Претражи Живе Речи Утехе

Снимак преузет са адресе: https://youtu.be/Z2r5YvjY9WM Званична презентација: http://otelders.org Превод приложио Милош Болић.

Проф. Зоран Јелисавчић је православни теолог и наш познати универзитетски професор и преводилац, који је некада предавао увод у богословље на београдском Православном богословском факултету, а данас предаје патрологију на Православном богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Проф. Јелисавчић је завршио основне студије теологије у Београду, магистарске у Атини, а докторске у Фочи. Његова истраживања су фокусирана на православно исихастичко наслеђе, и посебно на аскетско богословље залатног периода светоотачке писмености. Стога смо с њим разговарали управо о актуелности исихастичког наслеђа данас. Можете ли кратким цртама да нам кажете нешто о томе шта је исихазам? Исхазам је, првенствено, настао као тежња за обновом духовног живота у Цркви. Пре свега, исихазам као молитвена традиција у православљу се заснива на речима из Јеванђеља: „Царство је Божије унутра у вама“ (Лука 17, 21); и: „Молите се непрестано“ (1. Сол. 5, 17). Монашки центри исихазма су се налазили на Истоку, и то у областима Кападокије, Египта, Синаја, Цариграда. Св. Григорије Палама, као глави представник исихазма, наводи да је обожење истинско учествовање, лично општење са Богом и преношење благодати у наш живот. Међутим, тајна божанске суштине нам остаје непозната. Дакле, исихазам у суштини није ништа ново, него само развој већ постојећег црквеног етоса, како је то, рецимо, добро показао епископ Атанасије Јевтић, у чланку „Онај који јесте, живи и истинити Бог Св. Григорија Паламе“; тај његов рад је изузетно драгоцен за разумевање исихазма. У каквом односу се налазе савремени свет у којем живимо и исихазам? Цивилизација у којој живимо све претвара у тржишну вредност, у мртве предмете за којима жудимо. Међутим, потпуно задовољење жеље се показало као узрок неурозе савременог човека. Дакле, показало се штетним за наше здравље и отуда потреба за забавом као бегством од досаде. Све већа заступљеност екстремних спортова показује да жудимо за истинским доживљајем. Али, „кад појединац осећа, заједница посрће“, каже Олдос Хаксли у роману „Врли нови свет“. Односно, заједница више није профитабилна. Управо таквој култури исихазам није привлачан јер он говори и позива човека на унутрашњу борбу, односно, не препушта га линији слабијег отпора. О томе истом је писао презвитер Михаил Кардамакис и то овако: „Најжалосније је то да је данашњи човек у лудости своје хвалисавости због апсолутне слободе и независности, заборавио да се суочи са опасностима и како да победи искушења. Постао је неспособан да се супростави ‘чудима’ антихриста која га понижавају и изругавају. Савремени човек изгледа разочаран удобним животом у митском псеудо-рајском свету, чија је одлика одбацивање и Бога и ђавола. То је знак да је човек заборавио да се бори, знак да је заборавио личну и тајанствену дубину живота.“ А зар није речено „Бдите и молите се да не паднете у напаст“ (Мт. 26, 41), да не паднете у напаст досаде и линију слабијег отпора?! Самим тим, безизлаз савременог човека се увећава тиме што је позван да у изобиљу и удобности, успеху и срећи открије себе и да оствари смисао свог живота. Данашњи човек је индолентан за сусрете са благодаћу који се остварују у трагичним боловима, у тешкоћама, опасностима и искушењима. „Уклони искушења и нико се неће спасити.“ Савремени човек се понаша и живи као да искушења и не постоје. Он их напросто игнорише и све више и више се увлачи у досаду и безнађе. Највећа човекова несрећа је у томе што глуми човека, тако да кад год се осети исцрпљеним он се „продаје за тањир супе било ком облику лажног ауторитета и тираније: моралне, друштвене , научне или политичке“. Да ли можемо да кажемо да је савремено доба антиисихастички настројено? Иако можемо да тврдимо да је савремена цивилизација нарцисоидна, самим тим не морамо нужно да претпоставимо да је и савремено доба антиисихастично. У грчкој митологији се за Нарциса каже да му је лице било као од мермера и врат као од слоноваче, а то су материјали који се тешко разбијају. А исихазам је борба за очишћење нашег унутрачњег ја, борба за, како је рекао један наш познавалац исихазма, освајање унутрашњих простора. Управо ово освајање унутрашњих простора је савремено сакој епохи, и сваком времену. Чињеница је да без личног преображаја не можемо преобразити ни свет у коме живимо. Отуда је исихазам превазилажење човекове отуђености од Бога и другог човека, као и отуђености човека од себе самог. О овој отуђености човека или „алијенацији“ говорили су и Хегел, Фојербах, Маркс, што се испоставило као озбиљан проблем савремене културе. Узмимо за пример Декларацију о човековом достојанству коју је донела тзв. Уједињена Европа. Тамо дословно стоји: „Сви људи су слободни и по достојанству и правима рођени једнаки.“ Ова одлука је изгласана скупштинском већином. Питање које овде можемо да поставимо јесте: шта ако сутра нека друга већина одлучи да ми немамо достојанство (што се иначе и дешавало у историји)? Дакле, не може се човеково достојанство заснивати на некаквим одлукама већине, него пре у духу оне Хегелове мисли да „човек не може поштовати себе ако није свестан вишег бића“. То тврди и исихазам: човек има достојанство јер је икона Божија, а без обнове ове иконичности љубав према Богу и ближњем се своди на пуке декларације. Да ли можемо да говоримо о постојању псеудоисихазма у савременом свету? Да, наравно, како у савременом добу у којем живимо, тако и у временима која су прошла, увек је постојала и постоји човекова потреба да открије себе, свој идентитет, односно своје „ја“. Над улазом у Аполонов храм у Делфима је стајао натпис „Спознај самог себе“, што је уједно и први позив за интроспекцијом, тј. позив да се човек окрене ка својој унутрашњости. Тако и данас постоје псеудоисихастичке методе, као нпр. јога која најчешће и није ништа друго до нека врста магијске интроспекције. Своју унутрашњост човек једино открива у Цркви, у светој тајни Евхаристије. То је место где човек-икона Божија открива себе као малог бога по благодати. Извор: Теологија.нет