Претражи Живе Речи Утехе

Наставница грађанског васпитања: Антифа мора ући у школске програме и није питање никаквог избора или компромиса! 12. јула 2020. Поделите: FacebookTwitterEmailViberFacebook MessengerCopy Link Наслов текста је заправо реченица наставнице грађанског васпитања у једној групи на Фејсбуку која се бави проблемом верске наставе и грађанског васпитања. И, када је о томе реч, по речима исте наставнице, просветни радници у Србији немају „никаквог избора или компромиса“ Многи вероучитељи у Србији, забринути за свој предмет и посао, пратили су дешавања око новог упутства Министарства просвете које је требало да преполови фонд часова верске наставе и грађанског васпитања као и још неких изборних предмета. Поред смањења фонда упутство би имало и деструктивне последице по школске распореде, расположеност ђака да присуствују часовима, дискриминацију у односу на другу децу и наставнике као и друге негативне последице које су описали директори школа, представници синдиката, разна удружења, као и Одбор за верску наставу митрополије Београдско-Карловачке. Пратећи дешавања око спорног упутства вероучитељи су активни на бројним групама и страницама на друштвеним мрежама. Једно од таквих места је и група на Фејсбуку по имену „Борба за грађанско васпитање и верску наставу“. Првобитно је група започета као место за одбрану грађанског васпитања али је затим укључена и верска настава. Материјалима и коментарима на групи свесрдно су доприносиле све колеге наставници свих изборних предмета и владала је атмосфера солидарности и заједништва. Али не задуго… Администраторка групе је поставила пар објава а у једној од њих је упознала чланове групе са својим активностима око упознавања ученика са покретом Антифа током распуста. Уз објаву је постављен и линк ка чланку о Антифа покрету у листу Данас који има као илустрацију фотографију са BLM (Black Lives Matter) протеста чији су се неки „образовани“ припадници „прославили“ рушењем историјских споменика у САД укључујући [sic] и споменике људима који су се борили против расизма… Осим тога што објава нема никакве везе са наменом групе последња реченица у њој која се тиче покрета Антифа је веома проблематична и гласи: „Антифашизам мора ући у школске програме и није питање никаквог избора или компромиса.“ Објава је још чуднија ако се има у виду да је постављена на групи која брани управо изборне наставне програме. Многи од наставника испровоцирани оваквим апсолутистичким и бескомпромисним ставом колегинице да се идеологија америчког Антифа покрета мора увести у српске школске програме су реаговали. Преносимо коментар једног вероучитеља који је убрзо избачен са те групе и блокиран: „Комунистичка идеологија Антифе која се представља као аутентични антифашизам не сме (поново) ући у школске програме поготово не по тоталитарном комунистичком принципу да то „није питање никаквог избора ни компромиса. Некада под паролом заштите права радничке класе а сада под паролом заштите права мањина фундаменталистички комунизам се поново продаје као (једини) ослободилац потлачених и водич у светлу и праведну будућност. Будућност у којој ће сви, „опет“, имати једнака права. Сви уједињени и срећни под једном идеологијом. Сви осим оних које Антифа означи као расисте и фашисте. За те означене нема једнакости, нема посла, нема светле будућности. Јер ако тако каже анти-фашистичка, анти-расистичка, слободољубива, правдољубива и увек у праву Антифа ко може да тврди другачије? Само фашисти и расисти наравно. Дакле, не тоталитарном комунизму у које год модерно заштитничко одело да се пресвуче. Наравно, не и расизму и фашизму! Али без претварања тог отпора у деструктивни фанатични фундаментализам који би да се увуче у политику, законе и школе. А затим да из те позиције његови комесари одређују ко је подобан или неподобан, ко може а ко не може да ради, ко може а ко не може да живи.