Претражи Живе Речи Утехе

Јеванђелска поука коју Господ ставља данас пред нас у ово недељно читање, кратка је али изузетно садржајна; једноставно она нам поставља питање и уједно даје одговор на то, која и каква треба да буде тежња свакога човека, свакога од нас који смо земнородни у односу на наше вечно постојање, односно, у односу на наше спасење. Сабирањем блага земних у односу на одсуство на сабирање блага небеских, односно вечних, велики је грех. Пре свега, зато што Господња воља јесте да се сви спасу и дођу у познање истине, што значи да сваки човек треба да позна и препозна и прихватити Сина Божијега, Господа нашега Исуса Христа са Оцем својим и Духом Светим, Бога Троичнога, као спасење своје. Само у Богу, спасење је наше. Бог Тројични по љубави својој, стварајући човека, управо кроз Христа даје и спасење том човеку, заправо сваком од нас. Као и у стварању свакога од нас, пре свега људског рода, учествује и дела заједница Пресвете Тројице – Бог наш Отац, који ствара кроза Сина и силом и диханијем Светога Духа. Опет, кроз Сина, Отац спасава вољом својом, коју Син испуњава силом благодати, дејством Духа Светога. Земаљско благо није грешно само по себи, као што ништа на овоме свету није грешно само по себи. Оно што је грешно у свему и увек јесу наши избори који се супротстављају не само закону Божијем, него се супротстављају смислу нашег постојања и замисли Божијој о нашем спасењу. Ми, управо грешећи се о заповести Божије, грешећи се о Бога живога, идемо странпутицом у односу на, за нас установљен првобитни и истински, прави пут спасења. И нико од људи на земљи не постоји који на овај или онај начин, овде или онде, није направио неку омашку на том путу, али важно је да увек имамо у свести и савести да се враћамо на пут правоживља. Да се враћамо на пут Божанске љубави и милости и великога дара живота, на којем ми треба непрестано да благодаримо, овде и сада и у вечности. Зато ова прича говори о богаташу који је очигледно свој живот потрошио на стицање земаљских добара, сматрајући да ће она сама за себе и по себи бити довољна да могу да му обезбеде егзистенцију до краја. Међутим Бог га упозорава и каже му “шта ће бити са тим земаљским даровима које си брижљиво скупио, када се узме душа твоја од тебе?”. Коме ће, где ће, и чему ће бити смисао овог постојања онда, када та земаљска добра више не буду имали никакав утицај нити значење за тог човека, односно на било кога од нас? Поука о томе јесте у ствари да ми треба да се непрестано и једино окрећемо живом Богу, који је истинско богатство наше. Богатити се Богом, што је у ствари по Господњим речима смисао човековога живота, значи управо наслеђивати Божји благослов, Божије дарове, овде у времену али пре свега ради вечности, ради вечне заједнице са Њим. Богатити се Богом, у ствари значи непрестано грађење и обнављање наше заједнице са Њим. А како ми то остварујемо браћо и сестре, будући да смо мали, грешни, никакви, и да све оно што ми Богу пружимо једноставно није наше него је Његово? Па управо заједницу градимо благодарећи Богу, пре свега на дару живота и на дару спасења. А како му благодаримо? Тиме, што како каже молитвена прозба коју произносимо на сваком богослужењу, ”сами себе и једи друге и сав живот свој Христу Богу предајмо”. Предајемо управо овде и сада у овом догађају Свете Литургије. Света Литургија је и на земљи оно благо које је небеско, оно благо које значи богаћење Богом. Света Литургија управо јесте онај дар који свакога човека у Христу, сву творевину, приноси кроз Христа и у Христу Богу Оцу, силом Духа Светога. Зато Литургија има у животу Цркве и у животу Православних хришћана своје централно и најважније место, јер овде и сада, у овом догађају Свете Литургије на којој смо се сви ми сабрали, присутна је Пресвета Тројица – Христос, који сву творевину и нас појединачно али и нас као заједницу, приноси Богу Оцу у Духу Светоме. Шта је у ствари та слика заједнице коју творимо ако не управо причешћивање од Светих тајни Христових? Од Тела и Крви Његове. Зато јесте важно да се изнова и увек на нов начин, али постојано, сједињујемо са Господом. Немојте мислити да моћ овога света, ма чија била и ма колика била, има последњу реч. Управо то и говори данашња јеванђелска мисао Господња где каже – џабе ти благо, џабе ти утицај, џабе ти све кад се узме душа твоја од тебе; једноставно, на земљи од тебе нема ништа! Наравно, кроз историју је било много моћних и немоћних људи, било је много богатих и сиромашних људи али њихови избори јесу оно, што ће Господ да пита и зашто ће да тражи одговор. Као што ће и наш одговор да потражи и да нас пита – јесте ли ви више волели земаљско благо или мене, јесте ли више волели земаљску славу и утицај него мене, јесте ли спремни били у овоме веку да се ради мене одрекнете нечега, да послужите онима који су моји у свету? Једноставно оним малима, ништима и свима онима који су око нас, јер Господ дубоким промислом својим, свакога човека поставља на своје место и свакога од нас просто упућује на другога, имајући ту наду и намеру да нас, као заједницу, приведе ка спасењу. Али заједница се печати, твори и постоји једино у овом сабрању верних, у Светој Литургији; зато немојте нико да вас учи и никада немојте да прихватите ту заблуду да је било шта старије и претежније од Свете Литургије. Од живог учествовања у њој а то је – причешћивање. Када грешимо и падамо – устајмо, исправљајмо се са надом у Бога, али једноставно увек имајмо ту смелост хришћанску и храброст да приступимо Светим тајнама Христовим, Светом причешћу, знајући да нам се даје сам Христос и да је Он једини који може да спере не само све наше грехе, него да нам да бесмртност, да нам да вечни живот и то за трајно, за постојано, када прође овај свет. Многи данас уче нажалост, да Света тајна причешћа и Света Литургија у ствари нису центар хришћанкога, односно православнога живота, говрећи и стављајући много већи акценат на припрему, много већи акценат на све радње које предходе самом Светом причешћу. Никаква припрема не може да буде старија од причешћа, мада је потребна и неопходна да не бисмо изгубили страха Божијег. Али нека живот наш у целини, буде припрема: управо када падамо да устајемо, када мрзимо да се наоружамо љубављу, када нас боли да трпимо, када су околности живота против нас да благодаримо, када нам Господ да радост да се молимо и тако даље и тако даље. Да покажемо да смо ми Христови, пружајући руку једни другима, сијајући љубављу, не гајећи злобу, не гајећи мржњу, не гајећи у срцу своме злопамтљивост према ближњем, па и ономе који нам је даљи, а у ствари нам је кроз Христа, ближи. Сва ова поука нека има за циљ да све нас стави пред један велики знак питања: где је циљ нашега живота, шта је наше благо, шта је смисао нашег постојања, коме ћемо да се окренемо уколико желимо да наш живот има један већи смисао? Наравно, одговор је у Богу и у заједници са Њим. Размишљајте на ту тему, немојте само да проводимо животе као бесловесни, без разума и да нам прођу дани и године само у простој егзистенцији, него градимо однос са Богом, са ближњима, будимо део Цркве и имајмо храбрости да изнесемо печат Христов до краја, који смо примили на Светом крштењу. Ово су важне ствари и о њима не само да треба слушати него треба говорити и треба их применити у свом животу. Нека би васкрсли Господ, Који је нашега ради спасења постао човек и принео кроза своје Васкрсење, све нас Богу Оцу, очистивши нас тиме од греха и смрти, буде Тај, који ће нам силом Светог и Животворног Духа Божанскога, отворити ум и срце да спознамо тајну ових речи. aрхимандрит Димитрије (Плећевић) https://www.cudo.rs/архимандрит-димитрије-плећевић-ника/

