Претражи Живе Речи Утехе

# Циљ живота и напора хришћана је – очишћење срца (свети Јован Касијан / Jovan Kasijan sveti). # Ум пажљивог човека је као постављени стражар или чувар унутрашњег Јерусалима, који никада не спава. Стојећи на висини духовног сазерцања, он гледа оком чистоте на противничке силе које промичу и искушавају у души, по речима псалмопојца: и на непријатеље моје погледа око моје (Пс. 53,9) (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti). # Срце твоје нека према свима буде право и благо, да би себи пронашао мир Божији (авва Исаија / Isaija avva). # Око Божије гледа на сам ум и на помисли (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Душевно спокојство не достижу они који исцрпљују и слабе своје тело, него они који пазе на унутрашњег човека и одсецају сопствена хтења (авва Исаија / Isaija avva). # Себе треба тако обучавати, да ум као да плива у Закону Господњем, према чијем руководству треба уређивати свој живот (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti). # Бог нас позива на познање Себе, како бисмо постали пријатељи Божији и учесници у Његовом вечном блаженству (свети Григорије Богослов / Grigorije Bogoslov sveti). # Човек који се навикао да показује непослушност Богу неиспуњавањем заповести, и приликом гоњења одрећи ће се Бога. Јер такав човек телесни живот претпоставља Богу, и телесна задовољства цени више од Божанских заповести (свети Максим Исповедник / Maksim Ispovednik sveti). # Испитај срце своје и наћи ћеш да ништа не може да га потпуно задовољи и испуни, осим Бога. Њега и тражи – свим силама своје душе. Ако тако затражиш, пронаћи ћеш (свети Теофан Затворник / Teofan Zatvornik sveti). # Ум људски је свето место и храм Божији, у коме су демони, пошто су претходно опустошили душу, поставили греховног идола. То треба да се догоди и историјски, у време антихриста (свети Максим Исповедник / Maksim Ispovednik sveti). # Бог захтева од нас чистоту срца, добру савест, корисне речи, чисте и добре помисли (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Чувај ум, јер помисли, маштања и повођење срца за уобразиљом представљају греховно ђубре које демони убацују у душу (свети Григорије Богослов / Grigorije Bogoslov sveti). # …Ти долазиш! – ја не видим начин на који идеш, видим само Твој долазак, и то не телесним очима. Осећам. Не остављаш времена нити дајеш начина да се размисли о томе ко си Ти? Неочекивано се јављаш у души, Невидљиви и Непојмљиви! Јављаш се неописиво тихо и фино, заједно са влашћу и силом Творца, зато мењаш читавог човека: мењаш, претвараш, пресаздаваш, обнављаш и ум и срце и тело!.. Хоћу ли тог Наставника да назовем светлошћу? Ја светлост не видим, али Он просвећује мој ум и срце више од сваке речи, више од сваког земаљског учења: без речи, неописиво брзо, као каквим чудесним додиром – да тако покушам да опишем неописиво – или деловањем унутар самог ума... Од тога ум и срце постају јеванђелски, постају Христови: човек гледа Јеванђеље написано у себи – на таблицама душе, прстом Духа (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti). # Човек треба да обрађује земљу свога срца и да тамо води битку са сатаном, јер унутра као да се пројављују два лица, светлост и тама, спокојство и туга. Сав подвиг састоји се у томе да постоји противљење ђаволу и лукавим помислима (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Тугама и утехама, жељама и страховима ум се привезује за чулно. Стремљење ка мудрости презире страх, а сладост познања прогони тугу (авва Таласије / Talasije avva). # Карактеристична црта разумности је потчињавање себе уму, потчињавање себе и покоравање тела (авва Таласије / Talasije avva). # Верујући мора да се промени у своме уму и да све помисли сабере у Богу, у чему се заправо и састоји целокупно служење Богу (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Ако већ стојиш на молитви, онда шта те кошта да и ум и срце привучеш на њу? И вуци их, ма како се упорно противили. Тада ће да потече истинска молитва, привући ће милост Божију и испуниће се обећање Божије: тражите и даће вам се. Често се не даје зато што не постоји истинско мољење, него само молитвени положај (свети Теофан Затворник / Teofan Zatvornik sveti). # Ум душевним оком, душевним посматрањем, види замке и помисли лукавога, и чува душу. Прозорљиви ум види ђавоље замке (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Философирати о Богу не може свако и не може увек, и не пред сваким, и не свега се дотичући. Философирају они који су живот провели у сазерцању и очистили душу и тело, јер само чист може да се дотакне Чистога (свети Григорије Богослов / Grigorije Bogoslov sveti). # Не говори како сиромах може да се предаје сластима, када нема средстава за то. Јер у помислима се може бити сладострастан горе (него на делу) (свети Марко Подвижник / Marko Podviznik sveti). # Воља Божија је – очишћење од греха и од страсти, и освећење срца (свети Макарије Велики). # И врлине и пороци чине ум слепим: код првих – он не види пороке, а код других – не види врлине (авва Евагрије / Evagrije avva). # Умно духовно стање – душа и тело су се у свему потчинили духу, а ум се покорио Богу и Његовој вољи (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Сатана може да разговара са душом свакодневно, као човек са човеком, и да наводи ружне помисли. Сав труд ђавола састоји се у томе да одвоји ум од Бога и од љубави Божије (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Обрађуј ум поучавањем у закону; јер непрестано поучавање у њему искорењује зле помисли (свети Нил Синајски / Nil Sinajski sveti). # Свакоме предстоји да упозна невидљиву борбу (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Непажљива душа лако са себе збацује узду закона (свети Нил Синајски / Nil Sinajski sveti). # И сатана, и ум човеков, као равноправни противници, могу само да подстичу, а не да приморавају на зло и добро (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti): # Предмет тражења нека буде једно – да се у души има ризница и живот, то јест имати Господа у уму (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Са сваком опрезношћу треба чувати своје срце, да се некако не изгуби мисао о Богу, или да се сећање на Његова чудеса не оскврне сујетним помислима, него да се путем постојаног и узорног сећања света мисао о Богу буде отиснута у нашим душама, као неизбрисиви печат љубави усиновљења и јединства онога који љуби са Љубљеним Богом (свети Јован Златоуст / Jovan Zlatoust sveti). # Без одрицања од страсти човек не познаје обману духова злобе, ни ране, ни узе, ни скривену борбу (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Господ од тебе захтева да водиш борбу против свога ума, не пристајући на порочне помисли и не наслађујући се њима (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Код сујетних помисли и маштања, грех треба одбацивати чим се појави – вавилонце треба убијати док су мали и прибегавати покајању (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti). # Само срце је мали сасуд; али тамо има лавова, има звери-отровница, има змија, тешких и опасних путева, и провалија; но, тамо је и Бог, тамо су анђели, тамо су живот и царство, тамо су светлост и апостоли, тамо су ризнице благодати (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Сећањем на Бога одагнаваш заборав, познањем уништаваш таму незнања, ревношћу изгониш безбожну равнодушност (лењост) (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Кад душа моли познање, разумевање и расуђивање, Бог јој даје, како ништа не би чинила против Владикине воље (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Бог је разуму дао урођени закон, као кормилара броду, или као јахача коњу (свети Јован Златоуст / Jovan Zlatoust sveti). # Господ хоће да Његова реч буде посејана у људска срца. Чувај своје срце (Прич. 4,23), јер је оно рај, и ако у њему постоји чистота и љубав, колико будеш чувао Реч Божију, толико ће се и сачувати (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Земља преступничког, отврдлог и запуштеног срца рађаће ти трње и коров. У таквом срцу, као у бескрајној јами, гнездиће се змије (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Оно што је добро у срцу, то без потребе не треба да показујемо: јер оно што је сабрано, биће безбедно од видљивих и невидљивих непријатеља само онда када као скривена ризница буде чувано у унутрашњости срца. Не откривај свима тајне свога срца (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti). # Добро је безмолвије, али философ (мудар подвижник), чије је тело пристаниште и храм за душу, и када се нађе на пијаци, на прослави празника, на гори, у пољу, окружен мноштвом народа, увек је закључан у том свом природном манастиру и умом пребива са Богом (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi). # Могуће је и код куће седети па скитати помислима, и на пијаци бити као у пустињи – сам, и у себи, са Јединим Богом, не допуштајући метеж у осећањима због чулних предмета (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi). # Целокупан подвиг састоји се у потпуном избацивању сваке греховне помисли и свих лоших успомена из ума молитвом Исусовом (свети Григорије Богослов / Drevni monaski ustavi). # Као што се воштана свећа, чак и када није запаљена, али стоји између запаљених, топи, тако и срце монаха неприметно слаби од разговора са особама женског пола (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti). # Хришћанин не треба да се расејава и да било чиме одвлачи пажњу од сећања на Бога и Његову вољу и судове (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi). # Душа својом мисаоном силом чува тишину и чистоту срца, и познаје љубав према своме Творцу, јер та је љубав похрањена у душу (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi). # Не живи тамо, где си грешио (свети Антоније Велики / Antonije Veliki sveti). # У различитим књигама, које су написане под очигледним утицајем злобног разума сатане, раширене су мреже за мој ум. Учења, мудровање – отров лажи испија се из отровног знања (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti). # У последња времена услед безакоња пресушиће љубав многих (Мт. 24,12) и умножиће се број оних који гину у ђавољим мрежама, (појавиће се) књиге са лажним учењем, умови који предају лажно учење (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti). # Не читај књиге штетне за душу, него само оне које су написали Свети Оци Васељенске Цркве. Не читај јеретике и богохулнике, јер они под узвишеним називима светости, побожности, братства, среће и сличног, убацују отров у душу, одвраћају уши од истине и окрећу се бајкама (2. Тим. 4,4) (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti). # Стари су мислили да постоји животиња чији један поглед доноси смрт; управо таква је недуховна књига: њено читање је први, смртоносни ударац који се наноси души, после кога неумитно следи много других удараца # Душевни мир је најобилнији извор врлина (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi). извор

