Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'божића'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Ирски нобеловац Џорџ Бернард Шо (књижевник који је сматрао да је српска ћирилица најсавршеније писмо на свијету), записао је у једном од својих дјела да је живот пламен који увијек гори али се опет поново запали сваки пут кад се роди дијете. У Божићне дане 1938. године рођена су два дјечака – Ристо и Зоран. Један у мачванској равници а други у морачким брдима. На два краја у два дана, крај двије ватре, радовало се и веселило новом животу. Куће Радовића и Јевтића Бог је даровао новим пламеном, новим обећањем и новом надом која ће се касније разгорети и угријати многа срца. Чинило се као да им је тог Божића сами Христос спустио завежљај благослова на кућно огњиште. Дјетињство им је протекло веома слично. Безбрижне дјечачке дане, раскрварена кољена и модрице од игре и јурења за стадом, свега неколико година по рођењу замијениће стравична хука авиона, бјежање у збјегове и страх од рата. Братоубилаштво, та тешка бољка душе која воли, и која је са материним млијеком посисала заповијест Господњу „Љуби ближњега свога као самог себе”, оставиће им за цијелог живота обавезу миротвораца и посредника међу завађеном браћом, безмало на свим крајевима свијета. Топли мајчин скут као извор љубави и сигурности, многочлана породица и међусобна брига коју сви чланови пројављују међу собом, биће им обојици најдивнија школа. Оскудијевало се у много чему. Ипак, оскудица није сметала да се у дјечије душе утисне нешто више и вредније од коре хљеба, капутића који је већи или мањи за два броја, ципела или опанака у којима је понекад прстима морало бити јако тијесно. Све је то било ништа у односу на скромност у личним потребама коју је душа таквим искуством стекла. Чинија морачког осмоченог качамака спремљеног у котлићу насред куће, и тањир мачванског кромпира зачињеног луком и паприком, миришу и данас на мајчине дрхтаве руке које су сами Бог зна колико пута прескочиле свој сопствени тањир, служећи се изговором да није гладна и да је малочас нешто појела. Браћа и сестре, пуна кућа тог незамјенљивог друштва што добише од очева и мајки, били су ту да их науче стрпљивости, праведној диоби, широкогрудости, одговорности, бризи за оног слабијег од себе. У домаћинским кућама из којих су поникли, радило се пуно и напорно, и у рату и у миру. У Брдарици готово током цијеле године, а у Морачи понајвише љети. У Брдарици се зими крунио кукуруз. Дјеца би пјевала. У зимским данима влага се знала још више увући у кости. Тада би Зоран својим маленим кољенима упирао што је јаче могао да својој мајци олакша бол који је осјећала у леђима. Као да је наслућивао да то неће чинити још дуго и да ће мајка брзо промијенити свијетом, грабио је тренутке у којима ће јој бити ближе. Мајка је остала вјечно жива и присутна у срцу дјетета, а ријечи њене молитве пред спавање: „Сјети се Господе и моје дјеце”, одредиле су и благословиле касније његов животни пут и избор. У Морачи су зимске вечери биле најмилије. Сва чељад су била на окупу, шћућурена крај ватре. Дјечије око посматрало је малену собу оскудно освијетљену петролејком коју би испуњавао пој гусала и мирис по којег печеног кромпира увијеног у пепео на огњишту. На чашицу разговора са ђедом и оцем свратио би комшија или рођак из села. Мајка би тад износила најљепше што се од понуда нашло у кући, оно што се често чувало од уста, да би се што љепше дочекао гост. Кад изнесе послужење повлачила се међу дјецу, држећи у рукама преслицу са куђељом вуне, из које је полако излазила нит, од које ће касније њене вриједне руке исплести прслуке и чарапе за све укућане. Здраве хришћанске породице, какве су биле њихове а у којима се држало до вјере, молитве, поштовања млађих према старијима, жене према мужу, све је одисало љубављу и миром. У њима су расле слободне личности јаког и стабилног карактера, вриједне, пожртвоване и пуне љубави за другога. Сваки трен проведен у заједници љубави која се у својој сржи окупљала око Христа Васкрслога, био је за њих двојицу једна сличица из дјетињства, из које ће током живота свјесно или несвјесно поцрпјети снагу за све недоумице и недаће, али ће се кроз њих и са њима и радовати. Коју годину касније кад су се срели у богословији, изгледало је као да су одувијек били заједно. И јесу. Дошли су на овај свијет у оном истом завежљају благослова, на Божић 1938. На два краја у два дана, крај двије ватре, због њиховог доласка се радовало и веселило. Запалили су пламен живота који и данас баца варнице у охладњела срца и приводи их Живоме Богу. Владика Атанасије – Памтим: нас осморо, ми шесторо децe, и отац и мајка, сви смо спавали у једној соби. Имали смо у кући још једну кухињицу у средини, и једну собу, у којој су деда и баба спавали. И онда смо често лежали по неколико нас у једном кревету, па често смо ми и са мајком спавали. Пошто сам ја био најмлађи, ја легнем у њен кревет, а она стоји крај кревета и моли сe. Tо траје пoдуго, бар пола сата, ја често и заспим. И запамтио сам једну њену молитву: „Господе, спаси и птицу у гори и рибу у води, и моју децу не заборави!“ *** – Запамтио сам и рат, уз Мајку. У току рата (1941–45), Немци су купили по селима „стотину Срба за једнога Немца”, убијенога, или педесет за једнога рањеног. То су чинили Швабе Есесовци (чувене Битанге – „бите-данке” – у Првом светском рату). Мајка је брата, који је старији од мене четири године, и мене, у току рата неколико пута облачила у сукњице и повезивала марамом, да нас не покупе Немци. То су успомене из рата. И још: лете немачки бомбардери преко нашег неба негде ка истоку, а моја сестра Зорка, две године старија од мене, истрчи напоље и куне их: „И се ишо, и се не вратио!” *** – То је био озбиљан живот, тежак, радан, али поштен и домаћински. Деси се, рецимо, ујутру се успавам, дотрчи неко, брат, сестра, да ме зове – треба овце и стока да се изгони на пашу, па ако стигнеш или не стигнеш да узмеш парче хлеба са пекмезом ако је пост, или са кајмаком ако није пост. Мораш да трчиш, да идеш за стоком, стока мора да буде намирена. Све смо послове ми деца радили. Ја сам додуше врло рано отишао у град, на школе, али сам долазио преко лета. Све смо послове научили благодарећи томе што је таква била домаћинска кућа. Имали смо стожер: Имаш Бога за домаћина! Светог Николу смо славили, Свету Тројицу преслављали, поготову Божић и Ускрс. Митрополит Амфилохије – Сјећам се 1942. године, када је горе према Колашину, Црквинама, Рогођеду према планини Вучју и Бистрици дошло до стравичног сукоба између четника и партизана. Браћа, поклали се! А ми, односно мајка, издигли у Бистрицу. Нестало већ сијена у Морачи у Барама, а то обично бива у марту или априлу. И таман издигли, то мало прња ишћерала Милева горе и наједанпут тај кошмар, тај ужас, тај пакао, митраљези, бомбе и данас кад се сјетим ја се престравим, носим то негдје у себи као најстравичнији догађај у моме животу. *** – Сјећам се на примјер једног случаја, морам да га испричам. Били смо на планини Вучју, биле су ту и неке дјевојчице, једна дјевојчица ћерка неког Даниловића. И ту смо се ми дјеца нешто покошкали, ја узмем камичак, камен богами није камичак, и гађам ту дјевојчицу. Вратим се у колибу, и знајући шта ме чека, сакријем се испод кревета. Мајка је, сазнавши шта се догодило, ухватила један прут, љемез није прут, па кад ме је окрпила… Извукла ме је испод кревета и такве сам батине добио да их нећу заборавити док сам жив. То је толико било праведно са њене стране, дакле брига о оном другом дјетету, друге мајке, иста ако ли не и виша него за своје дијете. *** – Кад је неко имао неку привилегију? Кад је неко од дјеце било слабашније или када је неко био болешљив, онда је мајка знала да каже: „Ајде, дајте њему!“. Онда смо се, поготову у то ратно вријеме, хранили из једног котла. Она спреми качамак, па га лијепо осмочи, ми узмемо дрвене кашике, такве су тада биле, и онда свако са свога дијела захвата. Сад онај који је мало стидљивији, слабашнији, он ту остане некако по страни. Она то примијети, па га мало гурне, а осталима каже: „Чекај, пусти, то је за њега, то је његово!“. https://mitropolija.com/2024/01/07/djeca-bozica-2/