Данас је Дан републике. Ја сам седамдесетседмо. Рођена сам чак тамо у ’’оној Југославији’’. У земљи која се протезала од Триглава до Ђевђелије. У земљи у којој су наши дедови одлазили на радне акције, Брчко-Бановићи и тај рад. У земљи једног Ћопића, Андрића, једне Десанке, једног Крлеже, у земљи Бијелог дугмета, Азре и ЕКВ-а. На крају, у земљи Звезде, Партизана, Динама, Хајдука и Жеље… Одрастала сам без ајфона, фејсбука, без друштвених мрежа. Кад сам била мала, чувала ме баба, јер је мама морала на факултет. А моја баба баш и није имала Монтесори методе, ако ме разумете. Тачно се знало, шта сме и шта не сме. Кад баба није могла, ишла сам у вртић илити обданиште и дружила се с другом децом. Често су ме остављали и код комшинице, јер тада је комшилук био исто што и род рођени Пила сам чесмовачу, јела прженице, играла се ластиша и ишла у кревет у пола осам, после цртаног. И дан данас имам ожиљке на коленима од оне заборављене дечје занимације – верања по дрвећу. Нисам носила маркирано. Нисам ни знала шта је то ’’маркирано’’. Облачили смо се у Атексу и Вартексу. Носили смо ствари старије браће и сестара и никог није било срамота. Зимске јакне се нису носиле једну сезону, зимске јакне су се наслеђивале, бокте. Нисмо имали много, али би се увек нашло за оног ко има мање од нас. Нису ме дали на часове енглеског с две године. Моја основна школа звала се “Братство и јединство“. Нисам била вундеркинд, нити сам имала све петице, али те оцене што сам имала – биле су само моје јер, са мном нико није радио задаћу. Моја учитељица Сена, носила је боросане и имала пунђу као Јованка Броз. Гледала сам је као бога оца. Носили смо плаве кецеље и амблем школе на реверу. И гледали два-три програма на тевеу, од којих је културно-образовни био и културан и образован. Имали смо спикере. Праве, културне, школоване водитеље. Данку, Мићу, Дуњу, Млакара… И садржајне емисије. Бранка Коцкицу, и Коларићу Панићу. И Змајеве дечје игре. И Бајфорда који је више волео Београд него родни Солзбери. Моји су сваке године ишли на одмор у друго место. И свуда смо имали пријатеље. И у Љубљани, и у Сплиту и у Книну, Скопљу, Сарајеву… И није било никога ко није ишао на море. Ишли смо сви. Неко стојадином, неко возом, неко југићем, али – ишли смо. Јављали смо се наставницима на улици. Устајали старијима у превозу. Имали акције скупљања старог папира суботом. Школа и кућа су били једно. Родитељи и наставници на истој страни, са истим циљем – да од нас створе људе. Нисам смела да одбрусим мајци и оцу. Никада. Јер – знало се ко је кога родио. Наши су родитељи живели спокојно и неким устаљеним редом. Школа, факултет, војска, удаја, посао. И тако, дан по дан, од седам до три, лагано су стизали до пензије, начети али очувани, да поживе још коју деценију, негде тамо у завичају, међ’ шљивама. Од рака се ретко умирало. Кад умре когод млад, свет би се чудио. У оно време, имати или бити – није била ствар избора. Можда нисмо имали, али смо барем били. Људи. Кажу ми да нисмо испали добри и да је цела та наша генерација крива за оно што је дошло касније. Да смо, захваљујући нама таквима, управо ту где јесмо. Да нам је због нас таквих лоше. Јер нисмо знали да се изборимо за себе. Јер смо се, уместо да узвратимо, склањали. Јер смо имали ту неку субмисивну црту, која нас је, ето, скупо коштала. Добро. Нека буде да сте у праву, ако ће вам због тога бити лакше. Ево, ми смо криви. Ако ћете због нас ’’таквих’’ лакше поднети чињеницу да живите у земљи која је седам пута мања од оне у којој сте рођени. Ако ће вам бити лакше што од Грделице до Кузмина стижете за неколико сати, с чекањем на наплатним рампама и што је све пре и после тога нека друга географија. Нека буде, јер се стидите свега од пре, јер желите да заборавите стару историју, а да нову још нисте створили. Али… да ли баш можете да се закунете да нам је данас боље? Да нам је некада било баш толико лоше? Да ли сте сигурни да сте сигурни? И када сте задњи пут спавали у парку, на клупи…? Знам, ’’свакаквих будала има’’. Јер то више није иста земља. Нису исти људи. Чак се ни моја основна школа више исто не зове. И више нико не мари за Ћопића, Крлежу, тек ретки признају да су их некада читали. А и то само што су морали, било у лектири. Данас на сајму књиге продају старлете. Немамо кога да ставимо у уџбенике. На располагању су нам стотине канала на којима гости безобзирно упадају једни другима у реч, а водитељи говоре “чак штавише“. Данас живимо и дружимо се и одрастамо и умиремо на друштвеним мрежама. У ријалитима. Хранимо своје мале умове и велике сујете некаквим лајковима. Број пратилаца је постао мерна јединица за срећу. Живимо у свету у коме смо сви стручњаци. У свету у коме је потребна диплома да се одгаји дете. У свету који нам ограничава ресурсе, загађује воду, трује земљу, запрашује са свих страна… Удара на мозак. Презире емпатију. У свету у коме не знамо ко живи врата поред нас. У свету у коме нам је све доступно. На дохват руке. Ништа се не крије. И никог више није стид, нити се ико ичега плаши. Живимо у свету у коме наша деца нису неваспитана, наша деца су своја и напредна. Наша деца имају карактер. Наша деца су предмет нашег обожавања. Мали богови којима се клањамо. Испуњавамо жеље и жељице. Бранимо их, правимо од њих неспособне јединке. Псујемо све по списку оној учитељици, јер како је, забога, смела да му да тројку? Јесте, све је знао, сутра има да јој одем у школу, па ћемо да видимо… И што да му не купим патике од двеста евра? Па шта ако немају друга деца? Јесам им ја крив што немају? Чуј, не може мобилни у школу? Ко си ти да забраниш мом детету да носи мобилни? Је л’ то твој мобилни!? Где је директор? Желим да разговарам с директором. Како – ко сам ја? Е, сад ћеш да видиш ко сам ја… И нека буде да смо баш ми гајили баш ту децу која данас не устају ни рођеној мајци у превозу. И нека буде да то што скаче и дерња се на оца, није безобразлук већ право гласа. И нека буде да смо сви исти и равноправни. И да не мора баш све да иде редом. И нека буде да нисмо болесни. И да није сваки пети на онкологији. И да не умиремо од срца, са четрдесетидве. И да нас родитељи не сахрањују. И да се ето као не чудимо кад ко пребаци преко шездесет. Дочека пензију. Врати се у завичај. Уколико је завичај још увек на истом месту. Нека буде да су наши родитељи криви за то како смо ми испали. Нека и ми будемо криви за оно каква ће наша деца сутра бити. Нека буде. Ако је тако лакше. Али, имати или бити – данас јесте ствар избора. Можда више имамо, али све мање јесмо. И данас је Дан републике. Аутор: Даниела Бакић https://zelenaucionica.com/cuj-ne-moze-mobilni-u-skolu-ko-si-ti-da-zabranis-mom-detetu-da-nosi-mobilni-gde-je-direktor-e-sad-ces-da-vidis-ko-sam-ja/

Иконописање је више од уметности – то је духовни чин кроз који се пројављује божанска присутност. Владика Иларион за „Религију“ приповеда о свом искуству у иконописању и дубокој вези између вере и уметности. Као један од најсветијих чинова у православљу, иконописање је попут уметности која је мост између неба и земље. Кроз руке иконописца, ликови светитеља, анђела и Христа оживљавају на дасци, уносећи божанску присутност у свет. Овај чин није само пуки уметнички израз, већ је дубоко духовно искуство, кроз које се Бог пројављује и човек духовно преображава. Епископ новобрдски Иларион, чије је световно име било Растко Лупуловић, носи дар иконописа у свом срцу као духовну обавезу и израз љубави према Богу. Говорећи о свом иконописном путовању, владика Иларион се осврће на тренутке проведене у Манастиру Високи Дечани, где је и започео своје монашко путовање - Учествујем, на неки начин, у раду Високе школе Српске православне цркве за уметност и конзервацију. То је установа у којој се ја осећам пријатно, зато што имам пуно пријатеља међу професорима и међу студентима. А и бавио сам се иконописом док сам живео као монах у манастиру Високи Дечани - започиње епископ Иларион, осветљавајући своје прве кораке у овом светом позиву. Владика Иларион, пре него што је у августу 1996. године оденуо монашку одору, био је талентовани глумац, познат по улогама у филмовима „Биће боље“ и „Пакет аранжман“. Његов дар за уметност био је евидентан још у световном животу, где је својим глумачким способностима и музичким талентом оставио значајан траг. Први пут је крочио у Манастир Високи Дечани 1992. године, где га је повео колега са класе Ненад Јездић. Овај сусрет са духовношћу манастира променио је његов живот, тако да владика свој живот рачуна од тренутка када је крочио у ову светињу на Космету. - Указала ми се прилика да учествујем у овој радионици за иконописање са професорима из Румуније и са професором Тодором Митровићем, који ме је и обавестио о овом догађају и позвао да учествујем. Мени је част и радост да могу поново да седнем за штафелај и помало иконопишем уз мога ментора Луку. На неки начин, сликамо заједно и он ми преноси искуство и знање које је стекао на академији, а које ја нисам стекао учећи иконопис у манастиру Високи Дечани - присећа се епископ новобрдски и викар патријарха Порфирија. Владика Иларион сведочи да му је иконописање у радионици посебно радосно искуство, у коме види провиденцијални значај. - Постоји нешто провиденцијално у вези с овим догађајем, зато што данас празнујемо Нерукотворену икону Господа нашег Исуса Христа, првобитну икону коју је насликао сам Христос. Ми се укључујемо у благодатни живот самог Бога, ми смо причастници божанске природе, чак и телесно по речима апостола, и све деловање је заправо његово. Ми смо његови сарадници, његови помоћници у том његовом делу, у његовом животу у који Господ жели да нас укључи, и у том смислу човек не слика Бога, него кроз иконопис Бог слика човека, односно ствара га и ствара га изнова, покушавајући да пронађе тај замагљени лик Божји у човеку - каже владика и наставља: - По предању везаном за настанак првобитне Нерукотворене иконе, Господ Христос је оставио одраз свога лика на убрусу који је послао кнезу Афгару, кога је исцелио и утешио. Претходно иконописац, односно живописац, кога је кнез Афгар послао да наслика икону Христову, није могао да га наслика, зато што се по том предању лик Христов непрекидно мењао. То говори да је немогуће човеку да наслика Христов лик, и све ово време Христос сам оставља одраз свог лика на убрусу, односно на дасци за штафелајем, или на зиду или било где друго - закључује епископ новобрдски Иларион и даље разматра тајну иконописања, објашњавајући да човек не слика Бога, већ да кроз иконопис Бог слика човека: - Човек, као и у свакој другој духовној дисциплини, треба да дође у такво стање, да се са смирењем испразни од сваког покушаја да својим снагама то постигне, него молећи се Богу он разоткрива лик Христов. У мери у којој је сликар, иконописац, или живописац успео да себе ослободи од тих стега своје перцепције, свога домишљања, у тој мери ће остварити слободу да живи лик Христов продише кроз ово што слика. Ова реч владике Илариона није само упутство за иконописце, већ је водич за сваког верника у њиховом духовном путу, да кроз смирење, молитву и благодат, постану одраз божанског светла, слике Христа које сијају у овом свету. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/24336/vladika-ilarion-ikonopisanje

