Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'наших'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Архиепископ Евлампије (Пјатницки): Беседа за чисти уторак Дошло је време врлина… Не задржавајмо се помраченог лица, али пост држимо, приносећи сузе, скрушеност… и завапимо: наши греси су бројнији од песка морског, али, Избавитељу свега, опрости свакоме од нас… (Кондак друге недеље) Садашње време Свете четрдесетнице је заиста најповољније, најспасоносније време за дело благодати, за очишћење душа и тела, за исцељење наших духовних бољки. Заједно са Апостолом можемо у потпуности рећи: Ево, сада је време; гле, сада је дан спасења (2. Кор. 6, 2). А света црква нас је већ неко време припремала за ово време, као велики и посебан подухват за све хришћане. Посебно нас је припремала у претходне четири недеље. По примеру цариника научила нас је смиреној и скрушеној молитви; примером повратка блудног сина оцу, позвало нас је да се од својих грехова обратимо милости Оца Небеског; представивши нам Страшни суд, пробудио нас је из наше немарности и немара са страхом од будуће осуде; и коначно, припремио нам је ову протеклу недељу са сећањем на жалосни пад наших предака, а заједно са њим и заједнички пад целог човечанства; затим нас је увела у предстојећи подвиг поста и покајања за очишћење наших сагрешења и преступа. Света црква, наш ментор и путоказ на путу спасења, од детињства нас је учила да са посебним страхопоштовањем гледамо на Свету четрдесетницу, да ово свето време посебно проводимо у молитви и покајању, у одлагању наших обичних утеха; да се у ово мирно време саберемо од терета свакодневних сујета, прегледавши своје грешне ране, да се побринемо за њихово исцељење, увидевши своју прелест и своје лутање тврдоглавим стазама; да наше кораке усмеримо на пут правде и истине. А ко од нас није погођен, ко не лута, ко није преплављен таласима страсти и порока? Један је погођен среброљубљем, други се утапа у пожуди, други је свргнут гордошћу, други је побеђен гневом, непријатељством, сећањем на неправде, трећи је поробљен лењошћу, расејаношћу, непостојаношћу, лакомисленошћу. Греси неких су очигледни и воде директно ка осуди; за друге су у тајности, али утолико опасније што им тајно копају понор погибељи. Шта да радимо? Морамо да излечимо и наше очигледне и тајне болести. Како? Уз плач, јадиковање, туговање, самоосуђивање и одвајање од свега што нас је довело у духовни неред. Грешни смех морамо претворити у плач, недопуштену радост у јадиковање. Одбацујући и одвајајући се од онога чиме смо се грешно тешили и уништавали, морамо се исправљати и обнављати супротним утицајима. Непажња нас је учинила безбрижним, чулна задовољства су поробила дух телу, наша непажња према себи нас је учинила слабим у обављању наших дужности, лишила нас поседовања над собом и учинила нас жртвама нашег самољубља, пожуде и похлепе. Да бисмо излечили ове духовне болести, морамо се сабрати, запамтити своју дужност и свој рад, заштитити сва своја чула умереношћу, лишити своје непце ужитка, лишити одмора своју лењост, одвратити поглед од заводљивости, наше уши од привлачности; морамо се приближити Богу, упрети око на созерцање присуства Божијег свуда, пригнути уши у послушности Христовој речи, понизити се пред Богом; и у страху Божијем, очистивши руке наше од неправде, ноге од тврдоглавог пута, језик наш од речи и осуде, окренути руке наше ка милостињи, ноге наше на путеве спасења, језик наш на слављење Бога, на потврђивање и поучавање других. Сада је време за рад. Устанимо, пост је, произнесимо нежне сузе, покајајући се и речју и делом: „О, Милостиви, помилуј нас који смо пали“. Приликом уласка у ову свету арену морамо пре свега бринути о томе, како би ово свето време духовног исцељења било проведено са истинском духовном користи. Али ово свето време не можемо да проведемо са духовном користи ако, призвавши Господа у помоћ, не ојачамо се чврстом решеношћу да се бринемо о себи како бисмо се будно, неуморно, увек обуздавали у свему што је опасно за нашу спољашњу и унутрашњу чистоту; ако не учинимо све што можемо да побудимо себе на страхопоштовање пред Богом, на кротост и смирење пред другима; ако се не чувамо топлом, усрдном молитвом ујутру, енергичним радом дању, а строгим испитивањем срца и савести ноћу на нашим креветима. Пођимо путем поста као путем блаженог просвећења ума, очишћења срца и укрепљења воље за добротом; ходимо у чврстој нади у Бога у међусобном миру и доброти једни према другима, у доброј одлучности духа да се свим средствима исправљамо и да се припремамо пред Богом за свако добро дело. Очистимо своја тела, колико је то могуће, уздржањем; просветлимо своју душу молитвом и созерцањем; затворимо своја чула од свега штетног; отворимо их за све што је способно да нахрани у нама страх Божији и покајање за наше грехе; скренимо поглед са свега примамљивог на своја унутрашња чула, да би изнад свега видели распетог Господа; нека ухо одјекује само од речи Божије и благовести о миру, о међусобном назидању, о утехи; нека наши језици прво изговоре реч молитве, а затим изговоре речи страхопоштовања и страха Божијег, речи здравог расуђивања и благословених осећања. Завршимо тако арену поста, да постећи телесно постимо духовно – и напредујући, не ослабимо у овој духовној струји, него благодаћу Божјом узнесемо се од телесног до духовног уздржања, до труда умртвљења тела и разапињања пожуда и страсти. И верујемо да ће нам Господ дати снагу по мери труда нашег, и даће нам благодатну утеху по мери нашег унутрашњег покајања. Амин. https://mitropolija.com/2024/03/19/vreme-za-lecenje-nasih-duhovnih-bolesti/
  2. Да ли си икада помислио да твоја "љубазност" може бити твој затвор? То би могла бити велика лаж твог живота. Не, смири се, не мислим да си лош човек или лицемер. Само желим да размислиш, да ли си стварно толико „добар“ или си веома психички злостављан? Да ли си толико „добар“ зато што желиш или зато што си научио да ћеш, ако не урадиш оно што тражи отац, мајка, брат, муж, пријатељ итд., доживети одбацивање, одсуство љубави и неприхватање? Да ли си добар или се плашиш одбијања? Да ли си у себи идентификовао своју жељу са одбијањем? Био сам један од таквих, који не могу да живе ако не задовоље неког другог. Другим речима, више сам волео да нестанем, да избришем своје жеље и снове, све док „други“ није незадовољан. Тако сам живео годинама. Постојао сам само да би другима било добро. Зато сам увек био "добар дечко", добар пријатељ, муж, свештеник. Питање је да ли сам био добар према себи? Да ли сам себе волео? Да ли сам себе слушао? Јесам ли разговарао са собом? Како можеш истински волети неког другог ако не волиш себе? И баш зато што сам се удаљио од себе, од центра свог бића и својих жеља, да би сви остали били добро, једна болест је следила другу. Када ми не говоримо, то чини наше тело. „Болести су приче наших душа“. Дакле, питање које постављам је, да ли се често губимо у својој „доброти“? Да ли је наша „доброта“ наша болест? Ниси ти Спаситељ света, него Христос. Христос не жели да мрзиш себе, да би волео другог, већ да волиш и поштујеш другога као себе самог, другог, који је свет, лик самога Бога. Не, ниси ти крив за лоше психичко стање друге особе. Ниси ти крив што неко није јео ни спавао, што се неко разболео или умро. Престани да се осећаш кривим за све и свакога. Престани да се осећаш као да мораш да удовољиш свима да би постојао, да би се смирио, да би се осећао достојним. Твоја вредност се не изражава тиме да свима кажеш „да“, када свакога оправдаваш, јер се плашиш одбијања. Христос воли оно што ти јеси, жртвовао се за оно што можеш постати, он жели твоју истину, чисту и дефинисану, без замућености и токсичности страха и кривице. Ниси ти достојан само када болесно и са кривицом служиш другом, већ и када волиш себе и то поделиш. Кад волиш слободно и светло, радосно и васкрсло. Љубав је и када кажеш„не“. Престани да умирујеш одрасле бебе које јадно плачу свуда око тебе. Пусти их да расту и ти расти са њима. о. Хараламбос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal
  3. Jер, у стању смртне опасности, све споредно, површно у нашем животу отпада, душа се разоткрива и открива своје право стање. Веома је важно да ово стање буде усмерено ка Богу. Jер, ако у стресној ситуацији, уместо да стреми ка Спаситељу, душу изједају мржња, гнев, страх и очај, то значи да је она још више слепа него у данима удобности и благостања. Али чак и у овом стању постоји нада да се вратимо Господу. Само треба да се сетимо да нам се без Његове воље ништа не може догодити. Отворите Псалтир! Ова књига садржи све молитвене уздахе душе која пати, а посебно оне у опасности. Чистим светим речима моћи ћемо да наштимамо душу на прави начин, да успоставимо раскинути контакт са Господом. Али управо то – да обновимо везу са Богом душа наших – циљ је Великог поста. Сада је време када је све што је сувишно нестаjе. Време које скида маске. Време, које показује дела, а не речи. Време које нам даје могућност да своју љубав према Богу и ближњима покажемо максимално. Хајде да искористимо ово време. Митрополит Антоније (Паканич) pravlife.org
  4. Друга Божија заповест о поштовању родитеља нас васпитава, да бисмо кроз њу могли да разумемо љубав према Богу, јер је то слика божанске љубави. Потребно је да поштујемо и волимо своје родитеље бивајући стрпљиви са својим родитељима, као што и они нас трпе, поучио је сабране Епископ топлички г. Јеротеј беседећи на литургијском сабрању у Светојовановском храму у београдском насељу Петлово Брдо. Недеља о блудном сину (о љубави Очевој), 20. фебруара 2022. године, свечано је прослављена у Светојовановском храму у београдском насељу Петлово Брду. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, евхаристијским сабрањем предстојао је Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског. У велепном храму посвећеном Рођењу Светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег који је једино богослужбено место сабрања у београдском насељу Пелово Брдо, Преосвећеном владици Јеротеју саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке уз молитвено учешће сабраног народа Божјег. У својој беседи на тему јеванђелске приче о Милостивом Оцу, Епископ Јеротеј је указао да велику љубав коју Отац небески има према целокупној творевини, а поврх свега према човеку као боголиком бићу. Према речима Епископа Јеротеја, централна личност ове приче је заправо отац, и он је слика Бога. Узалуд је жеља млађега сина да се врати оцу, узалуд је наша жеља да се вратимо Богу ако већ унапред не постоји предуслов, предиспозиција љубави Божје, љубави очеве. То је гаранција спасења. То је једина наша нада. Бог човека враћа у стару славу, а ми то у Цркви доживљавамо већ овде на земљи, облачи га у нове хаљине, што представља свето Крштење, и спрема за њега теле угојено, што је слика за причешће - тело и крв Христову, за духовну храну. Важно је да се што чешће причешћујемо, јер је то духовна храна која нас укрепљује, оснажује и која нам омогућава да дођемо до краја нашег земаљског пута. Слика оца из јеванђелске приче јесу и наши родитељи, јер Бог када је дао заповести Мојсеју, Он је после прве заповести о поштовању Бога, дао другу заповест о поштовању родитеља. Наши родитељи су слика Бога, њихова љубав је слика божанске љубави, истакао је Епископ топлички Јеротеј у својој надахнутој омилији. Извор: Телевизија Храм
  5. Ново издање емисије Богослужбене особености празникâ српских светитеља на таласима Радио-Беседе, посвећено је празнику преподобног и богоносног оца нашег Прохора Пчињског, као и свештеном спомену на преподобног и богоносног оца нашег Јована Рилског. Поред осврта на богослужбене особености и химнографије празникâ двојице угодника Божјих просијалих у роду нашем, истакли смо важне сегменте из њиховог свештеног житија. О преподобном Прохору Пчињском, чије мошти и данас почивају у његовом манастиру, сачувана су многа писана сведочанства, посебно о његовим чудотворним моштима које и у нашим данима мироточе, због чега писац химнографије преподобног Прохора назива „мироточивим светитељемˮ. „Пустиње житељ и у телу ангел и чудотворац показао се јеси, богоносни оче наш Прохоре. Постом, бдењем, молитвом, небесне дарове примивши, исцељујеш болесне и душе које ти са вером притичу. Слава Укрепитељу твоме, слава Ономе који те је овенчао, слава Ономе Који тобом свима дарује исцељење.ˮ (тропар преподобном Прохору Пчињском) „Темељу покајања, законе смерности, слико утехе и духовног савршенства, твој живот је био сличан анђелском, јер си у молитвама, посту и сузама пребивао, оче Јоване. Зато моли Христа Бога за душе наше.