Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'једне'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Боже Свемогући, обећала сам мами да више нећу бити безобразна, обећала сам да ћу је слушати. Обећати је лако, али како одржати реч. Плашим се. Трудићу се – веома ћу се трудити. Али зар увек успева оно што желиш? Толико пута сам давала себи реч: од сутра ће све да буде другачије. Можда ће овог пута тако и да буде. Одржат ћу реч – веома желим да је одржим. А Ти Боже Свемогући помози ми. Ти си створио земљу која се врти око своје оси и око сунца. Ти си створио паралеле, меридијане, полове, полуострва, копна, заливе, брда, равнице и низине. Мноштво животиња, биљака, граните и кварц. По Твојој наредби шуме су се испуниле животињама. Треба само да климнеш главом – и реке потеку, краљеви сакупљају данак или остављају оружје. Ништа се не дешава без Тебе, на све је Твоја воља. Знам, тешко је обухватити Бога, мали је ум људски као кап у мору. Али за Тебе не постоји ништа немогуће. Сви се Теби обраћају, а Ти се слажеш или не. Срцем ја верујем у Твој ум и доброту и ако све не разумем, то је зато што сам још мала и глупа. Опрости ми Боже за моје сумње, али желим да будем с Тобом отворена пошто нема тајни од Бога и Ти свеједно знаш моје мисли. Ето тако. Боже Свемогући, ако Ти желиш да људи буду добри и праведни зашто не би стварао само добре и праведне? Зашто им дозвољаваш да греше? Боље је да даш људима јачу вољу да би они реч одржали. Ја се ево трудим, веома се трудим и не успевам. И мама има непријатности због тога и ја. Понекад је та ствар безначајна, а ја не попуштам. Можда зато што кући и у школи нису сви добри и праведни. Много сам видела зла и није моја у томе кривица, видела сам лажи и сплетки којих је пун свет. Да, ја за себе само одговарам, али те преваре, сплетке, неискреност чине живот страшним. Боже Свемогући, не желим да будем безобразна, желим да слушам – помози ми, дај ми вољу да издржим, дај ми бар капљицу Твоје снаге. За један дан Ти си створио свет! Заповеди: нека деца буду послушна. И да буде тако.
  2. “Лијечити блаженопочившег Митрополита Амфилохија била је огромна част и одговорност. Вријеме проведено поред њега за мене је представљало велико духовно уздизање и свакако оставило неизбрисив траг у мом сјећању. Његов одлазак за мене је био један од најемотивнијих догађаја икад, то је заправо одлазак духовног оца једне читаве епохе”, казала је министарка здравља др Јелена Боровинић Бојовић за портал ИН4С. Говорећи о црногорском здравству др Боровинић Бојовић поручила је да ће се својим бићем, прво као љекар, затим као човјек и, наравно, као министарка здравља, трудити да здравство Црне Горе доведе у боље стање него што јесте: “Да вратим пољуљано повјерење грађана у здравствени систем. Квалитета има, прегалаштва и пожртвовања има такође пуно међу здравственим радницима. Вјерујем да ћемо заједнички успјети да превазиђемо постојећу епидемиолошку кризу и из свега изађемо снажнији, зрелији и бољи”, казала је министарка здравља у интервјуу за ИН4С. Одговарајући на питања о новоформираном Савјету за борбу против корона вирус, којим предсједава, новим мјерама и одлуци да вјерници могу присуствовати вјерским обредима, што је НКТ у претходном периоду забрањивао, министарка је истакла да се очигледно радило “о селективним приступима и покушају да се једна захтјевна, угрожавајућа здравствена ситуација искористи”. “И, на неки начин, злоупотријеби за обрачун са већ таргетираним политичким противницима. Дакле, мјере се нијесу доносиле само према стручним, већ и према партијским директивама, што свакако не смије и неће бити случај у даљем раду надлежних институција у здравству. Национално координационо тијело формирано и расформирано противзаконито. У веома вулнерабилном тренутку за Црну Гору, одлучили су да се расформирају и напусте све своје обавезе према грађанима, а све то прије формалног успостављања нове Владе, чиме су додатно угрозили безбједност и сигурност грађана Црне Горе. На самом почетку пандемије, грађани су поштовали мјере, али када су мјере почеле да се примјењују селективно и у циљу промовисања и одбране интереса владајуће партије, изгубило се повјерење и у мјере и у струку“, закључила је министарка здравља у интервјуу за ИН4С. Недавно је гостујући у јутарњем програму ТВ Вијести, одговарајући на питање да ли се нова мјера којом је забрањено додиривање и било какав физички контакт са предметима од заједничке употребе односи и на кашичицу и Причешће, министарка здравља др Јелена Боровинић Бојовић рекла да се та одредба не односи на Причешће, јер се ради о Светој тајни коју она оставља владикама и свештеницима да о томе одлучују. Нове мјере које се односе на вјерске заједнице: Вјерске обреде уз истовремено присуство вјерника у вјерском објекту обављати тако да се обезбиједи најмање 10м2 простора по особи. Вјерске заједнице су обавезне одредити једно или више лица која ће контролисати да ли особе приликом уласка и боравка у вјерским објектима носе заштитне маске и поштују мјеру минималне физичке дистанце. На уласку/изласку из вјерских објекта обезбиједити средства за дезинфекцију руку и јасно истакнути обавјештење о највећем могућем броју особа које истовремено могу бити у вјерском објекту уз поштовање ношења маске и физичке дистанце од најмање два метра. Забрањено је додиривање и било какав физички контакт са предметима од заједничке употребе. Вјерске заједнице су обавезне да активности кад год је то могуће преносе путем радио или ТВ програма или на други начин који ће омогућити вјерницима да присуствују вјерским активностима без доласка у вјерске објекте. До 8. децембра 2020. године важиле су мјере којима је било забрањено вјерницима да присуствују богослужењима, чиме се, по мишљењу многих, кршило Уставом загарантовано право на слободу вјероисповијести. Приредила Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. У првом делу овог, да га тако назовемо, фељтона о теолошком тумачењу једне старе болести, поред уводних напомена, било је речи о томе како су на лепру гледали библијски писци. Сада ће пажња бити усмерена на списе црквених отаца и учитеља који су деловали у првим вековима. 1. Метафора губе у раном хришћанству У периоду од 300. до 500. године, Византијско царство je искусило епидемију лепре сличну оној која ће задесити западну Европу два века након Првог крсташког рата, 1099. године.[1] Анализа грчких и латинских извора открива нам како је лепра далеко превазишла оквире болести и постала метафора са широким спектром значења, теологизирана и чврсто постављена у саме темеље хришћанске културе и Истока и Запада. У односу на период паганске антике, рановизантијско доба донело је драстичну промену што се тиче односа према сиромашнима и болеснима, од којих су најбројнији били они који су оболели од губе. Тада је реч губа, осим метафоричне употребе, почела да се користи за описивање cимптома одистинске болести. Ову болест, коју је археологија идентификовала међу скелетима који потичу из Египта из 200. године пре н. е., писци патристичког периода звали су света болест. Градиле су се болнице за губаве, њихово стање се детаљно описивало, а њихова болест се називала елефантијазис или леонтијазис. Ово стање трајало је све до времена Св. Јована Дамаскина (777–857), који je проширио значење израза лепра, и у њега укључио симптоме које је Аристеј описао под поменутим називима.[2] (Да бисмо избегли забуну, наставићемо да анахроно користимо израз лепра или губа, иако се у изворима користе термини елефантијазис и, посебно, света болест, да би се описали симптоми болести која повезана с патњама оних најсиромашнијих и од друштва одбачених.) Да ли је Јован Дамаскин допринео конфузији која је владала у медицинско терминологији, не можемо рећи. Његова одлука да библијску болест која је изопштавала оне који су од ње боловали, а која се у Септагинти назива лепра, изједначи са болешћу која се у његово време називала елефантијазис или леонтијазис, по свему судећи, базира на колоквијалној употреби овог израза у манастиру Мар Сабе у којем је он боравио пред крај живота. Дела Дамаскина била су веома популарна на западу. С јењавањем епидемије губе на византијском истоку, списи овог монаха лекара, заједно с болести коју је преименовао, преселили су се у подручја којима је доминирало римокатоличко хришћанство, а које је већ раније имало текстуалну потпору коју је припремио Свети Јероним (око 347–420) са својим преводом Старог завета. Писци латинског запада сада су на директнији начин разрадили идеју која се само назирала код писаца раног патристичког периода који су писали на грчком језику, те су ову болест, као што ћемо видети. на експлицитан начин повезали с Месијом и месијанском идејом. Даље, приликом анализе патристичке литературе из овог периода, потребно је, пре свега, указати на чињеницу да искуство болести које називамо губа или лепра, није дошло до нас у виду личних исказа оних који су од ове болести патили. У већини случајева, не знамо на који начин су људи који су били заражени лепром доживљавали своје стање, поготову када је с поруком коју доноси Јеванђеље, односно пример Господа Исуса Христа, однос према онима који пате доживео трансформацију. Другим речима, губа је из сфере нечистог прешла у сферу светог. Уместо прогона, сада се о губавцима брине. Они више нису били од Бога проклети, него управо супротно, од Бога изабрани. Опет, требало би да имамо у виду да су о губи и губавима писали они који су били здрави, који са зараженима нису делили искуство болести, тако да свака њихова изјава представља својеврсну конструкцију ове болести. Губа је и даље била метафора како с позитивним, тако и с негативним конотацијама. Ова амбивалентност најбоље је дефинисана термином табу, или терминима светост, опасност и издвојеност који подразумева старозаветни корен קדש – кадош. Језиком Мери Даглас (Mary Douglas), губа и губавци били су у исто време и чисти и опасни, свети, али у стању да контаминирају, а свака интеракција са собом повлачи ризик благослова или проклетства.[3] Као губави, описани су они који су припадали другима, било да се радило о групама или појединцима, о јеретицима, паганима или Јеврејима. Говори се о духовној губи, о греху губе, али и о светости губе итд. Селективним избором писаца из првих векова хришћанства, настојаћемо да укажемо на веома богату имагинацију која је почела да се ствара око болести која се помиње у Старом завету и с којом је Господ, као што је то приказано у Новом завету, дошао у додир. Приликом ишчитавања текстова хришћанских писаца који су ову болест помињали, требало би, пре свега, имати у виду да је хришћанска порука, која се заснива на чињеници да се једно од лица Свете Тројице оваплотило, дошло међу људе у телу, довела до теологизирања теме тела и телесности. Грех односно болест постали су тако предмет теолошких расправа. Управо је овде потребно да сваку изјаву о губи посматрамо у контексту веровања да је Бог на себе узео тело, да се тело и крв Христова приносе и примају на светој литургији, и да увођење у Цркву, односно крштење, представља излечење како душе тако и тела. Лепра као грех (Јустин Мученик и Иринеј Лионски) Утврђено је да се лепра јавила у Египту око 200. године пре н. е., а да је епидемија ове болести, као што смо рекли, захватила свет касне антике у периоду од 300. до 500. године н. е.[4] Стога, можемо претпоставити да је однос према ономе што је дефинисано као лепра, био различит у периоду који је претходио вековима епидемије, односно за време њеног трајања. Хронолошки и идејно донети текстови раног хришћанства, упоређени с текстовима из IV века, показаће да је метафора губе доживела своју трансформацију. Почетак прве велике епидемије поклапа се с јачањем хришћанске Цркве и с престанком њеног прогона. Из тог разлога, метафора губе и став према овој болести разликују се код писаца раног хришћанства у односу на оне који су писали у рановизантијском периоду. Јевсевије Кесаријски, у својој Црквеној историји, наводи наслове осам дела која је написао Свети Јустин Мученик (око 100–165), ранохришћански апологета и мученик.[5] Од Јустинових дела, три су дошла до нас у целини, док су друга сачувана у фрагментима. Разговор са Јеврејином Трифуном, као и Прва и Друга Апологија, представљају дела која су сачувана у целини. У Разговору са Трифуном Јеврејином Свети Јустин настоји да објасни смисао литургије, као и у Првој апологији, доносећи старозаветне символе који су указивали на Господа и Цркву. Тако, он настоји да типолошки означи фино брашно које се помиње у Лев 14, 10, 21, као евхаристијски хлеб: А принос финог брашна, господо, рекао сам, за које је прописано да се приложи, за оне који се чисте од губе, био је тип евхаристијског хлеба, прослављан, које је прописао наш Господ Исус Христос, као сећање на његово страдање, које је поднео зарад оних који се чисте у души од сваке нечистоће, како би ми могли у исто време захвалити Богу што је створио свет, са свим оним што је у њему, зарад људи, и да нас избави од зла у којем смо били, и за потпуно свргавање поглаварства и власти, од стране Онога који је страдао по вољи својој.[6] Међу делима која су сачувана у фрагментима, налази се и део дела О Васкрсењу, у којем Јустин разматра значење обреда за очишћење од губе, који се, такође, помиње у Лев 14, 4–7: Христос је означен с две птице, у исто време мртав као човек и жив као Бог. Он је повезан с једном птицом зато што је схваћено и обзнањено да он потиче одозго, и с небеса. А жива птица, када је потопљена у крв мртве птице, касније је пуштена да иде. Јер, жива и божанска Реч, била је у разапетом и мртвом храму [тела], као учесник у страдању, а ипак нестрадална Богу. […] али што се тиче опраштања греха, да се губа у исто време разуме као знамење за грех, а да су ствари које су жртвоване знамење Њега, који ће бити жртвован зарад греха. Из тог разлога, због тога, наређено је да се скарлет потопи у исто време у воду, предсказујући тако да плот неће више имати своја природна [зла] својства. Из тог разлога, такође, тамо су и две птице, једна која је жртвована у води, и друга која је потопљена у исто време и у крв и у воду, а потом пуштена да иде, као што је, такође, написано што се тиче два јарца (Лев 16). Јарац који је пуштен да иде представља симбол Њега, који ће узети људске грехе. Али оба садрже представу једног промисла Бога оваплоћеног. Јер он је рањен зарад преступа наших, и понео је грехе многих, и био је предан зарад наших преступа (уп. Ис 53, 5).[7] Јустиново читање старозаветних стихова без сумње одаје познавање јеврејске егзегезе његовог доба. Аналогија коју прави између ритуала с две птице за очишћење губавца и јарца који се шаље у пустињу, те са спасоносном жртвом Господњом, повезују Јустина с истим тумачењем које доноси Посланица Варнавина, анонимни старохришћански спис који потиче с краја I века.[8] Писац ове посланице међу првима указује на снажан утицај јеврејске литургијске имагинације, пре свега, празника Јом ха-Кипурим, на ранохришћанску традицију.[9] Иринеј Лионски (око 140–202) говори о губи као метафори, када наводи да се верни у водама крштења ослобађа од греха губе. Као илустрацију он доноси старозаветну причу о сиријском војсковођи Нааману: И [Нааман] се погружио […] седам пута у реци Јордану. Није било без разлога да је Нааман из старих времена, када је патио од губе, био очишћен, када је крштен, али [ово служи] да би нам се показало, да будући да смо ми губавци у греху, очишћени смо од наших старих преступа, помоћу свете воде, и призивом Господа. Ми смо тада духовно препорођени, ко новорођена деца, као што је Господ прогласио: Ако се човек не роди поново водом и Духом, он неће ући у Царство небеско (Јн 3, 5).[10] Седам грехова губе (Тертулијан и Ориген) Тертулијан (160–225. године), представник Цркве северне Африке, оставио је за собом први значајан опус на латинском језику, тако да се с правом може назвати оцем латинске теологије. Склон екстремизму, после 207. прихватио је од Цркве одбачено Монтаново учење о новом пророштву, тако да је овај по свему заслужан теолог ране Цркве остао ван њених граница. Међу Тертулијановим делима која се баве побијањем јереси налази се и петотомни спис Против Маркиона. Маркион (око 70–150) био je уважени члан Римске цркве, све док није почео да проповеда своје учење које се заснивало на идеји да Бог Старог завета није исти Бог о којем је проповедао Господ Исус Христос.