Претражи Живе Речи Утехе

Наша главна борба се води против демона туге, који помрачује способностдуше за духовно созерцање и удаљава је од сваке добродетељи. Када овај зли демон овлада душом и потпуно је помрачи, одваја нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, благости и саосећања са ближњим.Он улива сваку врсту мржње према обавезним делима послушања, чак и према самом монаштву. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализовано, свезаном и окованом очајничким мислима. Уколико нам је циљ да водимо духовну борбу и да уз Божију помоћ, поразимо демоне зла, трбало би да на сваки начин чувамо срце од демона чамотиње. Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже да избегне сваки користан сусрет, да прихвати сваки користан савет од истинских пријатеља и спречава човека да љубазно и мирно говори. Обузимајући васцелу душу, туга је испуњава горчином и немарношћу. Затим јој демон туге предлаже да би требало да се одвоји од осталих људи, јер су они узрок њене узнемирености. Он не допушта души да схвати да њена болест не долази споља, већ изнутра, скривена, и појављује се само онда када искушења нападају душу због њених аскетских трудова. Човека повређују само узроци страсти које леже у њему самом. Из тог разога Бог, Творац и Лекар наших душа, Који једини познаје све наше душевне ране, не говори нам да напустимо друштво ближњих, већ нам казује да у себи искоренимо узроке зла и признамо да се душевно здравље не постиже одвајањем од ближњих већ аскетским подвигом у друштву светих људи. Напуштајући ближњеиз неког, наизглед корисног разлога, ми не искорењујемо мотиве чамотиње, већ их само замењујемо неким другим. То значи даће се болест, која је скривена у нама, поново појавити у неком другом облику и другим приликама. Дакле, јасно је да се васцела борба води против сопствених страсти. Када се уз помоћ и благодат Божију, оне искорене из срца, убрзо ћемо бити спремни да живимо не само са другим људима, већ и са дивљим зверима. Трпељиви Јов то потврђује речима: "и звериње ће пољско бити у миру с тобом" (Јов 5, 23). међутим, најпре се морамо изборити са демоном туге који душу доводи до очајања. Просто га морамо ишчупати из свог срца. Управо демон туге није Каину допустио да се покаје после братоубиства, ни Јуди после издајства Учитеља. Туга за нас може бити корисна само уколико доноси покајање због сопствених грехова, праћено уздањем у Бога. Зато блажени апостол и каже: "Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење за које се не каје" (2. Кор. 7, 10). Ова "жалост која је по Богу" је помешана са радошћу, јер храни душу надом, проситеклом из покајања. То значи да нас она чини послушним, брзим на свако добро дело, приступачним, скрушеним, благим, уздржљивим и трпељивим у свакој муци или потресу који Бог допушта на нас. Поседовање оваквих квалитета показује да човек носи у себи плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, веру, уздржавање (Гал.5, 22). Насупрот томе, тугом, која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа: равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви. Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима. https://www.crkvaub.rs/vesti/pouke/pouke-sveti-jovan-kasijan-o-depresiji

„Чашу спасења примам“ (Пс. 115, 4) Онима који је пију овде на земљи, Чаша Христова обећава удео у Христовом Царству благодати, припрема им седишта небеске вечне славе. Пред Чашом Христовом стојимо ћутке, на њу се не може ни жалити, ни одбацити je, јер је онај који нам је заповедио да је окусимо, сам први попио... Хришћанин прихвата Чашу када подноси земаљска искушења са духом смирења, како га учи Јеванђеље. Апостол Петар је извадио свој нож да одбрани човека Божијег, који је био окружен гомилом, али је кротки Исус рекао Петру: „Стави нож у омотач; чашу коју ми је Отац дао, нећу ли је попити. ?" (Јован 11:11) Исто тако, када сте окружени несрећом, треба се молити и крепити своју душу говорећи: „Оче, дај ми чашу, зар је нећу попити?