Претражи Живе Речи Утехе

У недељу 21. маја 2023. године, на свечаном чину канонизације Светог свештеномученика Недељка Раковичког, верни народ града Београда са свештенством и архијерејима наше Цркве имаће молитвену радост да узнесе молитве овом свехвалном свештеномученику, који нам светли као пример врлинског живота, исповедништва, подвижништва и неугасиве ревности за веру. Ово је прва канонизиција на територија Београда након Средњег века. Свети Свештеномученик Недељко Стреличић мученички је убијен 1945. године од стране комуниста и остао је готово у потпуности заборављен више од пола века. Сећања на страдалника Недељка чували су становници и свештенство Раковице, место у којем је овај свештеномученик провео последње године свог живота. Заслугом ђакона Александра Аздејковића, осветљена је истина о животу светог свештеномученика, написан је акатист, житије, служба и осликана икона која краси раковички храм светих апостола Вартоломеја и Варнаве. Отац Недељко је био прави српски свештеник, велики борац за православље, противник конкордата и комунизма. Познат као добар проповедник, током рата увек је користио ситуацију да у проповедима храбри народ. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 2022. године Свети свештеномученик Недељко је прибројан лику светих са датумом празновања 21. мај. Извор: ТВ Храм View full Странице

Поводом празника Светог и богоносног оца нашег Саве, првог архиепископа и просветитеља српског, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом: Радуј се, Свети Саво, први пастиру и учитељу српски! Данас се сви ови Свети Оци и Учитељи Цркве клањају највећем српском Оцу и Учитељу, Светоме Сави. Он Духом Светим породи и препороди род Српски, он безброј деце духовне породи, и Светитеље и Испоснике и Мученике српске. Данас се и сви Српски Свети на небу клањају овоме духовноме оцу и родитељу, почевши од преподобнога Симеона Мироточивог. Њега, оца по телу, препородио је и родио духовно његов славни и свети син, Свети Сава. Светом Сави клањају се сада на небу и сви Српски Мученици, сви што погинуше за Крст часни и Слободу златну. На челу свију њих стоји Свети Великомученик цар Лазар. И онда за њим и са њим све хиљаде и хиљаде Српских Мученика, до најновијег времена. (Преподобни Јустин ћелијски) Свети и богоносни отац наш Сава, први Архиепископ и просветитељ српски, дивни и миомирисни украс вацеле Цркве Христове, био је син великог жупана српског Стефана Немање (преподобног Симеона мироточивог) и Ане (преподобне Анастасије српске). Од најраније своје младости малени Растко показивао је велику љубав према житијима Светих угодникâ Божјих. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињакâ, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Житије Светитељу Сави саставили су јеромонах Доментијан хиландарац и монах Теодосије хиландарац, стога се нећемо задржавати на садржајном препричавању светитељевог живота. Иако је живео на очевом двору, он осетивши дубоки призив у срцу свом и определивши се за уски савршенији пут, попут апостолâ који си оставили све и пошли за Христом, оставља сву животну лагодност и сигурност коју је имао на двору и одлази на Свету Гору где прима монашки постриг. Угледајући се на преподобног Саву Освештеног, он у свом монашком послушању и смирености, постаде образац монахâ и учитељ еванђелске љубави, како и појемо у његовој служби. Целокупан животни пут, светитеља Саве, био је пут предавању вољи Божијој, те тако монах Сава у својој послушности приклања своју главу и пролази кроз све свештене степене закључно са Архијерејским степеном. Знајући да је епископска служба у цркви непрекидно трајање Христове Првосвештеничке службе, постаје врлински Архијереј који се угледа на јединог истинског Свештенослужитеља и Великог Архијереја Господа нашег Исуса Христа. Просветитељско, задужбинарско и сва друга важна дела светитеља Саве која су остала златним словима записана у историји и духовности нашег народа, проистичу и извиру управо из његовог врлинског и светог живота, из ревносног и саможртвеног Архипастирског служења угледајући се на Пастироначалника Христа. По предању свети и богоносни отац наш Сава, за живота је поштован као светитељ, не само због великог задужбинарског труда, већ пре свега због светог и богобојаживог живљења. Многобројне његове свештене задужбине данас представљају духовне центре нашег благочестивог народа и места где се вековима приноси бескрвна жртва и узноси умилни славопој Господу. Свети Сава у богослужењу цркве Био си наставник, првопрестолник и учитељ пута, који води у живот, јер, чим си дошао, светитељу Саво, просветио си своју отаџбину и препородивши је Духом Светим, засадио си своју освећену децу као дрва маслинова у мисаоном рају. Зато Те поштујемо као равног са апостолима и светитељима и молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост. (тропар) Свети и богоносни отац наш Сава, присутан је богослужењу