дела милосрђа, понегде с ознакама истинске светости, и да им будемо захвални за њихове примере, на њихова се имена и дела поновно ставља терет монструозних оптужаба и кривице. Познато је да су деца, која су 1942. смештена у прихватилишта, била напуштена сирочад, готово гола, изгладнела и оболела од заразних болести, те им је у таквом тешком стању пружена медицинска и свака друга помоћ која је била могућа у тим ратним неприликама. Требало би бити само по себи разумљиво да податке о великој смртности деце треба сместити у контекст ондашње смртности генерално и у конкретне услове. С једне стране, постоје дивна сведочанства о великој бризи и заузетости становника Хрватске, а посебно католика, који су хранили ту децу и који су усвојили на хиљаде ратне сирочади показујући тако велику хршћанску љубав према онима који су били у потреби. С друге стране – уз сва настојања усмерена да се докаже супротно – не постоје ни документи ни искази на суђењима после Другога светскога рата да је и једно то дете сироче било убијено или мучено. Заиста, није ли чудно да ниједној од часних сестара, које су наводно починиле застрашујуће злочине, није нађена никаква кривица нити је која суђена и осуђена у послератним процесима, за које знамо каквом су "објективношћу и правдом" вођени? Занимљиво је и то да се не спомињу поступци партизана и њихова деловања, због којих су деца трпела, како пре доласка у прихватилишта, тако и током њихова боравка у прихватилишту и након рата. Истински би допринос био осветлити све видике преживљавања и живота страдалника, као и улоге установа и физичких лица током Другога светскога рата и након њега. Католичка црква, на челу с надбискупом Алојзијем Степинцем, учинила је – посебно деловањем "Каритаса Загребачке надбискупије" – узорна дела љубави према ближњима бринући се за ту децу, при чему су пожртвовност за децу у Јастребарском и Сиску манифестовали посебно католички свештеници и посебно часне сестре, тако да су се неке – негујући болесне – заразиле, а једна је од њих због тога и умрла. 5. Иако смо сигурни да Вам је познато пуно вредних научних радова и прилога, у којима се – методом историјских наука – покушава допрети до што тачнијих података, те до још појединости о збрињавању тзв. "козарачке деце" и о прихватилиштима у Сиску и Јастребарском, наводимо барем неколико доприноса помоћу којих се о томе може лако разлучити истина од неистине, што већа објективност од злонамерних памфлета. Понајпре би требало узети у руке рукопис Нарцисе Ленгел-Кризман "Спашавање дјеце". Вредност је у томе што је ауторка историчарка комунистичке и пројугословенске провенијенције, те њено писање може додатно помоћи при расуђивању које бежи од пристраности и узима у обзир различитост извора. Гледајући објављене прилоге унатраг тридесет и пет година, вредно је прочитати шта пише Словенац, католички свешетник, лазарист Станко Жакељ, а шта је објављено у недељнику Гласу Концила (у бројевима 7-13) од 15. фебруара до 29. марта 1987. Надаље, свакако се не би смело занемарити дело Ћирила Петешића Дјечји дом Јастребарско, Загреб, 1990. У њему се, између осталог, могу наћи драгоцене изјаве и сведочанства др Бранка Драгишића, лекара у прихватилишту, педијатра, професора Медицинскога факултета у Загребу, сина православнога свештеника. Сигурно да пуно светла долази и из Дневника Диане Будисављевић, Загреб, 2003, као и из дјела Наташе Матаушић "Диана Будисављевић, прешућена хероина Другог светског рата", Загреб, 2020. Јурај Батеља у свом је приказу: Блажени Алојзије Степинац и град Јастребарско, Загреб, 2008. (у III делу: Блажени Алојзије Степинац у Дому ратне сирочади у Јастребарском, стр. 69-120) сажето изнео податке за увид у разна питања повезана с прихватилиштима, с нагласком на деловању надбискупа Степинца. Посебну пажњу завређује прошле године објављен рад: Игор Вукић – Илија Кузман, Неке спознаје о збрињавању и здравственој скрби дјеце с Козаре у прихватилиштима 1942. године, у: ПИЛАР – Часопис за друштвене и хуманистичке студије, 16 (2021) бр. 31, стр. 67-102. У њему је значајно оно што о медицинском аспекту лечења и бриге у прихватилиштима у Сиску и Јастребарском те у домовима у Загребу, у облику објашњења и закључака пише проф. емерит. Илија Кузман, специјалиста инфектолог с Медицинскога факултета Свеучилишта у Загребу и Академије медицинских наука Хрватске. Дакле, сматрамо да садржај и тих неколико назначених приноса показује да је довољно тога прикупљено, објављено и доступно, те нас позива да отворена ума и срца у нечем што је прозвано злочином и мучењем видимо изузетну бригу и посвећеност спасавању деце. 6. Због свега тога остајемо у неверици и у тузи јер имамо утисак да је "Свети архијерејски сабор СПЦ-а" у овом питању очигледно прихватио реторику и комунистичку пропаганду која је препуна неистина и манипулација, где се недужнима покушава подметнути кривица за наводна мучења и убијања деце која су у хиљадама, управо љубављу и бригом хрватских католика, спасена од смрти и преживела тешке ратне прилике. Уз неверицу и жалост, без икакве намере задирања у критеријуме за канонизацију других Цркава, изражавамо своју дубоку забринутост ако се одлука темељи на неистинитим чињеницама. Наиме, такав чин може озбиљно нарушавати међусобно разумевање и заједничко служење Истини између Загребачке црквене покрајине и челништва Српске православне цркве. Дубоко жалимо за умрлом децом, а та се бол повећава када се њихова страдања покушавају искористити на најгрубљи начин. Сматрамо неизоставним, а са том намером и молимо, да се у погледу недовољно осветљених тема из прошлости односа Хрвата и Срба, католика и православних, одбаце свака суђења преузимања и продужавања неистина промовисаних у комунизму, као и њихово прилагођавање неким садашњим идеолошким и политичким циљевима који су супротни Христову јеванђељу и ширењу небескога краљевства. Ако се вишесложним питањима збрињавања деце у прихватилиштима у Јастребарском и Сиску приступа некритички, без утемељења на историјским чињеницама и истини, посредно се вређа достојанство понајпре жртава, али и оних који су понижени, због тога што су – што је посве апсурдно – чинили добра дела. Изнесене клевете дају расти стаблу које може уродити само злим плодовима све већега удаљавања између католичких и православних верника, уместо прочишћавања и приближавања снагом Божјега Духа, Духа истине којега је небески Отац, по нашем Спаситељу, даровао својој Цркви. Молећи Господина да нас чува у љубави, пуни наде да пишемо срцу отвореному Истини, у Господину Вас поздрављамо. Бискупи Загребачке црквене покрајине: Кардинал Јосип Бозанић, надбискуп метрополит загребачки, в. р. Владо Кошић, бискуп сисачки, в. р. Вјекослав Хузјак, бискуп бјеловарско-крижевачки, в. р. Боже Радош, бискуп вараждински, в. р. Милан Стипић, владика крижевачки, в. р. Иван Шашко, помоћни бискуп загребачки, в. р. и Мијо Горски, помоћни бискуп загребачки, в. р. Загреб, 25. јула 2022, на благдан Св. Јакова, апостола‘"
  2. Синод СПЦ забранио владикама мешање у политику и напуштање епархија без дозволе - Стање ствари STANJESTVARI.COM У писму које је потписао члан Синода еп. сремски Василије владике позване да поштују свештене каноне, Устав СПЦ и архијерејску заклетву… Сам садржај одлуке ми је сасвим у реду. Мада не знам да ли се ово "за свако одсуство из поверене им епархије претходно затраже одобрење Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, наводећи разлог одсуства, трајања одсуства, место у коме ће за време одсуства боравити, као и који архијереј ће их за то време замењивати" подразумева нпр. и одлазак у суседну епархију на једнодневну прославу или нпр. дводневни научни скуп негде ван матичне епархије. То би, мислим, било претерано. Нисам сигуран да је најбољи начин да "верни народ" о одлукама Синода своје Цркве сазнаје из другог извора, а не преко званичног сајта СПЦ.
  3. Уводно питање звучи глупо а можда мало и јесте. Дакле прочитао сам Нови Завет, Псалме, и законске књиге Старог Завета (Мудрости Соломунове, Књига о Јову, Песма над песмама итд). Оно што никад нисам могао да се натерам да завршим, и мислим да нећу никада, је историјски део Старог Завета негде од треће књиге Мојсијеве па надаље кроз књиге које сачињавају највећи део Старог Завета и баве се успонима и падовима Израелског царства (3-5 књига Мосјијева, књига Исуса Навина, књига о Рути итд). Сад ја нисам то читао добрим делом па не могу да причам, али колико сам прелистао, оне дакле препричавају судбину јеврејског народа у том периоду. Међутим, како је Свето Писмо директна реч Божија и од Бога послато, занима ме какву духовну вредност имају те књиге, како су ти списи од Бога, шта ја ту пропуштам тј. не схватам? Када сам рецимо читао 3. и 4. Мојсијеву (Левити и Бројеви), није ми било јасно јер нити сам прочитао нешто паметно (духовно вредно), поучно, и није ми било јасно шта је ту тачно ,,Свето" у тим списима. Која је вредност тих књига и зашто су се оне нашле у Светом писму? Нека ми Бог опрости ако хулим, није ми то намера.
  4. VI NISTE SVET. VI STE POLUSVET NULTATACKA.RS Zato vas žalimo, jer, za razliku od nas, vi niste svet Vi ste polusvet. Zato vam poručujemo, prestanite da dodatno izazivate nepotrebni
  5. https://www.nsprvojvodine.org.rs/2021/08/09/otvoreno-pismo-ministru-prosvete-2/ ... Gospodine ministre, Nekoliko puta smo pobedili pandemiju, pa smo na penale gubili. Igrali smo utakmice pred publikom i huliganima, kada to niko na svetu nije radio. Vi ste se na trenutnoj funkciji našli nakon izbora koje su te utakmice trebale da „učine bezbednim“. Virus je jedno vreme bio najsmešniji, ali i takav da će nam groblja biti mala. Po preporuci smo mogli u šoping u Italiju, a zatim po 5 dana nismo smeli iz svojih domova. Sve smo zatvarali kada je bilo, zvačino – 200 slučajeva zaraze, a sa 8000 dnevno smo mogli gde hoćemo. Temu o suludim modelima nastave, bez bilo kakve podrške, da ne otvaramo. Podugačko bi bilo. Možemo ovako do sutra ali ste poentu, verujemo razumeli. Činjenica je i da je retko koja zemlja bila apsolutno spremna za pandemiju ovakvih razmera, ali toliko konfuzne izjave Kriznog štaba i Vlade R. Srbije, čiji ste potpredsednik i ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a u prethodnom sazivu kojeg je pandemija zatekla na vlasti i ministar državne uprave i lokalne samouprave, samo su dodatno uvećale nepoverenje javnosti. Kada Vam posle svega što smo proživeli veliki broj ljudi ne veruje da je vakcinacija rešenje, onda je jasno da je problem do vas. Nažalost, vi više nemate kapacitet da učiniti bilo šta povodom toga. To nije procena već činjenično stanje kojeg ste i sami svesni. E tu bi vi onda na scenu pojačanje u vidu prosvetnih radnika. Oni koje niko nikada ništa nije pitao, oni koji su sramno plaćeni za svoj rad, oni koji su žrtva kupljenih diploma i ubijanja znanja prethodnih decenija, poniženi i posramljeni, oni koje kradete na obračunu zarade – pa smo stalno u sudovima, oni kojima svim silama otimate ugled i poštovanje… sada treba da rade vaš posao? Da takvi kakvi smo, crni da crnji ne možemo biti “snažno promovišemo” vakcinaciju, a vi niste uspeli da ubedite polovinu prosvetnih radnika da je vakcina rešenje. Sada ste se dosetili da faktički roditelje upućujete profesorima, da im oni obrazlažu zašto dete od 12 godina mora da se vakciniše ako hoće redovno u školu, a nije moralo 20.000 učenika pre 10 dana na fudbalskom stadionu? U Srbiji se trenutno preko nekih škola urgira i organizovan dolazak na skupove političkih zvaničnika, ali eto na nastavu se ne može. Ako isto pravilo važi i za nastavnike, kako će nastava onda izgledati? Ako ne važi, kakvo je to onda pravilo? Kako da ih ubede kada vam i sami ne veruju? Na kraju krajeva, Vi ste ministar prosvete a ne zdravlja. Zato vam uljudno i vraćamo ovo kukavičije jaje. Odgovornost za svoje postupke moraćete da nosite sami. Da ne biste dovodili u sumnju namere ovog pisma, među nama ima i vakcinisanih i nevakcinisanih. Svi smo svojom voljom, kako i priliči civilizacijskom dobu – doneli lične odluke. A činjenica da vam ne veruju ni jedni ni drugi, trebalo bi jasno da vam kaže koliko ste vi zgrešili.