[11] Маркион је написао само једно дело под називом Антитезе или Контрадикције које није сачувано. Један од главних извора за реконструкцију његове мисли представља поменуто Тертулијаново дело у којем он настоји да га побије. У 4. књизи овог дела, у IX и XXXV глави, Тертулијан говори о лепри као о греху, загађењу, нечистоћи од које може да оболи појединац, али и читави народи и предели.[12] Поредећи Христа са пророком Јелисејем, он указује на то да је пророк Божији очистио само једног губавца, иако их је у Израиљу било много више, и то губавца који је припадао сиријском народу, којег његов бог није могао очистити. Излечење припадника једног од народа, човека који није био од Јевреја, указује, према Тертулијану, на будућу Христову мисију: Пре ће бити да је очишћење Сиријца значајно због будућег очишћења народа света у Христу, светлости њихове, који су били огрезли у прљавштину седам смртних грехова: идолопоклонство, богохуљење, убиство, прељуба, блуд, лажно сведочење и крађу. Седам пута се он опрао у Јордану, као да се пере од сваког греха понаособ, у исто време да би предсказао очишћење свих седам грехова, и због снаге и пуноће једног крштења које је сачувано за самог Христа…[13] Исто тако, Прича о Господу и десет губаваца има своје значење, будући да верник зна да постоји дубљи разлог за ово. Узми у разматрање одистински мотив. Ово чудо се десило у области Самарије, чија земља се, такође, сврстава међу губаве. Самарија се побунила против Израиља, одводећи са собом десет незадовољних племена… Према томе, онај који је рекао: Тешко онима који верују у брдо самарићанско (Ам 6, 1) изволео је сада да обнови цео тај крај, када је намерно рекао људима да оду и да се покажу свeштенику, јер су се ови налазили само на месту где је пре стајао Храм, потчинивши тако Самарићане Јеврејима, јер спасење је од Јевреја (Јн 4, 22), било Израиљцима, било Самарићанима.[14] Исто тако, Ориген (185–254), представник Александријске цркве и један од највећих теолога ране патристике, у Проповеди на Књигу Левитску, које су настале између 238. и 244, указује да Свето писмо има троструко значење: буквално, морално и духовно.[15] Шест врста лепре које помиње Лев 13, Ориген, слично Тертулијану, тумачи као одређени облик греха, који захтева посебан лек и посебно очишћење. Чиреви указују на унутрашње нечисте страсти које, иако једном опроштене, јављају се наново да на скривен начин муче душу. Ране од упале указују на зле апетите амбиције и беса, ране на ћелавој глави указују на грех који је поново опсео душу након што је једном била очишћена, када се губа појавила на глави онога, којем Христос није глава, него Епикур на пример, који је прогласио задовољства за највеће добро итд.[16] Евидентно, ова алегоризација пре указује на Оригеново схватање природе греха него на разматрање које се односи на специфичну болест. Штавише, он не настоји да јасно дефинише сваки грех понаособ, него да укаже да грех који се једном усели у душу, и након излечења на њој оставља видљиве ожиљке, који опет могу да постану гнојне ране, односно да се видљиво пројаве и заразе унутрашње биће човека. На крају, у свом Коментару на Јеванђеље по Јовану које је, по свему судећи, почео да пише око 231. године, непосредно након што је завршио своје дело О начелима, Ориген приповеда причу о излечењу сиријског војсковође Намана, који испрва није разумео велику мистерију Јордана, чије воде Ориген пореди с водом крштења. Јер као што нико није добар осим Бога Оца, тако међу рекама ниједна није добра осим реке Јордан, нити је у стању да од његове губе опере оног који вером својом не пере душу своју у Исусу. [17] Губа код оних који су напустили разум (XVI и XVII канон Сабора у Анкири) Сабор који је 314. одржан у Анкири, главном граду тадашње малоазијске покрајине Галатије, годину дана након доношења Миланског едикта, имао је циљ да наново учврсти црквени поредак. Двадесет и пет канона овог сабора, баве се првенствено питањем отпадништва од вере, које је пре тога уследило за време Диоклецијанових прогона. Шеснаести и Седамнаести канон односе се на оне који су названи ἀλογευσάμενοι, што буквално значи они који се неразумно понашају, или они који су напустили разум, а што се у преводу који доносимо тумачи као бестијалност: XVI Који су са животињом чинили блуд или га и даље чине, ако су пали у тај грех пре него су навршили двадесет година, нека петнаест година проведу с онима који припадају, да би добили заједницу у молитвама. Затим, нека пет година буду у тој заједници, па тек онда нека приступају причешћу. Такође је потребно да се прати какав је њихов живот онда када су са онима који припадају, и гледајући на то, нека буду удостојени човекољубља. Они који су већ дуже времена у том греху, нека се дуго (времена) налазе с онима који припадају. А који су прешли поменути узраст (двадесет година), и имају жену, те су упали у такав грех, такви нека двадесет и пет година буду међу онима који припадају, да би задобили заједницу оних који се моле. Затим, нека пет година буду у заједничким молитвама, да би (након тога) били удостојени причешћа. Ако су неки, имајући жену и навршивши више од педесет година живота, пали у тај грех, такви нека се удостоје причешћа тек на самрти. XVII Скотоложници и прокажени (губом), или који су друге огубавили, за такве свети Сабор заповеда да се моле с онима који су под налетима буре (ветра).[18] Иако је језик, пре свега XVII канона, неразумљив, из текста произилази да се ради о некој врсти сексуалног преступа. Даље, овај канон напомиње да би они који су заразили друге грехом губе, требало да се налазе ван Цркве, међу онима који су опседнути злим духовима.[19] Основно питање које нас овде занима односи се на повезаност сексуалног греха који се наводи у канону XVI и XVII било да се ради о бестијалности, односно скотолоштву, хомосексуалном преступу или мужеложништву или инцесту, с изразом лепра. Јасно је да је реч лепра овде метафора за одређени сексуални преступ или за више њих. Модерни аутори сматрају да се овај канон односи на бестијалност, док рани латински преводи овог канона сматрају да се он односи како на бестијалност, тако и на хомосексуалност.[20] Дуга покора коју овај канон прописује постала је пракса која се преписује управо за оне који су починили грех мужелоштва.[21] Овде се, можда, назире став да већи грех сноси онај који је грех и иницирао, можда преузео активну улогу, односно онај који је друге принудио или наговорио на грех, те их тако учинио губавим.[22] Од оних који су починили овај грех захтевало се да се налазе ван Цркве, управо међу онима који су потпуно изопштени, опседнути злим духовима, можда и онима који су уистину били од губе болесни и који су се за време службе налазили ван светиње. У трећем наставку биће речи о томе како су се према лепри односили сиријски оци Цркве, а у четвртом (последњем) како су на ту болест гледали византијски богослови Небојша Тумара Извор: Теологија.нет
  4. У неколико наставака, један од наших најистакнутијих библиста млађе генерације, отац Небојша Тумара, осврнуће се на то како су се према једној древној болести – лепри – односили библијски и отачки аутори. Зато што нам њихова теологија болести може бити од користи у суочавању са короном, која је наше време учинила готово апокалиптичним. Свако време има своје бреме, а бреме овог часа представља пандемија која пред нашим очима муњевитом брзином мења слику света који смо доскора познавали. Пред нама, као хришћанима и онима који служе пред олтаром Бога живога, поставио се задатак да истине наше вере исповедамо сада и овде и да проповедамо Христа који је увек исти у времену које се трансформише из часа у час. Док посматрамо како се формира једна нова теологија болести, можемо се подсетити како је једна, данас скоро искорењена болест, била теологизирана у светлу истине да је једно од лица Свете Тројице узео на себе тело и населио се међу нас, узевши на себе све слабости наше пропадљиве природе, све наше грехе и све наше болести. Увод Масоретска традиција библијског текста, у свом легалном делу, у Трећој књизи Мојсијевој, детаљно описује оно што се у Даничићевом преводу назива губа. (Пошто српски језик поседује два устаљена равноправна термина да би означио ову болест: лепра, односно губа, нећемо правити разлику међу њима. Ипак, болест смо обично именовали са лепра или губа, а оне који је носе назвали смо губавцима.) Тринаеста и четрнаеста глава у поменутој старозаветној књизи баве се различитим облицима кожних болести, сумњивим местима која су се појавила на одећи и зидовима кућа, као и ритуалима чишћења који се односе, како на људе, тако и на ствари и објекте. Прво питање које се поставља приликом читања ових закона или регула о губи, врло је једноставно. Да ли су у овим стиховима описани симптоми они који се односе на лепру? Да ли се овде ради о ономе што је модерним језиком медицине дефинисано као Хансенова болест? Речи које нас у масори етимолошки превасходно занимају, и које повезују све кожне проблеме поменуте у наведеним поглављима, као и разне промене на стварима и објектима, јесу – зараза и лепра; односно оно што је у масоретском тексту дефинисано са נֶגַע и צָרָעַת. Први од ова два израза, נֶגַע – nega’, који се може превести као зараза, представља један уопштен и пропратни термин који дефинише било коју болест коже која се јавља као промена у односу на здраву кожу. Други термин צָרָעַת – ṣāra’at, који ће бити у центру нашег интересовања, обележава различите симптоме кожних болести, које се, пре свега, односе на болести где је кожа љуспава, слична крљушти рибе.[1] На местима где се ова реч јавља у масоретском тексту, Септуагинта је донела свој еквивалент, који је касније ушао у све европске језике као λέπρα. Када библијски текст са описа кожних обољења пређе на описивање ствари и објеката који могу бити захваћени тзв. лепром, није нам јасно да ли се овде ради о некој врсти буђи или влажног места, које се може проширити и које се може наћи како на предметима, односно гардероби, тако и на зидовима кућа. Оно што нам је након читања јасно односи се на чињеницу да губа описана у Законима о губи, има мало тога заједничког са болешћу која је касније понела назив по Норвежанину Герхарду Хансену (Gerhard Henrik Armauer Hansen). Зато што је он 1873. године утврдио да бактерија Mycobacterium leprae изазива ову болест. По свему судећи, болест коју Библија назива ṣāra’at представља, такође, један генерални термин који описује појаву промене како на кожи људи тако и на предметима. И њу карактерише првенствено промена боје на захваћеном месту, удубљење које болест изазива, било на кожи, одећи или зиду куће. У тексту се јасно инсистира на некој врсти карантина од седам дана, као у случају када се човек дотакне тела покојника (уп. Бр 19, 11), као и на томе да се провери да ли се ṣāra’at шири или не, од чега зависи декларисање – Чисто је или Нечисто је! Еlephantiasis Graecorum као одистинска губа Као што смо навели, Септуагинта, превод библијских књига на грчки језик, који је почео да се формира у трећем веку пре нове ере, јеврејски израз צָרָעַת – ṣāra’at, преводи са именицом λέπρα. Да би разумели шта је Септуагинта подразумевала под овим изразом, потребно је да консултујемо грчке изворе како би сагледали, шта су древни Грци подразумевали под овом болешћу, и да ли су преводиоци јеврејског текста били у праву када су је повезали са генералним термином као што је јеврејски ṣāra’at. Велики број научних студија које су се односиле на историју болести зване лепра, уследио је непосредно након открића доктора Хансена, када је један термин, у овом случају лепра, неповратно везан за симптоме које изазива једна бактерија распрострањена највише у топлим и влажним поднебљима. Израз лепра, који је, можемо рећи, био флуидан, сада је коначно усидрен и везан за организам познат као Mycobacterium leprae. У исто време, јавила се и једна од првих студија на ову тему Елефантијазис или одистинска лепра (1878), а њен аутор је био проф. Роберт Ливajнг (Robert Liveing).[2] Проф. Ливајнг анализира употребу израза лепра код грчких писаца који су писали пре и у време након нове ере. Хипокрит (460–370. пре н.е.), као и остали старогрчки писци, користе овај термин како би описали стање које одговара данашњој псоријази. Писци овог периода још увек нису познавали праву лепру односно Хансонову болест. Међутим, у време када је писао Аретеј из Кападокије (1. или 2. век н.е.), у југоисточној Европи се појавила болест под називом леонтијазис, која је веома детаљно описана. Каснији аутори употребљавају израз елефантијазис да би описали исту болест. Тако, пре него што су арапски медицински писци почели да се преводе на латински језик, израз лепра је означавао псоријазу или Lepra Graеcorum код старијих грчких писаца, док је елефантијазис или Leontiasis Grseeorum означавао оно што је познато као одистинска лепра.[3] Када историјски улазимо у време када је Стари Завет преведен на грчки језик, ми се налазимо у периоду у којем је одистинска лепра, вероватно, заједно са грчким војницима Александра Македонског, из Индије приспела у географски и културни круг који нас овде занима.[4] Када Септуагинта користи овај термин, она има у виду не болест коју су истим термином описивали ранији грчки писци, тј. псоријазу, него одистинску лепру, која је у то време звана елефантијазис, односно леонтијазис.[5] Ово не значи да је поменути израз прикован само за једну болест. Будући да у неким од својих стадијума, велики број кожних али и других болести имају сличне симптоме, израз лепра је, по свему судећи, могао да означи и невенерални сифилис, који се преко коже обично преноси током детињства.[6] Исто тако, неки византијски писци, као Оривазије (320–400), Аетије Амидски (6. век), Павле Егински (607–690), и даље користе овај израз у његовом првобитном значењу које је имао у грчком језику, како би описали болест псоријазе, која је безопасна, излечива и непреносива.[7] Да бисмо себи дочарали шта су Септуагинта, Јосиф Флавије, новозаветни писци (међу којима је био и један лекар грчког порекла – Ап. Лука) овим изразом предочили својим читаоцима, односно да бисмо схватили шта је у очима хришћанских писаца касне антике израз лепра означавао, потребан је детаљнији приказ ове болести. Њега налазимо код једног од најславнијих грчких лекара, већ поменути Аретеј из Кападокије: Ова болест има много тога заједничког са слоновима – сличност се може наћи у изгледу, боји, величини, начину живота… Елефантијазис је болест са којом нестају све наде… боја коже је модра или црна, доњи део чела је веома наборан, тако да прекрива очи, као код… лавова када су бесни, зато је болест и добила своје име леонтионазис… Усне су истакнуте и дебеле… уши изгледају… као оне.. код слона… Тумори на образима, бради, прстима, и коленима су пуни чирева, који не само да испуштају огаван мирис него су и незалечиви. Удови тела код пацијента су беживотни. Нос, прсти, стопала, гениталије и руке отпадају… Све је огавно што се бола тиче, тело се не храни, а ту је присутна и халапљива пожуда…. оболели су притиснути невероватном тежином сваког свог уда… болест производи презир и изопштење од свакога… Ко не би побегао или окренуо своја леђа било своме сину, оцу или брату, који је потпао под овакву злу срећу, поготову ако постоји опасност да се болест пренесе? Стога, многи су остављали своје драге и миле у пустињу или су их одводили у планине, неки обезбедивши њихове потребе за неко време, други ускраћујући им све што је неопходно за живот, желећи им само да умру што пре.[8] Аретеј овде доноси један распрострањен поглед на физичко стање и друштвене импликације које лепра са собом повлачи. Међутим, када поред овог текстуалног доказа настојимо да донесемо и материјалне доказе науке која се назива палеопатологија, која се бави историјом болести уопште, и која проучава земне остатке људи из минулих времена, ствари се неумитно компликују. Наиме, досад није пронађен материјални доказ који би потврдио да је одистинска лепра постојала у Светој земљи у периоду Првог односно Другог храма. Такође, донедавно није пронађен ниједан скелет у Светој земљи из периода крсташа који би несумњиво указивао да се ради о остацима особе која је боловала од лепре. Ипак, 1980. године, пронађено је неколико скелета у једној египатској оази, који датирају из хеленистичког периода, тачније 200. пре н.е. Они доказују да је у то време ова нова болест продрла у подручје Медитерана. Оно што је од посебног значаја је чињеница да су ови скелети људи оболели од лепре припадали Индоевропљанима, који су сахрањени на гробљу које припада нубијским црнцима. Ово потврђује да су, у периоду хеленизма, људи оболели од лепре били изопштени из друштва и приморани да живе и буду погребени међу странцима. Што се тиче географског подручја на којем су настале књиге Новог Завета, ранорабинска и ранохришћанска литература, археолошки налази скромно потврђују да је међу монасима који су страдали за време персијског продора на територију свете земље (614) било и оних који су боловали од тзв. фацијалне лепре.[9] О овим чињеницама нећемо даље расправљати, јер су оне од секундарног значаја за даљи ток овог текста, будући да нас интересује лепра не као болест стриктно дефинисана именом научника Хансена, већ као болест која је имала своју религијску, етичку и друштвену конотацију. И која је представљала више метафору а мање дијагнозу. У наставку, који ће бити објављен следеће недеље, биће речи о метафори губе у раном хришћанству. Тада ћемо видети како су лепру третирали Јустин Мученик, Иринеј Лионски, Тертулијан, Ориген и други. Небојша Тумара Извор: Теологија.нет
