Претражи Живе Речи Утехе

Јерусалимска патријаршија је дубоко забринута због утицаја руско-украјинског сукоба не само на православни хришћански свет, већ на глобалну хришћанску заједницу. Његово блаженство Патријарх јерусалимски Теофил изразио је забринутост током састанка са папом Фрањом у Риму у петак, 29. септембра. и као Мајка Цркава, из које су настале све касније Цркве, Јерусалимска патријаршија је „предузела значајан корак ка подстицању дијалога и помирења у текућем сукобу између Русије и Украјине“, саопштено је из Патријаршије. Патријарх Теофило је у свом обраћању папи рекао: Као Мајка свих Цркава, православна патријаршија у Јерусалиму има посебну бригу за јединство хришћана уопште, а посебно за православне Цркве широм света. Конфликт који траје између Русије и Украјине и претња раскола у телу православне Цркве, представљају дубок бол и тешкоћу не само за православне хришћане, већ за цео хришћански свет и за све људе добре воље. У нашем животу и сведочењу у Светој земљи, ми непрестано тражимо помирење и мир. Током векова смо схватили да је истински дијалог једини пут до ефикасног помирења и трајног мира, и то је била наша стална посвећеност. У том духу и свесности Јерусалимска патријаршија пружа руку и улаже напор за наше сестре и браћу у Украјини и Русији, да посредујемо и учинимо све што можемо да започнемо дијалог који може довести до окончања страдања и на исцељења унутар православне породице. Овај посао неће бити лак. Поделе које су се дешавале деценијама су дубоке. Требаће времена да се залече ране сукоба. А поверење, једном сломљено, тешко је вратити. Али Јерусалимска патријаршија, која је саграђена на искупитељској крви Господа Исуса Христа, све то разуме. Наш живот кроз генерације кован је у истом лонцу. Христос је мир наш, који обоје састави у једно, и развали плот који је растављао, непријатељство, тијелом својијем, Закон заповијести наукама укинувши; да из овога начини собом једнога новог човјека, чинећи мир; И да помири с Богом обоје у једном тијелу крстом, убивши непријатељство на њему. (Еф. 14-16). Путовање у дијалогу ка помирењу је наша духовна мисија, а то је наша жеља за Цркву и народ Украјине и Русије. Спремни смо на било који начин да помогнемо да се оконча сукоб и патња. https://mitropolija.com/2023/10/06/jerusalimska-patrijarsija-putovanje-u-dijalogu-ka-pomirenju-nasa-duhovna-misija-i-zelja-za-crkvu-i-narode-ukrajine-i-rusije/

У организацији Црквене општине Загреб и Центра за рехабилитацију Станчић из Дугог Села, двадесет избеглица из Украјине са инвалидитетом посетило је центар Загреба и Гимназију Кантакузина Катарина Бранковић, известила је Митрополија загребачко-љубљанска. Ради лакшег сналажења по граду и помоћи, у пратњи избеглица су били и ученици Гимназије Кантакузина Бранковић. Украјинцима, који су пре више месеци уточиште од ратног вихора пронашли недалеко од Загреба, то је био први обилазак главног града Хрватске. У гимназијској трпезарији је приређен ручак, а потом су гости из Украјине, од којих је већина православне вере, посетили капелу Светог Саве. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

На Васкршњи понедељак, 25. априла 2022. године, у центру за рехабилитацију Станчић у Дугом Селу, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Свету Литургију служили су свештеник Богољуб Остојић и ђакон Александар Лукић, у молитвеном присуству Епископа хвостанског г. Јустина, викара Патријарха српског. У овом центру је, поред више стотина штићеника, тренутно смештено и 20 особа са инвалидитетом избеглих из Украјине. По завршетку Свете Литургије Владика Јустин се обратио Украјинцима речима утехе, подршке и охрабрења, честитао им Васкрс и пренео поздраве и благослове Патријарха Порфирија, известила је Митрополија загребачко-љубљанска. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У епархијама широм Русије и Украјине избеглицама се пружа помоћ у лековима, одећи и храни. Циљана помоћ избеглицама се наставља. Свештеници, добровољци и милосрдне сестре у 44 руске епархије посећују центре за привремени смештај, предају храну и ствари избеглицама. Свештеници пружају људима духовну подршку. Синодално одељење за црквено доброчинство и социјалну службу извештава о помоћи Цркве избеглим и страдалим цивилима следеће: Више од 23.000 избеглица тренуто прима помоћ Руске православне цркве у 44 епархије у Русији. За помоћ избеглицама и повређеним цивилима до 28. марта путем СМС-а прикупљено је је 2.866.057 рубаља. Прикупљање је организовало Синодално одељење за доброчинство уз подршку Православне службе „Милосрђе“. На дежурни телефон црквене социјалне помоћи „Милосрђе“ 28. марта примљено је 159 позива. Број позива који се односе на помоћ избеглицама је око 12 одсто. Седам породица се 27. марта 2022. обратило црквеном центру за циљану помоћ избеглицама у Москви. Породице су добиле хуманитарну помоћ и савете око прибављања докумената, превоз а и лечења у Централној клиничкој болници Свети Алексије у престоници. До 27. марта у црквеним установама у Русији било је смештено 137 људи: у Александријском склоништу у Ростовској епархији, Црквеном прихватилишту у селу Маничка, прихватилишту у Каменск-Шахтинском, прихватилишту у Вороњешкој епархији, у Иверском манастиру. Такође, уз подршку Цркве, у Новочеркаску, Ростовска епархија, смештене су 24 избеглице. Деца су распоређена у вртиће и школе. Избеглице из Украјине смештене су у манастир Светог Ђорђа Руске православне цркве у Гетшендорфу (Немачка). Избеглице и људе у невољи примили су и Свјатогорска лавра Доњецке епархије, Браиловски манастир Свете Тројице, манастир Јована Богослова и црква Воздвижења Часног крста Виничке епархије, Тројички Саборни храм и манастир Успења Черниговске епархије, Халајковски Преображенски манастир Могиљовско-подољске епархије, Банченски манастир Черњивско-буковинске епархије, манастири Мукачевске епархије, Успенска Почајевска лавра, Олшански манастир и манастир Одеске епархије, Јелисаветински манастир и Успенска црква Кировоградске епархије, Городочки, Дермански, Беловски и Гошчански манастири Ровенске епархије, Успенска Кијево-Печерска лавра, Покровска голосејевска испосница, Ваведењски Зверски манастир, Пантелејмонски манастир у Кијеву, Кијевска богословска академија и богословија, Благовештенска црква у Краснограду Харковске епархије. Двадесет жена у Запорожју добило је помоћ од епархијског хуманитарног центра Черновичко-буковинске епархије. Помоћ је укључивала дечју одећу, храну за бебе, пелене. Свештенство Плавског деканата Белевске епархије посетило је избеглице у центру за привремени смештај у Плавску. Свештеници су избеглицама донирали храну и средства за личну хигијену. Служен је и молебан. Парохије алексинске Белевске епархије предале су хуманитарну помоћ (одећа и средства за личну хигијену) локалном штабу за помоћ избеглицама. Тулска епархија послала је хуманитарну пошиљку у Ростов на Дону за помоћ избеглицама. Старешина Покровског храма у Кировоградској области поделио је прехрамбене пакете избеглицама из Буче и Гостомела. Хуманитарну помоћ дониралаје и Фондација Тавор. 