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је 11. августа 2021. године писмо премијеру Црне Горе г. Здравку Кривокапићу које се односи на Темељни уговор између Српске Православне Цркве и државе Црне Горе. У писму се између осталог наводи: „Као и у било ком другом послу, и у овом желимо да на исти начин сагледамо, уважимо и заштитимо интересе обе стране, поготово што у конкретном случају, обе стране заправо у већини чини исти верујући народ. Као меру пуне одговорности Ваше предлоге смо упутили одређеној стручној комисији која треба да утврди у чему је њихов квалитативни допринос у односу на већ утврђен, у потпуности услагашен и од Вас прихваћен текст који смо намеравали да потпишемо 27. маја текуће године у Патријаршијском двору у Београду”. „Чланови стручне комисије ће по окончању сезоне годишњих одмора, своју анализу доставити Светом Архијерејском Синоду, који ће Вас потом обавестити о ставу Српске Патријаршије по овом важном питању”, истако је патријарх Порфирије у писму премијеру Кривокапићу. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. У библијска времена човек је био погођен болестима и заразама много више него што је то данас случај, а бројна библијска места то описују и бележе. Недостатком основне хигијене, нарочито међу сиромашнима, стварано је плодно тле за настанак многих инфекција. Упркос вишеструко бољим условима живота по питању хигијене и исхране и забављен садржајима светлећих екрана, човек са почетка треће деценије трећег миленијума по Христовом рођењу суочио се као и бројни његови преци са суровом чињеницом да живи у телу од крви и меса које на постељу или у гроб може да обори организам невидљив голим оком. То је чињеница која је у самодовољној опчињености „прогресом“ била заборављана, а оно што последњих недеља проживљавамо оци Истока практиковали су свакодневно као „сећање на смрт“. Зато је у оваквим тренуцима неопходно подсетити се и шта Свето Писмо говори о болестима и епидемијама. Књига коју многи неправедно заобилазе током читања Старог Завета због бројних упутстава за жртвоприношење као и разних прописа јесте Књига левитска. Читање прописа о губи (лепри) које Бог обзнањује Арону и Мојсију и на коју наилазимо у 13. глави истоимене књиге данас нам се чини посве актуелном. Наиме, ту се налазе детаљни описи промена на кожи које служе препознавању раних фаза ове кожне болести (изазване преносом високо заразне бактерије Mycobacterium leprae). Као и данас, сваки појединац на коме би се испољили симптоми смештан је у карантин: „Онда нека затвори свештеник за седам дана човека са таквом бољком. Па ће га седмога дана погледати свештеник, ако се буде раширила по кожи, тада ће га прогласити да је нечист, губа је“ (13, 4.27). Такође, Господ говори да такав човек треба ићи свуда гологлав и полуодевен како би се виделе ране, да држи шаку преко својих уста и да друге упозорава да је болестан (13, 45). Пошто многима није било исцељења, карантин је често био доживотан: „Нека живи сам, иза окола нека му буде стан“ (13, 46). Од строгих мера карантина нису били изузети ни цареви што нам пример цара Азарије јасно показује (2Цар 15, 5). Ту Божији савети не престају, већ се Израиљ упозорава да не додирује чак ни ствари које су припадале оболелом, а уколико се покаже да и у његовој кући људи и даље обољевају, кућа треба заједно са стварима да се спали и потпуно сруши (Лев 14, 34-57). Међутим, уколико се покаже да су симптоми били безазлени, у том случају свештеник, такође по завести Господњој, приноси жртву коју је човек донео и поново га интегрише у заједницу, односно свима објављује да не представља опасност по друге. Он помазује (маслиновим) уљем (које је и данас основа многих лекова и козметичких препарата) главу човека, а водом потопљеном у исоп (биљка из породице нане позната по свом лековитом дејству) кропи његове укућане и покућство. Из овога видимо да преко свештеника у улози видара Бог брине и о телесном здрављу Израиља. Многа Божија упутства односе се не само на лечење заразе, него и на уклањање њених узрока, тј. спречавање. У Лев 11 заповеђено је, рецимо, да се не једу птице које су лешинари као и многе од нечистих животиња (за које се показало да садрже велику количину токсина). Свим Израиљцима, а нарочито свештеницима, било је забрањено да додирују тело покојника, јер се узрок смрти често није знао (да ли је била инфективна болест или нешто друго). Уколико се упокојио блиски члан породице, они који су га сахрањивали проводили су одређено време у карантину. Занимљив је податак да је традиционални и религиозни обичај целивања и купања покојника у Африци био један од главних разлога неконтролисаног ширења еболе током епидемије 2014-16. од које је умрло 11323 људи. Обично се мисли да, због многих заповести које се тичу греха (моралног расуђивања), Господ брине само за душевно здравље људи, али ови примери јасно сведоче да није тако, већ да се својим упутствима Он брине и за телесно здравље. Занимљиво је како у Светом Писму не постоји толико упадљиво подвајање између душе и тела и да је човек заиста сагледаван као јединствено биће у свим својим аспектима: душевном и телесном. У многим случајевима је јасно да када било који од ових аспеката човека болује, онај други такође бива погођен, тј. човек је рањен у својој свеукупности: можда би најправилније било рећи да је свака болест позната човеку истовремено психосоматска и соматопсихолошка. Да је Господ дао само заповести којима се човек чува само од греха као моралне категорије, без инструкција о болестима и заразама, прва већа епидемија збрисала би Израиљ и оставила историју спасења у неизвесности. На такву једну епидемију наилазимо већ у књизи након Левитске, Књизи бројева. У Бр 25 изабрани народ се налази улогорен у земљи Моавској на путу ка Обећаној земљи, а бројни Израиљци ту виде прилику да блудниче са женама из суседних насеобина (кћерима Моавским). Убрзо се у народу шири болест за коју текст сугерише да је пренесена полним путем и да од ње умире 24 хиљаде људи. Не можемо са сигурношћу рећи о којој болести је овде реч, али је у Лев 15 разматран случај човека који има „течење семена“ односно гонореју, те можемо закључити да су полне болести биле познате као високо заразне. Упркос Мојсијевом упозорењу, син једног кнеза уводи туђинку у шатор наочиглед свих као чин дрскости, али га у току полног чина заједно са женом копљем пробада ревносни Финес, унук Аронов. Уплашени од овакве казне, као и од Левита окупљених око Финеса, остали Израиљци престају да чине блуд са туђинкама и „погибија“ престаје. Овде је назначено да је епидемија последица греха. Ширење болести кроз грех блуда престало је тек строгим Финесовим приступом, док је Мојсије претходно немоћно посматрао шта се дешава (плакао на вратима Скиније). Тешка времена захтевала су тешке мере. Следећа у низу епидемија описана је Првој књизи Самуиловој 4-6. Филистејци који су након победе над Израиљем преотели Ковчег завета бивају затечени епидемијом. Она је означена јеврејском речју efalim и Даничић је преводи као епидемија „шуљева“ што је збуњујућ превод. Међутим, Филистеји праве златне фигуре у облику мишева и „отока“ какве имају, враћају Ковчег са тим поклонима што указује да се ради о некој инфективној болести попут мишје грознице или каквој другој цревној пошасти која узрокује акутну дијареју. Болест Филистејаца престаје када Ковчег стиже у кућу Авинадавову. Занимљив случај налазимо у описима опсаде Јерусалима из 702. године пре Христа у Другој књизи о царевима 18-19. Наиме, цар Језекија добија ултиматум асирског цара Сенахирима да преда град и становнике његове. Суочен са катастрофом, Језекија се вапајно моли Богу да свети Град спасе од најезде тада најопремљеније, најмасовније и најдисциплинованије армије на свету. Пророка Исаију Господ шаље да му каже да град неће пасти. У драматичној ноћи нестаје асирски логор са 185000 војника, а Библија то описује овако: „анђео Господњи поби у околу асирском 185 тисућа и кад усташе ујутру то све сами мртваци“. Каснији тумачи овај догађај интерпретирају као последицу високо заразне епидемије која је по Божијем промислу избила међу Асирцима. Имајући у виду лоше и нехигијенске услове војничких логора током опсаде сасвим је логичан овакав развој догађаја. Оно што је у овом случају занимљиво је следеће: овога пута епидемија је била спас за једне, а пропаст за друге. У каснијем, новозаветном, периоду долази до пренаглашавања односно изобличења изворних заповести које су чувале духовну и телесну чистоту Израиља. Многи су били изопштавани из заједнице због болести чији су симптоми деловали збуњујуће, а они који су били болесни поред те тегобе носили су и друштвену стигму. На ова изобличења Закона са Синаја на више места је указивао и Господ Исус Христос. Позната нам је приповест о крвоточивој жени из Лк 8, 45, која је по свему судећи боловала од болног и дугог менструалног крварења. Као таква, требало је да буде изопштена из заједнице, а онај ко је се дотакне био би означен као нечист. Ова несрећна жена се у гужви која се створила око Христа дотакла његовог скута, не његовог тела, и била је исцељена, а Господ наводи да „осети силу како изађе из њега“. Од Христа који је за многе имао статус учитеља (апостоли га често зову рави – рабин) обично би се очекивао укор за такав поступак, али он то не чини већ говори: „Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру“. Тиме бива поново примљена у заједницу. Слично томе, исцељене губавце Господ је послао да се покажу свештенику како би се поново интегрисали у заједницу не укидајући претходно наведени закон о карантину, него испуњавајући његову сврху (Лк 17, 12-20). Оно што Свето Писмо издваја од бројних античких извештаја о епидемијама јесте теолошко промишљање о разлозима болести. Међутим, Књига живота на ово питање не даје један и једнозначан одговор. Ствар постаје још комплекснија када се болест посматра на личном и на колективном плану. Многи се држе увреженог мишљења да је болест „казна за грех“ и ово схватање није неоправдано како и видимо из горе наведених библијских примера. Ово, међутим, није једини одговор на питање о разлозима болести. У нашем народу често чујемо да човек који је учинио неко злодело ближњем доживи несрећу или болест па се то објашњава оним „све се враћа“. Ово, међутим, није једини одговор на питање о разлозима болести. Навешћу још један старозаветни и један новозаветни пример другачијих одговора ово питање. Познат је пример Јова како после свих претходних несрећа бива погођен „злим приштем“ (Јов 2, 7-8) који је створио такве красте на телу да он „узе цријеп па се стругаше, и сјеђаше у пепелу.“ Кожни симптоми Јовове болести означавају се јеврејском речју šehin што би се данас најбоље одговарало богињама. Исте се помињу и као шеста пошаст египатска у Изл 8, 9-11, затим у Лев 13, 18 и Пнз 28, 27.35 као бубуљице по екстремитетима праћене повишеном температуром, а у Јововом случају праћене несаницом (7, 4), недостатком апетита и болом у стомаку (30, 27) и губитком телесне тежине (33, 21). На све ове муке Јовови пријатељи кажу да је он учинио неки грех због којег је болестан, а Јов упорно одговара да није скривио ништа. Заиста, и није. Јов призива Божији суд на себе да се докаже његова праведност и тврдоглаво тражи одговор зашто је болестан. Ако пажљиво више пута ишчитамо целу књигу, видећемо да Бог, када се на крају књиге обраћа Јову, заправо не открива зашто је болестан. Он му не каже да је допустио Сатанино кушање како би показао пример његове вере и праведности, него му саопштава како је стварао свет. Јов није био ту кад је Бог устројавао васиону, нити разуме читаву небеску и земаљску механику, па самим тим неке ствари једноставно не може да појми. Овај Божији одговор казује следеће: чак и када не знамо зашто смо болесни и када нам делује неправедно да ми болујемо (а многи доказани зликовци благују), треба да прихватимо вољу Божију иако је не схватамо. То је сваком заиста тешко, али зато се и молимо „да буде воља Твоја“. Објаснити порекло или узрок нечије болести најчешће олако изговореним „болест је плата за грех“ представља површно поједностављење којим се Бог поистовећује са „осветником“, с једне, и са Бићем које дела по принципу аутоматизма, с друге стране. Оно што је извесно, Бог ниједног тренутка није напустио Јова, нити се Јов разочарао и одбацио Бога, већ је његова вера ојачала. Поред овог старозаветног, расправу о разлозима болести налазимо и на страницама Јеванђеља по Јовану (9). Видевши слепога од рођења апостоли чврсто стоје у познатом старозаветном концепту: немају никакве сумње да је он болестан због греха, једина им је недоумица да ли је он сагрешио или његови родитељи. Насупрот томе, Господ на њихово питање руши једноставност примене овог концепта на све случајеве па каже: „ни он сагријеши ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“ (9, 3). Страдање које је слепи доживео кроз свој хендикеп било је припрема за оно што следи, за препознавање Христа као Месије, а не „плата за грех“. Тако се пробудила његова вера која му је променила живот па је у поновном сусрету са Христом у разговору рекао: „вјерујем, Господе! И поклони му се“ (9, 38). Дакле, уколико оболимо ми или наш ближњи, то се може видети и као прилика за дело Господње, за чудо исцељења или буђење вере, а не као просто прихватање болести као казне за грех и препуштање смрти. Коначно, долазимо до наше свакодневне ситуације. На друштвеним мрежама и преко порука се деле текстови који разлоге пандемије наших дана виде као казну за грешно човечанство које је дубоко затровано у својим међуљудским односима и заслепљено конзумеризмом који уништава богодаровану творевину. Овога пута је упадљиво да епидемија не погађа само неке – православне, католике, протестанте, муслимане, будисте, многобошце, него баш – све. Зато код неких ови знаци бивају тумачени као знаци времена док промишљање о разлозима болести носи апокалиптичне тонове. Као што знамо, никоме није дато да зна час Другог Христовог доласка, па се у нашем разумевању ових догађаја ни то не може сасвим одбацити као могућност. Међутим, исто тако ова епидемија може бити и прилика да се, како Христос каже, „јаве дела Божија.