  5. У неколико наставака, један од наших најистакнутијих библиста млађе генерације, отац Небојша Тумара, осврнуће се на то како су се према једној древној болести – лепри – односили библијски и отачки аутори. Зато што нам њихова теологија болести може бити од користи у суочавању са короном, која је наше време учинила готово апокалиптичним. Свако време има своје бреме, а бреме овог часа представља пандемија која пред нашим очима муњевитом брзином мења слику света који смо доскора познавали. Пред нама, као хришћанима и онима који служе пред олтаром Бога живога, поставио се задатак да истине наше вере исповедамо сада и овде и да проповедамо Христа који је увек исти у времену које се трансформише из часа у час. Док посматрамо како се формира једна нова теологија болести, можемо се подсетити како је једна, данас скоро искорењена болест, била теологизирана у светлу истине да је једно од лица Свете Тројице узео на себе тело и населио се међу нас, узевши на себе све слабости наше пропадљиве природе, све наше грехе и све наше болести. Увод Масоретска традиција библијског текста, у свом легалном делу, у Трећој књизи Мојсијевој, детаљно описује оно што се у Даничићевом преводу назива губа. (Пошто српски језик поседује два устаљена равноправна термина да би означио ову болест: лепра, односно губа, нећемо правити разлику међу њима. Ипак, болест смо обично именовали са лепра или губа, а оне који је носе назвали смо губавцима.) Тринаеста и четрнаеста глава у поменутој старозаветној књизи баве се различитим облицима кожних болести, сумњивим местима која су се појавила на одећи и зидовима кућа, као и ритуалима чишћења који се односе, како на људе, тако и на ствари и објекте. Прво питање које се поставља приликом читања ових закона или регула о губи, врло је једноставно. Да ли су у овим стиховима описани симптоми они који се односе на лепру? Да ли се овде ради о ономе што је модерним језиком медицине дефинисано као Хансенова болест? Речи које нас у масори етимолошки превасходно занимају, и које повезују све кожне проблеме поменуте у наведеним поглављима, као и разне промене на стварима и објектима, јесу – зараза и лепра; односно оно што је у масоретском тексту дефинисано са נֶגַע и צָרָעַת. Први од ова два израза, נֶגַע – nega’, који се може превести као зараза, представља један уопштен и пропратни термин који дефинише било коју болест коже која се јавља као промена у односу на здраву кожу. Други термин צָרָעַת – ṣāra’at, који ће бити у центру нашег интересовања, обележава различите симптоме кожних болести, које се, пре свега, односе на болести где је кожа љуспава, слична крљушти рибе.[1] На местима где се ова реч јавља у масоретском тексту, Септуагинта је донела свој еквивалент, који је касније ушао у све европске језике као λέπρα. Када библијски текст са описа кожних обољења пређе на описивање ствари и објеката који могу бити захваћени тзв. лепром, није нам јасно да ли се овде ради о некој врсти буђи или влажног места, које се може проширити и које се може наћи како на предметима, односно гардероби, тако и на зидовима кућа. Оно што нам је након читања јасно односи се на чињеницу да губа описана у Законима о губи, има мало тога заједничког са болешћу која је касније понела назив по Норвежанину Герхарду Хансену (Gerhard Henrik Armauer Hansen). Зато што је он 1873. године утврдио да бактерија Mycobacterium leprae изазива ову болест. По свему судећи, болест коју Библија назива ṣāra’at представља, такође, један генерални термин који описује појаву промене како на кожи људи тако и на предметима. И њу карактерише првенствено промена боје на захваћеном месту, удубљење које болест изазива, било на кожи, одећи или зиду куће. У тексту се јасно инсистира на некој врсти карантина од седам дана, као у случају када се човек дотакне тела покојника (уп. Бр 19, 11), као и на томе да се провери да ли се ṣāra’at шири или не, од чега зависи декларисање – Чисто је или Нечисто је! Еlephantiasis Graecorum као одистинска губа Као што смо навели, Септуагинта, превод библијских књига на грчки језик, који је почео да се формира у трећем веку пре нове ере, јеврејски израз צָרָעַת – ṣāra’at, преводи са именицом λέπρα. Да би разумели шта је Септуагинта подразумевала под овим изразом, потребно је да консултујемо грчке изворе како би сагледали, шта су древни Грци подразумевали под овом болешћу, и да ли су преводиоци јеврејског текста били у праву када су је повезали са генералним термином као што је јеврејски ṣāra’at. Велики број научних студија које су се односиле на историју болести зване лепра, уследио је непосредно након открића доктора Хансена, када је један термин, у овом случају лепра, неповратно везан за симптоме које изазива једна бактерија распрострањена највише у топлим и влажним поднебљима. Израз лепра, који је, можемо рећи, био флуидан, сада је коначно усидрен и везан за организам познат као Mycobacterium leprae. У исто време, јавила се и једна од првих студија на ову тему Елефантијазис или одистинска лепра (1878), а њен аутор је био проф. Роберт Ливajнг (Robert Liveing).[2] Проф. Ливајнг анализира употребу израза лепра код грчких писаца који су писали пре и у време након нове ере. Хипокрит (460–370. пре н.е.), као и остали старогрчки писци, користе овај термин како би описали стање које одговара данашњој псоријази. Писци овог периода још увек нису познавали праву лепру односно Хансонову болест. Међутим, у време када је писао Аретеј из Кападокије (1. или 2. век н.е.), у југоисточној Европи се појавила болест под називом леонтијазис, која је веома детаљно описана. Каснији аутори употребљавају израз елефантијазис да би описали исту болест. Тако, пре него што су арапски медицински писци почели да се преводе на латински језик, израз лепра је означавао псоријазу или Lepra Graеcorum код старијих грчких писаца, док је елефантијазис или Leontiasis Grseeorum означавао оно што је познато као одистинска лепра.[3] Када историјски улазимо у време када је Стари Завет преведен на грчки језик, ми се налазимо у периоду у којем је одистинска лепра, вероватно, заједно са грчким војницима Александра Македонског, из Индије приспела у географски и културни круг који нас овде занима.[4] Када Септуагинта користи овај термин, она има у виду не болест коју су истим термином описивали ранији грчки писци, тј. псоријазу, него одистинску лепру, која је у то време звана елефантијазис, односно леонтијазис.[5] Ово не значи да је поменути израз прикован само за једну болест. Будући да у неким од својих стадијума, велики број кожних али и других болести имају сличне симптоме, израз лепра је, по свему судећи, могао да означи и невенерални сифилис, који се преко коже обично преноси током детињства.[6] Исто тако, неки византијски писци, као Оривазије (320–400), Аетије Амидски (6. век), Павле Егински (607–690), и даље користе овај израз у његовом првобитном значењу које је имао у грчком језику, како би описали болест псоријазе, која је безопасна, излечива и непреносива.[7] Да бисмо себи дочарали шта су Септуагинта, Јосиф Флавије, новозаветни писци (међу којима је био и један лекар грчког порекла – Ап. Лука) овим изразом предочили својим читаоцима, односно да бисмо схватили шта је у очима хришћанских писаца касне антике израз лепра означавао, потребан је детаљнији приказ ове болести. Њега налазимо код једног од најславнијих грчких лекара, већ поменути Аретеј из Кападокије: Ова болест има много тога заједничког са слоновима – сличност се може наћи у изгледу, боји, величини, начину живота… Елефантијазис је болест са којом нестају све наде… боја коже је модра или црна, доњи део чела је веома наборан, тако да прекрива очи, као код… лавова када су бесни, зато је болест и добила своје име леонтионазис… Усне су истакнуте и дебеле… уши изгледају… као оне.. код слона… Тумори на образима, бради, прстима, и коленима су пуни чирева, који не само да испуштају огаван мирис него су и незалечиви. Удови тела код пацијента су беживотни. Нос, прсти, стопала, гениталије и руке отпадају… Све је огавно што се бола тиче, тело се не храни, а ту је присутна и халапљива пожуда…. оболели су притиснути невероватном тежином сваког свог уда… болест производи презир и изопштење од свакога… Ко не би побегао или окренуо своја леђа било своме сину, оцу или брату, који је потпао под овакву злу срећу, поготову ако постоји опасност да се болест пренесе? Стога, многи су остављали своје драге и миле у пустињу или су их одводили у планине, неки обезбедивши њихове потребе за неко време, други ускраћујући им све што је неопходно за живот, желећи им само да умру што пре.[8] Аретеј овде доноси један распрострањен поглед на физичко стање и друштвене импликације које лепра са собом повлачи. Међутим, када поред овог текстуалног доказа настојимо да донесемо и материјалне доказе науке која се назива палеопатологија, која се бави историјом болести уопште, и која проучава земне остатке људи из минулих времена, ствари се неумитно компликују. Наиме, досад није пронађен материјални доказ који би потврдио да је одистинска лепра постојала у Светој земљи у периоду Првог односно Другог храма. Такође, донедавно није пронађен ниједан скелет у Светој земљи из периода крсташа који би несумњиво указивао да се ради о остацима особе која је боловала од лепре. Ипак, 1980. године, пронађено је неколико скелета у једној египатској оази, који датирају из хеленистичког периода, тачније 200. пре н.е. Они доказују да је у то време ова нова болест продрла у подручје Медитерана. Оно што је од посебног значаја је чињеница да су ови скелети људи оболели од лепре припадали Индоевропљанима, који су сахрањени на гробљу које припада нубијским црнцима. Ово потврђује да су, у периоду хеленизма, људи оболели од лепре били изопштени из друштва и приморани да живе и буду погребени међу странцима. Што се тиче географског подручја на којем су настале књиге Новог Завета, ранорабинска и ранохришћанска литература, археолошки налази скромно потврђују да је међу монасима који су страдали за време персијског продора на територију свете земље (614) било и оних који су боловали од тзв. фацијалне лепре.[9] О овим чињеницама нећемо даље расправљати, јер су оне од секундарног значаја за даљи ток овог текста, будући да нас интересује лепра не као болест стриктно дефинисана именом научника Хансена, већ као болест која је имала своју религијску, етичку и друштвену конотацију. И која је представљала више метафору а мање дијагнозу. У наставку, који ће бити објављен следеће недеље, биће речи о метафори губе у раном хришћанству. Тада ћемо видети како су лепру третирали Јустин Мученик, Иринеј Лионски, Тертулијан, Ориген и други. Небојша Тумара Извор: Теологија.нет View full Странице
  6. Већ сам неколико пута о томе писао овде: о медијима (папирним новинама, интернете порталима/страницама)... као и о дигитализацији на светском нивоу, као и о томе како на Западу (свака држава као и верске заједнице) већ увелико раде на томе да направе стратегију/визију како да заузму најбољи могући положај и да заштите своје интересе.... Е сад... сведоци смо сви учесталих напада на Цркву као и поједине људе који воде Цркву... дакле тренутно СПЦ је у таквој позицији да чека кад ће неко (неке новине) да избаце нешто, ово или оно али у већини случајева негативно.... не улазим у то дали је извештавање тачно (истина) или није.... имамо примере где су вођени судски процеси против лажних извештавања неких новина и где је доказано да то што је писано није истина.....знам једног чоека' као и још неке људе који су контактирали путем електронске поште новине Курир и доказима указивали на нетачност извештавања и замолили да се вест само уклони и никаквог одговора повратне рекације било које врсте, са оваквим зна се како се ствари решавају.... Дакле, код нас новине или ТВ станице који су често у страном власништву свакодневно обликују умове наших људи свих узраста.... пласирају информације према нечијем интересу, циљевима итд.... Зашто све ово горе пишем? Сад шта ћу написати многима од вас ће звучати вероватно чудно и неприхватљиво/контроверзно....по мени СПЦ би требала да има најмање троје или четворе новине (штампане и електронски формат) различитог калибра... тако да на дуге стазе планираном стратегијом затвори стави под кључ новине као што су курир и још неке друге новине... према томе не треба оставити простора разбојницима/плаћеницима да уништавају наш народ..... исто тако по мени СПЦ би требала имати ТВ станицу која ће ићи 24h, ТВ Храм је одлична идеја и доста лепо ради, али ту има још простора за даљу мисију/рад... Овде неки који воле сентименталије/гуруистичко/сентиш Хришћанство рећи ће: јојјјј мој духовник би те сад екскуницирао, или доделио епитимију за ово што си горе написао... итд... Као и до сад што сам писао овде, непишем све ово напамет вез упоришта....ДАКЛЕ/АЛИ кад човек чита текстове Отаца Ране Цркве може се видети увек једна отвореност спремност код отаца за делање/рад за активности да се у сваком моменту заштити паства/народ као и интереси Цркве -- дакле потези Отаца Ране Цркве су биле чак понекад контроверзне у њихово време -- на пример да човек узме само Кападокијце у обзир.... Код нас имамо ситуацију: Човек иде ујутро или у току дана да купи себи (за продицу) нешто и хоће уз све то да купи новине, ово је више " безазлени" ритуал код великог броја нашег народа... Зашто не понудити алтернативу људима? Наш велики чоек, Свети Саво да није понудио крсну славу као алтернативу пастви/народу ко зна како би се ствари одвијале.... Разборитом/разумном чоеку' не треба пуно па да дођете до закључка да је већина новина код нас буквално дно дна по свим параметрима, само да споменем један детаљ код нас у новинама често/увек се среће а то су сензационалистички наслвои... ако на пример: "Тај и тај или та и та је урадио/ла то од чега се леди крв у жилама..." И да не говорим о другим гадостима које се свакодневно налазе у новинама.... Ево не треба вам познавање језика да би уочили разлику, колико су пристојније новине на Запад, кажем не треба вам познавање језика довољно је да отоврите очи добро и да погледате, ето упоредите ове новине са било којим новинама код нас па сами закључите: Француска: https://www.lefigaro.fr/ https://www.lemonde.fr/ Италија: https://www.repubblica.it/ https://www.corriere.it/ Аустрија: https://www.diepresse.com/ https://www.derstandard.at/ Енглеска: https://metro.co.uk/ https://www.thesun.co.uk/ Немачка: https://www.spiegel.de/ https://www.bild.de/ Поздрав за све људе добре воље P.S. Шта ви мислите, да ли би СПЦ требало да има барем једне новине (папирне/електронске) ако не више?