“ Горка је чаша. Ви, међутим, ставите веру на место разума и испијте горку чашу храбро. Ваш сведобри и премудри Отац вам је нуди. „Зар да не попијем чашу коју ми је Отац поставио?“ Отац небески је свемоћан и свезнајући: он види твоје страдање и ако би нашао за потребно и корисно да одузме Чашу од тебе, сигурно би то учинио. Господ је – како сведочи Свето Писмо и историја Цркве – често допуштао тугу ближњима Својим и често је одвраћао од њих, по несагледивом Божанском Промислу. „Узимам чашу спасења“ (Пс. 115:4). Не могу да одбијем Чашу, обећање небеског и вечног добра. Апостол Христов ме учи стрпљењу када каже: „...кроз многе невоље улазимо у Царство Божије“ (Пр. ИВ’ 22). Како се може одбити Чаша која је пут да се задобије Царство и расте у њему? Примам чашу спасења – дар Божији. Добијате Чашу која изгледа да је дошла из људских руку. Шта вас брига да ли онај ко вам је даје поступа праведно или неправедно? Као Исусов следбеник, ваша брига је да се понашате врлински; да примите Чашу са захвалношћу Богу и са живом вером и храбро је испите до дна. Жива вера у Христа учи свакога да узме Чашу Христову, а Чаша Христова надахњује и даје храброст и молитву срцу. Ко пије Чашу са благодарношћу Богу и благосиљајући ближњег, прима божански покој, благодат мира Христовог. Као да сада ужива у Божијем духовном Небу... Поверите своје срце Њему који зна који део искупитељске чаше морате примити. Размишљајте често о Исусу, који стоји пред онима који су га убили и ране вашег срца биће излечене Исусовим ранама. У невољи не тражите помоћ људи, не губите драгоцено време, не трошите снагу своје душе тражећи ову немоћну помоћ. Очекујте помоћ од Бога: по Његовој заповести и када Он хоће, људи ће вам притећи у помоћ. Било да Чаша долази постепено као облаци који се постепено згушњавају, или изненада као бесни вихор, реци Богу: „Нека буде воља Твоја“. Ви сте Исусов ученик, следбеник и служитељ. Следећи га, сви изабраници Господњи пролазе путем привремених туга који води у блажену вечност. Све док над нама владају плотске насладе, немогуће је да у нама превлада духовно стање. Зато Господ непрестано нуди Своју Чашу онима које воли, да би их сачувао мртвима за свет и омогућио им да живе животом Духа. Молите се Богу да спречи туге и искушења, али када ипак дођу, немојте их се плашити, немојте мислити да су дошли случајно. Испуњени вером, снагом и великодушношћу која извире из ње, неустрашиво пливајте кроз мрачну и дивљу олују до мирне луке вечности: невидљива рука Исусова ће вас водити. „Постите и молите се да не паднете у искушење; дух је вољан, а тело је слабо“ (Мт. кст’ 41). Када сте окружени тугом молите се више, да привучете посебну милост Божију к себи... Свети Игњатије Брјанчанинов https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-ignatios-mpriantsaninof-se-kairoys-thlipseon-min-psachneis-tin-voitheia-apo-toys-anthropoys/#

Сам животни пут се назива „крст“. Наслеђе новомученика је преплављено значењима о ношењу крста. Христос је за нас био распет на крсту, да бисмо вером у Њега имали живот вечни. За спасоносно ношење свог крста потребно је поштовати Христову Жртву за нас. Дакле, кроз крст је Христос показао љубав Божију према нама, а ми кроз ношење нашег крста показујемо своју љубав према Богу. Бог нас на подвиг позива не речима, већ делима. Бог кроз страшно дело показује љубав према нама, да бисмо имали пример послушности Оцу. Крст Христов се испоставља као захтев од Бога да се помири са Њим. Иди к Њему. Али то није могуће са гресима. Они су зид између Бога и човека. Помирити се значи одрећи се греха. Одрећи се другог „ја“, удобности и жеља душе и тела, које су у основи зле у