“ То не мора бити само чудо физичког исцељења од болести или просто чињеница недобијања заразе, иако може бити и то. То „дело Божије“ може бити и поновно откривање наших ближњих и зближавање са њима током карантинских дана. У доба када је завладала застрашујућа отуђеност можда је Божији промисао да поново ојача породицу, ону „домаћу цркву“? Зар и то не би било чудо достојно дивљења? Овом мишљењу сам лично најближи. Напослетку, шта год буде од свега овога у распону од пролазне пошасти коју ћемо до лета заборавити па до апокалиптичких догађаја из Откривења – све је воља Божија (иако се лоше ствари дешавају не зато што то Бог хоће, него зато што то допушта). Вољу Божију треба прихватити чак и онда када као Јов немамо јасан одговор зашто се све дешава и када је не разумемо. Као и за њега тада, једино нам је поуздање стих псалмопојца: „ако и прођем посред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном“ (Пс 23, 4). Свето Писмо о болестима и епидемијама TEOLOGIJA.NET У библијска времена човек је био погођен болестима и заразама много више него што је то данас случај, а бројна библијска места то описују и бележе. Недостатком основне... View full Странице
  8. Са благословом изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија и архијерејског намјесника будванског протојереја Бориса Радовића, у организацији цркве Свете Тројице у Старом граду Будви, настављени су видео часови вјеронауке за одрасле. Девети час вјеронауке за одрасле одржао је протојереј Слободан Лукић, парох будвански, на тему: “Свето предање и Свето писмо”. https://mitropolija.com/2021/07/19/otac-slobodan-lukic-sveto-predanje-i-sveto-pismo-video/
  9. Сутра, 4. августа, истиче рок који је Европска унија дала привременим институцијама самоуправе у Приштини да на основу Бриселског споразума заврше усвајање Статута Заједнице српских општина. Дан пред истек најновијег рока за обавезе Приштине у формирању Заједнице српских општина и на 1930. дан од када је Приштина потписом преузела ту обавезу, обистињују се и потврђују сва упозорења и сумње које сам исказивао све време. Приштина ни овог пута прстом неће мрднути како би формирала Заједницу српских општина. Драги Срби, молим вас да у вези са овим не предузимате ништа што би појединци међу Албанцима, или делу међународне заједнице, искористили као изговор за предузимање било каквих акција против вас. И баш због тога, у овим данима у нашој јужној покрајини, али и мањем делу међународне заједнице, гласно се чује реч и јасно види деловање оних који, уместо да извршавају преузете обавезе према Србији и Србима, овај период користе да у српски народ на Косову и Метохији, свакодневним претњама и организованим ширењем гласина, унесу немир и страх, прижељкујући панику, са циљем изазивања неповерења у државне институције Србије, стварања поделе међу политичким представницима Срба на КиМ и укупног слабљења наше позиције у осетљивој фази преговора. Драги суграђани, управо из ових разлога, нама је мир највећи интерес. Изазови који су пред нама захтевају од нас да будемо изнад раздора, манипулација и циљане кампање дезинформација. Зато вас молим и позивам да не наседате на било какве провокације, да на све евентуалне изазове реагујете мирно, цивилизовано и достојанствено, а ми ћемо бити предани томе да вам политичким методама обезбедимо сигурност и будућност на тим просторима. Србија је данас спремна да изврши своју обавезу према вама и заштити ваше животе и мир, ако то буде неопходно. Док сам на њеном челу, Србија неће дозволити организовано насиље над Србима и њиховим светињама, као ни њихов прогон. Нове "Олује" на Косову и Метохији неће бити. Мир за Србију и српски народ јесте највиша вредност, коју поред свега другог настојимо да заштитимо и кроз тешке разговоре које водимо са политичким представницима Албанаца и међународне заједнице. Осим нас, који смо томе искрено посвећени, очување мира у нашој јужној покрајини јесте и примарни задатак мисије КФОР и НАТО, од којих посебно очекујем и захтевам да мир заштите тако што ће спречити сваки евентуални покушај, било чији и под било каквим изговором, да заузму и од вас отму Хидроелектрану "Газиводе", трафостаницу "Валач" или било који други кључни објекат инфраструктуре од кога зависи ваш опстанак. Због ваше и будућности целе Србије наставићемо да се на искључиво миран начин залажемо за компромисно и свеобухватно решавање односа на Косову и Метохији, и нећемо стати све док за наш народ не обезбедимо у сваком погледу више него што имамо данас. Вама и вашим породицама од срца желим све најбоље. Александар Вучић, Председник Републике Србије Извор: Српска Православна Црква
  10. Председник Александар Вучић упутио је отворено писмо грађанима са Косова и Метохије. Док сам на њеном челу, Србија неће дозволити организовано насиље над Србима и њиховим светињама, као ни њихов прогон, навео је Вучић. Позива Србе да не наседају на провокације. Писмо преносимо интегрално: Поштовани грађани Косова и Метохије, Драги Срби, Сутра, 4. августа, истиче рок који је Европска унија дала привременим институцијама самоуправе у Приштини да на основу Бриселског споразума заврше усвајање Статута Заједнице српских општина. Дан пред истек најновијег рока за обавезе Приштине у формирању Заједнице српских општина и на 1930. дан од када је Приштина потписом преузела ту обавезу, обистињују се и потврђују сва упозорења и сумње које сам исказивао све време. Приштина ни овог пута прстом неће мрднути како би формирала Заједницу српских општина. Драги Срби, молим вас да у вези са овим не предузимате ништа што би појединци међу Албанцима, или делу међународне заједнице, искористили као изговор за предузимање било каквих акција против вас. И баш због тога, у овим данима у нашој јужној покрајини, али и мањем делу међународне заједнице, гласно се чује реч и јасно види деловање оних који, уместо да извршавају преузете обавезе према Србији и Србима, овај период користе да у српски народ на Косову и Метохији, свакодневним претњама и организованим ширењем гласина, унесу немир и страх, прижељкујући панику, са циљем изазивања неповерења у државне институције Србије, стварања поделе међу политичким представницима Срба на КиМ и укупног слабљења наше позиције у осетљивој фази преговора. Драги суграђани, управо из ових разлога, нама је мир највећи интерес. Изазови који су пред нама захтевају од нас да будемо изнад раздора, манипулација и циљане кампање дезинформација. Зато вас молим и позивам да не наседате на било какве провокације, да на све евентуалне изазове реагујете мирно, цивилизовано и достојанствено, а ми ћемо бити предани томе да вам политичким методама обезбедимо сигурност и будућност на тим просторима. Србија је данас спремна да изврши своју обавезу према вама и заштити ваше животе и мир, ако то буде неопходно. Док сам на њеном челу, Србија неће дозволити организовано насиље над Србима и њиховим светињама, као ни њихов прогон. Нове "Олује" на Косову и Метохији неће бити. Мир за Србију и српски народ јесте највиша вредност, коју поред свега другог настојимо да заштитимо и кроз тешке разговоре које водимо са политичким представницима Албанаца и међународне заједнице. Осим нас, који смо томе искрено посвећени, очување мира у нашој јужној покрајини јесте и примарни задатак мисије КФОР и НАТО, од којих посебно очекујем и захтевам да мир заштите тако што ће спречити сваки евентуални покушај, било чији и под било каквим изговором, да заузму и од вас отму Хидроелектрану "Газиводе", трафостаницу "Валач" или било који други кључни објекат инфраструктуре од кога зависи ваш опстанак. Због ваше и будућности целе Србије наставићемо да се на искључиво миран начин залажемо за компромисно и свеобухватно решавање односа на Косову и Метохији, и нећемо стати све док за наш народ не обезбедимо у сваком погледу више него што имамо данас. Вама и вашим породицама од срца желим све најбоље. Александар Вучић, Председник Републике Србије Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј упутио је 19. маја 2021. године писмо г. Џејку Саливану, саветнику Председника САД, у вези са прогоном Српске Православне Цркве и српског народа на Косову и Метохији. У писму се владика Иринеј посебно осврнуо на актуелне проблеме манастира Високи Дечани, подсетивши г. Саливана да се 19. маја ове године навршава пета годишњица од правоснажне одлуке највише судске инстанце те јужне српске покрајине којом се манастиру враћа отета земља. За све ово време, косовски Албанци отворено одбијају да спроведу одлуке својих судова и игноришу позиве међународних институција и дипломатских представника западних земаља на Косову и Метохији да без одлагања врате манастирску земљу. Владика је позвао г. Саливана да сагледа тренутну ситуацију на Косову и Метохији са становишта флагрантних кршења људских права и верских слобода Срба и позвао га да се заложи за повлачење подршке САД косовским властима због непрестаног прогона Српске Православне Цркве и српског народа. Извор: Епархија источноамеричка
  12. У недељу преподобног Григорија Паламе, 28. марта 2021. године, у свечаној дворани Светосавског дома при Световрачевском храму у Футогу, на позив Црквене општине футошке, а у оквиру великопосног циклуса предавањâ, катихета Бранислав Илић одржао је предавање на тему „Свето Писмо и Велики постˮ. Дирљивим речима хришћанске љубави предавача је представио и поздравио протонамесник Игор Игњатов, секретар Црквене општине Футог. У свом уводном слову катихета Школе за дизајн Богдан Шупут у Новом Саду истакао је важност Светог Писма као књиге Цркве. „Свето Писмо није само књига, Свето Писмо је живот, на шта нас подсећа и свети апостол и еванђелист Јован Богослов рекавши да су речи Светога Писма дух и живот (Јов. 6, 63). Свето Писмо је ваистину књига која се чита животом, односно праксом истинског хришћанског етоса”, истакао је катихета Бранислав. „У Библији је све јединствено, једно објашњава друго, прво се испуњава у другом, а друго и прво се налази у нечем трећем. Ако испадне нека карика – доживљај и смисао ће бити нарушени”, наведено је у излагању. Говорећи о свештеној вези Светога Писма и Великог поста предавач је посебну пажњу посветио старозаветним чтенијима која чине неизоставни део великопосних богослужења. Поред тога, катихета Бранислав Илић је подробно казивао о великом значају Псалтира рекавши да је то „књига равна тонском дијапазону који даје врло прецизан тон нашем духовном животу”. Излагање је крунисано примерима угодника Божјих који су били, ваистину, живо – ходеће Еванђеље, светитељи који су својим животом актуализовали речи светог апостола Павла који громогласно узвикује: „Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје!”(Фил. 4, 13). Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, Српска Православна Црквена општина футошка, организује предавање катихете Бранислава Илића на тему "Свето Писмо и Велики пост". Предавање ће бити одржано у недељу, 28. марта 2021. године, са почетком у 18:30 часова, у свечаној дворани Светосавског дома при Световрачевском храму у Футогу. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је писмо саучешћа предсједнику Републике Хрватске Зорану Милановићу поводом губитка људских живота у земљотресима, који су погодили Хрватску 28. и 29. децембра, у ком каже: Предсједнику Републике Хрватске Њ. Е. господину Зорану Милановићу Ваша Екселенцијо, уважени господинеПредсједниче! Дубоко сам ожалошћен вијешћу о разорном земљотресу у Хрватској, у коме је погинуло и пострадало дестак људи и причињена огромна штета градској инфраструктури. Изражавам искрено саучешће Вама, цијелом хрватском народу и становницима града Петрињe, који се нашао у епицентру природне катаклизме. Молим Вас да пренесете ријечи подршке сродницима и ближњима пострадалих, као и жеље за брзо оздрављење повријеђених, те за снагу и храброст спасиоцима, који продужавају потрагу за људима који су под рушевинама. Извор: Руска Православна Црква / Митрополија загребачко-љубљанска