  2. Божићна служба је прошла. Али Црква не жури да се опрости од празника. Верницима је дато божићно време. О чему Црква мисли у овом периоду? Божићно време је наставак прославе Божића. Црква пева оно што се пева за празник, чита прочитано за празник, а похвалу умножава новим стиховима и химнама. Она жели да консолидује ово знање. Да продуби и укорени у нама велику тајну Оваплоћења. Она говори о обнови: „Природа се обнавља, а Бог Човек јесте“. На дан Сабора Пресвете Богородице на стихирама чујемо: „Бестелесно се оваплоћује... Невидљиво се види, и неопипљиво се дотиче, и почиње Беспочетно. Син Божији, Син Човечији се догађа...”. Да би срце ценило важност догађаја – мора да га разуме. Бог је изнад свега постао оно што није био, постао је човек и није престао да буде Бог, а све то ради нас. На празник мученика Стефана у кондаку се напомиње: „Јуче си рођен да царујеш по телу“ – јуче се родио Цар сваке плоти. На Јутрењу после катизми на овај дан, чујемо продубљивање посете мудраца: „...мудраци долазе да се поклоне Животу“. Судећи по учесталости понављања, први ирмос канона, преузет из Божићне беседе Светог Григорија Богослова, треба да пређе из ума у срце и остане тамо заувек: „Христос се роди – славите, Христос силази са неба – дочекајте Га! Христос на земљи – уздигни се!” Први канон подсећа на драму на почетку приче. Човек се распао кршењем заповести, покварио лик Божији у себи. Али Бог није оставио Своју творевину, Он је Сам обнавља: Бог приклања небеса ради спасења човека; Бог се скрива у Детету ради спасења; Бог је у пеленама и мудраци Му приносе дарове као Богу и као човеку. Песник се позива на Стари завет, на причу о Грму који гори: сада су се слике обистиниле и Богородица је истински Горући грм, кроз Њу је освећена Евина утроба и ослобођена клетве. Трећа ода канона је такође христоцентрична. Христос остаје Бог и истовремено преузима земаљско тело Адамово после пада, које је постало распадљиво. Анђели певају хвалу оваплоћењу без семена. Нематеријални Бог, који је владао на небеским висинама, смиловао се и постао човек да би привукао палог првобитног Адама. Четврта ода канона проширује хоризонт Рождества Христовог. Не само Јевреји, већ сви народи позвани су да Му се поклоне. Служба даје егзегетску анализу пророчанства патријарха Јакова: Христос је избавитељ незнабожаца од њихових страсти. Највиши Бог се изједначио са људима, слободно примивши човечанство од Дјеве да очисти цело човечанство од отрова змије. Пагани се захваљују Христу као добротвору, а Јевреји? Пето певање наглашава великодушност Бога Оца, који шаље Сина да нам донесе „Божански мир“. Током пописа, Бог се уписао као роб римског цара, да би ми, робови греха и ђавола, могли бити ослобођени обожењем у Његовом богочовечанству. Шести спев враћа се Богородици и земаљском првом уточишту Божанственог Младенца. Заувек дјева Марија је „знак“ који је предвидео Исаија, и убедљив доказ да је Бог тај који је рођен. Рађа се безболно и без Евиног пропадања, као Нови Адам из Нове Еве. Стихови указују на пуну сувереност Христа: Он управља небеским силама и лежи у јаслама; Свемогући постаје младо Дете од Адамове крви; нас, који смо пали на земљу и у пакао, Господ ће нас подићи на небо. Црква празничном икосу даје дубоко значење. Можемо извући неколико мисли: Витлејем отвара рај; Бог из раја је у јазбини; као што расцветана гранчица говори о воћу, тако Божић показује скоро избављење; Бог је рођен да утоли жеђ за спасењем – похитајмо к Њему. После празника посебна пажња поклања се мудрацима и пастирима, непрестано се враћајући њиховој служби. Седма ода празничног канона поставља нас као поштоваоце Христа Богомладенца, пастира и мудраца. Али, теолошки апогеј песме је тумачење библијске приче о спасењу тројице младића у вавилонској пећи. Сви душмани око пећи спаљени су огњем - па ће Христос спалити и укинути грех, смрт и ђавола. Иако се огањ у пећи уздизао високо, младићи су остали неповређени, па ће Христос неизнуђеним Оваплоћењем збацити силу греха. Осма песма нас такође враћа Светом писму. Овде је дато алегоријско тумачење вавилонског ропства. Прво, понуђено је дословно значење. Некада је Божији изабрани народ одведен у вавилонско ропство, а сада су сами вавилонски краљеви „ухваћени и заробљени“ од стране Христа, доносећи Му дарове. Оно што следи је алегорија. Господ уништава вавилонско ропство, ропство греха, и нема више жалосних песама, и човечанство више није на туђој земљи, него опет на Господњој. Христос долази да врати своје створење стварном животу. Појавила се беба, муж и Бог - ово је промисао Божији за нас. Девета ода наставља доксологију: „Видимо несхватљиву мистерију: јазбина постаде небо, Богородица је престо Херувима, јасле држе Несадрживог Бога. Нематеријално постаје Дете – цела творевина се радује. Сада се тешимо поновним оживљавањем – достојанствено благосиљајући утробу Богородице! Међутим, ту је видљива и духовна проза живота. Не прихвата сваки човек радост Рођења Христовог. Ирод је лукави теомахиста, не очекује никаквог цара, нема откупитеља. Канон приказује две врсте царева – богољубиве мудраце и богоборце, попут Ирода. У време Божића Црква не престаје да слави Христа. Завршио бих ову кратку беседу о служби у време Божића Богородичиним речима, које јој Света Црква поверава. Она, дивећи се величини милости Божије, поставља питања: „Како ћу Те у пелене умотати као Дете? / Како ћу Те нахранити? / Како ћу се чудити сиромаштву твоме више него уму твом? / Како ћу Те звати, Сине мој, / велика је милост бити слушкиња Твоја" Христос је дошао да, нас, земаљскe, учини небеским. И ми, синови и кћери, заједно са Маријом Дјевом, од Тебе, Боже, изабраном, клањамо се пеленама Твојим и молимо: помози нам да живимо по светим заповестима Твојим! https://pravlife.org/sr/content/o-chemu-treba-da-razmishljamo-u-vremenu-od-bozhitsha-do-bogojavljenja
  3. Читав Стари Завет, по свом циљу и садржају, представља „Предблаговести“ о доласку Месије, Спаситеља света. Нарочито су пророци, који су били „Духом Божјим ученици Христови“ (Игнатије Богоносац), наговаштавали овај догађај. У Новом Завету, пишући своје Јеванђеље, апостол Матеј се позива на чувено Исаијино пророштво: „Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14). На то јеванђелиста додаје и смисао овог имена: „ …што ће рећи; С нама је Бог” (Мт. 1,23). Да бисмо се приближили овој тајни морамо се вратити првом Божићу. У питању је догађај, који се десио пре више од две хиљаде година на маргинама света и историје, једне тихе звездане ноћи, у стајској пећини у пољу, где се збило витлејемско изненађење које је Бог приредио човеку. Један од отаца Цркве из 1. века, Свети Игнатије Богоносац, епископ древног града Антиохије, савременик и ученик светих апостола, очевидац и директни слушалац апостолског искуства, у својој посланици Ефесцима вели нешто веома карактеристично. Он каже како су од кнеза овога света (од нечастивог) биле сакривене „три јавне тајне које су у тишини Божјој учињене“: девственост девојке Марије, њено рађање Христа и смрт Господња (као увод у васкрсење и уништење смрти). Ове три тајне су, заправо, етапе једне тајне Христове, плана Божјег о спасењу света, који је, како кажу свети оци, Бог Отац открио само Сину и Духу, а сакрио и од анђела. Изворна сведочанства овог чудесног догађаја добијамо у Јеванђељима по Матеју и Луки. Оба историјски описују догађај, док апостол Јован у свом Јеванђељу из другог угла саопштава богословску истину, да се Логос – Син Божји очовечио: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јн. 1,14). План спасења света почиње од догађаја Благовести, када је архангел Гаврил био послат једној девојци Марији, из рода Давидова, да јој објави благу, радосну вест да ће на чудесан начин затруднети и родити, ни мање ни више, него Сина Божјег – Спаситеља целога света. И тог тренутка, када је Марија чула благе вести, Дух Свети, који све освећује, сишао је на њу, осветио њено тело и