Све уредбе у истинитој Цркви нуде се свету само ради откривања ”дубина срца” (Псалм 64:6), које је центар човекове ипостаси. По Светом Писму, Бог је свачије срце обликовао на посебан начин. Свачије срце је Његов циљ, место где жели да се настани и открије. Пошто је ”Царство Божије унутра, у нама” ( Лука 17:21), срце је поприште нашега спасења, и сваки аскетски подвиг преузима се ради очишћења његовог од прљавштине, да би постало чисто пред Господом. ”Чувај срце своје, јер из њега изилази живот” (Приче 4:23) вели Соломон, мудри цар Израела. Путеви животни пролазе кроз срце човеково. Самим тим, неугасива жеља свих оних који непрестано траже Лице живога Бога је да њихово срце, једном помрачено грехом, поново засија његовом милошћу. Срце је истински ”храм” човековог сусрета са Господом. Човеково срце ”тражи знање” (Приче 15:14) и интелектуално и божанско, и не налази одмора док Господ славе не дође и не усели се у њега. А Бог, који је ”љубоморан Бог” (2. Мојсијева ), неће само део нашег срца. У Старом Завету чујемо како говори: ”Сине мој, дај ми срце своје” (Приче 23:26), а у Новом Завету заповеда: ”Зато љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим” (Матеј 22:37). Он је тај који је обликовао срце свакога човека на јединствен и непоновљив начин, али ни једно срце га не може потпуно обухватити ”јер Бог је већи од срца нашег”(1. Јованова 3:20). Ипак, када човек успе да цело своје срце преда Богу, онда Бог сам зачиње непропадљиво семе Његове речи, печати га именом Својим чудесним и чини да сија Његовим непрекидним и благодатним присуством. Он гради храм своме божанству, храм који није подизан рукама, који је у стању да изобрази Његов ”лик” да слуша Његов ”глас” и ”да изнесе” име Његово (Јован 5:37). Једном речју, човек испуњава сврху свога живота, разлог свога доласка у пролазно постојање овога света. Велика трагедија нашег времена је што живимо, говоримо, па се чак и молимо Богу, изван нашега срца, изван куће нашега Оца. И заиста кућа нашег Оца јесте наше срце, место где би “Дух славе и Бога” (1. Петрова 4:14) пронашао одмора, док ”Христово обличје не постане у нама” (Галатима 4:19). Заиста, тек тада можемо бити потпуни, ипостаси у лику истинитог и савршеног Ипостаса, Сина и Речи Божије, Који нас је створио и искупио својом драгоценом Крвљу и Његовом неизрецивом жртвом. Ипак, докле год смо робови наших страсти, које наш ум одвлаче из срца и маме га у варљиви свет, лишавајући нас тако духовне снаге, нећемо видети ново рођење са Висине, које нас чини децом Божијом и боговима по благодати. У ствари, на овај или онај начин, ми смо сви ”блудни синови” Оца нашег Небеског, јер како Јеванђеље вели: ”Сви сагрешише, и изгубише славу Божију” (Римљанима 3:23). Грех је одвојио наш ум од животодавног умног сагледавања Божијег и одвео у ”далеку земљу” (Лука 9:15). У овој далекој земљи били смо лишени лепоте загрљаја Оца нашега, и хранећи свиње, постали смо ругло демона. Предали смо се нечистим страстима и ужасној глади греха, који је себе учврстио силом, и постао закон свим нашим удовима. Али, сада морамо да изађемо из овог безбожног пакла и да се вратимо у Очев дом, да искоренимо грех који је у нама и оставимо места Закону Божијем у нашем срцу. Једини пут који води из мука паклених у вечну радост Царства јесу Божије заповести: целим својим бићем да љубимо Бога и ближњег свог, срцем које је очишћено од свих грехова. Пут повратка из ове далеке и негостољубиве земље није лак, и не постоји страшнија глад од глади срца, које је упрљано грехом. Онај, у кога је срце пуно утехе и непролазне благодати, може да издржи сва спољна лишавања и жалости, преображавајући их у празник духовне радости, али глад у окамењеном срцу, коме недостаје божанска утеха, јесте ужасна мука. Не постоји веће несреће од неосетљивог и окамењеног срца, које није у стању да разликује светлосни пут Божијег промисла од суморне збуњености овога света. С друге стране, кроз историју, постојали су људи чија су срца била испуњена благодаћу. Ови изабрани сасуди били су обдарени духом пророштва, и били су у стању да разликују Божанску светлост од таме овога света. Без обзира колико тешки били напори да се очисти срце, ништа нас не сме одвратити од овог подухвата. На нашој је страни неизрецива доброта Божија, јер човеково срце је Његова лична брига и циљ. У књизи о Јову, читамо следеће задивљујуће речи: “Шта је човек да га толико цениш и мариш за њ? Да га походиш свако јутро и сваки час кушаш га? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?” (Јов 7:17-18,20) Ми осећамо Бога, Који је недостижан, да стреми срцу човековом: ”Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему, и вечераћу с њим и он са мном.” (Откровење 3:20) Он куца на врата нашег срца, али исто тако нас охрабрује да и ми куцамо на врата Његове милости. ”Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима, и који тражи налази и који куца, отвара му се” (Лука 11:9,10). Када се отворе врата Божије доброте и човековог срца, онда почиње да се одиграва највеће чудо нашег постојања: човеково срце се уједињује са Духом Господњим, Бог празнује са синовима човечијим. Ми себе лишавамо празника Божије утехе, не само када се предајемо пропадљивости греха, хранећи свиње у туђој земљи, већ и када се понашамо на несавестан начин. ”Проклет био онај ко немарно ради дело Господење”... упозорава пророк Јеремија (Јеремија 48:10). То је ђаво, наш непријатељ који нам даје посао који је проклет. Али ако ми сами творимо рад Господњи немарно, себе стављамо под проклетство, иако можда боравимо у кући Господњој. Јер Бог не трпи поделу у срцу човековом; он је једино задовољан када му човек говори целим срцем, и чини Његово дело радосно: ”Бог љуби оног који драговољно даје,” каже Апостол (Корићанима 9:7). Он жели да цело наше срце буде Њему окренуто и посвећено, и онда га Он пуни изворима доброте и даровима Његовог милосрђа. Он ”благослов сије” (2. Корићанима 9:6), али исто очекује и од нас. Из неколико ствари које смо навели, видимо колико је драгоцено да стојимо пред Богом целим срцем. Почињемо да разумемо колико је важно да отријемо срце, јер нам то омогућава да разговарамо са Богом и Оцем, да нас слуша и да усаврши рад наше обнове са свим почастима које смо имали као Његови синови. Човек који је под влашћу греха и смрти, предат силама зла, постаје све себичнији. Његов понос и очај, и биће одвојено од доброг Бога, боре се да преживе, али једино што човека сналази јесте веће проклетство и већа пустош. Ма колико био оскрнављен, дар да је створен по лику и подобију Божијем остаје неопозив и неизбрисив. Тако он увек у себи носи могућност да се подигне из царства таме у Царство светлости и живота. Ово се дешава када он дође к себи и у болу душе призна “ја умирем од глади” (Лука 15:17). Када се посрнули човек враћа и окреће Богу, ”време је да Бог дела,” као што се каже на почетку Св. Литургије. У болу, човек улази у своје сопствено срце, што је највећа почаст припремљена од Бога за несрећног човека. Бог зна да Он сада може озбиљно да разговара са човеком, и пажљив је према њему, јер кад човек улази у своје срце, он говори Богу знањем свог истинског стања, за које се осећа одговорним. Заправо, цела човекова борба води се са циљем да убеди Бога да је он Његово чедо, Његово рођено, и када га убеди, у свом срцу чуће ове дивне речи из Јеванђеља: ”Све је моје твоје” (Лука 15:31). И од тренутка када убеди Бога да је Његов, Бог пушта водопад свога милосрђа да тече и Божији живот постаје његов сопствени. Ово је првобитно настојање Божије, зашта је Он створио човека. Бог тада говорио ономе ко је успео да га увери да је Његов: ”Цео мој живот, о човече, је твој живот.” Тада Господ, који је Бог по природи, дарује човеку Његов сопствени живот, и човек постаје бог по благодати. У Јеванђељу по Луци речено нам је да је блудни син ”дошао себи” и рекао: ”Устаћу и идем оцу својему, па ћу му рећи: оче! Сагреших небу и теби и већ нисам достојан назвати се сином твојим” (Лука 15: 18-19). Ово је чудесан тренутак,важан догађај у духовном свету. Патња, туга и претећа глад ”далеке земље” приморала су човека да погледа у себе. Али један покрет Божанске милости довољан је да измени енергију његове несреће у велику храброст, и омогући му да види сопствено срце и сво мртвило своје. Сада, са пророчким знањем, он храбро исповеда ”да дани његови пролажаху узалуд”(Псалм 78:33). Болне душе, он открива да се цео његов живот, све до тог тренутка, састојао од низа неуспеха и преступа Божијих заповести и да он није учинио добро дело на земљи, које би могло да издржи неподношљив поглед праведног Судије. Он види свој положај, и као многострадлани Јов плаче: ”гроб ће ми бити кућа” (Јов 17:13). Са таквом очајном тужбалицом и жедан само вечног благослова Божијег, човек може да окрене цело своје биће ка живоме Богу. Он плаче из дубине свога срца Њему, који ”има моћ над животом и смрћу, који води до врата пакла и изводи поново” (Соломонове мудрости 16:13). Ово је прекретница у нашем животу, јер Бог Спаситељ тада започиње Његов рад на препороду човековом. Када човек падне у грех, његов ум се креће ка спољашњим и губи се у створеним стварима, али када, савестан своје пропасти, он дође себи тражећи спасење, креће унутра, тражећи пут назад у срце. Коначно, када се сво његово биће скупи у јединству ума и срца, постоји трећа врста кретања, у којем он цело своје биће предаје Богу Оцу. Човеков дух мора да прође кроз ово тројно кружно кретање, како би достигао савршенство. У првој фази, човек живи и делује изван срца, концентрише се на своје горде помисли и размишља о испразним стварима. У ствари, он је у стању обмане. Његово срце је помрачено и лишено разумевања. У свом палом стању, он “поштује и послужује већма твар него творца” (Римљанима 1:25). Зато живи без срца. Он нема проницљивости и ”не познаје Сотонино оружје” (2. Корићанима 2:11), као што пише у Старом Завету: ”на шта је благо безумноме кад нема разума да прибави мудрост” (Приче 17:16). Због тога што његово срце није центар његовог постојања, човек и даље остаје неискусан и непоуздан ”као онај кога бије ветар” (1. Корићанима 9:26). Он није у стању да чврсто корача путем Господењим, нестабилног је и превртљивог ума. У другој фази човек ”долази себи,” почиње да се смирује, а то привлачи благодат у срце, чини га осетљивим. Смирене помисли такође просветљују његов ум. Оне се рађају унутар човека, и помажу му да расуђује и да прихвата само оне ствари које оснажују његово срце, како би оно остало непоколебљиво у својој одлуци да буде угодно Богу и у животу и у смрти. Током прве фазе, човек се предаје зачараном кругу деструктивних помисли, док у другом, инспирисан Христовим речима, вођен је низом помисли, сваком дубљом од претходне: из вере у савршену веру, из наде у стабилнију наду, из милости ка већој милости из љубави према Богу у све савршенију љубав. ”Ми знамо,” као што вели апостол Павле ”онима који љубе Бога све иде добро” (Римљанима 8:28). Заиста, овај улазак у себе и откриће срца су дело Божанске милости. А кад човек прими Божији призив, благодат ојачава цело његово биће. Када благодат сећања на смрт постане активна, човек не само да види да су сви његови дани ташти, да је све до тада био неуспех, да је издао Бога, већ он увиђа да смрт прети да очисти све што је његова савест до тада пригрлила, чак и Бога. Он је сада уверен да његов дух има потребу за вечношћу и да ни једна твар, ни анђео, ни човек, не могу му помоћи. Тада тежи да се ослободи од сваке страствене приврженсти. Ако верује у Христове речи и Њему се окрене, онда му је лако да пронађе своје срце, јер постаје слободно биће. Сада признаје да Христос “богато плаћа онима који га траже” (Јеврејима 11:6), тј. он сматра да је Христос вечан и свемогући Господ, који је дошао да спасе свет и који ће опет доћи да суди целоме свету са правдом. Он је поверио себе ”закону вере,” (Римљанима 3:27) и ”нада се и кад нема чему” (Римљанима 4:18) полажући све у Бога Спаситеља. Таква истинска вера може се сусрести у жене Хананејке, која је примила Господово учење, као пас који прима мрвице са трпезе свога господара; пратила га је слободно и непоколебљиво. Бог остаје праведан без обзира да ли требао да је прекори или да је похвали. Вера, као ова, добија одобрење, усвајања, јер израста из љубави и понизности, увек привлачећи Божију благодат, која отвара срце. Када човек верује и када његова душа пронађе праву везу са Духом ”Господа Исуса Христа, који васкрсну из мртвих” (2. Тимотију 2:8), који живи и влада заувек, човек је просветљен тако да може да види своје духовно сиромаштво и беду. Он такође схвата да је далеко од вечног живота, а то буди страх у њему. Свестан је да Бог није присутан у његовом животу. Божански страх, као што је овај, оснажује човеково срце да се одупре греху и зачиње чврсту решеност да се радије воле Небеске ствари, а не земаљске. Његове речи почињу да доказују истинитост речи Светог Писма: ”Почетак је мудрости страх Господњи” (Приче 1:7). Човеково срце привлачи на себе благодат Божију, овај страх га смирује, и спречава да постане дрзак; да ”не мисли за себе више него што ваља мислити” (Римљанима 12:3) и да себе опрезно држи у границама створеног бића. Још један непогрешив начин на који верујући налази своје срце је у прихватању срама за своје грехе и у тајни исповести. Христ нас је спасао издржавши Крст срама, нас ради. Слично, кад верник дође из “логора овога света” (Јев. 13:11-12) он занемарује своје добро мишљење и суд, примајући на себе срамоту за своје грехе, стичући тако смерно срце. Господ прима његово осећање срама због грехова као жртву благодарности, и пружа му благодат Његове велике Жртве на Крсту. Ова благодат прочишћава и обнавља његово срце, да може да стане пред Бога на начин који му је угодан. Постоји много идеја, теорија и пракси, које подстичу буђење срца, његово просветљење и очување и на крају његово узрастање у Христу, које ћемо разјаснити у наредним данима. За почетак само бих да поменем још две - молитву и покајање. Исусова молитва, призивање имена Господњег, доводи верника у живо присуство личног Бога, чија се сила преноси на срце, и преображава га целог. Када је молитва скромна и када је пропраћена будношћу, ум је сконцентрисан у срце, које је пребивалиште нашег вољеног Бога, и Он му дарује диван осећај Његове близине, који је немогуће описати. Што се тиче покајања, ова свеобухватна пракса гради и чува срце више него било шта друго. Покајање има чудесан и свети циљ. Особа која се каје исповеда живог Бога Оца као Онога ко је праведан и истинит у свим својим настојањима, свим путевима и судовима. Покајањем човек призње да је ”лажа” (Римљанима 3:4), заведен грехом, и због тога лишен части и славе коју му је Бог приправио на почетку. Одавде човек који се каје мора да почне: он исповеда своју грешност, узима свој грех на себе у смирењу и самоосуди. Нема трага одважности у његовом говору, он постаје истина и привлачи Дух Истине, који га “чисти од греха и оправдава га” (1. Јованова 1:8-10). Као што је Св. Силуан имао обичај да каже: Дух сведочи у његовом срцу о спасењу. Господ је такође оправдан јер је Он Истина која потврђује речи Његовог пророка: ”Жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће презрети” (Псалм 51:17). Јер кад човек долази себи и слободно из свог срца каже: ”Оче, сагрешио сам небу и теби и више нисам достојан назвати се сином твојим, прими ме као једног од твојих најамника,” глас Небеске доброте чује у његовој души: ”Сине, све је моје твоје” (Лука 15:18-19, 31). Човек се каје за своје грехе. Како се благодат покајања увећава, његово отуђење од вечног живота нестаје и мудрост Божијег предвечног плана за човека се отвара пред њим. ”Лик” (Јован 5:37) Христов, почиње да се формира у његовом срцу и он све више осећа призив, да постане попут Њега ”по обличју оног који га је саздао” (Колошанима 3:10). Он себе више не пореди са смртницима, већ са вечним Богом. Ова визија га доводи до потпуног покајања, тј. до покајања на онтолошком нивоу, коме, према оцу Софронију нема краја на земљи. У раним фазама покајања, верник носи малени крст који је Божија промисао по Његовом расуђивању и љубави према човечанству, предвидела у животу свакога од нас. Наш лични крст обликован је према нашим посебним потребама, да бисмо се ослободили сваке страсти. Да га не носимо, никада небисмо били у стању да волимо Бога, нашег Створитеља и Добротвора, слободним срцем, не бисмо ишли Његовим путем верно и постојано. Другим речима, ми узимамо наш крст као одговор на заповест да се покајемо, и то постаје кључ нашег уласка у вечно наслеђе, које је Христос за нас стекао кроз Његов Крст и васкрсење. Нема краја човековом покајању. Највећи облик покајања, због којег Бог излива највећу меру своје благодати на човека, јесте када се плачући каје за цело човечанство, и као други Адам, види космичке последице свог палог стања. Видимо примере овог покајања код Вавилонске деце, у великом апостолу Павлу, у скромном посредовању свих Светих, и последње, али не мање битно, у молитви Св. Силуана коју је принео за цео свет: “Молим те, о милостиви Господе, за све народе на земљи, да спознају Тебе посредством Твога Св. Духа.” Дубина ове једноставне молитве може се препознати у Адамовом плачу, који је пример универзалног покајања. Како покајање постаје универзално, по свом садржају? Ако смо тло нашег срца обрадили плугом покајања и стално га наводњавамо живом водом благодати, доћи ће време када ”ће дан сванути и даница се родити у срцима нашим”(2.Петрова 1:19). У исто време, сила Духа Истине, која ће се нагомилати у срцу, отвориће наше срце и бескрајно га увећати, и оно ће прихватити рај и земљу, и све што постоји. На тај дан, човек ће ући у Истину, и тако бити обновљен у истинитог човека. Затим, по пророчкој речи псалмопојца човек ће: ”Излаћи на посао свој, на рад свој до вечера” (Псалм 104:23). Тада ће знати како ”да твори светињу у страху Божијем” (2.Корићанима 7:1 ) да мисли на ”што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што је год пречисто,” (Филибљанима 4:8) прихватајући само оно што ће да допринесе његовом духовном усавршавању. ”Кнез мира” (Исаија 9:6) владаће у његовом срцу, и свака рач његова биће благо савршенства које носи у себи. Он ће нудити сувишак из ризнице његовог срца, из љубави према ближњем, а његово велико срце неће никога изоставити. Његов дух ће мерити вечне висине и испитивати дубине Суда Божије самилости. Он ће принети своју молитву, доводећи сваку душу пред Господа, и молити се да Господ испуни срце свакога са непролазном утехом Духа Његовог. Када је срце тако у потпуности предато Господу Исусу, Он га засењује својом месијанском силом, јер он поседује величанствене кључеве Давидове, који само са једним окретом у десно доводе ”сваки разум на покорност Христу” (2.Корићанима 10:5). Понизне човекове мисли производе интензивну духовну енергију, снабдевају инспирацијом и издржљивошћу душу која прати доброг Господа “куд год Он пошао” (Откровење 14:4), чак и у пакао. Међутим, један једини окрет кључа улево отвара врата помислима непријатељским, да се врате у човека. Човек мора да стекне духовну обазривост, која ће бити ношена са анђеоском прецизношћу, чинећи све да буде учесник у надкосмичкој победи нашег Бога и Спаситеља. Од овога тренутка, његова борба је у суштини позитивног карактера, ретко негативна. Подвижник се сада труди са све већом чежњом ”да стекне стан на Небесима... да живот прождере смрно» (2.Корићанима 5:2-4) и он је сведок моћног и бесконачног узрастања у Богу, (Колошанима 2:19) Који је у њему. Срце је сада очишћено благодаћу Божијом, и духовност може да се успостави у њему са лакоћом, кроз призивање имена Христовог. Након овога, срце, сасвим природно, почиње да плаче непрестано ”уздисањем неисказаним” (Римљанима 8:26). Од тада на даље, Господ је увек присутан, борави у нашем срцу, а ми ”научени од Бога” (Јован 6:45), почињемо да разликујемо које су мисли у складу са Његовим присуством, а које оматају Његов долазак и пребивање у нама. Другим речима, ми смо уведени у пророчки живот. Срце је упућено да ”говори добре ствари” (Псалм 45:1), да разуме језик Божији и са светом одлучношћу да непрестано плаче: ”моје срце је спремно, о Боже, моје срце је спремно: ја ћу певати и дати хвалу моме Откуптељу” (Псалм 56:7). Научени смо како да постанемо знамење Духа, сведочећи о истинитости Оног који је дошао да нас спасе и који ће опет доћи да суди свету са правдом и добротом. Уз све наше напоре, и у свим нашим настојањима, трудимо се да испунимо очеквања нашег Господа, знајући да ”Господ љуби чисто срце и све безазлене прихвата” (Приче 22:11). Нисам много рекао, али надам се да сте разумели да је главни човеков посао (који даје вредност његовом животу) да открије и очисти ”дубине срца,” како би оно било благословено са неописивим созерцањем нашег Бога, Који је свет. извор