70 парохијана Одеске епархије пријавило се на курсеве медицинских волонтера за помоћ људима у ратним зонама. Старешина Саборног храма Карпатских светитеља Мукачевске епархије уручио је помоћ Сваљавском Тројице-Кирило-Методијевом манастиру у коме живе избеглице. Студенти Харковске богословије су 26. марта заједно са волонтерима поделили храну и лекове становницима округа Јужна Салтовка у Харкову. У селу Кошаринци, волонтери Виничке епархије делили су хуманитарну помоћ интерно расељеним лицима. 26. марта волонтери Тернопољске епархије делили су храну избеглицама у региону. Представници Волгодонске епархије предали су помоћ (флаширану воду, сокове, играчке и средства за хигијену) центру за привремени смештај у Констатинсовском, Уст-Доњецком и Пролетерском региону. Избеглима је пружена духовна помоћ (крштења, јелеосвећења, богослужења) у Ростовској епархији, у храму Светог Николе у Цареву, у Пензанској епархији. Тулска епархија је донирала храну за бебе и пелене привременом склоништу, где су тренутно смештене жене са малом децом, као и особама које су недавно отпуштене из болнице. Извор: patriarchia.ru

Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски господин Јоаникије угостио је данас у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару породицe избјеглe из Украјине због оружаног сукоба који се тренутно одвија у тој земљи. Након молитве за мир у Украјини, коју је одржао у барском храму у присуству ових породица, Митрополит је у разговору са њима изразио своје искрено жаљење због страдања које преживљава тамошњи народ и исказао своју молитвену жељу да се сукоб што прије заврши. Високопреосвећени митрополит их је увјерио да у нашем народу имају своју истинску браћу и сестре, а да ће Црква учинити све што је у њеној могућности, да им боравак у Црној Гори буде пријатан, све док се не стекну услови за њихов повратак својим домовима. Митрополит је породицама даривао иконе Светог Василија Острошког, са жељом да им он буде заступник и помоћник пред Господом у овим тешким тренуцима избјеглиштва из сопственог дома. Најмлађи међу њима су добили и пригодне пакетиће. У црквама и манастирима Митрополије црногорско-приморске се посљедњих седмица сакупља новчана помоћ за ублажавање посљедица хуманитарне кризе коју је изазвао рат у Украјини. Дио тих средстава је, преко Светог Синода Српске Православне Цркве, већ упућен Украјинској Православној Цркви, која ће, благословом свог предстојатеља Блажењејшег Митрополита кијевског и цијеле Украјине Онуфрија, помоћ додјелити онима којима је она најпотребнија. https://mitropolija.com/2022/03/28/mitropolit-joanikije-u-baru-ugostio-nekoliko-porodica-izbeglih-iz-ukrajine/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије састао се данас у Парохијском дому храма Светог Саве на Врачару са породицом Герашченко, који је пред ратним пожаром избегла из Украјине, известила је Информативна служба СПЦ. Александар и Марија, којима се четврто дете родило пред сам полазак у избеглиштво, привремено су се сместили код својих кумова, породице Огњановић. Они су истакли да преко Патријарха Порфирија изражавају захвалност српском народу на гостопримству и сигурности коју им је пружио. Патријарх Порфирије је нагласио да наш народ веома добро зна колика је несрећа рат, а посебно шта су избегличке муке, као и да ће Црква учинити све што је у њеној моћи да помогне избеглима из Украјине, али и да достави помоћ на ратом угрожено подручје. - Најважније је да рат што пре стане, за то се молимо. Молимо се да се ваша дивна породица врати у свој кућу, да деца осете топлину родитељског дома, поручио је патријарх Порфирије и поново позвао верни народ да избеглицама из Украјине пружи сваку помоћ без обзира на то да ли су православни, католици или атеисти, у коју цркву иду и како се моле Богу. - То Христос од нас очекује, да помогнемо невољницима, истакао је Патријах Порфирије. У разговору су учествовали Преосвећени викарни Епископи ремезијански г. Стефан, старешина храма Светог Саве и хвостански г. Јустин, координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке. Извор: Информативна служба СПЦ

Уочи почетка Свете и велике Четрдесетнице – Великог поста, у недјељу, 6. марта, Његова Светост Патријарх српски Порфирије началствовао је вечерњим богослужењем у храму Светог Саве. Патријарху су саслуживали високопреподобни ахимандрити Прокопије, клирик Антиохијске Патријаршије, Иринеј и Јероним из Грузијске Православне Цркве и свештенство Архиепископије београске, уз моливено присуство Преосвећених Епикопа северно-америчког г. Саве из Грузијске Православне Цркве; ремезијанског г. Стефана; топличког г. Јеротеја; хвостанског г. Јустина; и марчанског г. Саве. Патријах Порфирије је истакао да пост није само показна вежба, већ реалност у којој хришћани читавим својим бићем учествују: "Циљ Великог поста је Васкрсење Христовог, али у њему и са њим и васкрсење сваког од нас. Велики пост и почиње уводом који се зове ‘Вечерње праштања’. То је служба коју смо управо одслужили. А на дан Васкрса, увече, имамо ‘Вечерње љубави’. И ево, већ те две речи – праштање и љубав осликавају и прожимају и саму суштину поста. Праштање и љубав имају за циљ да у потпуности измире нас људе са Богом. Тамо где постоји то измирење аутоматски, по себи, јавља се и измирење, мирење међу нама људима. Исто тако и миримо се у себи, са собом, а онда и са читавом творевином Божјом. И праштање и љубав своде и низводе мир Божји међу нас – управо оно без чега се не може, оно што је најважније. Због тога и свако богослужење започињемо молитвом о миру, за мир: у миру Господу се помолимо, За мир свега света Господу се помолимо, Мир свима, Мир вам, У миру изиђимо. Безброј пута, на сваком богослужењу ми призивамо мир Божји”. Патријарх је упозорио да живимо у свијету у ком се о миру много говори, али и да о њему највише говоре они који производе оруђа смрти. Рекао је да је мир неопходан и да се молимо за мир непрестано, а посебно у данашње време, ”нарочито као људи и као хришћани, молимо се за мир