ˮ (тропар преподобном Јовану Рилском) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Насљеђе отаца наших Када једну помјесну Цркву, културу, народ, напусте у релативно кратком времену неколицина истакнутих Отаца, пјесника, организатора црквеног живота, талентованих проповједника и аутентичних и непоновљивих личности, неминовно је да се из бола и осјећаја празнине некако постави питање њиховог духовног наслијеђа. Како то већ обично бива, емотивне реакције углавном дају емотивне, слабо артикулисане одговоре, а како је човјек биће склоно да у лицу другога види одраз себе – својих потреба, стремљења, понекад и својих особина или бар жељених и умишљених особина – тако се и на питање о трајном духовном наслијеђу великана српске црквене културе попут патијарха Павла, митрополита Амфилохија и владике Атанасија дају различити одговори, готово увијек позитивни, али врло разнолики (а понекад и противрјечни). Та свеопшта емпатија, стопљеност са ликовима великих Отаца говори много тога о нама данас: говори засигурно о томе да су нам потребни примјери врлине, чојства и монаштва, да у тмнини и даље имамо бар потребу за свјетлом. Говори о духовној глади. Такође, гледање очи у очи са овим великанима није пријатно ни за кога од нас, ако можемо бити искрени. Осјећамо да су они већи од нас. Помало је чудновата и та позиција монашке јавне личности – позција која још од великих Кападокијава ствара помало недоречен и амбивалентан утисак маса да су велики Оци у правом смислу лични духовници свакога од нас. Ту већ долазимо до једног не баш сасвим малог проблема: преклапају се, али и замагљују план духовничке бриге Отаца за своја „права“ духовна чеда, људе који су заиста имали привилегују да се код њих исповједају и да дијеле живот са њима са планом јавног црквеног дјелатника, човјека који као епископ, професор, културни радник формира један према неупоредиво више људи од оних којима јесте „духовник“. Тако долазимо до својеврсног сувишка у идентификацији, сувишка који је неопходан: нама је потребно да велике јавне личности буду дио нашег живота јер осјећамо да они свјеодоче Христа, да нам дају перпскетиву смисла у свијету у коме толико тога обесмишљава наш живот. Тако ми, макар их не познавали или врло слабо познавали, имамо осјећај да су ти велики и аутентични људи – већи од живота, већи од било чега и било кога другог у нашем животу. Међутим, интимна идентификација у којој се појављује наглашена интимна везаност – она преко граница личног познавања – има и своје проблеме. Онај тренутно најизраженији јесте проблем симболичког наслијеђа великих Отаца. Управо наш утисак да смо их познавали „даје нам за право“ да говоримо у њихово име послије њих, без обзира колико смо их познавали, па чак и колико смо их читали, пратили, колико смо свог живота дали њима за вријеме њиховог живота. Зато ће се врло често десити да неколико наших Срба сасвим запјени у својој оцјени карактера и улоге појединих од наших савремених Отаца иако је све што су од њих видјели и чули – понеки снимак неке бесједе, можда неки интервју на телевизији, евентуално неки чланак, а тек понекад и нека прочитана књига. Сувишак интимизације насупрот реалном животу. Како смо дошли до тога? Људски аспект Отаца Оно што је нагло популаризовање Православља осамдесетих и деведесетих година пропустило да учини јесте дубља катихетизација људи који су се одједном појавили у црквама. А један од важнијих проблема недовољно изражене катихетизације јесте проблем неофитског шока – проблем сучељвања са несавршеношћу хришћана у Цркви насупрот идеала свесавршених хришћана, нарочито свештеника, особито великих Отаца. Наравно, када отекне неко вријеме живота у Цркви, новоуцрковљени хришћанин се суочава и са потешкоћама у односима са својим савременицима, али се суочава и са збуњујућим аспектима црквене историје. Иако постоје и донекле синхронизоване верзије црквеноисторијских штива у којима је суочавање вјерних са непријатностима у поглављима црквене историје и међуотачких односа побрисано, ублажено, замагљено, свако ко помније чита изврсна предавања В. В. Болотова или се одлучи да самостално чита светоотачке списе и списе о светим Оцима, немниновно ће се суочити са феноменом међуотачког конфликта. Спор око крштења јеретика још у III вијеку, спор „двојице Дионисија“ (епископа римског и александријског), врло замршена схема међуцрквених и међуличних односа у златном IV вијеку, однос великих отаца који су у Руској Цркви у XVI вијеку предводили „стјажатеље“ и „нестјажатеље“ – црквена историја је препуна „саблажњујућих“ примјера основне истине: велики Оци нису само свесавршене људске личности идиличних међусобних односа, лишених дубоких неразумијевања па и конфликата. Дубље познавање отачких списа и црквене прошлости нам, опет даје и лијек за неофитски шок. Питање како то да и код највећих Отаца налазимо тамне стране постављено је још одавно. Већ је свети Василије Велики, говорећи о светом Дионисију Великом примјерно установио критички однос према наслијеђу ранијих Оатаца: „о Дионисију имамо овакво мишљење: не дивимо му се сасвим,а за неке ствари га сасвим одбацујемо“ (Писмо 9 Максиму Философу). Потоњи оци ће и те како проширивати критички приступ појединим аспектима отачких личности или учења. Ава Варсануфије и Јован помно анализирају разлоге зашто код св. Григорија Ниског постоје и слојеви учења инспирисани хеленском философијом и оригенистичком духовном климом. Св. Фотије Велики такође наставља са философијом трезвеног приступа ранијим Оцима: „Колико је пак тешких околности присиљавало многе оце да кажу нешто или погрешно или ради икономије – у другом случају због револта неверујућих, а у првом због незнања, јер је људски грешити. А ако су рекли нешто погрешно или су, из нама неког сада непознатог разлога, скренули са правог пута, нико им није постављао било какво питање нити их је позвао да науче истину, него их, као да то нису рекли, ништа мање не назовамо Оцима, али нећемо следити речи у којима су скренули с пута.“ (нав.према С. Пападопулос, Патрологија 1, 36) Све ово је било познато и нашим великим Оцима. И ни они сами нису жељели статус непогрешивих и неупитних идеолога и комесара – управо супротно: опомињали су нас да не идемо за идеолозима и готовим рјешењима. Како то да су онда они сами данас предмет (да: баш предмет, објекат, не субјекат, лице, биће) идеологизованих одушевљења или (понекад и даље и) негација? Да ли је по сриједи само неспособност маса да, макар им светитељ и говорио „не обожавајте мене већ слиједите мој пут“ – ипак радије обожавају светитеља него слушају његгове ријечи? Репрезентативно дивљење насупрот позиву на живљење За већину данашњих Срба велики Оци су велики да свако од нас то не би морао бити. Не вјерујете ми? Хајде да погледамо ефекте, рецимо, непрекидне проповједи патриајрха Павла: иако је његова сахрана показала духовну жеђ практично цјелокупног српског друштва у Србији, Српској и бившој Југославији, српско друштво тешко да је усвојило његов врједносни систем: данас нисмо ни скромнији, ни мање склони комбинацији промискуитета и абортивног самозатирања него што смо то били прије данас антологијских сцена испраћаја патријарха Павла. Или, узмимо на примјер, један тренутно актуелан примјер – разјрешење оца Гојка Перовића са мјеста ректора Српске православне богословије Св. Петра Цетињског ових дана изазива лавину коментара. Отац Гојко Перовић, осим што је талентован бесједник, отац је петорице синова. Да ли ће бар дио оних који се самоидентификују са о. Гојком пожељети да прекине данас општеобавезујући манир бескрајног „забављања“ и одлагања ступања у брак, како би више личило на човјека кога нарочито цијене? Или, да ли ће неко кренути да се школује у неку од богословија или богословских факултета да би и сами били скормни патријарх или талентовани проповједник? Шансе за тако нешто су на нивоу статистичке грешке – упис у богословске школе СПЦ генерално гледано никада није био на нижем нивоу (што јесте тема за себе али нам понешто говори и о потреби младих људи да (не) буду попут оних којима се, рекло би се, диве). Ријеч је свакако о томе да су ликови људи којима се у Цркви дивимо углавном у очима маса контрастовани неким аспектом стварности којима смо незадовољни. Материјална обезбјеђеност клира у транзиционом друштву и посједовање статусних симбола попут лимузина нашла је свој одушак у популарности анегдоте о патријарху Павлу и владичанским лимузинама. Али ту стоји ствар. Патријарх Павле није симбол скромности као такве – јер ни промил људи који препричавају ту анегдоту не би крпио своју обућу – већ симбол протестне скромности. Слично ствар стоји и са дивљењем оцу Гојку – оно окупља и људе који цијене његов бесједнички таленат, способност да једноставним језиком пренесе свакодвевно важне мале лекције из хришћанства, али има и оних који се идентификују само са његовим идентитетским и, тако рећи, црквено-политичким увидима. И иначе, комбинација протестно-контрастног дивљења и дивљења онима који нам у црквеном руку дају неку врсту индустрије самопомоћи, најважнији је конституент идентификације и дивљења. То је, изгледа, и поред заноса нашег клира, да помјерамо планине и уцрковљујемо друштво, друштвена улога и ниша у којој „Црква“ (тј клир) треба да постоји. Смјештање великана у такве оквире резултује чињеницом да су се људски животи у много већој мјери мијењали ка једном дјелатном хришћанству осамдесетих година ХХ вијека него што је то случај данас. Могућност писања коментара на друштвеној мрежи, емотивног пражњења иза кога не стоји промјена у свакодневном животу а поготово не у самом бићу данашњег човјека у исто вријеме оставља утисак да се нешто учинило, док се ништа није учинило. Дакле, ако су људи и иначе инертна бића склонија да више мисле и осјећају него да чине и да себе мијењају, данашња могућност брзог пражњења – чак и прије артикулације осјећања – додатно пацификује наш порив да дивљење према некоме, чак и уколико јесте дубоко и мотивишуће, претворимо у неку конкретну акцију. Зашто је ово важно? Зато што смисао јавне дјелатности било кога црквеног великана (или маликана) јесте у промјени живота повјерених људских душа. Ниједан свештеник није ту да би нам био симпатичан или драг, да бисмо га вољели или презирали – већ да нас покрене да промијенимо свој живот према Јеванђељу, да бар започнемо суочење са ружним одразом у огледалу, са својим посесивним склоностима, незалијеченим жудњама, неисповјеђеним гријесима, дном на коме смо били или на коме се и данас налазимо. Иако је свакако пријатније када то свештеник чини на мотивишући и пријатан начин, његова служба не подразумијева ни то да нам непрекидно подилази, а нарочито не да осјећамо само и једино олакшање – олакшање је смислено само као олакшање од притиска онога ружног у нама а не у оном смислу у коме се данас углавном тражи – као психолошки ефекат „умирења“ и бијега од свакодвених односа и проблема. Црква је ту да нас лијечи, а не да нам буде „фино“ – мада је понекад потребно да лијек буде сладак а понекад сасвим горак. Зато велики Оци нису живјели, говорили, свједочили да ми не бисмо морали да будемо попут њих већ да нам у ономе најаутентичнијем и најтежем – борби са самим собом – буду подстрекачи, узори, предводници. Свакако, то не значи да је смисао великих (и малих) отаца у томе да подражавамо њихове стилове проповједи, па ни њихове статове о сваком могућем питању. Идење за Оцима није миметика њиховог покрета и није гласање за сваку њихову грешку (сјетимо се само динамике политичких процјена великих Отаца које нису биле сасвим сретне а у једном случају су биле и кобне). Оци су нас учили да се боримо са собом и тражимо Христа – они су нам оставили трагове своје борбе и свог боготражилаштва. Миметика покрета, инсценирање литургијске аутентичности и проповједничког дара великих Отаца до сада је породила само трагикомичне личности и исте такве водвиље у којима гледамо људе који покушавају да узму туђе лице за своју маску. То није хришћанство. Црква је пут (уп. Дап 24,22). То значи да не може нико други да хода за нас по њему, не може довијека ни да нас носи на плећима – може само да нам покаже куда да идемо, да не застранимо, понекад тако што ће са нама подијелити и своје искуство странпутице, понекад тако што ћемо и од великих Отаца научити да не идемо љиховим странпутицама и да идемо њиховим путевима. Од њих нећемо добити ни чизме – не очекујмо их – него свјетлост која нас води на путу. Оци су ту да нас уче не само саврмености и нарочито не да буду гуруи самопомоћи. Зато је редуковање њихове улоге искључиво на протестне анегдоте и ефекат олакшања потпуно погрешна раван да их схватимо и прихватимо. Управо као што нас непрекидно гледање Ђоковићевих мечева не чини бољим тенисерима, осим ако нас оно не мотивише да и сами узмемо рекет у руке, непрекдино гледање нечијих бесједа не чини нас бољим Хришћанима/Србима ако и сами не промјенимо свој живот на путу врлине (данас, иначе, заборављене ријечи у српском језику, уз сву релитургизацију и „повртаак Цркви“). То, уосталом, не одговара реалном животу са њима. Свако ко је са Владиком Атанасијем или Митрополитом Амфилохијем провео мало живота зна да је живот са њима био величанствен, дубок, потресан и ни на који начин лак (људи који су живјели са патријархом Павлом свједоче да је и њихово искуство слично – насупрот имиџу само „благог“ и ћутљивог старца, патријарх је често био оштар и гласан). Штавише – мјера њихове оштрине па и благословене непријатности била је мјера њихове љубави према онима који су га окруживали: што сте им били ближе, са више слободе би били оштри ка вама. Откуда онда имиџ тихих, сталожених духовника, својеврсних православних далај-лама и гуруа? Одговор је једноставан: из потребе духовности савременице на коју је темељно утицала промјена у америчкој култури религије. Ријеч је о феномену који саврмени културолози називају „припитомљењем Бога“ (taming of God). Наиме, све до почетка ХХ вијека, у америчкој популарној религији доминирао је реформаторски и позносхоластички обрис „срдитог Бога“ који се кроз читав овај вијек полако ублажавао и припитомљавао (осјетио га је већ К. С. Луис – баш зато на крају церемоније крунисања дјеце у Нарнији г.