  7. У јесен љета Господњег 1348. Папа Климент VI у Авињону пише своју булу Quamvis Perfidiam. Окружен огромним ломачама од снопља ради успостављања равнотеже између влаге и ваздуха, да би се по савјету медикуса и астролога изоловао од куге. У тој були он позива вјерне да престану са прогонима Јевреја који су, наводно, својим чаролијама постали отпорнији на кугу од других и намјерно је ширили. Прочуло се међу „стручњацима“ да су Јевреји затровали бунаре, и да их куга мање од других коси. Климент VI је узрок куге видео у гријеху. Папа упозорава да се погроми зауставе а да су они који мисле да су Јевреји узрок куге заведени лажима нечастивога. И био је у праву. Чијом душом господари страх, сигурно не господари Бог. Узрок кризе и јесте гријех. Велику пандемију куге 1348. године није изазивао ни „кужан ваздух“ ни Јевреји, него бактерија Yersinia pestis која се лако преносила преко уједа тада свеприсутних бува, које су се на људе преносиле преко глодара, који су ширили болест кроз свјетску трговину. Ломаче којима је папа био окружен су биле заиста дјелотворне, јер су топлота и дим истрјебљивали буве. Јевреје је куга заиста мање косила, не због чаролија, него због ритуалних прописа о чистоћи из Светог Писма: редовно прање руку прије јела и послије тоалета; забрана дијељења јела и пића са нејеврејима, чак и бунара; обавезно купање уочи Суботе исл. Ови древни прописи су вјероватно и ехо неких древних епидемија. Међутим, основни узрок немоћи средњовјековног друштва да се супротстави куги је отупљујућа догматичност тадашње експертске класе, која се упркос евидентном промашају чврсто држала „опробаних“ ауторитета Галена, Хипократа и Аристотела. Отпорности на психолошки механизам жртвеног јарца, којем прибјегава слуђено друшто које осим заразом бива обузето и пандемијом страха није било. Експертска класа је морала оправдати или прикрити свој неуспјех. Исто као и данас у вријеме злокобне прехладе познатије као корона вирус. Ове двије пандемије се разликују у много чему, технологије и заразе се смјењују, али се људска природа не мијења и људи су предвидиви. У данашњој пандемији, у улози средњевјековних Јевреја имамо Православну Цркву, власти у улози папе, јавност је у улози уплашеног народа, а у улози „експерата“ су разни неолиберални ревнитељи јавне хигијене који никакакав други узрок, и никакву већу опасност по друштво не виде до у саборној молитви Цркве и Светом Причешћу – заслијепљени својом идеологијом. Знак да се нека идеологија примила је управо кад постане невидљива. Као што су древни медикуси слијепо вјеровали Галену и Хипократу, данашњи се „партијски хигијеничари“ слијепо држе како Пелагића и Кардеља тако и Кејнса и Фридмана . Света Тајна Евхаристије је утемељена у Светом Писму. Управо зато што се људска природа не мијења оно је и данас актуелно. Свето Писмо је извор Божанске мудрости, и многе приче које се односе на давна времена и данас су битне. За разумијевање стварних узрока пандемије битна је прича о изградњи Вавилонске куле. Та прича говори о давним временима када су људи уз помоћ нових материјала опеке и катрана мислили да ће дићи кулу до небеса која ће их изједначити са Богом. Он им је побркао језике да не би остварили свој наум. Много је Вавилонских кула у историји започето а ни једна није завршена. Модерна Вавилонска кула неолибералне идеологије и глобализма се руши управо овом пандемијом. Кроз психолошки механизам жртвеног јарца – жреци модерне Вавилонске куле стигматизују свог архетипског непријатеља – Цркву јер се тако најбоље прикривају трагови правих узрока пандемије. Они потичу управо из практичне примјене вриједносног система неолибералних жречева, оних истих који предводе медијски погром Цркве. Ти узроци су системски и постројили су се у незаустављиву конјуктуру околности која је припремљена огрјеховљеним дизајном ове нове Вавилонске куле. Ризикујући епитет „затуцаног“ усуђујем се назвати овакве околности казном Божијом за гријехе људи. Није то никаква клерикална демагогија, него анализа реалног стања. Кренимо редом. Поклоњење Меркуру у Вухану – када је у Кини завладала глад седамдесетих година, држава је дозволила узгој дивљих животиња, да би се људи прехранили. Процвјетале су фарме корњача, армадила, шишмиша, медвједа, змија, тигрова, свега чистог и нечистог што врви, плива, лети или гмиже. Ово је израсло у врло уносан посао на тржишту јер је конзумирање егзотичних животиња израз статуса и престижа у не сасвим демократској, али потпуно материјалистичкој Кини. Огроман број различитих јединки и врста сабијених на малом простору са много људи на оваквим пијацама неминовно стварају природну лабораторију за спонтану производњу нових зооноза. Вируси и бактерије скачу између животињских врста и људи и тако мутирају док не добијемо „добитну“ комбинацију у виду новог вируса који је „забаговао“ цивилизацију. Из политичко-економских, односно тржишних разлога оваква пракса је дозвољена. На жалост, похлепа не може саму себе обуздавати. Црква проповиједа умјереност, пост и скромност а не конзумпцију егзотичних животиња ради пировања. Узрок проблема потиче од „меркатолатрије“, обожења тржнице и гријеха прождрљивости, среброљуба и гордости, али и идолопоклонства у ширем смислу. Гдје је ту одговорност Цркве и Свете Тајне Евхаристије? Глобална путовања – људи данас путују више него икад у историји. Ради забаве, посла или нужде авионска путовања повезују људе толико да о томе више и не мислимо. За примитивне установе као што су лазарети, карантини или контумаци, који су вјековима били једино сурово али дјелотворно средство борбе против зараза смо чули само у романима и старим путописима. Државе раног модерног доба су овим путем почеле одолијевати заразама кад су престале да слушају тлапње медикуса и астролога. Врло лакомислено, по открићу антибиотика и вакцина престали смо да вјерујемо да се овако нешто може десити, упркос упозорењима науке, која као и свака мудрост мора да има свој почетак у страху Господњем. Све у функцији добро познате мантре: слободан проток идеја, људи, робе и капитала – и по којег вирушчића који се провуче приде. Треба згртати новац пословним путовањима и трошити га на приватним, и обавезно објавити на Фејсбуку, другачије нема смисла. Опет гордост и среброљубље узроковане вриједностима неолибералне меркантолатријске идеологије. Коронавирус су у Италију донијели стотине хиљада кинеских радника који раде у фабрикама обуће у Ломбардији. Заобишли су здраствене контроле из страха од отказа. Најскупља обућа на свијету у једној од најбогатијих регија на свијету се производила рукама најсиромашнијих на свијету који су још и економски уцијењени. Опет је узрок у гријеху среброљубља, гордости, шкртарења. Гдје је ту одговорност Цркве и Свете Тајне Евхаристије? Сребреници и бесребреници – Бог нам је дао разум, који смо уздигли до неслућених висина. Наука је открила вакцине и лијекове за већину болести које су десетковале човјечанство миленијумима. Међутим, са научним достигнућима из медицине десило се исто што и са сваким технолошким развојем. Злоупотребљен је људском огрјеховљеношћу. Наука спасава животе док је у служби јавног интереса. Данас је глобализована и комерцијализована што је још један од очигледних узрока пандемије. Национална Фондација за дечију парализу у САД-у је 1955 године вакцину за ту болест ослободила патента. Тако је ова опака болест истријебљена. Међутим, седамдесет година касније, тржиштем вакцина доминирају приватни интереси мултинационалних фармацеутских компанија, које по својој природи не могу да се баве високо ризичним истраживањем без сигурне економске исплативости. Због тога нема спремних вакцина за нове болести. Није исплативо. „Тржиште ће све избалансирати“ је мантра која без обзира колико пута је поновили не постаје истина. Када се здравље продаје на слободном тржишу, купац, односно пацијент је увек на губитку. Нико у животној опасности нема добру преговарачку позицију о цијени медицинске услуге коју треба да плати. Ова морбидна црта лекарске професије, која је узрокована палом људском природом је документована кроз вјекове, па је и Хипократова заклетва осуђује. Она се такође препознаје и у називу хришћанских светитеља исцјелитеља – бесребреника, односно лекара који лијече, а не наплаћују. Велике мултинационалне фармацеутске компаније се размећу продајом вакцина за добро познате и проучене болести. Сваки становник дате земље је њихова доживотни муштерија и законом је обавезна њихове производе купити. Проблем је у томе да ни једна фармацеутска компанија нема спремне вакцине нити довољне резервне капацитете за нове болести јер није исплативо развијати, истраживати, клинички тестирати и држати такве вакцине у залихама. Зато су потребне јавне непрофитне имунолошке лабораторије. Профитерима су профитабилније опробане вакцине за опробане болести. Због тога ћемо се начекати на вакцину за корона вирус, иако се крвни серум у теорији може производити одмах. И респиратори, релативно једноставне справе, се могу производити одмах, кад би постојао и најмањи производни капацитет, а он је уништен управо глобализмом. Због среброљубља компанија и гордости властодржаца који су уљуљкивани идеологијом и новцем тих истих компанија постепено су заборавили да је поред робних, ратних, девизних и златних резерви потребна и резерва биолошког имунитета. Узрок је опет гријех среброљубља и гордости и последична лакомисленост, а не Црква и Света Тајна Евхаристије. Дуг живот здраво за готово. Наука сама по себи није ни добра ни зла. Као што ни опеке ни катран у Вавилону нису биле. Богата послератна Европа није видјела глад, смрт, болест и рат и није свикла мислити о властитој пролазности. Послератни нараштај живи дуг и испуњен живот захваљујући медицини, али и жртвама претходних генерација које су им такав свијет оставиле. Сјетимо се предратног нараштаја, који је увијек био спреман за смрт и гледао јој у очи – то је био трезвен животни став, а не очајање. Уредно умирање је било важно као и уредно живљење. Предратни нараштај је имао измирене дугове, спаковано укопно одијело, новац за сахрану и тестамент и одлазио је на онај свијет исповјеђен, причешћен и опојан. Да не буду на терет каснијим нараштајима. Молитва Богу за мирну ноћ и дар новог дана је била молитва за избављење од врло опипљивих опасности. Насупрот томе, код нас је послератни нараштај био шокиран смрћу г. Броза, осамдесетосмогодишњака, па како не би и властитом пролазношћу? Како код нас, тако и по цијелој Европи – смрт гурамо под тепих хедонизмом, живимо као да ћемо вјечно, и изненађени властитом пролазношћу умиремо неприпремљени, неуредно, по систему „послије мене потоп“. Није ни чудо што нас потомци више воле кремирати него људски сахранити. Заборавили смо да нијесмо непобједиви, недодирљиви и да смрт долази свакоме, и да одлазећи на онај свијет, овај остављамо млађима. Европа је жариште корона вируса јер има најстарију популацију на свијету, Италија је жариште јер има најстарију популацију у Европи. Ова популација, која умишља да је младалачка и вјечна и да су глобалистички мега-системи непобједиви, иде за викенд на скијање у Алпе или на феминистички мегаскуп у Шпанији и при том, велики број својих старијих одбацује и масовно смијешта у старачке домове. И онда се заразе. Гдје је ту одговорна Православна Црква и њена учења? Зато нам је Бог „побркао језике“ корона вирусом. Савршен сплет околности који прети да цивилизацију сажеже у пепео. Коронавирус није толико опасан по људске животе појединачно, колико је опасан за велике глобалистичке системе снабдијевања, здравства, одбране и трговине. Нажалост, због претераног повјерења у промашену неолибералну идеологију, слично промашеном повјерењу средњевјековних медикуса у Галена, Хипократа и Аристотела, сви смо са њима нераскидиво увезани. Пандемија ће послужити као катализатор за убрзавање свјетске кризе која ће изменити све. Ту треба тражити лијека болести која се неће ни спријечити ни лијечити блаћењем Цркве него корјенитим цивилизацијским промјенама. Општом цивилизацијском метанојом – покајањем. Свеопшту кризу проузрокује свеопшти гријех, па гадили се те мисли партијски хигијеничари или не. Не гријех као кршење листе неких моралних прописа, него као дубоки појам промашаја циља и назначења људских бића. Зна се гдје се тражи покајање и опроштај – у Цркви. Колико год је прича о Вавилонској кули битна за сагледавање узрока пандемије, толико ће за свијет послије короне бити битна једна друга прича из Светог Писма – она о Јосифу и сну фароновом о седам крава дебелих и седам крава мршавих. Јосиф је растумачио фараону да оне представљају седам родних и седам гладних година. Као и тада, ако за вријеме благостања нијесмо имали мудре управитеље као фараон Јосифа, који је Египат и његове житнице припремио за глад, седам крава мршавих ће појести седам крава дебелих. Ако већ нијесу.. Коста Дојић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Богу хвала, у мојој парохијској цркви се служи “по манастирски”. Клирос поје и чита и црно и црвено, а присутни се труде да вниматељно чују Црквену проповед, те созерцатељно и уз послушање, приме спасоносну и животодавну науку. Сматрам да је грех што се данас службе произвољно скраћују, а веома важни богослужбени текстови прескачу, док натурени новотеолози стављају нешто страно у уши верника, попут болећивог и богословски неуверљивог оправдања за босфорски папизам и лицемерни терор архиепископа истанбулског сврзимантијашког вилајета над Православном Црквом и словесном Васељеном. Ево и конкретног разлога зашто то кажем: на јутрењој, у току бденија прошле суботе, Света Црква, Црква Бога живога, стуб и тврђава Истине, доксолошки богословствује. Стихове 6-те песме једног од канона, може и Јерусалимска патријаршија да упути као одговор заступнику источног папизма. А да он не буде увређен, ево текстова, не само на енглеском, већ и на грчком, као и молитвама и мучеништвом освештаном, тамјаном окађеном и покајничким сузама окропљеном, црквенословенском језику: ΚΥΡΙΑΚΗ ΜΕΤΑ ΤΟΥ ΧΡΙΣΤΟΥ ΓΕΝΝΗΣΙΝ Μνήμην ἐπιτελοῦμεν τῶν Ἁγίων καὶ δικαίων, Ἰωσὴφ τοῦ Μνήστορος, Δαυῒδ τοῦ Βασιλέως, καὶ Ἰακώβου τοῦ Ἀδελφοθέου. Κανών β', ᾨδὴ ς', τῶν Ἁγίων Δαυῒδ καὶ Ιακώβου Ἦχος δ' Ἐκάθισας, ἐπὶ θρόνου ὡς ὤμοσας Κύριε, τοῦ Προφήτου σου Δαυΐδ, ἐκ καρποῦ τῆς κοιλίας αὐτοῦ προελθών, Ἰακώβῳ δέ, τῆς Ἐκκλησίας τὸν θρόνον παρέθου Χριστέ. Commemoration of the Holy & Righteous Joseph the Betrothed, David the King, & Yakovos the Brother of the Lord 30th Sunday After Pentecost Ode 6. Upon Thy throne hast Thou sat, as Thou didst swear unto the prophet David, O Master, Who camest forth from the fruit of his loins; and unto Yakovos didst Thou commit the throne of the Church, O Christ.