у Украјини. Наша лична сећања, сећања сваког од нас на трагичне сукобе и ратове на просторима бивше Југославије нису престала да буду веома жива међу нама. А ево још један рат је букнуо у Европи. И то међу нашом браћом хришћанима, Русима и Украјинцима. Тај рат открива подељеност. Тај рат производи страдања и поделе, али не само у овом тренутку, између наше браће Руса и Украјинаца, него прети страдањима и поделама и у читавом свету и у Европи, где осећамо као да надолази трагедија. Због тога је букнула, као што је рат букнуо, и туга у нашим срцима, али и зебња у нашим душама. Туга, због страдања нама блиских народа по свему, али и зебња, због опасности коју тај рат носи и по целу Европу и по читав свет. То значи и опасност и по нас који живимо на просторима који су подељени и још увек недовољно измирени”. ”Осећам потребу да подстакнем све нас вечерас овде сабране да тугу претворимо у саосећање, у солидарност са онима који страдају, са онима који сада остају без својих домова, и који траже уточиште и сигурност изван њих. Подсећам и себе и вас и позивам и себе и вас да имамо саосећање са онима којима су неопходне елементарне потребе за преживљавање, и дакако са онима који већ долазе у нашу земљу као избеглице. Дужни смо, Христа Бога ради, да посведочимо истинску и праву љубав, јеванђељску и хришћанску, и да те људе који као избеглице долазе не примимо само у наше домове, него да их сместимо и у наша срца, у нашу љубав”, посебно је истакао патријарх Порфирије. Вечерњој праштања поред великог броја верног народа присуствовали су професори и студенти Православног богословског факултета као и професори и ђаци Богословије "Свети Сава" у Београду. Извор: Радио Слово Љубве

Предстојатељ Украјинске Православне Цркве, Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије изразио је саучешће Његовој Светости Иринеју, архиепископу пећком, митрополиту београдско-карловачком, патријарху српском, поводом упокојења митрополита црногорско-приморског Амфилохија. „С великом тугом примили смо вест о кончини овоземаљског живота Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија – великог архипастира и архијереја Ваше Свете Цркве. Владика Амфилохиј је превалио дуг животни пут, али је у свим околностима показивао непоколебиву оданост Богу и увек је поступао по Божјем закону,“ каже се у писму. Његово Блаженство митрополит Онуфрије подсећа на то да је током недавног боравка у Црној Гори запазио „јединство верујућег народа са својим архипастиром, непоколебивост Владике у питањима одржавања чистоте вере и заштите Цркве, ватрену молитву митрополита Амфилохија за своју паству“. „Ваша Светости! Примите братско саучешће због губитка који је задесио Вашу Свету Цркву. Са поштовањем изражавамо саучешће свештенству и пастви Црногорско-приморске Митрополије. Молимо се за нашег сабрата, да Господ упокоји његову душу тамо где праведници почивају. Вјечнаја памјат драгом Владици Амфилохију!“, написао је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поглавар Кипарске православне цркве Хризостом II је током данашњег богослужења поменуо име поглавара тзв. Православне цркве Украјине (ПЦУ) Епифанија иако за такав један корак није имао сагласност Синода, објављено је на православном порталу Ромфеа. Због тога је, у знак протеста, лимасолски митрополит (Атанасије – прим. СС) напустио литургију пре њеног краја. Како преноси локални ТВ канал РИК, фактички се ради о признању ПЦУ без сагласности Синода. Наводи се и да је Хризостом поменуо Епифанија током рукоположења новог епископа, што се до сада никада није десило. Сам Хризостом је рекао да његова одлука добра за православље и Кипарску цркву. Признао је да је тиме стао против „одређених људи“ и потврдио да чланови Синода нису знали за одлуку. Он, међутим, додаје да је у интересу православља морао да заузме одређену позицију. Подсетимо, након „ујединитељског сабора“ који је 15. децембра 2018. године одржан у Кијеву, у Украјини је објављено стварање украјинске аутокефалне цркве за чијег је поглавара изабран Епифаније Думенко. Крајем 2018. године, на иницијативу тадашњих украјинских власти и Цариградске патријаршије, формирана је расколничка структура – такозвана „Православна црква Украјине“. У јануару 2019. године неканонска црквена структура је добила томос о аутокефалности од цариградског патријарха Вартоломеја. Архиепископ кипарски Хризостом II на богослужењу поменуо поглавара тзв. Православне цркве Украјине ~ Стање ствари STANJESTVARI.COM Хризостом поменуо Епифанија током рукоположења новог епископа, фактички се ради о признању тзв. ПЦУ без сагласности Синода…

Позив Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија одражава предузете заштитне мере Украјинске Православне Цркве и Московске Патријаршије, уз неке специфичности применљиве за Украјину. Сви јерарси позивају верни народ да буде дисиплинован у ово време пандемије. Ипак, цркве нису затворене, и Света Тајна Причешћа је на располагању свима. Поздрављам вас од срца, драги слушаоци, и нека вас Бог све благослови! Налазимо се у тешком времену, доживљавамо недаће; заразна болест која се зове вирус корона се шири светом. Грех је као пилула пресвучена површним задовољством, с једне стране, а горчином, са друге. А кад неко учини грех, он узима ову пилулу и пуни себе горчином. Ово је горчина нашег општег друштвеног греха, не само личног, већ греха целог света. Данас се тај грех пројављује у болести вируса короне, која нас је снашла, која је одвукла многе људе у очај и страх. Многи људи једноставно не знају шта да чине и куда да иду. Као и у свим животним случајевима, можемо наћи себи наук у Светом Писму. Постојала је таква страница у историји људској кад се појавио вавилонски цар Навуходоносор. Он је освојио Египат, поразио фараона и окончао Египатско царство. И отпочело је ново царство - Вавилонско царство. Господ је допустио Навуходоносору да казни Јудеју због народа који се недолично понашао, који је вређао Бога и чинио грехе. И тако, Господ шаље Навуходоносора на њих, који први долази у Јерусалим и узима свештене судове из Храма, затим узима многе младе људе и одводи их у ропство. И Господ објашњава Јудејцима речима пророка Јеремије: „Шаљем вам Навуходоносора, јер много сагрешисте; морате испаштати за своје грехе. А онда ћу вас Ја избавити.