“ …………………………. Дакле, по мишљењу ове следбенице Антифа покрета, и нажалост администраторке групе, онај ко има неслагања са идеологијом Антифа покрета и то јавно изнесе није подобан да брани опстанак изборних предмета!? Онај коме смета увођење идеологије на силу не може да брани слободан избор ђака. Потпуни парадокс. Додуше, за оне који се сећају комунистичке „толеранције“ ту нема парадокса, за њих је овакво понашање неких Антифа комесара потпуно очекивано. Сва слаткоречива причица из њене објаве о томе шта су са ђацима „радили на пољу антифашизма, мира и толеранције“ је нестала у пар кликова мишем. Нестао је њен антифашизам, нестао је њен мир који шири, нестала је толеранција. Остао је само „антифашизам“, немир и бескомпромисна цензура без права на избор. Тачно оно што је рекла да би увела и у српске школе. Можда би неко рекао да је реч само о наставници заведеној Антифа идеологијом која се понела да је много важна и хоће да буде популарна у друштву форсирајући деструктивни фундаменталистички комунизам па је мало на Фејсбуку демонстрирала свој прави „антифашизам“, „мир“ и „толеранцију“. Нажалост, то би била много боља опција од онога о чему је вероватно реч. Мастер рад који је ревносна администраторка 2014. одбранила на Универзитету Сингидунум код ментора Гордане Добријевић гласи: „Савремена политичка пропаганда и комуникација са бирачима на политичком тржишту“. Наставница грађанског је уједно и одборница Социјалдемократске партије Србије на Карабурми. Ако је тај мастер рад био темељан и квалитетан онда тешко да је овде реч о заведеној наставници која тера западњачку идеолошку моду. Можда је у питању неко ко се добро разуме у политичку пропаганду и комуникацију (и неизбежну манипулацију) људима на политичком тржишту. И таква особа ради на томе да уведе идеологију неокомунистичког Антифа покрета у српске школе. И за ту пропаганду користи Фејсбук групу која нема никакве везе са тим. Дакле, већа је вероватноћа да је реч о политичкој пропаганди и прорачунатој намери да се деца и наставни програми у Србији освоје иделогијом Антифа покрета у жељи да се у новим генерацијама ученика припреми база бирача који би овакве покрете подржали и можда једном довели и на власт. А такви покрети би онда све у Србији уредили без права на избор и без компромиса. Ко се не слаже са њима биће, толерантно, избачен из групе у неки нови „анифашистички“ логор. Иначе, будући да је наставница дала ђацима задатак да током распуста истраже појам Антифе, било би занимљиво да се види у оквиру ког наставног плана и програма је то урађено. Има ли Антифе већ у српским наставним програмима? Или је ово једна политичка импровизација којом се ђаци доводе у контакт са једним веома осетљивим идеолошким и социолошким проблемом? Будући да је наставница приказала низак ниво антифашизма, мира и толеранције биће да има основа за забринутост у вези са питањем: На који то начин она упознаје децу са комунистичком идеологијом Антифа покрета? Видовдан

Живети дубоко духовно искуство: Ми смо део културе која фаворизује интелигенцију, жељу, сексуалност, понекад и силину, насиље у колективним појавама, али веома мало „срце“, у смислу средишњег, централног човековог бића. Човек данашњице суштински живи у те три димензије: било интелектуалној димензији, било димензији силине, агресивности, насиља, било димензији жеље коју непрестано подстиче цела атмосфера која влада у нашем времену. А проблем је управо да се интелигенција спусти, а да се жеља подигне у „срце“, које је средиште где ће се стећи очишћене ватром милости и где ће се људско биће истински ујединити и превазићи, ујединити се и отворити се. У хришћанству, постоји цела једна традиција умирујућег понављања која на неки начин празни интелект од његове упослености, која му омогућава да се уједини са срцем и да се тако препусти молитви. То је, на пример, оно што се на Истоку зове „Исусова молитва“, или „круница“ (rosaire) у Латинској цркви. […] Жуан Миро, Месечар, 1974. Неки млади људи који не знају скоро ништа о тајни, тако се упућују у њу, и они стичу знање о молитви. Она их отвара за онај најдубљи део њих самих, „срце“ као центар интеграције, отварања и превазилажења целог људског бића. Човек се ту открива јер, будући да је Божија слика, истински постоји само ако је везан за Бога. Дакле, кад се моле