Дабар напомиње Луси да „Аслан ће понекад долазити. Али не смијеш га притискати. Јер он је дивљи. Није припитомљени лав“). Насупрот таквом „срдитом“ Богу, хришћанска култура је, суочена са теодикејским пригвоорима за трагедије ХХ вијека, изградила слику искључиво доброг, љубећег, пасивног и помало увијек одсутног Бога који је ту само да састрадава и да „Бог као Бог – само ћути и гледа“. Припитомљено хришћанство је данас културни стандард. Оно, додуше, на један неогностички начин рјешава проблем вишестраности библијске слике Бога – Бога који се заиста и срди и воли, који кажњава и милује, који је свеприсутан али не самоочигледан. Ако од такве слике остане она само „припитомљена“ – као у старом гностицизму – хришћани не морају да буду одговорни за учешће свога Бога у трагедији свијета. Они могу и сами да од Бога траже само награду, утјеху и олакшање. Тешко да би се истински лик патријарха Павла, владике Атанасија и митрополита Амфилохија уклапао у овај калуп. Али посредовање њиховог наслљеђа у каснијем културном сјећању несумњиво се већ креће ка „припитомљавању“ њиховог карактера, ка селективном сјећању само на оне аспекте њихове личности и службе који се уклапају у оно што саврмене духовна потражња тражи на тржишту самопомоћи. Наравно, подједнако би било не-библијски, бесмислено и лажно редуковати библијског Бога само на срдитог манијака и мазохисту – онако како је то чинила помињана позносхолстичка и рана реформаторска теологија, како га данас виде и описују неоатеистички ешалон (Р. Докинс, К. Хичинс и др). Беспредметно је то чинити и за наше Оце – а видјели смо „уратке“ таквог садржаја. Они су тражили, како би рекао владика Атанасије живога Бога живог Предања живе Цркве. Они су заиста били већи од живота јер је Бог Живот коме су служили већи од појединости сваког од наших живота – али смјестив у њега. Заставе отаца наших Један млади амерички конзервативни политички коментатор, Џон Дојл умјесно је примијетио да би амерички маринци који су 1945. поставили заставу своје земље на врх Иво Џиме били бар подједнако саблажњени пародијом коју су на сада свепрепознатвљиву фотографију тог чина начинили талибани, колико и пародијом коју су на ту фотографију начинили њихови насљедници хомосексуалне оријентације када су полунаги реконструисали постављање „заставе наших очева“ замијенивши америчку заставу – оном дугиних боја. Штавише, мисли Дојл, можда би амерички маринци из 1945. имали у свом систему вриједности много више заједничких додирних тачака са талибанима него са данашњим америчким маринцима, па и са америчким друштвом у цјелини. Симболичко-врједносно значење америчке заставе потпуно је изокренуто наопачке од 1945. до данас, на трагу онога што је америчко друштво доживјело од тада до данас и онога што је америчка спољња политика представљала у свијету као суштину „америчког начина живота“. Овај екскурс није тако далеко од питања отачког наслијеђа великих Отаца у нашој цркви, колико се можда на први поглед чини. Он је ту да нас подсјети да визуелна идентификација са једним симболом или личношћу траје чак и када се врједносно-симболички садржај замјени сасвим другачијим, па понекад и оним супротним од првобитног. Америчка застава данас не значи оно што је значила 1945, иако, када је гледамо, и Американци и не-американци, интуитивно претпостављамо да је у питању иста застава, истих боја, истог значења. Слично ствари стоје и са врједносно-симболичким значењима великих личности. Не треба бити ни проницљив посматрач ни нарочито талентован пророк да увидимо да је већ посљедњих година живота великих Отаца Атанасија и Амфилохија понекад њихово насљеђе и личности (зло)употребљавано и у наредним годинама ће бити још више злоупотребљавано од стране људи који су се (само)идентификовали као њихова духовна чеда а како би, истичући у први план „заставе очева наших“, легитимисали етичке и политичке агенде које стоје у оштрој супротности са најбољим аспектима њиховог духовног наслијеђа и нарочито са врједносним координатама у којима су они провели свој живот и служење: од редефинисања хришћанског породичног етоса на трагу веће „отворености“ и „флексибилности“ на пољу односа према људском родном животу, преко црквено-политичке и културне вазалности према Западу до сасвим бесмисленог покушаја утемељивања некаквог „нашег“ црквеног сецесионозма у ND Crna Gora кријући се иза насљеђа митрополита Амфилохија. Свака од ових злоупотреба утемељена је у ангажованој акцентуацији појединих детаља њихове теологије и службе, а генерално гледано омогућена је због етоса слободе који су велики Оци његовали, остављајући духовним чедима сву могућу слободу у артикулисању свога духовног пута – понекад, чини се, и одвећ много слободе (што је, у ондашњем контексту, разумљиво – насупрот идеолошким уравниловкама и укалупљивању понекад се остави и један простор слободе која увијек подразумијева и ризик од њене злоупотребе). Етос слободе подразумијева и ризик који слобода од Адама до данас собом носи: слободу да се погријеши и сагријеши. Зато Црква не може да буде Црква, а да угуши саму могућност слободе. Али она не може остати Црква ни ако у простору слободе пусти да сваки увид, сваки духовни експеримент, свако преврједновање и симболичко замјењивање једног садржаја другим буде равноправна „истина Цркве“ онолико колико су то и живљене истине освјетљене милионима познатих и непознатих Отаца и очева утканих у етос Цркве кроз миленујиме Њеног тј нашег постојања. Повијест о Цркви јесте непрекидни ток слободе да се мисли, осјећа и живи потресно искуство живота али и њене борбе да се свако преврједновање њене Истине јасно прогласи скретањем са пута Отаца. Живјели смо епоху великих Отаца. Рекао би човјек да бисмо на крају те епохе морали бити бољи људи од времена прије њих. Можда и јесмо, рекао би неко. Па, ипак, врједносна декаденција у друштву и повремени гласови против „вишка идеала у Цркви“, демографска перспектива која не свједочи не само небеску вертикалу него чак ни земаљску хоризонталу српског народа, непрекидна смјена незадовољавајућих политичких елита – све то нас опомиње да њихово наслијеђе не схватимо као залог за додатну самозаљубљеност него као оно што би и они сами хтејли од нас: као непрекидни глас опомињућег али љубећег Оца да она слика у огледалу душе не буде сутра ружнија од данас. Нису они живјели за наше „Амин +++“ на друштвеним мрежама већ за Псалтир, бесједе Св. Саве или Религију Његошеву у нашим рукама, за промјену у нашим животима. Они су жељели да живимо Цркву, да живимо Хришћанство. Од њега нам неће бити "лакше". "Свијет је овај тиран тиранину, а камо ли души благодродној". Али ћемо знати да радосно изнесемо не само тежину дана већ и нешто много теже - тежину себе самога. Извор: Искање Смисла: Насљеђе отаца наших DARKODJOGO.BLOGSPOT.COM Насљеђе отаца наших Када једну помјесну Цркву, културу, народ, напусте у релативно кратком времену неколицина истакнутих Отаца, ...
  7. Насљеђе отаца наших Када једну помјесну Цркву, културу, народ, напусте у релативно кратком времену неколицина истакнутих Отаца, пјесника, организатора црквеног живота, талентованих проповједника и аутентичних и непоновљивих личности, неминовно је да се из бола и осјећаја празнине некако постави питање њиховог духовног наслијеђа. Како то већ обично бива, емотивне реакције углавном дају емотивне, слабо артикулисане одговоре, а како је човјек биће склоно да у лицу другога види одраз себе – својих потреба, стремљења, понекад и својих особина или бар жељених и умишљених особина – тако се и на питање о трајном духовном наслијеђу великана српске црквене културе попут патијарха Павла, митрополита Амфилохија и владике Атанасија дају различити одговори, готово увијек позитивни, али врло разнолики (а понекад и противрјечни). Та свеопшта емпатија, стопљеност са ликовима великих Отаца говори много тога о нама данас: говори засигурно о томе да су нам потребни примјери врлине, чојства и монаштва, да у тмнини и даље имамо бар потребу за свјетлом. Говори о духовној глади. Такође, гледање очи у очи са овим великанима није пријатно ни за кога од нас, ако можемо бити искрени. Осјећамо да су они већи од нас. Помало је чудновата и та позиција монашке јавне личности – позција која још од великих Кападокијава ствара помало недоречен и амбивалентан утисак маса да су велики Оци у правом смислу лични духовници свакога од нас. Ту већ долазимо до једног не баш сасвим малог проблема: преклапају се, али и замагљују план духовничке бриге Отаца за своја „права“ духовна чеда, људе који су заиста имали привилегују да се код њих исповједају и да дијеле живот са њима са планом јавног црквеног дјелатника, човјека који као епископ, професор, културни радник формира један према неупоредиво више људи од оних којима јесте „духовник“. Тако долазимо до својеврсног сувишка у идентификацији, сувишка који је неопходан: нама је потребно да велике јавне личности буду дио нашег живота јер осјећамо да они свјеодоче Христа, да нам дају перпскетиву смисла у свијету у коме толико тога обесмишљава наш живот. Тако ми, макар их не познавали или врло слабо познавали, имамо осјећај да су ти велики и аутентични људи – већи од живота, већи од било чега и било кога другог у нашем животу. Међутим, интимна идентификација у којој се појављује наглашена интимна везаност – она преко граница личног познавања – има и своје проблеме. Онај тренутно најизраженији јесте проблем симболичког наслијеђа великих Отаца. Управо наш утисак да смо их познавали „даје нам за право“ да говоримо у њихово име послије њих, без обзира колико смо их познавали, па чак и колико смо их читали, пратили, колико смо свог живота дали њима за вријеме њиховог живота. Зато ће се врло често десити да неколико наших Срба сасвим запјени у својој оцјени карактера и улоге појединих од наших савремених Отаца иако је све што су од њих видјели и чули – понеки снимак неке бесједе, можда неки интервју на телевизији, евентуално неки чланак, а тек понекад и нека прочитана књига. Сувишак интимизације насупрот реалном животу. Како смо дошли до тога? Људски аспект Отаца Оно што је нагло популаризовање Православља осамдесетих и деведесетих година пропустило да учини јесте дубља катихетизација људи који су се одједном појавили у црквама. А један од важнијих проблема недовољно изражене катихетизације јесте проблем неофитског шока – проблем сучељвања са несавршеношћу хришћана у Цркви насупрот идеала свесавршених хришћана, нарочито свештеника, особито великих Отаца. Наравно, када отекне неко вријеме живота у Цркви, новоуцрковљени хришћанин се суочава и са потешкоћама у односима са својим савременицима, али се суочава и са збуњујућим аспектима црквене историје. Иако постоје и донекле синхронизоване верзије црквеноисторијских штива у којима је суочавање вјерних са непријатностима у поглављима црквене историје и међуотачких односа побрисано, ублажено, замагљено, свако ко помније чита изврсна предавања В. В. Болотова или се одлучи да самостално чита светоотачке списе и списе о светим Оцима, немниновно ће се суочити са феноменом међуотачког конфликта. Спор око крштења јеретика још у III вијеку, спор „двојице Дионисија“ (епископа римског и александријског), врло замршена схема међуцрквених и међуличних односа у златном IV вијеку, однос великих отаца који су у Руској Цркви у XVI вијеку предводили „стјажатеље“ и „нестјажатеље“ – црквена историја је препуна „саблажњујућих“ примјера основне истине: велики Оци нису само свесавршене људске личности идиличних међусобних односа, лишених дубоких неразумијевања па и конфликата. Дубље познавање отачких списа и црквене прошлости нам, опет даје и лијек за неофитски шок. Питање како то да и код највећих Отаца налазимо тамне стране постављено је још одавно. Већ је свети Василије Велики, говорећи о светом Дионисију Великом примјерно установио критички однос према наслијеђу ранијих Оатаца: „о Дионисију имамо овакво мишљење: не дивимо му се сасвим,а за неке ствари га сасвим одбацујемо“ (Писмо 9 Максиму Философу). Потоњи оци ће и те како проширивати критички приступ појединим аспектима отачких личности или учења. Ава Варсануфије и Јован помно анализирају разлоге зашто код св. Григорија Ниског постоје и слојеви учења инспирисани хеленском философијом и оригенистичком духовном климом. Св. Фотије Велики такође наставља са философијом трезвеног приступа ранијим Оцима: „Колико је пак тешких околности присиљавало многе оце да кажу нешто или погрешно или ради икономије – у другом случају због револта неверујућих, а у првом због незнања, јер је људски грешити. А ако су рекли нешто погрешно или су, из нама неког сада непознатог разлога, скренули са правог пута, нико им није постављао било какво питање нити их је позвао да науче истину, него их, као да то нису рекли, ништа мање не назовамо Оцима, али нећемо следити речи у којима су скренули с пута.“ (нав.према С. Пападопулос, Патрологија 1, 36) Све ово је било познато и нашим великим Оцима. И ни они сами нису жељели статус непогрешивих и неупитних идеолога и комесара – управо супротно: опомињали су нас да не идемо за идеолозима и готовим рјешењима. Како то да су онда они сами данас предмет (да: баш предмет, објекат, не субјекат, лице, биће) идеологизованих одушевљења или (понекад и даље и) негација? Да ли је по сриједи само неспособност маса да, макар им светитељ и говорио „не обожавајте мене већ слиједите мој пут“ – ипак радије обожавају светитеља него слушају његгове ријечи? Репрезентативно дивљење насупрот позиву на живљење За већину данашњих Срба велики Оци су велики да свако од нас то не би морао бити. Не вјерујете ми? Хајде да погледамо ефекте, рецимо, непрекидне проповједи патриајрха Павла: иако је његова сахрана показала духовну жеђ практично цјелокупног српског друштва у Србији, Српској и бившој Југославији, српско друштво тешко да је усвојило његов врједносни систем: данас нисмо ни скромнији, ни мање склони комбинацији промискуитета и абортивног самозатирања него што смо то били прије данас антологијских сцена испраћаја патријарха Павла. Или, узмимо на примјер, један тренутно актуелан примјер – разјрешење оца Гојка Перовића са мјеста ректора Српске православне богословије Св. Петра Цетињског ових дана изазива лавину коментара. Отац Гојко Перовић, осим што је талентован бесједник, отац је петорице синова. Да ли ће бар дио оних који се самоидентификују са о. Гојком пожељети да прекине данас општеобавезујући манир бескрајног „забављања“ и одлагања ступања у брак, како би више личило на човјека кога нарочито цијене? Или, да ли ће неко кренути да се школује у неку од богословија или богословских факултета да би и сами били скормни патријарх или талентовани проповједник? Шансе за тако нешто су на нивоу статистичке грешке – упис у богословске школе СПЦ генерално гледано никада није био на нижем нивоу (што јесте тема за себе али нам понешто говори и о потреби младих људи да (не) буду попут оних којима се, рекло би се, диве). Ријеч је свакако о томе да су ликови људи којима се у Цркви дивимо углавном у очима маса контрастовани неким аспектом стварности којима смо незадовољни. Материјална обезбјеђеност клира у транзиционом друштву и посједовање статусних симбола попут лимузина