  15. Поводом разорног земљотреса који је погодио Хрватску у уторак, 29. децембра, Митрополит волоколамски Иларион, Предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, упутио је писмо Митрополиту загребачко-љубљанском Порфирију у комe каже: Ваше Високопреосвештенство, драги владико, Са болом у срцу сазнао сам за разорни земљотрес у Хрватској, који је био узрок људских жртава и оштећења православних храмова. Господ Исус Христос, који је васкрсење и живот (Јн. 11, 25), нека пошаље утјеху сродницима и ближњима оних, чије је животе однијела стихијска несрећа, а повријеђенима нека дарује брзо исцјељење. Са своје стране ради смо пружити помоћ у обнављању храмова и парохијских домова Српске Православне Цркве, који су пострадали у земљотресу. С љубављу у Господу, Предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, Митрополит волоколамски Иларион Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  16. 14. децембра 2020. године Његово блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије примио је писмо од Пољске православне Цркве у којем се изражава брига за јединство православља у савременом свету. Информативно-просветнo одељење Украјинске православне Цркве Московског патријархата објављује документ у целости. Пољска православна црква, узнемирена поделама православног јединства које изазивају саблазан, обраћа се свим православним хришћанима следећим јеванђелским позивом: „Нема више Јеврејина ни Грка, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви једно у Христу Исусу“ (Гал 3, 28). Ове речи Светог pисма сведоче да за Христа и wегово учење не постоје границе. Ово је чињеница и норма за православну духовну мисију, што значи да границе онако како их разумевају људи овде не могу играти суштинску улогу. За људе православне вере најважније је ширење учења Христа распетог и васкрслог. Само у њему и кроз њега свет прима спасење. Људски однос према географским границама овде није ни од каквог значаја. Мисија проповедања истине о спасењу у Христу представља дужност свих православних хришћана, почев од патријараха, митрополита и епископа, преко свештеника и монаха, па све до обичних верника. Сви имамо одговорност да проповедамо ову истину. И зато од наше усрдности зависи спасење како нас самих, тако и других. Сваки верник у свом животу највише од свега жели спасење и вечни живот. Тим путем су ишли и наши преци: апостоли, мученици, исповедници и подвижници. Управо захваљујући њиховој мисији православље сада постоји на Истоку и Западу, на Северу и Југу. Постојеће административне границе држава не смеју да нарушавају мисију Свете Цркве и њено јединство. Заиста, у Цркви нема Грка, Јеврејина, Словена, Румуна, Немца, Етиопљанина нити других народа. Сви смо ми Христови. Апостол Павле нас у то уверава речима: „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа, да сви исто говорите и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли“ (1Кор 1, 10). Зар нам ове речи данас ништа не значе? Подела коју доживљава савремено православље не води ширењу Христовог учења које проповеда света, саборна и апостолска Црква, него све већој саблазни. Наравно, имамо ми о чему да поразмислимо, али то је могуће само у духу љубави и јединства у Христу. Ако ми не изађемо на крај са овом привременом поделом, то ће учинити будуће генерације. Али, шта ће они моћи да науче о нас и шта ће о нама писати? Свети апостоли Ћирило и Методије донели су Христово учење свете православне Цркве у Велику Моравску, а затим Чесима, Висланима, Пољанима и другим народима и племенима. Оно се одатле проширило међу Леђанима и Русинима. Све се то дешавало на територији савремене пољске државе. Крштење Кијевске Русије догодило се знатно касније. Има ли ова хронологија било какав значај када је реч о нашем спасењу захваљујући тој мисији? У светлу ових историјских чињеница, савремене међуцрквене несугласице и покушаји истеривања сопствене правде нису од суштинске важности. Заиста, у данашњем друштву које разарају поделе најважније је да ми и даље останемо ученици и деца једне свете, саборне и апостолске Цркве – мистичног тела Христовог. Чисто људске слабости и наше амбиције у том погледу међу нама не би требало да имају значај. Примат части и поштовања према првом међу нама, као и његово место „анђела“ дотичне Цркве (једна од титула константинопољског патријарха – прим. прев.), обликовала је историја. Међутим, овај процес је био заснован на јеванђелској проповеди о љубави већег према мањем. На крају крајева, примат у Цркви се састоји у служењу слабима, по Христовим речима: „Ко жели да буде први, нека буде последњи од свих и слуга свима“ (Мк 9, 35). Ове речи су упућене сваком вернику, био он свештенослужитељ или лаик. У овој тешкој ситуацији први ће бити онај који пружи руку помирења и тиме помогне да се подела превазиђе. Наравно, историја је одредила административне границе појединих народа. Не губимо оно што имамо! Немојмо кршити вољу и установе наших предака! Ујединимо се око Божанствене Литургије и не трошимо духовну енергију на ствари које су од споредног значаја за наше спасење! Данас непријатељ људског рода, ђаво, чини све што може да доведе до кварења православних хришћана и њихове Цркве. Њему највише смета јединство изражено у заједничкој литургијској молитви. Немојмо му помагати у његовим нечасним намерама, већ се одупремо искушењу подела. То од нас очекују Бог, свето православље, историја и сутрашњица наше Цркве. Ово обраћање је плачни глас многострадалне Пољске православне Цркве, позив свима нама да се уразумимо пред негативним црквеним појавама у савременом православљу. Господе, благослови своју Цркву и помози нам да превазиђемо искушења која нас муче. Господе, утврди свету православну веру, веру православних хришћана, у векове векова! У име Светог архијерејског сабора Пољске аутокефалне православне Цркве Председавајући + Сава Митрополит варшавски и све Пољске Са руског за Поуке.орг Иван и Јелена Недић извор: Польська Православна Церква направила лист Предстоятелю УПЦ, в якому виражається турбота про єдність Православ'я в сучасному світі (рос) - Українська Православна Церква NEWS.CHURCH.UA УПЦ, новости УПЦ, Митрополит Онуфрий, Православие
  17. На почетку овогодишњег Божићног поста осећамо архипастирску обавезу и потребу да вам се очински обратимо и подсетимо на значај свих ових недеља које су пред нама, а у којима ћемо се молитвено припремати за сусрет са Богомладенцем Христом у радосном празнику Рођења Његовог. Ове године, у Божићни пост улазимо у нимало лаким околностима, нарочито обележеним пандемијом корона-вируса. Са великим болом и забринутошћу видимо да је, како код нас тако и свуда у свету, здравствена ситуација сваким даном све тежа и дубоко састрадавамо са свим оболелим, који овај благословени период поста дочекују у болницама или изоловани у својим домовима. Посебно се молитвено сећамо наших храбрих лекара и медицинског особља, који даноноћно брину о нашем здрављу, и тиме неретко жртвују и своје сопствене животе, здравље, снагу и породичне обавезе да би извршили своју људску дужност и нашли се на помоћи свима који пате и страдају. Време поста увек је било време појачаног труда у нашем христочежњивом животу. Света Црква је увела праксу редовних постова, да би нас што боље припремила за сусрет са великим празницима. Али, често Црква благосиља и постове у време разних невоља и страдања, као израз нашег личног и свенародног покајања и дубљег посвећивања наше душе и тела Христу Господу, једином истинском спаситељу и исцелитељу. Бројни су примери у историји наше Цркве, али и у Старом Завету, када је покајање, изражено постом, доприносило престанку или ублажавању страдања, оздрављењу и помоћи Божијој. Бог Човекољубац увек је ту да нам помогне. Али ми, често својом занесеношћу пролазним стварима овог света и века, затварамо своје срце да његова благодат огреје дубину нашег бића и учини нас способним да примимо тај дар љубави и силе Божије, која се непрестано излива дејством Духа Светога, на васцелу твар. Поред свакодневног молитвеног живота и уздржања од поједине врсте хране, по правилима наше Цркве, не смемо да заборавимо да је пост пре свега време дубље посвећености нашим ближњима, посебно онима који су у невољи. Наћи се при руци онима који пате и страдају, у оквирима наших могућности, благословен је принос Господу. То нас стално учи да састрадавамо једни другима и да љубав према Богу потврђујемо сваког дана љубављу према ближњима. Посебно бисмо, у овом контексту, поменули одговорност једних за друге. Наша вера у Бога није празноверје, нека лична одважност без обзира како ће се она одразити на друге, већ се она увек мери човекољубљем и бригом за наше ближње, посебно оне слабије, старије и немоћне. „Све ми је дозвољено, али није ми све на корист“, учи нас Апостол Павле. Зато у овим околностима распрострањене пандемије, одговорно понашање је веома важан израз нашег поста и служења Богу, јер чувајући себе, ми чувамо и ближње са којима живимо. Као што, по речима Христовим, нема веће љубави него да неко положи живот свој за ближње, с правом можемо закључити да нема већег греха него, не дао Бог, да неко својом несмотреношћу и неодговорношћу угрози живот ближњег и понесе његово страдање. Не смемо никако дозволити да нечији живот довека носимо на својој души. Зато, у ове благословене, али истовремено и тешке дане, када полако пловимо узбурканим морем свакодневног живота, испуњеног бригама и невољама, ка тихој луци празника Рођења Спаситеља Христа, позивамо све вас, драга наша браћо и сестре, да заједнички, свако по својим могућностима, умножимо своје трудове у молитви и посту, у бризи за ближње, старе и болесне, у одговорности да никога не угрозимо својом дрскошћу и слободом, као и спремношћу да се уздржимо од свега што другоме може нанети бол, патњу и страдање. Наше уздржање од хране треба да буде повезано са милосрђем, као што су то древни хришћани увек чинили; ревновање за истину и правду, разблажено љубављу и трпљењем; да носимо слабости једни других, гледајући у ближњем сам лик Спаситеља Христа, који нас је по својој неизмерној љубави све привео у постојање и удостојио чудесног дара живота. Бог да вас све укрепи у овом подвигу поста и молитве, да бисмо радосне божићне празнике дочекали и прославили у миру, здрављу и радости. Ако нам околности буду налагале, треба у свему да будемо и скромни, као што је и сам Христос смирено и у тишини дошао у овај свет, родивши се у витлејемској пећини. Никада не треба да заборавимо да Бог од нас не тражи славу и част, као што то чине моћници овога света, већ првенствено тражи срце чисто, скрушено и отворено. Он се сам прославио у нама и поделио је са нама све своје богате духовне дарове. Бог вас све благословио и свако добро вам даровао! Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом, Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски, ТЕОДОСИЈЕ Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  18. Уважени господине предсједниче, моја потпуна изузетост из политичког живота у Србији одвојила ме од чак свепознатих информација о изборним процесу који се у скорије вријеме одиграо, али ме је чак кратко укључење у информативне емисије у Српској обавијестило о Вашем изборном успјеху. Имам своје мишљење о декадентности друштвеног система у српским земљама - у Србији и Српској и оној Црној Гори у којој је српство само по себи кривица - па и о легитимности политичког система. Али, ма шта ја о њему мислио, остаје чињеница да другог друштвеног и политичког система нема и да - било да сте добили или сте приграбили апсолутну моћ и одговорност, то Вашу улогу у будућности не чини ни мало мањом или релативнијом. Дакле: по изборном резултату, по усмјерености и приватизованости власти, по заступљености у медијима, по свему и свачеми, тренутно сте Ви једини чинилац политичког и друштвеног живота Србије. Зато сматрам својом људском, хришћанском, православном, српском, свештеничком дужношћу да Вам скренем пажњу да немате право да коначно ријешите статус АП Косово и Метохија било каквим рјешењем које би поништило Косовским завјет у коме су уткани вјековни уздаси српског народа, у коме су жртве у вијековима ропства, у балканским и свјетским ратовима, немате право да погазите важећиустав Србије, вјековно опредјељење српског народа, немате право да згазите сваку литургију коју смо служили од те у Самодрежи 1389 до дана данашњег. Моћ коју имате обавезује Вас. Са великом моћи - то зна чак и нововјековна популарна култура, али и хришћанска мисао вијекова - долази и велика одговорност а са апсолутном моћи долази и апсолутна одговорност. Ви сте добили апсолутну моћ и сад је небитно да ли сте је жељели. Српски народ је постајао народ вијековима. Постaјао је народ кроз прихватање Христа Богочовјека. Постајао је и даље народ, када су га Кирило и Методије родили у његовом језику, Постајао је народ кроз своје државе. Ако нисте упознати - погледајте границе Србије у 8.