Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јевтић:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Питање права жена је изазов на који се у току двадесетог и двадесет првог века одговарало из најразличитијих углова. Мишљења су се кретала у правцима која иду од умерености до различитих крајности. Актуелност питања и даље траје. Житије Свете Макрине, које је написао њен брат Свети Григорије Ниски као писмо монаху Олимпију, учинило нам се прикладним да изразимо виђење ове теме како га сведочи православно Предање. За разлику од учесталих натуралистичких теза о правима жене, по којима се она доживљава као ограничени биолошки чинилац постојања, текст Житија препознаје надилажење природе као квалитет по коме се стиче могућност похвале. Иако изгледа чудно, управо овим се исправља неправда коју уводе групе које мисле да заступају права жена. Свети Григорије се пита: „Не знам да ли је уопште долично означавати је по њеном полу, кад је толико премашила своју природу“ (Свети Григорије Ниски, „Житије Свете Макрине“, у: Житија, Истина, Београд – Шибеник 2008, стр. 10). Без покушаја граматичких кованица које би неприлично и нетачно заступале права жене (нпр. посланик – посланица; драматург – драматуршкиња, и слично), овде се у недоумици застаје пред узвишеношћу којом је прожет живот Свете Макрине. Изостављајући оптужбе за кршење права и негирајући приступ, овде се потврдно сведочи могућност жене да буде изнад природних квалификација које саме по себи уводе поделе. Натприродни квалитет којим је обележено живљење Свете Макрине је детаљно описан у Житију које је написао њен брат. Она се „самоваспитавала у мудрољубљу уздигавши се до највећих врлина“ (Житије Свете Макрине, стр. 10). Реч је о самоваспитању коме је темељ постављен у послушности побожној мајци која је своју ћерку поучавала преко поука из Премудрости Соломонових и Псалама. Плодови уложеног труда су обилно родили, тако да је и сама мајка могла да са њих убира поуке за себе. Свети Василије Велики је, поучен примером сестре Макрине, од светски признатог беседника постао богослов и подвижник у коме је Црква још за његовог овоземаљског живота препознала оца и светитеља. У најкраћим цртама профил Макринине личности би могао да се изрази кроз питање: „Којим речима да опишемо такав живот – живот на граници човечанске и божанске природе“ (Житије, стр. 21). Освештана молитвом, Света Макрина је блистала и физичком и духовном лепотом. По речима њеног брата и животописца: „Била је толико лепа, да чак ни сликарска рука није могла бити праведна према њој“ (Житије, стр. 13). Њено разумевање естетике је било прожето скромношћу и одмеравано етичким вредностима: „Живот треба да буде једини украс који ће да улепшава тело у овом животу“ (Житије, стр. 39). Препознавши остварење овог идеала на њој самој, сестре њеног манастира су се од своје игуманије приликом погреба опростиле дирљивом химном: „Јер поред тебе тама беше светлост осветљена животом чистим“ (Житије, стр. 38). Осврћући се на текст Житија Свете Макрине остајемо под утиском да је питање права жена овде решено на достојанствен начин. Дат је пример за остварење аутентичних потенцијала жене. Оно није у супротстављању, већ у истицању важности освећења Богочовеком Христом кроз Цркву Његову. У њој се разлике доводе у јединство, а не у вештачку једнакост. Светост која је искупљење пале природе показује се као путоказ за осмишљавање свих борби за најразличитија права. „Да“ као последовање вољи Божијој коју је прихватила Пресвета Богородица приликом јављања Архангела Гаврила (Лк 1, 38), остаје непрестани подсетник за све људскоправизме. Без подстицања подела кроз признање права, овде се слобода остварује као одговорност и спремност на јединство са Богом. Тиме се долази и до мира са ближњима, до могућности да се славословно исповеда: „Слава на висини Богу, међу људима добра воља“ (са јутарњег богослужења пред Шестопсалмије). Право човека да постане бог по благодати не негира права жена, већ показује узвишенији циљ којим се свако људско хтење осмишљава и освећује. Протонамесник Александар Р. Јевтић, Извод из књиге Господе, где станујеш? Извор: Епархија жичка