нашла је свој одушак у популарности анегдоте о патријарху Павлу и владичанским лимузинама. Али ту стоји ствар. Патријарх Павле није симбол скромности као такве – јер ни промил људи који препричавају ту анегдоту не би крпио своју обућу – већ симбол протестне скромности. Слично ствар стоји и са дивљењем оцу Гојку – оно окупља и људе који цијене његов бесједнички таленат, способност да једноставним језиком пренесе свакодвевно важне мале лекције из хришћанства, али има и оних који се идентификују само са његовим идентитетским и, тако рећи, црквено-политичким увидима. И иначе, комбинација протестно-контрастног дивљења и дивљења онима који нам у црквеном руку дају неку врсту индустрије самопомоћи, најважнији је конституент идентификације и дивљења. То је, изгледа, и поред заноса нашег клира, да помјерамо планине и уцрковљујемо друштво, друштвена улога и ниша у којој „Црква“ (тј клир) треба да постоји. Смјештање великана у такве оквире резултује чињеницом да су се људски животи у много већој мјери мијењали ка једном дјелатном хришћанству осамдесетих година ХХ вијека него што је то случај данас. Могућност писања коментара на друштвеној мрежи, емотивног пражњења иза кога не стоји промјена у свакодневном животу а поготово не у самом бићу данашњег човјека у исто вријеме оставља утисак да се нешто учинило, док се ништа није учинило. Дакле, ако су људи и иначе инертна бића склонија да више мисле и осјећају него да чине и да себе мијењају, данашња могућност брзог пражњења – чак и прије артикулације осјећања – додатно пацификује наш порив да дивљење према некоме, чак и уколико јесте дубоко и мотивишуће, претворимо у неку конкретну акцију. Зашто је ово важно? Зато што смисао јавне дјелатности било кога црквеног великана (или маликана) јесте у промјени живота повјерених људских душа. Ниједан свештеник није ту да би нам био симпатичан или драг, да бисмо га вољели или презирали – већ да нас покрене да промијенимо свој живот према Јеванђељу, да бар започнемо суочење са ружним одразом у огледалу, са својим посесивним склоностима, незалијеченим жудњама, неисповјеђеним гријесима, дном на коме смо били или на коме се и данас налазимо. Иако је свакако пријатније када то свештеник чини на мотивишући и пријатан начин, његова служба не подразумијева ни то да нам непрекидно подилази, а нарочито не да осјећамо само и једино олакшање – олакшање је смислено само као олакшање од притиска онога ружног у нама а не у оном смислу у коме се данас углавном тражи – као психолошки ефекат „умирења“ и бијега од свакодвених односа и проблема. Црква је ту да нас лијечи, а не да нам буде „фино“ – мада је понекад потребно да лијек буде сладак а понекад сасвим горак. Зато велики Оци нису живјели, говорили, свједочили да ми не бисмо морали да будемо попут њих већ да нам у ономе најаутентичнијем и најтежем – борби са самим собом – буду подстрекачи, узори, предводници. Свакако, то не значи да је смисао великих (и малих) отаца у томе да подражавамо њихове стилове проповједи, па ни њихове статове о сваком могућем питању. Идење за Оцима није миметика њиховог покрета и није гласање за сваку њихову грешку (сјетимо се само динамике политичких процјена великих Отаца које нису биле сасвим сретне а у једном случају су биле и кобне). Оци су нас учили да се боримо са собом и тражимо Христа – они су нам оставили трагове своје борбе и свог боготражилаштва. Миметика покрета, инсценирање литургијске аутентичности и проповједничког дара великих Отаца до сада је породила само трагикомичне личности и исте такве водвиље у којима гледамо људе који покушавају да узму туђе лице за своју маску. То није хришћанство. Црква је пут (уп. Дап 24,22). То значи да не може нико други да хода за нас по њему, не може довијека ни да нас носи на плећима – може само да нам покаже куда да идемо, да не застранимо, понекад тако што ће са нама подијелити и своје искуство странпутице, понекад тако што ћемо и од великих Отаца научити да не идемо љиховим странпутицама и да идемо њиховим путевима. Од њих нећемо добити ни чизме – не очекујмо их – него свјетлост која нас води на путу. Оци су ту да нас уче не само саврмености и нарочито не да буду гуруи самопомоћи. Зато је редуковање њихове улоге искључиво на протестне анегдоте и ефекат олакшања потпуно погрешна раван да их схватимо и прихватимо. Управо као што нас непрекидно гледање Ђоковићевих мечева не чини бољим тенисерима, осим ако нас оно не мотивише да и сами узмемо рекет у руке, непрекдино гледање нечијих бесједа не чини нас бољим Хришћанима/Србима ако и сами не промјенимо свој живот на путу врлине (данас, иначе, заборављене ријечи у српском језику, уз сву релитургизацију и „повртаак Цркви“). То, уосталом, не одговара реалном животу са њима. Свако ко је са Владиком Атанасијем или Митрополитом Амфилохијем провео мало живота зна да је живот са њима био величанствен, дубок, потресан и ни на који начин лак (људи који су живјели са патријархом Павлом свједоче да је и њихово искуство слично – насупрот имиџу само „благог“ и ћутљивог старца, патријарх је често био оштар и гласан). Штавише – мјера њихове оштрине па и благословене непријатности била је мјера њихове љубави према онима који су га окруживали: што сте им били ближе, са више слободе би били оштри ка вама. Откуда онда имиџ тихих, сталожених духовника, својеврсних православних далај-лама и гуруа? Одговор је једноставан: из потребе духовности савременице на коју је темељно утицала промјена у америчкој култури религије. Ријеч је о феномену који саврмени културолози називају „припитомљењем Бога“ (taming of God). Наиме, све до почетка ХХ вијека, у америчкој популарној религији доминирао је реформаторски и позносхоластички обрис „срдитог Бога“ који се кроз читав овај вијек полако ублажавао и припитомљавао (осјетио га је већ К. С. Луис – баш зато на крају церемоније крунисања дјеце у Нарнији г.Дабар напомиње Луси да „Аслан ће понекад долазити. Али не смијеш га притискати. Јер он је дивљи. Није припитомљени лав“). Насупрот таквом „срдитом“ Богу, хришћанска култура је, суочена са теодикејским пригвоорима за трагедије ХХ вијека, изградила слику искључиво доброг, љубећег, пасивног и помало увијек одсутног Бога који је ту само да састрадава и да „Бог као Бог – само ћути и гледа“. Припитомљено хришћанство је данас културни стандард. Оно, додуше, на један неогностички начин рјешава проблем вишестраности библијске слике Бога – Бога који се заиста и срди и воли, који кажњава и милује, који је свеприсутан али не самоочигледан. Ако од такве слике остане она само „припитомљена“ – као у старом гностицизму – хришћани не морају да буду одговорни за учешће свога Бога у трагедији свијета. Они могу и сами да од Бога траже само награду, утјеху и олакшање. Тешко да би се истински лик патријарха Павла, владике Атанасија и митрополита Амфилохија уклапао у овај калуп. Али посредовање њиховог наслљеђа у каснијем културном сјећању несумњиво се већ креће ка „припитомљавању“ њиховог карактера, ка селективном сјећању само на оне аспекте њихове личности и службе који се уклапају у оно што саврмене духовна потражња тражи на тржишту самопомоћи. Наравно, подједнако би било не-библијски, бесмислено и лажно редуковати библијског Бога само на срдитог манијака и мазохисту – онако како је то чинила помињана позносхолстичка и рана реформаторска теологија, како га данас виде и описују неоатеистички ешалон (Р. Докинс, К. Хичинс и др). Беспредметно је то чинити и за наше Оце – а видјели смо „уратке“ таквог садржаја. Они су тражили, како би рекао владика Атанасије живога Бога живог Предања живе Цркве. Они су заиста били већи од живота јер је Бог Живот коме су служили већи од појединости сваког од наших живота – али смјестив у њега. Заставе отаца наших Један млади амерички конзервативни политички коментатор, Џон Дојл умјесно је примијетио да би амерички маринци који су 1945. поставили заставу своје земље на врх Иво Џиме били бар подједнако саблажњени пародијом коју су на сада свепрепознатвљиву фотографију тог чина начинили талибани, колико и пародијом коју су на ту фотографију начинили њихови насљедници хомосексуалне оријентације када су полунаги реконструисали постављање „заставе наших очева“ замијенивши америчку заставу – оном дугиних боја. Штавише, мисли Дојл, можда би амерички маринци из 1945. имали у свом систему вриједности много више заједничких додирних тачака са талибанима него са данашњим америчким маринцима, па и са америчким друштвом у цјелини. Симболичко-врједносно значење америчке заставе потпуно је изокренуто наопачке од 1945. до данас, на трагу онога што је америчко друштво доживјело од тада до данас и онога што је америчка спољња политика представљала у свијету као суштину „америчког начина живота“. Овај екскурс није тако далеко од питања отачког наслијеђа великих Отаца у нашој цркви, колико се можда на први поглед чини. Он је ту да нас подсјети да визуелна идентификација са једним симболом или личношћу траје чак и када се врједносно-симболички садржај замјени сасвим другачијим, па понекад и оним супротним од првобитног. Америчка застава данас не значи оно што је значила 1945, иако, када је гледамо, и Американци и не-американци, интуитивно претпостављамо да је у питању иста застава, истих боја, истог значења. Слично ствари стоје и са врједносно-симболичким значењима великих личности. Не треба бити ни проницљив посматрач ни нарочито талентован пророк да увидимо да је већ посљедњих година живота великих Отаца Атанасија и Амфилохија понекад њихово насљеђе и личности (зло)употребљавано и у наредним годинама ће бити још више злоупотребљавано од стране људи који су се (само)идентификовали као њихова духовна чеда а како би, истичући у први план „заставе очева наших“, легитимисали етичке и политичке агенде које стоје у оштрој супротности са најбољим аспектима њиховог духовног наслијеђа и нарочито са врједносним координатама у којима су они провели свој живот и служење: од редефинисања хришћанског породичног етоса на трагу веће „отворености“ и „флексибилности“ на пољу односа према људском родном животу, преко црквено-политичке и културне вазалности према Западу до сасвим бесмисленог покушаја утемељивања некаквог „нашег“ црквеног сецесионозма у ND Crna Gora кријући се иза насљеђа митрополита Амфилохија. Свака од ових злоупотреба утемељена је у ангажованој акцентуацији појединих детаља њихове теологије и службе, а генерално гледано омогућена је због етоса слободе који су велики Оци његовали, остављајући духовним чедима сву могућу слободу у артикулисању свога духовног пута – понекад, чини се, и одвећ много слободе (што је, у ондашњем контексту, разумљиво – насупрот идеолошким уравниловкама и укалупљивању понекад се остави и један простор слободе која увијек подразумијева и ризик од њене злоупотребе). Етос слободе подразумијева и ризик који слобода од Адама до данас собом носи: слободу да се погријеши и сагријеши. Зато Црква не може да буде Црква, а да угуши саму могућност слободе. Али она не може остати Црква ни ако у простору слободе пусти да сваки увид, сваки духовни експеримент, свако преврједновање и симболичко замјењивање једног садржаја другим буде равноправна „истина Цркве“ онолико колико су то и живљене истине освјетљене милионима познатих и непознатих Отаца и очева утканих у етос Цркве кроз миленујиме Њеног тј нашег постојања. Повијест о Цркви јесте непрекидни ток слободе да се мисли, осјећа и живи потресно искуство живота али и њене борбе да се свако преврједновање њене Истине јасно прогласи скретањем са пута Отаца. Живјели смо епоху великих Отаца. Рекао би човјек да бисмо на крају те епохе морали бити бољи људи од времена прије њих. Можда и јесмо, рекао би неко. Па, ипак, врједносна декаденција у друштву и повремени гласови против „вишка идеала у Цркви“, демографска перспектива која не свједочи не само небеску вертикалу него чак ни земаљску хоризонталу српског народа, непрекидна смјена незадовољавајућих политичких елита – све то нас опомиње да њихово наслијеђе не схватимо као залог за додатну самозаљубљеност него као оно што би и они сами хтејли од нас: као непрекидни глас опомињућег али љубећег Оца да она слика у огледалу душе не буде сутра ружнија од данас. Нису они живјели за наше „Амин +++“ на друштвеним мрежама већ за Псалтир, бесједе Св. Саве или Религију Његошеву у нашим рукама, за промјену у нашим животима. Они су жељели да живимо Цркву, да живимо Хришћанство. Од њега нам неће бити "лакше". "Свијет је овај тиран тиранину, а камо ли души благодродној". Али ћемо знати да радосно изнесемо не само тежину дана већ и нешто много теже - тежину себе самога. Извор: Искање Смисла: Насљеђе отаца наших DARKODJOGO.BLOGSPOT.COM Насљеђе отаца наших Када једну помјесну Цркву, културу, народ, напусте у релативно кратком времену неколицина истакнутих Отаца, ... View full Странице