нама. Ово је крст. Крст је одрицање од страсти, којe су веома прираслe срцу. Све што се дешава у твом животу треба да поднесеш следeћи Христа: у тузи буди послушан Богу, као Исус Христос. Искупљење није обнављање раја на земљи; распеће Божије није донело земаљско благостање свету, већ је отворило пут ка Оцу. Људска душа је сада примљена на небо. Огњени мач више не омета пут до дрвета живота. Господ нас је искупио од греха, а пут којим пролази „одвојеност“ од смрти и покварености је пут следовања Христу. Човек и даље остаје у непријатељској грешној средини, а крст остаје светионик, показивач у ком правцу да се креће ка Оцу. За спасење душе постоји само један пут којим је прошао Син Божији и на који Он позива све који желе спасење. Ово је пут самоодрицања, ношења свог крста и распећа на њему, страдања до саме смрти: пут који спасава душу, али болан за тело, људско тело. У свету постоји само један лек који убија грех – одбијање послушности греху, непослушност духу злобе следећи Христа. И све то ради духовне сладости за васкрсење душе из смрти. Сада знамо да туга и патња нису смрт за душу. Тамо где има самољубља, роптања, самосажаљења и следовања оцу лажи, нема Бога. Оно што највише желимо су срећа и слобода, а оне се не могу добити без духовног труда. Ово је цела мистерија живота. Новомученици примећују да нема живота без туге и нема народа без крста. Живимо у поквареном свету и патња је његов саставни део. Једина разлика је да ли носиш крст са Христом да победиш или носиш крст сам до очајања и смрти. Важно је запамтити да је крст твој од Христа просветљен ако си му веран. Али шта су крстови који се шаљу или дају хришћанима? Да ли личе на Крст Христов? Не, Христовим заслугама ови крстови су измењени, олакшани, смањени, заиста, више их не треба носити на раменима и савијати под њиховом тежином, већ их лако носити на прсима. Ако добровољно не узмеш крст свој, ако се не трудиш да страдањем победиш грех, сам грех ће ти дати зао крст – сам грех ће за тебе постати крст. Равнодушне мучи њихова равнодушност, горде мучи уображеност, богати страдају од среброљубља, славољупци од понижења. Греси руше, лишавају нас здравља, уништавају таленте, испуњавају срце малодушношћу и очајањем. Све су то крстови, а без њих, као и без медицинских мера, незамисливо је душевно и духовно лечити болеснике. Без крста је немогуће духовно ојачати. Крст није дат за смрт, него за васкрсење. Ово је ваш крст, и само њиме, по промислу Божијем, могуће је постићи савршенство. Ношење крста лечи. Духовне болести могу се излечити само духовним средствима. Дакле, треба носити крст понижења да би се понизио, крст немоћи да би осетио милост и опроштење Божије и заволео Христа до жеље да идеш за Њим, крст самовоље – да би се добровољно предао доброј вољи Господњој, крст разочарења у световном животу – да би оживео за Господа, крст сопствене грешности и нечистоте – да би се истински покајао и одлучио да победиш грешност у себи сузном молитвом Христу и Богородици, крст заточеништва од злог духа – да би жудео за благодаћу Божијом и, искусивши непроменљивост сваке речи јеванђеља, да схватиш Христово учење, крст борбе, страдања, трпљења и искушења – да би постао свестан хришћанин, праведник способан за подвиге и користан ментор другима. Иначе, немогуће је схватити истину, стећи духовни вид, бити на путу Христовом, спознати истину Божију, веровати у будући живот, и, што је најважније, схватити безграничну, неупоредиву, животворну љубав Божију и надахнуће за познањем истине до одлучности да се обратите Христу: „Идем за Тобом, милостиви Господе, хоћу да се спасем!“. Јереј Андреј Гавриленко https://pravlife.org/sr/content/zashto-su-nam-tuge-poslate-odgovori-novomuchenika