Вера нас позива да престанемо да толико калкулишемо својом логиком, знањем, знањима и моћи. Она нас позива да се препустимо Промислу Божијем. Када верујем у Христа, то значи да сам већ пустио Христа да дође и уради шта жели у мом животу. Престајем да се опирем, престајем да бринем. Особа која истински верује у Христа као свог Спаситеља и Искупитеља већ је „спознала“ Његову љубав, која превазилази нашу логику и заиста делује на чудесан начин у нашим животима. Вера рађа наду, а нада постаје поуздање када Христос дође у наше срце и испуни га миром и радошћу. То је инстинкт нашег срца који жуди за вечношћу и животом, за заједништвом и Рајем. *** Нажалост, свакодневни живот чини да заборавимо да имамо Оца небеског, да Бог постоји. Много пута показујемо речима и делима да, не само да имамо мало вере као што је имао Апостол Петар, већ Га се и одричемо, одбацујемо Његову љубав и заштиту, негирамо чак и Његово постојање. Немојмо се правдати да живимо у свету и да зато имамо разлога да Га заборавимо, да не испуњавамо Његове заповести, да не будемо у добром духовном стању. Имајмо храбрости и искрености да не оправдавамо себе, већ да признамо своју слабост, болест, недостатке. Можемо остати са Христом, чак и ако се нисмо стриктно држали Његовог закона; али, бар не правдавајмо своје неверје, немојмо оправдавати своју лењост, летаргију, грех. Господ ће прихватити смирено и скрушено срце, неће га презрети. Он ће прихватити особу која је „промашила“ да живи побожно, али је живела без уображености и охолости, без гордости, осуде и хвалисања; имала је недостатке, али их је надокнађивала свешћу о својој грешности. Није оправдавала нити амнестирала грехе које је починила, напротив, даноноћно је тражила милост Божију и давала све од себе да побожно живи. Лако исповедамо своју веру, своје поверење у Бога, када нам је све у реду. Поента је, када нешто крене по злу у нашим животима, да не будемо обесхрабрени, да туга због искушења не умртви нашу наду, да логика не омаловажи Божју љубав; јер ако се то деси, онда је наша вера била површна и нисмо успоставили однос са Богом, већ смо Га желели из користи. Односно, да нам послови иду добро, да имамо здравље, да постигнемо своје циљеве, да победимо своје непријатеље. Верујем у Бога значи да верујем Богу. Вера у Бога није најсавршенија ствар. У једном тренутку вера у Бога мора да се претвори у љубав према Богу. То значи да, не само да Му верујем, већ Му се потпуно предајем, успостављам однос са Њим. То значи да мој циљ није да постанем добар роб и слуга да би ме Он наградио, већ да комуницирам са Њим увек и свуда, чезнем за Њим и да не могу да замислим мој живот без Њега. Нека моја вера у Бога постане љубав према Њему. Онда се све мења. Тада прихватамо Бога, не као судију и казњитеља, нити као газду и „чудовиште“, већ као Оца, Пријатеља, Оног Који нас увек чека, увек нас зове, увек нам опрашта, увек нас грли. Бог нас воли, али, да ли смо ми то разумели? Иако нисмо, Бог нас ипак воли. Зато смо и ми позвани да волимо Њега. Ништа мање. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Када Христос на врата срца покуца, требало би их истог трена отворити јер сваку душу која у патњама грца само ће Господ утешити и одморити! Господ нас жели, али се не намеће, колико је величанствен наш Бог! Нема ни приближно такве среће него кад је покуцао на врата срца мог! Христос је на врата срца покуцао, Богу хвала што сам та врата отворио, колико је радост велика, нисам знао док ми Господ није срце орадостио! И раније сам волео да добра дела чиним, али сада то радим у име Христово јер се радујем што ћу душу да спасим, па скрушено призивам име Исусово! Дођи, Господе и обрадуј ме поново, без Тебе сам стално и гладан и жедан, ко је осетио присуство Христово, пут ка спасењу постао је очигледан! Само се једним именом можемо спасити, то је име Божје у радости јединој, Христос ће ову ватру пакла угасити, ускликнимо - Господ мој и Бог мој! Милош Димић https://www.facebook.com/people/%D0%9D%D0%B0-%D0%9F%D1%83%D1%82%D1%83-%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC/pfbid025jG81T8yNK9qw69wEJrSG6XY8MRduVLpPdZaNGgEHFyQ3SQHrwNdYumQNFYAnAAZl/