Гранични поремећај личности је ментална болест која озбиљно утиче на нашу способност да управљамо емоцијама. Од тог губитка емоционалне контроле човек постаје импулсивнији, а његов осећај према самом себи и према другима погоршава се. Срећом, поједине методе и технике могу помоћи људима да управљају симптомима граничног поремећаја личности. Који су знаци и симптоми граничног поремећаја личности Особе са граничним поремећајем личности могу доживети интензивне промене расположења и осећати неизвесност о томе како виде себе. Њихова осећања према другима могу се брзо променити, рецимо од екстремне блискости до крајње несклоности. Због таквих променљивих осећања односи са другима могу постати нестабилни, често праћени емоционалним болом. Они са граничним поремећајем личности такође ствари често посматрају искључиво, иду из крајности у крајност, на све гледају као на апсолутно добро или апсолутно лоше. Оно што их интересује или оно за шта се залажу брзо се мења, па делују другима импулсивно или непромишљено. Осим тога особе са граничним поремећајем личности се понашају и овако: Из (ирационалног) страха да их партнер не напусти, брзоплето улазе у романтичну везу или је такође муњевито завршавају. Са породицом, пријатељима и вољеним особама имају интензиван и нестабилан однос. О себи имају искривљену и нестабилну слику. Често се понашају импулсивно и ризично, рецимо махнито троше новац, не користе заштиту током секса, злоупотребљавају недозвољене супстанце, воле брзу вожњу, преједају се. Самоповређују се. Често им се враћају самоубилачке мисли или претње. Расположење им је врло интензивно и веома променљиво, са епизодама које трају од неколико сати до неколико дана. Хронични осећај празнине. Испољавају снажан бес или имају проблеме са контролом беса. Имају осећај одсечености од себе, као да посматрају себе изван свог тела. Врло је важно знати да неће сви са граничним поремећајем личности доживети све ове симптоме. Озбиљност, учесталост и трајање симптома зависе од особе и њене болести. Ипак, за људе са граничним поремећајем личности везује се значајно већа стопа самоповређивања и суицидалног понашања од опште популације. Који су фактори ризика за гранични поремећај личности Студије показују да генетски, еколошки и друштвени фактори могу повећати ризик од граничног поремећаја личности. Ти фактори су: Породична историја: Они који имају блиског члана породице (родитељ или брат или сестра) са овом болешћу у већем су ризику да развију гранични поремећај личности због заједничких генетских фактора. Структура и функција мозга: Истраживања показују да људи са граничним поремећајем личности могу имати структурне и функционалне промене у мозгу, посебно у деловима који контролишу емоције. Међутим, није јасно да ли су ове промене довеле до поремећаја или су узроковане поремећајем. Окружење, културни и друштвени фактори: Многи људи са граничним поремећајем личности пријављују да су током детињства доживели трауматичне животне догађаје, као што су злостављање или напуштање, одрастање у дисгункционалним породицама са сукобима. Како се дијагностикује гранични поремећај личности Лиценцирани стручњак за ментално здравље – као што је психијатар, психолог или клинички социјални радник – може да дијагностикује гранични поремећај личности на основу темељне процене симптома, искустава и породичне историје болести. Пажљив и детаљан медицински преглед може помоћи да се искључе други могући узроци симптома. Гранични поремећај личности се обично дијагностикује у касној адолесценцији или раном одраслом добу. Некад се и особама млађим од 18 година може дијагностиковати гранични поремећај личности ако су њихови симптоми изражени и трају најмање годину дана. Које друге болести се јављају са граничним поремећајем личности Гранични поремећај личности се често јавља са другим менталним болестима, као што је посттрауматски стресни поремећај (ПТСП). Ови поремећаји који се истовремено јављају могу отежати исправну дијагнозу и лечење граничног поремећаја личности, посебно када имају симптоме који се преклапају. На пример, особа са граничним поремећајем личности такође може имати симптоме тешке депресије, ПТСП-а, биполарног поремећаја, анксиозности или поремећаја у исхрани. Како се лечи гранични поремећај личности Уз прави третман заснован на чињеницама, многи људи са граничним поремећајем личности имају блаже симптоме и квалитетнији живот. За особе са граничним поремећајем личности важно је да се лече код лиценцираног стручњака за ментално здравље. До бољитка може проћи доста времена и зато је и за пацијента и за породицу врло важно да буду стрпљиви, да се придржавају плана лечења и да траже подршку. Неким особама са граничним поремећајем личности треба и интензивна, често болничка нега због озбиљних симптома, док други могу да функционишу уз амбулантну негу. Психотерапија Психотерапија је главни третман за особе са граничним поремећајем личности. Ради се један на један са лекаром и у групи. Дијалектичко-бихејвиорална терапија (ДБТ) развијена је посебно за особе са граничним поремећајем личности. ДБТ се служи концептом свесности о тренутној ситуацији и емоционалном стању. ДБТ такође помаже људима да управљају интензивним емоцијама, да смање самодеструктивно понашање и побољшају односе с другима. Когнитивно-бихејвиорална терапија (ЦБТ) може помоћи људима са граничним поремећајем личности да идентификују и промене основна уверења и понашања која потичу из нетачних уверења и изазивају проблеме са другима. Уз ЦБТ је могуће смањити промене расположења, симптоме анксиозности и самодеструктивно понашање. Лекови Улога лекова код граничног поремећаја личности и даље није сасвим дефинисана и зато лекови обично нису главни третман за ову болест. У неким случајевима психијатар може препоручити лекове за специфичне симптоме или паралелне проблеме као што су промене расположења или депресија. Такође, лекови понекад могу изазвати нежељене ефекте и зато је врло важно разговарати са својим лекаром о свим изазовима. *** Где потражити помоћ Психоцентрала Телефон: 065/22-88-886 (радним данима од 8х-16х) Email: [email protected] Црногорска 2, Савски Венац, Београд – Психоцентрала на интерфону Центар Срце Телефон: 0800-300-303 Email: [email protected]. Клиника за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић Вишеградска 26, Београд Централа 011/3636400 Национална СОС линија за превенцију самоубиства Телефон: 0800/309-309 Институт за ментално здравље Палмотићева 37, Београд; телефон: 011/3307 500 Паунова 2; телефон: 011/2666 166, 011/2664 555 https://nova.rs/magazin/zdravlje/granicni-poremecaj-licnosti-zasto-nastaje-i-kako-se-leci/