очистио од првородног Адамовог греха, који је сваки човек као Адамов потомак наслеђивао кроз своју палу људску природу. Како, дакле, тумаче оци Цркве, сам Логос – Син Божји начинио је од њеног тела себи тело, уселио се у њену утробу на натприродан начин и очовечио се. Зато свакога дана у богослужењима, нарочито на Литургији, исповедамо у Цркви, кроз Символ вере, да се Син Божји оваплотио „од Духа Светога и Марије Дјеве“. Велики оци Цркве, међу којима су Иринеј Лионски (2. век) и Јован Дамаскин (8. век), који је написао већину химни и песама Божићне службе, праве величанствену и дубоку паралелу стварања света и рођења Христовог, које називају другим или новим стварањем (света). И шта они веле? Као што је Дух Божји, у почетку стварања, лебдео над водом осењујући сву твар, тако је осенио и пресвету Дјеву на Благовести пре оваплоћења, о чему је Гаврил благовестио Марији: „Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји“ (Лк. 1, 35). Исто тако, као што је први човек Адам од девичанске, чисте земље, која није још обрађивана, начињен рукама Божјим (Логосом), тако је и Логос – Син Божији, од девичанског, освећеног тела Увек-Дјеве Марије узео и Сам начинио тело у њеној утроби. И будући одувек Бог постао је, у наше време (у историји), и човек. Међутим, пошто је стари Адам пао у грех и због непослушности према Творцу био протеран из раја, када је дошла пуноћа времена (Гал. 4, 4) по одлуци Божјој, Отац шаље свога Сина Јединородног да управо Он буде Нови Адам, који ће извршити дело Божје и показати, за разлику од старог, палог Адама, послушност Оцу. И како је, онда, коначно и јавно обзнањена свету та скривена тајна Христова, обављена „у тишини Божјој“? Свети Игнатије Антиохијски, слично божићном тропару, описује и тумачи тај догађај: „Једна звезда на небу засија више од свију звезда и светлост њена беше неизрецива, и њена новина изазва изненађење, а све остале звезде, заједно са сунцем и месецом, постадоше хор овој Звезди, док она зрачаше светлошћу својом изнад свих. И би узбуна: откуда ова новина, њима неслична! Отуда се раздрешиваше свака магија, и раскидаше се свака свеза зла, незнање, идолопоклонства престајаше, (…) јер се Бог као човек појавио, за новину живота вечнога (…) Зато се одасвуд све потресало, јер се припремало уништење смрти!“. Пазимо! Само што се Син Божји родио, већ се све потреса унапред, самим Његовим доласком, због будућег васкрсења и победе над смрћу. Чудесном звездом, којом је „небо свима разгласило попут уста“ неизрециво рођење Бога, дозвао је Бог три мудраца са Истока, који доносе изабране дарове Спаситељу света: „чисто злато – као Цару векова, тамјан – као Богу свега, смирну – као тродневном мртвацу – Њему бесмртноме“. Како тумачи Свети владика Николај, кроз мудраце и њихове дарове све најдревније и највеће незнабожачке цивилизације Истока (па и ондашњег човечанства уопште), које су седеле и чекале у мраку идолском, принеле су Спаситељу – Сунцу Правде оно најфиније, најузвишеније, најплеменитије из ризница философије, духовности, блага, уметности, живота. Зашто је дошао Бог и одабрао оно што је далеко ниже и неславније од Њега, да се поистовети са човеком, створењем ограниченим, несавршеним, палим и смртним? Зато што је једино Онај, који је одувек у наручју Очевом могао суштински вратити палог човека назад Оцу, и то не било како, већ личном жртвом, из божанске љубави, правећи снисхођење какво је било несхватљиво људским мудрацима па и самим анђелима. Падом првог човека Адама, човек и људска природа постали су грешни, страдални, пропадљиви и смртни; запрљана је и замагљена икона Божја, образ Божји и подобије по којима је створен човек. Он, стога, није у стању сам, својим моћима, да се извуче из овога пада и проклетства, које је сам себи непослушношћу наметнуо. Син Божји се, дакле, рађа у сточним јаслама, у условима који не само да нису достојни Бога, већ су недостојни и људи. Беспочетни, бесконачни, нестворени, бесмртни, савршени, несместививи и неограничени Бог, себе унижава и рађа се као човек, поистовећујући се са нама, примајући оно што је неупоредиво мање и безвредније од Њега, да би нама даривао оно што је неупоредиво узвишеније и савршеније у сваком смислу од човека. Доласком Сина Божјег достојанство човека није само враћено у стање „првобитне лепоте“, већ је уздигнуто у нешто неупоредиво узвишеније. У Сину Божијем, који је постао подобан нама, човек је добио дар усиновљења и обожења. Једну од најчувенијих отачких дефиниција ове реалности саопштава нам Свети Атанасије Александријски (4. век): „Бог је постао човек, да би човек постао Бог“. Бог се оваплотио да би се човек обожио. Због тога, како славослове оци Цркве кроз божићну богослужбену химнографију, у чему им претходи апостол Павле, тајна Божића – рођења Спаситеља Христа као човека, доноси свету дар „изобиља благодати“ (Рим. 5,17): славље и радост, песму и клицање, какве свет није видео и који немају свој завршетак; незалазну светлост Сунца Правде, која открива истину свега и руши сваку заблуду и идоле; коначно измирење и неразрушиви Мир (Христа) између Бога и људи, човека са собом и са другим човеком; правду божанску, којом човек коначно може да се уздигне изнад неправде греха и да се афирмише на начин какав му ниједна дотадашња духовност, философија, идеологија, идеја, нису могли реално открити и приуштити; човек добија дарове вечног живота од јединог Добротвора – Спаситеља, дариваног од мудраца; добија непоколебиву наду јер је „са нама Бог“ вечно и бесповратно; и најзад, добија испуњење циља над циљевима – обожење, обновљење у новог човека и вечно спасење. Чежњу за свим овим аспектима тајне Божића препознаћемо, нарочито, у овим данима као тиху слутњу, ишчекивање неког чуда, неочекиваног изненађења, као наду и вапај за утехом, љубављу и топлином, а све то кроз: атмосферу славља; естетику и украшеност свега у бљештавом декору и сјају; дубоку потребу за измирењем, повезаношћу, љубављу, топлином; надање у праведнији, мирнији, достојанственији живот, у срећнију нову годину и будућност; културу даривања и изненађења; спољашња обновљења и промене старих модела и образаца, лоших навика, „окретање новог листа“ у новој години, и тако даље. Сви побројани аспекти, у светлости божанског витлејемског изненађења, могу изражавати неосвешћене вапаје творевине која уздише и „очекује да се јаве синови Божји“, синови светлости, јер заслужује нешто неупоредиво узвишеније. Заслужује „децембар, када ће се утихнути лампиони, а засветлети људи“ (Ч. Буковски). Тајна Божића, оног у 1. веку, иста је као и овог у 21. веку (дезорјентисаном пандемијом, страхом и зебњом, несигурностима, отуђеностима, новим поделама и сукобима, економским осцилацијама, неутаживим духом конзумеризма и слично). Порука такође. То је тријумфална, слављеничка истина и једина константа под Сунцем – да је „Са нама Бог“, Онај, који је имао поверења у људе. Ту истину веома људски искрено у роману Селме Лагерлоф, Божићни гост, доживљава један лик, који каже: „Када је Господ одлучио да међу нама грешницима остави мало дете, и то не било које, већ свог сина, онда како да и ја не помогнем бар једноме човеку (…) ?“. Као да тиме каже – како да и ја онда немам поверења у људе и не оправдам Божје поверење? И не постоји више питање и дилема да ли је са нама Бог. Бог рачуна на човека, има поверења у њега, и Он је трајно са нама. Једина суштинска дилема човека остаје још од оних дана после првог Божића: Да ли ми имамо поверења у Њега и да ли смо, и колико, и ми са Њим? Његош Стикић асистент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду https://mitropolija.com/2023/01/05/njegos-stikic-tajna-bozica-u-21-veku/
  4. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, братство храма Светог Апостола и Јеванђелиста Марка организује предавање на тему "Бог се јавио у телу. Колико нас се то и данас тиче? - Тајна Божића у 21. веку", које ће одржати Његош Стикић, асистент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавање ће се одржати у крипти цркве Светог Марка на Ташмајдану у четвртак, 29. децембра у 18 часова.