  8. Ко никада није имао додира са селом тешко може замислити шта човјеку земљораднику значи земља. Она је живот, на њој се ради и од ње живи, јер земља рађа, а Господ нас, преко ње, благосиља разноврсним плодовима. За земљу се борило, на земљи освитало, на земљи смркавало, на њој се расло, живјело и умирало. Земља је била вољена, а она је ту љубав узвраћала плодовима. Зато су наши стари били везани за земљу, и никада, ни по коју цијену, нису били спремни да је се одрекну. Данас је другачије. Изгубили смо додир, чини ме се, и са земљом и са прецима. Више нам не значе ни земља ни преци, ни села ни гробови. Јер да значе, не би наша села обрасла у коров, не би тако лако зарасле стазе којима су ходили наши стари, захваљујући чијем труду и ми данас постојимо, овакви какви јесмо. Да се наши преци нису патили, обрађујући на мукотрпан начин земљу својих отаца, и да је нису бранили, када је то требало, данас не би било ни нас, а то смо тако олако заборавили, као да се наше постојање подразумијева. Када бисмо знали колико су наши преци радили од јутра до сутра да докупе парче плодне земље, данас бисмо другачије размишљали о ономе што смо у насљеђе добили. Не бисмо се олако одрицали, продајом или заборавом, оног благословеног грумена који је освештан прадједовском муком, али и жељом да и нама, њиховим потомцима, нешто остане у насљеђе. Земља наших предака није на продају, а и да је продамо не бисмо извукли велику материјалну корист, а изгубили бисмо много. Одсјекли бисмо грану из које смо изникли, и још једном се наругали онима чије гене носимо. Зато нека нико од нас не продаје оно што сам није стекао. Поштујмо претке и не дајмо земљу коју су нам оставили! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  9. На дан када молитвено прослављамо Светог равноапостолног цара Константина и његову Свету мати царицу Јелену, у четвртак, 3. јуна 2021. године, у трећем по величини храму под окриљем Српске Цркве, који је подигнут у част ових Божијих угодника, торжествено је прослављена слава града и слава овог Светог нишког храма. Звучни запис беседе Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, уз саслужење драгих гостији - Преосвећене Господе Епископа тимочког Илариона и аустралијско-новозеландског Силуана. Преосвећеном Владики саслуживали су и новоизабрани Епископ мохачки архимандрит Дамаскин (Грабеж), архимандрит Рафаило (Голушин) настојатељ манастира Височка Ржана, архимандрит Серафим (Мишић) настојатељ манастира Суково, протојереји-ставрофори Милутин Тимотијевић, ректор Богословије "Светих Кирила и Методија" у Нишу, Бранко Цинцаревић, старешина Саборног храма у Нишу, Љубиша Марковић, парох други при храму Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу, протосинђел Серафим (Живковић), игуман манастира Дивљане, протојереј Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки, протојереј Златко Василић, архијерејски намесник други нишки, протосинђел Нектарије (Ђурић), протођакон Стеван Кричка, ђакон Ђорђе Филиповић и архиђакон Илија Јовановић. На Малом Входу Преосвећени Владика рукопроизвео је у чин протојереја-ставрофора протојереја Љубишу Марковића, пароха другог при овом храму. По читању Светог Јевађеља, надахнуту беседу произнео је Преосвећени Владика нишки Арсеније, изразивши радост што може да честита градску славу грађанима Ниша, данашњим свечарима и драгим гостима. Владика је поучио верни народ о празнику и Светитељима који се од 2001. године прослављају као заштитници Ниша, града који многи називају царским, јер је у њему рођен Свети цар Константин. "Црква је с разлогом у Светом цару Константину видела Богомданог поборника истините вере" истакао је Преосвећени и подсетио верне да је "коначно заустављање проливања хришћанске крви зауставио је цар Константин победом над Ликинијем 324. године. Константин је од тада постао једини владар Римске империје и његовом монархијом укинута је Диоклецијанова тетрархија. Овде је почетак, познат у Византији, сарадње власти Божије у Цркви и власти цареве у држави, што је био принцип и касније у српској Немањићкој држави, познат као симфонија Цркве и државе." "Позвани смо и данас да 17. векова касније чувамо Константиново наслеђе и наслеђе наших Светих предака, који се темеље на непролазим хришћанским вредностима" рекао је Владика Арсеније и подсетио нас да се религијска политика Светог цара Константина темељила на толеранцији, која по страни оставља истинитост нечије вере, већ је наш однос према другима који другачије мисле и верују. Хришћани су дужни, каже Епископ нишки у својој беседи, да дар познања истине који им је даровао Господ поделе са другима, али никако употребом силе. Лепоти службе допринело је појање Нишке црквене певачке дружине "Бранко." Света Литургија служена је у молитвеном присуству бројних свештенослужитеља Епархије нишке, а на велику радост, упркос томе што се слава прославља у радни дан, бројни верни народ узео је учешће у Светој Евхаристији, заблагодаривши Светим царевима Константину и Јелени, молитвеним заштитницима нашег града, као и Преподобној Јелени Дечанској, чији спомен вршимо у исти дан. Светој Литургији присуствовала је градоначелница Ниша госпођа Драгана Сотировски, представник Католичке цркве у Нишу, представници Војске Србије, Жандармерије, Полиције, као и председници градских општина, градски већници и представници других јавних и културних институција града Ниша. Након заамвоне молитве освећени су славски дарови и пререзан је славски колач. Домаћин славе била је госпођа Драгана Сотиросвски, градоначелница Ниша. По традицији сваке године је домаћин градске славе особа која предводи Град. Извор: Епархија нишка
  10. Земаљски живот човека подлеже различитим околностима и условима. Подложни смо радостима и разочарањима. Подвргнути смо процесу раста и старења. Понекад смо здрави, понекад болесни. Понекад се осећамо срећнима, понекад смо очајни и бесни. Понекад осећамо задовољство, понекад осећамо бол и умор. Како време тече човек се мења и пролази кроз безброј емотивно-духовних фаза. У том постепеном мењању изложен је сталном преображају. За нас хришћане, живот на земљи је тренутак. Моменат. Није савршен и никада неће бити. Савршен је само живот након живота јер смрт неће превладати. У Откривењу Светог Јована Богослова читамо: И Бог ће обрисати сваку сузу с њихових очију; неће бити више смрти, ни туге, ни плача. Неће бити више бола, јер су некадашње ствари прошле (Откр. 21, 4). Нажалост, убиства на јавним местима у Америци, али и широм земаљског шара, постају свакодневница. Пре неколико дана у граду Боулдер у држави Колорадо, двадесетједногодишњи Ахмад Алив усмртио је десет невиних људи. Међу жртвама овог крвавог пира нашао се и Невен Станишић, православни Србин родом из Босне и Херцеговине, који је као дете са родитељима избегао у Сједињене Америчке Државе. Надали су се безбеднијем и мирнијем животу. Невен је убијен док је вредно обављао своје задужење на послу. Био сам основац када сам први пут у животу видео лице упокојене особе, прадеде Милана. Потресао сам се иако тада нисам ни знао шта значи бити потресен. Са прадедом сам разменио неколико тренутака и провео можда два летња распуста у његовој близини. Био сам дете, а он старац од деведесет и коју годину. И онда је нестао. Сећам се да је на сахрани било много људи. Из прикрајка мајчиног загрљаја посматрао сам његово лице које је надилазило странице дрвеног сандука. Требало ми је много времена да се ухватим у коштац са чињеницом да га више нема или пак са чињеницом да сам први пут у животу видео беживотно тело особе која је много значила члановима моје породице. Нема ништа теже и емотивније од смрти ближњега. Суочавање са смрћу вољене особе је једно од најтежих животних искустава и сасвим је природно да се човек плаши умирања. Након упокојења ближњег, кроз главу нам пролазе разне мисли, осећања, кривице и сећања. Затим размишљамо о последњим сусретима, разговорима и дружењу са вољеном особом, док наша сећања и успомене бивају испуњени лепим али и болним колекцијама фотографија сећања која (полако) бледе... Док туга кључа, а водостај лажи и оправдања расте, наша спремност да се ухватимо у коштац са датим стањем полако обамире. Смрт је тема коју углавном избегавамо, ако је икако могуће. Смрт нас шокира, смрт нас плаши и оптерећује. Међутим, смрт ближњих тера нас да се суочимо са реалношћу да ћемо сви ми једног дана привести крају своје овоземаљско постојање и, ако смо верујући, изаћи Богу на истину. Они пак који не верују имају другачији однос. Свештеник Жељко Јовановић, који ради као медицински техничар на једном ковид одељењу у Београду, говорио ми је да болест примири човека. Причају му о свему, али највише о својим страховима. Највећи страх им је смрт. Плаше се Божјег суда чак и они који не верују. Мало ко од њих тугује зато што оставља овоземаљска блага. Само им је битно да се исповеде и да им деца буду добро. Када се суоче са смрћу, каже отац Жељко, не мисле више о себи и не тугују толико за овим животом, али дођу до сазнања да су трчали странпутицом. Једна особа му је рекла да је живела као да има два живота. Један да троши да стекне нешто, а други да ужива у својим плодовима и док се окренуо живот му је прошао… У Светом Писму има доста (о)помена о смрти. За мене, још из богословских дана, најшокантнија смрт описана је у Делима светих апостола (5, 1–11). Наиме, усред успешног развијања ране хришћанске цркве и проповеди Светих апостола, описана је мистериозна смрт хришћана, брачног пара Ананије и Сапфире. Они су продали део свог имања, без да су апостоли од њих тако нешто очекивали. Желели су да други о њима мисле да су бољи него што јесу. Земљу су продали за једну цену, а апостолима рекли другу… Колико год овај случај Ананије и Сапфире изгледао бруталан, јер задобише смрт само због једне лажи, не можемо ући у Божје мотиве. Очигледно у овом примеру видимо више од једне непријемчивости. Видимо трагедију брака као таквог, изолованог од света других. Заједницу која се противи Заједници. Лаж овде носи велику цену (Никола Ђоловић). Све у животу може да се избегне, осим смрти. Пре или касније људском животу дође крај. Питање је увек исто, а гласи како се изборити са страхом од смрти? Најбоља одбрана од тога страха, говорио је Владета Јеротић, јесте вера, али и стално неговање вере, тог вечитог архетипа homo religiosusa присутног код свих људи. За православне хришћане и хришћане уопште, тај архетип оличен је у смрти и васкрсењу Господа Исуса Христа. Када мислимо о крају овоземаљског живота, размишљамо о губитку вољене особе али и сопственог живота. Смрт је тежак губитак, али најбоља одбрана, тј. одговор на смрт (за нас хришћане), одакле црпимо личну веру која је брана и утеха, забележено је у Светом Писму. У посланици Светог апостола Павла Филипљанима стоји записано: Јер је мени живот Христос и смрт добитак (1, 21). Не заборавимо да Свети апостол Павлe pише као хришћанин и пише нама хришћанима. Он тиме указује да ако особа има однос са Христом, и када умре она добија благослов, смисао. Умрети значи добити. Испратити некога на вечни починак значи сусрести се са њиме. Нека свемогући Господ Спаситељ, Прволик, подари покој души архимандрита Јована, неуморног прегаоца на њиви Господњој. Вечан ти покој, оче Јоване! Протођакон др Дамјан С. Божић, главни и одговорни уредник "Православља" *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, бр. 1298, 15. април 2021. године Извор: Православље
  11. Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божију, гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову (Јевр. 13, 7). Свети Апостол Павле упућује поруку која одјекује вековима побуђујући у свакоме човеку усрдну молитву за упокојене, као и на спремност да се угледамо на веру и живот наших духовних отаца. Преподобни отац наш Јустин Ћелијски поучава: „Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића“, и душе и тела, односно бесмртност човека у целини. Говорећи о важности молитвеног помињања за упокојене не бисмо смели да изгубимо из вида да се и овај молитвени вапај утемељује и бива крунисан у светој Литургији, Тајни над тајнама у којој се открива, оприсутњује и опитно пројављује радост Царства небеског. Литургијско помињање упокојених је од вечноживотног значаја за сваког човека, јер се Црква као заједница моли да Човекољубиви Господ и Васкрситељ наш држи у свом памћењу све оне који се упокојише. Људско памћење је ограничено и нестално, док памћење Цркве као заједнице верних у Христу добија вечну и непролазну димензију потврђујући на тај свештени начин истину да у Господу нашем нема мртвих, већ су сви живи. А Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38), - рекао је Христос Спаситељ садукејима који нису веровали у васкрсење мртвих. Према речима Светог Владике Николаја у Светом Писму често се говори, како ће имена праведника бити записана у књигу Живих, док ће имена грешника бити збрисана и заборављена. Из приче о богаташу и Лазару видимо, да Господ изговара име Лазарево својим пречистим устима, док име неправедног богаташа прећуткује. Лазар је, значи, ушао у Царство Небеско, и добио је вечни живот и вечни спомен, а грешни богаташ изгубио је и царство и живот и – име. Претходног, 2020. лета Господњег у вечни загрљај Господу своме коме су целога живота верно служили прешли су наш блаженопочивши првојерарх и два отачаствена архијереја. Господ је призвао његову светост патријарха српског Иринеја, Архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија, као и епископа ваљевског Милутина. Нашег блаженопочившег првојерарха и архијереје Амфилохија и Милутина обједињавала је непоколебива вера у Бога и Васкрсење, али и спремност на непрестано сараспињање, састрадавање и безусловно предавање васколиког бића Богу. Ова три духовна светила нашег времена својим смиреним животом посведочили су да је једина истинска вера она која се потврђује делима. Господ је од нас узео наше духовне оце, учитеље и истинске сведоке вере и правоживља. У вечност су отишли најбољи међу нама. Нема човека који се није замислио над овом болном реалношћу, иако рањиви и испуњени тугом, наша туга се преобразила у радост. Та радосна туга нам поручује да духовни поглед нашег срца усмеримо на охристовљени пут спасења, на пут којим су ходили ови христоносци нашег времена. Гледајући на свршетак њиховог живота и надахњујући се њиховом делатном вером, били смо сведоци чудесних порука и символа који су се пројавили у данима њиховог пресељења у вечност. Не штедећи себе наш блаженоупокојени патријарх је до последњега даха био проповедник мира, љубави и велики духовни, али и материјални градитељ. Иако није доживео испуњење своје највеће жеље – освећење спомен храма светог Саве на Врачару, његово погребење у темеље велелепног храма, постало је свештен увод у троносање и освећење овог дома молитве. Овај неуморни измиритељ и проповедник љубави носио је у свом бићу велику љубав према светињама Старе Србије, према острошкој светињи и острошком чудотворцу о којем је често говорио и позивао народ да своје духовне кораке саобрази са корацима Светог Василија острошког који је својим молитвеним сузама загревао хладне острошке стене, а сада својим благословом озарује срца наша. Двадесет дана пре