и 9. вијеку. Вијдећете да су и прије наших светородних Немањића наше државе биле и Дукља и Зета и да се Србија и тада простирала са обје стране Дрине. Кроз вијекове прије Косова ми смо се уздиздали у Христу, кроз више држава и династија. Кроз Зету, Босну и Рашку. И када смо коначно саградили једну од наших по дометима најважнијих држава и када је дошао час да је 1389.бранимо, ми смо се сви - и Влатко Вуковић и Св. кнез Лазар и Обилић нашли на Косову пољу. Да кажемо најважнију ствар на свијету: да човјек који изгуби Отачаство као Смисао, губи смисао свог отачаства, а самим тим постаје неразлучан од животињa. Како тада - тако и данас. Рекли смо коначно оно што сваки човјек мора да каже: једино важније од овдашњег живота јесте смисао живота. Јесте Живот са великим "ж". Како тада, тако и данас. Ми смо издржали вијекове знајући то. Кажу да много читате. Читајте Радована Самарџића, ако не већ Владику Николаја или нашу јуначку поезију. Читајте Његоша. Можда сте и прочитали. Али смислотвореће књиге се не читају него удишу. Удишите их. Живите њима. Чекају Вас, рекоше ми данас, битни преговори. Не заборавите оно што овдје удахнете. Пред Вама су историјске одлуке. Немојте да Вас збуне они који Вам тапшу по раменима: Тапшу Вам не зато што воле Вас или Србију, већ зато што воле привилегије које им омогућавате и представљате. Ви не смијете издати Косово. Не смијете потписати "правно обавезујући споразум". Ви можете узети на себе само издају. И ништа друго. Ништа дуго Вам се тренутно не нуди. Знамо да Вам се не нуди. Зато ни не прихватајте. Ако су Вам на столу само издаја и притисак, изаберите притисак. Он ће бити наш, заједнички. Издаја - само Ваша. Да ли је то заиста оно што желите да уземете на себе - да Вас памте као издајника? Многи могу да Вам кажу да је ово само једно мишљење. Обавјештајне службе ће се повиновати Вашим жељама. Странка и држава хоће. Можда и неки моји Оци и браћа. Али вијекови прије Вас и вијекови послије Вас вас гледају. Ваша и наша дјеца неће памтити привилегије које су сахрањене у земљу са животима који немају смисао. Неће се нико сјећати ниједног трактора, ниједног мерцедеса. Ничега. Ако издржите - историја ће Вас се сјећати као некога ко је још једном рекао "не" компромису који стоји испред сваког Србина од како је свијета - да мијења душу за земљу. Ако кажете "да", историја ће Вас запамтити као сваког Србина који је проминеио душу за земљу - па макар и као земљопосједник био успјешан. На Вама је. Немојте да Вас подршка на изборима завара. Избори се пројектују и одржавају тренутно расположење. Ви сједите на мјесту из којег Вас и уназад и унапријед гледају вијекови. С поштовањем, Дарко Ристов Ђого свештеник р.ѕ. Дао Бог да све ово једном буде само сјећање на времена када смо сви заједно бринули једну бригу. Цјелокупни блато којим ће ме гађати да би Вама угодили, било из емотивне некритичке привржености, било из потребе да се додворе, ја прихватам као моју цијену тога да будем човјек, хришћанин, православни Србин, свештеник, отац моје дјеце. Желим Вам добро и као човјеку кога се сјећам са почетка рата на Палама, када сте дошли да помогнете моме оцу. https://www.facebook.com/1099674145/posts/10221316512517872/?app=fbl View full Странице
  19. У „новозаветном добу“ постојао је Стари завет, док је Нови завет био у процесау настанка. Уколико се вратимо у старозаветно време, нашли бисмо се без Библије у правом смислу речи, те бисмо имали књигу у процесу развоја, која није у стању да изврши утицај на било шта ван ње. У познијим временима Библија је постала заокружена и потпуна јединица, вршећи утицај као завршено дело ауторитативне књижевности. Међутим, у новозаветном добу можемо, с једне стране, пратити почетке новозаветних књига у неписаним традицијама које су им претходиле, а с друге, пратити утицај већ заокруженог Старога завета. Из тог разлога морамо објединити ове две теме и проучавати начин на који је Стари завет утицао на развој новозаветне традиције и књижевности. Сви хришћани се слажу у томе да је новозаветно доба у време Библије вршило креативан утицај на живот људи и жена, и на живот Цркве, пуштајући из себе свеже залихе енергије и схватања, слично вулкану који повремено избија изливајући ватрене реке лаве. Данас смо у прилици да проучавамо теолошке процесе којима је тај вулкан настао. Можда ћемо проучити настанак стена које су одредиле гејзер који видимо пред собом, и уз то сазнамо нешто о томе како се спољни изглед односио према невидљивом извору топлоте и енергије. Овиме желим рећи да наше проучавање утицаја заокружене старозаветне традиције може помоћи при објашњењу ове друге, и тај однос обеју према Богу и његовим чиновима у којима се садржи њихов ауторитет и животворна сила. Стари завет није само у хришћанским круговима извршио формирајући и креативан утицај у новозаветном добу. На првом месту, Црква је сачињавала само једну међу неколико група у јудејству, од којих је свака гледала на Стари завет као на своју свештену и ауторитативну књижевност. Све су оне биле свесно зависне од њега и све су узимале на себе задатак да га тумаче у светлу својих сопствених схватања и околности. Темељито проучавање Библије у новозаветном времену морало би обрадити сва ова тумачења као и хришћанско тумачење, и премда нам време не допушта да изложимо шири поглед, наше разматрање почетака Новога завета у светлу утицаја Старога завета на њега било би осиромашено уколико не бисмо га ипак изложили. Можда је најједноставније поље, а најбоље је да се с њиме отпочне, поље александријског јудејства. Не у смислу да у њему нема високопарности и темељитости, на пример, у Филоновом тумачењу Старога завета; напротив. Међутим, метод с којим овај философ ради, и његов мотив, оба су релативно јасни. Човек чији је скоро сав књижевни опус посвећен тумачењу Старога завета, може се без даљег узети да се бавио првенствено смислом и утицајем Старога завета. Филон се може сматрати лошим и непредвидивим егзегетом, али то не мења ствар. Филоново тумачење је имало за циљ да свом народу препоручи оно што је сматрао да је библијска вера, а његов метод је био излагање извора ове вере, самог Светога писма. Ово тумачење и овај метод били су скоро неизбежни код човека васпитаног у александријском јудејству. Немогуће је порећи да је јеврејска заједница у Александрији била изложена моћним утицајима јелинистичког света, али је ова истина била понекад пренаглашавана на штету оног другог, исто тако важног – истине да су александријски Јевреји били толико добри познаваоци Библије као било који њихови земљаци. На ову истину подсећа Септуагинта, први велики превод који је александријска традиција веома ценила. Сам Филон је био одани Јеврејин, што из његових списа не треба доказивати, јер је потврђено очигледно његовом готовошћу да у име своје сабраће Јевреја метне главу у лављу чељуст кад је био на челу депутације пред царем Гајом. Готовост на мучеништво није доказ правоверности, али је савим добар знак лојалности и искрености. Као доброг Јеврејина Филона су плашиле паганске религије, те је желео да проповеда религију свога народа. Излажући је, одлучно се држао библијског обрасца, и велике делове Петокњижја тумачио је стих по стих. Оваквим радом Филон нам се представља као Јеврејин и као проучавалац и тумач Старога завета. Нема потребе порицати да је био истовремено грађанин јелинистичког света, у потпуности упознат са суштином и начином изражавања мисли тога света. Добро је познато да му је пошло за руком да у Старом завету пронађе платонизам, стоицизам и новопитагорејство, за које Мојсије и пророци сигурно нису знали, што је постигао алегоријском методом, чија примена се понекад чини потпуно неодговорном: из текста ишчитава мисли које је претходно усадио у њега. Међутим, његов мотив никад није био свесно исфалсификован, већ је био мисионарске природе. Будући уверен да је јудејство истинска и апсолутно важећа религија, а и да има много истине у ономе што је прочитао у грчкој философији, било је неизбежно да ће препоручивати своју религију приказујући је средствима која су задовољавала његово убеђење и интелигенцију – било да задовољавају или не наша убеђења – да је та религија антиципирала и превазилазила све друге изворе мудрости. Филон је хтео да реинтерпретира Стари завет у светлу јелинистичког миљеа у којем је живео, и из овог разлога биће од значаја за проучаваоце Новога завета, јер су се новозаветни писци такође трудили да старозаветну веру препоруче том јелинистичком свету. Но много важнији за нашу сврху је податак да мада су Филон, с једне стране, и апостоли Павле и Јован и други новозаветни писци, с друге, сви заједно реинтерпретирали Стари завет, Филон није дао оно што зовемо Нови завет који би био на равни са Старим заветом, док су апостоли то учинили. Разлог је јасан. Филон може само депотенцирати Стари завет, он може уклонити тешкоће (какве су очигледни антропоморфизми) и изнети на светло дана скривену истину и скривену лепоту; али не може да поново захвати онај креативни живот који је произнео Закон и Пророке. У најбољем случају, може да традира Стари завет као да је из друге руке; можда углађеније, не може животније и делотворније. Недостаје му динамика новозаветног божанског чина какав су новозаветни писци веровали да поседују и о њему сведоче. За Филона се може рећи (можда погрешно) да је био више јелиниста неголи библиста; рабини се никако не би могли тако окарактерисати. Мишна, Талмуд и Мидраши били су прожети Старим заветом и без њега не би могли постојати. Тачно је да и у њима срећемо егзегезу која се слабо позива на текст, али се не може довести у питање рабинска искрена намера да Старим заветом определе не само своје списе, него и своје животе. Традиционално учење којим је јудејство очувало, развило и надаље предавало Стари завет може се поделити у два дела. Халака је представљала подробну примену старозаветног Закона на променљиве околности у којима су живели читаоци Старога завета. Ове околности су биле делимично спољне, а старозаветни Закон је неизбежно постао далеко сложенији кад су његове уредбе и установе, које су имале порекло у релативно једноставном и неразвијеном економском, сеоском друштву, биле примењене на животне услове у урбаном друштву, где је живот и његово уређење био много сложенији и напреднији. Ове променљиве околности биле су и унутарње природе, јер су људи почели да гледају на многе ствари у новом светлу; на пример, закон освете, lex talionis, знатно је модификован, па су се уместо „око за око“ људи задовољавали новчаном накнадом. У многим прописима Халаке рабини су провели ову прогресивну примену и прилагођавање записаног Закона животним околностима. Другим начином тумачења Старога завета бави се Хагада. За ову реч тешко је наћи дефиницију. Хагада није производ стручног тумачења Старога завета, већ је у суштини популарни наратив, популарна проповед. Старозаветне библијске приповести се причају и препричавају и за све то време улепшавају се приповедањем, њима се додају нове приче, неке истинске, неке легендарне, неке делимично истините и делимично легендарне. Све ово чини се како би се наглашавало морално понашање људи – верско, етичко, а понекад политичко и националистичко. Данас се све више прихвата мишљење да рабини уопште нису били ван додира с грчком светом, но ван питања је да је укупни учинак обе халачке и хагадске традиције био да створе оно што би се могло скоро окарактерисати као имагинарни свет у којем је Стари завет и даље живео, свет који наставља да постоји са Старим заветом. Постоји блиска сличност између рабинског коришћења Старога завета и његовог коришћења у Новом завету. Наиме, налазе се заједничке формуле цитирања, заједнички егзегетски методи и заједнички егзегетски резултати. Ове сличности се виде на први погледи, и сваки компетентан истраживач може их открити. Исто тако лако је открити фундаменталну разлику између рабинâ и апостолâ, а она је у убеђењу ових других