  5. На редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора промислом Божијим и одлуком Светог Архијерејског Сабора изабрано је пет викарних епископа, редакција Телевизија Храм ће у наредном периоду кроз серије разговора сваког другог уторка представити изабране викарне епископе. Гост првог издања наведене емисије био је Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског. Служба викарних епископа и значај архијерејске службе, као и титуле викарних епископа, најчешће по називима древних епархија из времена Светог Саве, биле су теме о којима је Епископ топлички Јеротеј говорио у уводном делу разговора. Пажња је посвећена и значају црквеног појања, а један од најпозванијих да говори о црквеном благољепију и значају службе појца, управо је Епископ Јеротеј који се дуги низ година бави изучавањем црквеног појања као саставног дела богослужења Цркве. Ми децу обликујемо и образујемо у складу са хишћанском вером и хришћанским вредностима, у томе је сагледан значај верског образовања, рекао је Епископ Јеротеј говорећи о значају верске наставе у нашим школама. Чинећи осврт на двадесетогодишњицу од поновног васпостављања верске наставе у образовни систем Републике Србије, Епископ Јеротеј је своју пажњу посветио и проблемима са којима је суочена веронаука, а велики део проблема је правне природе, било да је реч о радном статусу катихетâ и вероучитељâ, или сâм статус веронауке као предмета. Потребно је да се радујемо празнику Христовог рођења, јер прослављамо Оног који се родио нас ради и ради нашега спасења. Овај радосни карактер провејава кроз богослужење, већ од празника Ваведења Пресвете Богородице појемо "Христос се рађа славите Га", и како се приближава празник Божића све се више увећава химнологија радости. У складу са овом радошћу потребно је да постимо, како бисмо на правилан начин доживели радост празник Христовог рођења, поучио је Епископ топлички г. Јеротеј у архипастирској поруци упућеној гледаоцима Телевизије Храм. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. На дан светих двадесет хиљада мученика Никодимијских у Доњем манастиру Острог свету архијерејску литургију служио је епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило. Владици Кирилу су саслуживали протосинђел Сергије, јеромонах Владимир, јереј Бојан Радусиновић, јереј Ранко, јерођакон Зосима, јерођакон Роман. Извор: Манастир Острог
  7. Рождество Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности, а по богомудрим речима Светог Јована Златоуста, празник Рождества Христовог јесте мајка свих празникâ. Богослужење празника Рождества Христовог богато је дивном химнографијом кроз коју прослављамо Име Божје и Његову неизмерну љубав коју је изобилно показао према роду човечјем пославши у овај свет Сина свог Јединородног. О свему наведеном разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем у специјалној емисији серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Мирјана Бановић. Извор: Радио Беседа
  8. У току једне богослужбене године, Царски (велики) часови служе се само три пута: у навечерје Рождества, у навечерје Богојављења, као и на Свети и Велики Петак. За разлику од свакодневних часова, у богослужбеном поретку наше Свете Цркве постоји и особито богослужење које називамо Царски часови, које је много свечаније и садржајније од свакодневних часова. О особеностима и карактеристикама Царских часова говорио је катихета и вероучитељ Бранислав Илић. Извор: Радио Беседа
  9. У недељу Праотаца, 27. децембра 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је у Вазнесењском храму милешевске обитељи. Звучни запис беседе Саслужитељи на литургијском сабрању били су архимандрит Леонтије и ђакон Иван Савић. Говорећи о Божићу коме се приближавамо Епископ Атанасије је указао и на сам циљ нашег живота овде на земљи: – Божић је дан највеће блискости Бога и људи. Божић означава и циљ нашег живота, управо тиме што он представља блискост са Богом, а то је циљ нашег живота, циљ за који се боримо. И сам Бог нам у томе помаже да ту блискост остваримо јер човек се по својој слабости настоји од Бога удаљити, показује одметништво од Бога а тиме и одметништво од живота. Од удаљености од Бога долази свака несрећа, свако зло. Због те слабости човекове и због тога што је живот зависан од блискости са Богом, сам Бог иде у сусрет човеку да оствари ту блискост, ту близину. Преосвећени је затим укратко протумачио прочитани одељак из Јеванђеља, причу о добром домаћину који је уготовио вечеру и позвао госте да му дођу: – Послушајмо шта чине мудри људи. Мудри људи се осврћу на те позиве божанске, позив домаћина, и иду да буду у блискости са Њиме, почаствовани позивом и том могућношћу да буду у дому домаћина. На разне начине се може остварити та блискост. Може и у учествовању за трпезом, међутим може и у примању божанских добара на други начин, божанског исцељења. Јер Господ наш је и лекар, и душа и тела. – Блискост према Богу се остварује увек у љубави, у човечности. Ми смо данас помињали и Свете који су блискост са Богом остварили кроз страдање за Њега – Свете мученике. Како ми да изразимо најадекватније ту блискост са Богом? Кроз поправљање свог живота, тако што бисмо ступили на пут праведности и трудили се да испунимо сваку заповест Божију. И кроз тај начин да приђемо Богу и постанемо блиски, кратко речено – кроз покајање! Још прецизније, кроз оне речи које изговарамо и на Светој Литургији – Боже милостив буди мени грешноме! То су речи љубави, то су речи памети, то су речи савести. То је смисао Божића, да се оствари та блискост са Богом. И онда ћемо бити јачи од сваке болести, и што је најбитније, јачи од својих заблуда и својих промашаја, јачи од сваког вируса који долази, било споља било изнутра, нагласио је и упутио све Преосвећени Епископ Атанасије. На крају свог обраћања Епископ Атанасије је упознао присутне да ће у Храму Светог Саве у Београду, али и у свим храмовима Епархије милешевске, у уторак 29. децембра 2020. године, бити служен Четрдесетодневни помен блаженоупокојеном Патријарху српском Иринеју. Извор: Епархија милешевска
  10. Приказ књиге: протођакон Дамјан С. Божић, Параболе наше стварности, Београд 2020. Православље, новине Српске Патријаршије, у својој дугој историји је имало значајну улогу у животу и мисији Српске Православне Цркве. У данашњем времену апсолутне доминације електронских медија, оно још увек налази пут до читалаца и тако наставља своју започету мисију. Православље није гласило Цркве које има за циљ да ширу јавност упознаје само са минулим црквеним догађајима, него да кроз пријемчив начин свакоме приближи основне истине наше вере и на делу показано трудољубље за Цркву као Тело Христово и неуморну ревност црквених посленика за Дом Очев. Верујем да ће неким будућим хроничарима, историчарима и истраживачима данашњег времена и догађаја новине Српске Патријаршије бити добар путоказ и показатељ живота Цркве и свих искушења са којима се суочавала. У црквеној литератури и ризници њене писане речи налазимо мноштво сабраних беседа свештенослужитеља Цркве Христове и свака од њих је јединствена и посебна по свом садржају и надахнућу, без обзира што су теме, по природи ствари, сличне или готово исте. Они мање упућени би могли да кажу ─ а неки и говоре ─ да се Црква и њени пастири непрестано понављају и да не доносе ништа ново, али они који мало боље познају дух Цркве добро знају и осећају да ничег новог под сунцем нема, осим Богочовека Христа, те да се она вековима ,,понавља” јер је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13, 8). Стога је и