  9. Име Симоне де Бовуар толико је блиско повезано са именом Жана Пола Сартра да ми се чини да када би се његово име изоставило њено би било само flatus vocis. Да би њено име постало звучно, неопходно је изговорити и његово. Готово увек се појављују здружено. Врло често се пренебрегава чињеница да је она веома плодан писац који је за живота објавио како дела која су плод маште, тако и дела која су плод збиље. Заправо, највећи део њеног целокупног опуса чине аутобиографска дела. Њена главна замисао је била да властиту историју пренесе на папир почевши од најранијих дана. То је и учинила почевши делом Успомене лепо васпитане девојке у коме је читаоцима предочила да је са свега две године, премда се са овим не би сложили многи психолози, имала формиран и истрајан карактер који би задобио све што би наумила, упркос строгим родитељима. На основу таквог карактера могло се антиципирати то да за њу неће постоји немогуће. Расла је у католичкој породици у окриљу родитељске љубави и била је раздрагано и здраво дете. Имала је млађу сестру са којом је читавог живота била блиска и коју је Симона из милоште звала Луткица. Отац је и сестру и њу припремио на рад како би имале сопствени мираз, тако да су обе од најранијих дана схватале да све што желе трудом и истрајношћу могу постићи. Похађала је католичку школу Дезир из које има не тако лепа искуства. Девојчице са којима је ишла у разред сматрала је незанимљивима и не превише бистрима. Дружила се само са девојчицом Зазом које ће се сећати читавог живота. Заза је на несвакидашњи начин била везана за мајку и често би патила када мајка не би била задовољна њеним жељама. Заза је умрла пре уписа факултета. Симона сматра да је узрок Зазине смрти у хиперсензибилној природи која се није могла одупрети људској суровости и немилосрдности. Симони је Зазина смрт била показатељ да човек треба преживети упркос реалности. Ма шта други људи који су нам драги чинили, наш је задатак да све то разумемо као једну од многих ситуација, а да ниједна од њих није значајна толико колико феномен живљења. Размирице у Симониној породици настале су оног тренутка када је Симона саопштила своју жељу да студира филозофију. Треба имати у виду да је реч о патријархалном друштву чији је Симона део и да је то узрок неслагања у породици. Права је реткост била да девојка настави школовање, а и када би то био случај готово никада се не би опредељивала за филозофију. Готово ниједна – сем Симоне. Њен карактер је и овога пута победио. Била је срећна на студијама јер се тада први пут осећала слободном посветивши се нечему што много воли – читању филозофске грађе. На студијама доживљава егзистенцијални преокрет који је одређен двама догађајима: први, у коме схвата да у њеном свету више нема места за Бога чије јој је постојање наметано од рођења и зариче се на атеизам и други – тренутак када упознаје Сартра. Током живота засигурно је променила неке од својих ставова из младости, док се атеизма и Сартра држала до последњег даха свога бића. За чињеницу да јој је име неодвојиво од Сартровог ипак је, треба рећи, најзаслужнија она сама. Сва њена дела прожета су њиховим односом. Сартрова личност је главни покретач и инспирација њеног стваралачког надахнућа. Симона је веома сликовит пример типичног женског заљубљивања које се не осврће на спољашњост мушкарца, већ на целокупан утисак који тај мушкарац на њу оставља. Али срце не бира на начин на који разум то чини. Упознавши га, у њему је препознала то да су у њему све њене маније доведене до степена ужарености. Говорећи о њему, себи и њиховом односу, својски се трудила да да објективну, непристрасну слику тога. Ипак, увек када би говорила о њему, чинила би то са великим дивљењем. Примера ради, у Најбољим годинама пише: „У мојим очима Сартр ме је превазилазио снагом свог става; дивила сам се томе што своју судбину држи у својим рукама; али далеко да ми је то било непријатно, било ми је, напротив, угодно што га ценим више од себе.“ Имали су необичан однос; волели су се искрено и безрезервно и делили су апсолутно све, од најинтимније мисли до сваке намере и поступка који би начинили. Ипак, учинили су нешто што раније нисам сретала како у историји књижевности, још мање у реалним животима писаца; једногласно су се договорили да не пристану на брак који је за њих био само конвенција друштва, да је у њиховом односу могуће да свако од њих има љубавника, али да све што им се дешава треба да говоре једно другоме. Заветовали су се на искреност и потпуно поверење, као и на то да ће упркос многим одосима које буду остварили са другима, њихов бити главни и нераскидив. Свакога дана су радили и много писали. Разговарали су о нацртима књига и често би јој Сартр сугерисао на који начи да одређену тему уобличи, како да своје ликове учини живљим, дубљим и занимљивијим, док је она његова дела ишчитавала и стилски преправљала, јер за Сартра важи то да му је мисао нејасна, упркос тежини идеје коју собом та идеја носи. Када би Симона изгубила мотивацију за писањем, упркос увек присутној жељи да се бави књижевношћу, Сартр који је имао неуморан дух увек би је бодрио. Њему је писање било природно попут дисања. Често се чини да Симона покушава да ухвати корак са њим, али касније сама признаје да је њој живот представљао највећу вредност, док је Сартру то била књижевност и писање. Како би сазревали и као личности и као писци, живели су одвоједно и до две године у различитим државама. Да Симони то није падало лако види се из тона којим о томе пише, иако никада експлицитно. Она је Сартра доживљавала као своје биће и често је тврдила да су они једно. „Велика је предност“, сматра она, „упознати са неким потпун склад“. У њеним је очима његова вредност била бескрајна. Ретко су се свађали. Чини се као да су дисали заједно. Ипак, нису били у свему слични; док је Симона обожавала да шета, Сартр је пре бирао вожњу бицикла, јер је тада могао неометано да размишља. Једном је, бележи Симона, пао са бицикла јер је до те мере био обузет неком мишљу да је заборавио да окреће педале. Симона је волела рад у уредној соби, за столом, без цигарета, док су Сартру дим цигарете и хрпа папира на столу биле услов за почетак рада. Сартр је волео да говори јавно, док је Симона нагињала повучености и приватним разговорима... Ма колико се они придржавали пакта који су склопили, из Симониних реченица је видљиво колико се секирала када би у Сартров живот ушла нова жена. Са тиме се чак ни она није могла сасвим помирити, баш као што ниједна жена и не би. Ипак, трудила се да га разуме и да чини све оно што би њега усрећило. У зрелим годинама је и она имала љубавнике, али сваки однос са неким другим мушкарцем био је обојен односом са Сартром. Њихове романсе би се брзо завршавале, али је њихова љубав опстајала. Не треба стећи утисак да је њихова љубав била статична, незнимљива и идилична. То никако. Симона чак и када у Једна веома блага смрт приказује себе крај самртничког узглавља своје мајке, чији живот реконструише и закључује да је мајка читавог живота патила јер ју је муж варао, помиње Сатра и одлазак код њега, који је био свакодневица, као и рад на књижевности. Интересантно је да патњу мајке везује за однос са мужем. То није случајно, јер је вероватно и она сама много патила из истог разлога. У роману Неспоразум у Москви приказан је однос између двоје супружника у зрелим годинама. Њена јунакиња се све време преиспитује воли ли тог мушкарца са којим је провела живот, јесу ли временом постали странци отуђивши се, или је све остало исто. Често ју је узнемиравало и ћутање међу њима јер је оно било речитије од било којих речи. Ово место критичари углавном виде као њену пројекцију односа са Сартром, а за овако тумачење, као што смо видели, има основа. Било како било, чињеница је да је њихов однос постојао, напредовао и развијао се онолико дуго колико и њихова егзистенција. Како то да се нису раздојили упркос времену? Много би се разлога могло пронаћи, како у њиховим истрајним карактерима, осећају лојалности које су задобили васпитањем, дугогодишњом навиком... Моја је теза та да је однос који започне кроз знање – вечан. То стваралачко у човеку је активно све време и везе које подстичу на креативни акт се негују. Са друге стране, чињеница је да када младо срце некога заволи, та је љубав безразложна, искрена и чиста, самим тим – неуништива. вероучитељица Ружица Милић
  10. „… Ви сматрате да моја приврженост компјутерским играма има везе са детињством? И – проблеми у односима с женским полом, да су повезане с тим „опијеношћу игрицама“! Могуће… Онда то није само мој проблем, него и многих других… …Сећате се средине 90-тих? Ја се сећам веома добро… Родитељи су, да би прехранили породицу „кренули у бизнис“. Оно што се раније презриво звало „препродавац“, „шверцер“, постало је симбол успеха. Умеће да се превари купац, „да му се ували“ роба, почело је да се цени више него поштење, пристојност. Умеће да се тргује, почело је да вреднује далеко више него било које друго знање. Изгледа да се од тада мало шта променило… Али није о томе реч. Мама је увек била практичнија од оца, и њена способност, њена интуиција нам је помогла да у то време живимо, да тако кажем, боље од већине породица мојих другова из разреда. Са својих путовања родитељи су ми доносили много свега и наравно, много компјутерских игрица. Био је то добар разлог да се похвалим пред друговима и одличан начин да се убије време док су родитељи били на путу…
  11. У децемру прошле године смо били свједоци остваривања до јуче потпуно незамисливих и до јуна 2018. г. чак и званичном ставу Цариграда противрјечних поступака око „давања аутокефалије“ неканонским украјинским православним структурама. Сазиван је „Обједињујући сабор“ након кога је настао конгломерат расколничких организација под називом „Православна црква у Украјини“, након чега су се појавили, углавном на енглеском, грчком и украјинском језику пропагандни видео-материјали којима се неканонски и агресивни поступци Цариграда оправдавају. Такође, и међу српским богословима, углавном у усменом разговору и тек у понеком писаном тексту појављују се обриси апологије идеологије која је довела до стања које имамо данас. Спис који слиједи настоји да представи реторику и „аргументацију“ којом се бране поступци Цариграда, да укаже на недосљедности у аргументовању, али и на посљедице које сама идеологија и њено пропагирање имају на живот Украјинске Православне Цркве (и Православне цркве у цјелини). „Без драматизовања, без политике. Украјина је далеко“ Најприје морам да кажем да све чешће чујем привидно „смирујуће“ и „здраворазумске“ изјаве којима се настоји да се анестетизују било какве реакције на дешавања у украјинском Православљу понављањем неколико парола које би требало да нас умире, а да читаву ствар прикажу „мање драматичном“ и ирелевантном. Тако чујемо (и читамо) да читава криза, наводно, „нема геополитичке димензије које јој се приписују“ или да је „Украјина далеко“ те нас се, самим тим, стварност Цркве на облама Дњепра и Дона у суштини одвећ много не тиче. У питању је по много чему пресликана тактика анестетизовања јавности коју су кругови моћи (политички и понекад, на жалост, црквено-политички) примјењивали на питању Косова и Метохије: треба имати „здраворазумско рјешење“, „патриотизам се не сипа у трактор“, „Косово нас не смије дијелити“ и све остале пароле којима се сугерише да је ствар готова а наша идентитетска интимна, унутрашња везаност за тај простор неутемељена у „реалној ситуацији“ па тиме „илузорна“, „непотребна“, један вид прекомјерне раздражљивости која не води ничему. Међутим, управо како деценијско убјеђивање да је Косово „изгубљено“ није уродило плодом, тако ни реторичка де-интимизација Срба од Кијева и даље не успијева. Као парохијски свештеник могу да посвједочим да је питање легализације раскола у Кијеву уједно и једно од најинтимнијих и „горућих“ питања наше црквене, ако хоћете: парохијске, литургијске стварности. Отуда изјаве о томе да ситуација у Украјини треба да „просуђујемо“ са неком историјском дистанцом, у привилегованој позицији спољашњег посматрача апсолутно не одговарају нашој црквеној стварности. Оне не одговарају ни бићу Цркве која не може бити незаинтересована за дешавања „чак у Кијеву“ из позиције нијемог свједока. О смислености става да украјинска црквена криза нема геополитичке димензије тек не би вриједило трошити ријечи, да се такве изјаве заиста не појављују. У тренутку када сви политички актери у Украјини отборено и често говоре да је остваривање аутокефалије заправо ствар „националне сигурности“ а позиција Украјине, унутрашња превирања у земљи, укључујући и црквену ситуацију очигледно имају геополитичку и геостратешку важност, не можемо а да се не запитамо: чему и одакле покушаји анестезије наших реакција и натегнуте ирелевантности украјинске крваве стварности? Да ли је могуће не видјети „геополитичке димензије“ једне земље у рату, и иначе подијељене и растрзане, не видјети и црквени аспкет тих тешких и крвавих подијела – аспект унутар кога је Цариградска Патријаршија својим дјеловањем додатно унијела раздор у најгорем могућем тренутку? Или заправо не треба да видимо сву трагичну тежину украјинске драме? Јер Украјина је данас мјесто свакидашњег страдања, а Украјинска Православна Црква – маргинализована, сатанизована, беспомоћна пред свакидашњим притиском, крива због својих канонских веза са Москвом и остатком Православља пред националистичким властима и организованим батинашима, изложена притиску и прогону. Мимо сваке расправе о „каноничности“ његових поступака, патријарх Вартоломеј је тренутно саучесник у ужасном насиљу које се дешава над Украјинском Православном Црквом. Стајати на страну тога насиља можда је „мањиско мишљење“ у СПЦ данас и можда може бити схваћено као „храбар чин“ али из позиције једног свештеника канонске УПЦ у Кијеву – ствар стоји управо супротно: бранити Цариград значи бранити притисак којем су Митрополит Онуфрије и цијела УПЦ изложени. Зато ова реторика Божјих (у овом случају цариградских) адвоката неће бити историјски процијењена само на основу садржаја онога што се казује, него на основу времена и начина на који се казује. УПЦ је данас „на поду“. Оправдавати насиље и маргинализацију над њом не свједочи само о нашој неосјетљивости, него о томе колико је танка граница између бриге за планету и саучесништва у насиљу. А да бисте добре људе натјерали тј мотивисали да чине зло – неопходна је идеологија. Релативизовање каноничности Како идеологије углавном не бирају средства да нас убједе у истинитост и оправданост сопствених дејстава, тако се у оправдавању цариградског интервенционизма подједнако појављују апологети који налазе канонске основе за интервенције, као и они који оправдавају тај интервенционизам релативизовањем канонских мјерила као таквих. Мора се признати да је једна таква ситуација и иначе омогућенастањем ствари у којем се канонско право данас у Православној Цркви налази. Са једне стране имамо корпус одлука васељенских и помјесних сабора који представља прворазредни извор права, али, и поред дуге традиције тумачења, нико нема храборости да коначно подвуче црту и каже који канони су данас апослутно застарјели и непримјењиви, који су дјелимично примјењиви (и зашто су примјењиви), а који су апсолутно примјењиви и имају трајну вриједност за живот Цркве. Овако долазимо до парадоксалне ситуације да се релативизатори канонског права заклињу у оне каноне за које им се чини да оправдавају њихову позицију (најчешће цариградске теологе који сматрају да је 3. Канон Другог васељенског сабора заносвао вјечито право „Новог Рима“ на неки модел примата, иако нити постоји систем пентархије нити друштвена и политичка стварност Истанбула одавно немају никакве везе са Другим Римом, Императором и Сенатом). Врло слична је и позиција „чувара канона“ (најчешће на „руској страни“) који сматрају да су сви канони вјечите камените богомдароване норме свеколиког црквеног живота – осим оних који би могли да иду у прилог Цариграду. Отуда је тренутна криза позив да се стварно замислимо дубље над сопственим канонским наслијеђем, о ономе вјечитом и временитом, контекстуалном и ванконтекстуалном. Оно што и поред наведених недоумица у тумачењу канона ипак изазива додатну зачуђеност јесте тактика релативизовања саме потребе за каноничношћу црквеног поретка која нам сугерише: „можда је Цариград и прекршио каноне, али нити је то први пут, нити је то велики проблем“. Сваком студенту богословља јасно је да су у историји Цркве Оци примјењивали и икономију и „неканонска“ средства и поступке, али је ваљда свакоме јасно да су ти поступци изузетни и не укидају потребу за каноничношћу као таквом. То што смо некада пројурили кроз црвено свјетло на семафору возећи жену на порођај или то што видимо некога да чини такав прекршај некажњено не значи да се иначе може возити кроз црвено. Такође, у хеленским квази-теолошким кулоарима да се чути једна опасна идеолошка аналогија која се пренијела и на српске религијске форуме, па чак и у текстове појединих српских теолога. Она гласи: „украјинска аутокефалије из 2019. јесте случај аналоган српској аутокефалији из 1219“. Ако је јасно зашто је та аналогија потребна идеолозима у Фанару, зачуђујућа је отворена рехабилитација ставова Димитрија Хоматијана о „неканоничности“ добијања самосталности Цркве у српским и приморским земљама код српских теолога. Таква некритичка рехабилитација Хоматијанових ставова (обично праћена панегиричким односом према самом Хоматијану) као да жели да потврди најгоре сумње „анти-фанариотских“ кругова у нашој помјесној Цркви о томе да наши богослови који су студирали у Хелади и остварили пријатељске везе са клирицима Фанара некако одвећ брзо усвајају аргументацију из хеленских теолошких кулоара. Одговор на такве ставове је, уосталом, пружио уважени познавалац црквеног права мр Дејан Мачковић (у своме тексту „Украјинска драма“), па сматрам да их није нарочито потребно понављати. Концентрисаћу се само на неколико реченица које посебно парају уши у оквиру те реторике релативизације каноничности као такве: „Сабори Цркве су примали у општење расколнике на најмањи знак покајања.