“ Али Јудејци то не желе да учине. Кад је Навуходоносор дошао први пут, узео је судове и младиће, након чега су се они побунили против њега. Онда је тај исти цар дошао други пут, и нанео је још веће губитке. Опљачкао је Храм и одвео још више људи, преселивши их у Вавилон. Јудејци су мало испаштали, али су се опет побунили против њега. Онда је Навуходоносор послао заповедника своје војске, који је опљачкао и опустошио Јерусалим, разорио Храм и одвео скоро све Јудејце у ропство, а оне моћне вође који су се побунили против њега, одвео је у Вавилон и тамо их и погубио. Навуходоносор је за нас данас тај вирус короне. Ми га морамо прихватити и испаштати кроз њега и исправити своје животе. Ми се, најпре, морамо молити Богу и окајати наше грехе, јер су они разлог зашто нас овај невидљиви Навуходоносор држи поробљене. Не смемо се бунити против (безбедоносне) дисциплине, због техничких и здравствених прописа којих се морамо држати да би се спречило ширење овог вируса. Морамо им се повиновати, а не занемаривати их. Постоје одређени здравствени прописи који нужно не уништавају вирус корону, али га заустављају, не дозвољавајући му да се прошири. А вирус корона се уништава Силом Божјом, која долази на нас преко доктора и лекова. Према томе, позивам вас, као што је претходно говорио пророк Јеремија: будите стрпљиви, покајте се и молите се! И чините оно што вам данас доктори кажу, јер се они разумеју у мере предострожности за ову болест. Чините то, али имајте поверење у Бога и покушавајте да исправите свој живот. Јер наши су греси узрок овога што нам се дешава. Наша Црква се прикључила кампањи изолације од овог вируса. Прво што чинимо јесте да се молимо у црквама и манастирима еда да би нам се Бог смиловао и опростио нам сва наша сагрешења. Ми православни хришћани Украјинске Православне Цркве молимо се за све људе, за све Украјинце - да нам свима опрости, јер смо сви, у извесној мери, криви за ово што нам се дешава. Код нас се звона чују много пута, јер њихово звоњење (уз молитву) уништава све врсте зараза и болести. Нарочито се молимо за докторе који су данас на првој линији фронта у борби против вируса короне. Покушавамо да им обезбедимо не само молитвену помоћ - ми примамо докторе у манастирима, обезбеђујемо им храну, помажемо им пре и после посла. А у нашим манастирима припремају се просторије које би биле коришћене као последње уточиште попут подручних болница за оболеле. А манастири не само да ће обезбедити ове просторије, већ ће и услужити људе. Правимо маске, и купујмо и бесплатно разносимо хигијенске производе. Развијајмо добровољачки покрет који ће да разноси лекове, храну и све што је неопходно за живот, за старије људе који не могу то сами да чине. Постоје људи које је већ захватио вирус короне - шта треба чинити с њима? Поново се позивам на Свето Писмо. Библија говори о једној заразној болести која се некад звала губа. Према Божјем закону, губавци су били изоловани од општења са другим људима. И онда кад су били излечени, долазили су свештенику (свештеник је био и физички и духовни лекар), и он је испитивао особу и доносио закључак и давао дозволу да ли је та особа спремна или не да се врати у заједницу са другима. Данас следимо исти пример. Можда вирус короне није исто што и губа; ова болест је блажа, али је ипак заразна. А људи који су захваћени овом болешћу - као што се дешава, а ми им желимо здравље - морају се молити дома, да не би њихово присуство у цркви угрозило оне који су здрави. Наиме, то не би било из љубави, то би било из других разлога. Бог тражи од нас да љубимо једни друге. Љубав увек пита: шта могу дати на жртву за свог ближњег? Жртва за ближњег зове се љубав. Где год да смо - у болници или стану – морамо се молити. Почните се молити ту где сте, узмите Молитвеник, Псалтир, узмите Јеванђеље, неку другу душекорисну књигу и читајте, молите се. Или само читајте „Оченаш“, „Богородице Дјево“, „Возбраној Војеводје“, Исусову Молитву - и на тај начин ћете бити уједињени у Телу Цркве. Јер није простор тај који нас сједињује, није физичка раздаљина. Ми се сједињујемо око Богу молитвом и добрим делима - то нас сједињује са Богом. Црква се не окреће од тих људи. Таква особа може позвати свештеника, свештеник ће доћи и исповедити и причестити га Светим тајнама Христовим. Цркве су током ове пандемије места где су људи у миру и где налазе утеху за себе. Према томе, цркве се неће затварати. Морамо се придржавати здравствених мера које данас постоје, и не доводити у цркве стотине људи као пре, већ почети са само двоје. Боље је унапред се договорити са свештеником преко телефона да желимо да се причестимо, а свештеник ће одредити време, и људима ће бити омогућено да дођу и да се на миру исповеде и да узму учешће у исцељењу душе и тела. Нека би нам Бог помогао да будемо дисиплиновани. Наиме, самодисциплина је увек неопходна, нарочито у опасним временима. Ми смо спремни да помогнемо, колико можемо, оним људима који немају средстава за преживљавање током ове пандемије корона вируса. Коме год је потребна помоћ, нека се обрати својој цркви. Ми ћемо вам помоћи колико можемо. Више од свега, окренимо се Богу, са Богом је све могуће. Он ће нам послати све што нам је потребно - и за духовни и за телесни живот. Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије посјетио је данас 28. фебруара у поподневним часовима манастир Острог и поклонио се Светом Василију Острошком Чудотворцу. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Митрополит Онуфрије је у острошку светињу дошао у пратњи Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, те бројних митрополита и епископа Украјинске и Српске православне цркве. Током посјете Острогу, господа митрополити Онуфрије и Амфилохије са осталим архијерејима, бројним свештенством, монаштвом и вјерним народом, присуствовали су Вечерњој служби у цркви Ваведења Пресвете Богородице, поред моштију Острошког Чудотворца. Високопречасни гости, заједно са домаћинима Митрополитом Амфилохијем и Владиком Јоаникијем потом су обишли Горњи острошки манастир. Свечана доксологија одслужена је и у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије дошао је у Црну Гору поводом празника Светог Симеона Мироточивог. Сјутра ће у подгоричком Храму Христовог Васкрсења служити Литургију, а потом заједно са Митрополитом Амфилохијем и бројним архијерејима УПЦ и СПЦ предводити литију до Немањиног града на Рибници. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, који је борави у тродневној посјети Митрополији црногорско-приморској, обишао је синоћ заједно са својим домаћином Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем просторије Радио Светигоре и Портала Митрополије у Подгорици и благословио њихов рад. Блажењејшег Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија са радошћу су дочекали директор Светигоре, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић и дио колектива овог васељенског радија који ове године прославља 22 година постојања. Предстојатељ Украјинске православне цркве је допутовао јуче у Црну Гору и синоћ је предводио заједно са Митрополитом Амфилохијем крсни вход улицама Подгорице, у којем је учествовало неколико десетина хиљада вјерника. Предходно је у Саборном храму Христовог Васкрсења, у част његовог доласка служена доксологија, а онда и молебни канон Пресветој Богородици за спас православних светиња у Црној Гори. Митрополит Онуфрије ће данас посјетити Цетињски манастир, а сјутра, 29. фебруара, са почетком у 9 часова, у подгоричком саборном храму служиће Свету архијерејску литургију. Потом ће предводити велику Светосимеоновску литију поводом славе Митрополије црногорско-приморске – празника Светог Симеона Мироточивог. Поред Митрополита Амфилохија, саслуживаће му више архијереја Српске и Украјинске православне цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Интервју са најблаженијим митрополитом Онуфријем о свечаностима поводом празновања дана Крштења Русије. - Ваше Блаженство, већ много година постоји традиција почетка празновања дана сећања на светог равноапостола кнеза Владимира и Крштење Русије на Владимирском узвишењу, ког називају „срце Кијева“ и спровођења Литије ка Кијево – Печерској лаври. При чему се сваке године број учесника Литије све више повећава и броји већ стотине хиљада. Како то објаснити у позадини крајње тешких година најновије историје Украјине са ратом на Донбасу и новим црквеним расколима, новим прогањањима канонизоване Православне Цркве у Украјини? - Заиста, Литије Украјинске Православне Цркве нису само у Кијеву него су и у свим нашим епархијама, градовима и целој држави постале сведоци јединства православног народа, сведочећи то да никакви политички раздори и катаклизме, укључујући и угњетавања и мешање у црквени живот, нису у могућности да поделе Цркву Христову, подређивајући је политичкој вољи. Господ наш Исус Христос је завештао: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао.“ (Јн.17, 21). И наша канонизована Православна Црква се труди да испуњава ту заповест сведочећи самим животом то јединство. Мада, они који нису са нама имају своју „аритметику“ приликом пребројавања учесника Литија... И то не само у понашању према Литији, него и према Цркви у целини. Али Бог све види. Код Њега чак и оних који због старости и због других разлога не могу учествовати у нашим молитвеним поворкама и стајању за чистоту свете вере, али срцем се кроз молитву сједињују са нама (духовно јединство и искрена молитва немају препреку!), неће остати без награде... Верни Богу и Светој Цркви, наши парохијани видећи нападе на Православље духовно су се ујединили и наставили су да иду за Христом као Његови први ученици. Људи виде да је за превазилажење могућих криза и потешкоћа потребно смело ићи напред ка изворима своје вере и ка правој историји, ка најмудријем и добром руководиоцу државе – светом равноапостолу кнезу Владимиру. Они у Литији иду ка њему као ка живом, и после молитвеног разговора иду кнежевским путем упућујући се заједно са њим из центра Кијева ка благодатно-молитвеним пештерама Лавре по благослов ка Преподобнима, јер заиста верују у Бога и послушни су Цркви. Овим желе да присвоје те историјске примере којима свети Крститељ поучава свој народ! То је доброта, милосрђе, пожртвованост, очување мира и најважније – разговор са Истинитим Богом. Немогуће је заувек обмањивати душу народа празним обећањима и играчкама. Народ жели да се дотаке онога што је испуњено благодаћу, што је проверено временом, он жуди да добије то што је вечно и вредно. То је вероватно главни разлог пораста броја верника у данашње време. Они се не боје врућине, гужве, неудобности. Њихов премер и храброст одушевљавају друге, мање црквене наше савременике... - Сви смо постали сведоци разарања атеистичке државе СССР-а, али такође и исмевања над нашом недавном историјском прошлошћу – херојима Другог светског рата 1941-1945 год. Али историја сведочи да је међу совјетским пуковницима, официрима и обичним војницима било и много тајних хришћана, који су уз молитву штитили Отаџбину. И при том су се молили великом кнезу Владимиру, заштитнику Русије. Шта Ви можете рећи поводом тога? - У тешком времену искушења, најбољи синови наше Отаџбине, често су губећи се на свом духовном путу правили прави избор. Они су се враћали том наслеђу које је иза себе оставио свети кнез Владимир – Светом Православљу! Наша бивша држава која се звала „Совјетски Савез“ распала се у тренутку без иједног пуцња. Разлог томе је то што се она није градила по традиционалном Божијем темељу, него на „песку“ безбожништва и богохулству. И у том тешком периоду ратова, казни и експеримената над перестројкама, наш народ је преживео. Црква је сачувана захваљујући тој вери коју су наши преци прихватили од свог светог кнеза Крститеља. Упркос чињеници да је Црвена армија по својој идеологији била атеистична, у њен састав су улазили милиони крштених војника, наредника и официра. И сваки је у биткама испољавао своју веру. У сваком случају Господ није заборавио никог ко је умро у рату, јер су они испуњавали свети дуг заштитника Отаџбине и главну Христову заповест: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13). У неком смислу наша времена подсећају на време кнеза Владимира, када је народ био замућен паганским предрасудама. Кнез Владимир је својим крштењем, позивајући на крштење кијевљана, преобразио паганску Русију. Уклонио је лажи паганства и његове идоле, сачувавши при том све најбоље што су наши преци имали у то време. Кнез је уз помоћ промене вере духовно и материјално подигао народ и своју државу на нови ниво развоја, ојачао га је пред надолазећим историјским проверама и искушењима. Током рата код многих је васкрсла вера у Христа, пробудило се историјско сећање. Вера и историја су постали помоћници и заштитници наше земље у достизању те велике победе 1945. године. Јасно је да сада тадашњи губитници желе да нас ослабе, како би нас поново заробили али овог пута страшнијим ропством – духовним ропством... - Ваше Блаженство, како објаснити то што политички идоли и „велике вође“ народа прекривају време велом заборава, а над именима наших духовних вођа попут кнеза Владимира време нема власт? - То зависи од тих послова које обавља политика. Ако владари чине добро, умножавају лепоту, сузбијају зло и злочин, поштено и савесно испуњују своје обавезе, онда се њихова имена уносе не само у летописе, него