да је Месија дошао у лицу Исуса Христа Назарећанина. Но, наш задатак је да копамо дубље, ако можемо, и опажамо разлике између оне врсте књижевности коју је изнедрио рабински покрет и књижевности коју су створили хришћански кругови. На рабинској страни, нови материјал који је пратио и тумачио Стари завет, одн. Халака и Хагада, добио је вид предања, које је, како је истицано, довођено у везу са самим Мојсијем. Класични став о овом предању је у Аботу 1,1: Мојсије је примио Закон на Синају и предао га Исусу Навину, а он старешинама, а старешине Пророцима, да би га Пророци предали људима Велике синагоге. Овде се под „Законом“ мисли на Усмени закон – предање. На гори Синају Мојсије је примио два закона: писани и усмени. Овај други закон је хиљадама година важио заједно с оним првим, пошто има исто порекло и исти ауторитет. Ово није веровање које историја може прихватити, мада је важно разумети значај овога. Сам Стари завет је био ауторитативан, али његов ауторитет почива у његовом пореклу, а не у готовој примени на садашње време. Обожаван, поштован и вољен, ипак није био довољан сам за себе и могао је бити делотворан једино путем тумачења предањем. Но, ово предање се могло користити у ову сврху једино ако би било ауторитативно; а једини начин на који би му рабини могли дати ауторитет био је да се оно сведе на исто порекло као и писаног Закона који је оно тумачило и примењивало у животу. Гора Синај је била један и исти извор истине и ауторитета. Мало касније дознаћемо да се и садржина Новога завета може описати у смислу предања, предања које не само што износи скривену истину Старога завета, него и своје порекло узима из садашњости. Није само гора Синај креативан моменат у историји. „Примио сам, каже св. Павле, од Господа“ (1 Кор 11,23). Рабини би могли говорити о повлачењу Светога Духа и престанку пророштва; међутим, апостоли не би тако рекли. Наспрам онога што им је било речено у старо време, сада одзвања нешто ново: „Али ја вам кажем“ – нешто што уопште не потире, него испуњава старо. Новозаветно предање није тек сенка записаног старозаветног предања, него је нова творевина. Ако бисмо употребили трећи пример по питању места Старога завета у нехришћанском јудејству, можемо се окренути Кумрану и свицима с Мртвог мора. И док се много шта може доводити у питање, не може се довести у питање да је Кумранска заједница своја правила заснивала на Светом писму. Међу рукописима пронађеним у пећинама, рукописи с књигама Старога завета имају првенствено место. Без сумње, те књиге су биле од суштинског значаја за живот ове Заједнице. Поред старозаветних рукописа пронађени су и богослужбени списи (од којих истичемо Псалтир); апокалиптички материјал; законски зборници (одн. нарочита Халака, која има пред собом рабинско схватање старозаветног Закона; тумачења старозаветних књига, од којих је најзапаженији коментар на Авакумову књигу. Сасвим је умесно упоредити кумранску егзегезу с Филоновом. И једна и друга полазе од очигледног високог уважавања текста Старога завета, но њихови методи и резултати умногоме су се разилазили. За Филона је својствено да генералише по оном прочитаном. Неки историјски исказ њему постаје полазиште за морална и аналошка извођења закључака о универзалној примени. Тако, то што је Аврам примио три анђела подстиче Филона да хвалише врлину гостољубља, а затим да покаже да је гостољубље тек узгредни плод веће врлине, побожности. Не упуштајући се у буквално тумачење (та тис ритис аподосеос), он жели да алегорише ту Тројицу (анђела), и да у њима види Бога у његовом јединственом самопостојању, окруженог пратећим Силама, владалачким и стваралачким, по којима је познат. И тако даље – јер Филон има много чега да каже. Коментар или Пешер на књигу пророка Авакума иде у супротном смеру. Занемаривши оно што је генерално, он иде према појединостима, и испуњење Аврамових речи налази у недавним догађајима. На пример, овакво је тумачење Авакума 2,4-6: „’Али праведник ће од вере живети.’ Ово значи, сви извршиоци Закона у Јудином дому, које ће Бог избавити од предстојеће осуде због њиховог залагања и вере у Учитеља праведности. Штавише, богатство је варљиво, надмени човек, и неће остати. Његова грамзивост је пространа као Шеол; и он као смрт никад нема довољно. Њему су страни сви народи (незнабожачки) и к њему су окупљена сва племена. Неће ли сви они бити узети у причу и у загонетке, и рећи: ‘Тешко оном ко умножава што није његово! Колико дуго ће трпати на се густо блато?’ Ово значи да је то зли свештеник који је добио име према истини кад је први пут преузео дужност; али кад је почео да влада у Израиљу, његово срце се надимало, и он је заборавио Бога и издао уредбе ради богаћења. Он је опљачкао и прикупио богатство људи насиља који су се бунили против Бога. Узео је богатство људи, прибравши самог себе безакоњу и кривици: и путеве одвратности чинио је, у свој нечистоти прљавштине.“ У кумранским рукописима, за разлику од Филона, значај старозаветних речи налази се у њиховом испуњењу у недавним догађајима. Ово значи да у својој егзегези кумрански рукописи стоје многе ближе Новом завету од Филона, јер су и новозаветни писци веровали да су посведочавали испуњење Старога завета, а да је процес стваралачког испуњења такав да Нови завет изводи из Старог. Отуда је неопходно упоредити сва схватања испуњења, новозавено схватање и кумранско схватање. Ова два круга имају заједничку везу у томе да су се у њихово време испунила извесна пороштва која су мање-више неодређено предсказана; односно, извесни садржаји које су пророци предсказали мање-више прикривеним језиком, сада су и остварени. Међутим, испуњења нађена код кумранског писца, без обзира на значај такве личности какав је Учитељ праведности, немају тачку фокуса која би им дала јединство и кохерентност. Ова тачка фокуса се чека да дође; главни сукоб између „синова светлости и синова таме“ још увек је, у време писања, у будућности. Нови завет такође гледа у будућност да би се потпуно испунило оно што су пророци предсказали; но, сав процес испуњења уредсређен је на јединствену личност већ познату у историји, на Иуса Христа. Оно што је испуњено, испуњено је у Њему (или бар у вези с Њим); а оно што тек треба да буде испуњено, биће испуњено у Њему (или бар у вези с Њим). Штавише, у његовом животу, смрти и васкрсењу већ се збио догађај толико огроман да се остатак историје може сматрати њеним продужетком и разрадом. До сада смо разматрали три поља јудејства, где је у сваком Стари завет играо централну и формативну улогу. Свако од њих представља паралеле у поређењу с Новим заветом, но ниједно од њих није потпуно. Код Филона и александријског јудејства можемо запазити мисионарско настојање да се нејеврејском свету изложи јеврејска вера укорењена у Старом завету, а истовремено да се Стари завет реинтерпретира у светлу нових образаца мишљења и опита. Оно што је недостајало јесте позитиван и креативан подстрек да се јединственост и животворност подаре том мисионарском настојању и реинтерпретацији. У циљу тумачења и примењивања Старог завета рабини су црпели из предања које је, како су веровали, упоредо пратило Стари завет и тумачило га из истог извора, црпећи свој ауторитет не из садашњег надахнућа, него из древне прошлости у којој је ауторитет једино почивао. Међутим, новозавети писци су били свесни садашњег ауторитета као извора њихове проповеди и учења. Кумрански писци су на неки начин били ближи Новоме завету неголи Филон и рабини, али и ту се могу разоткрити разлике. Тамо где су кумрански писци још увек на ивици ишчекивања и надања, новозаветни су у стању да завире у оно што им је Бог већ учинио кад је у потпуности испунио своје обећање. И сличности и разлике које смо опазили, терају нас да се запитамо: какав је био однос Новога завета према Старом? У начелу се не упуштамо у почетке новозавених књига; занима нас она посебна улога Старога завета при њиховом писању. Једноставно, не прикупљамо и не алазирамо старозаветне цитате који се јављају у Новом завету и не реконструишемо оно што се зове „Библија ране Цркве“ (овај израз је први употребио C.A. Dodd, According to the Scriptures, 1952, што је изванредно дело о употреби Старога завета у Новом); нас занима креативни међуоднос пророка и апостола који је породио нови књижевни опус, који би могао заузети место поред старог, не једнак тек по светости и ауторитету, него једнак по снази и животворности. Веома важан задатак за проучаваоца Новога завета јесте како да продре кроз књижевне облике списа које изучава до божанског догађаја који их је произвео; да преко људских речи ослушне Реч Божју, да испита (ако смем употребити метафору коју сам употребио на почетку овог рада) катаклизмичку плиму коју је изазвао вулкан ерупцијом коју називамо Нови завет. Уовој плими је Стари завет несумњиво играо своју улогу; на нама је да изнађемо која је та његова улога. Није то била старозаветна првенствена улога; не смемо придати претерани значај овом питању. Има делова Новога завета који скоро у потпуности не садрже указања на Стари завет (на пример, Јованове посланице садрже само једну дискретну алузију на Стари завет). Тачно је да је у питању нешто више до директно цитирање; па и кад не цитирају, новозаветни писци често користе језик који су дали преводиоци Старога завета на грчки језик. Па ипак, Стари завет није никад првенствени чинилац у Новоме, који стално гледа уназад у њега, и указује, али не у Стари завет, него на личност и догађај Исуса Христа. Он посматра како Стари завет пружа руку и притом указује на исти циљ, али то је центар, Исус Христос, распети и васкрсли, који једини има првенствени значај. По овом питању Нови завет говори једним гласом. „Јудејци ишту знаке и Јелини траже мудрост, а ми проповедамо Христа распетога“ (1 Кор 1,22-23). „Бога нико није видео никад; јединородни Син који је у наручју Оца, Он га објави“ (Јн 1,18). „Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове последње дане говорио је нама преко Сина“ (Јев 1,1-2). Како се онда сведочење Старога завета односи према сведочењу Новога завета? Метафора из последњег цитата може пружити неке путоказе који упућују у исто село, један са севера, други с југа; и била би истина у метафори, јер Стари завет из прошлости указује на будући догађај, а Нови завет гледа уназад на исти догађај као да је он сам у прошлости. Но, Стари и Нови завет су много блискији него што је ово; можда би било боље занемарити њихов хронолошки однос и представити их као путоказе како стоје на истој страни села на које указују, од којих је један ближи селу и, такорећи, онај удаљенији путоказ преузима у себе. Међутим, немогуће је разматрати однос Старога и Новога завета даље овим општим исказима. Теорије и метафоре су без вредности уколико се не осврћемо на чињенице. Део Новога завета који стоји у најјаснијем односу са историјским делом Исуса Христа јесте онај који зовемо синоптичка јевађеља. Књиге које носе имена Матеја, Марка и Луке желе да изложе приповест о речима и делима Исусовим и из овог разлога имају посебан значај за нашу сврху. Не може се рећи да синоптичка јевађеља занемарују Стари завет. Она се често позивају на старозаветне приповести и лица, и често цитирају старозаветне књиге; па и кад их не цитирају, јеванђелисти често користе језик Старога завета. Како је онда Стари завет утицао на сведочење синоптичких јеванђеља о Исусу Христу? Читалац (нарочито ако почиње с Матејом) вероватно ће најпре бити импресиониран употребом кратких навода, цитата из њега, који су (како новозаветни писац тврди) пророчанствакоја су испуњена тиме шта је Исус Христос учинио или казао. Овде је потребна дужа илустрација; биће довољно Матеј 4,13-16: „(Исус) оставивши Назарет, дође и настани се у Капернауму приморскоме, у крајевима Завулоновим и Нефталимовим; да се испуни што је рекао пророк Исаија говорећи: Земља Завулонова и земља Нефталимова, на путу к мору, с оне стране Јордана, Галилеја незнабожачка; народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија“. Другим речима, Христос је започео своју службу у Капернауму пошто је Исаија 9,1-2 наговестио да ће тако бити. Јеванђелисти Марко и Лука су више суздржани од Матеја у коришћењу цитата, предложака, но разлика је једино у степену. Нема сумње да су такви текстови играли важну улогу у хришћанској аргументацији, апологетској, и у наративу, и код Јевреја и у паганским круговима. Данас, нажалост, има неких хришћанских кругова у којима немају исту тежину. Чине им се као да су извештачени, или су погрешно донети или су насумице настали. Било је могуће да се цитирани материјал сачини намерним довођењем у везу било тиме што би се пророкове речи тако протумачиле, као што се код Мт 2,18 позива на Јеремијино виђење Рахиле како нариче (Јер 31,15) због Иродовог