  2. Трезвено отачко мнење вековима је различите колективне и појединачне трагедије (болести, ратове, заразе) објашњавало као прилику за покајање. Тиме су последовали Спаситељу Христу и Светом Јовану Крститељу који су новозаветну проповед почели позивом: „Покајте се!“ Увек чувајући достојанство лика Божијег у човеку, разликујући грех и грешника. Данас као да је потребна изузетна храброст да се људи позову на покајање. Грех је кроз различите пропаганде, јавне и скривене, стекао такав легитимитет и имунитет да је постало непожељно и примитивно га прозивати. Против њега се лек не тражи. Многи су пристали на то, уплашили се етикете. Пандемија вируса корона или ковид-19, којом је човечанство углавном изненађено у 2020. години, отворила је очи за многе друштвене аномалије. Поставила је питања на која су многи давали одговоре. Оно што је било приметно на нашим просторима, то је као да нас је пандемија пробудила из дебелог зимског сна. Сенку нисмо стигли да видимо, јер је убрзо уследила изолација. Она је многе одвојила од пролећног сунца, али и од радости грејања лицем ближњих својих. За врлину је проглашена „дистанца“, као начин да ближњег заштитимо од себе. И себе од њега. Необична врлина за савременог човека који је годинама уназад упућиван на емпатију, комуникативност и солидарност, иако свестан да га неке невидљиве силе глобалног света све више отуђују. Говоре, а не творе. Није ни чудо што су многи били потпуно збуњени и дезоријентисани. Поклонивши се телевизору и електронским медијима, као каквом новом божанству, многи су заборавили да позову некога од ближњих да питају да ли им је потребна помоћ. Како рече једна честита старија парохијанка: Као да је неко све ово смислио да нас још више удаљи једне од других. Многи преко 65 година, одвојени од деце која су отишла по свету „трбухом за крухом“ или за нечим другим, остали су усамљени у вишеспратницама данима. Неки од њих у проблему да дођу до хлеба и млека. Уплашивши се за себе, многи су заборавили на ближње. Док су пси и мачке имали могућност да се шетају, да врше нужду по парковима, да њихови власници међусобно разговарају и не држе дистанцу, деца су била по три дана затворена у станове. Без могућности да присуствују недељним богослужењима, да се играју. Без осврта на психо-социјалне последице оваквог стања за њихов формативни ментални развој, нико их се није сетио. Вратили су се у паркове где их је сачекао измет од животиња које су биле привелегованије од њих. Док је извор богословља, који извире из Свете Литургије као поља са закопаним бесценим Бисером, затрпаван аргументима о ризичности, теолошка дебата као да је оживела. Наравно, путем електронских медија и друштвених мрежа. То је било једино тренутно могуће решење. Оно што се наметнуло као утисак је да су многе вредне теме и ставови изнети. Почело се отворено говорити, као да је неко до сада бранио да се то чини. Уместо стручног теолошког симпосиона тј. више њих, који су могли бити тематизовани годинама уназад, као припрема за савремене изазове који на Цркву Христову насрћу деценијама, као да је тек сада настао неспоразум. Осетило се да је недостатак искреног унутарцрквеног дијалога, као последицу донео да свако умује по своме. Многи као да су потискивану потребу да се огласе сада ослободили. Зато је било тешко да се пажљиво саслуша саговорник, тј. брат. Као да нисмо део истог Тела Цркве. Подсетило је то на речи презвитера Александра Шмемана који је присуствовао многим екуменским сусретима, и са болом констатовао да је имао утисак да ту свако говори за себе, без жеље да га други чује. И тако обострано. У томе је трагедија наша којом су се други у време пандемије наслађивали. Док су поједине новинарске екипе, попут старих удбашких обавештајаца, уходиле свештенство и народ, перећи им камере у очи, унутар теолошки разговори су демонстрирали друштвену одговорност да кажу своје мишљење. Тиме се пред нас кристално јасно поставио дугогодишњи проблем одвојености Цркве и теологије. Са једне стране су појединци који себе представљају као глас Цркве и ућуткују свакога ко би се позвао на било које предањско утемељење за промишљање стварности – теологију. Као да је теологија непријатељ, а не служба изградње Цркве. Са друге стране су они који сматрају да теологија може и без Цркве. Трезвеност је у дефициту. Љубав, такође. А пуна су нам уста речи о љубави према ближњима и даљнима. Док Јеванђеље поручује да ће нас свет по љубави међусобној познати да смо ученици Христови. Сваке године у свету око 800.000 људи изврши самоубиство. Депресија ће ускоро постати најмасовнија болест на свету. Питање смисла, о коме је В. Франкл говорио да је увек испред нас, вапи за одговором. Соматске болести, многе као последица психичких оболења, харају светом. Трансцендентно, о коме је К. Г. Јунг говорио као неопходности за здрав баланс свесног и несвесног, у свету и код нас прогони се отворено, али и перфидно. Тиме се имунитет, како физички тако и духовни, опасно угрожава. Да ли имамо лек за јачање имунитета? Он не мора искључивати медицинске лекове, али не сме дозволити да буде проглашен опасним и превазиђеним. Светотајински живот Цркве који нуди лек бесмртности и теолошка проповед као „делатност будућег века“ аутентични су саборци за Живот човека и света. То не смемо подразумевати, већ неговати као најлепше цвеће у врту Божијем. Само тако, вера у нама преживеће актуелни и све долазеће вирусе. Протонамесник Александар Р. Јевтић, Храм Светог Саве, Краљево Жички благовесник, октобар-децембар 2020. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. На дан када се Православна црква сећа приче о блудном сину, када се припремамо за почетак Великог поста слушајући о сину који се враћа у загрљај оцу, имали смо прилику да у Храму Вазнесења Господњег у Чачку, угостимо предавача из Краљева протонамесника Александра Јевтића. Наш уважени гост одржао је предавање на тему „Савремене теме о слободи пред изазовом поста“. Предавача је најавио јереј др Слободан Јаковљевић. Предавач је истакао да још од периода Другог светског рата и спознаје о страшној деградацији човека у то мрачно време, постоје одређене тежње које за циљ имају да нагласе људску слободу и очувају људски лик од злоупотребе и негације. Универзална декларација о људским правима из децембра 1948. део је тих залагања. У међувремену, свет је допустио да слобода изнедри различита застрањења. Црква, као чувар аутентичних људских вредности повучена је у неки други план, иако су теолози имали значајну улогу 1948. у формулисању агенди о људским правима из угла учења о лику Божијем у сваком човеку. Учењу о вредностима и достојанству човека, о подобију Божијем које се задобија или губи, није било места у свету новооткривених „слобода“. Хришћанство је окарактерисано као непријатељ и узурпатор слободе и људских права, иако је оно свету све време сведочило истиниту слободу синова Божијих и право да се чак буде Бог по благодати (не по природи, како су то хтели просветитељи и разни каснији човекобошци). Још од античке Грчке и раног хришћанства постојао је проблем схватања да је Бог постао човек, јер је античком човеку било неприхватљиво то мењање стања из вишег у ниже биће. Управо је тај чин божанске присутности у нашем свету доказ Божије слободе коју Црква проповеда и на коју позива човека. Основни циљ је да се сачувамо од падања у самовољу. Али, како је то могуће? Црква није та која негира слободу, она са великим поштовањем негује реч слобода, али слобода као подвиг а не слабост повлађивања својим манама. Отац Александар је даље навео примере из Предања Цркве. Могли бисмо рећи, позивајући се на Нови Завет: где је Дух Свети, ту је слобода или спознајте истину и истина ће вас ослободити. Прави пример слободе јесте драматична ситуација у којој Богородица прихвата, поред свих опасности од јеврејског Закона, благу вест од архангела Гаврила да ће родити Сина Божјег без учешћа мужа у чину рађања! Свети Оци су исписали много редова о слободи. Можда се најбоља синтеза и објашњење налази код Светог Максима Исповедника, који је истакао разлику природне и гномичке воље. Суштина овог разликовања се налази у схватању да сам чин избора између добра и зла није највиши домет слободе, већ је то чињење по вољи Божијој. У наставку, предавач је говорио о посту као борби са палом природом и властитим егом, одстрањењу свих „вишкова“, као и смрти старог палог начина постојања (чак је и Велики пост изворно настао као припрема за крштење на Велику суботу, пролазак/пасху кроз смрт Христову за нас и учествовање у Васкрсењу) Истакао је поуку Светог Марка Подвижника о томе да се врлине међу собом односе као мајка и ћерка – ланчано су повезане. Исто је и са пороцима. Зато ништа не смемо олако схватати нити потцењивати. Уколико желимо да наш ум и жеље усмеримо и управимо на хришћански пут, Свети оци су још давно рекли да су три битна поља човековог бића: же(лате)љни, умни и афективни (паралела овоме је научно истраживање о нервном систему са: сензорним, централним и моторичким делом). Велики изазов модерног доба, који нам даје лажан осећај и привид слободе јесу друштвене мреже и модерни видови комуникације. Уплетени у све те мреже долазимо у опасност да поклекнемо, изгубимо своју слободу и потпаднемо под утицај туђег мишљења о нама. Са друге стране, поред злоупотребе друштвених мрежа имамо велико искушење и злоупотребу различитости. Не прихвата се богомдана различитост у односу на друге, него се приступа чак и промени пола, а управо је то исказивање „различитости“ на тај начин злоупотреба слободе коју нам је Господ дао. Такође, предавач је нагласио да морамо правити велику разлику између поста и дијете. Иако делују као да деле слична средства, циљ им је различит. Дијета се заснива на култу тела, дакле сујете. Са друге стране, пост представља наш слободни покрет којим се окрећемо и управљамо ка Заједници са Богом. Да бисмо постигли ту заједницу, уз пост се од нас