упокојења најсветијег патријарха нашег Иринеја, у Господу се представио архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски и егзарх свештеног трона пећког Амфилохије. Свети Петар цетињски био је учитељ живота и правило вере блаженопочившег митрополита. Као и Свети Петар, митрополит Амфилохије је усрдно наставио дело подвига живећи наглашено аскетским животом, не тражећи никад ништа лично за себе и ради своје удобности и угођаја. Његову душу хранила је и испуњавала света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога, зато је често нама говорио као наш добри учитељ: Ништа не дугујемо једни другима, већ само љубав, јер смо позвани да безусловно волимо једни друге христоликом љубављу. Том и таквом христоликом љубављу лађу Цркве Божје у Митрополији црногорско-приморској мудро је предводио наш блаженопочивши митрополит чији је живот био непрестано на распећу. Све ране народне биле су и његове ране, али и свака радост његове пастве била је укрепљење за њега. Свој овоземаљски живот завршио је делећи судбину свога народа, бивајући и сâм суочен са опаком болешћу која ја завладала целим светом. Богу и ближњима се мора, а уз Божију помоћ и може, служити безрезервно и саможртвено. Без сопствене жртве нема напретка. Тако је говорио блаженопочивши митрополит учећи нас да будемо и останемо такви, истрајавајући на том, често трновитом, али благословеном пут. Господ је тако уредио да се у упокојењу нашег првојерарха и нашег митрополита Амфилохија пројави символизам. Ова два светилника нашег времена упокојили су се у петак, у дан када се у оквиру дневног богослужбеног круга сећамо крсне смрти Господа нашег Исуса Христа. Упокојише се патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије у навечерје престоног празника њихових катедралних храмова који су били заодевени важним јубилејима. Најсветији патријарх Иринеј упокојио се уочи празника Сабора Светог Архангела Михаила – славе Саборног храма у Београду који је у тај празнични дан 2020. лета Господњег прослављао јубилеј 175. постојања. Архиепископ цетињски је уснуо у Господу у навечерје празника Светог Петра Цетињског у светлости 190-годишњице упокојења овог великог чудотворца чије свете мошти сведоче радост заједнице са Господом. Господ је тако уредио како би нам указао да су од нас отишли у Царство вечно велики јерарси чије ће семе у погодно време да произрасте дивне и благословене плодове. Сећамо се и следимо пример и великог владике Милутина који је од своје четрнаесте године кренуо путем монашког позива и служења Цркви којој је посветио цео живот. Живео је тихо, молитвено, испуњен љубављу, благошћу, архипастирском бригом и жртвом руководећи поверени му народ ка Господу. Саобразно целокупном његовом животу и вандреном монашком етосу који је исијавао из њега, владика Милутин се упокојио тихо, а услед искушења које нас је задесило, и његов молитвени испраћај у вечност био је у духу његовог овоземаљског живота, оног живота који је давао свима нама једну изузетну поуку подсећајући нас да су хришћани људи који ходе земљом, али су привезани за небеса. ”Смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа. Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!” (из васкршњег слова Светог Јована Златоуста) Катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарско-фебруарском 377. броју Православног мисионара (стр. 41-43) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Његово преосвештенство владика бихаћко-петровачки и рмањски Сергије казао је у архипастирској посланици о Божићњем посту да се у вријеме пандемије корона вируса, док раде трговине, тржни центри и јавни превоз, школе и факултети, и док у фабричким халама, чак и по десет сати, ради више стотина људи, проблематизује храм Божији и Света евхаристија те да се народ плаши Причешћем. Владика подсјећа да заједнице са Христом нема без Евхаристије, из које је изникла сама Црква, а да остварење те заједнице, коју и истински и симболички живимо и манифестујемо причешћујући се Крвљу и Тијелом Христовим, јесте наш смисао овдје на Земљи: “Христос је Онај који болести наше понесе и немоћи наше узе на се (Ис. 53, 4). Господ је Љекар наших душа и наших тијела, Он је Ризница и Извор сваког добра, наш Смисао и наш Живот вјечни. Приступајући Њему, кроз Свето причешће, ми постајемо дијелом Његовог истинског Тијела, обесмрћујући своју смртност, овјечњујући своју пролазност, јер без Вјечног не можемо задобити вјечност.” Посланицу Преосвећеног Епископа Сергија преносимо у цјелости: Архипастирска посланица о Божићњем посту Његовог преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког и рмањског Господина СЕРГИЈА Вјерујућем народу, свештенству и монаштву Крсно-васкрсне и Богом спасаване и чуване Епархије бихаћко-петровачке и рмањске Живећи у времену препуном искушења, ми, хришћани, никада и ни због чега не смијемо сметнути с ума на шта само позвани – на живот у Христу, за Христа и кроз Христа, као што Атињанима рече Свети Апостол Павле: „Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо“ (Дап 17, 28). Заједнице са Христом нема без Евхаристије, из које је изникла сама Црква, и управо остварење те заједнице, коју и истински и симболички живимо и манифестујемо причешћујући се Крвљу и Тијелом Христовим, јесте наш смисао, овдје на Земљи, јесте наша пуноћа, зато што без Христа ми не можемо ништа чинити (Јн 15, 5). Христос је Онај Који „болести наше понесе и немоћи наше узе на се“ (Ис. 53, 4). Господ је Љекар наших душа и наших тијела, Он је Ризница и Извор сваког добра, наш Смисао и наш Живот Вјечни. Приступајући Њему, кроз Свето Причешће, ми постајемо дијелом Његовог истинског Тијела, обесмрћујући своју смртност, овјечњујући своју пролазност, јер без Вјечног не можемо задобити вјечност. У вријеме пандемије корона вируса, плаше нас Светим Путиром, говорећи нам да, приступајући Светим Тајнама, излажемо себе и друге опасностима од инфекције, као да је Црква узрочник зла које је снашло планету, а већ и прије свега овога свједоци смо многобројним настојањима да се човјек удаљи од човјека, брат од брата, дјеца од родитеља, родитељи од дјеце, а сада, сасвим је јасно, жели се минимизирати или сасвим прекинути спона човјека са Богом – Евхаристија, Свето Причешће. Док раде трговине, тржни центри и јавни превоз, школе и факултети, и док у фабричким халама, чак и по десет сати, ради више стотина људи, проблематизује се храм Божији и Света Евхаристија. Наши нови душебрижници као да једва чекају да се упокоји неко од свештених лица, не би ли тако уселили страх у срца оних који за Христом чезну, па да (поново) оптуже Цркву као друштвено неодговорну, као ону која је у служби вируса и његовог ширења, не знајући да је храм Божији истинска бања Витезда. Поновићу већ поновљене ријечи блаженопочившег патријарха Павла, који је записао: „Кад би се преко Причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих би већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просјеку свештеници су дуговјечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, прије увођења кашичице, сви вјерни, причешћујући се, пили из истог путира“. Свети Игњатије Богоносац, почетком 2. вијека, Свето Причешће назива Лијеком Бесмртности, што оно ваистину и јесте, јер нам једино оно, под сводом небеским, омогућава да будемо Христови, да Христос буде наш, сагласно ријечима Самог Спаситеља, Који нам је казао и још увијек казује: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијело Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“ (Јн 6, 53-54.) Молитвени живот цркве није супротстављен напорима савремене медицинске науке, већ само у синергији једнога и другога резултат, користан по човјеков душевни и тјелесни интегритет, неће изостати, сљедствено јеванђелским ријечима „ово је требало чинити и оно не изостављати“ (Мт. 23, 23). Уосталом, чак и када би се, ван сваке сумње, научно доказало (што је апсолутно немогуће) да приступање Светом Путиру доводи до инфекције корона вирусом, били бисмо постављени пред избор: живјети без Христа или умријети са Христом? Истински хришћани би и тада изабрали ово друго, јер живот без Христа, ма колико био дуг, проћи ће једном, али Царству Његовом неће бити краја. Црква је била и остала простор слободе, па тако никога не треба тјерати ка Светом Путиру, нити од Светог Путира. Свако ће, према хтјењу сопствене душе, изабрати оно што жели, али никада не треба, нити се смије, страха ради јудејског, било ко плашити Светом Чашом. Зато Црква никада неће затворити своја врата вјерујућим хришћанима, јер нико од нас нема право да било којег човјека раздвоји од Богочовјека Христа. Идући ка празнику Рођења Христовог, кроз дане молитве и поста, кроз Сциле и Харибде овога свијета, очински позивам, молим и преклињем све вјерујуће и сав клир, да и овај пут, као небројено пута до сада, потврдимо да смо Христови, да је Он наш, и да заједницу са Њим неће и не може прекинути било какав страх, пандемија, нити било шта друго. Све вас још једанпут позивам и молим да умножимо богослужења, молитве и добра дјела, како бисмо прославили Препрослављеног Бога и Спаситеља нашег Христа Исуса, „Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с Небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човјек; И који је васкрсао у трећи дан, по Писму“. Остајући заједно са свима вама, у молитви, подвигу и љубави Христовој, срдачно вам благодарим на свему, Славећи Онога Који нам је показао свијет. Ваш молитвеним пред Христом Господом, + Сергије, епископ бихаћко-петровачки и рмањски Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  13. Поводом годишњице упокојења историчара професора Предрага Вукића данас, 24. јула 2020. године у манастиру Острогу служена је заупокојенa Литургијa у току које се, послије прочитаног Јеванђеља сабранима обратио протосинђел Сергије Рекић. Након Свете службе Божије, на манастирском гробљу гдје је сахрањен професор Предраг, служен је парастос којим је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије и парох цетињски, уз саслужење братије острошког манастира. Потом се бесједом обратио о. Гојко који је казао да је професор Предраг Вукић познат цијелој нашој помјесној Цркви, а преко тога и цијелој васељени. Прота је истакао да дарови и таленти које је Бог дао Пеђи, нијесу остали закопани испод земље, него их је он у складу са поуком Господњом умножио, употребио, раздијелио другима, јер је знао да то није његово, него Божије. “Постао је укућанин свих наших кућа, брат и сабрат сваког манастира, брат и сабрат наше Цетињске богословије. Професор историје са Цетиња, Предраг Вукић, како се сам представљао, био је професор многим генерацијама наших ђака, будућих свештеника”, казао је о. Гојко. Подсјетивши да је професор Пеђа рођен 1966. године, на 200. годишњицу од укидања Пећке патријаршије, што је био знак да ће му читав живот проћи у проповједању тога крста и страдања Цркве Божије, отац Гојко је нагласио да се он упокојио 2019. године, на 800. годишњицу од успостављања Српске православне цркве и на 100. годишњицу од рада и труда архијереја тзв. покрајинских цркава да се Пећка патријаршија опет обнови и да се формира, данас свима нама и у свијету позната и призната, помјесна Српска православна црква. “Само ове двије године на његовом споменику, то је већ историја. А шта да кажемо о години која је за нама? Шта је стало у ову годину од када се Пеђе упокојио? Стала је историја којој је професор Пеђа толико служио и дао јој себе. Цијела та историја којој је служио вратила се нама. Један Сабор, други Сабор, изгласавање овог антиуставног закона, прогонитељског према Цркви, и народ који се пробудио и ту историју донио на црногорске улице и пред храмове и манастире у Црној Гори”, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Поводом славе Спомен-Храма Светог Саве на Врачару, спаљивање моштију Светог Саве, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је Свету Архијерејску Литургију, у недељу Раслабљеног, 10. маја 2020. године у Крипти Храма. Звучни запис беседе „Налазимо се у тешком времену када је Господ посетио не само нас, него и читав свет, дoпуштајући да нас снађе болест од које људи умиру“, рекао је Патријарх Иринеј у својој литургијској омилији подсетивши да смо у данашњем Јеванђељу чули и једну веома важну реченицу. Када је Господ посетио бању Витезду, том приликом је сусрео једног тешког болесника којег је исцелио упућујући му речи: „Иди и не греши више, да ти не буде горе“. Овим чином реч Спаситељева је постала дело. Те болесник устаде, на чуђење свих који су га видели. „Шта ово значи данас?“, запитао се Патријарх Иринеј и додао да: „Ово што нас данас сналази, није ништа случајно“. И као што нису биле случајне ни куге које су сналазиле човечанство у прошлости, него су биле последица греха, тако је и ова данашња болест последица греха не једног човека, "него је то последица грехова многих народа", напоменуо је Свјатјејши у својој беседи. „Ово је опомена Божија да се вратимо себи, а враћајући се себи, ми се заправо враћамо Господу“, те стога, „морамо добро размислити куда идемо као род људски“, закључио је Патријарх Иринеј. На крају Свете Литургије, Патријарх Иринеј је са братством Храма и верним народом пресекао славски колач. Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су протојереји - ставрофори: Стојадин Павловић и Радивој Панић, протођакон Миладин Ковачевић и ђакон Радомир Врућинић. Извор: Радио Слово љубве