“ Сасвим тачно. Св. Василије Велики је био спреман да прихвати омиусијанце скептичне према Божанству Светога Духа чак и са минималним захтијевом да прихвате да „Дух Свети није створење“. Дакле: увијек и у свему морала је да постоји бар једна тачка повратка Цркви – све оно што недостаје расколничким структурама УПЦ КП и УАПЦ које су, наводно, уједињене, у нову Цркву. Њима нико није тражио покајање нити су икада иједним чином били спремни да га принесу. Штавише, и прије и послије „сабора уједињења“, УПЦ КП и УАПЦ су се поносиле својом расколничком прошлошћу и у свему видјеле само „мудрост“ у томе што су „сачекале свој тренутак“ и послије деценија раскола „озакониле“, „легализовале“ свој статус. Ако је то пут којим се иначе иде из раскола ка Цркви – онда су границе „Цркве“ заиста порозније него што смо мислили, али и биће такве „Цркве“ – заиста се не разликује много од расколника које је спремна да легализује. Теолошка реторика као идеолошка магла Међутим, врхунац замагљивања посљедица и димензија цариградског интервенционизма као и најексплицитнији показатељ потпуне одвојености идеологије од осјећаја за стврност Цркве налазимо у реторици која провејава у цариградским саопштењима (гдје све пуца од „човјекољубља“ и „болећивог срца“ патријарха Вартоломеја за јад укрјаинскох народа оличен у предсједнику-олигарху), реторици која се пренијела и на наш језички и теолошки простор. Тако се интервенционизам Цариграда правда „вољом огормне већине украјинских вјерника“, а подилажење неонацистичким поривима који су створили раскол префарбава се флоскулама о „подизању литургијске свијести“, „узношењу у литургијски свијет“ људи који, ето, до тада нису имали прилику да учествују у Царству Божијем. Игноришући потпуно чињеницу да су УАПЦ и УПЦ КП отворено баштиниле традицију украјинског неонацизма, наши идеолози нас убјеђују да је скок од начела „једна земља, један језик, једна црква“ (званични мото УАПЦ) као „литургијској свијести“ и „анафори у Царство Божије“ могућ не лијечењем од неонацизма него легализацијом неонацизма од стране Цариграда. О аргументу из „већине народа“ тек би вриједило размислити. Нисам сигуран шта се подразумијева под „огромном већином украјинског народа“, али чак ни по најнеповољнијим истраживањима канонска УПЦ никада није имала испод 25% удјела у православној популацији Украјине, а реално, међу људима који су „уцрковљени“, УПЦ је увијек имала и већи број парохија и вјерника. Да не бисмо дезинформисали друге, најприје би добро било да информишемо себе. Такође, није сасвим јасно да ли је икада заиста исказана „воља народа“ у друштвима попут Црне Горе, Украјине и Македоније у којима је „народ“ већ деценијама био предмет идентитетских пројеката испирања историјског сјећања као и најгоре дикаторске репресије локалних олигархија. Гдје је и иначе настала цариградска саблажењеност „етнофилетизмом“? Постоје ли то и пожељни етнофилетизми? Непримјереност таквог аргумента бих разријешио једним практичним примјером: замислимо (а можда и нећемо морати да замишљамо!) да „првопрестолна Црква“ одлучни да у свхру „узношења у литургијски свет огромне већине“ вјерника у Републици Македонији или Црној Гори одлучи да самоиницијативно подари томос о аутокефалији МПЦ или владиној организацији „ЦПЦ“. Да ли би било ко од српских богослова или владика са подједнаком мудрошћу и разумијевањем био у стању да оправда такав чин пред лицем Митрополита Јована и Митрополита Амфилохија, Епископа Јоаникија и Давида, пред прогоњеним свештенством и народом Митрополије Црногорско-приморске и ПОА? Да ли бисмо вјеровали у некакву „полифонију“ и „плурализам јурисдикција“? Ко би имао образа да Митрополиту Јовану саопшти да је трунуо у Идризову зато што, ето, ми нисмо успјели да схватимо да масе македонског народа (слуђене лажном историјом и националистичком идеологијом, народа коме он сам припада и који воли), могу и треба да добију легализацију МПЦ самим тим што је то воља „огромне већине македонског народа“? Знамо ли и да ли нас је уопште брига, да ли нам је стало да знамо колико се људи жртвовало у УПЦ у протеклих 20 година, колико њих је штитило храмове и било пљувано и батинано? Имамо ли право да зарад било чега оправдамо багателисање и гажење њихове жртве и страдања? А зашто је лице Митрополита Онуфрија мање важно од лица Митрополита Амфилохија или Јована – зашто бисмо пристали да будемо саучесници у његовом гажењу, ако то сигурно не бисмо били у гажењу српских и македонских честитих епископа, свештеника, вјерног народа? Усупут, буди речено: владина организација „ЦПЦ“ је управо код Филарета Денисенка, у Кијевској богословској академији УПЦ КП (анти-КДАиС УПЦ) школовала и још увијек школује своје кандидате. Када се поменути млади „свЈештеници“ „ЦПЦ“ врате на Цетиње или у Морачу, онда тамошњи свијет треба убиједити да су окончали школовање код „канонске“ и „васељенске“ Православне цркве Украјине а да нијесу дошли да праве раздор, него да на други начин узнесу у литургијски свијет оно што свештеници Митрополије, ваљда, не успијевају да узнесу. Лицемјерје цариградске идеологије Међутим, оно што је такође важно истаћи јесте да је ову теологију „двије Цркве на једном простору“ један дио експонената цариградсих интереса и идеологије предлагао прије заоштравања кризе (К. Говорун, на примјер). Лицемјерје тог рјешења је и тада било бјелодано: теолози који деценијама истичу да је сапостојање различитих јурисдикција помјесних Цркава супротно Предању и канонском поступку у дијаспори (како би оправдали претензије Цариграда на цијелу дијаспору) одједном вјерују да би у Естонији или Украјини било сасвим у реду да „сапостоје“ двије „јурисдикције“ тј двије помјесне Цркве. Међутим, та идеја је очигледно напуштена и унутар саме Цариградске Патријаршије, која сада на канонску УПЦ гледа практично као на „неканонску“ (по бруталности и безочности у историји Цркве ће остати запамћено писмо Патријарха Вартоломеја Митрополиту Онуфрију којим га „позива“ на поменути „уједињујући сабор“, те га ставља у исту раван са вођама раскола из УПЦ КП и УАПЦ и још га упозорава да послије тог сабора неће моћи да носи титулу кијевског митрополита!). На том фону су и најновије агресивне изјаве еп. Данила памфилијског, „егзарха“ Цариграда за Украјину, који је подржао закон којим је Врховна рада Украјине насилно, без њене воље, преименовала УПЦ у „Руску православну Цркву у Украјини“. Можемо ли да чујемо било кога од „дворских теолога“ Цариграда (Пападопулоса, Калаидзидиса, Демакопулоса и др) чија је реторика била пуна потребе за „одвајањем Цркве и власти“ у Русији и залагања за „елементарна људска права“ како протестује против Петра Порошенка који са патријархом Вартоломејем потписује споразуме, понаша се попут Константина Великог на „сабору уједињења“ а Рада наређује једној Цркви како има да се зове? Не! Штавише, поменути идеолози су се јасно и недвосмислено ставили у службу једне безочне пропаганде која ће, и када ове невоље прођу, остати једном од најсрамнијих страница „новије православне теологије“. Апологети цариградске идеологије траже начина да нам је учине бар донекле разумљивијом и ближом. Али та перспектива је тренутно потпуно теолошки неконзистентна идеологија која осим самозаљубености у свој историјски положај и осим осјећаја „добро одигране“ партије нема ништа са оним што је сама деценијама говорила. Данас видимо корифеје нове цариградске идеологије (А. Папаниколауа, С. Демакопулоса и др) како не виде елементарне чињенице: да су поступци Цариграда учињени сарадњом украјинских државних власти са Фанаром на начин који би, да се десио било гдје другдје, и сами осуђивали залажући се за „секуларно Православље“. Они не виде ни да су ти поступци дошли у најгоре могуће вријеме и додатно подијелили једно и иначе подијељено друштво као и да се дјеловањем Цариграда Црква у Укјраини не ослобађа национализма, него се он реорганизује и легализује; у коначници: заборављају да су ти поступци допринијели не само турбуленцијама у свјетском Православљу, него и увећали страдање у самој Украјини. Српски апологети Цариграда то чине вјеровано зато што нам је свима, као слабим бићима, лакше наћи оправдање за пријатеље и теолошке оце (попут Митрополита пергамског), него се претјерано упуштати у замишљање и промишљање до којих посљедица та идеологија може да доведе. Ипак, не можемо затварати очи пред чињеницом да данашњи поступци Цариграда изневјеравају чак и ону ранију теологију/идеологију/реторику сопственог првенства коју смо слушали, рецимо, од стране поменутог Митрополита пергамског: „Изгледа да је овде у питању ствар праве равнотеже између „једног“ и „многих“ у еклисиологији. Овде треба имати у виду 34. канон из групе тзв. „Апостолских канона“ (4.век) где стоји да мора постојати први без којег остали епископи не смеју ништа чинити, док овај први не може чинити ништа без осталих. То је златно правило када је реч о односима између Цариграда и осталих помесних Православних Цркава, а у светлу православне еклисиологије. Православним Цркавама је потребан први; оне не смеју чинити ништа без његовог уплива. Исто тако, међутим, први не сме чинити ништа што се односи на Православну Цркву као целину без осталих Цркава.“ (Васељенска патријаршија и њен однос са осталим православним црквама, Теолошки погледи 1-4/1998, 64) Тако некада Митрополит пергамски. Узмимо за тренутак да су ове реченице сасвим тачне: да ли је то данас „крст патријарха Вартоломеја“ или би требало да буде крст онога који брине за цјелину Цркве? Зоран Јелисавчић ми је давно скренуо пажњу на једну једноставну речеицу: пријатељство обавезује. И поштовање обавезује. Наша пријатељства нас обавезују да скренемо пажњу и на грешке. Да смо раније сугерисали Москви да груби козметички империјализам није једини начин, Цариграду да идеологија у служби другог империјализма није теологија – можда данас не бисмо били у овој мучној ситуацији. Био бих склон да цијеним храброст наших апологета Цариграда да се не сложе са заиста већинским „проруским“ сентиментом у нашој помјесној Цркви. Склон сам да повјерујем да један дио њиховог става плод неинформисаности или дезинформација које идеолози цариградске квазителогије шире, поготово у америчком Православљу. Ипак, та храборст потпуно заборавља стварност мојих пријатеља у Кијеву. Замагљује реториком „литургијског узношења“ сурову реалност заузимања Цркава и непокајаног насиља, десничарског екстремизма на чијим крилима је раскол настао и на коме данас постоји, правног насиља које се у име „обједињавња Цркве“ чини. Отуда сам (можда пре)осјетљив на сваку релативизацију и замагљивање, макар оно било, вјерујем, несвјесно. Отуда и даље зачуђеност и горчина након слушања пропаганде Цариградске Патријаршије на српском језику, од српских богослова. Став о тренутној кризи Православља и будућности Цркве у Украјини се и иначе код нас углавном оформљује углавом у кључу међусобних личних размирица и конфликата, „прогрчких“ и „проруских“ центара моћи, без много (или имало) размишљања о позицији некога у Кијеву данас. И ту је суштинска грешка. Оног момента када стварност Цркве у Кијеву не буде ствар црвено-политичке партије ризика, унутрашње или спољашње, него стварност нас самих, почећемо да разумијевамо, осјећамо, знамо. Извор: Теологија.нет
  12. У другу недјељу пред Рождество Христово, Недјељу праотаца, на Материце, 30. децембра 2018. године, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија са почетком у 8 часова. Светом службом Божијом началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Звучни запис беседе Свима сабранима у овоме Светоме Храму обратио се началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Он је говорио о прочитаној јеванђелској причи, али, говорио је и о суштини празника којег данас прослављамо, почевши са тим зашто баш двије седмице пред Божић прослављамо Недјељу Праотаца: "А зашто баш Недјеља праотаца ? Зато што су ти свети оци и Божији угодници припремили човјечанство за долазак Христа на овај свијет. И сви они, свако до њих је испунио своју мисију, свој задатак, који им је Бог повјерио и дао." Отац Далибор је у даљем обраћању подсјетио све присутне на континуитет и дубљи смисао поретка богослужбеног, у којем смо прослављали цијелу породицу, почевши од Дјетињаца (дјеце), затим Материца (мајки), а сљедеће недјеље Отаца (очева): "Као што смо прошле недјеље прославили празник Дјетињаца, празник наше дјеце, тако данас славимо празник Материце, празник наших мајки. А сљедеће недјеље славићемо Оце - празник очева.'' Он је даље навео да не постоји веће љубави на Земљи, нити жртве, нити поузданијег и вјернијег темеља породици и друштву од мајки: ''Не зна се прецизно када је установљено ово празновање мајки, као темеља друштва, као темељ сваке породице. Међутим, једно је сигурно, а то је да Црква слави овај празник зато што темељ сваке љубави и темељ заједнице у Богу јесте темељ породице, који јесте мајка. Може ли бити веће љубави дароване од љубави једне мајке ? Што је већа љибав мајке, што више љубави мајка дарује, то ће више дијетe, а сјутра већ човјек имати више Бога у себи. Жртва једне мајке је највећа жртва и највећа љубав која се може даривати овдје на земљи.'' - закључио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Током службе, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић најавио је и предавање које ће вечерас у недјељу 30. децембра 2018. године, са почетком у 19 часова, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, одржати протосинђел Андреј Дечанац - на тему ,,Монашки живот на Косову и Метохији“. Такође, након одслужене Литургије, у крипти Саборног храма евхаристијско заједничарење, као и прослава Материца, настављено је кроз трпезу љубави и уз пригодан дјечији програм, који су поводом празника Материца са својим вјероучитељима и мајкама припремила и извела дјеца школе вјеронауке при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Извор: Храм Васкрсења Христовог у Подгорици
  13. Guest

    Очи једне девојке

    Када су јој скинули завоје, могла је да види свет, укључујући и свог момка.Он је упита: "Сада кад видиш свет, хоћеш ли се удати за мене?" Она га погледа и уочи да је он слеп. Призор његових затворених очних капака је шокира. Није то очекивала. Сама помисао да их мора гледати читав свој живот, навео је да одбије да се уда за њега. Њен момак оде у сузама и неколико дана касније написа јој писмо: "Добро чувај своје очи, драга моја, јер пре него што су биле твоје, те очи су биле моје."