први пут, то је као да се нешто цепа. То је искуство које сам ја проживео. И ја сам одрастао у атеистичкој средини и непознавању молитве током многих година, скоро до доба од тридесет година. Када сам се молио први пут, сећам се да сам доживео неку врсту цепања, као да се сва тама поцепала и проврео један извор који је био обележен, покривен (као кад копате, и копате, и најзад се појави вода). Ова молитва не сме бити сувише компликована: не треба се користити нека изразито богата химнографија (попут, на пример, средњовековне химнографије коришћене у бенедиктинским манастирима на Западу, или на славну визанстијску химнографију), јер је млади не би разумели. Треба им понудити оно суштинско, у само неколико речи. Дакле, оно суштинско у хришћанству се може исказати са неколико речи. Онда они певају песму, поново је отпевају свако на свом језику, и то је изузетно умирујуће. Постоји нека благост која долази од те песме која се понавља, унутрашњи мир, а то је тако важно. Не верујем да се то толико користило у литургијским традицијама као таквим, али је свакако много коришћено у личној молитви. Пошто млади често не знају шта је лична молитва, а не знају ни шта је литургијска молитва, добро је заиста да им се могу понудити суштинске ствари у том облику. Тако им се омогућује да проживе једно дубоко духовно искуство. Испуњена тишина: Време тишине може, такође, допринети откривању и сазревању унутрашњег живота. Ми смо део света где је тишина сиромашна, празна, тужна. Зато је људи испуњавају буком. Постоји унутрашња бука, мисао која се врти, асоцијације идеја, жеља, снова, и када нема тога, окрећемо дугме на радију, укључујемо ТВ, пребацујемо канале итд. Ми се налазимо у свету непрестане буке, све време смо преокупирани, тако да је веома важно научити створити тишину, и да у исто време она постане испуњена. Tишини претходи песма и следи после ње, тако да песма продире у њу и тишина постаје молитва. Ту се дубоке снаге које се налазе у свакоме од нас, а које су обично успаване, почињу разбуђивати. Већ сам поменуо, ми смо део цивилизације у којој је све што дотиче интелигенцију и сексуалност веома развијено, али где снаге срца, простори срца, остају нетакнути. […] Мислим, уосталом, да сви млади имају искуство о Богу, али да то не знају. Сви су предосетили тајну. Они су је предосетили у лепоти света, у уметничком делу, свирајући гитару или у рађању љубави: сви имају неко искуство и треба их научити да та искуства нису одвојена, безначајна дислоцирана искуства, већ да су укорењена у дубину. Треба избећи да се та искуства проживе кроз наркотике. Наркоманија је врста Дон Жуана за та искуства, који жели систематски да их понавља, док их кроз дисциплину тишине, учимо најпре да слушају, учимо их речима које нису баналне речи са радија или телевизије, већ речи које су створене да нахране душу, и којима се треба натопити. Такав приступ тишини и умирујуће понављање су веома важни. После се постепено могу, наравно, читати дужи текстови или певати дуготрајније химне, али најпре је потребно ући у тајну. Пробудити просторе срца у свакодневном животу: Духовници кажу да већину времена живимо као месечари; може човек обавити много ствари, бити врлином испуњен, имати попуњену агенду, и живети као месечар, не знајући никад да се заустави безразложно да бисмо се дивили, да бисмо волели или једноставно да бисмо се чудили. Суштинско је да научимо да се пробудимо. Византијски духовник из XIV века, Никола Кавасила, лаик који је био високи службеник у тешком времену Византијског царства, преживео многе нападе и грађанске ратове, покушао је рећи нешто хришћанима који су, као и он, живели у том метежу. Његове речи су биле следеће: „Знај да се у твом срцу налази Христос и да ће, ако се повериш Христу, твоје срце бити сачувано.“ Тако он саветује интензиван литургијски живот, и с времена на време, оно што он назива, „кратке медитације“: „Ходаш улицом и веома си заузет, али одједном се сетиш да Бог постоји, да те Бог воли, да је Христос присутан у дубинама твог бића, и тако, мало по мало, твоје срце ће се пробудити.