очекују и добра дела, милосрђе, исказивање своје слободе, али кроз прихватање слободе и оног другог. Козметичка индустрија и естетска хирургија покушавају да нас слажу да нисмо смртни. То је потиснута жеђ за вечношћу, али извитоперена- на бази човекобоштва, уместо богочовечанства. Однос Цркве према телу се најбоље изражава кроз исповедање очекивање васкрсења мртвих, али и кроз монашку изреку: Ми нисмо убице тела, већ убице страсти. У светлу савремених друштвених токова, предавач је говорио и о односу слободе и поста према психологији (где је основна замка самозатвореност ега и неотвореност за Бога), етичким и полним застрањењима (где се заборавља да је природа оболела, као и да навике постају нова природа, али и да је Црква болница која налажући епитимије даје терапију онима који хоће да се лече од духовних болести, а не да их проглашавају духовним здрављем), изазову капитализма и међуљудских односа (богатству које не познаје ближњега, али и неправедне и немилостиве води далеко од Бога и вечног живота), националном питању (свести о (не)припадности народу и Цркви), васпитању деце (примером и молитвом, а не куповином модерних телефона и непосвећеношћу), болестима зависности (алкохолизму, наркоманији, шопингхоличарству и много чему другом). Не смемо дозволити да нам лоша навика постане друга природа. Наш највећи задатак, према Светом Исаку Сирину, јесте да усмеримо своју вољу ка Богу, а Он ће дати снагу да испунимо оно што се од нас очекује ради спасења. Уколико смо спремни да се молитвом и постом препустимо спознаји Господа, Бог ће нам дати снаге да истрајемо. То је изворна слобода, која подразумева храброст и снагу да будемо бољи од себе самих. У Цркви се дарује благодат којом се спасавамо и остварујемо замисао Божију о нама. Као што у Богу као Светој Тројици постоје љубав и слобода заједно, тако се и људима ова синтеза нуди у Цркви као Сабору светих. То је основна платформа коју требамо и можемо да понудимо савременом свету, рекао је отац Александар. На крају, старешина храма протојереј Марко Мирковић захвалио се предавачу и свима присутнима изражавајући наду да је ово вече било још једна прилика да се што боље припремимо за предстојећи пост. Извор: Епархија жичка
  4. Црква и политика Ко га је овластио да предаје Косово Шиптарима? Епископ Атанасије Јевтић четвртак, 07. новембар 2019. Вучићево* „поповање“ против „Небеске Србије“ као маска за урнисање Земаљске Србије Господин Александар Вучић је приватизовао и небеску и земаљску Србију, и као сваки неокомунистички мутант прогласио себе за самозваног бога и господара неба и земље, одредитеља и пресудитеља судбине Србије и Српског народа у оба света и оба века, у историји и метаисторији. Признајемо да нисмо, ипак, очекивали да тај скоројевић буде толико примитивно претен­ циозан – мада је свака претенциозност увек примитивна и скоројевићска – да Српском народу у Србији и urbi et orbi изван ње, после познатих осионо­комунистичких и инфернално­демонских претензија да „промени свест Српског народа“ (као да се ради о заморчићима из познате му „шува­ рове“ или „болоњске“, или већ неке сличне „школе“ његових учитеља или ученика, као што је Шешељ, или Премијерка лезбијка, или неке креатуре међу министрима, или из неке друге свезналачке му области „реконструирања“ или „декомпозирања“ свега што није као он и његови узори и модели), или опетованих неприкосновених судова о његовој свенадлежности над земљом и небом Српског народа (памти­ мо, рецимо: „Шта ће нам Небо! тамо нема закона, тамо се ништа не ради“, итд. итсл.). Ретко је и оваква, каква је ова титоистичка „и после Тита Тито – Србија“, имала на врху власти таквог дилетанта и примитивца какав је Вучић. Јер да није тако, зар би на Нову годину прво што је имао да каже Србији и Србима било ово што им је својевремено упутио преко „Ве­черњих новости“? Као Србин из земље Србије и њен држављанин од рођења, на Земљи и на Небу њеном, који у Небеској Србији треба „не само да умрем и ништа више“, него и да живим, као што и живим и живећу у Њој и за Њу, питам се: ко том Србину, ругачу Јединствене Небоземне Србије, даде власт и право да ми скраћује просторе и границе једине Богодане Земље­-Отаџбине наше, у све четири њене димензије укључујући и ону дубинску и ону безграничну висинску, коју сам од Бога, а не од таквог издајника, добио и наследио у оба и за оба света? Осим ако је он само пуж, а не и орао? Ко Те је овластио, г. AV (како се потписује и рекламира полућирилицом­полулатиницом) да из свог снобовског, еврослинавског, несмисленог и безкичменог провинцијализма (да ли само „буго­јанског“?) и пустопразног срљања у Европу – као да Србија није Европа и пре Европе: „Исток на Западу и Запад на Истоку“? (осим ако му је Еуропа само уски северозападни полумесец, а не широкоока Εὐρώπη од Урала до Гибралтра) – издајеш и предајеш или продајеш Српско Небоземно Косово и Метохију? Има ли Александар Вучић деце, и има ли их Србија – јуче, данас, сутра? И хоће ли их имати довека – у времену и историји и есхатону метаисторије? Кад сам у Конгресу несрећне, некада демократске републике, а данас окупаторске USA империје, сведочио не тако давне (1990.