сећање на њих живи вечно у Цркви и у народу. У њихову част, ако их Црква канонизује за свеце, зидају се храмови, манастири, подижу се споменици, компонују се богослужбене и нраодне песме, сликају се грандиозне слике и иконе за молитве. - Како Ви видите лик тог човека – Крститеља Русије и шта ми, становници 21. века можемо научити од њега? И шта би од њега требало да науче наши савремени политичари, коме припада част да руководи државом? - Кнез Владимир након што је изабрао веру, попут средњовековног витеза, отишао је са свитом у кримски Херсон. Он је освојио Херсон али га није заузео. Та земља није била његов циљ. Он са смирењем улази у крстионицу, како би из ње изашао као нови човек и почео нови живот од почетка. У Херсону је у њему умро поносни пагански националиста и родио се честит отац својих поданика. Мислио је да освоји веру али јој је био покоран и постао је срећни „заробљеник“ Христове љубави и лепоте цркве. Политичари и сав народ треба да се сећају избора кнеза Владимира, вере у којој се он крстио и свете Цркве у којој треба да се налазимо. Он је одабрао за нас, како више не бисмо „разбијали главу“, како не бисмо прихватали лукаве амбасадоре других земаља и од других вероисповести, већ да би ишли својим путем, оним који нам је показао свети Владимир. Тај наш пут је леп и добар. Он води право ка Богу, ка светости. Чувајући оданост кнезу Владимиру, нашем куму, послушности гласу Цркве, а то значи самом Христу, можемо бити срећни и задовољни собом. Извор: Православие.ру

На празник Светих Апостола Јасона и Сосипатра и Преподобног Исаије Острошког, 11. маја, Свету архијерејску литургију у Цркви Светог Георгија на Ћипуру, служио је Његово високопреосвештенство Митрополит тернопољски и кременецки г. Сергије из Украјинске православне цркве Московског патријархата, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва. Митрополиту Сергију саслуживали су јереј Анђелко Боричић, јеромонах Јустин Мреновић, архиђакон Марко Марковић и јерођакон Емилијан Зарев. Појали су ученици Цетињске богословије предвођени професором ђаконом Павлом Љешковићем. Чтецирали су ученици четвртог разреда Цетињске богословије Матија Минић и Огњен Боричић. Митрополит Сергије из УПЦ Московског патријархата се ових дана налази у посјети Митрополији црногорској и Епархији будимљанско-никшићкој, на позив домаћина Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија и учествоваће у прослави Светог Василија Острошког у манастиру Острогу и Никшићу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Првога дана Великог поста, 11. марта, Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије служио је Велико повечерје с читањем Покајног канона Андреја Критског у храму преподобних Антонија и Теодосија у Свето-успењској Кијево-печерској лаври. Послије читања Великог канона, Његово блаженство бесједио је о важности поста и молитве и благословио вјернике Украјинске цркве да се моле за мир у Украјини. У име Оца и Сина, По милости Божјој, драга браћо и сестре, почео је Велики и свети пост. То је вријеме када човјек посебно мора да се постара и активно потруди на свом духовном усавршавању, на освећењу свога тијела и душе од гријеха. Човјек гријеши из три разлога – саблажњава се или од ђавола, или од тијела или од овога свијета. Али постоји само један лијек који човјеку помаже да се очисти од гријеха, ма какав он био.То су пост и молитва. То је покајање. Пост и молитва воде човјека у покајање, а покајање уништава грехове. Ради покајања Господ даје човјеку опет и опет благодат опраштања и човјек се обнавља, постаје чистији и непорочнији, спреман да уђе у живот вјечни. Када је једном Спаситељ исцијелио бјесомучног, апостоли су га упитали зашто они то нису могли урадити, Господ је рекао да се тај род изгони само постом и молитвом, тј. род тамне силе изгони се само постом и молитвом. Пост и молитва чини човјека меканим, смекшавају његово грубо срце, чине човјека саосјећајнијим, смиренијим, цјеломудреним. Има прича о томе како су у једном манастиру игуману подарили лијеп и укусан грозд грожђа. Он га је погледао и пожелио да га проба, али се сјетио болесног сабрата и одлучио да му тај грозд однесе. Болесни брат кад је видио како су гроздови лијепи такође је пожелио да га проба, али се сјетио да постоји још болеснији него што је он, уздржао се и дао грожђе сљедећем брату. Сљедећи је такође нашао неки разлог да се уздржи и предао га другом брату. И тај грозд је обишао читав манастир и последњи је, такође, хтио да га окуси, али се и он уздржао и одлучио да га преда игуману, рекавши: „Најбоље да овај грозд предам игуману, он ће знати шта ће с њим“. Однио га је игуману и игуман кад је погледао грозд схватио је да је то онај исти који је првобитно дошао до њега. Тако је уздржање учинило да је тај грозд обишао сву братију и остао нетакнут. Сви су указали један другом снисходљивост, љубав, уважњавање и помоћ. Тако уздржање васпитава у људској души мекоћу, саосјећање и остале врлине. Да нам Господ помогне, браћо и сестре, да и ми, по својој мјери, постимо и молимо се. Можда нећемо бити тако успјешни као свети оци, али као што кап воде која капа стално на једном мјесту дуби камен, тако и велики подвиг који се с постојаношћу данас испуњава, отупљује грубост људског срца, уништава мржњу, тјера нас на састрадање, да љубимо своје ближње. Да нам Господ помогне молитвама Пресвете Богородице и свих светих! Амин! Извор: Митрополија црногороско-приморска

У писму упућеном васељенском патријарху Вартоломеју архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије позива да се одржи Свеправославни сабор „што је пре могуће“ како би се избегла „очигледна опасност од болног раскола“. У свом писму, упућеном 14. јануара 2019. године, али сада објављеном због наводног цурења одломака писма и како би се избегло стварање погрешног схватања, архиепископ Анастасије сматра да тренутно стање захтева нови приступ и свеже иницијативе за успоставање мира у Украјини и очување јединства Православља. Архиепископ Албаније такође примећује да су се забринутости изражене Васељенском патријарху у октобру 2018. године показале оправданим, односно уместо мира и јединства Украјинске Православне Цркве, „ризик од поделе почео је да се увлачи“. Црква у Албанији наводи: „Страх од очувања јединства Православне Цркве обавезује нас да изразимо своју сумњу у валидност рукоположења која је обавио било ко ко је рашчињен, изопштен и анатемисан“. Истовремено, Црква Албаније подсећа на своју критику упућену Цркви Русије због неучествовања у Свеправославном сабору на Криту и журбе да прекине пуно заједништво с Васељенском Патријаршијом. Наглашено је да Божанска Евхаристија мора остати изван сваког конфликта. Извор: Српска Православна Црква