наше цркве, пре свега свакодневно у отпустима, а потом у годишњем богослужбеном кругу присутан је три пута, када га богослужбено прослављамо: дан његовог упокојења 14/27. јануара; спаљивање његових светих моштију 27. априла/10. маја; и пренос моштију 6/19. маја. Будући да се празник Светог Саве у јануару поклапа са оданијем Господњег празника Богојављења, дошло је до многобројних прилагођавања у самом типику за тај дан. У Никодимовом типику се за 14. јануар не помиње прослављање Светог Саве, већ је само подразумевао појање службе оданију Богојављења. Са друге стране у Романовом типику записана је напомена да се служи служба оданију Богојављења уз мали додатак: међу светима оца нашег Саве, првог Архиепископа у просветитеља српског. Данас се служба Светом Сави савршава у његов дан 14/27. јануара, док се служба оданију Богојављења Господњег помера за један дан раније 13/26. јануара. Сва химнографија написана у част Светог саве велича његове животне подвиге, наглашавајући његову непоколебиву веру и еванђлску љубав коју је проповедао. У једној од стихира појемо да је сав био испуњен Божанском незалазном светлошћу којом га је Господ просветлио: Архијерејима правило, иноцима законодавац, правовернима учитељ правило управљачима, заповедању мерило, свештеницима светлост Божија, сечиво уста које сече све противничке пукове што на стадо ти насрћу јавио се јеси, преблажени оче наш, архијереју Саво, сад светлошћу божанственом сав испуњен Христу се моли усрдно за стадо своје. Примером својих благочестивих и христољубивих дела и светим животом, Свети Сава је нас, по речима једне богослужбене химне, узнео на небо: Глас еванђеља Христова чувши и њега најпре заволевши, богоносни оче наш Саво, чистим живљењем поживевши преузљубио јеси чеда своја, јер не о блискима само бринуо се јеси но и речима и делима на небо узводећи нас, душеспасене књиге оставивши нам, добродетељне законе, те љубављу сабравши се чеда твоја као свог те молимо: Не презри оне које заволео јеси, залоге имамо твоја обећања, ако се од нас и одвоји, пастиру добри, слобода у Господа и нада твоја преварили те нису. Врати дугове, једног по једног прихватај и приводи Христу молитвама својим. Завршавајући своју литургијску проповед на празник Светог Саве, преподобни Јустин ћелијски вапије: Нека би Свети Сава просветио и осветио све српске душе у овоме свету, да се не постидимо када будемо из земаљске Србије кренули у Небеску Србију. А тамо – тамо нас чекају безбројни Српски Светитељи и Мученици, који гинуше и животе дадоше за Свето Еванђеље, који ову земљу засејаше светим задужбинама. Да они нас чекају, а какви ћемо изаћи ми пред њих?! Нека би нас Свети Сава очистио од греха и водио нас путем који кроз овај земаљски живот води у Живот Вечни. Амин. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше! Поводом празника Успенија Пресвете Богородице са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!". На крају овог празничног текста доносимо видео прилог Телевизије Храм који је насловљен Тајна празника - Успеније Пресвете Богородице. Празник Успенија Пресвете Владичице наше Богородице заузима посебно и значајно место међу празницима који су установљени у славу Божју, а у част Његове Пресвете и пречисте мајке. Празником Успенија Пресвете Богородице завршава се годишњи круг великих празника, док празником Рођења Пресвете Богородице почиње годишњи богослужбени круг великих празника. Сведочанства о овом празнику налазимо искључиво у свештеном и благословеном предању Цркве, будући да не постоје Светописамска сведочанства о Успенију Богомајке. Према предању Цркве, али и мањим сведочанствима која су записана у Делима Апостолским, Пресвета Богомајка је дане после силаска Светога Духа на Апостоле проводила у Јерусалиму. Када је дошло време страшног гоњења од стране цара Ирода, место њеног молитвеног боравка постаје дом љубљеног ученика Христовог, Светог славног Јована Богослова, који се налазио на гори Сионској. Из предања Цркве сазнајемо да је Пресвета Богомајка дане након гоњења провела и у путовању по Ефесу, Антиохији и другим местима, али и да је своје последње дане проводила на месту Христовог Вазнесења на Јелеонској гори, молећи се да Господ прими њен дух. Приликом њене усрдне молитве, Архангел Гаврило као благовеститељ Божји, благовестио је Пресветој Дјеви вест да ће Господ за три дана узети њену душу. Након ове благе вести, Пресвета Богородица је своје последње дане провела са Светим славним и свехвалним Апостолима. По неисказаном промислу Божјем приликом успенија и погребења Пресвете Богородице од апостола једино није био присутан Свети славни Апостол Тома. Кад је после три дана Апостол Тома дошао, изразио је жељу да целива гроб и свето тело Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели само покрове, а тела Пресвете Богомајке не беше у гробу. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свим Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса. Као што је Апостол Тома, уверени ученик Христов био чулни сведок да је Христос заиста Васкрсао, тако је он и сада по промислу Божјем послужио тајни Божјој о Успенију Пресвете Богомајке која се преко њега пројавила свима нама. Прва после Господа Христа, Пресвета Богородица је доживела радост да се телом својим узнесе и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути у дан Суда. О значају празника Успенија Пресвете Богомајке говори и преподобни отац Јустин ћелијски: „Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа. Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом. И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ. Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету, и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.[1] Успеније као самосталан празник и богослужбене особености Празновање Успенија као самосталног празника настало је одвајањем из оног јединственог и јединог саборног празника Богородице који је празнован у дан по Рождеству Христовом (празник који је нама познат под назвом Сабор Пресвете Богородице). Најстарије сведочанство о празнику Успенија Пресвете Богородице налазимо у беседи јерусалимског патријарха Модеста из 7. века. Већ један век касније налазимо три беседе Светог Андреја Критског и три беседе Светог Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богомајке, које такође представљају једно битно сведочанство да се празник торжествено прослављао. Занимљиво је нагласити да Свети Јован Дамаскин у својим беседа дословно цитира предање Цркве везано за Успеније Пресвете Богомајке. Празновање празника Успенија Пресвете Богомајке развило се из оног јединог и јединственог празника Пресвете Богородице који је био повезан са празновањем Рођења Христовог и који се прослављао у дан по Рождеству Христовом. У Панигирику монаха Теодора налазимо сведочанство да је празник Успенија у Јерусалиму прослављан сваке године. Прво увођење овог празника у Византији везано је за цара Маврикија који је наредио да се Успеније празнује у петнаести дан месеца августа. Од осмог века празновање је већ преовладало и из тог времена већ имамо бројне химнографске текстове у част Успенија Пресвете Богомајке. Уважени професор Лазар Мирковић напомиње да из овог периода постоји канон на Успеније, који је саставио знаменити Свети Андреј Критски, али да је овај канон временом пребачен на предпразништво Успенија док је на његово место дошао канон који су касније саставили Свети Козма Мајумски и Свети Јован Дамаскин (сведочанство о овим канонима налазимо и у евергетидском типику). Дивну и богату химнографију у част Богородичиног Успенија саставили су и: Свети Герман Цариградски (четврту стихиру на Господи возвах), Анатолије (другу стихиру на литији), Свети Теофан исповедник (славу на литији). Занимљиво је споменути богослужбену праску Јерусалимске Цркве, Мајке свих Цркава, у којој се најсвечаније прославља празник Успенија Пресвете Богородице. У Гетсимаији где се и налази гроб Пресвете Богородице савршава се богослужење које по својој структури у потпуности подсећа на богослужење јутрења Свете и Велике суботе. Дан уочи празника савршава се чин који би ми могли да назовемо погребење Пресвете Богородице, и сам овај чин је састављен из познате седамнаесте катизме (што је и случај са богослужењем Велике суботе). Када говоримо о богослужбеним особеностима у богослужењу наше Свете Цркве посебно место заузима стихира коју певамо као Слава и сада на Господи Возвах, која се поја кроз свих осам гласова. Данас из земаљског Јерусалима, Град Божији Одушевљени, ка Горњем Јерусалиму пресељава се; и Она која је Прворођенога све твари, Јединороднога из Оца, као Првенца Јединородног из Себе родила, настањује се у Цркву прворођених; и Ковчег Господњи, Живи и Словесни, преноси се у станиште Сина. Врата рајска се отварају и дочекују богоносну Њиву, из Које израставши Дрво Живота вечнога уништи непослушност Евину и смртност Адамову. Сам Христос, Узрочник живота свих и свега, Пећину уклесану, Гору некаменосечену дочекује, од Које Камен без руку одсечен - васељену испуни. Брачна Одаја Божанског оваплоћења Логоса, као у славној одаји почину у Гробу, одакле улази ка небеској одаји да славно са Сином и Богом царује, а Гроб као невестинску собу нама на земљи остави. Гроб као невестинска соба?! Да, и од свке невестинске собе свесјајнији, не блистајући бљеском злата, ни сјајем сребра и одсјајима драгог камења, или украшен свиленом и златотканом одећом и порфиром, него Богосветлећим сјајем Пресветога Духа; не узрокујући спајање тела земаљских заљубљеника, него свезама Духа сједињење преподобних душа с Богом, боље и слађе од сваког другог. (Из похвалног слова преподобног Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богородице) Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. (тропар) Не савладаше гроб и смрт пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек девојачку. (кондак) Катихета Бранислав Илић ___________________ [1] Извод из беседе преподобног Јустина ћелијског, коју је изговорио 1974. лета Господњег у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије. Извор: Српска Православна Црква повезане вести: Прилог телевизије Храм: View full Странице