Међу православним хришћанима, може се рећи из свештеничке праксе, два греха су веома честа. Први од њих је хронична малодушност. Човек иде у цркву, уздише, увек је тужан, никад се не смеје. И све у његовом животу је лоше, све је веома тешко. Гледа и не жели ништа да уради. Склупчао би се, легао на под и чекао смрт. Друга врста греха је лажни традиционализам. Овакав човек је навикао да врши ритуалну побожност. Запали свећу, прекрсти се, да прилог, одстоји на служби, иди на исповест и причешћује се четири пута годишње током великих постова. Али започните разговор са таквом особом, копајте дубље - и испоставиће се да је много тога замрзнуто унутра и духовни развој је на минималном нивоу. Паљење свеће или прекрштавање постало је навика, слична хигијенским навикама у домаћинству, попут прања зуба или облачења. Зашто је тако? Зашто и код малодушности и код традиционализма долази до таквог удаљавања од истинског духовног живота, који треба да пламти, пре свега, љубављу према Господу и вечним приближавањем Њему? Губи се осећај Личног Бога. Осећај да је Господ Живо биће које је поред тебе. А ти, кроз своје грехе, кроз своју телесност, гојазност и тежину, мораш да се пробијеш до Њега. Како је рекао монах Пајсије из Светогорац, мораш да подесиш радио-пријемник свог срца на Божански талас. И видимо да је то заиста био случај са старцем. Цео свет за њега је био хор у храму, који је вршио службу Божију. И зато су се Господ, Пресвета Богородица и светитељи открили монаху, дајући му великодушно блаженство и радосну сладост. И ти учини исто! Загреј дар добијен у Тајнама Крштења, Помазања, Покајања, Причешћа, Јелеосвећења. Господ је Постојећи, Живи. Он је Личност. Господ жели да буде са нама, да живи са нама, да разговара са нама. Главно је да више од свега на свету желиш да будеш са Њим! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

Крв - лек који се не може направити и који здрави дају пуна срца. Сарадња Института за трансфузију крви Србије и Српске Православне Цркве је одлична и континуирана, деценијска - са многим храмовима у Београду, као и светињама у Србији, попут манастира Каона и Тумане, а као давалац посебно је истакнут - Православни Богословски факултет у Београду - добитник првог признања за најуспешнији у давалаштву крви. Овогодишња потреба Србије била је 250.000 јединица крви, недељно је потребно преко 4000 јединица. Институт у Београду снабдева највеће здравствене центре у нашој земљи и неопходно му је - око 2000 јединица недељно. Несташице крви су најчешће у летњим месецима и у периоду годишњих одмора. Сад крећемо акцију едукације средњошколаца, каже Ивана Родић, начелник Одељења за мотивацију добровољних давалаца Института за трансфузију крви Србије. Питања постављају Нешка, Наталија, Катарина, младе сараднице Радија Слово љубве. Разговор са Иваном Родић из ИТКС: Актуелне акције - где се може дати крв, поред Института. Извор: Радио Слово љубве

Кад се срца споје – настане ерупција. Или није народ без разлога изумео: “Подељена туга – два пута је мања, подељена срећа – два пута је већа.” Управо те лекције, веровали или не, могу да се уче од најмлађих чланова СКД “Извор” који делују при парохији Св. Саве у париској улици Симплон. У просторијама при цркви та деца похађају допунску школу, у пространој свечаној сали одржавају пробе фолколора, групног етно-певања и рецитовања, а веома често литургијска и вечерња богослужења означе увод или завршницу тих младалачких окупљања. При томе им је свештенство као родитељство. Здрава је то средина која траје и трајаће. – Четрнаести пут у сарадњи са манастиром Високи Дечани организујемо хуманитарну акцију “Срцем за срце Србије”, прикупљамо помоћ коју током летњих одмора директно уручујемо онима којима је најпотребније – изговара Дубравка Стијовић, млада челница СКД “Извор”, која, судећи по аплаузима којим је награђују, своју улогу обавља марљиво, савесно, корисно и срчано. Овогодишња завршна акција “Срцем за срце Србије” (после прикупљања новца током божићних и васкршњих празника) одржана је у театру “Жан Дам”, смештеном, које случајности, у срцу Париза. – Вечерас смо од продаје улазница и донација прикупили 3.500 евра, а још 500 имамо са божићних и ускршњих штандова. Све је за децу на Косову и Метохији. Ми сваке године прикупимо 6.000 евра и сада смо отворили посебан рачун на адреси: https://www.leetchi.com/fr/c/srcem-za-srce-srbije-2023-5436927 на који људи добре воље могу да донирају средства и помогну нам да скупимо и додатних 2.000 евра – каже љупка председница Дубравка. А деца играла, певала и свирала, накрцала трочасовни програм, пресвлачили се, обавезни опанчићи, ткани појасеви, везене кецеље и прслуци, на прсима дукати, на глави шајкаче, рундаве шубаре и разнобојне мараме, у коси цветак и венчић и, наравно, од свакога за свакога – широки осмех. У гардеробама ужурбаност, нашминкати, уплести, увезати, обмотати. Јелица Глишић сређује Јовану Мутавџић, пријављују да су из Горњег Милановца и Краљева и да тамо све воле. Зрењанинка Милица Радулов сажима: – Фолклор обожавам. И поче програм као прича о матици. Деца из Париза играју за децу на Косову и Метохији. Сви савршени, па се поставља питање кад су стигли да науче све кореографије и песме, шта им је помогло да све памте и да им сви сплетови кола буду блиски као “Оче наш”? Деца на сцени театра изводе “Шопске игре”, игре из Бујановца, околине Вардара, Лесковца, Пирота, сви у “наше коло шарено”. Дланови се усијали, пљешће свој своме и свако свакоме. На ред долазе Маја Петровић (саксофон) и Анђелина Максимовић (виолина), па поносни гуслар Марко Матић, а учитељица Соња Вуковић стиже право из Осојана у Метохији и прича о тамошњој школи. – Све је спаљено, обнављамо уз помоћ Пећке патријаршије, деца су изолована у свом гету… Тужно, много тужно – казује Соња. Завијорила се и српска тробојка, а хорски грми: “Ој, Косово, Косово, земљо моја вољена” и “Не дамо те Косово, увијек наше било”. Завршница је обојена захвалношћу свима, понајвише родитељима и вођама група, букети цвеће су за Дубравку, Тину, Ацу, Зокија, Јелицу, Наташу, Анђелу, све раздрагано и дирљиво уз поруку: “Косово, поздрављамо те и, памти, много те волимо.” Тако је било, тако ће се и препричавати, па ће се и знати да ко има срце – дели га и множи. Песма и сузе У режији програма осмишљено да се на сцени, наизменично на платну пројектују снимци из основних школа са Космета: “Јанко Јовичевић” Гораждевац, “Радош Тошић” Осојане и “Милун Јајкшић” Бања, чији ђаци рецитују родољубиву и носталгичну поезију, певају из душе “Христе Боже, одлазимо да се вратимо” или “Не може ми нико забранити да се смејем и певам” и успевају да код публике сузама оросе образе. Кошаркаш са шајкачом Матео Мене је петнаестогодишњак, висок 200 центиметара, вршњаке за главу надвисио. Сазнали смо како мајсторски плете ногама у опанцима, тако је хитар и вешт у кошаркашким патикама. Овако се исповеда: – У Извору ми је лепше него у диску. Овде је са мном у фолклору и моја сестрица Лена (12), а у публици су мама Наташа и тата Жан-Жак. Једнако ми је лепо и у кошарци, у клубу Парис баскетбол из 13. париског арондисмана. Питамо га за Јокића, а он само каже: “Ух”! Добродошлица На улазу у театар, са “небодер” погачом и зделицом соли, публику дочекују млађане Маја Петровић и Анђела Ковач. – Чувамо традицију. Овакве добродошлице нас подсећају на Србе из далека који нам недостају. Зато учимо песме и кола, тако им показујемо колико на њих мислимо и да нису заборављени – углас мудрује тандем Изворових лепотица. Предаја помоћи у Високим Дечанима За столом до Маје и Анђеле, на којем доминирају огромно црвено срце и букети божура, радиле су благајнице Кристина Стевановић и Јелена Анђелковић, па разјашњавају: – У манастиру Високи Дечани, 6. августа, представници Извора ће предати новчану помоћ. https://mitropolija.com/2023/06/22/sva-srca-za-srce-srbije/

МАРИНА СЕ СВЕТА ГОСПОДУ МОЉАШЕ, НА СВЕМУ ТИ ХВАЛА, ГОСПОДЕ И СПАСЕ. На овај дан слави се спомен на свету мученицу Марину, у народу познатију као Огњена Марија. Као и празници светитељки који за њом следе: Благе Марије (4. август) и Трнове Петке (8. август), ни Огњена Марија у црквеном календару нема "црвено слово". Ипак, сва три спадају у веома поштоване празнике у народу, посебно међу женама, тако да се ова три дана ништа се не ради у руке, нити у пољу. Огњена Марија, света мученица Марина, била је родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у 12 својој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да мубуде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што св. Марина одговори: „нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему". Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља." И Марина би исцељена силом Божјом одсвих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњуи у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука св. Марине налази се у ман. Ватопеду у св. Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир св. Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су сеи догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу нити у имовину овог манастира. Једно времеТурчин је био тутор овог манастира. Тропар (глас 4): Агница твоја, Исусе, Марина зовет велијим гласом: тебе, женише мој, љубљу, и тебе ишчушчи страдалчествују, и сраспинајусја и спогребајусја крешченију твојему, и стражду тебе ради јако да царствују в тебје, и умирају за тја да и живу с тобоју: но јако жертву непорочнују прими мја с љубовију пожершујусја тебје: тоја молитвами, јако милостив спаси души нашја. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveta-velikomucenica-marina,-ognjena-marija

Нема срца у које не може ући Христос, ма колико нам се чинило закључаним” – отац Спиридон Бејли Речима и сведочењем отаца Цркве, отац Спиридон објашњава како је Христос способан да пружи опипљиве разлоге за веру, посебно на почетку нечијег хода са Њим, јер Он разуме нашу потребу за доказима када сумњамо. Христос то толико разуме да је у стању да кроз свакодневно искуство уђе и дотакне срца и душе које нам се чине закључанима; доказујући да нада никада није изгубљена ни за кога од нас. Отац Спиридон је православни свештеник који служи у Руској православној заграничној цркви у Енглеској. Под својим именом у свету, Дарен Бејли, раније је објавио низ књига поезије и романа. Као рукоположени свештеник, отац Спиридон се фокусирао на духовне теме: Путовање на Свету Гору, његова прва од ових књига, описује његово путовање на Свету Гору где је срео монахе и пустињаке и био му је дозвољен приступ начину живота с којим се мало ко од нас сусрео. Наставак овога, Повратак на Свету Гору, описује његово путовање на Атос, овог пута са сином. Православље и Сатанино краљевство привукло је највећу пажњу због свог истраживања начина на које Сатана ради на изградњи једне светске владе кроз институције које видимо у данашњем свету. Објашњава колико се трендова у модерној култури, укључујући Холивуд, екуменизам и трговину оружјем, експлоатише да нас поробе. Отац Спиридон је говорио о сексуалној девијантности у Холивуду много пре него што је случај Харвија Вајнштајна доспео у медије. Древни пут је серија размишљања о различитим аспектима живота користећи Оце Цркве као полазну тачку у којој отац Спиридон идентификује колико је савремени човек далеко удаљио од аутентичног хришћанског погледа на универзум. У књизи Газећи по смрти стражује и различите теме које се односе на смрт и васкрсење. То је књига која даје дубоку наду која читаоца доводи до живог осећаја пуне реалности Божје намере за нас. Ватра на уснама је његов повратак роману. Млади пар има случајан сусрет са православним монахом који прераста у доживотно пријатељство. Књига истражује стварност светитеља у савременом свету и ослањајући се на низ стварних догађаја води читаоца у мистерију древне духовности. Поднаслов “Сусрети са светитељем ” показује да је хришћанска светост данас једнако стварна као што је била у пустињама Египта пре шеснаест стотина година. Подвиг је алегоријска прича пуна духовних тема. Ова књига је неприкладна за млађе читаоце. Његов најновији роман, Иза вела, описује човеков силазак у ужасе окултизма и утицај на његов ум и душу. https://mitropolija.com/2022/07/27/nema-srca-u-koje-ne-moze-uci-hristos/