г.), заједно са тада Епископом а потом Патријархом Свјат­јејшим Павлом, о Српском Косову и Метохији, питао сам већ тада протежиране од те тиранске „тоталдемо/но/кратске“ империје, горе неголи некада огрезле у крви невиних Хришћана Римске империје, Шиптаре, присутне тамо г. Ругову и гђу Пуљу: Имају ли Срби на Косову и Метохији децу? Или само Ви, придошли с тиранским исламом на ту Свету Земљу Срба Хришћана, заливену сопственом а не туђом крвљу, знојем и сузама, и окићену са 1500 Светих Манастира и Цркава, кад на таквој и толикој мржњи, коју према Српској деци усађујете у свест и срца своје деце, заснивате будућност те деце? * Није прошло ни три,четири дана како је Александар Вучић добио Орден од Патријарха Иринеја, и то Крст Светог Саве!, па је одмах пожурио да покаже како се он „бори за Косово“, јер је јавно изјавио: „Нећу да лажем Српски народ: Косово није део Србије!“ Ко га је овластио да предаје Косово Шиптарима? | Црква и политика WWW.NSPM.RS Вучићево* „поповање“ против „Небеске Србије“ као маска за урнисање Земаљске Србије Господин Александар Вучић је приватизовао и...
  5. Недавно је надбискуп Станислав Хочевар говорио о положају Албанаца католика на КиМ. Надбискуп је рекао: „Наши верници тамо имају много проблема, посебно са исељавањем.” Откуд сад то? Зар није опште место да су од Призренске лиге 1878. Албанци уједињени, без обзира на веру, и теже стварању антирелигиозне велике Албаније? Да није случајно реч о Хрватима? Али дилеме нема. Хрвати на КиМ више не постоје. Према хрватским изворима, може их бити највише до три стотине. Дакле, реч је о исељавању Албанаца католичке вере. Сви који причају о уједињеним Албанцима различитих вера требало би да питају: Зашто би се они исељавали из „своје државе”? Одговор је у томе што међуверско братство Албанаца није успостављено, а носиоци акције су Албанци муслимани, који теже стварању исламске државе. А свака исламска држава увек је антинационална. Дакле, реч је о покрету који је антиалбански. О томе да су и Албанци католици под притисцима постоје безбројни докази. Још у време СФРЈ писало се о католицима који су са Космета бежали од притиска муслиманских сународника. Једно од места где су нашли нови дом је Беденик код Бјеловара. Марјан Маркај, избегли Албанац, говорио је о томе. Да би спречио истину, Ругова је формирао Демохришћанску странку. На њено чело поставио је Љазара Краснићија. Али је Краснићи врло брзо оптужио Ругову да му је та странка само покриће за форсирање муслимана на рачун католика. Због тога је смењен и сам се склонио са Косова. Дубина сукоба осетила се за време рата 1999. Свештеник фрањевачког самостана из Ђаковице фра Нуа обавестио је бискупску конференцију Југославије да се више од 90 одсто католика иселило. Прогнани Ђон Љиљај је причао: „Наши сународници муслимани најпре су нам побили свиње и рафалима из пушака изрешетали бурад и бачве у којима смо држали вино и ракију, уз претњу да прави Албанци не пију ракију и не једу свињетину.” Све ово потврђују католичке институције из Америке. У октобру 1999. године, када је Тачи већ преузео власт, амерички католички сајт „Национални католички регистар” описао га је овако: „Радикални муслиман Тачи не крије своју жељу да створи исламску државу Косово. Та чињеница објашњава зашто је половина од 60.000 католика већ побегла, чинећи још рањивијим оне који су остали”. Амерички сајт упозорава да Албанкама монахињама муслимани прете зато што носе крстове и распеће. Генерални став према католицима Албанцима изразио је један од највиших функционера Исламске заједнице Шефкет Краснићи, професор исламског теолошког факултета у Приштини, главни имам Велике џамије, војни хоџа ОВК, оптужен за врбовање џихадиста за Сирију. О Мајци Терези, симболу католичких Албанаца, казао је: „Њој је место у сред пакла, зато што није веровала у Алаха, пророка и Куран. Чак и ако је веровала у Бога, њено веровање је било непотпуно, са недостацима. Бог не прихвата такво веровање.” Због тога је, за само две-три године, још 10.000 Албанаца католика напустило Косово. О томе је говорио бивши призренски бискуп Албанац Марк Сопи, који је под неразјашњеним околностима умро 2006. За часопис из Вићенце је поновио да је на Космету било 60.000 