Не можемо увек бити добро. Има тренутака када нас боле душа и тело. Осећамо да не можемо више да издржимо , осећамо се уморно и исцрпљено. Немојте бити строги према себи, животу и другима. Није увек могуће насмејати се, имати издржљивост за борбу. Такве тренутке су имали и светитељи, а како не би ми у свету, са свим притисцима и стресовима. За светог Јосифа Исихасту се каже да га је у једном периоду ухватила туга. Тражио да га одведу једном монаху пустињаку из скита да се мало насмеје. „Ако насмејеш другу особу, ђаво и зло пукну. Смех је нематеријално доброчинство...“. Дакле, сви ми, млади и стари, светитељи и грешници, пролазимо кроз тешке тренутке и периоде живота. Не дозволите да нам помисао очаја каже „само ви сте такви…“ Не, сви људи пролазе кроз ово. С једне стране, све ово је добро за нас. Подсећа да смо створени и пропадљиви, разбија илузије о нашој свемоћи. Отвара нас за Милост Божију. Јер ако поднесете Крст, доћи ће Васкрсење. Ако окусите горчину бола, онда ћете се засладити благодаћу Божијом. Само, у овим тешким и мрачним тренуцима пазимо да не паднемо у тешке грехе. Јер када душа боли, човек жели да побегне од бола, празнине и туге, и чини грехе. Шта је грех? Замена Бога. Губимо Бога, не можемо да понесемо празнину, беду и тугу и онда да не бисмо полудели чинимо грехе. Да попуне празнину која је спремна да нас прогута. Наравно, ово ништа не решава, само увећава зло, али за тренутак осећамо да смо се утешили. Не треба никога да критикујемо, јер ми видимо грех, страст и неуспех, али не видимо рану, бол који сваког човека наводи на грех. Волети људе, разумети их, то су патње постојања. Људи желе љубав, а не казне и осуде. Зато је свети Порфирије нагласио - не бавите се својим злом и гресима. Пао си у грех, добро, заборави, окрени се добру, светлости, Христу. Када дође светлост, тама нестаје сама од себе, не морате је јурити. Отац Хараламбос Ливиос Пападопулос facebook.com

Архијерејски синод Руске заграничне православне цркве 30. октобар 2020. Његовој светости, високодостојном Иринеју, православном архиепископу пећком, митрополиту београдско-карловачком, патријарху српском. Ваша светости, свети и високодостојни владико! Сазнавши за упокојење Његовог високопреосвештенства Митрополита Амфилохија, журим да изразим своје најдубље саучешће Вама, преосвећеној сабраћи архијерејима, свештеномонаштву и вјерницима Српске православне цркве и да се с љубављу присајединим саборној молитви за покој његове душе. Владика Амфилохије је човјек велике душе, јерарх широког срца, које је комотно смјестило у себе радости и туге читавог светог православља. Без обзира на узвишеност архијерејског служења, он је прије свега, остао монах који је проповиједао својим животом и неустрашиво исповиједао вјеру Христову. Са великом захвалношћу сјећам се његовог живог учешћа у божанским службама у раду Четвртог свезаграничног сабора архипастира, клира и мирјана Руске заграничне цркве, његове очинске љубави, братску подршку блаженог спомена Митрополита Лавра и васељенски дух учешћа у животу Христове цркве. Мудре ријечи почившег које је изговорио на том сабору дирнуле су све учеснике, подсјећајући их на наше заједничке очеве и подвижнике, на нашу заједничку историју. Мислено се опраштајући ових дана од Његовог високопреосвештенства Владике Амфилохија, просим од њега свете молитве и са благодарношћу се клањам братском српском народу, који је православним Словенима дао таквог светитеља, подвижника, исповједника и вјерног сина Христове цркве. Вјерујем да је стекао смјелост крај Престола Божјег. Царство Небеско и вјечни покој почившем Владици, а Вама, Вашој преосвећеној сабраћи, оданим помоћницима и свем народу ─ помоћи Божје! Наше мисли и молитве су с Вама и читавом Српском црквом! Ваше Светости вјечни доброжелатељ и недостојни молитвеник, Митрополит источно-амерички и њујоршки, првојерарх Руске заграничне цркве Иларион Извор: Митрополија црногорско-приморска