Размишљања митрополита Антонија о томе како се можемо одужити Господу за све Његове дарове. Како се свако од нас може одужити Господу? Смирењем. Оно је најдрагоценије у Божјим очима. Како да схватимо смисао смирења? Приближавање неумољиве старости може нам у томе помоћи. Како старите, постепено се успокојавате и смирујете. Када се осврнете на године које су прошле схватате: све је пролазно, само су Божја милост и љубав вечни. Док сте млади довољно сте дрски да се борите против целог света, горите, око вас кипе страсти, унутра све кипи. Када остарите, страсти се смирују, мисли разбистравају, ум се смирује. Осећајући се слабо и беспомоћно, ви… се смирујете. Старост нам је Господ дао према Свом Промислу. Старост нам даје прилику да платимо највишу цену проживљеног живота – смирење. Како старимо, спремни смо да дајемо више, потребно нам је мање, спремни смо да се усредсредимо на најважније ствари, јер олуја младалачких страсти не пустоши више наше душе. Ценимо сваки тренутак, сваки дах новог дана, радујемо се у животу и захваљујемо на свему. „У младом човеку гори ватра, у старцу светли светлост. Морамо горети док ватра гори, али након што се угаси, морамо наћи начина да светлимо. Морамо бити застрашујућа сила у неком тренутку свог живота, а у другом се научити вештини мировања“, примећује митрополит Антоније Сурошки. Смирење, такође, може бити дар од Бога човеку за његово храбро срце. Много је славних примера из живота Светих, где су младићи и девојке показали непоколебљивост у својој вери и храбрости, и који су били награђени венцима кротости и смирења, постајући праведници у напону живота и снаге. Говорећи о томе како се можемо одужити Господу за све Његове благослове, не могу а да не наведем једну епизоду из живота Светог Патрика Ирског (крај IV века-V век), којег је Бог изабрао да проповеда Јеванђеље незнабошцима у Ирској. Већи део свог живота провео је „на крају света“, како је сам Свети описао, приводећи многе људе Христу. Једном, током своје јеванђелске мисије, Свети Патрик крстио је Ангуса, сина краља Манстера. Током обреда крштења, Свети Патрик је оштрим врхом свог штапа случајно пробио принчеву ногу и, не приметивши шта је урадио, наставио обред, све време се наслањајући на штап по навици. Током читаве церемоније Свети Патрик се наслањао на штап, а за то време Ангус је, не мичући се, трпео несносан бол. Када је на крају церемоније Светитељ приметио крв која тече из принчеве ноге, уклонио је штап и узаснуто узвикнуо: „Зашто ми одмах нисте рекли, већ сте трпели толико дуго?“ Ангус је одговорио да је мислио да је то неопходан део церемоније, цена коју је морао платити како би стекао Вечни Живот. Потпуно импресиониран принчевим смирењем и храброшћу, Свети Патрик је узео Ангусов штит и крвавим врхом штапа на њему нацртао крст, обећавајући да ће овај штит бити сведок многих световних и духовних дела. Само су истински неустрашива срца способна за смирење. Хришћанство је, генерално, пуно јаких и храбрих људи. Сетимо се овога и замолимо Свемилостивог Бога да нам подари храброст и постојаност у вери. А ми ћемо се одужити Господу за Његове дарове искреним смирењем. Митрополит АНТОНИЈЕ бориспољски и броварски https://svetosavlje.org/cena-vere-kako-se-svako-od-nas-moze-oduziti-gospodu/

Ускоро почиње Страсна недеља, где Црква најпотпуније и максимално позива човека да буде распет са Господом и Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом , да са Њим буде сахрањен, као и да са Њим умре. У суштини, ово је квинтесенција, врхунац, апогеј Великог поста. И ту смо суочени са питањем: зашто то учинити? Зашто би то радила весела, модерна особа? Уосталом, има некакву плату, топао стан са купатилом, плином и топлом водом. Има шта да пије и једе. Постоји много забаве од ТВ-а, компјутера, паметног телефона до ресторана и кафића. Па зашто се ограничавати?! Зашто добровољно испробати „кошуљу“ Великог поста и „разапети“ своје вољено драго тело на „крсту“ Свете Педесетнице? Зашто понизити своје срце? И ставити своју душу на „операциони сто“ траженог Јеванђеља током исповести? Зашто се тако мучити? Зашто се мучити са дугим службама и правити толико поклона? И зашто нас многи апостоли и свети оци једногласно позивају на ово? Хајде да наведемо примере. О томе свети апостол Павле пише веома детаљно: „Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и са васкрсењем, Знајући ово, да се стари наш човјек разапе са Њиме. да би се уништило тијело грјеховно, да више не робујемо гријеху. Јер ко умрије ослободи се од гријеха. Ако ли умријесмо са Христом, вјерујемо да ћемо и живјети са њиме, Знајући да Христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме. Јер што је умро, гријеху је умро једном за свагда; а што живи, Богу живи. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви гријеху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем.“ (Рим. 6,4-11). Апостола цитира и Свети Григорије Богослов у својој Речи за Свети Васкрс: „Потребан нам је Бог оваплоћен и погубљен, да оживимо. Са Њим смо умрли да бисмо се очистили, са Њим смо васкрсли, јер смо умрли са Њим; Прослављени су са Њим, јер су са Њим васкрсли.” Велики химнотворац Цркве, Свети Јован Дамаскин, сликовито открива речи Светог Григорија у свом Пасхалном канону: „Јуче се сапогребох с Тобом, Христе, саустајем данас с васкрслим Тобом; јуче се распех са Тобом, данас ме сапрослави, Спасе, у Царству Твојем.“ (други тропар 3. певања); Овај тропар објашњава и монах Никодим Светогорац у свом есеју „Тумачење Васкршњег канона”: „Дакле, пошто смо ми не само људи слични Њему по природи, него и без сумње верујемо у Њега, онда сви кажемо да кроз веру смо распети заједно са нашим распетим Учитељем, сахрањени смо заједно са Њим, и стога, кроз исту веру смо васкрсли заједно са Оним који васкрсе из мртвих и прослављени заједно са Оним Који се прославио после Васкрсење“. А са њима се слаже и египатски монах Макарије: „Са Распетим морате бити распети, са пострадалим пострадати, да би се после овога прославили са Прослављеним. (Рим. 8, 17). Јер невеста мора да страда са Младожењом и да кроз то постане Христова санаследница. И никоме није дозвољено да без страдања уђе у град светих, заобилазећи неравну, скучену и уску стазу, да почива и царује са Царем у бескрајне векове.” Наш главни задатак, следујући светом Макарију, чини нам се, је да одговоримо на питање: зашто се овако мучити, зашто се са Христом распињати и са Њим васкрснути? Покушајмо да илустровамо речи светог Макарија уз помоћ учења Цркве и других светитеља. Дакле, пред нама су светиње Христових страдања: Крст и Гроб Господњи. А такође и Страдање Христово и Свето Васкрсење Христово. Како зовемо Крст Господњи? Честито Животворно Дрво Крста Господњег. Зашто? Јер даје и ствара живот. Исто се може рећи и за Гроб Господњи. Монах Никодим Светогорац у поменутом делу „Тумачење Васкршњег канона” пише: „Дакле, не пијемо ову воду, него воду са извора нетрулежности, то јест воду која нас чини нетрулежнима и обнавља нас, воду коју данас васкрсли Христос испушта из каменог гроба као што је и из камена испразнио некадашњи извор трулежне воде. У Њему, у Христу, ми, верни, утврђени смо као на чврстој стени и на непоколебљивом темељу, као што каже Павле: „По благодати Божијој која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему; али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос. (1. Кор. 3:10–11).“ И, на крају, ученик Светог Јована Златоустог, преподобни Нил Синајски, упоређује Васкрсење Христово са душом: „ Васкрсење је за људе нека врста друге душе...“ Шта је душа у човеку? Паметан генератор бесмртног живота, без којег је живот немогућ. Зато се у Светом писму душа често назива живом: „И створи Господ Бог човека од праха земаљског, и удахну му у ноздрве дах живота, и постаде човек душа жива“ (Постање 2,7). ). Због тога треба да прођемо пут Свете Педесетнице! Постом, молитвом, учешћем у великопосним и васкршњим службама повезујемо се са струјом истинског живота чији је једини извор Бог. А по Његовом свеблагом Промислу и благослову, Крст, Гроб и Васкрсење Христово су за нас извори овог бесмртног живота, који нас исцељује, освећује, спасава и оживљава! Зато нам је потребна Страсна седмица! Јер у ово време грех се уништава у нама и страшна сува и неплодна (без Господа) пустиња наше душе оживљава. Без ње ћемо умрети. Без ње, наш живот ће се постепено и болно претворити у пакао. Зато, пожуримо, као жедан јелен на изворе воде, умирући од жеђи паднимо у воду, пожуримо да уђемо у Свете муке Христове! Да се са Христом распнемо да бисмо са Њим васкрсли и оживели! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