католика, али да их је две трећине због притиска напустило покрајину. Тако да их је у том тренутку остало око 20.000. А то је нешто више од један одсто укупног косметског становништва. Дакле, католици на Косову практично – не постоје. Зато Тачи може да гради катедрале. Тако се најбоље глуми толеранција. Види се да су Албанци дубоко подељени по верским основама и да доминантни муслимани желе исламску државу. А исламска држава је дубоко антиалбанска. Али у овом тренутку рећи то значило би окренути САД против себе. Отуда највећи проценат добровољаца за ИСИЛ из једне европске државе долази са Косова. Описујући социјалистичку партију Едија Раме 1999. француски албанолог Ражванте Лакшман-Лпен каже: „За социјалистичку партију, јужњачку и православну, рат на Косову није њен рат. То је рат муслимана који она не разуме.” У последње време неки, примећујући ту промену, ублажавају ранију оцену о секуларном национализму, па говоре да се код Албанаца мешају национализам и исламски екстремизам. То је трагично непознавање ислама. Муслиман који би прихватио секуларни национализам био би вероодступник, због чега би био кажњен паклом. Зато би Срби који спомињу идеју велике Албаније, која је увек екстремно антирелигиозна, требало добро да размисле коме праве штету спомињањем велике Албаније – Србима или Албанцима? Жеља им је да раскринкају Албанце и добију америчку помоћ. Резултат је, међутим, супротан, јер је пројекат велике Албаније амерички. Причу о великој Албанији подржава Харадинај, кад каже да се „Западна цивилизација брани на Ибру, спречавајући помахнитали руски и српски православни фундаментализам да уништи слободу”. *Професор универзитета, оснивач Научне дисциплине Политикологија религије
  6. Предавање протонамесника Александара Р. Јевтића, пароха краљевачког на тему "Душевне болести и менталне сметње у свјетлу учења о боголикости човјека". Отац Александар је ово предавање одржао 30. марта 2019. лета Господњег у крипти храма Светог Јована Владимира у Бару. Извор: Храм Светог Јована Владимира у Бару
  7. Када се питање наведено у наслову постави обично се застане са одговором. Даље се често дају одговори, али без довољне аргументације. Код литургичара Лазара Мирковића се налази одговор на ово питање. У делу Хеортологија прота Мирковић бележи да Сретење спада у дванаест Великих празника, али не спада у Господње. Он пише: „Празник Сретенија Господњег припада броју 12 празника, али не Господњих, но Богородичиних, јер ако празник Сретенија Господњег падне у недељу, то се служба васкрсна не замењује службом празника Сретенија, како бива на Господње празнике, но се поје заједно са њоме. Када један од дванаест Господњих празника падне у недељу, изоставља се сасвим васкрсна служба и служи се само празнична. По томе празник Сретеније се назива и празником Сретенија Пресвете Богородице“. Године Господње 2015. смо имали прилику да видимо поредак службе празника Сретења у обједињавању са недељном васкрсном службом. Детаљи се могу видети у Типику за ову годину. Било да кажемо Сретење Господње или Сретење Богородично нећемо погрешити. Разлог за то је што већ и само име Богородица указује на Бога, Сина Божијег Оваплоћеног Богочовека Исуса Христа. Православни иконопис и фрескопис чувају ову поруку кроз уобичајеност сликања Богородице са Богомладенцом у наручју. Петрос Василијадис пише да би се те иконе могле назвати и Христос са Богородицом, јер ликовна композиција пројављује пажњу и љубав коју Пресвета Дјева упућује ка Богомладенцу као спасењу света, али и себе. Томе би могла да поучи и чињеница да се у савременом поретку Проскомидије око Агнеца Христа у Сабору спасених заједно са светитељима налази и Пресвета Дјева. Христос је Извор спасења, као и Темељ и Смисао сваког хришћанског празника. Сретење је и Господње и Богородично. Антрфил: Реч „срећа“ није светописамски ни светопредањски израз, иако се у хришћанској свакодневници често употребљава. Изворнији израз је радост. Можда би реч срећа своје хришћанско значење могла да добије у светлу празника Сретења. Радост сретања Светог Симеона Богопримца са Богомладенцом Христом би могла да постане критеријум нашег доживљавања среће. протонамесник Александар Р.Јевтић Рад је објављен у часопису Православни мисионар бр. 342 Извор: Епархија жичка