  15. Ректор Цетињске богословије, отац Гојко Перовић, у надахнутој бесједи данас на Светој литургији на Недјељу мироносница у цркви Св. Николе у которском Старом граду, казао је да нам након прераног одласка оца Мома са овога свијета не требају лажне људске утјехе већ вјера у Бога какву је он имао, због чега се ничега није ни плашио, поставши на тај начин онај “ко у књиге, ко на слике може да иде, а ако Бог да и на иконе то што је урадио”. “Отац Момо је служио ономе који је од ничега правио све и само о њему приповиједао. Само Бога ради, који је донио оца Мома на овај свијет, овдје у Котор, учинивши да се његовим рукама и проповјеђу учини све што се учинило, данас по Црној Гори слушамо: “Мене је крстио поп Момо, мене вјенчао поп Момо, њега је сахранио поп Момо, ја сам упознао попа Мома”... На све стране људи се тиме хвале као да су срели самога анђела небескога, а ми који смо живјели с њим знамо да је био човјек од крви и меса, да је имао и мана, био незгодан и тежак „краткога фитиља“, али баш човјек и њему је дао Бог толику силу. Па неће ни тај Бог нас, који смо остали иза њега, оставити. О томе нам говори и онај осмјех његов са одра. Него напротив, поред све туге и јада, што је све нормално и оправдано, јер што је већа сила са нама била, толико је и већа туга , ми који смо били најближи око њега, немамо разлога да се баш ничега бојимо… Можемо да кажемо то је Бог оца Мома. Онај Бог који је њега надахњивао”, казао је отац Гојко Перовић. Рекао је и да данас нема потребе нико да помисли да копира оца Мома. “Отац Момо је своје одслужио и хвала Богу у књиге, на слике може да иде, а ако Бог да и на иконе то што је урадио. На нама је да урадимо онолико колико ми можемо и тај Бог, који је њему дао снагу и нама ће. То је можда и најјасније можда баш на овај дан када су миросноснице у питању, Јосиф и Никодим, који су потпуно били сломљени и „убијени у главу“, од туге и јада, они су урадили све што су могли, а на то је Бог додао, па сада имамо цркве у Котору , манастир на Цетињу, цркве у Москви, цркве у Лос Анђелесу, цркве у Сиднеју”, казао је отац Којко Перовић. За опширније кликните на наслов Што се људи тиче, наставио је, толико је требало од њих троје – четворо. Да скину Христа са крста и сахране га, а за остало се побрнио Бог. Додаје и да је лако данас говорити «Христос васкрсе, ваистину васкрсе» и молити се. «Требало је скинути мртвога Господа са крста. Требало га је спустити у гроб и сахранити. То су били можда најтежи моменти у историји човјечанства. Страх, туга, јад и чемер», казао је отац Гојко, нагласивши и да је само Бог дао снагу Његошу да преживе смрт и упокојење Св. Петра Цетињског. “Тако је било тада, тако ће бити овдје и тако ће бити док год људи живе. Живјеће се, биће храбрих људи, биће посебних људи, биће посебно даровитих и тешко је када такви оду. Али Бог је уз нас”, казао је отац Гојко Перовић, подсјетивши сликовито и да је онај уз кога је Бог, као Страхињић Бан. Гдје код крене Бог му направи прелаз. Извор: Црквена Општина Котор
  16. Послије молебна који је служен у Цркви Свете Тројице у Старом граду, више хиљада Будвана је кренуло у литију до Цркве Свете Петке, гдје је сабране благословио отац Слободан Лукић, парох црмнички. Звучни запис беседе Отац Слободан је поручио да је овај свештени ход притока живе ријеке православља која већ недјељама и мјесецима благодаћу натапа ову земљу: “Ви се, браћо и сестре, узимајући икону са вашега зида и са њом на грудима излазећи на улице и тргове, уписујете у исповједнике и свједоке вјере православне. И тако најљепшим бојама сликате буђење светосавског, Његошевога народа из вишедеценијског дубоког сна.” Подсјетивши да смо прије неколико дана започели седмонедјељни великопосни свештени ход ка Васкрсу, празнику који чини темељ наше хришћанске вјере и живота, истакао је да су и ове литије исто то: “Оне су ход ка Васкрсу истинске Његошеве часне Црне Горе наших предака, којим се поносимо и пред свијетом и историјом. Та Црна Гора је носилац светосавског и апостолског наслијеђа, које сеже до апостола и јеванђелисте Марка.” Извор: Радио Светигора
  17. Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије изјавио је вечерас у Српској кући у Подгорици да нема ништа да каже о разговорима с Владом и да они личе на разговоре наших предака у тешким временима са агама и беговима. „Хајде, ипак су то наши људи, али има ту много неповјерења и нису они одустали ни од чега. А то је као кад неко жели некоме да отме дом и кућу, само много теже. Он му узима достојанство, живот, част и све. То је више од материјалног богатства”, рекао је Епископ будимљанско-никшићки током предавања о светосавском духовном наслеђу у Црној Гори Рекао је да литије и оно што се сада дешава у Црној Гори по много чему личе на саборе из Његошевог Горског вијенца о Тројичину дану и Малој Госпојини и на коло које пјева „из главе цијела народа”. „И на примјеру Црне Горе показало се да је духовност јача од генетике. И када се духовност нашла угрожена, онда се то распламсало и објединило народ као никада“, казао је он. Додао је да је сваки освајач и непријатељ вјековима покушавао да завади и разједини наш народ. „Аустроугарска монархија имала је званични план да завади Цетиње и Београд. Затим, ту су били планови да буде што већа Албанија и што мања Србија… Да ли је данас другачије? Ипак, наш народ није се још увијек потпуно раздијелио и на овим литијама дошло је до великог измирења”, казао је Епископ будимљанско-никшићки Владика је посебно нагласио да у литијама има нешто есхатолошко. „Ово није само историја, јер се у Црној Гори дешава нешто библијско и есхатолошко. Владика Теодосије, када је био на литији у Никшићу, рекао је да никада није имао љепши осјећај празника васкрсења. Увјерен сам да на литијама са нашом дјецом и нашим народом упоредо иду, невидљиво, и Божији анђели”, нагласио је Владика Јоаникије. Он је упозорио да власт намјерава, не само да отме светиње, већ да затре и вјеру и народ. „Нема никакве сумње да је то јадан зли наум. Међутим, ово је божански моменат који нас је сабрао. Ово је рефлекс из костију наших предака који су за вјеру живјели, страдали и крв проливали”, објаснио је он. Упозорио је да ипак ништа још није готово, да се наш народ и наша Црква налазе на Голготи, али да нас Господ кријепи и да се у литијама ових дана због тога осјећамо узвишено. Прокоментарисао је и ријечи предсједника ДПС-а Мила Ђукановића који мошти Светог Василија Острошког назива костима. „Овај наш необразовани предсједник и човјек – спаљена душа што се тиче духовности и културе, он је рекао кости. Наш народ, и вјерујући и невјерујући, ако је икада неког поштовао онда је то Свети Василије“, истакао је Владика. Поручио је да је Свети Василије Острошки живи светац који нас сигурно данас предводи. „Он нас је онако окупио у Никшићу, узео на себе оно зло вријеме. Сви су се сквасили до голе коже. Да су се негдје друго сквасили већина би се поразболијевала, али нико се није разболио и, колико ја знам, то је чак била као нека бања. А после нам је Бог послао лијепо вријеме и свечаности који су заиста Божји дар и благослов. И ове литије задивиле су, не само наш српски народ него и цио свијет”, казао је Владика будимљанско-никшићки. Владика Јоаникије је упозорио да само власт може на литијама нешто да подметне и да изазове инциденте. „Не треба се суздржавати и казати да једино, уколико би се догодили неки инциденти на литијама, то ће власт да исценира. Они су се томе извјештили свих ових претходних година”, закључио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Богословије Светог Петра Цетињског предводио је вечерас молитвени вход улицама Подгорице у знак протеста против неуставног закона о слободи вјероисповијести у којој су учествовале хиљаде вјерника који поручују: „Не дамо светиње!!!“ Литији је претходио Молебан Пресветој Богородици који је служен у подгоричком Саборном храму Христовог Васкрсења. По повратку литије пред храм окупљене је благословио Његово преосвештенство Епископ јужноамерички Руске Заграничне Цркве Г. Јован, чије присутво је доказ да се за ову нашу борбу за одбрану Светиња далеко чуло. Владику Јована најавио је протојереј Мирчета Шљиванчанин парох подгорички. Поздрављајући бесједом сабране вјернике протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, који је предводио вечерашњу литију је поручио: „Нека се чије наш глас и бат наших корака подгоричким асфалтом и до Москве и до Брисела и до Вашингтона и нека се зна како мала Црна Гора брани велике Светиње“. Извор: Радио Светигора
  19. „Држава има улогу, сврху, смисао да гарантује мир, да гарантује владавину права, да штити имовину, да јемчи праведност међу људима и да људи у таквој држави имају осјећање просперитета. Овдје немамо те елементе задовољене. Овдје држава која треба да гарантује мир опстаје на томе што вам гарантује конфликт. И мени се понекад чини да се само испитује конфликтни потенцијал који може да се изазове, а не да се држава стави у функцију својих грађана“, каже Шијаковић. Подвлачи да држава има смисла једино ако је сви њени грађани доживљавају као опште добро, јер је држава брига за јавне ствари које припадају свима нама, а не приватно власништво неког ко хоће на том приватном имању да ради своје пројекте. Звучни запис разговора Професор београдског Православног богословског факултета Богољуб Шијаковић рекао је да су последњи догађаји у вези са доношењем Закона о слободи вјероисповијесте објашњење због чега годинама, већ деценијама нема закона о вјерској слободи у Црној Гори. У разговору за Радио-Светигору Шијаковић је рекао да је у процедури закон чији би прави назив требао да буде Закон против Српске православне цркве. „То је један негативан, рестриктиван и дискриминаторски правни акт, који нам, будући да је очигледно такав, даје објашњење због чега до сада законских решења није било. Неко је чекао моменат да овакав закон, боље рећи антизакон донесе. Истовремено је то начин да власт у Црној Гори честита Српској православној цркви, а прије свега Митрополији и Епархији будимљанско-никшићкој осамсто година постојања на том простору. То је њихов начин да упуте честитке за овај велики јубилеј“, каже он. Кад је, каже Шијаковић, у питању законодавство које регулише положај Цркве и уопште вјерску слободу, те ствари су у нормалном свијету већ одавно прилично униформисане. „Постоје стандарди којих су земље дужне да се придржавају, наравно, уз поштовање своје традиције. Овдје немамо ни говора о поштовању тих стандарда, а још мање о поштовању сопствене традиције. Један нормалан закон о слободи Цркве и о вјерској слободи требало би да садржи четири фундаментална начела, која су врло једноставна. Прво је начело вјерске слободе, слободе вјероисповиједања – да нико не утиче на индивидуално, колективно и корпоративно право на слободу вјере. Друго фундаментално право је неутралност државе. Држава по овим питањима треба да је неутрална. И управо то значи да је модерна, демократска држава – секуларна држава. То значи да она не улази у простор сакралног него се та држава креће у простору секуларног, а простор сакралног препушта црвама и вјерским заједницама. Ми видимо да Црна Гора није неутрална држава по овом питању“, објашњава Шијаковић. Шијаковић подсјећа да је треће фундаментално начело једнаки правни третман или паритет када су у питању све цркве и вјерске заједнице. „Видимо такође, да овдје није такав случај, јер неке цркве и вјерске заједнице имају специјалне уговоре са Владом Црне Горе. Митрополија је више пута нудила да и сама потпише уговор, исти онакав какав је Црна Гора већ потписала са Римокатоличком црквом, Исламском заједницом и Јеврејском заједницом, али је наилазила на административно ћутање, на администратину опструкцију“, објашњава професор Шијаковић. Четврто начело је, каже он, право на самоодређење. „Црква или вјерска заједница има право да сама одређује свој идентитет, да сама себе организује и да сама управља својим организмом и вјерским пословима. Овдје видимо да то апсолутно није случај. Дакле, у савком случају се ради о кршењу фундаменталних норми, фундаменталних људских права, јер вјерска права су срж људских права“, наглашава Шијаковић. Додаје да када ми као вјерници тражимо поштовање наших вјерских права, онда треба да знамо да смо ми уједно и грађани и да као грађани тражимо и од државе очекујемо да јемчи наша грађанска права. „А вјерско право је срж свих наших права и наше слободе. Видимо да постоји чврста намјера да се то наше грађанско право и вјерско право и слобода погазе“, тврди професор Шијаковић. Шијаковић напомиње да је у крви овдашњих властодржаца такозвано револуционарно право, односно неправо. „Једино у Црној Гори већ од Другог свјетског рата власт нити се мијењала нити је мијењала своју природу, нити своје амбиције. У демократском друштву бисмо очекивали да, након периода комунизма, власт врати имовину онима којима је ту имовину отимала, прије свега Цркви. Јер, Црква има специфичан статус у закону у свим земљама, јер се црквена имовина рачуна као нека врста јавног добра које Црква посједује, којим управља и које није нека приватна својина нити својина која се отуђује итд… Тим прије се увијек даје предност у реституцији црквеној имовини. У Црној Гори не само да то није учињено него имате један апсурдан закон који је донешен о реституцији из ког је искључена Црква. Дакле, доносите закон да вратите имовину која је отета, а експлицитно кажете да то не важи за Цркву. Умјесто да се донесе закон о реституцији црквене имовине, не само Православној цркви него и Римокатоличкој и Исламској заједници као традиционалним на простору Црне Горе, ево видимо намјера је да се доноси нови закон којим се најављује, једноставно речено – отимање оне имовине која није отета. И не само то, него отимање оне имовине коју је Црква успјела да у међувремену увећа, умножи, обнови. Ово је апсурд и ово не постоји ни у једном законодавном систему. Чак и револуционарно право је било блаже и искреније, да тако кажем, и прихватљивије него што је ово како се најављује“, упозорава Шијаковић. Чим неко каже да је држава пројекат, наглашава Шијаковић, то значи да њени пројектанти државу схватају као сопствену имовину. „Они заправо пројектују неки свој простор којим желе да апсолутно владају. И онда долази до оваквих девијација. Сигурно да у свему овоме што се дешава око ово овог закона има идеолошких елемената, има и једне несигурности уопште у томе шта значи управљати једном земљом и непознавања шта је то држава. Јер, ми смо имали прекиде у неком историјском континуитету, па се то изгубило из свијести људи шта то уопште значи држава и