Бесједа оца Оливера Суботића 17. јула 2022. у цркви Светог Николе у Котору након прочитаног Јеванђелског зачала Јеванђеље Матеј, зачало 28. (8,28-34; 9,1) 28. А кад дође Исус на ону страну у земљу гергесинску, сретоше га два бесомучника, излазећи из гробова, тако опака да не могаше нико проћи путем оним. 29. И гле, повикаше говорећи: „Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо пре времена да нас мучиш?” 30. А далеко од њих пасијаше велико крдо свиња. 31. И демони га мољаху говорећи: „Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња.” 32. И рече им: „Идите.” И они изишавши отидоше у крдо свиња. И гле, навали све крдо свиња са брега у море, и утопише се у води. 33. А свињари побегоше; и дошавши у град казаше све, и за бесомучнике. 34. И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видевши га, молише да оде из њиховог краја. 1. И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град. SPC Kotor

Пре много година у посету ми је дошао један студент. Са великом неодлучноћу и истовремено са истрајношћу тврдоглавог трагача, изјавио је, да је атеиста, међутим, да би веома желео да верује, али да не може. Годинама се питао, тражио је, али сав његов напор није давао никакав резултат. Разговарао је са професорима, образованим људима, али није могао да утоли жеђ за октрићем нечег веома важног. И ето, тај студент је чуо за мене и решио је да подели са мном своја егзистенцијална трагања. Питао ме је о научном доказу постојања Бога. – Да ли си упознат са интегралима и различитим једначинама? – Нажалост, не – одговорио је – изучавам философију. – Штета, јер ја знам само за такав доказ – рекао сам кроз шалу. Студент се збунио и заћутао је. – Опрости – рекао сам – што сам се мало нашалио са тобом. Али Бог није једначина нити некакав математички доказ. Када би то било тако, онда би сви образовани људи веровали у Њега. Видиш, Богу се можеш приближити другачије. Да ли си некада ишао на Атос? Да ли си срео правог аскету? – Не оче, али желим да одем тамо. Слушао сам о том месту. Ако ми Ви кажете, отпутоваћу тамо већ сутра. Познајете ли неког образованог човека са којим бих тамо могао да се сретнем? – Кога преферираш: ученог који ће те изневерити или светог који ће те пробудити? – Радије бих ученог. Бојим се светих. – Вера је дело срца. Покушај ипак да се сретнеш са светим. Како се зовеш? – питао сам га. – Гаврило – одговорио је студент. Послао сам га к аскети. Упутио сам га куда да иде, дао сам му одговарајућа упутства, нацртао мапу. – Доћи ћеш к њему и задаћеш му исто питање. Кажеш да си атеиста и желиш да се обратиш у веру и да нађеш доказ да постоји Бог. – Бојим се. Стидим се – одогворио је. – Због чега се стидиш и бојиш светог, а мене не? – питао сам га – Иди њему и просто га питај исто што си и мене. Након неколико дана студент је отишао аскети и затекао га је у дворишту, како разговара са младићем. Насупрот њима на греди су седела још четворица и чекали. Гаврило им се плашљиво придружио. Није прошло ни десет минута како се разговор старца и младића завршио. – Како сте младићи? Јесте ли појели ратлук, попили воде? – Хвала старче – одговорили су младићи са љубазношћу својственом мирјанинима. – Хајде овуда – обратио се он Гаврилу, истичући га међу осталима – узми кутију ратлука, а ја ћу ти донети воде. Хајдемо, открићу ти једну тајну: у реду је да је човек атеиста, али атеиста који се зове као архангел? Први пут видим тако нешто! Нашег јунака умало није задесио инфаркт, када је одједном чуо ово откриће. Како је старац знао његово име? Ко му је говорио о његовим сумњама? Шта је на крају крајева њему старац желео да каже? – Оче, могу ли да поразговарам са Вама? – промрмљао је, застајкујући. – Погледај, пада мрак. Узми ратлук, попиј воду и упути се у оближњи манастир како би преноћио. – Али оче, желео сам да разговарам са Вама. Је ли то немогуће? – О чему да разговараш? Која је сврха твог доласка? „Када је то рекао, осетио сам – причао је младић – како сам се испунио другим ваздухом. Моје срце се напунило вером, душа се загрејала, а сумње су се разишле без сваког логичког аргумента, без дискусија и даље без јасног одговора на моје питање. Моје „ако“, „зашто“, „може ли бити“, су ишчезли сами од себе. Од тог тренутка за убудуће су остали само „како“ и „шта“. Све то што младић није нашао у науци, пронашао је у откровењу светог, који је завршио четири разреда основне школе. Свети људи су врло разумни. Они над тобом врше операцију без анестезије, али ти том приликом не осећаш бол. Врше трансплантацију без отварања тела. Уздижу те до неизмерних висина, не користећи лествице светских логика. Враћају ти веру, не оптерећујући ум. https://obitel-minsk.ru/sr/vera-to-je-delo-srca

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије одржао је у уторак, 5. априла 2022. године, у крипти Храма Светог Саве предавање на тему ”А овај род не изгони осим молитвом и постом (Мт 17,21)”. Говорећи о молитви светог Јефрема Сирина патријарх Порфирије је посебно истакао да смо: ”добили таленте да би смо улагали напор, да би смо без страха избегавали сваку врсту неактивности, а нарочито лењост. Добили смо таленте и дарове да би смо, како каже апостол Павле, искупљивали време, то јест да би смо испуњавали нама дато време смислом. Смислом који је резултат дара Божијег који смо добили и нашег напора и труда да сарађујући са благодаћу Божијом тај дар умножавамо дарујући себе или чинећи уздарје Богу и дарујући себе својим ближњима. Дакле, нисмо добили време и таленат да би смо убијали време, да би смо, како то често кажемо ”умирали од досаде”. Активно развијање својих дарова води ка друге две прозбе молитве светог Јефрема Сирина у којима се молимо да избегнемо дух унинија, или депресије и очајавања, и дух властољубља, који се не односи само на некакву политичку власт, рекао је Патријарх истакавши да је униније или очајавање главни узрок сваког нашег духовног пада. Предавању су присуствовали преосвећена господа епископи марчански Сава и умировљени канадски Георгије, ректор Богословије ”Светог Саве”, професори Православног богословског факултета др Ненад Милошевић и јереј др Србољуб Убипариповић, ђакон др Драган Радић, др Драган Каран, директор Патријаршијске управне канцеларије протосинђел Данило, свештенство Архиепископије београдско-карловачке и многобројни верни народ. Звучни запис овог предавања Патријарха Порфирија можете чути 6. априла 2022. године у програму Радија "Слово љубве", у емисији "Збор зборила господа хришћанска". Извор: Радио Слово љубве Део предавања Патријарха Порфирија

Уочи почетка Свете и велике Четрдесетнице – Великог поста, у недјељу, 6. марта, Његова Светост Патријарх српски Порфирије началствовао је вечерњим богослужењем у храму Светог Саве. Патријарху су саслуживали високопреподобни ахимандрити Прокопије, клирик Антиохијске Патријаршије, Иринеј и Јероним из Грузијске Православне Цркве и свештенство Архиепископије београске, уз моливено присуство Преосвећених Епикопа северно-америчког г. Саве из Грузијске Православне Цркве; ремезијанског г. Стефана; топличког г. Јеротеја; хвостанског г. Јустина; и марчанског г. Саве. Патријах Порфирије је истакао да пост није само показна вежба, већ реалност у којој хришћани читавим својим бићем учествују: "Циљ Великог поста је Васкрсење Христовог, али у њему и са њим и васкрсење сваког од нас. Велики пост и почиње уводом који се зове ‘Вечерње праштања’. То је служба коју смо управо одслужили. А на дан Васкрса, увече, имамо ‘Вечерње љубави’. И ево, већ те две речи – праштање и љубав осликавају и прожимају и саму суштину поста. Праштање и љубав имају за циљ да у потпуности измире нас људе са Богом. Тамо где постоји то измирење аутоматски, по себи, јавља се и измирење, мирење међу нама људима. Исто тако и миримо се у себи, са собом, а онда и са читавом творевином Божјом. И праштање и љубав своде и низводе мир Божји међу нас – управо оно без чега се не може, оно што је најважније. Због тога и свако богослужење започињемо молитвом о миру, за мир: у миру Господу се помолимо, За мир свега света Господу се помолимо, Мир свима, Мир вам, У миру изиђимо. Безброј пута, на сваком богослужењу ми призивамо мир Божји”. Патријарх је упозорио да живимо у свијету у ком се о миру много говори, али и да о њему највише говоре они који производе оруђа смрти. Рекао је да је мир неопходан и да се молимо за мир непрестано, а посебно у данашње време, ”нарочито као људи и као хришћани, молимо се за мир у Украјини. Наша лична сећања, сећања сваког од нас на трагичне сукобе и ратове на просторима бивше Југославије нису престала да буду веома жива међу нама. А ево још један рат је букнуо у Европи. И то међу нашом браћом хришћанима, Русима и Украјинцима. Тај рат открива подељеност. Тај рат производи страдања и поделе, али не само у овом тренутку, између наше браће Руса и Украјинаца, него прети страдањима и поделама и у читавом свету и у Европи, где осећамо као да надолази трагедија. Због тога је букнула, као што је рат букнуо, и туга у нашим срцима, али и зебња у нашим душама. Туга, због страдања нама блиских народа по свему, али и зебња, због опасности коју тај рат носи и по целу Европу и по читав свет. То значи и опасност и по нас који живимо на просторима који су подељени и још увек недовољно измирени”. ”Осећам потребу да подстакнем све нас вечерас овде сабране да тугу претворимо у саосећање, у солидарност са онима који страдају, са онима који сада остају без својих домова, и који траже уточиште и сигурност изван њих. Подсећам и себе и вас и позивам и себе и вас да имамо саосећање са онима којима су неопходне елементарне потребе за преживљавање, и дакако са онима који већ долазе у нашу земљу као избеглице. Дужни смо, Христа Бога ради, да посведочимо истинску и праву љубав, јеванђељску и хришћанску, и да те људе који као избеглице долазе не примимо само у наше домове, него да их сместимо и у наша срца, у нашу љубав”, посебно је истакао патријарх Порфирије. Вечерњој праштања поред великог броја верног народа присуствовали су професори и студенти Православног богословског факултета као и професори и ђаци Богословије "Свети Сава" у Београду. Извор: Радио Слово Љубве

Да нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења издржимо и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења! Интервју катихете Бранислава Илића за радио "Светигору": Божићни пост је звезда водиља која нас води у сусрет Оваплоћеном Логосу – Богомладенцу Христу! Катихета Бранислав Илић: Божићни пост-у сусрет Богомладенцу Патријарх Иринеј: Благословени дани божићног поста Патријарх Иринеј: Није довољно лишити се мрсне хране, ако се не лишавамо рђавих мисли и дела! Патријарх Иринеј: Добро је мало се почастити, али никако то не сме бити главни циљ празника! Митрополит црногорско-приморски Амфилохиjе (Радовић): Пост - промјена философије живота Митрополит дабробосански Хризостом: Рођење Богочовјека Христа и тајна спасења Митрополит Порфирије: Пост обухвата читаво наше биће и личност! Митрополит Порфирије: Смисао и значај поста у хришћанском животу Разговор са митрополитом Месогејским и Лавреотикијским Николајем: На прагу Божића Епископ жички Стефан (Боца): Беседа о Детињцима, Материцама и Очевима Епископ милешевски Атанасије (Ракита): Божић - празник добрих односа Божићни пост Дечанска братија о Божићном посту Архимандрит Данило (Љуботина): Рођење Христово у светлости традиције – некад и сад Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Божићни пост Протопрезвитер Мирчета Шљиванчан: Христос се рађа, славите! Протопрезвитер Никола Пејовић: У сусрет Богомладенцу - од заповијести до савршене љубави Протопрезвитер Никола Пејовић: Радост ишчекивања најљепшег од синова људских Протопрезвитер Жељко Латиновић: Пост - две лепте од душе и тела Протопрезвитер Иван Цветковић: Божићни пост ТВ Храм: Божићни пост - смисао поста Радио Светигора: Божићни пост Презвитер Велимир Врућинић: Божићни пост је благословен период! Презвитер Арсеније Арсенијевић: Православни пост, могућност и нада савременог човека и света Радио Беседа: Божићни пост и датум слављења Божића Посебне недеље поводом празника Рођења Христовог Детињци Материце Недеља Светих Праотаца Недеља пред Рождество Христово - Светих Отаца Извор: Ризница литургијског богословља и живота