  8. Тема људских права је више него актуелна. О њој се говори са различитим поводима, намерама и из различитих углова. Утемељена је на слободи човека. Као таква она има порекло у давној прошлости. Ипак, као уставно гарантовано право човека везује се за модерну. Анализирајући питање људских права Христо Јанарас пише: „Законско (правним кодексом) обезбеђење индивидуалних права је основни знак распознавања модерне. Теоретски се заснива на философији просветитељства (крај 18. века). Појам права познат је на Западу од Средњег века, мада није могуће установити када је тачно почео да се користи. Међутим, у Средњем веку права су се тицала конкретних особа и конкретних социјалних слојева. Радикална новина модерне је у томе што је права учинила ‘људским’, дакле заједничким свим људима без разлике.“ Када се помене реч „просветитељство“ укључује се и помисао на световни карактер чиниоца везаних за њега. Међутим, то је само делимично тачно. Познаваоци ове тематике истичу да сви припадници покрета просветитељства нису били нерелигиозни. Посебно истичу разлику између енглеског и француског просветитељства. Дејвид Литл пише: „Међутим, стварност је много сложенија. Прво, просветитељство није било идеолошки јединствено. Француско просветитељство је, наглашавајући атеизам и антиклерикализам, заиста имало снажан световни призив, али енглеско просветитељство га није имало. Џон Лок, један од отаца модерних идеја о људским правима, је био побожни хришћанин који је бранио слободу верског богослужења и савести, да би се обезбедила чистота религије и да би се држава заштитила од доминације Цркве. Сматрао бих да је ова идеја постала заштитни знак америчког предања религијске слободе, која дакле много тога дугује Локу. Ма колико звучало изненађујуће Лок је као аргумент у прилог забрани самоубиства навео убеђење да људски животи у крајњој линији припадају Богу а не њима самима!“ Посебан разлог промовисању људских права у двадесетом веку био је изазов фашизма. Други светски рат који је разорио велики број држава, уништио мноштво живота на најсвирепије начине, ставио је након наступања мира ову тему на сто међународне политике. На заседању Генералне скупштине Уједињених нација 10. децембра 1948. године усвојена је Декларација о правима човека. Утемељена је на основним вредностима: праву на живот, слободу, разум, савест, веру, равноправности заједничке људске природе. Циљ је био заштита права човека не само од фашизма, већ од сваког политичког покрета који би са позиције власти над људским животима исте под било којим изговором угрожавао и њима манипулисао. До данас под изговором заштите људских права учињено је много добра, али и много зла. Стога је непрестано потребно преиспитивање ове теме. Православље ту не сме остати немо, већ је позвано да предочи своје виђење проблема. У својој студији о људским правима Констадинос Деликонстадис је записао упечатљиву Кантову мисао: „Право је зеница ока Божијег на земљи.“ Основно полазиште хришћанства је утемељење изворишта људских права. Оно се налази у створености човека од стране Бога и постојању Лика Божијег у сваком човеку. Употреба слободе на добро или зло чини да човек поступа у складу са Божијом вољом или против ње. Поштујући законодавство које штити права човека на слободу избора, Православна Црква сведочи да је потребно имати одговорност. Она није пуки избор између добра и зла, већ одлука за стремљење бића ка свом Извору – Богу. Рођење Бога међу људима је чин који има несагледиву важност за тему људских права. Овим догађајем је Бог показао да није престао да воли људе, да и даље промишља о њима и жели да се спасу. Неуништивост Божијег Лика је посведочена, али је човек позван да живећи Христом преображава палу природу узводећи је у богоподобно живљење. Тиме је подвиг и борба са сопственим греховима постала основно поље хришћанског виђења људских права. Могли бисмо рећи да је човеку на овај начин даровано право да постане Бог. Ипак, не по природи, већ по благодати. Ово пројављује важну чињеницу: природа сама по себи није савршена, већ јој треба усхођење и посета Божије благодати да би се усавршавала. Тиме се не потцењује природа, јер она носи печат Лика Божијег. Он може бити избледео, помућен наносима греха, али човек остаје биће које Бог воли и жели да спасе. На човеку је да пројави да ли воли Бога и жели да учествује у Њему. Светитељи су најбољи пример и путоказ шта то значи. У тексту тропара из Чина опела пише: „Слика сам неизрециве Твоје славе иако носим ране грехова… Некад си ме из небића саздао и својим божанским ликом почаствовао. Но због преступа заповести опет си ме вратио у земљу из које сам узет. Уздигни ме до боголикости, стару красоту опет уобличи.“ У савременом свету је много изопачености које се под маском људских права покушавају промовисати као нормалан и достојанствен начин живљења. По речима једног теолога постоји „тиранија маргиналних идеологија“. Не негирајући право избора и не посежући за методама принуде, Православна Црква има мисију да сведочи етос који је из Откривења Божијег добила као дар за живот света. Плачући над сопственим и греховима целог света, призвани смо да будемо светлост свету како би и други видећи веру нашу заволели Бога Кога проповедамо и кроз Њега се мењали у „меру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13). Протонамесник Александар Р. Јевтић Храм Светог Саве, Краљево Извор: Епархија жичка