Године 2002. Синод УПЦ Московског патријархата донео је решење о прослављeњу иконе – Ја сам с вама и нико не може против вас. Икона је унета у званични списак чудотворних икона; одређен је дан њеног прослављења на похвалу Мајке Божије, утврђен је тропар, састављена је молитва и Акатист. По црквеним канонима прослављење иконе или светитеља обавља се у једној помесној Цркви а затим се разноси по другим Црквама. Икона је осликана у Леушинском женском манастиру посвећеном Св. Јовану Крститељу, крајем 19. века. Касније је Праведни Јован благословио да се она прода Василију у Муравјову, будућем старцу Серафима Вирицког. Претпоставља се да је касније икона предата духовној деци преподобног Серафима, у Светогеоргијевском женском манастиру, у селу Даневка, Черниговске епархије. (данашња Украјина) Икона се прославила многим исцељењима страдајућих који су о томе посведочили у две књиге, издате од стране Светогеоргијевског женског манастира. Леушински манастир, где је осликана икона, 30 тих г. ХХ века, потопљен је ради изградње рибњака. Икона се прославља у суботу пете недеље (Глувне) Великог поста. Чуда Пред овом иконом моле се за очување Русије, за установљење и устројење православних храмова, такође и за исцељење од различитих недуга. Изображење Икона је осликана на жутој подлози са карактеристичним плавим огртачем код Пречисте Дјеве. Имајући у виду да је плава боја, Богородичина боја, на читавом приказу, она – доминира. Богомладенац, као Спаситељ света, приказан је у белом хитону са раширеним рукама, у потпуности окренут к свету – због ког је дошао и живот Свој безрезервно положио. За овај отклон од Богомајке и пружање к свету, за који је добровољно пострадао, не можемо рећи да има карактер, насилног отимања из наручја Свете Дјеве; више је у питању, спонтано изливање Његове љубави за свет који страда: топло и безазлено пружање свету, који “није знао када је похођен“. Страдалник, овде приказан као младо дете, без икакве задршке пружа се свету, даје му Своју Љубав, уточиште и заклон те као да жели да понови речи Своје Родитељке, које је изрекла роду људском : Ја сам са вама и нико не може против вас – што је и сами назив који је чудотворна икона и добила. Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе ,, Ја сам са вама “ О, Свеблага Заштитнице рода хришћанскога, Мајко Онога Који све држи десницом Својом, Христа Бога нашега ! Излиј на нас милосрђе и доброту Његову да се не уплашимо видљивих и невидљивих непријатеља, као што си рекла онима који се у Тебе уздају: ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “. Сачувај Свету истиниту Православну Цркву и обитељ нашу од раскола и јереси и постави темељ покајања народа нашег. Поврати Свету Русију на пут праве вере, дарован јој од Бога, да се испуни тамјаном молитава и расцвета као пољски љиљан; да поживимо у побожности и чистоти, увек чувани Тобом од искушења антихриста, најезде туђинаца, међусобних сукоба, земљотреса, огња, глади и помора, од изненадне смрти, раздора у породици: монахе укрепи и спаси нас, Пречиста, јер се уздамо у Тебе, по ономе што си рекла : ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “. Њему приличи, слава, моћ, част и поклоњење, сила и величина, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. Тропар, глас 6 Владичице чиста, погледај, Богородице, види наше болести и умилостиви, Пречиста и исцели нас од нечисте савести по Твојој милости, који ти се обраћају, слуге твоје : ,, Ја сам са вама, и нико не може против вас „. Литература Ооо Духовное преображение: ,, К БОГОРОДИЦЕ ПРИЛЕЖНО ЊИНЕ ПРИТЕЦЕМ “ – Молитвљ к Божиеи Матери перед Ее чудотворњими иконами, Москва 2015, стр: 6,7; htpp://pravoslavnaporodica.blogspot.com/Molitva čudotvornoj ikoni Majke Božije: Ja sam sa vama; 8.04.2022.g. приредила:Елза Бибић превод с руског: О.Б. https://mitropolija.com/2024/04/20/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ja-sam-sa-vama-i-niko-ne-moze-protiv-vas-3/

Окрутност са становишта световног човека разликује се од суровости верника. Морамо признати: од нецрквених људи има доста притужби на нас у том погледу. Замерке се обично заснивају на текстовима Старог завета: посебна суровост, убиство, крв, освета и тако даље. У Новом завету постоје и епизоде које изазивају збуњеност чак и међу верницима. Једном речју, данас разматрамо једно дискутабилно питање. Можемо објаснити суровост Старог завета. Да би се сачувала вера бар у једном народу, биле су неопходне овакве мере без преседана о којима читамо. Све је то било неопходно да би се човечанство спасило, да би се након извесног времена појавио Месија. Запазимо да је и само помирење било сурово: оно је постигнуто страшним страдањем Христовим на крсту. С тим у вези, људи такође имају питања: зашто је то морало бити тако страшно? Зар није постојао једноставнији начин? Уосталом, Бог је свемогућ, како би нас иначе спасио! Како одговорити на ова питања? – Да, ове мере су биле неопходне, као што су понекад неопходне хитне и болне хируршке мере. Понекад изгледају и сурове, али доводе до излечења болесника. Да, било је много сурових страница у историји наше Цркве, али им се понекад додају чињенице и догађаји који немају везе са хришћанством. На пример, сећате се живота свете равноапостолне кнегиње Олге, која је веома сурово осветила смрт свог мужа. Шта да кажем? - ови догађаји су се десили и пре него што је принцеза постала хришћанка. Хришћанство је примила много касније, након чега се доста променила. Да, код нас се дешава да свиреп паганин постане дубоко религиозна особа, па чак и светац. Шта тек рећи о историји Цркве, ако и у Јеванђељу има двосмислених епизода! На пример, када је Христос бичем истерао трговце из храма, да ли је то суровост? Или је то ревност праведника, о којој се говори у једном од пророчанстава: „А ученици се његови опоменуше да у писму стоји: ревност за кућу твоју изједе ме.“ (Јн. 2,17)? Верујем да то није била суровост, већ правда према онима који су се бунили и чинили непристојност у дому Божијем. Ако оптужимо Христа за суровост, шта је онда са блудницом коју је требало каменовати, пошто нико у то време није укинуо Мојсијев закон? Да ли је био окрутан према њој? - наравно да не. Или ова епизода: „А кад се навршише дани узећа његова, он намјери да иде право у Јерусалим. И посла гласнике пред лицем својијем; и они отидоше и дођоше у село Самарјанско да му уготове гдје ће ноћити. И не примише га; јер видјеше да иде у Јерусалим. А кад видјеше ученици његови Јаков и Јован, рекоше: Господе! хоћеш ли да речемо да огањ сиђе с неба и да их истријеби као и Илија што учини? А он окренувши се запријети им и рече: не знате каквога сте ви духа; Јер син човјечиј није дошао да погуби душе човјечије него да сачува. И отидоше у друго село.“ (Лк. 9, 51-56).“ Да, постоји пето поглавље Дела апостолских, које говори о Ананијиној и Сафириној смрти, али опет, да ли је то суровост у ситуацији када људи лажу не човека, већ Бога? При тумачењу текстова Светог писма много тога се мора узети у обзир и правилно тумачити. Да ли је прихватљиво да хришћанин буде окрутан? Хајде да то схватимо. С једне стране, наравно да не. Насиље у породици, ратови, братоубилачки сукоби, пљачке, убиства су неприхватљиви. То је разумљиво не само хришћанима, већ свим разумним људима. С друге стране, постоји традиционални пример: рат. Ако говоримо о заштити најмилијих и сродника, а ви идете да положите живот за своје пријатеље, онда показујете највиши степен љубави у хришћанском схватању речи. Али ако хришћанин почне да се свети, ово је пут нигде не води. Освета је страшна ствар, рак душе, слична зависти и поносу. Живот се много разликује од теорије, није све тако како пише у књигама. Догађају се разне ствари. Да, треба да се трудимо да будемо љубазни, да читамо свете оце, да се учимо смирењу, да праштамо ближњима и тако даље, али понекад треба да реагујемо према ситуацији. Наравно, суровост је психички поремећај. Особа у бесу, иритацији је неадекватна. Али понекад је потребна одређена мера окрутности. Хришћанин мора да схвати да је његов задатак да тражи средину и одржава разум у најтежим околностима. Чак и у рату човек бира: да нападне - или да брани, да мучи - или да заустави мучитеље и мучење. Још једна важна нијанса: не мешајте окрутност и грубост. Окрутност је психички поремећај, а грубост је или карактерна особина или мера због нужде. Чврста особа може бити лојална, симпатична, пристојна, односно њена чврстина дефинитивно није грех. Што се тиче грубости као неопходне мере у односу на друге људе, верујем да је чак и у нашем толерантном друштву недостаје. Да је више ригидности у неким питањима, било би више реда. Хришћани често погрешно схватају понизност. Не можете понизно толерисати подлост или прихватити понижење. Понизност није слабост и недостатак воље. Светитељи кажу да је смирење свест о сопственим гресима. Човек разуме да је грешник, да је болестан, да је смртно рањен грехом и потребан му је Спаситељ који ће га исцелити и спасити. Он схвата да свет лежи у злу и да му се догодила трагедија космичких размера. Целокупна творевина Божија је оштећена – и човек такође. Покајани грешник је скромна особа. Али бескичменост и слаб карактер немају никакве везе са понизношћу. Напротив, проблеми менталног здравља и духовног развоја се појављује већ овде. Ово је веома важно разумети, као и чињеницу да је строгост према неким људима неопходна мера. Штавише: особа која се стално савија под другима може једног дана да се ослободи и постане невероватно сурова према онима којима није могла да узврати. Он се свети за сва своја понижења, издаје онога пред ким се понизио и с њим се понаша на посебно суров начин. Детињство сам провео у спорту, бавио сам се борилачким вештинама, а тренер нам је увек говорио: „Момци, ваше руке су ваше оружје. Користите их само за самоодбрану. Никада немојте користити своје вештине да бисте их показали или демонстрирали на некоме.” Често људи, који не показују окрутност према другима, то изливају на своје вољене - своје жене и децу. Ово је ланчана реакција: тата је окрутност добио од свог шефа на послу, дошао кући и напао своју жену, жена се онда обрушила на децу. Истовремено, одрасли не доживљавају своје поступке као окрутност, штавише, насиље у породици код неких православаца сматра се нормом. Има и свештеника који у својим беседама кажу да је прихватљиво савити жену преко колена. Верујем да су сви који то тврде очигледно били трауматизовани као деца. Чуо сам од једног свештеника: односе у породици треба градити само уз помоћ наклоности и љубави. На овај начин увек можете постићи договор са својом женом. Ако се жена осећа вољеном, она ће се одазвати свим срцем и душом, и то ће створити рајску атмосферу у породици. Исто важи и за децу – али са њима треба бити опрезан у овој ствари како би се спречили фанатизам и идолопоклонство. Важно је не тући децу и не терати их да живе животом који није њихов, али је потребно поставити им границе. Завршио бих речима апостола Павла: „Не буди побеђен злом, него побеђуј зло добрим." Сматрам да некажњивост зла рађа безакоње. Да, морате да балансирате на веома финој линији. Тешко је, али живот вас обавезује на то. протојереј Константин Лисњак https://gorlovka-eparhia.com.ua