погубљења деце; било преписивањем историјског наратива, као кад Матеј, једини од синоптичара, цитира Зах 9,9: „Твој цар иде к теби ... и јаше на магарцу, и на магарету, младету магаричином“; тиме Матеј мења Марков извештај о Христовом свечаном уласку у Јерусалим кад вели да је Христос имао две животиње (Мат 21,2.7). Значи, савремени читалац не може а да се не пита да ли постоји нека подударност између текста наведеног код Захарије 13,7: „удари пастира и овце ће се разбећи“, и текста наведеног код Марка 14,27: „ударићу пастира и овце ће се разбећи“. Међутим, кад се износе ова критичка запажања, не значи да се уклања однос између Старога завета и синоптичких јеванђеља. Повезивањем пророчанства и догађаја да би се учинило да се они подударају, претпоставља дубоко убеђење да су пророчанство и догађај стварно подударају и да једно и друго налазе своје испуњење у оном другом; а подударност се може збити на широком дијапазону пошто постоји стварна подударност и хомогеност између Старога завета и јеванђеља. Ову хомогеност није потребно ни доказивати и она се може опазити у језику и у начелном гледању на живот и његов смисао; пре свега, може се опазити у појимању Бога које је заједничко и Старом завету и јеванђељима. У њима обома је несазнативи Бог чије дејство у прошлости има одраза у садашњости, и чије дејство у будућности никад није толико удаљено да се и оно не одражава у садашњости. Синоптички писци су састављали своје књиге како би на основу постојећег предања приказали да је овај Бог- Бог који је из прошлости и будућности, а увек инсистира на садашњости, испунио своја обећања и возглавио своје дело у Исусу Христу, који је дошао не да укине Закон и Пророке, него да их испуни. Ова реченица, мада се налази само код Матеја 5,17 и била је предмет велике расправе, указује које место Стари завет има у синоптичком предању. Како га је Матеј схватио, јасно је из осталог дела те главе, где су разни искази Старога завета сучељени с Христовим: „А ја вам кажем“; старозаветни прописи су добри, али су нови бољи. Заиста, они нису само просто „бољи“, него износе на светло дана и оно што је Стари завет стварно хтео рећи. Синоптичка јеванђеља садрже слободну критику Старога завета и његових уредби, но та критика је свагда изречена у убеђењу да Господ Христос боље објашњава шта је Стари завет желео казати него што је он то сам могао изразити. Довођењем у везу појединих ранијих исказа са новозаветним види се шта они стварно значе. Богослови Новога завета истичу исто што и историчари. Христос је био крај, телос, Старога завета у смислу да га је испунио; Он га је укинуо не тиме што је показао да је био недовољан, него тиме што га је укорпорирао у себе и његову истину довео до савршенства. Све оно на шта је Стари завет указивао, био је Он. „Колико је обећања Божјих, у Њему су да, и у Њему су Амин“ (2 Кор 1,20). Новозаветни писци, богослови изражавају ову истину на карактеристичан начин. За апостола Павла „Христос је завршетак Закона за оправдање свакоме који верује“ (Рим 10,4). Закони су упућивали на праведност и инсистирали на томе да је праведност потребна, али да се она никад не може постићи преко законских прописа (Гал 2,21). Господ Христос није порицао да Закон указује у правом смеру, нити је чинио нешто посебно што је захтевала праведност; једноставно, чинио је оно што Закон није могао (Рим 8,3). У посланици Јеврејима налазимо изложено старозаветно богослужење. Писац не доводи у питање то да је била Божја воља да постоји храмовни култ. Он је стално држао на уму истину да се човек мора приближити Богу, а да би то учинио, мора бити свети. Уз то је такође држао грех пред собом у свежем сећању (10,3), али тај култ није могао да очисти савест (9,9). Оно што старозаветни култ није могао учинити Христос је учинио, Његовим саможртвовањем освећени смо за свагда и приступамо Богу с пуном слободом (10,10.19-22). Приступ апостола Јована Старом завету умногоме је суптилнији и не да се лако изложити. Па ипак, слика Аврама, који се у својем виђењу будућега радује да види Дан Христов (18,56), карактеристична је, и апостолу Јовану дугујемо за јасан исказ (5,39-40) да старозаветни списи, књиге, мада по себи не могу задовољити трагача за животом, указују на Христа који даје оно што оне не могу понудити. Од свих ових богослова апостол Павле је лично нама боље познат него ико други. Управо у Христу схватио је истински смисао Старога завета, који је раније погрешно тумачио. Нови начин његовог схватања Старога завета може се запазити, на пример, у Рим 10,5-8, где излаже не само старозаветни одељак који описује праведност по Закону, него и одељак који говори о праведности од вере. Само кад Старом завету приступа у Христу, апостол Павле може сагледати да и он сведочи о оправдању вером. Сасвим је погрешно претпоставити да је ап. Павле своје схватање Старога завета везивао за Христа; управо Христос му је дао ново схватање Старога завета, а сам Стари завет је задобио нову животну силу и релевантност тиме што је био испуњен. Једном речју, новозаветни писци су веровали да је у догађајима који су се збили у њихово сопствено време, и по њиховом личном запажању, Стари завет био испуњен. Ово значи, донекле, да се старозаветно тумачење односило на историјске догађаје; ниједан новозаветни писац не доводи у питање да је старозаветно схватање месијанства такво да се у њему значај Исуса Христа мора најпре изразити. Но у много већем обиму новозаветни догађаји су утиснули свој смисао на Стари завет, који се од тада никад не може схватити без указивања на Христа. Управо ово јединствено међудејство пророчанстава и догађаја чини да је Стари завет темељ Новога завета. Стари завет је испуњен у животу, смрти и васкрсењу Христовом; али то испуњење је одређено тиме шта испуњава, а не тиме шта је испуњено. Управо на овој основици и са оваквим схватањем њега Стари завет улази у Нови. Сада се окрећемо другом делу овога рада. Библија у новозаветном добу упућује нас најпре на онај њен део који је до тада био закључен, и ми смо испитивали утицај Старога завета на новозаветне писце, и остало; друго, она нас упуђује на онај део Библије који је тад био у процесу настанка, на Нови завет у његовом зачетку. Пре него што је Стари завет досегао облик у којем су га познавали Христос и ученици, барем његови делови су били дотле вековима преношени усменим предањем. Предкњижевна, традиционална етапа настанка Новога завета била је много краћа, но био је то период од великог значаја. Кад говоримо о предању које се односи на Нови завет, мислимо на онај корпус усменог материјала који је требало да се најзад искристалише у књижевни облик у самом Новом завету. Но, ова уопштена одредба захтева даљу анализу. Прво, постоји историјско предање које пружа обавештење о томе шта се догађало у служби Исуса Христа. Оно би се могло даље делити у традирање његовог учења и усмено традирање о његовим делима, мада је немогуће њих двоје одвојити једно од другога. Нема потребе да се овде разматра историјска вредност ових предања; кад год и где год су настала, она су свакако постојала пре него су јеванђеља записана. До тада је предање пружало материјал за незваничну биографију Исусову; но биографија није била од пресудног занимања за рану Цркву, која није живела подсећањем на историјски догађај колико проповедањем Јеванђеља. Па и у овом проповедању постојало је предање. Један од најзначајнијих резултата библијског истраживања последње четврти 20. века било је сазнање да је првобитна проповед, како се то може увидети изучавањем Дела апостолских, посланица апостола Павла и других списа, држала уобичајеног обрасца. Било је оно што би се могло назвати керигматско предање, које је у ствари било првобитно богословље, као и биографско предање. Најзад, постојало је црквено и литургијско предање. Под овим подразумевамо предање које је одређивало начин живота, нарочито морални живот Цркве и поступање Цркве у свакодневном животу. Ово предање је, на пример, садржавало правила која се у сличном виду јављају у неколико посланица (нпр. Кол 3,18 – 4,1) и у извештају ап. Павла – једном од најпредањскијих делова Новога завета – о томе шта је Господ казао и учинио оне ноћи кад је био предан, а које предање апостол наводи да би средио немире и злоупотребе у Коринтској цркви (1 Кор 11,17-34). Тако, постојало је биографско предање, керигматско, и црквено и литургијско предање. Ова три вида предања могу се разлучити између себе, но немогуће је сматрати да су независна једно од другог. Историјско предање не може се одвојити од других видова предања каквих је било у оптицају у раној Цркви. Претпостављало се да је засебно; да је Исус Христос учинио да Његови ученици науче Његово учење напамет и да, уз Његово учење, упознају Његово тумачење главних догађаја из Његовог живота. Ово гледиште тешко се може одржати. Указања на Христово учење налазе се, мада не често, у посланицама, но кад се појаве, углавном су анонимна и уклопљена су у главни ток излагања. На пример, можемо навести Павлово изложење у Рим гл. 13 најважнијег закона љубави у којем се садрже све друге заповести. Немогуће је да он овде казује нешто независно од Христовог учења (Мк 12,29-31 и односна места) које је изложено скоро идентичним изразима; али он не покушава да овај материјал, ово предање о Исусовим исказима, учини издвојеним из свог личног учења и поуке. Као други пример начина како су различити токови предања испреплетани у новозаветном периоду, можемо навести учесталост појаве тзв. „прописа о заједници“ у синоптичком периоду. Овде не доносимо суд о њиховој историчности. Свеједно је засад да ли су то аутентична памћења речи које је Христос изговорио и потом оне биле примењене за потребе хришћанске заједнице, или су састав самих заједница које су их сачиниле за своју сопствену употребу. Добро је познато да су се по овом питању умногоме разилазила мишљења. Све што треба да уочимо јесте стециште „црквеног“ предања, садржаног у правилима Цркве, и историјског предања, које пружа биографски материјал о Исусу Христу. Међутим, најважније питање, како за наше садашње изучавање развоја Новога завета у његовом предматеријалном стадијуму, тако и за схватање почетака хришћанства на ширем плану, јесте однос између историјског предања и керигматског предања, између приповедања о Исусу и првобитног богословског мишљења и проповедања ране Цркве. Ово могу илустровати освртом на два различита гледишта. Рудолф Бултман је започео своју новозаветну теологију речима: „Исусова проповед спада у претпоставке теологије Новога завета, а сама по себи није“ (Theologie des Neuen Testaments, 1948 – 53, стр. 1). Исто гледиште он изражава кад у својој књизи Primitive Christianity in its Contemporary Setting одељак „Есхатолошко учење Исусово“доноси у поглављу под насловом „Јудејство“, а не под насловом „Рано хришћанство“. Керигма која је излагала Исуса Христа, распетог и васкрслог, настала је после, а не пре Његове смрти, пише Бултман, мада је учитана уназад у историјско предање, па се с времена на време јавља у јеванђељима. Једном речју, „Исус је проповедао поруку, учење. Црква је проповедала Њега“ (Primitive Chistinaity, English translation 1956, стр. 93). Овим судом се жели повући јасна разлика између историјског проповедања Исуса и историјског проповедања Цркве. Током времена почело је да једно утиче на друго,