“ Ми не треба само да покушамо да у сваком од нас дубоко отворимо срце, већ и да створимо културу која је задојена тим сензибилитетом. То се може пренети у неко уметничко дело, музику, сликарство, песме итд. Када постоји интензиван литургијски живот, ствара се уметност срца. Култура везана за тајну срца може настати само ако се најпре створи литургија која изражава ту тајну срца. А литургија ће се потом уписати, изван зидова Цркве, у вишеструко стваралаштво које ће ослободити човека од месечарства. Познати Бога нашим умиреним и преображеним чулима: У једном веома лепом Бергмановом филму који се зове „Седми печат“, лутајући витез, након исцрпљујућег хода сусреће на једној литици на обали мора групу Цигана. Једна млада жена му даје да пије млеко из врча; он пије и поставља следеће питање: „Да ли је тако очајнички немогуће спознати Бога својим чулима?“ Што се мене тиче, верујем да нам литургија мора омогућавати да познамо Бога нашим чулима, умиреним и преображеним. Лепота једне заједничке молитве дира чула и омогућава унутрашњем бићу да се пробуди. Требало би свештенике и пастире научити да оно што може највише дирнути људе јесте лепа и једноставна светковина. Неки, напротив, понекад имају утисак да је с тим готово, да то људи више не желе, што је заиста велика грешка. Треба да поново открију снагу литургије. У парохијама на Западу доиста треба пронаћи смисао за тајну. Оно основно што литургија мора пренети, то је тајна васкрсења, то јест, тајна живота јачег од смрти, чињеницу да је Христова љубав победилац смрти и пакла. Тако да, кад излазимо из храма и носимо у себи ту силу живота, можемо препознати другог као личност, и цео свет као дар и говор Божији. Литургија мора да помогне да све то мало по мало откријемо, и добро је да се то не чини брзо, да се не каже сувише. […] View full Странице

„Ја мислим, да свако од нас има искуства служењу другима. Када престанемо да мислимо о себи, о својим проблемима, и чим се окренемо проблемима других људи, којима можемо помоћи, усамљеност одмах изчезава. То је доказано кроз векове. Значи, усамљеност је резултат усредсређености на себе. Тако често бива с меланхолицима, a тај тип људи је у Русији веома распрострањен. Човек таквог склада има одређену биолошку склоност – склоност к самоједству. Меланхолик живи унутарњим животом, он је обузет својим осећањима, мислима, идејама. Овде говоримо о биолошким карактеристикама, и не кажем да је то лоше. Та склоност је – дар Божији. Такав човек има много плусева, али има и минуса, од којих је један – самоједство. И због тога он може да буде срећан и да пронађе радост само ако победи себе и успе да изађе иза граница својег „ја“, ако почне више да размишља о другим људима, и о томе како може да им послужи. А да би успео у томе, шта је потребно да ради? Потребно је васпитавати у себи одређену врлину – врлину служења другом човеку, а за то је потребно смирење, великодушност и посебно смелост. Сада не говорим о хришћанском животу. Зато што хришћанин никада није усамљен – он је увек с Богом и са својим анђелом чуваром. И тако, меланхолик – то је човек који живи унутар себе и потребна му је одређена духовна снага да би изашао ван граница свог „ја“. Када посматрамо меланхолика са стране, можемо помислити да је он – егоиста. Но то није истина, он је просто прогутан самим собом, али то је биолошко гутање, а не духовно. И за таквог човека је важно да схвати, да му је Бог дао могућност да превазиђе то стање. Њему је потребна смелост, да би дејствовао и доносио одлуке: „Данас ћу мислити о том човеку. Данас ћу служити том човеку, поћи ћу к њему, зато што знам да има проблема“. Уместо да останем кући и да читам књиге, да размишљам, потребно је одлучити се ући у живот других људи.

22 Многи ће рећи мени у онај дан: Господе! Господе! нијесмо ли у име твоје пророковали, и твојијем именом ђаволе изгонили, и твојијем именом чудеса многа творили? 23 И тада ћу им ја казати: никад вас нијесам знао; идите од мене који чините безакоње. МАТЕЈ 7 Они који добију дар пророштва, дар изгоњења демона, дар творења чудеса, може бити да ће Господу бити непознати, како то?