Може ли сва душевна и духовна питања човека решити само свештеник? Ако бисмо ми били анђели, тада не би имали потребу за лековима и лекарима. Али ми имамо тело, које је подложно болестима. Психичке болести се такође одражавају на болести тела. Код човека се појављује депресија, од које као резултат долази до нарушавања размене твари. Ми дајемо психотропне препарате да би се успоставила размена материја, лекарство је једним делом помогло да се превазиђе депресија. Наравно, лекови не решавају главни проблем, не чине човека више смиреним или да воле више Бога, али , тим ништа мање, умирују, скидају немир. Човек је већ способан за духовни живот и за психолошку помоћ, лечење. Сетите се Јеванђељске приче о слепом од рођења? Ко је крив? Он је погрешио или његови родитељи? Господ каже, да ни он, ни његови родитељи, него ради тога, да би се јавила Слава Божија. Тако и болести не бивају само последица неког конкретног греха, него се у сваком случају допуштају Богом ради смирења и ради спасења душе. Стога је све добро и на својем месту и лекари-психијатри, неуропатолози и обавезно духовно лечење. У Библији је речено не подцењујте лекаре, јер је и њих створио Господ. Ако се човек налази у стању психичког поремећаја, као извод из Вашег опита, шта треба чинити у првом реду да би се њему помогло? Куда да иде: ка психијатру или ка свештенику? Код светитеља Филарета Москосвког постоје овакве корисне речи, он каже: ако човек има затворено срце, тада је непотребно ломити се туда, и тада треба куцати молитвом у то срце, и ако је срце отворено, тада се може ући са саветом. Стога, ако је човек затворен за општење, и није му могуће указати духовну помоћ, он се налази у власти болести, тада треба почети са лечењем, па и са лечењем у болници, или чак насилним мерама, ако је човек опасан за себе и за оне који га окружују. Иако то не значи, да не треба говорити – ипак треба говорити. Треба сејати, а онда како буде: прими човек реч, или не прими, успе ли се ухватити за нешто, да ли ће бити поверења у разговору – то није извесно, али треба говорити. Код мене има једна болесна парохијанка. Познајем је две године, и за то време постепено она долази у одређено добро стање. Дели своје доживљаје на два света. Један – реални, човечији, Божији свет, у којем је благодат Божија, где је радост, нормални односи са родбином и блиским . Други – свет бесовски, који делује на њу и покушава да изазове у њој подозење, страх, осећај страног деловања. И она се у том стању мање – више скомпензировано и мирно налази, иде у храм. У већини случајева се ипак може наћи додирна тачка и привести човека покајању. Први веома користан корак при разним душевним недузима – то је корак ка покајању, када се човек буди за духовни живот, када види, у чему се он налази, иако бар малим делом, када хоће искрено да постане други, и да бар мало поверује Богу, а после се то поверење временом појачава. Чим више вере, ту је и већа помоћ Божија. Покајање је увек веома добро поставити у основу лечења, као и у основу сваког дела. Добро би било кад би се ми сви изграђивали на тврдом камену – Цркви. А после, у идеалу наравно, постепено оцрковљивање, које се пројављује и проверава по томе, како се човек односи ка тајинству Причешћа. То је најважније – стога јер се у њему сам Христос сједињује са нама. Без Причешћа није могуће радикално, у правом смислу, глобално лечити душу. Да би сачували психичко здравље треба имати упориште. Ми имамо два главна упоришта – вера и савест. Живети по савести и живети по вери, тад никада нећеш погрешити, никада се нећеш преварити и нећеш се разболети. А ако Господ допусти неко страдање, тада при таквом расположењу се све може носити, и још имати корист од тога. Волите Христа и будите сретни. о.Владимир Новицки, психијатар и свештеник http://www.manastir-lepavina.org

Авва Исак Сирин каже: „И ја кажем да су они који су мучени у Геени погођени бичем љубави“. Како је горко и сурово ово љубавно мучење! Овако изгледа у паклу. Божја љубав! Бог свима шаље своју љубав. Али они који Га одбацују, они који Га не желе, они који су живели себично и аутономно, опонашајући ђавола, доживљавају ову „комбинацију=опроштај“ са Богом као пакао, ову Његову љубав као осуду, ову Његову светлост као огањ. Морамо схватити да су пакао и рај, пропаст и спасење из наше перспективе, а не из Божје перспективе. Бог је исти заувек и нуди Себе свима, даје Себе свима. Поставља се, дакле, питање: како можемо у овим годинама колико живимо овде на земљи, обликовати своје биће да после смрти живимо у Богу, у Његовим енергијама. Бог је љубав. Велика је хула покушати доказати да Бог има страсти као и ми. И све ово говоримо зато што многи хришћани чине ову парадоксалну ствар - у име Христово анатемишу, у име Христово хуле и спремни су да друге разапну, у име Истине заправо служе лажи, а у име љубави чине безакоња пуна злобе и мржње. Изгледа да нам се допада правни начин размишљања и постојања. Али ова правда стоји изнад гроба љубави. Када се говори о правима и дужностима, о обавезама, о наградама и казнама, нема љубави, она је мртва.Када супружници говоре о правима међу њима, ту нема љубави. Господ у параболи о Суду, у којој нам описује свој Други долазак, има улогу пастира. Одваја овце од коза, јер ни овце као да не знају куда ће, ни козе. Спашени су збуњени својим спасењем, а други - својим уништењем. Сви су збуњени. Како сам се спасио? Како сам доспео у пакао? Јер и једни и други мисле да су живели не радећи ништа посебно. Сходно томе, нити смо урадили нешто посебно добро, нити смо учинили нешто посебно лоше. Зато Господ описује ову Своју „присилну“ интервенцију, да би ове две категорије људи одвојио једне од других. Онe који су волели и онe који нису волели и остали су у најбољем случају у држању закона. Јер, чувар закона заправо није дужан да посећује затвор (да ли те закон обавезује?), нити да иде да помогне болеснима, нити да нахрани гладне, нити да утеши напаћене, нити да загрли рањене. Али ко има љубав, он то чини слободно без икаквог закона који му то дефинише. Напротив, то му говори неписани закон љубави , који поништава сваки други закон. Да ли ће, дакле, неко рећи да је довољно волети и ништа друго не радити? Одговорићемо потврдно. Али шта значи љубав? Да волим оне који воле мене? То ништа не значи. Да волим све и свакога. Да ли знате шта то значи? То значи да прво волим Бога, дакле живим како Он хоће. Зато желим оно што Бог жели. Не желим више да живим грешно, него живим држећи Његову реч. Волети Бога значи да не могу замислити ниједан аспект свог живота без Њега. Свуда и увек Га тражим, непрестано се молим, са Њим комуницирам. О чему причам? Једем Га и пијем Га често, као највећи спој љубави који може постојати. Ја дишем и постојим само да Га славим. То значи волети Бога. Шта значи волети ближњег? Да постанете одмор за другога, мир, његова подршка, а не препрека у његовом животу, не разлог за роптање и малодушност, бригу и искушење. Волети другог значи увек му опраштати без резерве. Да претрпим све до краја, да будем спреман да се разапнем за њега - не за своје дете или за било ког вољеног, већ и за свог непријатеља, оног који ми чини неправду, оног који ме вређа или удара. На ову љубав је мислио авва када је рекао: воли и чини шта хоћеш. Јер ако волите на овај начин, оно што радите биће Христово, живот ће вам мирисати на Христа, а ваша смрт - на васкрсење. Само избегавање зла Господ не хвали. Равнодушност је за осуду. Питање је чињења добра, практичног интереса за ближњег, ма ко он био. Христос жели да сви постанемо једно кроз Њега, па нам је дао све „алате“ да Му помогнемо у овом циљу. Јер без наше воље Христос нас не може учинити Својима. Да схватимо да наше спасење није ствар појединца, већ отварање нашег срца за друге. Колико год да сте „морални и врлински“, ако вам срце не омекша, ако се не прошири да све прими, онда нећете моћи да осетите Његову љубав, јер Његова љубав свакога смести и нико није сувишан. Господ тражи од нас срце, а наша света Црква нас подсећа на то у недељу Суда, јер заборављамо да смо као хришћани призвани да живимо као Христос, односно срцем. . . А авва Памво рече: „ко има срце може се спасти“. https://pavelpapadopulos.wordpress.com