  14. 20суботајан 2018 Posted by Стање ствари in Разномислије “ Објављујемо реаговање тибингеншког докторанда теологије и потпредседника Црквене општине у Штутгарту, Марка Делића, поводом скорашњих дешавања у Епархији франкфуртској и све Немачке. Текст је писан за недељник српске дијаспоре, „Вести“, али је уређивачки колегијум тог листа одбио да га објави Епископ Андреј (Ћилерџић) Када данас упитате просечно обавештеног интелектуалца, па, богме, и теолога, да ли је у Византији поред официјелне црквене књижевности постојала још нека форма литерарног изражавања, мало је оних који би знали да је на политичко-црквеним маргинама цветала еротска као и хумористичко-сатирична књижевност. Управо једна згода из ове друге литерарне врсте долазила ми је на ум при ишчитавању приговора што су се, поводом управе епископа Андреја и његових сарадника дијацезом Српске Православне Цркве у Немачкој, на страницама дневног листа „Вести“ појављивали. Листа, не треба то посебно наглашавати, врло приземне новинарске културе. Наиме, у једној сатири из XII века појављује се, на оном свету, митски лекар, Асклепије, и то у необичном издању. Огрнут је дотични некаквим златастим велом, и то тако да он своје свеже упокојене саговорнике може да види, док они њега, захваљујући том велу, опазити не могу. Могу слушати само његове речи. Неком врстом вела, само у тривијалном контексту наших епархијских прилика у Немачкој, заоденули су се они што су петицијом подигли медијску жалбу против управе па и личности епископа Андреја Ћилерџића. Подигли су је они, наводно, у име еванђелских принципа, премда онај који ово пише основано сумња да су свештеници-приговарачи уопште прочитали Нови завет, док сумњу уопште нема да Стари завет нису ни прелиставали. Стога ће, онај који ове редове бележи, мало да разгрне вео овдашњи, додуше саткан не од златастих струна већ испреден бурлескно-лакрдијашким бојама, те да читаоцу добре воље, у неколико тачака, предочи оно што му се чини важним. Прво: Епархија франкфуртска и све Немачке неоспорно се налази, на унутрашњем плану, у духовној, интелектуалној и материјалној кризи, са озбиљно нарушеним угледом у друштвеној и екуменско-црквеној јавности. За такво стање, међутим, ваља одати признање не епископу Андреју Ћилерџићу, већ његовим претходницима, епископима Константину Ђокићу и Сергију Карановићу. После кратке администрације патријарха Иринеја, када су се коначно постигли значајни резултати, а насукани брод поново изашао на пучину, доласком епископа Сергија наступа период заустављања процеса консолидације и ваљаних тенденција. На пољу међуцрквених односа долази до равнодушности према дијалогу, што је међу угледницима Римокатоличке и Евангеличке Цркве означено као рестаурација Константиновог система изолације, у шта се и лично, а не преко гласина или из медија, уверио и писац ових редова, будући активно укључен у теолошке и међуцрквене разговоре. Један од прилога у франкфуртским „Вестима“ Друго: У јавној делатности, епископ Сергије није радио готово ништа, а и оно што је покушавао – боље би било да се посла није ни лаћао. Свака врста озбиљнијег друштвено-екуменског ангажовања изостајала је, а поменути владика окруживао се радо управо онима из редова свештеника-приговарача, којима је до духовне и пастирске делатности било стало колико и до лањскога снега. Треће: И епископ Сергије имао је своје издање већ помињаног златастог вела. Покушавао је властиту неукост и врло слабо познавање Библије да огрне неком врстом тоталитарног начина епископовања, утемељеног на једној трибалистичкој, идеолошкој матрици, присутној, нажалост, делом и у православној теологији. По томе би епископ био нека врста омнипотентног субаше, коме се треба покоравати и не мислити скоро ништа, или тачније – ништа. Отуда и отпор епископа Сергија према недогматичним појединцима и отклон од оних теолога који, наместо удворичког и ума лишеног климања главом, настоје да мисле. У то се и лично уверио писац ових редова када му је, на запрепашћење, један од врлих потписника петиције, што у слободно време воли да се разговара са онима из надрилекарско-магијске бизнис-бранше, преко посредника, за његово добро, послао добронамерни савет епископа Сергија с којим се то непоћудним минхенским теолозима не би смело ни у разговор ступити. Четврто: Где ли се, они који данас Андреју Ћилерџићу постављају ултиматуме, премда елементарне културе лишени, дедоше да укажу на правно недопустив чин ad hoc смењивања благајника Црквене општине у Минхену од стране епископа Сергија и његове свите? Или да дигну глас, преко медија или бар колегијалном подршком, против тоталне дифамације честитог минхенског свештеника, o. Предрага Гајића и његове породице? Онај који ово пише одбио је – из протеста према поменутим поступцима бившег немачког владике, противним статуту минхенске парохије, регистроване као eingetragener Verein[1] – да учествује у програму обележавања епархијске славе. Пето: Где су они којима је до правде стало, у Химелстиру и око њега, па да подигну глас што у време епископовања Сергија Карановића седница Епархијског управног одбора две године није одржавана? Манастир Успења Пресвете Богородице у Химелстиру (Фото: Р. Лукић/Вести) Шесто, и потоње: Епископ Андреј Ћилерџић на место администратора није дошао из ћефа нити каквог личног ћара, већ је за администратора промишљеном одлуком Архијерејског Сабора постављен, и то стога да решава големе проблеме које му је, у наслеђе, оставио његов знаменити претходник. Он их, и поред тешкоћа, решава. Преименовање манастира Химелстира у женски манастир, у којем свој подвижничко-духовни живот воде угледне монахиње, представља чин еманципације а не деградације манастира. Од манастира на чијем челу се налазила врло проблематична фигура бившег игумана Германа, који је, будући без основних богословских компетенција, хришћанство сводио на племенско-националне тонове, манастир Химелстир постао је местом у коме се одвија аутентични богослужбени живот, у коме „нема више Јудејца ни Грка, нити роба нити слободњака, нити мушког нити женског“ (Гал. 3,28). Као личност изузетног моралног интегритета, коју за разлику од свог претходника – садашњег бихаћко-петровачког владике – красе скромност, познавање библијске теологије, еманципованост и схватање епископства као служења и координирања а не деспотског владања, управо је епископ Андреј, по расуђивању оног који ово пише, најпогоднија личност која може повратити углед епархији којом администрира. У поређењу са епископом Андрејем, који умногоме наставља управо тамо где је патријарх Иринеј био стао, његови нападачи баштиници су оне врсте критике, која је то само по имену, а коју су за нијансу суптилније предузимали њихови духовно-идеолошки преци, представљени на оној познатој литографији с краја 19. столећа, која имађаше претензију да понуди ликовну представу познатог појма што га је сковао Карл Маркс: појма лумпенпролетаријат. „Критика“ лумпенпролетаријата ондашњег имала је место у локалним сеоским крчмама. Ова њихових потомака осване и у медијима. Само тога ради латих се пера, посвећујући овај запис благонаклоном читаоцу. Маркo Делић je дипломирани теолог Православног богословског факултета у Београду, а од 2016. докторанд теологије на Универзитету у Тибингену. Бави се, у оквиру дисертације, рецепцијом епикурејске филозофије у Оригеновој расправи „Против Келса“. Поред теологије, бави се филозофијом, теоријом књижевности и политичком теоријом. Рођен је у Тополи, живи у Штутгарту Текстови у рубрици „Разномислије“ одражавају ставове њихових аутора, а не нужно и став „Стања ствари“
  15. Преносимо лични став докторанда теологије г. Марка Делића о збивањима у Епархији франкфуртској и све Немачке. Као личан, овај став је под ризиком да буде оптужен као једностран. Заиста има у њему и неких нервозних тонова, који можда могу да се оправдају, дуго нерешеним питањима у овој, тако важној епархији наше Цркве. Толико вишегодишње (скоро деценијско) лоше стање заиста узнемирава. Молимо се Господу да умудри и наше пастире и њихово стадо у Немачкој, а свештеноначалију наше Цркве да снаге да нађе права решења. А.Ж. 20суботајан 2018 Posted by Стање ствари in Разномислије “ Објављујемо реаговање тибингеншког докторанда теологије и потпредседника Црквене општине у Штутгарту, Марка Делића, поводом скорашњих дешавања у Епархији франкфуртској и све Немачке. Текст је писан за недељник српске дијаспоре, „Вести“, али је уређивачки колегијум тог листа одбио да га објави Епископ Андреј (Ћилерџић) Када данас упитате просечно обавештеног интелектуалца, па, богме, и теолога, да ли је у Византији поред официјелне црквене књижевности постојала још нека форма литерарног изражавања, мало је оних који би знали да је на политичко-црквеним маргинама цветала еротска као и хумористичко-сатирична књижевност. Управо једна згода из ове друге литерарне врсте долазила ми је на ум при ишчитавању приговора што су се, поводом управе епископа Андреја и његових сарадника дијацезом Српске Православне Цркве у Немачкој, на страницама дневног листа „Вести“ појављивали. Листа, не треба то посебно наглашавати, врло приземне новинарске културе. Наиме, у једној сатири из XII века појављује се, на оном свету, митски лекар, Асклепије, и то у необичном издању. Огрнут је дотични некаквим златастим велом, и то тако да он своје свеже упокојене саговорнике може да види, док они њега, захваљујући том велу, опазити не могу. Могу слушати само његове речи. Неком врстом вела, само у тривијалном контексту наших епархијских прилика у Немачкој, заоденули су се они што су петицијом подигли медијску жалбу против управе па и личности епископа Андреја Ћилерџића. Подигли су је они, наводно, у име еванђелских принципа, премда онај који ово пише основано сумња да су свештеници-приговарачи уопште прочитали Нови завет, док сумњу уопште нема да Стари завет нису ни прелиставали. Стога ће, онај који ове редове бележи, мало да разгрне вео овдашњи, додуше саткан не од златастих струна већ испреден бурлескно-лакрдијашким бојама, те да читаоцу добре воље, у неколико тачака, предочи оно што му се чини важним. Прво: Епархија франкфуртска и све Немачке неоспорно се налази, на унутрашњем плану, у духовној, интелектуалној и материјалној кризи, са озбиљно нарушеним угледом у друштвеној и екуменско-црквеној јавности. За такво стање, међутим, ваља одати признање не епископу Андреју Ћилерџићу, већ његовим претходницима, епископима Константину Ђокићу и Сергију Карановићу. После кратке администрације патријарха Иринеја, када су се коначно постигли значајни резултати, а насукани брод поново изашао на пучину, доласком епископа Сергија наступа период заустављања процеса консолидације и ваљаних тенденција. На пољу међуцрквених односа долази до равнодушности према дијалогу, што је међу угледницима Римокатоличке и Евангеличке Цркве означено као рестаурација Константиновог система изолације, у шта се и лично, а не преко гласина или из медија, уверио и писац ових редова, будући активно укључен у теолошке и међуцрквене разговоре. Један од прилога у франкфуртским „Вестима“ Друго: У јавној делатности, епископ Сергије није радио готово ништа, а и оно што је покушавао – боље би било да се посла није ни лаћао. Свака врста озбиљнијег друштвено-екуменског ангажовања изостајала је, а поменути владика окруживао се радо управо онима из редова свештеника-приговарача, којима је до духовне и пастирске делатности било стало колико и до лањскога снега. Треће: И епископ Сергије имао је своје издање већ помињаног златастог вела. Покушавао је властиту неукост и врло слабо познавање Библије да огрне неком врстом тоталитарног начина епископовања, утемељеног на једној трибалистичкој, идеолошкој матрици, присутној, нажалост, делом и у православној теологији. По томе би епископ био нека врста омнипотентног субаше, коме се треба покоравати и не мислити скоро ништа, или тачније – ништа. Отуда и отпор епископа Сергија према недогматичним појединцима и отклон од оних теолога који, наместо удворичког и ума лишеног климања главом, настоје да мисле. У то се и лично уверио писац ових редова када му је, на запрепашћење, један од врлих потписника петиције, што у слободно време воли да се разговара са онима из надрилекарско-магијске бизнис-бранше, преко посредника, за његово добро, послао добронамерни савет епископа Сергија с којим се то непоћудним минхенским теолозима не би смело ни у разговор ступити. Четврто: Где ли се, они који данас Андреју Ћилерџићу постављају ултиматуме, премда елементарне културе лишени, дедоше да укажу на правно недопустив чин ad hoc смењивања благајника Црквене општине у Минхену од стране епископа Сергија и његове свите? Или да дигну глас, преко медија или бар колегијалном подршком, против тоталне дифамације честитог минхенског свештеника, o. Предрага Гајића и његове породице? Онај који ово пише одбио је – из протеста према поменутим поступцима бившег немачког владике, противним статуту минхенске парохије, регистроване као eingetragener Verein[1] – да учествује у програму обележавања епархијске славе. Пето: Где су они којима је до правде стало, у Химелстиру и око њега, па да подигну глас што у време епископовања Сергија Карановића седница Епархијског управног одбора две године није одржавана? Манастир Успења Пресвете Богородице у Химелстиру (Фото: Р. Лукић/Вести) Шесто, и потоње: Епископ Андреј Ћилерџић на место администратора није дошао из ћефа нити каквог личног ћара, већ је за администратора промишљеном одлуком Архијерејског Сабора постављен, и то стога да решава големе проблеме које му је, у наслеђе, оставио његов знаменити претходник. Он их, и поред тешкоћа, решава. Преименовање манастира Химелстира у женски манастир, у којем свој подвижничко-духовни живот воде угледне монахиње, представља чин еманципације а не деградације манастира. Од манастира на чијем челу се налазила врло проблематична фигура бившег игумана Германа, који је, будући без основних богословских компетенција, хришћанство сводио на племенско-националне тонове, манастир Химелстир постао је местом у коме се одвија аутентични богослужбени живот, у коме „нема више Јудејца ни Грка, нити роба нити слободњака, нити мушког нити женског“ (Гал. 3,28). Као личност изузетног моралног интегритета, коју за разлику од свог претходника – садашњег бихаћко-петровачког владике – красе скромност, познавање библијске теологије, еманципованост и схватање епископства као служења и координирања а не деспотског владања, управо је епископ Андреј, по расуђивању оног који ово пише, најпогоднија личност која може повратити углед епархији којом администрира. У поређењу са епископом Андрејем, који умногоме наставља управо тамо где је патријарх Иринеј био стао, његови нападачи баштиници су оне врсте критике, која је то само по имену, а коју су за нијансу суптилније предузимали њихови духовно-идеолошки преци, представљени на оној познатој литографији с краја 19. столећа, која имађаше претензију да понуди ликовну представу познатог појма што га је сковао Карл Маркс: појма лумпенпролетаријат. „Критика“ лумпенпролетаријата ондашњег имала је место у локалним сеоским крчмама. Ова њихових потомака осване и у медијима. Само тога ради латих се пера, посвећујући овај запис благонаклоном читаоцу. Маркo Делић je дипломирани теолог Православног богословског факултета у Београду, а од 2016. докторанд теологије на Универзитету у Тибингену. Бави се, у оквиру дисертације, рецепцијом епикурејске филозофије у Оригеновој расправи „Против Келса“. Поред теологије, бави се филозофијом, теоријом књижевности и политичком теоријом. Рођен је у Тополи, живи у Штутгарту Текстови у рубрици „Разномислије“ одражавају ставове њихових аутора, а не нужно и став „Стања ствари“ View full Странице
  16. Исусова Молитва - Отац Тадеј нам говори да је пуна Исусова Молитва у почетку гласила: Господе Исусе Христе, Сине Божији и Речи Божија, Богородице ради, помилуј ме (грешног/грешну) - Свети Нил Мироточиви говори да ако зажелиш да сажмеш у једну молитву све молитве Цркве и сво Богослужење, све вапаје и све жеље - која би то била молитва? Та свеобухватна молитва јесте Молитва Господу Исусу. Њом и ми треба да се молимо, по могућности без престанка. Ово су речи пуне савршене "Исусове молитве" коју објави посланик Божији, Свети Нил Мироточиви 1817. год. на Светој Гори - Грчка Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради помилуј ме грешнога (грешну) или у краћем облику: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога (грешну) - Најомиљенија Молитва свих Хришћана свих времена, посебно негована код Православних Монаха била је молитва Господа Исуса. Она се зове и "молитва ума" или "молитва срца", јер се непрестано понавља у уму и у срцу. Преподобни Јован Лествичник саветује: "Непрестано помињање и мисао на Исуса нека се сједини са твојим дисањем и онда ћеш јасно осетити корист од молитвеног тиховања". Учешће ума и срца припада свакој молитви. Ум треба да пази на речи а срце да их саосећа. Вежбање у молитви састоји се у томе да се ум васпитава у пажњи а срце у саосећању. "Не треба само речима да се моли, него и умом. Не само са умом, него такође и срцем. Тако да ум често и јасно схвати шта речи исказују, а срце да саосети оно што ум покреће. Све заједно је права молитва. Ако нешто од тога недостаје, онда је молитва непотпуна, или није никаква" (Теофан Затворник). Апостоли и искусни Оци захтевају од сваког Православног Хришћанина, да свим срцем призива име Исусово, против сваког искушења. Не напуштајте никако Исусову молитву, већ је изговарајте непрестано, при јелу и пићу, при раду или кад сте на путу, да бисте увек били наоружани. "Име Исуса Христа продире у дубину срца, тамо налази и везује непријатеља, ослобађа и оживљава душу. Зато пребивај увек у Имену Божјем, да 6и се срце сјединило са Господом. Ипак велики је труд док се непријатељ протера и Христос се усели у срце" (Јован Златоуст). - И рече Исус: "До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена" (Јован 16,24). Апостоли су се молили Исусовом молитвом и они нас уче: "А изнад свега узмите штит вјере о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога; и кацигу спасења узмите, и мач Духовни који је ријеч Божија"(Ефесцима 6,16-17). Честим причешћивањем и "Исусовом молитвом" очистимо себе и онда ће најомиљенији гост Исус Христос доћи сам у срце наше. "Да се Христос вјером усели у срца ваша"(Ефесцима 3,17). Силом, нити било каквом техником, не можемо приморати позивајућег госта сместити у нечије срце. "Уселићу се у њих и живећу у њима", (2. Корин. 