-Готово је срце моје, певаћу и псалмопојаћу славу Твоју! (Пс 56, 8)- Хор преподобне мати Ангелине из Никшића својим славословним и љубављу испуњеним учешћем увеличао је свечано отварање шестог Фестивала хришћанске културе, као и свечаност поводом премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења" чије ауторство потписује новосадски катихета Бранислав Илић. Повезана вест: Хор преподобне мати Ангелине из Никшића учествовао на шестом Фестивалу хришћанске културе у Епархији тимочкој Доносимо видео запис концерта који је уприличен љубављу и умешним појањем чланова знаменитог никшићког хора којим уметнички руководи проф. Ана Бојић. Вашој пажњи препоручујемо: Премијерно приказан документарни филм аутора катихете Бранислава Илића "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења" Епископи Иларион и Давид богослужили на темељима ранохришћанске базилике на касноантичком локалитету Феликс Ромулијана Протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић: Свети Василије је звезда водиља у нашем хришћанском животу Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На крају богослужења у манастиру Острогу изабрани митрополит Јоаникије се посебно осврнуо на све чешћу употребу мобилних телефона у цркви, током богослужења, позивајући вјерни народ да то не чини. Звучни запис беседе – Благословено је да по један фотоапарат или једна камера, дискретно снима у току службе, макар најупечатљивије дјелове службе. Ово што се сада узобичајило, прекршило је сваку мјеру. Дођемо на неку службу, на неки велики црквени сабор, сви држе подигнуте мобилне телефоне и сви снимају. Стварно премного. Да ли ти људи учествују на служби како ваља. Друго је они који су добили благослов и то им је послушање, али свак данас потеже мобилни телефон и снима. Да ли може оно што је главно на служби да ухвати мобилни телефон? Не може. Оно што је главно на служби не може да се ухвати никаквом камером нити било каквом техником. А много пажње се поклања томе и зато се народ удаљава од службе. Треба да отворимо своје срца, а не мобилне телефоне. Да отворимо своја срца, примимо Божију милост, Божију благодат, која невидљиво и неухватљиво силази на отворена срца, отворене душе и отворене умове. Маните беспослице и ситнице, оповршисмо све, претјерасмо, морамо се враћати на прави пут. Ничему то не води – рекао је изабрани Митрополит Јоаникије. Додао је и да је посебно ружно снимати током трпезе. – Сједимо за трпезом, неко нас гости, у манастиру или негдје друго, па снимају цијело вријеме како једемо, пијемо, шта причамо, како се шалимо. Па људи смо. Али да ли је то пристојно снимати, да ли је то у реду? Позовем те кући, па ме снимаш. Или дошао сам ти у госте, па снимаш домаћина. Није лијепо. А да не причамо која се све искушења после дешавају са тим снимцима, како се то лијепо користи против цркве, против хришћана, против наше вјере, против свештника. Маните се ћорава посла. Кад долазитеу цркву оставите телефон у ауту или га искључите, па ставите у џеп – рекао је изабрани Митрополит Јоаникије. Извор: Манастир Острог

Снимак преузет са адресе: https://youtu.be/Z2r5YvjY9WM Званична презентација: http://otelders.org Превод приложио Милош Болић.

На дан светих двадесет хиљада мученика Никодимијских у Доњем манастиру Острог свету архијерејску литургију служио је епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило. Владици Кирилу су саслуживали протосинђел Сергије, јеромонах Владимир, јереј Бојан Радусиновић, јереј Ранко, јерођакон Зосима, јерођакон Роман. Извор: Манастир Острог

Уметничка гошћа тридесет друге емисије "Живе рече" била је др Катарина Станковић, уважена професорица и диригент певачког друштва спомен храма Светог Саве на Врачару. Наша драга гошћа нас је упознала са њеним вишедеценијским радом, као и са свим појединостима певачког друштва храма Светог Саве. Излагање наше уважене гошће погледајте на: 52:20 - 1:22:24; као и: 2:14:00 - 2:16:00. Повезан садржај: Живе речи ТВ: Прота др Велибор Џомић - Добићемо патријарха који ће бити по мери нашег народа и нашег времена Др Катарина Станковић је говорила о значају хорског певања. Хорско певање буди стваралачке склоности и способности, а уједно ствара могућност за неговање и стварање естетских и културних мерила. Поред свега наведеног, хорско певање развија осећање припадности заједници, тако долазимо до чињенице да хорско певање има своју образовно-социјалну функцију, нагласила је наша уважена гошћа. Од диригента се очекује једно темељно и широко музичко образовање, а затим и добро познавање богослужења. Диригент мора да прати ток богослужења, зато је важна припрема за свако богослужење, како би се ваљано испратило све што типик предвиђа за одређени дан. Хор никада није целина за себе, већ је ту да буде у једном живом дијалогу са свештеником, истакла је наша позната професорица и диригент певачког друштва храма Светог Саве. Катарина Станковић дипломирала на одсеку за Дириговање у класи професора Јована Шајновића. Магистрирала и докторирала у класи професорке Даринке Матић Маровић. Радила је као корепетитор Нишког камерног хора и руководила Црквеним хором у Пироту. Сарађивала са Уметничким ансамблом Војске Србије Станислав Бинички. У сезони 2002/2003. у Народном позоришту у Београду водила бинску музику у оперским представама. Радила као професор у Музичкој школи Јован Бандур у Панчеву (2003-2005), као диригент Црквено пјевачког друштва Острог у Новим Бановцима (2002-2014) и као диригент хора Ars vocalis из Београда (2014-2018). Катарина Станковић ради као ванредни професор на Филолошко уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу. Диригент је Певачког друштва Мокрањац и Хора храма Светог Саве. Поред уметничке и педагошке делатности учествује на домаћим и међународним научним скуповима. Аутор је монографије Диригент Војислав Илић – живот и стваралаштво. Добитник републичких награда као и награда од националног значаја. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове хришћанства. Већ од IV века Свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу у својим делима Божићни пост. У V веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге - мало дуже. На Сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40-дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Антиохијски патријарх Валсамон је писао да "је сам Свјатијеши Патријарх рекао да иако дани тих постова (Успењског и Божићног) нису одређени правилом, потрудимо се међутим да следимо неписано црквено предање и дужни смо да постимо... од 15 дана новембра". Божићни пост је последњи вишедневни пост у години, траје четрдесет дана и због тога се у црквеном уставу назива и Четрдесетницом, као и Велики пост. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божјег Који се јавио свету, и да би Му, поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење. Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост. * Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попне на врх горе Синаја, и да прими од Бога плоче са десет заповести. * Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: "Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби". * Великог јунака Сампсона је пост учинио непобедивим. Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: "Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће". Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља. * После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота. * Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу. * Живот Светог Јована Крститеља био је непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он "највећи од рођених од жене". * Пост је подигао до трећег неба и Апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи. * Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу. * Пост је моћно оружје против демона. "Овај род (демонски) не изгони се ничим другим, до само молитвом и постом", рекао је Исус након истеривања демона који је био обузео једног младића. Ми не треба да умртвљујемо своје тело, него своје страсти. Пост не значи да се само уздржавамо од мрсне хране, већ је то првенствено одрицање од злочестивих мисли, жеља и дела. Телесни пост је свакако неопходно помоћно средство у борби против страсти, нарочито против гордости која се сматра кореном сваког даљег зла. Стваран пост је првенствено уздржавање од сваке похоте. Без духовног поста, кажу оци, сам телесни пост Бог не прихвата. Пост има у првом реду духовни смисао и он је органски повезан са целокупним духовним животом. Стварни пост приводи човека смирењу. А у смирењу човек стиче сазнање, да за човека спасење лежи једино у Богу, у његовој милости. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, свети оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање значи дар разликовања онога што је корисно, и онога што је штетно - тамо где је истина, и тамо где је лаж. Лав Велики пише: "Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља". Према речима Лава Великог, Божићни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. "Као што је нама Господ подарио овоземаљске плодове, - пише светитељ - тако и ми у време тог поста треба да будемо дарежљиви према сиромашнима". Према речима Симеона Солунског, "пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божје заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти". Свети Фотије патријарх цариградски каже: "Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама." Извор: Ризница литургијског богословља и живота, рубрика: празници

Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић): Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику. Са грчког изворника превео С. Јакшић. Издавачи: Беседа и Матица српска, Нови Сад 2019, стр. 626. Хришћански философ и медијевалист Жак Маритен неуморно је доказивао да је хришћанска философија не само могућа него је и очигледна чињеница историје философије. Али и ту чињеницу, која се са тешком муком прихвата међу философима, треба озбиљно проширити и допунити: хришћанска философија није додатак у мишљењу неких философа, него суштински припада философији као таквој. Тако, у нашим уџбеницима и студијама, када се удубљујемо у историју људске мисли, олако прелазимо преко многих великана патристичке философске мисли сводећи их на опште поделе унутар историје философије, а да патристичка мисао, чини неки превазиђени део општег епистемолошког подвига људског генија. Преводом обимног дела Епископа новосадског и бачког др Иринеја, под именом Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику, у издању Беседе и Матице српске у Новом Саду 2019. године, наша богословска и шира културна јавност је обогаћена изворном, оригиналном и синтетичком мишљу овог великана православног богословља. И данас је нашој јавности редак овакав приступ нуминозној и духовној стварности какав у овом делу примењује Епископ Иринеј Буловић, последујући Светом Предању и оцима Православне Цркве. Морамо да истакнемо да је објављивање ове књиге у сјајном преводу ученог теолога С. Јакшића, догаћај од огромне важности за нашу духовност и културу. Наша целокупна црквена и културна јавност је обогаћена новим догматско-етичким садржајима егзистенцијалне теологије и аутентичне сотириологије експлициране у овој обимној студији. Студија није пука теоријска расправа које се тиче неке теоријске гимнастике ума, већ се тиче егзистенцијалног положаја човека и његовог облагодаћеног узрастања у меру раста висине Христове (Посланица Ефесцима). Ову обимну студију је тешко сажети у скромном приказу, па ћемо нагласити само неке аспекте о којима говори ово дело. По Светом Марку Ефеском Евгенику богословље источне традиције представља увек мистичко искуство у Цркви где је заједница с Богом једини прави пут богопознања. Богоопштење и богопознање јесу две стране истог духовног догађаја и доживљаја – сусрета и узајамног познанства са Богом живим и откривеним, Богом личним и комуникативним, који је по својој природи несазнатив и несхватљив, а по своме благодатно-енергетском јављању и љубави познатив. Богопознање и богословљење - теогносија и теологија - није овде логичко знање Бога и логичко исказивање Бога или дефинисање појмова о Богу, него је посреди друга врста знања које Свети Марко Евгеник назива „добрим извољењима”. Колевка тих нестворених „логоса” у Богу јесте Његова нестворена воља, односно Његов нестворени промисао и нестворена енергија. Принцип по коме се Бог може познати јесу Његове божанске енергије, које су нешто друго неголи божанска суштина, мада су неодвојиве од ње. Даље можемо закључити да - по опитном богословљу Светог Марка Евгеника, које је живи континуитет источног Предања - Божанске енергије пројављују надсуштаствену Божанску суштину преко слободних Божанских излазака и слободних Божанских јављања - теофаније људима и свој твари, на основу којих познајемо Бога по природи несазнативога. Божанске богојавне енергије надбожанске суштине свети исихасти су називали нествореном таворском светлошћу. Бог је сазнатив на један други начин, јер као живи Бог постоји и јесте не само и не пре свега по суштини него и према енергији. Ако би остали само на оностраности и тоталној несазнативости Божјој, онда би хришћанство, и то управо у свом најчистијем виду, заступало потпуни теолошки агностицизам и престало би да буде религија Откривења Божјег. Али хришћанство целим својим бићем, својом вером, животом, проповеђу, теологијом сведочи о сазнативости Бога и видљивости Бога. И још више од тога - о реалној могућности и стварном искуству богоопштења, заједничарења са Богом, партиципирања у Богу и ступања са Богом у најтешње могуће јединство и заједницу живота и бесмртног блаженства. Књига није полемичког карактера, али јасно сведочи да Свети Марко Ефески Евгеник никако не говори о „природи” или „суштини” Божјој, како је то чинила нпр. схоластичка, рационалистичка теологија, и свака „теологија” која на основу природе - било ове око нас, било наше људске - хоће да сазна и дефинише Божју, или на основу бића жели да упозна Божје „биће”. Апофатички став источне теологије и Светог Марка Ефеског намерно одбија да говори о познању Бога путем аналогије, то јест познатим троструким путем познања Бога путем аналогије (via negationis, via eminentae и via causalitatis), чије је порекло у Аристотеловој метафизици у принципу analogia entis . Источна апофатичка теологија представља по себи став слободе како наспрам рационалне теологије, тако и наспрам самог логичког органа философије, а и философских појмова и дефиниција када је реч о Богу, јер апофатика у источном богословљу и значи превазилажење гностичке, гносеолошке методологије, како философије, тако и философирајуће теологије. Теолошки апофатизам великих богослова у источној традицији представља благодатно-искуствену увереност, доживљајно-опитну сигурност да коначно знање (богопознање) превазилази могућност функције мишљења и суђења људског разума као органа философско-гностичке методологије. А то је управо слобода вере, која почива на живом искуству личног искуства са откривеним Богом, живог контакта и општења са Богом јављеним у Христу, а који је, пре свега, Бог односа и општења, Бог личностне заједнице, тј. заједнице у љубави и слободи слободнољубећих личности, те није првенствено Бог „бића” или „природе” - Бог есенција, Бог дух, Бог ум него лични Бог Авраама, Исака и Јакова, а не Бог философа и научника како нас је на то подсећао велики Блез Паскал. Бог хришћанских теолога јесте истовремено и Непознати Бог, „Deus absconditus” (сравни говор апостола Павла при првом доласку у Атину, на Аеропагу - Дап 17,23) и Познати Бог, скривени и откривени Бог, скривен и непознат по природи или суштини својој, а откривен и познатив по енергијама-дејствима својим „Deus revelatus”, по личном јављању своме по дејству и историји, чега је врхунац и пуноћа јављање Сина Божјег у Сину Човечијем - Христу Богочовеку. Отуда је хришћански Бог изнад сваке идеје философског или „теолошког” Бога (у смислу традиције рационалне теологије). Он превазилази сваку идеју, па и идеју „о првом узроку и првом принципу света”. Позивамо читаоце на аутентичну духовну гозбу ума и срца, коју нам је кроз студију о Тајни разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику приредио епископ новосадски и бачки др Иринеј Буловић. Горан Раденковић, проф. Богословије Светога Саве Извор: Инфо-служба СПЦ