Не волим идеологије. Вежу ме. Оне стварају одређену зависност. Пристајањем на одређену идеологију лишавам себе слободе коју је Христос дао сваком човеку. Осим тога, идеологије „трпају” човека у флаше са уским грлом кроз које он на тачно дефинисан начин сагледава свет. Желим да будем широкогруд човек, иако је то човеку тешко, јер се прво мора отрести окова мисли које га вежу и не дозвољавају му да дубље размишља о датим случајевима и темама. То је и један од разлога зашто хришћанство нема и не може имати никакве везе са идеологијама. Човек је јединствена, непоновљива личност, слика и подобије Личности. Решења „једном заувек”, која су својствена радикалним покретима и екстремнијим идеологијама, су стога по дефиницији у сукобу са хришћанским схватањем света и човека. Неке идеологије су иза себе оставиле реке крви. Њихов сукоб са Личношћу сада је превазишао ниво теорије и испунио је земљу тугом. Када идеолози покушају да искористе утицај Цркве за ширење својих веровања у народу, постаје језиво. Неки од најкрвавијих прогона у Цркви дешавају се због људи у истој Цркви који покушавају да прилагоде хришћанство својим схватањима – да од њега направе идеологију. Стога верујем да је реакција нас хришћана на идеологије овог света кључна. Господ Исус Христос никога није приморавао да верује у Њега нити да Му служи. Он се није јавио Пилату после свог васкрсења, јер Он не присиљава слободну вољу човека. Христос није желео да му се служи, него је сам служио човеку ради његовог спасења и понизио се „до смрти на крсту“ ( уп. Фил. 2,8 ). Тако да и ми морамо да нађемо реч утехе и загрљај чак и за људе који су против нас, са којима се не слажемо или које на неки начин презиремо. Када из нас сија Христова љубав, када људи виде Христа у нама, то је најбоља проповед свету. 20. и 21. век се могу назвати вековима идеологија. Хришћани имају задатак да својим речима и делима проповедају јеванђелско учење у мноштву мишљења, погледа на свет и различитих култура. Зато је важно да не изгубимо из вида „срж“ наше вере, а то је Христос Господ. Без Христа хришћанство не може постојати! У „Историјском путу Православља“ прот. Александар Шмеман описује гностицизам као покушај тадашњег грчко-римског света да прилагоди хришћанство својим веровањима. Да прихвати оно што је умео да прихвати и да негира оно што је паганима тог времена изгледало невероватно (наиме, да се Бог могао родити). Ови покушаји да се „оскрнави“ сама суштина хришћанске вере опаснији су од отворених прогона, јер прогони крвљу мученика запечаћују Христово учење у срцима верника. А у исто време, важно је бити у стању да водимо дијалог са овим идеолошким, плуралистичким и секуларним светом. Односно, немојмо бити маргинализована заједница која се плаши да сведочи Истину и „ограђује“ се у неке зидове, заборављајући да је за народ „споља“ и Господ Бог разапет. Вратићу се на почетак – не волим идеологије. Они на човека гледају превише поједностављено, превише површно. А личност као Личност се не уклапа ни у какве моделе и оквире. Како одговорити на изазове времена у којем живимо? Христос се прво мора усликати у нама самима, а онда ће се све што дотакнемо преобразити. „Нови човек“ је Христов човек. Маргарита Генчева https://hristianstvo.bg

Бог је љубав. С љубављу је створио свет. Из љубави је постао Човек ради човека. Рекао му је да воли свог ближњег. Он је показао љубав кроз Своју проповед. Мрзели су га јер им је причао о љубави. Разлог за Његово распеће била је љубав. На крсту им је поново дао љубав.Васкрсење је било дар Његове љубави према човеку. Све из љубави, за љубав, с љубављу. Пре ове љубави, шта смо ми достојни да Му понудимо? Пред овом љубављу, ко може остати равнодушан? Пред овом љубављу, које срце не дрхти? Насупрот овој љубави, каква је вредност себичности? Ко се не осећа безбедно уз ову љубав? Пред овом љубављу, ко не осећа љубав? У лицу ове љубави, ко не види Бога? + архим. Вартоломеј, игуман светогорског манастира Есфигмен https://hristianstvo.bg

Ако ли Свештеник проповеда који минут дуже? Kажу да много дави.. -Ако ли проповеда краће? Журио се. -Ако ли лепо пева? Није он за Попа,боље да је отишао у народњаке. -Ако ли не пева лепо? Није требао да постане Поп. -Ако ли посећује парохијане? Никада га нема, ко зна где све иде. -Ако ли не посећује парохијане? Седи само кући. -Ако ли нема деце? Не схвата оне што имају децу. -Ако ли има децу? Нека прво научи своју децу. -Ако ли попадија ради? Потегао је да се обогати, много га интересује новац. -Ако ли попадија не ради? Обоје се натоварили Цркви да их издржава. -Ако ли га интересују национални проблеми? Много се бави политиком. -Ако ли се не бави политиком? Онда је комуниста. -Ако ли Цркви приложи новчани прилог? Има откуда, зар му мало свет даје. -Ако ли захтева да се Црква украшава? Велики је расипник. -Ако ли не украшава Цркву? Не интересује га изглед Цркве,гледај како му Црква изгледа. -Ако ли има добар ауто? Тера Поп моду јер има одакле. -Ако ли нема ауто? Изиграва сиромаха. -Ако ли гласније служи? Много се дере. -Ако ли тише служи'? Не можемо да га чујемо. -И да је врло добар Свештеник? Ипак бољи је онај из суседне парохије. -И да им којим случајем дође онај(бољи)из суседне парохије? Е,наш је био бољи. -Ако ли је млад? Нема искуства. -Ако ли је стар? Он је за пензију. -Ако ли се лепо понаша? Он је љигавац. -Ако ли ствари отворено изнесе? Много је груб. -Ако ли са неком женском подуже прича? Е ту већ има нешто. -А када умре? Е Бог нека му душу опрости,таквог Попа као што је наш био, више никада нећемо да имамо. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=6686