  20. Писмо подршке заточеном Епископу Јоаникију: Ваше Преосвештенство, Већ дуже време будно пратимо сва дешавања у Црној Гори која се тичу односа према Српској православној цркви а сада смо нарочито погођени најновијим непочинствима државних власти о празнику Светог Василија Острошког ове године. Особито Нас је погодила вест да сте заједно са седморицом својих свештеника лишени слободе за коју се целог свог живота искрено и предано борите учествујући у обнови црногорског друштва и његових духовних и културних вредности. Све ово Нас веома подсећа на оно зло време 90-их година прошлога века када су Нас као епископа славонског усташке снаге хапсиле и држале заточеног поступајући са Нама на најгори могући начин и понављајући све оно што су њихови очеви чинили 40-их година. Из овог заробљеништва ослобођени смо после два месеца управо на празник Св. Лукијана, Нашег небеског покровитеља, заузимањем блаженопочившег Патријарха руског Алексеја. Ваше Преосвештенство, драги у Христу брате Јоаникије, знајте да у овој борби нисте сами. Уз Вас смо ми – Ваша сабраћа архијереји, свештенство и монаштво које је свагда кроз историју било прво на удару, богољубиви народ Светог Саве, Светог Петра и Светог Василија. Ви врло добро знате да је Божији суд једини прави суд и једино је у Њему истина. Молимо се за Вас и Вашу христољубиву паству и за сав српски православни народ Црне Горе који чека коначну победу и васкрсење после свих ових страдања. Поздрављамо Вас из Сентандреје – града Арсенија Чарнојевића, заједно са Нашим свештенством, монаштвом и верним народом и обећавамо да ћемо се потрудити колико је у Нашој моћи да о свему информишемо овдашње државне власти и политичке структуре. Вашег Преосвештенства у Христу брат и саслужитељ, Епископ будимски и администратор темишварски + Л у к и ј а н Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Утамничени брате, Нема тог полицијског мрака који може затамнити светост Светог Василија, нити има тог зла које ће прекрити темеље истинске Црне Горе. Да је то тако свједочиш и сам, неправедно заточен вољом подгоричког дахије, чији послушници, за шаку сребрењака, себе стављају у улогу Јуде, не марећи о себи и своме потомству. Иако утамничен, слободнији си од свих оних који су те затворили, а браћа која су те бранила и која ће те одбранити, нису ништа друго до војска Светог Василија, истински насљедници оних часних предака који су гинули на Мојковцу и Грахову, бранећи само оно без чега би изгубили себе. Ми, твоја браћа у архијерејству, али и твоја многобројна духовна дјеца, пријатељи и поштоваоци, са зебњом пратимо сва дешавања у вези твогa заточења, вјерујући и надајући се да ћеш што прије слободан угледати сунце слободе, те да ће та слобода обасјати ону већинску Црну Гору која слиједи тебе и нашег митрополита Амфилохија. Знам да ћеш из ове невоље изаћи већи и виши но што иначе јеси, зато више страхујем за оне што те прогоне, надајући се да неће истрајати у своме безумљу, јер тебе, свакако, не могу сломити, али зато могу навући гњев на себе и своје потомке. Да није таме ни сјаја не би било, да није злих ни добре не бисмо познали, да није ноћи ни зори се не бисмо радовали. Владико и брате Јоаникије, већа је истинска Црна Гора, која ноћас моли за тебе, него безумље безумних. Зато те поздрављам цјеливом љубави и молитвама, вјерујући да ће ускоро доћи дан када ћемо сви заједно служити Свету Литургију, радујући се Ономе Који нам је рекао: „Мене су гонили и вас ће гонити“ (Јн 15,20). Пред зору је најтамније! Христос Васкрсе! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  22. Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, упутио је отворено писмо Његовој узоритости кардиналу Винку Пуљићу, врхбосанском метрополиту и надбискупу, поводом планираног богослужења у сарајевској катедрали посвећеног догађајима у Блајбургу 1945. године. Писмо које је објављено на званичној интернет-страници Митрополије дабробосанске, у наставку преносимо у целини: Ваша Узоритости, Ових дана слушамо и читамо о томе са сте Ви благоизвољели служити мису у Сарајеву, а поводом сјећања на догађаје у Блајбургу 1945. године. Искрено, не можемо да вјерујемо да припремате мису у катедрали Срца Исусова у Сарајеву овим и оваквим поводом. Са свих страна Нас спопадају новинари и друга лица питајући Нас шта Ми мислимо о овоме?, односно шта имамо да кажемо овим поводом? Шта да им кажемо?, осим да смо изненађени и разочарани. Упућујемо Вам ово наше братско писмо са дозом великог разочарења и забринутости. Дошавши у Сарајево 2017. године на трон митрополита дабробосанских гајили смо наду и имали добру вјеру да ћемо заједно дјеловати у општем добру наших Цркава, на приближавању једних према другима, а све у циљу превазилажења свих траума историје, посебно ратне историје Другог свјетског рата. Ми вјерујемо да Ви знате сву трагичност коју је Други свјетски рат, а посебно стварање тзв. Независне државе Хрватске и дјеловање усташког и домобранског покрета оставило на бићу, не само Српског народа, већ и наше Српске православне Цркве. Велике су то и неизљечиве трауме! Вама је познато да је наш велики претходник свештеномученик митрополит Петар дабробосански из своје резиденције у Сарајеву одведен од усташа. Понављамо од усташа, на чијем је челу био римокатолички жупник Божидар Брало, а његов претпостављени и ваш претходник надбискуп Иван Шарић нијемо је ћутао на злодјела која је Брало чинио над митрополитом Петром. Вама је познато да је у Сарајеву пострадало преко десет хиљада грађана српске, јеврејске, ромске националности, али и других људи који су били супротстављени усташком покрету. И Ви, Ваша Узоритости, након толико година спуштате Блајбург из 1945. у Сарајево 2020. године и служите мису за оне који су починили такве злочине због којих се читаво културно човјечанство стиди! Не можемо да проникнемо у ваше крајње намјере и циљеве (осим да нас повриједите), али смо изненађени и запрепаштени до те мјере овим поступком да не можемо ријечима исказати. Овим и оваквим поступком затворили сте врата катедрале Срца Исусова у Сарајеву за свагда за Нас и наше сараднике. Обезвриједили сте смисао молитвених осмина за јединство хришћана које овим чином престаје. Преузели сте на себе одговорност за прекидање и наших личних односа. Ми не можемо гајити братске и пријатељске односе са људима који молећи се за жртве Блајбурга 1945. апологирају (да не кажемо величају) усташки и домобрански покрет, који су ван сваке сумње нацистички и злочиначки покрети и иза којих је хиљаде и хиљаде невино побијених жена, дјеце, стараца и људи. Искрено, много Нам је жао и изненађени смо до те мјере да не можемо не реаговати на један овакав ваш поступак. Ми смо претходних година пратили ваша учешћа на Блајбургшком пољу. Слушали смо ваше говоре и обраћања, али нисмо реаговали, јер је то било далеко од Нас на Блајбургу. Али сада, када Ви у срце Сарајева спуштате идеологију Блајбурга – пораженог усташтва и домобранства не можемо не реаговати. Жао Нам је што сте Нас приморали да овако реагујемо и да Вам упутимо ово отворено писмо. Ни у ком случају не желимо да утичемо на вашу одлуку. То остављамо Вама, јер је то ваше право и слобода, али исто тако користимо исто право и исту слободу да искажемо наше мишљење и наше виђење ствари. МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ ХРИЗОСТОМ Сарајево, 11. маја 2020. Извор: Митрополија дабробосанска
  23. Piše, Momčilo Ćupić Poštovani vladiko, već neko vrijeme moja malenkost kani da Vam se obrati. Savjest roditelja troje djece i đeda devetoro unučadi, kopka mi dušu i ne da mi da dalje ćutim. Cio radni vijek sam odradio u MUP RCG, a penzionisan sam kao inspektor ANB u Podgorici. Za sebe mislim da sam uzoran građanin, roditelj, suprug, đed. No, budućnost mojega potomstva i njihovu bezbjednost onespokojavate upravo Vi, svojim nepromišljenim djelovanjem. Zbog toga sam odlučio da Vam se lično obratim i da Vas ponizno molim da, u ime budućih pokoljenja, konačno prikočite. Manipulisanje polupismenim stanovnicima može samo da nam donese još jedan građanski rat na Balkanu. Od njega koristi mogu imati samo ratni profiteri, a mi pošteni ljudi možemo, ne daj bože, samo da imamo patnju, pogiblju, siromaštvo, hiperinflaciju i sve ono što su nam donijeli prethodi ratovi. Ne postoji nijedan razlog koji može biti vredniji od mira, pa Vas molim da se pridružite misiji njegovog očuvanja. Na taj način ćete me ubijediti da volite boga i da širite ljubav na zemlji u njegovo ime, što bi trebalo da Vam je zadatak broj jedan. Mi smo božiji ljudi, zvali se Crnogorci, Srbi, Bošnjaci, Albanci, Hrvati i imamo pravo da ravopravno i normalno živimo u Crnoj Gori. Svi bi mi trebalo da budemo jednaki pred bogom i svi smo građani kojima Ustav Crne Gore garantuje jednaka prava. Svi treba da se borimo da ova prava budu poštovana. To što sam ja po nacionalnosti Crnogorac, a Vi Srbin, to su naša intimna osjećanja, i nemamo pravo pred bogom da jedan drugoga nipodaštavamo i osporavamo, ako jesmo božiji ljudi. Nas upravo to što smo božiji ljudi zbližava, ujedinjuje i u uvodi u društvo ravnopravnih građana, što nam i ustav garantuje i ne mogu da shvatim u čemu je Vaš problem. Doveli ste Crnu Goru na prag građanskog rata, podjelom i sukobljavanjem Srba i Crnogoraca, ali ako nijeste to još shvatili, bog je poslao koronu u misiju mira. Molim Vas da to ozbiljno shvatite, jer on ne prašta bogohuljenje od tako visokih njegovih sljedbenika. Prizmeni materijalni problemi ne spadaju u Vaš opis posla, ne zaboravite na to, jer Vi ćete uskoro na ispovijed pred njega. Ostavite državu da obavlja dužnost iz njene nadležnosti, a Vi se bavite ljudskim dušama, ukoliko želite da opravdate funkciju koja Vas je zapala. Ako se malo zagledate u svoju dušu i analizairate rezultate svoga djelovanja u prošlosti, možda izađete iz još jedne stranputice. A na stranputicama ste bili stalno. Dokad više?! I sami znate, ako Vam mržnja nije zaslijepila oči, da su naše svetinje zidali naši preci, da niko nije na mobu dolazio iz Srbije. Moguće da je neki zidar dolazio za nadnice, ali im to ne daje pravo vlasništva. Sve što se nalazi na teritoriji Crne Gore je vlasništvo države Crne Gore. Tako je vazda bilo i tako će biti zauvijek. To pravo vlada u svim državama planete zemlje i tako će biti dok god ona postoji, hvala bogu! Da nijeste ovako zastranili, ja sam se nosio mišlju da se obratim predsjedniku Crne Gore, sa kojim se još nijesam lično upoznao, i da mu predložim da Vas na mjesto prvoga vladike obnovljene crkve u Crnoj Gori. Jer, smatram sam da je ljudski griješiti i da bog prašta. Međutim, kada sam vidio do koje mjere ste spremni da idete i dovodite u pitanje mir u Crnoj Gori, da ugrožavate živote njenih građana, već sam počeo da se hladim. Posebno sam šokiran kada sam čuo na televiziji da ste prijetili obnavljanjem litija poslije korone. Vjerujte da ste me potpuno razočarali i da sam počeo da brinem za Vaše mentalno zdravlje. Podsjetiću Vas na to da u Crnoj Gpori žive širokogrudi narodi Crnogorci, Srbi, Bošnjaci, Hrvati, Albanci. To je prava niska bisera. Ovako plemenitu ogrlicu ne posjeduje nijedna država na planeti. Njegujmo je, čuvajmo i ostavimo ovako blistavu da sija i našim potomcima, vječno. To je naše najveće bogatstvo koje smo do sada gajili i nemojte da nam ga oprljate zbog prizemnih, sitnosopstveničkih interesa. Ako boga znate! (Autor je penzionisani inspektor Agencije za nacionalnu bezbjednost) Molim Vas, vladiko, da prikočite! - CdM WWW.CDM.ME Piše, Momčilo Ćupić Poštovani vladiko, već neko vrijeme moja malenkost kani da Vam se obrati. Savjest roditelja troje djece i đeda devetoro unučadi, kopka mi dušu i ne da mi da dalje ćutim...
  24. "Glava mi dobijamo, pismo vi gubite": Kako su američki bogataši profitirali od pandemije WWW.B92.NET ... Njujork, London -- Dok je 26 miliona Amerikanaca ostalo bez posla, milijarderi su u SAD dodali svom bogatstvu 308 milijardi dolara, piše "Gardijan". Poznata je izreka: ne dopusti da dobra kriza prođe uzalud. I dok je pandemija koronavirusa pokorila svet, jedan procenat najbogatijih Amerikanaca iskoristio je profitabilnost te stare poslovice. Neki od najbogatijih ljudi u SAD bili su prvi u redu kada je vlada delila bilione dolara za podršku privredi koju je pandemija koronavirusa blokirala. Istovremeno, milijarderi su dodali na svoj konto 308 milijardi dolara za četiri nedelje – iako je u tom periodu 26 miliona ljudi ostalo bez posla. Prema novom izveštaju Instituta za proučavanje politika, između 18. marta i 22. aprila imetak američkih plutokrata poraslo je 10,5 odsto. Međitim, nakon poslednje recesije, trebalo je da prođe dve godine da se imovina milijardera vrati na nivo iz 2007. godine, piše "Gardijan". Osam milijardera doživelo je rast bogatstva za preko milijardu dolara, među kojima su šef "Amazona" Džef Bezos i njegova bivša supruga Makenzi Bezos, osnivač "Zooma" Erik Juan, bivši šef "Majkrosofta" Stiv Balmer i Ilon Mask, vlasnik "Tesle" i "Spejs iksa". Priliv milijardi dolara potiče od plovidbe čitave flote velikih biznisa, milionera i milijardera, kroz rupe propisa o pomoći vrednoj 349 milijardi dolara namenjenoj za spasavanje teško pogođenih malih biznisa. Naime, oko 150 javnih kompanija uspelo je da prigrabi više od 600 miliona dolara oprostivih zajmova pre nego što je sredstava nestalo, piše "Gardijan". Bankle koje su bile najveći primaoci novca od pomoći u prošloj recesiji takođe su dobro prošle, dobivši 10 milijardi državnih zajmova, prema analizi Nacionalnog javnog radija. "Glava mi dobijamo, pismo vi gubite", kaže Čak Kolins, direktor programa o nejednakosti i opštem dobru na Institutu za proučavanje politika i koautor novog izveštaja. On kaže da je pandemija dodatno pokazala loše strane američke politike koja je proširila jaz između stvarno bogatih i ostalih tokom decenija. "Pravila ekonomije podešena su u korist vlasnika kapitala a protiv svih ostalih", kaže Kolins. Naime, do 2016 – sedam godina nakon završetka poslednje recesije – 90 odsto najsiromašnijih domaćinstava u SAD i dalje se nije oporavilo od krize dok je onih 10 odsto na vrhu bilo bogatije nego u 2007.
×
×
  • Креирај ново...