Архијерејски синод Руске заграничне православне цркве 30. октобар 2020. Његовој светости, високодостојном Иринеју, православном архиепископу пећком, митрополиту београдско-карловачком, патријарху српском. Ваша светости, свети и високодостојни владико! Сазнавши за упокојење Његовог високопреосвештенства Митрополита Амфилохија, журим да изразим своје најдубље саучешће Вама, преосвећеној сабраћи архијерејима, свештеномонаштву и вјерницима Српске православне цркве и да се с љубављу присајединим саборној молитви за покој његове душе. Владика Амфилохије је човјек велике душе, јерарх широког срца, које је комотно смјестило у себе радости и туге читавог светог православља. Без обзира на узвишеност архијерејског служења, он је прије свега, остао монах који је проповиједао својим животом и неустрашиво исповиједао вјеру Христову. Са великом захвалношћу сјећам се његовог живог учешћа у божанским службама у раду Четвртог свезаграничног сабора архипастира, клира и мирјана Руске заграничне цркве, његове очинске љубави, братску подршку блаженог спомена Митрополита Лавра и васељенски дух учешћа у животу Христове цркве. Мудре ријечи почившег које је изговорио на том сабору дирнуле су све учеснике, подсјећајући их на наше заједничке очеве и подвижнике, на нашу заједничку историју. Мислено се опраштајући ових дана од Његовог високопреосвештенства Владике Амфилохија, просим од њега свете молитве и са благодарношћу се клањам братском српском народу, који је православним Словенима дао таквог светитеља, подвижника, исповједника и вјерног сина Христове цркве. Вјерујем да је стекао смјелост крај Престола Божјег. Царство Небеско и вјечни покој почившем Владици, а Вама, Вашој преосвећеној сабраћи, оданим помоћницима и свем народу ─ помоћи Божје! Наше мисли и молитве су с Вама и читавом Српском црквом! Ваше Светости вјечни доброжелатељ и недостојни молитвеник, Митрополит источно-амерички и њујоршки, првојерарх Руске заграничне цркве Иларион Извор: Митрополија црногорско-приморска