њена порука непромењена и вечна: Христос воскресе! Овом књигом, насталом из уредничког пера протођакона Дамјана Божића, црквена ризница је богатија за још један усклик Васкрсењу и још један позив да се сви саберемо у Цркви Христовој, где је једино могуће наћи одговоре на сва питања која муче савременог човека. Аутор у форми језгровитих поука које подсећају на драгоцене разговоре са пријатељима, подстиче читаоце да кроз призму црквеног поимања поретка ствари и збивања у свету и литургијског живота, промишљају о искушењима времена у којем живе и актуелним проблемима. Његово писање уноси потребну свежину у сагледавање изазова данашњице, али се истовремено чврсто ослања на искуство светих отаца и учитеља Цркве. У једном маху, он упућује читаоце на вечне јеванђелске истине и упознаје их са надахнутим мислима домаћих и светских писаца. Протођакон Дамјан Божић је међу корицама ове књиге вредно сакупио своја уводна слова и брижне речи које је као уредник Православља с љубављу писао, покушавајући да сваком броју подари ново лице и читаоцима преда на дар занимљив садржај, али и да, на себи својствен начин, заинтересује свакога за вечне истине о којима пише. Зато Параболе наше стварности јесте својеврсна збирка текстова који, само на први поглед, немају додирних тачака. У свом препознатљивом стилу, отац Дамјан своје мотиве тражи у идејама и порукама врхунских мислилаца, али се у истој мери бави и суштином црквених празника, значајним јубилејима и светим Тајнама Цркве. Он гласно размишља о проблемима (пост)модерног друштва, односу човека према Богу и ближњима и смислу живота, из перцепције савременог човека оптерећеног нормама потрошачког друштва, а одговоре налази у Цркви и њеном духовном искуству. Ове разнолике уводнике Православља, на једном месту, обједињује и сједињује личност њиховог аутора и његова жеља да што боље послужи Цркви и њеној пастирској служби. Познајући оца Дамјана још из школске клупе славне Kарловачке богословије, нисам ни на тренутак посумњао да ће његов труд бити Цркви и народу на корист и да ће се у потпуности остварити као мисионар и благовесник Извора воде која тече у живот вечни (Јн.4,14). Можда је ова књига прерано угледала светлост дана, јер ће отац Дамјан, ако Бог дâ, наставити са својим писањем и мисионарењем, али нека она буде зрно посејано на добру земљу (Мт. 13, 8) и залог будућих издања његових надахнутих текстова. Свима којима прија реч о Небу исказана на јединствен, занимљив и свима разумљив начин, срдачно препоручујем ову књигу уредничких уводника у Православљу који ће, верујем, умножити број читалаца овог црквеног гласила, без обзира на дигитално време у којем живимо и доминацију електронских медија. Протопрезвитер Владан Симић Животопис протођакона др Дамјана С. Божића Протођакон др Дамјан Божић рођен је 1978. године у Пећи на Косову и Метохији. Основну школу завршио je у Београду уз упоредно похађање ниже музичке школе (1993.). Призренску петоразредну богословију матурирао је 1998. године. Дипломирао је, магистрирао и докторирао 2011. године у Сједињеним Америчким Државама. Рукоположен је у чин ђакона у Саборном храму у Чикагу од стране митрополита Христофора 2003. године. Од 2003. до 2012. године служио је у Саборном храму у Чикагу и обављао више дужности при канцеларији Митрополије, Саборне цркве као и на Богословском факултету у Либертивилу. У октобру 2011. одликован је чином протођакона. Због потребе службе, а по благослову Патријарха српског г. Иринеја, 2012. године постављен је за ђакона Саборне цркве у Београду. За штампу је приредио: Катихизис владике Николаја (на енглеском), О посту и причешћивању (на енглеском и српском), Шематизам Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци (на енглеском и српском), Монографију фрескописа Саборног храма у Чикагу (на енглеском и српском), Чин благосиљања путника (црквенословенски превод), Шематизам Епархије средњоевропске (на немачком и српском), Ходих ширинама – водих висинама - Патријарх Иринеј у Канади (на енглеском и српском), Неизмењена српска душа - Изабране проповеди митрополита Христофора (на српском). Тренутно завршава збирку проповеди митрополита Христофора на енглеском језику. У припреми је двојезична монографија поводом 40 година од хиротоније митрополита Христофора (1978.-2018.). Члан је Управног одбора Привредне фондације Архиепископије београдско-карловачке. Служи у Саборном храму у Београду. У слободно време преводи и пише кратке приче и песме. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. На празник Светог Јована Крститеља, Пророка и Претече Господњег, у жичкој Спасовој цркви, Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин. Саслуживали су архимандрити Дамјан (Цветковић), Јаков (Лазовић), Сава (Илић), протонамесници Драган Глигић и Милош Станисављевић, као и протођакон Александар Грујовић. Његово Преосвештенство Епископ жички Јустин обратио се сабраном народу који је испунио овај Свети храм. У својој беседи, подсетио је на страдања хришћана кроз историју, а потом је говорио о садашњим приликама у Црној Гори насталим због доношења тзв. Закона о слободи вероисповести. Своју беседу започео је честитајући крсну славу свима који славе, поручујући им: „Да заблагодаримо Господу што нам је од Божића до дана данашњег дао изобилну радост. Ово су дани када смо прослављали велике догађаје, значајне за спасење нас људи. Као што знамо, ми хришћани, где је много радости, где је много лепог, ту је и оно што је тешко. Без тога не бисмо могли да напредујемо.“ Владика је затим нагласио да је Црква Божија прва која осети муке и невоље које се догађају у свету, зато што је Црква Тело Христово, а Христос је увек присутан и на земљи. Сада, када се читава Света Тројица нама јавила на Јордану, и ми осећамо Њено присуство које нас чува и закриљује. Њој треба да благодаримо што до сада нисмо подносили невоље које превазилазе наше моћи. У наставку своје беседе, Архипастир Епархије жичке нагласио је да смо ми као хришћани заједно живели са другим конфесијама одувек, јер ми нисмо они којима неко смета. Нама само смета грех у нама и против тога се боримо. Ми нисмо против других људи. Напротив, ми се молимо за њих, да их Бог просветли, зато што Господ неће да било ко пропадне, и неће ничију смрт, него да се сви људи спасу. Међутим, сада је дошло до сукоба оних који верују и оних који не верују, који хоће да покваре истину, да поремете односе које је Господ Бог установио. Поновивши речи светитеља Божијих који кажу: „Не тражи мучеништво, не истичи се у овоме свету“, Епископ Јустин је са посебним усрђем поручио да смо дужни да се успротивимо када неко хоће да наруши истину и гони Цркву. „Због свега горе реченог, наставио је Епископ жички, дошло је време да се поделимо, не по нашем хтењу, већ зато што се они деле од једне, саборне и апостолске Цркве, и гоне је. Да је само ненавиде, било је и биће. Међутим, они отворено гоне Цркву, тобоже под видом неких праведних закона. Нема праведног закона, ако није закон Божији на првом месту. Тек тада могу људски закони да се уреде, да се уреде односи међу људима.“ На крају своје беседе, Његово Преосвештенство Г. Г. Јустин похвалио је сва молитвена сабрања за нашу страдалну Цркву у Црној Гори, захваливши се свима који су на празник Богојављења узели учешћа у Литији која је одржана у Краљеву упркос зими и мразу, тако сведочећи истину. Извор: Епархија жичка
  12. Са званичне интернет странице Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, доносимо разговор са Његовим Преосвештенством Епископом зворничко-тузланским г. Фотијем.
  13. Празник Рођења Господа Исуса Христа – Божић и ове године свечано је прослављен у Саборној цркви Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Евхаристијско сабрање предводио је Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење братсва Саборног храма. На литургијске прозбе одговарао је хор Саборне цркве, предвођен професорком Наташом Јовановић. Литургији су присуствовали и градски одборници на челу са градоначелником г. Бошком Ничићем. Божићну посланицу Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве, прочитао је протонамесник Зоран Голубовић, старешина Саборног храма. Након свете Литургије уследило је благосиљање и ломљење чеснице коју је и ове године припремила компанија „Текијанка“ са својим директором Живојином Болботиновићем. Комад чеснице са златником извукао је шестогодишњак Максим Голубовић. Извор: Епархија тимочка
  14. Председник Републике Србије г. Александар Вучић честитао је Божић Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју, свештенству Српске Православне Цркве и верницима: Ваша Светости, нека овај Божић донесе Вама лично, монаштву, свештенству и свим верницима Српске Православне Цркве свако добро и благослов. Нека нам овај свети празник донесе мудрост и истрајност како бисмо учврстили непролазне моралне и духовне вредности које уједињују људе и које отварају наша срца за свако добро дело. Желимо да нам радосни празник Рођења Богомладенца да снагу да победимо сва искушења у миру и достојанству. Посебно ове године желим да честитам Бадњи дан и наступајући Божић епископима Српске Цркве у Црној Гори и верујућем српском народу у Црној Гори, који најрадосније празнике дочекује са стрепњом и забринутошћу због тешких прилика у којима се налази. Молимо се Господу да нам подари веру да заједнички можемо да створимо бољи и срећнији живот за све нас и нашу децу, да нам дарује братске љубави како бисмо што више учврстили темеље наше државе у којој ће сви људи добре воље моћи да живе у миру и благостању и да нам ојача наду да ћемо сваки Божић све радосније дочекивати, уз свевремени поздрав - Мир Божји, Христос се роди! Ваистину се роди". Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. Четвртком и недјељом увече, у термину у ком су се и до сада одвијали, послије вечерње службе и молебана, у мјесним храмовима У свијетлу радосног божићног празника и бројних народних окупљања пред црногорским светињама, позивамо вјерни народ са свештенством Цркве Божије, да истраје у својим мирним и молитвеним протестима, у борби за слободу и права православних вјерника у Црној Гори, наводи се у саопштењу Епископског савјета СПЦ у Црној Гори. Молимо се Богомладенцу Христу, да овдашње власти, колико сјутра, нађу начина да ван снаге ставе антиуставни Закон који су недавно, у глуво и мркло доба ноћи, усвојили у црногорској скупштини, или да изгласају нови, који ће поправити и унаприједити овај поменути, истакли су они и додали: Али ако све буде као до сад – као протекле године, и као претходне четири године – када представници Владе нијесу хтјели да чују ни за какав договор са нама, апелујемо на сваку хришћанску душу, да истраје у протестима за своја грађанска и вјерска права, која су им загарантована Уставом ове земље и њеним, раније донијетим, законима, као и међународним, универзалним људским прописима. У случају да црногорске власти наставе са досадашњом једностраношћу, ми се морамо наоружати стрпљењем и упорношћу, пуним љубави и вјере. Лако може бити, да ће нам за чекање ове земаљске правде, требати више времена него што можемо и замислити. А опет, молимо се Господу, да просвијетли разум судијама Уставног суда, да измјере по Божијој и људској правди, нашу скору иницијативу и да обзнане оно што већ сви виде – како овај и овакав законски текст није у складу са Уставом ове земље, да не помињемо међународно право и правду. То би отворило врата здравом и цивилизованом договору, на добро свих грађана ове земље. Зато, молимо се Богу да разлози за наше протесте нестану – колико сјутра, а да нас, опет, исти Господ укријепи да истрајемо, ако треба, у недоглед, нагласиле су Владике. Од када се, ако Бог да, наврши тродневно прослављање Рождества Христовог, па у наредним данима, Црква ће организовати протестна окупљања, мирна, молитвена и ненасилна – два пута седмично. Четвртком и недјељом увече, у термину у ком су се и до сада одвијали, послије вечерње службе и молебана, у мјесним храмовима. Садржај протестних порука, и путању молитвених литија – одредиће народ и мјесно свештенство уз благослов епархијских архијереја. Оно што је сада јасно – док год трају поменута сабрања, њихове поруке морају остати растерећене било какве политизације, странчарења, па и било ког облика национализма, или какве год земаљске идеологије, која нема везе са јеванђелском благом вијести. А све у складу са препорукама Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, од 4. јануара 2020. године, поручиле су Владике. Мир Божији, Христос се роди! Епископски савјет: После Божића, четвртком и недељом мирна... WWW.IN4S.NET У свијетлу радосног божићног празника и бројних народних окупљања пред црногорским светињама, позивамо вјерни народ са свештенством Цркве Божије, да истраје у својим...
  16. Текст - Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански Г. Фотије Музика и вокал - протођакон Богдан Стјепановић Аранжман, студио, микс, мастеринг и музика - Срђан Бојић, Бијељина Пратећи вокали - Ирина и Христина Петровић, Срђан и Горан Бојић Хор - Дјечији хор цркве Светог Ђорђа (Бијељина) Диригент - мр Биљана Јефимић Жичани инструменти - Аднан Хаџикадунић Дувачки инструменти - Ђорђе Вујичић Спот припремили: Мира Лолић Мочевић и Ведран Марић (РТРС) Извор: Епархија зворничко-тузланска
  17. Саопштење Епископског савјета Епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори. Обавијештавамо све свештенство, монаштво и вјерни народ Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке, Епархије милешевске и Епархије захумско-херцеговачке да ће се, поводом изгласавања дискриминаторног Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница који је по свему уперен против Епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, чиме је погребено право и правда у Скупштини Црне Горе, на свим храмовима, на свака два сата, звонити заупокојена звона до Божића и да ће после вечерњих служби бити служен Молебан Пресветој Богородици који се служи у невољама и искушењима која снађу Цркву Божију и њене вјерне. Епископски савјет Епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  18. У Недјељу 25. по Педесетници, 8. децембра, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Миладин Кнежевић. Саслуживали су му: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереј Бранко Вујачић. Отац Далибор Милаковић је у свом пастирском обраћању говорио о љубави према Боги и према ближњему. Звучни запис беседе ,,Ако волимо ближњега, као што волимо себе саме, завољећемо и самога Бога. Али, ако не волимо ближње, онда је немогуће Бога вољети. А то је управо испит који се пред нас сваког дана у нашем животу поставља, да у сваком кораку и моменту бринемо и волимо ближње своје и да познамо љубав Божију. Колико нас само пута Бог у животу куша, преиспитује нашу људскост, нашу бригу и љубав? А ми пречесто заобилазимо наше ближње док се толико пута паралелно бавимо безначајним стварима, а ближњи до нас пати и очекује милост и љубав нашу. Заиста, без заједнице, без ближњих – нема спасења“, рекао је он. Отац Далибор је указао да нас на заједницу позива и сама Литугија која нас упућује на праштање, на смирење, заједницу и љубав: ,,На заједницу нас призива и ова сама Света Литургија, у којој смо се сабрали у име Божије, у име Његово. Зато је данашња прочитана јеванђелска прича поука и задатак свима нама, да схватимо да као што је било покољењима прије нас, тако ће бити и данас, али и сјутра и у свим будућим временима. Јер и данас као и онда се поставља питање: ,,Ко је мој ближњи и да ли ми волимо тога некога ко се налази поред нас“, казао је отац Далибор. Отац Далибор је говорио и о најављеном Закону о слободи вјероисповјести који, према најавама, треба да уђе у скупштинску процедуру до краја ове године. ,,И у ове дане Господ преиспитује вјеру нашу, дајући и попуштајући на нас искушења. Сви сте свједоци ових дана да је Влада Црне Горе припремила Закон о слободи вјероисповјести. Али, шта значи тај назив? О каквој је слободи ријеч? Ко додељује и одређује ту слободу вјероисповјести? Зар не вјерујемо слободно? Зар нам управо Бог није даривао слободу? Зар вјера није управо ствар и право избора и акт слободне воље? Како онда људи, смртни, пролазни могу даривати слободу? Само је Господ Бог дароватељ слободе којом смо управо и ми људи као Његова слика и прилика већ овјенчани“, поручио је он. Отац Далибор је такође посјетио на ријечи Господа Исуса Христа, да Цркву Његову коју је и утврдио на камену исповједања вјере у Њега као у Сина Божијега неће до краја свијета и вијека ни паклена врата надвладати. ,,Ето управо у овим данима, некоме од људи смртних и пролазних је пало на памет да одређује и дарује и одузима слободу и да одређује да ли ћемо и како ћемо вјеровати, или пак нећемо. Треба се подсјетити, да су кроз историју многи покушавали цркву моделирати по сопственом нахођењу, али, Цркву Божију не могу и неће ни врата паклена надвладати зато што је Бог утврдио, зато смо и сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа – призвани да свједочимо име Његово као што су и наши преци то чинили. Свједочили су Христа, вјеру и истину у најтежа времена“, рекао је отац Далибор На самом крају свог пастирског обраћања отац Далибор је најавио и Велики црквено-народни сабор који ће се одржати у Никшићу, у суботу 21. децембра у Саборном храму Светог Василија Острошког. ,Да управо литургијски, молитвом, заједништвом, сабрањем, љубављу са нашима ближњима посвједочимо да слободно исповиједамо Христа и да у Њега вјерујемо и да то посвједочимо као никад до сада, јер заиста смо на испиту и пред Богом и пред ближњима нашим“, поручио је он Такође је најавио да ће тог јутра бити организован бесплатан превоз до Никшића, који ће у 7 часова кренути са платоа саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. ,,Зато вас још једном молим, да покажемо љубав према Богу, да покажемо да смо Христови људи, Божији људи, да волимо своје ближње, а то ћемо учинити најбоље примјером свога живота и дјелима, почевши од тога што ћемо учествовати на великом црквено-народном сабору у Никшићу, показавши тиме да нисмо сагласни са тим Законом који се припрема а тиче се вјере, а који је све само не закон о слободи вјероисповједања, који је у ствари потпуно противан и слободи и Христу и Цркви. Дај Боже да загрлимо једни друге, да дочекамо празник Божића у љубави, слози и миру“, поручио је на крају свог обраћања протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. У бјелопољском Центру за културу синоћ је одржана свечана академија поводом Великог васкршњег поста. Академију је благословио Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије а предавање на тему Васкршњег поста је одржао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. “Нека је на здравље ово сабрање уочи Часног поста. Уобичајили смо да се прије почетка Великог васкршњег поста саберемо, да сваке године чујемо лијепу ријеч наших свештеника, духовника и професора. И то спада у ону духовну припрему за велику пучину Часног поста, која је као морска пучина. Иако на њој има доста искушења и таласа тај пут, то пловљење је интересантно, драгоцјено и спасоносно. И што је најважније на том путу стичемо важно духовно искуство. Увијек треба да гледамо према свјетлости, према слави Васкрсења Христовог и онда нам је све лако. Свакако да је најважнија ствар да се поред тјелесног, учимо у духовном посту. Тјелесни пост је неопходан и не можео га занемарити, али нам је потребан и духовни пост”, бесједио је владика Јоаникије. Благосиљајући собрање он је поздравио оца Гојка са жељом да његово предавање свима буде на здравље и спасење. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је похвалио идеју да се академија посвећена Васкрсу одржава прије почетка поста. “Озбиљнога посла нема без темељне припреме. Не можемо живјети у кући ако је не изградимо по пројекту. Постоје три фазе да би се дошло до тога да у тој кући може да се живи. Да би се двоје људи вјенчали морају да постоје припреме, од барјака на кући младожење, одласка код младе, преко преговарања за младу, па до општине и свештеника. А све то што води самом вјенчању двоје људи, договоре прије и барјака и сватова свега тога. Тако и код нас Хришћана, основни разлог зашто се зовемо хришћани, зашто је саграђена ова лијепа Црква Светих Апостола Петра и Павла – је Христово Васкрсење и његова побједа над смрћу.“ Говорио је прота Гојко да се у народу може чути како више воле да славе Божић од Васкрса и по његовом мишљењу то је традиција. Наиме празновање Божића у кућној атмосфери је садржајније и задржало се пошто смо дуго били без Цркве, често без свештеника и редовног богослужења, и као што каже Његош “нема веће славе од Божића”: „Васрс је највећи празник, већи и од Божића. А немамо превише садржајну традицију народних обичаја везано за Васкрс, која је толико слојевита као Божић, зато што је прије свега, тај празник везан за догађаје у Цркви. Црква цијела православна је тако пројектована, од најмање сеоске до великих храмова какве имамо у Црној Гори, на једној основној истини – прво Олтар, а Олтар је празан Христов гроб у којем је требало да буде мртав човјек, али га нема. Нити има мртваца, трулежи, распадања и смрти. И сада тај гроб који је требало да буде мјесто за плакање и тугу, је мјесто основне радости. И нисмо радосни што тамо нема мртвога, што наш Господ није мртав, него што је то мјесто врело живота. Тамо су била прво два Анђела, један од оних Бијелих анђела о којима говори Христово Јеванђеље, који казују Апостолима: Што сте дошли да тражите мртвога овдје, њега нема, идите тамо гдје вам је рекао да ће бити. То је онај Милешевски Анђео, једна од најљепших фресака наше црквене уметности. То је мјесто посебно, не само због тога што су ту били весели Анђели – младићи у бијелим хаљинама, који поручују да је Христос Васкрсао, него је то мјесто гдје се служи Сета литургија, то је она Часна трпеза, Жртвеник, гдје стоји иконостас. “ Отац Гојко је истакао да је некад, због наше душе која хоће све одједном да повеже, похвата, проба рукама, поздрави, узме у руке, причести се, да запјева, потребна методологија постепеног упознавања са светињом. „Не можеш право у Олтар. Кад уђеш у Цркву прекрсти се, пољуби икону, стани мало у припрату, стани мало да видиш гдје си ушао, па онда идеш да цјеливаш икону која је на сред храма. Ако си ушао у манастир гдје су Свете мошти, онда идеш да цјеливаш Свете мошти. Навјећа светиња над светињама, мјесто гдје се служи Света литургија је обично иза иконостаса, мада у раним Црквама, каквих има и данас, тога иконостаса нема. Али тамо гдје се могло направљена је традација да би се људски ум припремао из једне завјесе и другу, из друге у трећу. Тако је са свим стварима у животу. Све треба радити поступно. “ Објаснио је да је Васкрс центар тога зашто постоји Црква, свештеници, владике, празници, што се зовемо хришћани. Да нема Васкрса, да није Христос Васкрсао, ни Божић, ни Свети Јован Крститељ, ни Свети Петар и Павле не би имали никакав значај, нити бисмо их могли звати светима, нити би било моштију: „Ако је толико важна та тема за живот Цркве онда се заиста треба припремити. А то радимо седмонедјељним постом, који почиње у понедјељак и траје 40 дана, плус недјељу дана Страсне седмице. А да би тај пост разумјели, да би смо га уносили како треба и владали се у њему, јер је пост дуг а ми слаби, треба се припремити. Лијепо је залетјети се на нешто, али отегне се, дуго траје а ти онај исти стојиш са навикама и страстима. Дао си ријеч да ћеш постити а трећи дан почнеш да осјећаш неку нервозу, нешто те сврби. Неко не може без цигара, неко без млијека, неко без сланине, телевизије, кладионице.. . Да би нам тај пост стварно донио неку корист, и ова академија је била потребна да се припремимо за њега. Пост је припрема за Васкрс. Ове академије су важне да схватимо због чега бих ја сад јео посну храну, због чега би ја себе испитивао, због чега би се више молио, зашто свештеници кажу да би ваљало током поста исповиједити се. Ако се икад током године исповиједамо, ваљало би да то учинимо у Васкршњем посту.“ Нагласио је да је у посту потребно умирити све што се може умирити, свести мисли, бриге.. . на најмању могућу мјеру, како би човјек чуо шта то Бог поручује. „А гдје то Бог поручује, гдје се Он то мени обраћа? Па на богослужењима Великог поста. То је једна велика филозофија, о томе су написане тоне књига. Пола фрескописа у свим Црквама посвећено је темама из Васкршњег поста, посебно из оне Страсне недјеље, Уласка Христа у Јерусалим, Издаје, Страдања, боравка Христовог у гробу и Васкрсења. Дакле за ту припрему се треба припремити”, бесједио је о. Гојко. Он је подсјетио да смо прије Бијеле недјеље имали припремне седмице: “Имали смо припремне теме које су нам сугерисале и училе да ако ћемо, што би рекли Цетињани да улажемо у тај посао Васкршњег поста, ми морамо прије свега да знамо неке елементарне ствари. А то је да смо морали чути ону причу Хананејке која долази код Христа и моли Га а јој излијечи кћер. А он јој каже да нема кад око ње да ради јер је дошао само због Јевреја. А не прича што мисли, него намјерно ради других људи који слушају. А на њене ријечи да она то зна, али Га ипак моли да јој помогне, Он каже: Није добро од дјеце бацати храну псима. Другим ријечима некако је упоредио са псетом. Пола нас би се окренуло и отишло и рекло не требаш ни ти мени а она каже нека сам и као псето помози ми јер знам да си ти Бог. Е, онда Господ каже апостолима за ту жену да ни код једног од њих није видио такву вјеру.“ Додао је прота Гојко да она која је била последња, најгора у једном трену постаје најбоља и испричао причу “О Закеју”, омаленом царинику чије је занимање било омражено код народа. „Њему није било тешко да тражи и нађе дрво на које ће да се попне да види Господа. И тај који је био најгори, постао је најбољи! И приче О митару и фарисеју и О блудноме сину носе поруку- ако ћеш са Богом да се дружиш, ако ћеш Бога да тражиш немој да гледаш шта ти све фали и које су ти границе, јер томе краја нема – него тражи Бога и наћи ћеш га. Тражи га упорно и искрено. И немој да гледаш ни како се ти осјећаш понекад, ни шта људи причају, немој да гледаш ни шта каже метеролошка прогноза, хороскоп, длан, шоља. Ако вјерујеш наћи ћеш Бога! Дакле, нема изгубљене ситуације, нема капитулације за наш лични живот и за преживљавање. То је порука коју треба упити да би се човјек упустио у ову битку, у велику тајну поста, да добро у себи прикочимо неке ствари, да испитамо, да се Богу помолимо. И тако ће онда Бог да те види. Нађи то дрво на које ћеш да се попнеш као Закеј, и онда ће Бог да те види”,поручио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. У недељу 13. јануара 2019, на Оданије празника Рођења Христовог Блажењејши митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије одслужиоје Божанску литургију у храму преподобних Антонија и Теодоија Успенске Кијево-печерске лавре. Саслуживали су митрополит вишгородски и чернобиљски Павле, архиепископ бучански Пантелејмон, архиепископ лавовски и галицијски Филарет, епископ баришевски Виктор и свештенство при овој обитељи. После прочитаног јеванђеља он се обратио присутним верницима проповеђу. На Литургији је узнета сугуба јектенија за мир у Украјини и јединство Православне Цркве. Иначе, уочи празника Предстојатељ УПЦ одслужио је бденије у истом овом храму. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Радосни празник Рођења Богомладенца Исуса Христа – Божић свечано је обележен и на Подворју Српске Православне Цркве у Москви. У навечерје празника, у храму Светих апостола Петра и Павла служено је бденије, а у поноћ и света архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског и настојатељ Подворја. Преосвећеном Владици је саслуживало братство Петропавловског храма: архимандрит Александар (Котов), протојереј Дмитриј Калашников, јереј Олег Вишински и ђакон Владислав Соколов. За певницом је појао мешовити хор Петропавловског храма, под руководством Људмиле Черкасове. Традиционално, на Литургији су прочитане посланице Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила и Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Богослужењу је пристуствовао проф. др Славенко Терзић, амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији. Извор: Српска Православна Црква
  22. У Витлејему је у недељу, на Бадњидан, почела прослава Божића. Једни за другима су представници Сиријске Православне, Коптске Православне, Грчке Православне и Етиопске Цркве у литији прошли кроз стару градску четврт до цркве Рођења Христовог, како су известили палестински медији. Палестинска власт је претходно повећала мере безбедности. Извор: Српска Православна Црква
  23. Председник Републике Србије г. Александар Вучић честитао је Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју, епископима, свештенству, монаштву и верницима Божић и Нову 2019. годину. У честитки се каже:„Ваша Светости, Вама, епископима, свештенству, монаштву и верницима Српске Православне Цркве, од срца честитам празнике Христовог рођења и желим срећну и благословену Нову 2019. годину. Нека нам празник рођења Богомладенца да мира, љубави, толеранције и снаге да превазиђемо разлике међу нама. Са жељом да празнике проведемо у добром здрављу, благостању и личном напретку, поздрављам Вас традиционалним поздравом: Мир Божји, Христос се роди! Срећна и благословена Нова година!“ Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Креирај ново...