  9. По предању, тада настаје и Манастир Каменац у селу Честин у прелепој и од Бога природним лепотама благословеној Гружи. Као задужбина приписује се дивном Деспоту Стефану. Он је у својој личности можда најбоље у целој српској историји пројавио парадокс где пораз не значи уништење, већ нови блистави почетак. Сила Васкрсења овде је засијала показујући да нас Бог као народ није заборавио. По једној усменој повести, од преосталог камена који је ношен за изградњу Манастира Каленића по идеји Деспота Стефана настаде Манастир Каменац. Својим именом сведочи кроз векове истину о чврстини и неуништивости вере која је попут камена, јер је заснована на Крајеугаоном камену Христу. Врата пакла која су се у лику османлијског зулума надвила над средњовековном Србијом нису успела да надјачају ову задужбину вере у народу. Векови су пролазили али је сваки удар проналазио искру у камену. Ватра која је грејала срца верних никада није престајала да краси овај манастир, макар је и насилно палили безбожници. Уосталом, спаљене мошти Светог Саве су архетип бивствовања свих наших светиња. И поново слика Васкрсења. Нашем народу је легенда о птици Фениксу јаснија него другима, јер смо толико пута сами били живи пример поруке коју ова легенда носи. Наш пут је пут Богочовека. Лета Господњег 2018. Манастир Каменац слави шест векова постојања. Заједно са њим и оближња школа слави 200 година постојања. Када су се ослобађали окова ропства физичког, наши преци су пожелели да се и духовно ослободе. У истинској слободи они Цркву и школу нису раздвајали. Светост и просвета су ишле руку под руку. Знамо да је и данас тако. Прослава 600 година Манастира Каменца нас снажно подсећа да се кандило вере у српском народу није угасило, а да смо ми дужни пред прецима и потомцима да пламен побожности даље носимо ка Долазећем Христу коме у сусрет ходимо. Извор: Епархија жичка
  10. Подаци до којих су дошли историчари указују да је након Косовске битке 1389. уследио период у коме су цркве и манастири били истинска лечилишта за напаћени и мукама обремењени народ. Молитвена традиција исихазма, започета још у време Светог кнеза Лазара који је дао прибежиште многим монасима исихастама са разних крајева, успела је да народу приближи хлеб насушни пројављен у литургијском Хлебу Живота који је сам Христос Господ. Молитва је постала начин живота који је објашњавао оно што се у народној песми формулисало као “Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“. По предању, тада настаје и Манастир Каменац у селу Честин у прелепој и од Бога природним лепотама благословеној Гружи. Као задужбина приписује се дивном Деспоту Стефану. Он је у својој личности можда најбоље у целој српској историји пројавио парадокс где пораз не значи уништење, већ нови блистави почетак. Сила Васкрсења овде је засијала показујући да нас Бог као народ није заборавио. По једној усменој повести, од преосталог камена који је ношен за изградњу Манастира Каленића по идеји Деспота Стефана настаде Манастир Каменац. Својим именом сведочи кроз векове истину о чврстини и неуништивости вере која је попут камена, јер је заснована на Крајеугаоном камену Христу. Врата пакла која су се у лику османлијског зулума надвила над средњовековном Србијом нису успела да надјачају ову задужбину вере у народу. Векови су пролазили али је сваки удар проналазио искру у камену. Ватра која је грејала срца верних никада није престајала да краси овај манастир, макар је и насилно палили безбожници. Уосталом, спаљене мошти Светог Саве су архетип бивствовања свих наших светиња. И поново слика Васкрсења. Нашем народу је легенда о птици Фениксу јаснија него другима, јер смо толико пута сами били живи пример поруке коју ова легенда носи. Наш пут је пут Богочовека. Лета Господњег 2018. Манастир Каменац слави шест векова постојања. Заједно са њим и оближња школа слави 200 година постојања. Када су се ослобађали окова ропства физичког, наши преци су пожелели да се и духовно ослободе. У истинској слободи они Цркву и школу нису раздвајали. Светост и просвета су ишле руку под руку. Знамо да је и данас тако. Прослава 600 година Манастира Каменца нас снажно подсећа да се кандило вере у српском народу није угасило, а да смо ми дужни пред прецима и потомцима да пламен побожности даље носимо ка Долазећем Христу коме у сусрет ходимо. Извор: Епархија жичка View full Странице
×
×
  • Креирај ново...