која је улога државе. Врло једноставно речено, држава има улогу, сврху, смисао да гарантује мир, да гарантује владавину права, да штити имовину, да јемчи праведност међу људима и да људи у таквој држави имају осјећање просперитета. Овдје немамо те елементе задовољене. Овдје држава која треба да гарантује мир опстаје на томе што вам гарантује конфликт. И мени се понекад чини да се само испитује конфликтни потенцијал који може да се изазове, а не да се држава стави у функцију својих грађана“, примјећује он. Подвлачи да држава има смисла једино ако је сви њени грађани доживљавају као опште добро, јер је држава брига за јавне ствари које припадају свима нама, а не приватно власништво неког ко хоће на том приватном имању да ради своје пројекте. Коментаришући ћутање других традиционалних цркава и вјерских заједница у процесу доношења Закона о слободи вјероисповијести, Шијаковић напомиње да су друге Цркве и вјерске заједнице у Црној Гори заштићене или се осјећају заштићенима уговорима које су склопиле са Владом Црне Горе. „Неки од тих уговора имају већи а неке мањи степен заштите. Вјероватно да постоје увјеравања да се закон неће примјењивати и односити на њих, па онда се не осјећају тангиранима у довољној мјери да би се супротставиле једном оваком закону“, каже он. У вези с тим Шијаковић посебно подвлачи да наша Црква наступа начелно и универзалистички. „И то је оно чиме ми можемо да се поносимо и чиме ми свједочимо своју вјеру. Наиме, ми све што тражимо за себе – тражимо и за друге. И сваку ситницу и детаљ и крупницу коју заговарамо да имамо на њу право, ми тражимо и за друге. И ја мислим да је то једна позиција, не само морално узвишена и не само у складу са нашом вјером, него једна позиција која говори о нашој толеранцији, о нашем уважавању других, о нашем поштовању других вјера и наших сународника, наше браће… Јер, сви смо ми ту повезани, безброј је веза међу нама, тако да, без обзира како год да се понашају други, ми треба да истрајавамо на овом универзализму, на једном општехуманом ставу да ништа не тражимо за себе што не тражимо и за све друге“, наглашава Шијаковић. Шијаковић такође наглашава да Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка и друге епархије наше Цркве у Црној Гори већ годинама, па и деценијама нуде разне правне акте, предлоге закона, уговора држави. „Наша Црква је организовала неколика врхунска међународна скупа на тему вјерских права и слобода. Ти скупови су публиковани и то је ванредно драгоцјена грађа и у теоријском и у практичном смислу кад је ова област у питању. А кад се, с друге стране, окренемо на то шта је чинила Влада Црне Горе за све то вријеме, не можемо показати ни један-једини акт, ни један потез. Није пружен ни мали прст, а камо ли рука да се у заједничком дијалогу, сарадњи и комуникацији дође до једног цивилизованог и нормалног демократског правног акта. Црква ни на који начин, а и ни једна вјерска заједница, није учествовала ни у једној фази израде овог закона“, истиче Шијаковић. Закључује да је тај процес обављен уз игноранцију Цркве и уз један одиозан став према њој. С тим у вези истиче да земље ЕУ, којој тежи Црна Гора, имају писане обавезе у Амстердамском уговору и у другим актима да са црквама и вјерским заједницама воде јавни, транспарентни и суштински дијалог о свим питањима од јавног друштвеног интереса, а камо ли о питању вјерског законодавства. „Овдје чак ни о томе није било никакве сарадње, а камо ли о неким другим важним питањима од јавног интереса. Ово је антуиевропско понашање, антидемократско, антицивилизацијско… То су чињенице. Видјећемо куд ће све то да нас одведе“, упозорава Шијаковић Шијаковић је на крају разговора за Радио-Светигору рекао да је дужност свих нас да 21. децембра будемо на великом црквено-народном сабору око моштију Светог Василија Острошког у Никшићу. „Позива нас наша Црква, позива нас Свети Василије Острошки, слава му и милост, позива нас наша историја, наши преци, позива нас наша савјест, позива нас наше право да будемо слободни људи, слободни грађани… А слободе без вјерске слободе нема. А овај законски акти има једну изричиту намјеру – да погази вјерску слободу и да угрози нормалан живот Цркве. Слобода је један идеал, и томе нас, уосталом, учи и наш Господ: да будемо слободни и да као слободни људи станемо испред Њега. Према томе, дужност је свих нас да се том позиву одазовемо и да на тај начин одговоримо и позиву наше савјести, наше грађанске савјести и наше вјерске савјести“, закључио је Шијаковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. У Недјељу 16. по Педесетници, 6. октобра, 2019. године, на празник када наша Света Црква прославља зачеће Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић, а којему су саслуживали протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереј Мирчета Шљиванчанин и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђеља, свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан - мали васкрс и своју славу - зачеће Светог Јована Крститеља, надахнутим пастирским словом обратио се протојереј Бранко Вујачић. Отац Бранко је говорио о дубљем смислу прочитане јеванђелске приче, указујући на призив и позив Господњи да умножавамо повјерене нам дарове - таленте и да се кроз ту и такву жртву и труд учимо љубављу и заједништву. Почетни дио свог обраћања отац Бранко је посветио самој тајни стварања и саздања човјека, будући да нема два иста човјека, већ је свако од нас непоновљива личност и свако од нас има различите дарове: ,,Господ дијели свакоме од нас таланте, дарове. Неко је добио пет, неко је пак добио два, а неко један талант. Свједоци смо да смо сви ми непоновљива личности Божије и да сви имамо различите дарове и да је толико много неједнакости међу нама у овоме свијету. Па се често можемо запитати, како и откуд то, да неко има, а неко нема, да неко има више, да неко има мање не мислећи притом само на оно материјалне, већ првенствено на духовне дарове."-казао је он. Отац Бранко је додао да управо са тим различитостима и различитим даровима ми јесмо даровани једни другима у благословеној заједници са ближњима и Богом да се међусобно спашавамо служећи једни другима у трпљењу и љубави: "Можемо видјети да Господ све то премудро уређује, да свакоме даје различито, јер служећи једни другима, користећи те духовне дарове не само за своје спасење већ и за спасење наших ближњих значи да се ми сви заједно у заједници у којој једино има спасења, са тим даровима међусобно различитим спашавамо и да се том службом и служењем у жртвеној љубави уграђујемо за вјечни и непролазни живот." "Различити су дарови, али, један је Дух Свети, различити су дарови, али, један је Бог." - подсјетио је он. Отац Бранко се у свом даљем излагању дотакао и самог нуклеуса јеванђелске поуке која нам јасно показује два примјера човјека који својим дјелима и својим животом истински воле Господа и који нам недвосмислено показују да смо позвани на умножавање дарова љубави и милосрђа, смирења, послушности, као и свих оних духовних дарова које нам Бог дарује, а које умножавамо у цркви служећи управо Богу, али, служећи и ближњима својима: "Но, што нам још казује данашња јеванђелска прича? Казује нам, открива нам да су се једни потрудили око умножавања дарова, а неки нису. Онај који је добио највише, како видимо из приче, он се највише и трудио, радио је и умножавао је дарове на спасење своје и на спасење ближњих, тако је радио и онај што је добио два таланта, и ако видно мање, он је то што је имао умножио својим трудом, и на примјеру ова два човјека видимо да су они чули од Господа оне благословене ријечи: ,,Добри и вјерни слуго, у маломе си ми био вјеран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа свога." А ова прича из Јеванђеља се као и увијек тиче свакога човјека, свакога од нас. И дакле, шта нам Господ овдје поручује? Поручује нам да ове ријечи значе да је онај ко их чује на добро и корист и себе и ближњих умножио своје дарове и да је тим трудом животним и жртвом таква душа приправна за Царство Божије и Царство вјечно. Како Свети апостол Павле казује: ,,Оно што ухо наше не чу, што руке наше не опипаше, што очи наше не видјеше, а у срце наше не стаде, то је Бог уготовио онима који га љубе." А ова два примјера човјека који својим дјелима и својим животом истински воле Господа нам јасно показују да су умножавали дарове љубави и милосрђа, смирења, послушности и све оне духовне дарове које нам Бог дарује, које умножавамо у цркви служећи управо Богу, али, служећи и ближњима својима." - нагласио је отац Бранко. Он је на самом крају свог пастирског обраћања подвукао и примјер трћег човјека који није служио другима, Богу и ближњима већ само себи, бивајући закључан у своју клијет од самољубља и довољности: "Међутим, има и онај трећи човјек, поред ове двојице, који се такође помиње у овој јеванђелским причи, а то је онај који је добио један талант, а за кога Господ каже: ,,Зли и лијени слуго!" А ко је тај човјек? То је онај човјек који је закопао свој талант у земљу самољубља свога, не служећи другима, не служећи Господу. Зато, затворивши се у своју себичност и самодовољност, презирући тај Божији дар, тај човјек није могао ни да воли Бога, а самим тим ни ближње своје. Зато, што је још то што нам ова прича открива? Ова нам прича открива да није само довољно у животу ако имамо дар и није довољно само да се чувамо од гријеха не чинећи га, што свакако требамо чинити, али, талант и дар којим нас је Бог обдарио дужни смо да га умножимо, дужни смо да те дарове које нам је Господ даривао по доброти и љубави и ревности, умножавамо на радост нашу, наших ближњих и на радост Бога нашега!" - поручио је отац Бранко на крају свог пастирског обраћања. Светим Тајнама Тијела и Крви Христове се присајединио велики број вјерног народа, а након свете Литургије, услиједило је резање и освештање славских колача и славског кољива које су претходно принијели свечари у славу и част своје крсне славе и свога небескога покровитеља Светог Јована Крститеља. Након што је свештенство Саборног храма обавило обред освештања, свештеник Мирчета Шљиванчанин је испред братства Саборног храма пожелио свима вјернима и свим свечарима срећан и благословен празник и срећну славу. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  21. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је данас (4.8.2019.) Свету Архијерејску Литургију у марковачком храму посвећеном Светом пророку Илији. Он се обратио присутним верницима рекавши да му је данас посебно тешко да говори, јер у овим данима који су страшни за све нас у Далмацији важе речи које се певају у црквеним песмама на Велику Суботу, а које кажу да би требала да ућути свака твар. Тада сви ми треба да пребивамо у молитви и молимо се, како за себе, тако и за све оне који су пострадали од Косовског боја, а нарочито у Олуји и након ње. „Ова песма се пева на Велику Суботу зато што се тада десио страшан догађај, када је Господ наш Исус Христос након што је био разапет, мучен и након што је пострадао на крсту, лежао у гробу. Толико је био страшан тај догађај, да је заћутала свака твар и нико није могао да проговори, јер сам Бог лежи у гробу зарад нас и нашега Спасења. Након тога је дошло Васкрсење које је основ вере за све нас и треба да буде центар наших живота. На ту прву жртву Господњу угледали су се апостоли који су први пострадали, мученици који су пострадали у првим вековима Цркве, а тако и мученици из нашега српског рода који су пострадали од Косова, па све до данас и сви они који су пострадали пре двадесет и више година на овим нашим просторима. Та вера наших славних предака нас је овде очувала као православне Србе и учинила да се сећамо и живимо онако како нам је Црква прописала“, рекао је Епископ далматински. Владика је нагласио да му је изузетно драго што је завршен фрескопис у овом дивном храму и што смо се данас у њему окупили окружени ликовима светих, као што ћемо бити и када наследимо Царство небеско. „Желим да вам свима честитам храмовну славу, драга браћо и сестре. Како се сада већ традиционално овде окупљамо да бисмо прославили Светог пророка Илију, тако треба да наставимо и ми који живимо у овом крају, а и сви ви који долазите из дијаспоре. Самим тим што нас нису заборавили наши ближњи који живе у туђини и што нас и даље посећују, ми знамо да нас ни Бог није заборавио и увек се посебно радујемо тим сусретима“, поручио је Епископ Никодим. Извор: Епархија далматинска
  22. Викарни Епископ диоклијски г. Методије служио је на празник Светих Козме и Дамјана, у недјељу, 14. јула са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог Василија Острошког у Кумбору. Владика је Литургију служио поводом стоте годишњице од освећења овога храма. У литургијској бесједи рекао је да Господ поручује свим генерацијама до краја свијета и вијека да ће се спасити само они људи који у себи буду нашли простора да га оставе за Бога, имајући повјерења у Христа. „Вјера у Христа је повјерење у Њега да је све оно што је рекао и све оне заповијести које је дао, да је све то истина. А темељ цјелокупног духовног живота цијеле заједнице, а самим тим и појединца и свих нас појединачно јесте вјера као прва заповијест“, рекао је Владика диоклијски. Објаснио је да је Господ своју проповијед започео ријечима: Покајте се и вјерујте у јеванђеље. „То је почетак сваког духовног добра и напретка. Јер, само они који оставе простора да дође Дух Свети, поред мноштва наших брига, страхова и стрепњи, жудњи и жеља које се налазе у нашој души и нашим мислима, добоће рјешење за све своје проблеме“, казао је он. Владика Методије је додао да рјешење проблема није у комбинацији наших способности и вјештина. „Рјешење је присуство Христа Бога нашега. Гдје је Он дошао и гдје је Његова ријеч дошла, или гдје се Његова ријеч примила, било то овдје у овоме светом храму, или у нашој души, ту ће доћи благослов Божји и ту ће доћи Царство небеско и свако друго рјешење свакога проблема“, казао је Владика Методије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...