Поводом празника Светог славног и добропобедног Великомученика Лазара косовског, са званичне интернет странице Епархије тимочке доносимо текст катихете Бранислава Илића "Радуј се, Свети великомучениче кнеже Лазаре, српска похвало и заштито!" „Земаљско је за малана царство, а небеско увек и до века!ˮ Свети славни и добропобедни Великомученик Лазар српски, рођен је око 1329. године у граду Прилепцу код Новог Брда. Од својих побожни и благочестивих родитеља васпитан је у хришћанској вери и побожности. Држећи се верно еванђелских врлина и поука, Лазар је подарене му од Бога дарове богато умножио. и тако даровит, он не само што брзо претече своје вршњаке, него и привуче на себе пажњу цареву и стече његову благонаклоност, због чега би узет на царски двор у Скопљу, и убрзо затим уведен у државне послове. Из извора наше историје читамо да је на двору цара српског Стефана Душана Лазар постао веома славан и од свих вољен и уважаван због своје честитости, витештва и искрене побожности. Лазар за своју супругу узе Милицу, и по свом венчању узведен је у достојанство кнеза. Честити Лазар је касније постао и војвода у Душановој војсци, јер беше веома вичан у војној вештини и војевању, као некада славни краљ српски свети Јован Владимир. Кнезу Лазару и Милици Бог је подарио најпре пет кћери: Мару, Драгану (или Марију), Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добривоја (који умре веома млад). Колико то беше честита породица најбоље се види по томе што отац, мајка и најстарији син бише од Бога прослављени као Његови Светитељи. Више о житију Светог кнеза Лазара , као и о историјским околностима везаним за косовски бој и опредељење Светог кнеза за царство небеско послушајте ОВДЕ У овај 15/28, дан месеца јуна, поред Светог кнеза Лазара и свих мученика и новомученика који су пострадали од косова до данас, савршавамо молитвени спомен на више знаменитијх угодника Божјих, међу којима треба споменути Светог славног и добропобедног мученика Вита, Светог славног пророка Амоса, као и Свете отачаствене Патријархе српске Јефрема и Спиридона. Житијâ и подвизи ових угодникâ Божјих свакако су различита, али је циљ њиховог хришћанског живота и служења Богу био исти онај који је дивно изрекао Свети благоверни кнез Лазар: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до векаˮ. Ове речи требале би да буду и идеал нашег хришћанског живота, јер су проистекле не само из уста благоверног кнеза Лазара, већ из његовог дубоког литургијског опита и светог живота који постаде обрац и пример нашег живљења у историји. Када говоримо о дубоком литургијском опиту Светог кнеза Лазара, можемо подсетити на два веома битна историјска момента из његовог живота. На првом месту његову кнежеву вечеру која је постала поновљена тајна вечера на којој се Спаситељ установио Свету Евхаристију. Други битан моменат који казује о дубоком литургијском опиту Светога кнеза јесте и причешће његове честите и богобојажљиве војске уочи битке на косову пољу. У химнографији овог празничног дана који се торжествено прославља особито у нашој помесној цркви, величамо Светог благоверног кнеза Лазара као угодника Божјег који је иако овоземаљски владар, више заволео лепоту славе Божје и вечни живот. Његово опредељење за царство небеско следовало је и велико мноштво његове верне војске, а то опредељење следује и наш благочестиви народ вековима. У својој познатој беседи на празник Светог кнеза Лазара, преподобни отац наш Јустин ћелијски, подсећа на свети живот Светога кнеза и његово опредељење за Царство небеско у светлу породице: „Света Србија, Немањићка Светосавска Србија, шта још даје и шта још хоће? Свету породицу. Без свете породице нема напретка ни у једној земљи. А Свети Сава је то хтео, Свети Кнез Лазар је то хтео. И Еванђеље Светог Саве то хоће: да освети породицу, да односи у породици између родитеља и деце, и свих у кући, да буде свети однос, да служе један другоме као света браћа, као свете сестре. Да служе Господу Христу служећи један другоме, да све бива у славу Божију[2]. Да се у њој живи ради Христове Правде, ради Христове Истине, ради Христове Љубави; да се живи Христовом вером; да се у породици служи Господу, јер служећи Господу, уствари ми служимо себи, служимо својој вечности, служимо свом царству Небеском и служимо спасењу своје душе. Србија Светосавска и Немањићка тражи свето судство: суд да буде светиња, где ће савест божанска да решава ствари, где ће правда Божија да буде из виђења и брањена. То је свети суд, свето судство – то хоће Света Србија. Онда, земљорадња, – шта је то? То је свети посао. Света земљорадња, то хоће