6,16). - Господ говори: "Именом мојим изгонићете демоне" (Марко 16,17). Као најснажније оружје против невидљиве борбе против невидљивог непријатеља, служи име Господње: "Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради, помилуј ме грешнога/ну" - Сила Исусове Молитве - Монахиња Татјана Послије јутарњег правила у пет сати ујутру, тек што сам успјела да прилегнем ради предаха, кад поче необично виђење. Видјех себе у Петербургу на Васиљевском острву. Спремајући се да пођем на службу у Саборну цркву Светог Николе, обукох монашке хаљине и мантију и седох у мале кочије. Изненада, обретох се на некаквом мрачном тргу. Од страха и ужаса грозничаво сам се освртала час на једну час на другу страну, тражећи излаз из тог положаја. Одједном видим, иду на стотине људи. Искључиво "мирјани", а лица им мрачна, убијена вјечном тугом, као и мени. "Ко сте ви?" питам их. Они одговорише: "Ми смо, попут тебе, у магновењу прешли у вјечност!" Шта сам у том тренутку осјетила, немогуће је описати! Страх и трепет овладали су мојим бићем. Ту ми приђе неки свијетли муж, чије је лице остајало скривено у сјају којим је зрачило, и рече:"Слиједи ме!". Затим ме поведе ка митарствима. Водио ме је кроз шуме, степе и неке зграде. Степе су биле безграничне и ја сам осјећала да сам прешла из земног живота у загробни. али неспремна, неочекивано. Затим ме уведе у собу, у којој се налазило мноштво "мирјана": мушкараца и жена, одраслих и дјеце. Сви су они били убијени вјечном тугом и болом. Насред собе код огромног стола стоји жена и говори ми: "Човјече, ово је мјесто за тебе припремљено до Другог Доласка Господњег". Ја се окренух ка свима који су били тамо и упитах: "Чиме се ви бавите, молите ли се Богу овдје?" Они тужно одговорише: "Занавјек нас Господ неће чути због нашег немарног држања за дане нашег земаљског живота. Ми занавијек нећемо имати смјелости да призивамо Име Господње. Док смо живјели на земљи, било нам је дато да се у животу трудимо а души је била дана молитва. Заповијест Христова о непрестаној молитви била је наша дужност. Обавезни смо били да цијелога свога живога оа сваким уздахом произносимо молитву Исусову, а ми нисмо обраћали пажњу на своја срца. Али, као што ми без ваздуха не можемо живјети тако је и душа без молитве - мртва. Ми смо људи споља гледано, најбољег владања, испуњавали смо све дужности, само једну. најважнију молитву нијесмо вршили " Чувши то ја се помолих и осијених крсним знамењем. И .... тада...? На свој ужас осјетих да се чак и звук мога гласа вратио к мени! Обазревши се, опазих железну таваницу, железне зидове и дрвени обојени под. Тада задрхтах од сипног страха и ужаса, од осјећања безизлазности сопственог положаја. Они поред мене рекоше: "За навјек нас Господ неће чути. Само они који живе на земљи могу да нас пред Њим помињу". Једна жена поче да ми говори: "Ови људи су били добри Хришћани, љубили су Бога и творили су добра дјела људима, али у души Господа стекли нису. Сви ви допали сте овде због свога равнодушног живота, мислили сте да тако сви живе" "Ах", рекох. Како се мучим и страдам. Као да ме огњем жежу!". Сруших се и осетих као да ми се тело дели од костију. "Какав 6и живот ти жељела?", упита жена. Одговарам јој са трепетом: "Жељела бих такав живот да умревши видим земаљско и небеско. Господа и Мајку Божију!" На то се жена осмехну и рече: "Само свети прелазе у Вечносг. Они који су за живота на земљи стекли Господа у срцу "Исусовом молитвом". А ти инокињо (монахињо), њој се ниси научила. Кроз ту молитву усељава се благодат Божија и душа се сједињује са Христом и не види такве страхове у каквима се ви налазите. Рај је у души човековој - где је Господ, тамо је и Рај. О својем виђењу ти треба да причаш свима монахујућима и у свијету живећим Хришћанима, који пропадају услед сопственог немара. О виђеном не причај једино невјерујућима и маловјернима. Свевишњи може да васкрсне и стогодишњег мртваца, а да 6и им свједочио о животу послије смрти, али они му неће повјеровати и убиће га!" Тек што жена произнесе те ријечи, у мени се јави нека нада у повратак у земаљски живот. Сви који су се налазили у жељезној соби, простријелише ме погледима, који као да су говорили: "Зар је могуће да ће изићи из ове тамнице? Жена настави: "Ако човјек умре, произносећи у тренутку смрти Исусову молитву, душа ће му стати пред Господа и бивати са Њим неразлучно у вјекове. Такође. ако произноси молитву "Пресвета Владичице моја, Богородице, спаси ме грешнога" у вијеке ће бити неразлучно са Мајком Божијом. Ако у својим последњим гренуцима човјек не буде у стању да изговори ни ријечи његова ће је душа, која је тој молитви тежила у време земаљског живота, сама произносити на самртној постељи. У каквом стању душа изађе из тела, таква ће у вијеке остати. Неће бити никаквог побољшања. Само помињање може измијенити удес душин." И још ми рече: "Ах, монахујући, монахујући", иноцима се називате, то јест - онима, другачијима од осталих у свијету живећих Хришћана. Али. да ли тако живите? Ви не полажете своје печали на Господа и Мајку Божију и овако размишљате: "Сама треба да постигнем, иначе му нема живота". О таквим иноцима не брине се Мајка Божија ни у овом ни у будућем животу. А брине се само о онима који своје печали полажу на њу, који трпе невоље, сиромаштво и болест у име Матере Божије и говоре: "Тако је зацијело, угодно Царици Небеској, све ми се даје по вољи Свевишњега!." Хоћеш ли да ти покажем немарне монахиње". настави жена. "погледај! " и ја видјех - иду монахиње које су служиле при цркви и крале новац - онај украдени новац носе на рукама у вијеке вијекова, заједно са хартијама на којима је назначено коме новац припада. Пролазе и друге - оне које нису дјевственост сачувале. У неких послушница била је прибадачама причвршћена раса. Међу њима су биле и оне са пјевнице - њихова лица била су мрачна, као и моје - убијена вјечном гугом. Ја ћу на то: "Појте пјесму Мајци Божијој, желим да је послушам!" Оне одговарају: "Немамо смјелости у вијека вјекова. Зато што јој, живећи у обитељи, нијесмо служиле чистим срцем". Ја горко заплаках над тим што смо због свога немара и лењости лишени среће да песмом славимо Господа и Његову Свету Мајку. После свега што сам чула и видела прилази ми човјек који ме је водио и каже ми: "Пођимо сада на мјесто на коме се твоја душа растала са тијелом. И магновено, ја се нађох у својој постељи. Било ме је страх да се померим, осмотрила сам све предмете у својој ћелији, дошла к себи и произниела молитву са пуним крсним знаком.. . Слава Богу, то је био сан! Тек што сам успела да изговорим те речи, кад одједном обрех се на овом свијету. И, гле онај који ме водио каже мени тада: "Не мисли да је све то било у сну. Ти си заиста била на оном свијету". Падох пред њим на кољена: "Тешко мени, како сам несрећна!" поново сам дошла овдје. И зашто сам толико разгледала предмете у ћелији, а нијесам на ноге скочила?" "Следи ме! рече он, "ходићемо још 20 дана и вратићемо се ту, гдје ти је суђено да проборавиш до Другог доласка Христовог". Ја сам међутим, све падала и никако нијесам могла да идем. Он је к мени окренуо лице и погледао ме милостиво. Упитах га: "Ниси ли ти мој Ангео?" - "Да! чух његов одговор. Стадох да га молим: "Умоли Свевишњега и врати моју душу да се покаје. Тада мој чувар рече: "Вратићу, али само под једним условом: ако будеш испричала о свему што си овде видјела и чула!". Падох на кољена, давши обећање да ћу све испунити, и у том тренутку осетих душевну радост, а Ангео ми још говораше: "У твоме срцу нема Господа. И ти си само обећала да ћеш Га задобити. Ако се подаш лажном стиду, вратићеш се на пређашње место. Ја ћу с тобом бити и гледаћу како ћеш све испуњавати!". У магновењу опет се обретох у своме кревету. Поскочих и видех - код постеље стоји човек. Потрчах својој келејници са ријечима: "Била сам на оном свијету!" А човек свеједнако стоји на ономе мјесту. Ја се страшно уплашим да се са мном нешто не деси! Отворих врата да се не бих постидела И устегла да све испричам, и видјех - човек се укри у зид! Изађох на ходник у ужасном трепету. Зовем сестре. Оне дотрчаше к мени са свих страна и чуде се необичној промени, која се код мене за тако кратко време збила. Јер, прије свега 20 минута виделе су ме на заједничкој молитви. Падох пред њима на кољена, увјеравајући их да сам се отада потпуно изменила. Никакав земаљски ужас не може се упоредити са ужасима које сам била преживела у животу послије смрти. И дан данас говорим о ономе што сам видјела без устезања. Амин. - Из архива Т.Коваљске (Светигора 6р. 34, стр. 42. Са руског В.Н.)". - Обратите пажњу на речи: Обавезни смо били да целога свога живота са сваким уздахом произносимо Молитву Исусову, а ми нисмо обраћали пажњу на своја срца. Али, као што ми без ваздуха не можемо живети, тако је и душа без молитве - мртва. Ми смо људи, споља гледано, најбољег владања, испуњавали смо све дужности, само једну, најважнију - молитву, нијесмо вршили..." Исто тако на следеће речи: Свевишњи може да васкрсне и стогодишњег мртваца, а да би им свједочио о животу после смрти, али они му неће поверовати и убиће га! Према томе Апостол Павле говорио је и писао: "Молите се без престанка" (1 Сол. 5,18). Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради, помилуј нас грешне.
  17. INTERVJU Saša Janković: Dave nas pipci jedne iste glave Ranko Pivljanin | 15. 01. 2017 - 21:40h | Komentara: 18 Saša Janković je deceniju kao zaštitnik građana radio pionirski posao na zaštiti i unapređenju ljudskih prava i demokratskom napretku naše zemlje. Foto: Zoran Ilić / RAS SrbijaVlasti se boje da građani ne zbace mrenu razočaranja i ne pomisle da ima nade Kad se raspišu predsednički izbori, ući će u izbornu trku a ta odluka ga je koštala "toplog zeca" koji već mesecima prolazi. Budući da ste najavom kandidature za predsednika izazvali lavinu optužbi na vaš račun, da li ste razmišljali o tome da bi ostavkom na mesto ombudsmana možda, bar malo, predupredili napade? - Najbolje bih, sigurno je, predupredio takvu vrstu napada kada se ne bih ni kandidovao. To im je i cilj. I nikoga od nas neće napadati ako spustimo glave i ćuteći radimo šta nam se kaže. Znajte, koliko god popustimo, neće biti dovoljno, tražiće još i još. Dalje, vi kažete "lavina" - nema nikakve lavine, samo mnoštvo pipaka jedne iste glave, mnoštvo usta jednog istog uma. A jednoumlja u Srbiji ne sme da bude. Jasno je da će me napadati oni koji smatraju da su vlasnici države, institucija, politike, sporta, medija, javnih preduzeća, biznisa… naših života i koji bi da im se niko drugačiji "ne meša u posao". Koliko stoji primedba da sa pozicije zaštitnika građana radite političku kampanju ? - Predsednik Vlade ima potrebu da, evo čak i iz Indije ili pre nekoliko dana iz fiskulturne sale u osnovnoj školi, građane ubeđuje da je zaštitnik građana "politikant" i da zloupotrebljava funkciju. Prethodno se drznuo da kaže da sam protiv svoje države i naroda. Njegovi glasnogovornici sa drugih državnih funkcija svakodnevno vređaju i klevetaju svakoga ko mu nije po volji. Ne treba meni politička kampanja da građani shvate da se tako kako oni to čine ne vodi ni grupa navijača, kamoli država. Upravo kao zaštitnik građana, imam dužnost da reagujem na to, jer građani moraju da znaju da je to prava zloupotreba vlasti i da se ljudi mogu i moraju usprotiviti sili kako bi živeli dostojanstveno, bez straha. Otkud toliki animozitet vlasti prema vama lično, da li ćete biti zaista toliko jak predsednički kandidat, pa vas se plaše? - Nije to strah od predsedničkog kandidata, već strah da građani ne zbace mrenu razočaranja i apatije i ne pomisle da i za nas ima nade, da nismo istorijski osuđeni na trpljenje i da možemo živeti u uređenoj zemlji, ali ne nekoj tuđoj, već svojoj. Centar za istraživanje korupcije se požalio da ste ih blokirali na Tviteru i da ste time pokazali da niste spremni na kritiku. Šta je istina, jeste li zaista osetljivi na kritiku? - Za deset godina javnog rada niko me nije optužio za netrpeljivost prema kritici. I onda, dok godinama pišem godišnje izveštaje u kojima se dokazuje da vlast kritičare tretira kao smrtne neprijatelje, a te izveštaje Narodna skupština ne stavlja na dnevni red iako je dužna; u zemlji u kojoj je vlast organizovala pokaznu vežbu protiv neprijatelja pod nazivom "Necenzurisane laži", tu gde predsednik Vlade novinare koji nešto pitaju verbalno strelja, a ustavni princip podele i kontrole vlasti karakteriše kao "zvocanje"; baš u momentu kada sud nepravosnažno osuđuje NIN po tužbi ministra unutrašnjih poslova dr Stefanovića zbog naslovne strane na kojoj iskazuje stav o njegovoj odgovornosti za propuste Ministarstva unutrašnjih poslova u slučaju Savamala… u sred svega toga udruženje građana za koje niko nikada nije čuo mene optužuje za netrpeljivost na kritiku i to zašto - jer sam odlučio da ne čitam njihove poruke na društvenoj mreži?! Ko ovde vređa zdrav razum? U isto vreme "nepoznata lica" na zgradu kače ogromni transparent da sam odgovoran za ubistvo u tragičnom slučaju koji su nadležni organi - i policija i tužilaštvo i sud pre više od dve decenije zaključili, pa se baš tu po prvi put u javnosti pojavljuje predstavnica udruženja koje pominjete, a dnevne novine koje tvrde da su najtiražnije u Srbiji od toga prave feštu. Ne bavim se, nemam kad, takvom "kritikom", ali se pitam - ako je onaj ko nepravosnažno nije "glavni fantom" dobio 300.000 dinara za naslovnu stranu malotiražnog nedeljnika koji tvrdi da je ministar unutrašnjih poslova odgovoran za propuste u radu Ministarstva unutrašnjih poslova, koliko bi ja trebalo da dobijem za naslovnu stranu na kojoj stoji da sam ubica? Nemojte da dopustimo da nam bilo ko vređa inteligenciju. Foto: Zoran Ilić / RAS Srbija Na osnovu te vrste povreda, mnogi od nas bi se obogatili? - Opisao sam u godišnjem izveštaju za 2015. godinu mehanizam pomoću kog vlast - botovima i na slične načine, fingira javni dijalog i u tome neću da učestvujem niti da tome dajem legitimitet. Istovremeno, znam primer čoveka koji je javno, kod Olje Bećković u emisiji koje više nema, rekao da mu ne trebaju kritičari jer je on svoj najveći i najbolji kritičar. Paziću celog života da ne upadnem u tu grešku. Isteći će vam mandat, a istinu o rušenju u Savamali teško da ćemo skoro saznati. Hoće li vam to ostati kao nezavršen posao? - Svoj posao smo moji saradnici i ja završili u rekordnom roku, i to na način koga se ne bi postidele ni najstarije evropske institucije ombudsmana - temeljnom kontrolom u zakonom propisanom postupku utvrđene su činjenice koje bi inače ostale sakrivene u mraku izborne noći i kuloarima "dobro obaveštenih" krugova. Na osnovu zakonskih ovlašćenja utvrdio sam propuste u zakonitosti i pravilnosti rada organa vlasti na štetu prava građana i dao preporuke kako ih otkloniti. I o tome je javnost obaveštena, tako da se slučaj ne može zataškati. Mediji i građani su prepoznali simboliku ovog slučaja za zaštitu vladavine prava i potrebu da imamo policiju i druge organe od kojih svako radi svoj posao. Ja sam svoj posao, dakle, završio, a njihov posao, tj. dužnost, nisu završili Policija, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Tužilaštvo, Grad Beograd, Vlada Republike Srbije i eventualno drugi organi. Kolika je šteta društvu napravljena tim slučajem i da li imate pretpostavke kako će se na kraju ta afera završiti? - Šteta je ogromna, posle nedopustivog postupanja te noći u Savamali nastupilo je nešto mnogo gore - osam meseci izbegavanja istine i odgovornosti, obesmišljavanja zakona, poretka i institucija, što je i u zemlji i van nje tek urušilo poverenje u postojanost naše države. Jedini ko brani čast Srbije su građani koji su pokazali da im je stalo do vladavine prava, jednakosti svih pred zakonom i koji su protestima sprečavali okončanje procesa privatizacije policije, tužilaštva i drugih institucija. Foto: Zoran Ilić / RAS Srbija Kako tumačite ekspresnost pravosuđa u procesu ministar policije protiv NIN-a? - Toliko je očigledna šteta koja je tim procesom učinjena i tako je jaka bojazan da će posledice prvostepene presude dokrajčiti ono malo slobode medija što imamo, da je u roku od nekoliko dana posebnim saopštenjem reagovao čak i komesar Saveta Evrope za ljudska prava Nils Mujžnieks. Iskreno, iako sam svestan svih slabosti pravosuđa, uključujući i podložnost političkoj volji, nisam verovao da će u zemlji u kojoj optužnice za najteža dela rutinski zastarevaju, u rekordnom roku biti doneta presuda, i to kakva, jer je to šamar u lice javnosti, pucanj vlasti u sopstvenu nogu. Ali ni posle 10 godina ovog posla, očigledno se i dalje nisam navikao na logiku po kojoj se moć mora pokazivati brutalno, a ljudi držati u strahu. Ta presuda je povod da se, zbog dezavuisanja drugih zakonom propisanih postupaka i nadležnosti u obrazloženju presude, i formalno obratim pravosudnim vlastima, što će biti poznato javnosti. Kako vidite funkciju zaštitnika građana u budućnosti; da li će vlast, poučena iskustvom koji je imala sa vama, ubuduće birati malo "kooperativnije" ombudsmane i mislite li da ova institucija može opstati kao istinski nezavisna? - To ne sme da zavisi od vlasti, jer ako bude, neće se dobro završiti. Svi koji su mi ovih godina uručivali brojne nagrade, koji su hvalili i poštovali to što radimo, ali i oni koji su kritikovali smatrajući da može i treba bolje, moraju da budu spremni da ustanu u zaštitu Zaštitnika građana ako vlasti padne na pamet da i u ovu instituciju posle mog odlaska, umesto ustavom propisanog principa nezavisnosti, uvede princip pokornosti. To lako može da se desi, imajući u vidu dešavanja u drugim institucijama. Šabić bi mogao da me nasledi Foto: E. Čonkić / RAS SrbijaRodoljub Šabić Niste bili jedini koji je radio nezavisno, tu je i poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić. Da li bi eventualno on mogao da vas nasledi? - Bez dileme! Prvi je uspostavio specijalizovanu nezavisnu kontrolnu instituciju, pomogao mi da uspostavim ovu, nebrojeno puta dokazao i stručnost i upornost i hrabrost. Ono što sada radi na najvišem je ne evropskom, već svetskom nivou i nema tog posla u zaštiti ljudskih prava i organizaciji državne vlasti, pa ni ovog koji je na vrhu piramide zaštite prava građana, koji on ne bi obavljao bez premca. http://www.blic.rs/vesti/politika/intervju-sasa-jankovic-dave-nas-pipci-jedne-iste-glave/nktc2f5
  18. Била једном једна девојка која је саму себе мрзела због тога што је слепа. Она је мрзела сваког, осим свог вољеног момка. Он је увек био ту за њу. Рекла му је: "Кад бих само могла да видим свет, удала бих се за тебе." Једног дана, неко донира пар очију за њу. Када су јој скинули завоје, могла је да види свет, укључујући и свог момка.Он је упита: "Сада кад видиш свет, хоћеш ли се удати за мене?" Она га погледа и уочи да је он слеп. Призор његових затворених очних капака је шокира. Није то очекивала. Сама помисао да их мора гледати читав свој живот, навео је да одбије да се уда за њега. Њен момак оде у сузама и неколико дана касније написа јој писмо: "Добро чувај своје очи, драга моја, јер пре него што су биле твоје, те очи су биле моје." View full Странице
×
×
  • Креирај ново...