Скоро све што постоји у нама (треба исправити). Грех воли пуну власт. Ако у срцу постоји љубави за њега, онда већ осваја цело срце и свег човека покрива својом злом и штетном силом. За грешног човека и човечанство се може исто рећи: „Од пете до главе нема ништа здрава“ (Исаија, 1,6). У ово ће се свако лако уверити ако продре унутар грешног срца. Тамо ће видети у корену семе зла, видеће основне побуде за грех, као и то у чему се испољава (показује). Семе сваког моралног зла је самољубље. Оно је на самом дну срца. Човек би према назначењу своме требало да заборавља на себе у свом животу и делатности – требало би да живи само за Бога и људе. Освећујући своју делатност њеним узношењем, као благодарне жртве, Богу Спаситељу, требало би да је сву употреби на корист ближњих и да њима даје све шта год да добије од Штедродавца Бога. Једно овде не бива без другог: не може се волети Бог без љубави према ближњима, нити се ближњи могу волети без љубави према Богу, – исто као што и волећи Бога и ближње није могуће не жртвовати себе слави Божјој и благу ближњих. Али када се човек мишљу, срцем и жељом окреће од Бога, а тиме и од ближњих, онда се природно зауставља само на себи, – себе поставља за средиште према коме све усмерава, не штедећи ни Божанске уставе (законе), ни добро ближњих. Ето корена греха! Ето семена свег моралног зла! Дубоко се оно крије у унутрашњости срца. Али ширећи се и смештајући се све ближе површини срца, ово семе из њега ниче у три облика, као у виду три стабла испуњена његовом силом, његовим животом: каосамоузношење, користољубље и љубав према уживањима. Прво приморава човека да говори у срцу своме: „Ко је као ја?“ ; друго: „Свиме хоћу да завладам!“; треће: „Желим да живим ради свог задовољства!“ „Које као ја!?“ Која душа није у себи осећала овакав покрет? Да се узносе мислено над другима могу не само они који су природно надарени високим савршенствима, или су својим трудом успели да учине нешто важно и општекорисно. Самоузношење је присутно у свим узрастима, звањима и стањима; оно прати човека кроз све умне и моралне степене усавршавања; оно се не покорава никаквим спољашњим односима, и макар да човек живи сам, непознат и далек за друге, он је увек и свуда отворен за искушење – преузношење. Откако је у срце примио прво ласкање змије: „Бићете као богови“, од тада је почео да се уздиже над свима, као Бог, почео је да се издиже изнад оне црте на коју су га поставили природа и друштво, ово је општа болест свих и сваког. Чини се, шта има ту опасно кад уживам у мисли да сам изнад једног, другог, трећег? Али погледајте само колико зла и мрачних побуда произилази из ове безначајне за нас мисли! Онај који се мишљу и срцем узноси над свима, ако и предузима нешто, чини то не према гласу разума и савести, не према саветима мудрих, или према речи Божјој, већ према својим схватањима, зато што он тако жели: он је својевољан; – ако остварује започето, све очекује само од себе: он је самоуверен, сапоуздан; када оствари, све приписује себи, те је зато охол, горд, себичан, незахвалан; постављајући се према другима, жели да се свуда и у свему испуњава његова воља, да се све покреће на његов миг руком: он је властољубив и склон насиљу; постављајући друге у однос према себи, он не може да трпи њихов утицај, ма колико скроман био: презрив је и непокоран; наилазећи на кршење своје воље постаје бесан, када га увреде, постаје осветољубив; жуди за чашћу и славом, када има снажан карактер; лицемеран је и сујетан када је слабе душе, дрзак, својеглав, охол, склон свађама, када је низак. Ето у каквим се видовима јавља самоузношење, ето колико грешних покрета дугује њему за своје постојање! Једва да постоји неко ко може себе да не изобличава због овог или оног. „Хоћу да све буде моје“, помишља користољубиви – и ето друге гране коренитог моралног зла. Најприметније се показује овде дух самољубља. Оно, као само лично, овде делује: користољубивац неће рећи ни речи, начинити ни корак, ни покрет, а да за њега одатле не проистиче некаква корист. Тако је код њега све прорачунато, тако је све уређено, све се тако одвија да и време, и место, и ствари, и лица – све што додирује његова рука и мисао – носи у његову ризницу себи сродан данак. Лична корист, интерес – то је основна опруга која свуда и свагда доводи до брзог кретања читаво његово биће, и после њеног активирања он је спреман да све претвори у средство за своје циљеве: тражиће највише степене достојанства и части, ако му то доноси корист, узеће и најтежу дужност, само ако од тога има већу добит од других, определиће се за све послове, неће ни јести, ни пити, само да стекне своју корист. Он је или користољубив, или грамзив, или шкрт, и тек под јаким утицајем сујете може да воли величанственост и раскошност. Његова својина му је дража од самог себе, од људи и Божанских правила. Душа његова као да је прогутана стварима и не живи свој живот, већ живот ствари. Ето силе и области друге гране злог семена – самољубља! И ко нема некаквих ствари с којима му је толико болно да се растане као да губи само срце, као да се растаје са срећом? „Желим да живим ради свог задовољства“, говори заробљеник плоти и живи ради свог задовољства. Душа му се губи у телу и чулима. О небу, духовним потребама, о захтевима савести и дуга он не размишља, не жели и чак не може да размишља (Римљ., 8,7). Њему су познате само различите врсте уживања; једино с њима он и уме да се опходи, говори о њима и размишља. Колико је блага на земљи, колико потреба у његовом телу, колико области пуних задовољстава за онога ко се предао чулности, и за сваку од њих се код њега ствара посебна наклоност. Отуд – сластољубље, прождрљивост, размаженост, кицоштво, лењост, разблудност – наклоности чија је снага једнака снази закона природе који гуши слободу. Ако буде удовољавао укусу, – постаје сластољубац; игра боја ће га научити кицоштву, разноврсност звукова – многословљу; потреба за храном води преједању; потреба за самоочувањем – лењости; друге потребе – разблудности. Будући у живој вези с природом преко тела, онај ко је душевно предан телу пије из ње задовољства кроз онолико канала колико тело његово има одвода, а заједно са уживањима он усисава у себе и исконски дух природе – дух механичког присилног деловања. Стога, што неко више има уживања, то је тешњи круг његове слободе, а ко је предан свим уживањима, тај је, може се рећи, потпуно поробљен оковима плоти. Félix Bracquemond – Les Fleurs du Mal Ето како се шири у нама зло од малог, скоро неприметног семена. На дну срца, како смо приметили, лежи семе зла – самољубље; из њега излазе три огранка зла пуна његове силе – три његова вида: самоузношење, користољубивост, чулност, а ова три рађају већ небројено мноштво страсти и порочних склоности; као што се на дрвету главно стабло разгранава на мноштво грана и огранака, тако се и у нама образује цело дрво зла које, пустивши корен у срцу, излази напоље и покрива све што нас окружује. Може се рећи да овакво дрво постоји у свакоме чије срце макар и мало воли грех, – само с том разликом што се код једнога потпуније открива једна, а код другог друга његова страна. Који је разлог што га ми углавном не примећујемо у себи и често држимо у мислима или у слуху, и не стидећи се говоримо: „Па шта сам то урадио? Шта је ту лоше? Узрок овоме је веома природан, и он је нови пород греха који у нама живи.“ Не примећујемо зато што не можемо. То нам не дозвољава грех: он је веома лукав и опрезан. Непокривено дрво зла које смо насликали могло би, приказавши се пред очима ума, да одбије од себе свакога; зато се оно одева у лишће да би прикрило своју ругобу, и прикрива је тако да душа у којој расте ово дрво не може да уочи не само корен и стабло, већ ни гране. Ова одећа од лишћа су у ствари расејаност и многобрижност.Расејан човек не воли да живи у себи, а многобрижни нема ни тренутак слободан. Један не може, други нема када – да примети оно што се дешава унутра. Одмах након буђења из сна њихова душа одмах излази напоље, и код првога одлази у свет маштања, а код другог се погружава у море тобоже потребних послова. Садашњост за њих не постоји, што у ствари и карактерише сву њихову делатност. Један радије живи у свету који је сам створио, а стварног се дотиче само делимично, случајно, површно; други је и мишљу и срцем сав у будућности. Сваки посао жури да заврши што је могуће пре, да би приступио следећем; почиње други и већ жури ка трећем; садашњим су му заузете само руке, ноге, језик и остало, – а мисао му је сва устремљена у будућност. Како онда с таквим унутрашњим покретима да примети шта се крије у срцу? Али грех се не задовољава само овим покривачем од лишћа: кроз њега се још увек некако може продрети, лишће може померити ветар несрећа и унутрашњих потреса савести и разоткрити ружноћу греха који се испод њега крије: зато грех сам од себе ствара некакав непробојни покров налик на стајаћу мутну воду у који спушта своје дрво с његовим лишћем. Овај покров се образује од незнања, безосећајности и небриге. Не знамо за опасност која нам прети, те је зато и не осећамо; не осећамо, стога се и предајемо безбрижности. И шта год да предузмемо да бисмо уразумили оваквог грешника, све је узалуд. Он је дубоко скривен у греху, као у мору. Ако производите изнад воде што јаче звуке можете – онај у води ништа неће чути. Ако покушате да покренете на било који начин лењивог грешника, он се нимало неће пореметити. Ако му опишете његово сопствено стање, он ће рећи: то нисам ја. Ако му предочите крајњу опасност од које није далеко, он ће вас уверавати да се то њега не тиче: ако га будите из сна, он се неће постидети да каже: ја радим. Толико је чврст покров којим грех скрива себе од очију онога киме господари! То је у општим цртама оно што морамо да изменимо код себе, то је широко поприште деловања у светом подвигу самоисправљања! Треба скинути покров са греха – истерати из душе безбрижност, безосећајност, самољубље, расејаност и многобрижност; потребно је одсећи његове гране – све порочне страсти и склоности; на крају треба ископати са самим кореном, истерати самољубивост самопожртвованошћу. То није нимало лак и једноставан посао! Греховна нечистота коју смо описали не покрива душу као прашина коју може да отресе лак покрет ветра. Не, она је продрла у само наше биће, срасла с њим у једну целину, постала његов део; зато је ослобађање од ње исто што и одсецање себе од себе, исто што и вађење ока, сечење руке. Уосталом, ова потешкоћа не треба да нас растужује, већ да нас побуђује на деловање. Онај који искрено жели спасење не гледа на препреке; оне га чине још бодријим, одлучним да приступи и ревносно отпочне спасоносно дело самоисправљања. Како се обавља ово дело? Од чега почети, како наставити, шта даље, који је развој уопште унутрашњег самоисправљања. Људско срце је дубоко; како сазнати шта се у њему дешава, а још више шта у њему треба да се дешава у случају одређених околности. Свако има свој карактер, своје расположење, своје страсти, склоности, навике. Свако, дакле, треба да има и свој развој унутрашњег самоисправљања; један за све није могуће утврдити. Самоисправљање није ствар хладног закључивања, већ живог и ревносног деловања које се одвија дубоко у срцу. Хришћанство је тајна не само у основи, већ и у додацима. Поступак његовог образовања у срцу је сличан путу кроз скривени и замршени подземни тунел. Ономе који се реши да ступи на тај пут ће рећи: ево пута, и он креће већ сам. „Ко се, дакле, може спасти“, рећи ће неко, сагледавајући све тешкоће самоисправљања? – Одговарамо одговором Спаситеља на слично питање: „Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће“ (Матеј, 19, 25-26). Онај ко је решио да води хришћански живот кроз Св. Тајне добија благодат Духа која просвећује, укрепљује и теши. Пребивајући нераздвојно с њим, она га води за све време опасног земаљског странствовања на најпремудрији и најсмотренији начин. И ко се може надати да ће сам извршити исправљање свог срца? – Зар у овом светом делу може ико да очекује успех од помоћи човека и људског умећа? Чујте шта говори Господ: „И покропићу вас водом чистом, и бићете чисти; ја ћу вас очистити од свијех нечистота ваших: и даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас, и извадићу камено срце из тијела вашега, и даћу вам срие месно. И дух свој метнућу у вас“ (Језек. 36, 25-27). Све је од Господа. Њему и предајемо себе – изложићемо Његовом благодатном дејству себе као нечисту и ружну мешавину, да би од нас створио, као уметник и творац, – добре сасуде часне, – створења веома добра. Са своје стране ми можемо само да покажемо Богу искрену жељу за самоисправљањем и потпуну спремност да се покоримо његовим захтевима. Шта се дешава с оним кога посети благодат Господња, како га она води путем очишћења у стање чистоте и непорочности, то је Спаситељ приказао у причи о блудном сину. Најпре благодат поучава човека како да разоткрије и скине са себе покрове: јер како да приступи послу, ако не види шта треба да ради? Ово деловање скида с очију ума заслепљеност, срцу се враћа осећај, и воља се буди из успављујуће безбрижности. Уједно душа нехотице зауставља пажњу на себи и усредсређује се ка унутра: туга и страх, преносећи душу у загробни свет, пред престо суда, одвајају је од света и предочавају јој други, виши, вечни предмет. Обнажено дрво греха стоји сада пред очима ума грешника, у свој ругобној нагости, и сада већ – не као свој род – рађа самоосуђивање, покрива стидом, пали осудом и грижом савести. Зрак милосрђа Божјег у смиреној души рађа топлину умилења и измамљује потоке суза покајања; обилне непрестане сузе са самим кореном на крају избацују из срца цело дрво греха. Тако се све одвија. Човек сада стоји на чистој земљи непорочности и ревнује за свето благочешће. Кратко и лако изгледа самоисправљање када се опише; али није тако кратко, а још мање лако у стварности. Разнолике су наше потребе: разнолика су и заштитничка деловања благодати у нама: једнога она прима одмах у блажени мир, изоводи у област духа, гаји и милује (услађује); другога дугим тумарањем (странпутицама) искушава и после разноврсних странствовања одводи тамо, као уморног и намученог путника. „Јер иако у почетку води путем кривудавим, нагони га стегом на тјескобу и дрхтавицу, мучи га стегом својом док се не могне у њ поуздати, искушава га заповиједима својим, а на крају ће га привести правом путу и открити му своје тајне“ (Сир. 4,18,19,20). Пожуримо у овај благодатни мир, у место весеља духовног, у сама скривена недра Божанског деловања и освећења. Тешко је! Али шта има без тешкоћа? Откако је проклета за човека земља у делима својим, човек у зноју лица свога прибавља за себе благо телесно, а утолико пре духовно. Али зато колико је на крају утехе у задобијеном.„Жена кад рађа трпи муку“, али од радости због рођеног детета заборавља све пређашње муке (Јован. 16,21). „Страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити“ (Римљ. 8, 18), открити се и овде у духу, и тамо, у целом нашем бићу. И шта још нарочито може да нам послужи као утеха? То што труд самоисправљања није толико тежак у стварности како нам се то чини на први поглед. Он изгледа необухватан само са стране, само док га не започнемо. И овде, као и у обичним пословима све зависи од одушевљења с којим приступамо послу. Питајте било ког истински делатног човека о тежини посла и он ће вам рећи да његове послове могу да броје и мере само други, а за њега их нема, он их не примећује. Одушевљење, покрећући брзо све његове снаге, гута све немире, издиже га изнад свих препрека, и окружен непријатностима – он иде као по равном и широком путу. Исто је тако у делу спасења – тесан је пут ка царству, тешким се чини јарам Христов, али само дотле док смо ми још увек изван, док се премишљамо и промишљамо развој новог живота. Али када се створи у срцу спасоносна одлучност, она доноси и одушевљење за добро делање. Одушевљени следбеник Христов иде за Њим, радујући се и благосиљајући јарам од Њега примљен. Са стране ће видети његов труд, муку и срдитост, а он као пред Срцезналцем на глас пред свима исповеда да он и сви њему слични живе – „као незнани и познати, као жалошћени а увијек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све посједују“ (2 Кор. 6,9-10). Питаћете где наћи такво одушевљење? Молићемо се и молитва вере ће спустити овај божански огањ. Молићемо се за одушевљење, за одлучност и буђење из греховног сна. „Јер нам је сада спасење ближе… Ноћ поодмаче, а дан се приближи“ (Римљ. 13,12). „Јер Бог који рече да из таме засија свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа“ (2 Кор. 4, 6); „А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вјери, да изобилујете у нади силом Духа Светога“ (Римљ. 15,13). Преузето из књиге „Живети за вечност – шта је духовни живот и како га стећи?“

Празник Свете Тројице, посебно је свечано прослављен у Новој Вароши. Како је Нововарошки храм посвећен управо Тројичном Богу, осим што је слава храма, уједно и слава целог града Нове Вароши. Тим поводом Нововарошани организују свечану литију која полази од храма Свете Тројице и пролази улицама њиховог града. Звучни запис беседе У недељу 7. јуна 2020. године, у поподневним часовима, најпре је у самом храму Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије са свештенством и монаштвом варошког Епархије милешевске служио Молебан Пресветој Богородици. Предвођени својим првопастиром, Владиком Атанасијем, велики број Варошана и њихових гостију кренули су уз молитвене песме градским улицама. Ни обилна киша која је баш у то време погодила Нову Варош није спречила велики број верника да учествује у молитвеном ходу улицама родног града, и тиме ода благодарност Богу на свим даровима које нам обилато пружа. Након повратка литије, у храму је Епископ је најпре освештао кољиво и славски колач које су ове године припремили браћа у Христу Дејан Бијелић, Александар Друловић, Немања Мариновић и Милан Пивјаковић са својим породицама. Честитајући свима сабранима Празник и храмовну славу Владика је рекао: – Данас је дан Цркве, најсавршеније заједнице која постоји, и на небу и на земљи. Нема савршеније заједнице од Цркве. То је заједница Бога и људи и анђела Божијих. На данашњи дан је основана Црква. – Требало је да неко, као слуга Христов, настави Његово дело. Бог хоће да будемо Његови сарадници. Видите, колико је Бог добар… Ученици Христови нису могли сами од себе извршити поверени им задатак. На данашњи дан догодило се управо оно што је Христос обећао. А он је рекао: Послаћу вам силу са висине. Послаћу вам Духа Светога који има све потребне особине, сва оруђа, свеоружије Божије. То је Дух храбрости, смелости, мира, Дух ведрине, слободе, Дух љубави, Дух свакога позитивног корисног знања. – Дух Свети је присутан свуда, али на жалост, срца људска најчешће су затворена за Њега. И онда у многим срцима нема места Богу Духу Светоме. Сви они који се у вери, нади и љубави отворе у молитви бивају насељени, обогаћени Духом Светим, рекао је Епископ Атанасије. Заједничарење Епископа и верног народа у славу Свете Тројице настављено је за трпезом љубави коју су уприличили овогодишњи домаћини. Извор: Епархија милешевска