Свети Сава, то хоће Света Србија. Да се земља обрађује у славу Божију, а на корист нама људима, јер знамо да је сва земља имовина Божија дата нама под најам. Света земљорадња, ето, она изграђује Свету Србију. Па свето сточарство, свето пчеларство, сваки занат, све то – то је свети занат у Светој Србији. Свето занатство, свето занатство које служи нама служећи Богу. Занатство које се врши у славу Божију на спасење наших душа и на одржање наше вере у народу, али све у славу Божију. То хоће Света Србија, то хоће Света Немањићка Србија, хоће и Косовска Србија Светога Кнеза. То је Небеска Србија. Једна је то Србија, почела од Светога Саве и његовог Светог оца, па ето, кроз све векове и векове до нашега дана. Све што је свето припада тој Светој Србији, Светој Немањићкој Србији, земаљској и Небеској.ˮ Заволео си лепоту славе Божије, међу земнима си Му угодио и добијени талант добрим делима си удвостручио. Њему си се одужио подвигом до крви и плату за страдања твоја као мученик си примио од Христа Бога: Њега моли да спасе, нас који те песмама славимо, Свети Лазаре. (тропар кнезу Лазару) Због верности Богу и Божјој правди, пострадасте телом, Земља се растужи, ал' спасосте душе, небо се весели, а преци се ваши распеваше небом, на капији Раја сретоше вас с песмом: "Имена су ваша у Књизи Вечности, улазите у Рај, децо бесмртности". Ми на Земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите се за нас! (тропар мученицима и новомученицима косовским) Као изврсног изабраника побожности и непостидног мученика за истину, славно и по дугу хвали те стадо твоје, богомудри. Пошто имаш смелост код Христа Бога, нама који те славимо смирење испроси, да ти кличемо: Радуј се, Свети Лазаре, свеславни! (кондак кнезу Лазару) Нека хвале Бога, поља и ливаде и зелене горе, долине убаве, валовите реке и пећине мрачне, што невином крвљу поливене бише, светом крвљу мноштва српских мученика, вредних домаћина и храбрих војника, младића и деце и девица чедних. Нека хвале Бога и немуште твари, Господа што светом целим господари. (кондак мученицима и новомученицима косовским) катихета Бранислав Илић View full Странице

Православља сладост нектар премудрости, оче преподобни, излио си у срца верних као богатство; животом својим и учењем показао си се жива књига Духа, Јустине Богомудри, моли Христа Бога Логоса да ологоси оне који Те поштују. У празничном прилогу прочитајте: Житије преподобног и богоносног оца нашег Јустина Ћелијског Епископ Атанасије (Јевтић): Беседа о преподобном Јустину Ћелијском Акатист преподобном Јустину Ћелијском Звучни записи беседа преподобног Јустина Ћелијског Фотографије из детињства и младости Благоја Поповића Фотографије архимандрита Јустина из манастира Ћелије Фотографије професора архимандрита Јустина (Поповића) Одломци из дела преподобног Јустина Ћелијског Рекли су о Светом ави Јустину... Филм о преподобном Јустину ћелијском Свечано прослављење новоканонизованих преподобних Јустина Ћелијског и Симеона Дајбабског Јерођакона Силуан (Мракић): Антропологија Преподобног Јустина Поповића Радио Светигора: Преподобни Јустин Ћелијски -Родитељи оца Јустина- Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје. Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије — Васкрснице, моје бесмртне дародавке". Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава" у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац... Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост. Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше. Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула" у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет. У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, З1.децембра 1915/1.јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем. -Јеромонах Јустин (Поповић)- Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства. На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920—1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград. Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског университета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе. Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског университета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског. У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију. По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава", премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно—васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско—рационалистички метод наставе. Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха. Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1—9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8—12/1927) отац Јустин издао је у Призрену. Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања. На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско—богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина". Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот", изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова. Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце. Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године. По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу). -Лукачево, 1931. године- У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство. Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике. Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски университет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог университета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском университету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство". Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије". Касније, изабран је за професора догматике. У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве. Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године. Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски. У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница", „Вера и живот", „Народна одбрана", „Духовна стража", „Црква и живот", „Весник Српске Цркве", „Светосавље", „Хришћанско дело", „Пут", „Богословље", „Идеје", „Хришћанска мисао", „Пастирски глас", „Преглед Епархије Жичке", „Жички благовесник"... Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски...). Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе. По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ", проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи. По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948... -Ава, 1959. године- ... радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа" (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса). Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти. Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару" (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке" (1968, 1969), и четврти у „Православљу" (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану" (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник" у Минхену (1970). Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа. На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих. Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину", под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа", Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам" (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском). Дела авве Јустина -Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.- Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе. -Четрдесетодневни помен у манастиру Ћелије, 1979. године- Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве. Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику. Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе. „Човек и Богочовек", наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО—ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето—васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света. Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово". Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово". Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско—светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље. Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!" -Канонизација и свечано проглашење светим 2. мај 2010. године у спомен храму светог Саве на Врачару- Прилог са званичног сајта Српске Православне Цркве: Свечано прослављење новоканонизованог светитеља преподобног Јустина Ћелијског Свечано прослављење новоканонизованог угодника Божјег извршено је на саборној Светој Архијерејској Литургији у недељу, 2. маја 2010. године, у Храму Светог Саве на Врачару. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј уз саслужење Архијереја Српске Православне Цркве. Свети архијерејски сабор СПЦ је 29. априла 2010. године прогласио Светитељима Архимандрита Јустина (Поповића), духовника манастира Ћелије код Ваљева и архимандрита Симеона (Поповића), настојатеља манастира Дајбабе код Подгорице. Литургијски спомен преподобног Јустина славиће је 1. јуна по старом календару (14. јуна по новом календару), а спомен преподобног Симеона празнује се 19. марта по старом календару (1. априла по новом календару). -Пренос светитељевих часних моштију, 2014. године- Пренос моштију преподобног Јустина Ћелијског Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије(Јевтић): Пренос Моштију преподобног Јустина Новог Ћелијског Звучни запис беседе Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја на дан преноса моштију преподобног Јустина ћелијског, 2014. лета Господњег Кондак преподобном Јустину Ћелијском: Богочовечно живот свој си оврлинио,као мерило свега имао си Богочовека; достигао си Њиме висину богословља, и сада се Њиме на сву вечност наслађујеш. Подај благодат твојим светим молитвама, нама који са вером кличемо: Радуј се, оче преподобни! ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице