Претражи Живе Речи Утехе

Нова акција добровољног давања крви биће одржана у порти храма Светог Преображења Господњег на Видиковцу у суботу 9. новембра од 9 до 14 часова. Из овог светог храма и Завода за трансфузију крви Србије позивају све који су у могућности да се одазову позиву и помогну свима потребитима. Извор: Радио "Слово љубве"

Имајући у виду осам релационих потреба, које су кључне? Која је од осам које издвајате најважнија, а без које би најмања штета била? Све релационе потребе су есенцијалне за добро ментално здравље и здраве односе. Свакако, потреба за сигурношћу је увек примарна. Иако нам је такође важно и да будемо у могућности да остваримо и потребу за узајамношћу заједничког искуства односно садружје/супружје (у зависности да ли се ради о пријатељским или партнерским односима – на енглеском реч је “цомпанионсхип” прим.прев.), да будемо у могућности да остваримо утицај на нашег партнера, да се самодефинишемо, да се ослонимо на другу особу и тако даље. Тако да су све ове потребе на различите начине апсолутно важне за здраве односе. Да ли је уопште могуће испунити све ове потребе у партнерским односима? Јесте; уз партнера који је осетљив и свестан. Оно што доводи људе у невољу, јесте када ове потребе нису испуњене/задовољене. На пример он каже: “Она ме више не воли”, а оно што та изјава заправо значи јесте да она не иницира ствари са њим и није су-друг са њим. А, с друге стране, она каже: “О, па он мене више не воли” зато што не може да се ослони на њега и не осећа се сигурно са њим. Једном када су ове потребе испуњене, људи се осећају вољено. Значи у здравом партнерском односу, потребно је да имамо свих осам релационих потреба задовољено? Базично, да. Људи свакако могу да живе и без тога да им неке од ових потреба не буду задовољене, али у том случају је оно што ме брине како и чиме компензују незадовољену потребу односно свој, овако настали дефицит. На пример: развијањем неких деструктивних/самодеструктивних понашања, болести зависности, прељубом, пасивношћу, радохоличарењем итд. Која од потреба углавном највише трпи у односу и зашто? Углавном код парова који имају децу и који су веома заузети одгајањем деце поред свих осталих обавеза које морају да испуне, највише трпи, и најпре жртвујемо, потребу за узајамношћу. Интересантно је да, како деца одрастају, парови имају или тенденцију да више испуњавају своје потребе за узајамношћу у односу, или, ако то није случај, да живе два веома изолована живота под истим кровом. Да ли свако може да испуни те потребе? То су универзалне потребе сваког од нас. Тренутно се спроводи мултинационално истраживање на више светских универзитета о ових осам универзалних релационих потреба, чији је циљ да засновано на научним доказима потврди оно што смо приметили кроз праксу, а затим постулирали теоријски – а то је да су ово најчешће релационе потребе које баш сви имамо. Оно што је веома специфично за сваку особу јесте начин на који особи одговара да оне буду испуњене, као и начин на који их она испуњава себи и другоме у односу. На пример? Мој осећај сигурности и узјамности у односу, као и начин њиховог остваривања ће бити веома другачији од Вашег или било чијег другог. Управо због тога наше релационе потребе не може свако да задовољи, као што ни ми не можемо да задовољимо свачије релационе потребе. То је могуће у ситуацијама или где имамо сличне начине задовољавања ових потреба и пре ступања у партнерски однос, или, уколико смо вољни да научимо шта и како је за нашег партнера важно и да му то на такав начин и пружимо, а и наш партнер је спреман да учини исто. Уколико нисмо спремни, или довољно флексибилни да урадимо неке ствари на начин који прија нашем партнеру, а нама је неприхватљив, то неће бити могуће и у том случају је потребно да нађемо некога са киме се боље уклапамо у начинима узајамног испуњавања ових универзалних релационих потреба. Да ли онда свако може бити добар партнер за нас (пошто савршени не постоји), или ипак постоји неки „тајни састојак“ у одређеној вези? „Тајни састојак“ је да сваки партнер буде посвећен комуницирању својих потреба другоме и да истовремено буде свестан шта је другоме потребно и да на те потребе одговори. Све је у отвореној и директној комуникацији – право „од једног срца ка другоме“. Да ли стварно можемо да очекујемо безусловно прихватање од партнера? У идеалном случају, да. Сви бисмо волели да будемо прихваћени и вољени безусловно. Али, сви ми радимо ствари другачије него наши партнери, што је нашим партнерима честпо ужасно иритирајуће – и у том тренутку нећемо имати безусловно прихватање. Од чега људи најчешће одустају у вези? А од чега најчешће одустају због везе? Самодефиниција, остваривање утицаја и узајамност делују као три најчешће ствари које се жртвују у дуготрајним партнерским односима и у браку, под условом да се у њему осећају сигурно. Многима је тешко да кажу „не“ партнеру. Колико често људи у покушају да кажу не понашању, кажу „не“ особи? То је обично последње уточиште. Након што је особа покушавала да оствари утицај и никако није успевала, када други не прихвата оно што она има да каже, онда је један од начина да се носимо са таквом ситуацијом да се повучемо. Како разумети своје потребе? Ако нисмо научили да ослушкујемо себе, може да буде тешко.. Како онда да чујемо потребе партнера? То је сврха и циљ дубинске психотерапије. Особама које нису имале прилику да њихови родитељи умеју да се усагласе са њиховим потребама, да их ослушкују и схвате, чак и ако док су били сасвим мали нису имали речи да их искажу; и касније нису имали никога ко их је научио да освесте своје потребе и осећања – и како да их тачно вербализују, најчешће че бити потребна дубинска, развојно заснована, релационо фокусирана психотерапија која ће узети у обзир да је за ментално и телесно здравље и задовољавајуће функционисање у разним животним аспектима потребно помоћи особи да интегрише афекат (емоције), когницију, понашање и физиолошко – телесне аспекте. Шта то значи? То значи да буде у стању да се на здрав начин односи према свом телу, да буде у могућности да правилно протумачи шта оно “поручује”, да тачно и логично размишља, да адекватно емоционално функционише и има емоције које су примерене реалности и објективним околностима у смислу врсте, интензитета емоција и да се понаша на најбољи могући начин у складу са овом емоционалном и когнитивном обрадом, а узимајући у обзир који је најповољнији исход за ту особу у том тренутку и у датим околностима, који ће омогућити најздравији избор. Да научи да разуме себе, како да комуницира са другима, да научи да поштује своје сопствене потребе и да буде у стању да их адекватно изрази и да се поштујући своје и туђе границе за њих заузима. То је сврха психотерапије. Ја често волим да кажем да је психотерапија превише добра да би се користила само за особе са менталним поремећајима. Свакоме од нас је потребан добар психотерапеут. Који је ваш савет за све оне који желе да побољшају свој однос, који можда и није толико лош, али желе да буде још бољи? Уколико не успевате сами да побољшате свој партнерски однос, идите на партнерску терапију. Нађите доброг психотерапеута који ради са паровима и/или породицама и идентификујте како можете да будете у много бољој комуникацији једно с другим. Уколико родитељ жели да његово дете буде свесно својих потреба, можете ли нам дати на примеру како родитељ треба да се понаша, имате ли неки савет? Да: разговарајте с децом редовно о томе шта им је потребно и шта је другим људима потребно. Седите поред њиховог кревета свако вече 15 минута пред спавање и разговарајте са њима. Успевао сам да решим многе породичне проблеме тако што сам захтевао од родитеља да седе поред кревета своје деце и причају са њима пред спавање. Често само такво поступање може да донесе велике и повољне промене. Имате ли неки савет за парове који може да им помогне? Заправо имам. Искључите телевизоре, компјутере и телефоне, седите на софу једно наспрам другога, скините чарапе, преплетите нага стопала и разговарајте сат времена једном недељно и видећете да ће то променити ствари на боље. др Ричар Ерскин https://www.nedeljnik.rs/pricajte-s-decom-15-minuta-svako-vece-pred-spavanje/

Снимак преузет са адресе: https://youtu.be/Z2r5YvjY9WM Званична презентација: http://otelders.org Превод приложио Милош Болић.

„А сада нешто сасвим другачије“- је реченица коју су у 70-тим годинама прошлог вијека често користили водитељи британске телевизије BBC, како би најавили наредни прилог у емисији као нешто што се радикално разликује од претходног, иако стварна разлика практично није ни постојала. Касније ће ову фразу на саркастичан начин користити комичари из групе Монти Пајтон. Другачијост хумора пајтоноваца, између осталог, се огледала и у исмијавању ауторитета. У својим скечевима су на авангардан начин приказивали све оно што је сачињавало темељ тадашњег британског друштва, тако да од њихових шала није била поштеђена ни хришћанска вјера. То се нарочито види у њиховом филму „Житије Брајаново“, у којем се на ироничан начин приказује вријеме и друштво у периоду Христове проповиједи у Јерусалиму. Но, захваљујући политичкој коректности коју је Ник Кејв ових дана назвао најнесрећнијом религијом у свијету, оваквог хумора у британским медијима већ дужи низ година више нема. Зато се он успјешно извози у тзв. земљама у транзицији. Године пред распадом СФРЈ сведоче о популарности сарајевске групе Топ листа надреалиста. Распаду државне заједнице СЦГ претходиле су, између осталог, и веома гледане емисије на РТЦГ цетињске групе The Books of Knjige. А у наше вријеме је актуелна на једној од београдских телевизија емисија “24 минута“ водитеља Зорана Кесића. Оно што разликује ову емисију у односу на претходно побројане је форма која је готово пресликана од сличних емисија које се емитују на америчким комерцијалним телевизијама, док је њена суштина у пајтоновској побуни против ауторитета. Наиме, у њој се, поред свега осталог, исмијава традиционалност и сваки облик патриотизма. Подразумијева се да од често неумјесних налета сарказма и ироније у ранијим епизодама ове емисије није била поштеђена ни Црква, тј. њено свештенство и вјерници. Но,чини се да је у последњој емисији Кесић отишао и корак даље, будући да се у једном њеном дијелу вријеђају и најинтимнија осјећања вјерника. Наиме, у одјељку који се на друштвеним мрежама може наћи под називом „Како је Василије Острошки победио Мила“, Зоран Кесић, коментаришући резултате избора у Црној Гори, истиче да Свети Василије из оправданих разлога није могао да гласа али је зато, како он каже „исцимао свога P.R.-а митрополита Амфилохија“. Сувишно је и говорити шта у души сваког православног хришћанина који живи на овим поднебљима изазива сам помен Светог Василија Острошког. Такође, непотребно је и напомињати какву нелагоду у свијести једног вјерника изазива оваква квалификација једног угледног архијереја. Но, оно на шта посебно треба обратити пажњу јесу осјећај и увјерење који нас наводе на помисао да је овај скеч смишљен у периоду прије црногорских избора. Наиме, тада је у појединим круговима у Црној Гори, а како видимо и шире, преовладавало предвиђање да ће митрополит непосредно прије гласања, крај моштију Светог Василија, са крстом у руци проклети све оне који гласају неку од партија које су изгласале антицрквени закон. Међутим, митрополит је намјесто тога, баш као и владика Јоаникије, позвао народ да масовно изађе на изборе и тако потврди своје противљење безбожном закону. Тако је Кесићева и онако лоша шала још више изгубила на значају. Међутим, Кесић и његов тим, будући да су им за ову епизоду очито биле неопходне митрополитове клетве, овдје нису стали. Наиме, они проналазе једну митрополитову бесједу изговорену прије више година и емитују је у овој емисији. У њој се, између осталог каже да ако неко од Црногораца и Брђана одступи од наде у једнородну и једновјерну Русију „да Бог да јаки те од њега живога меса отпадало“. Оно што је Кесић намјерно избјегао да каже јесте да у овом дјелу своје бесједе митрополит Амфилохије, заправо, цитира Светог Петра Цетињског. Толико о објективности овог водитеља. „Ја нисам болестан. Ја само немам идеја.“- рефрен је пјесме једног новосадског панк-рок састава. Склони смо да вјерујемо да је овдје ријеч управо о томе. Након више од двјеста емитованих епизода, код Зорана Кесића и екипе која му пише сценарио емисије, изгледа да је дошло до ауторске кризе. Ово одсуство идеја ће се све више компензовати честим нападима на Цркву и православну вјеру како би се задржала публика и, ништа мање важни финансијери. Нама само преостаје да се надамо да се у наредним епизодама бар неће вријеђати најтананија осјећања вјерника. Но, оно што је свакако сигурно јесте чињеница да су нам, поред ријалити програма, претходне суботе преко последње Кесићеве емисије, црногорски кабловски оператери понудили додатних 24 минута неукуса и неоригиналности. Ђакон Павле Љешковић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон при цркви Свете Тројице у Старом граду Будви