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 15. јануара 2019. године у Патријаршији српској у Београду Његову Екселенцију Олександра Александровича, амбасадора Украјине у Републици Србији. Извор: Српска Православна Црква

Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије 12. Новембар 2018 - 15:53 Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије Дводневно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (6. – 7. новембар текуће године) било је посвећено трима главним темама – стању на Косову и у Метохији, унапређењу школства и просвете у Српској Православној Цркви и црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије. Своје виђење стања на Косову и Метохији, као и перспективу борбе за очување те мученичке српске покрајине у саставу Србије у условима непрестаних провокација вођства лажне државе и сталних притисака великих западних сила, Сабор је предочио нашој јавности посебним саопштењем. Њој је мање-више већ позната и делатност Сабора на пољу црквеног школства и просвете, али саборски став по питању Цркве у Украјини само делимично. Разлог за то је чињеница да је о саборском ставу требало најпре службено обавестити све Православне Цркве, почевши од Цариградске и Московске Патријаршије, и то на одговарајућим језицима (грчки, руски и енглески), а за тај посао је било потребно извесно време. Пошто је то учињено, сада је тренутак да се став Српске Православне цркве изнесе у целости пред нашу јавност. Сабор најпре са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођâ расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно са њиховим епископатом и клиром, од којих је први својевремено канонски лишен чина, а потом искључен из црквене заједнице и подвргнут анатеми, а други је ионако лишен апостолског прејемства као духовни изданак секте такозваних самосветих, због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву. Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама. И на крају, Сабор предлаже Цариградској Патријаршији и свим осталим помесним аутокефалним Православним Црквама да се питање аутокефалије и питање православне дијаспоре што скорије размотре на свеправославном сабору, како би се потврдили и оснажили саборност и јединство Православне Цркве и убудуће избегла искушења као што је ово кроз које сада пролази свето Православље. Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве

Објаснићу откуд ми такав утисак. У Украјини постоји канонска Украјинска Православна Црква као аутономна помесна Црква у саставу Московске Патријаршије. Њу признају све Православне Цркве без изузетка, а она је у евхаристијском општењу са њима. Та Црква нити жели нити је и од кога тражила аутокефалност – ни од Московске Патријаршије, којој припада и која би у таквом случају била позвана да дâ одговарајући предлог и тиме покрене читав процес, ни од Цариградске Патријаршије, која би тада, као првопрестона Црква и отуд координатор поступка, била позвана да предмет упути на свеправославно разматрање и коначно решење, било потврдно било такво које захтев привремено одбија или га на неодређено време одгађа. Напоредо са поменутом канонском Украјинском Црквом постоје у земљи и три расколничке групације, а уз њих и агресивна унијатска заједница. Разговори о аутокефалији се воде управо са овим расколничким „Црквама” и, паралелно, са државним руководством Украјине, мимо канонске Цркве и противно њеној вољи, при чему се у разговоре веома дрско уплићу унијати, стајући, као што се и подразумева, на страну расколникâ. Следствено, не ради се о плану да се аутокефални статус додели Украјинској Цркви, како стално слушамо и читамо, него о програму да се аутокефалија додели расколничким групацијама у Украјини. Поступци Цариграда се објашњавају и оправдавају изјавама да они имају за циљ укидање расколâ и васпостављање црквеног јединства у народу Украјине. Ти поступци се темеље на недавно формулисаном учењу да Цариградска Црква, као васељенски трон и, историјски, као Црква Мајка словенских Цркава, има право да по овом питању одлучује самовласно и како сама нађе за сходно, не обазирући се на досад постојеће јурисдикцијске границе помесних аутокефалних Цркава и не сматрајући да је везује њихов став или отпор. Ово учење, међутим, ни на који начин не стоји будући да, сагласно датом устројству Цркве, не постоји чинилац виши од јерархије и пуноће аутокефалне Цркве осим институције сабора, тојест ауторитета сабора свих или већине аутокефалних Цркава (васељенски сабор) или сабора већег броја Цркава неког ширег подручја (велики сабор). Први епископ православног Истока није први у апсолутном смислу (in absoluto), као што је то случај у јурисдикцији старога Рима, него је први у сабору. По општепознатом 34. апостолском канону, сабор без првога је неважећи, а први без сабора је непостојећа фигура. Следи, дакле, закључак да Васељенски Патријарх нема право да расправља, акамоли да одлучује о статусу Украјинске Цркве – последично и било које друге Цркве – сâм од себе, надсаборски, на основу некакве сопствене моћи. Морамо додатно споменути још један проблем. На који начин би било могуће признавање или васпостављање законито лишених чина епископа и клирика, при чему је њихов коловођа Денисенко, лажни патријарх кијевски, не само лишен чина него, штавише, одлучен од Цркве и анатемисан? Може ли било која Црква, не изузимајући ни прву по реду и сјајном имену, да обезвреди или да прогласи неважећима црквене делатности и одлуке друге сестринске Цркве? Даље: има ли било која Црква право да признаје или не произнаје канонске поступке друге Цркве зависно од околностî и од случаја до случаја, и то на основу климавих мерила? Важи потпуно супротно: рукоположења, унапређења, премештаји, прибрајање сабору светих и било шта друго слично овом, с једне стране, али и лишавања чина, свргавања, забране свештенодејства и остале епитимије, са друге стране, када су извршени у једној Православној Цркви, аутоматски се прихватају и важе у свим Црквама без изузетка. Ако би се одустало од овог начела унутрашње повезаности и узајамнога прожимања Цркава, сместа би била укинута сва структура црквеног организма, као и укупни систем његовог функционисања. Правилна примена горњег начела искључује, у првом реду, дијалог са расколницима „на равној нози”, а затим повлачи за собом њихов покајнички повратак у јединство и канонски поредак Цркве. Тек тада они могу и имају право да истакну своје захтеве, па и захтев да добију аутокефалију, најпре пред својом Црквом, а потом, преко ње, и пред свепштом Црквом. Овога метода се доскора неодступно држала и Васељенска Цариградска Патријаршија како по питању расколâ у Украјини тако и по питању скопског раскола. У данима садашњег Светејшег Васељенског Патријарха постојало је време када скопски расколници нису били примани у Фанару на разговор о њиховом положају без претходне сагласности Патријарха српског. Тада је било незамисливо да се они обрате непосредно Васељенском Патријарху мимоилазећи Цркву од које су се отцепили и да њихови дописи буду уврштени у теме Светог Синода у Цариграду, а да Српска Црква о тим догађајима сазнаје само из средстава јавног извештавања, како се недавно десило. Упадљива је аналогија са збивањима у Украјини. Поставља се питање: шта је садржај појма аутокефална Црква? Од свега је, међутим, гора и жалоснија чињеница да је прокламовани циљ операције Украјина – а то је укидање расколâ и поновно обједињавање православних хришћана Украјине – унапред осуђен на неуспех. Расколи се не побеђују полумерама и на основу формалног и привидног обраћења расколникâ које иначе активно подржавају световна власт и тешко уочљиви спољашњи политички центри чије деловање се обично одвија у тајности. Највише што би се постигло јесте релативно смањење броја расколничких групација: уместо досад постојећих трију имали бисмо можда, па и вероватно, једну, нову „федерацију”, која у суштини не би била јединствена и коју би једне Цркве признавале, а друге не би, док би већинска, канонска Црква остала онде где се већ и налази – под окриљем и покровитељством Московске Патријаршије. И сâм господин Денисенко – некадашњи митрополит Филарет, „у време оно” један од двојице најјачих кандидата за московски патријарашки трон, а данас самопроглашени „патријарх кијевски” (да ли ће задржати ову титулу?) – потврђује тачност мојих речи својом изјавом да ће убудуће они који говоре руски припадати Москви као и досад, а да ће они који говоре украјински припадати њему (коме би иначе?). Овај човек, који заслужује да се поштују његове године, а по свему осталом је бедник достојан сажаљења, заборавио је да спомене само један детаљ: заборавио је да спомене да сви становници Украјине говоре руски, док одређени део становништва, притом не мали, истовремено говори и украјински. Слутим, штавише, да поодмакло животно доба у случају господина Денисенка и близина изборâ у случају господина Порошенка представљају нимало занемарљиве побуде за журбу и нестрпљивост обојице, али не увиђам зашто би Константинопољ требало да жури. Какву би добит од свега тога имало Православље? Вреди ли ставити на коцку његово јединство ради такве перспективе? Чисто сумњам. Раскол ће и овако и онако остати, било у облику трију раскола било у облику једног раскола. Према томе, узалуд се труди Велика Христова Црква. Надам се да она ипак види замахнути мач већег раскола не само над Украјином него и над васколиком православном васељеном. Сачувај нас, Боже! Знам да су у прошлости многи расколи – и не само они већ и јеретички покрети – били надвладани и да су се њихове присталице, покајавши се и одрекавши се својих заблуда, поново ујединиле са Црквом. Али колико знам, без преседана је у двехиљадугодишњој историји Цркве подухват да се расколници, чим се поново уграде у црквено Тело, у исто време аутоматски вину у висине највишег историјског начина постојања једне Цркве и да буду прибројани саборној заједници најугледнијих међу истакнутим Црквама, а да притом није било никаквог прелазног периода духовног сазревања, аскезе, поновног стицања црквеног етоса и начина мишљења, него ето, просто тако, „благодаћу и милосрђем” првопрестоне Цркве. Уједно ваља имати на уму и то да одређене историјске Цркве, славне због свог духовног нивоа, сведочења и доприноса, које усто никад нису упале у понор јереси или раскола, још нису стекле аутокефалност, а по свој прилици неће је стећи никад ни довека, па ипак не протестују нити се имало жале или кукају. Као закључак намеће се, дакле, следећи оксиморон: свака расколничка заједница ће кад-тад, раније или касније, бити проглашена недужном, рехабилитована и, поврх свега, унапређена у аутокефалну Цркву. На тај начин раскол престаје да буде смртни грех и злочин који се не може опрати ни мученичком крвљу виновника раскола, претвара се у обичан лаки прекршај и лако се лечи, а на крају – о необичног ли чуда! – бива награђен. Хтели ми то или не, тако се уклањају бране које задржавају многе нове расколе, а Православној Цркви прети опасност да постане нека врста неограђеног винограда. Све то производи непоправљиву штету и саблажњава многе савести, а наша Црква због тога губи сваку веродостојност како пред инославним хришћанима тако и пред иноверним савременицима и пред нерелигиозним људима. Ове ретке исписујем са дубоком тугом, заправо са болом, баш зато што из дубине душе поштујем и волим мученичку Велику Христову Цркву. „Истину говорим у Христу, не лажем, то ми сведочи савест моја у Духу Светом, да ми је врло жао и да ме срце моје боли без престанка” (Римљ. 9, 1 – 2; ср. IIКор. 11, 31; Гал. 1, 20 и IТим. 2, 7) услед одскора насталих ситуација, напетости и разногласја по питању лечења ранâ од расколâ. Расколи засад, уместо да буду уклоњени, на чудан начин изазивају додатне духовне и душевне расколе међу самим браниоцима јединства, стабилности и уједначеног хода светих Цркава Божјих кроз историју. Управо ради ових последњих вредности „брига за све Цркве” (IIКор. 11, 28) напаја и моје срце, срце једног скромног православног епископа, тако да мени, „најмањем од свих светих” (мисли се: најмањем од свих хришћана; Еф. 3, 8, ср. IКор. 15, 9), није допуштено ћутање не бих ли евентуално избегао јефтине и простачке оптужбе за неверство, издајство, пребегавање „на другу страну” и тако даље. Напротив, љубав према Цркви светог апостола Андреја и према свакој Цркви православних хришћана подстиче ме да говорим уместо да будем нêм, али и да говорим по савести и искрено. Желим и молим се, од срца и вапајно: Саздатељ и Женик Цркве, Господ наш Исус Христос, благодаћу Пресветога Духа и благовољењем Бога и Оца, молитвама светих и богоносних Отаца наших Јована Златоуста, Григорија Богослова, Фотија Великога и свих који прославише епископску катедру Новога Рима, а уједно и молитвама светих митрополита кијевских, патријараха московских и свих светих, да помилује, просветли и спасе све нас! Написах и спасох душу своју. Извор: Епархија бачка