У духовном животу веома је важно проверити да ли идете правим путем. Шта се сматра чудом? Чудо је када се деси нешто необјашњиво, супротно законима природе и светском поретку. Понекад користимо ову реч да једноставно означимо нешто лепо. Очигледна су чуда – на пример, када иконе крваре или тече миро, када се на зидовима цркава појављују ликови светаца или анђела и сл. Немогуће је објаснити природу онога што се догодило. Постоји мишљење да се таква чуда дешавају како ми, верници, не бисмо изгубили веру и постали још јачи у њој. За невернике, ово је разлог да размисле о природи порекла оваквих појава, јер очигледно нису направљене људском руком. Ако говоримо о случајевима које би само верници назвали чудом, онда је највеће од њих када се човек исправи, грешник крене путем исправљања. По мом мишљењу, то је право чудо, јер је исправљање постојећих недостатака веома тешко, а то посебно јасно схватате када почнете да радите на себи. Ако успете да победите себе, онда је ту свакако Божја интервенција. Неверник ће рећи: шта фали, човек се само прибрао, развио снагу воље, то је све! Међутим, није. У мојој пракси је био овакав случај: уочи Васкрса позван сам на исповест у болницу. Млада жена је имала компликације након порођаја. Први пут у животу изразила је жељу да се исповеди и причести. Након што је то урадила, догодило се чудо. Тачније, два: прво је било да се ова жена покајала, а друго је било последица тога – брзо је почела да се опоравља. На Васкрс су њени родитељи дошли у храм и испричали ми то. Само верник може такав случај назвати чудом, неверник ће то назвати случајношћу, срећом или нечим другим. Али хришћанин разуме да постоје тренуци када треба да се промениш, да се помириш са Богом, и тада ће Он, по својој милости, помоћи и подржати. Има и чуда која бих назвао свакодневним, али и њих треба приметити. Блажени Августин је, тумачећи Јеванђеље о Спаситељевом умножавању хлебова, писао да ништа мање чудо није ни то што хлеб уопште расте из земље, што пшеница сазрева. И заиста јесте. За неке су све ово закони природе, али ако их погледате, зар нису чудо? Свети Игњатије (Брјанчанинов) има дело „О прелести“, у коме пише да се од Бога не могу захтевати чуда. Људи то врло често траже, чак и за живота Спаситеља тако је било, како је записано у Јеванђељу: „Тада неки од књижевника и фарисеја рекоше: Учитељу! Желимо да видимо знак од тебе“ (Матеј 12,38), „Неки од њих рекоше: Он изгони демоне силом Велзевула, кнеза демона. А други, искушавајући Га, тражили су од Њега знак с неба“ (Лк. 11, 15-16). Могли би се запитати - шта је лоше са жељом да се виде чуда од Бога? Међутим, овде се мора узети у обзир једна веома важна чињеница: чуда могу имати, не само божанску природу, већ и демонску. Зато свети оци пишу о опасности да се занесете чудима. Не треба тражити чуда да не би пали у прелест. Како разликовати богомдано чудо од ђаволског искушења? Наш народ има дивну изреку: „Пре сваког дела, прекрсти се!“ Ако наиђете на неку несхватљиву појаву и не можете да разумете њену природу, обратите се Богу. Прекрстите се и кратко замолите Господа да вам помогне да схватите шта да радите у овој ситуацији. Људи се често занимају како да третирају снове и да ли постоје посебни „снови од Бога“. Морате мирно да се односите према сновима. Свети Игњатије (Брјанчанинов) учи: чак и ако ти је у сну дошло божанско откривење, а ниси обратио пажњу на то, у реду је. Нећете примити никакву казну од Бога. Ако превише обраћате пажњу на снове, онда постоји реална опасност да паднете под ђавољи утицај. Понекад ми људи дођу и причају ми о разним „чудима“ која им се дешавају. Једна особа је рекла да му је икона светлела током молитве. Питао сам: „Да ли сте покушали да угасите светло у стану – можда је то одраз сијалице?“ И заиста: чим је искључио струју, сјај је нестао. У другом случају ми је речено да су се на икони појавиле неке капљице. Тражио сам да одмакне кандило од иконе и види шта ће се десити. Капљице су нестале. Какав закључак треба извући из ових случајева? Само једно: не морате све сматрати чудом. Боље је пажљиво схватити која је ситуација могла довести до онога што се догодило. На крају, желим да истакнем веома важну ствар: ако је необичан догађај од Бога, неће бити пометње у вашој души - напротив, донеће смирење и душевни мир. Ако сте изгубили мир, пали у фрустрацију, малодушност, страх – то није од Бога, Он не саопштава своју вољу на тај начин. Бог је пажљив и деликатан, Он нас воли и неће нас уплашити или довести у сумњу. Он нам не шаље више него што можемо да поднесемо, и у погледу искушења и у смислу благослова. То важи и за јављање Спаситеља, Пресвете Богородице, светитеља и анђела људима: они се неће јавити онима који нису спремни. Ако сте уплашени неким чудним звуковима у вашем стану, мало је вероватно да ће непријатне сензације доћи од Бога. Такве ситуације су разлог да размислите да ли је у вашем духовном животу све нормално. Можда је у опадању и тиме дајете прилику злим духовима да вам приђу и узнемирују вас. „Шта ако сам очарана?“ Понекад се људи брину да ли су у заблуди и да ли ће их ђаво искушавати. Прелест је стање када човек подлеже ласкању злих духова. Наши прародитељи Адам и Ева пали су на ову врсту ласкања: Сатана их је искушавао, поверовали су му и на крају су пали. У духовном животу такве ситуације се често дешавају код оних који тек почињу свој пут у вери. Човеку се даје посебна благодат да схвати: са Богом је много боље, са Њим се постојање претвара у живот. Међутим, неофит понекад верује да су ревност, успех и лакоћа духовног живота његова лична заслуга. Такве ситуације се дешавају и искусним хришћанима. Да бисмо спречили ову грешку, потребно је искоренити гордост из душе, јер је управо она први узрок прелести. Како се то ради? Пре свега, не сећајте се својих добрих дела, не очекујте награде за њих, покушајте да их заборавите. Ако си хвалио, реци себи: „Господе, слава Теби, а не мени, ја сам црв, а не човек (Пс. 21,7).“ Ове речи се могу поновити за сва ваша духовна достигнућа. Када стојимо на молитви, веома је опасно нешто замишљати или чекати неке сензације – топлину, звукове. Нема потребе да истиснете сузе и доводите себе у стање лажног страхопоштовања. Да наша пажња не одлута, имамо иконе које нам помажу да се сећамо оних којима се молимо. Такође не треба тражити превише: „осећати“ Бога, видети Њега или свеце и сл. Наравно, сви желе да се смире после молитве, али за то нису потребна никаква чуда. Потребна је пажња, страхопоштовање и скрушеност срца, односно свест о својој недостојности пред милошћу Божијом. Да ли је могуће да Бог „враћа“ чудо? Дешава се да после чудесне помоћи Божије човек почиње да се поноси, да себе сматра бољим од других и да осуђује. Оваквим понашањем он сам изазива Бога да му одузме благодат и покаже шта човек може бити ако Њега нема. Дакле, није Бог тај који одузима чудо, него се човек одвраћа од Онога који му је помогао и лишава себе Његових дарова и помоћи. Чуда нису од Бога и нису од демона – од кога су онда? Понекад људи сами себе доведу до егзалтираности и почну да замишљају неке дивне ствари - топлину или хладноћу у телу, неке звукове, нечије присуство у близини. Како могу да схвате шта тачно осећају? Да би то урадио, сваки човек мора имати адекватног духовног ментора – искусног свештеника који ће саслушати и објаснити му шта се тачно дешава и како даље. Неопходно је да наши верници почну да долазе у цркве, не само на службе, већ и на разговоре са свештеником. Боље је да о својим осећањима, визијама и сличном говорите - не на исповести, већ на личном састанку. У духовном животу веома је важно проверити да ли идете правим путем. Ово је потребно не само мирјанима, већ и свештеницима. Људи често верују да су бољи од оних око себе и да заслужују неке посебне дарове, открића, чуда. Немој тако мислити. Далеко смо сви од тога да будемо свети да би нам се указао Господ или Његова небеска војска. Зато, ако нешто видиш, осетиш, отворио се некакав дар у теби – искористи упутство једног светитеља – реци: „Господе, ако ово није од Тебе, отпусти, ако је од Тебе, помози ми да прихватам то исправно.” Још једном понављам: не треба тражити чуда. Треба да уживамо у чуду које свако од нас има – дару живота. А ако желимо да видимо више, само треба да дођемо у храм на Божанствену Литургију. Светитељи поучавају: то што се на свакој литургији у црквама износе Свети Дарови, у којима је невидљиво присутан Сам Христос, највеће је и најважније чудо, и не треба више тражити. А највеће чудо у историји је то што је Христос васкрсао и тиме означио почетак нашег васкрсења. протојереј Игор Жирин https://pravlife.org/ru

Царство Небеско је у човеку. И непрестано, сваки дан, води се борба за срце човеково, за његов ум. Ова борба је пут душе ка Христу, у победу над смрћу. Приближавајући се светлости Христове љубави, човек открива у себи све више грешних болести које држе душу у грешном ропству, разарајући јединство људи у Богу. Гледајући себе површно, човек види само своју спољашњу лепоту, своју личну истину. Али, залазећи дубоко у срце, он тамо открива понор греха. Људско срце је дубоко и може бити и рај и пакао. Треба да пустиш Бога у ово срце, да верујеш да љубав Христова може да излечи твоје смртне ране. После распећа Господ је дошао у пакао и ослободио оне који су тамо чамили, који су чекали, који су веровали у своје спасење. Господ улази у наша срца када желимо да променимо свој живот, желимо да научимо да волимо, када верујемо у победу Христове љубави над нашом смрћу. Господ даје човеку дар љубави. Није нам лако прихватити овај дар, није лако помирити се, растати се са оним идејама, илузијама, жељама, емоцијама које покушавају да човека држе и чине га пленом овога света. Ти и ја морамо схватити да никога не волимо истински, никога не поштујемо. Грех скрнави и најсветлије импулсе душе. И спознаја ове чињенице биће почетак нашег отрежњења, почетак нашег пута ка Небеском Лекару. Када грех нападне човека, када је злостављање дозвољено, онда он види да није способан ни за шта. Ђаво не дотиче човека док не види да човек није опасан за њега, још не ради за Господа. Јер додирнути човека значи пробудити га из сна, дати му прилику да се бори, да види непријатеља у лице. Када сам тек почео да идем у цркву и још нисам читао светоотачку литературу, помислио сам: „О ужас! Психички сам оболео. У глави ми је било толико прљавштине као никада раније. Шта се дешава са мном? Мора да сам полудео." Испоставило се да је ђаво кроз ум покушао да ме уплаши, да ме изведе из храма, да ме гурне у очајање. Али Господ ми је послао човека који је објаснио да постоји борба у уму, да су то мисли, нису моје, већ од ђавола, који хоће да ме спречи да будем на служби. Обично човек уопште не мари за свој ум. Наш ум је посвећен било чему. Укључујемо ТВ, слушамо радио, гледамо око себе и упијамо као сунђер оно што видимо, чујемо, и све то зарази ум. Почевши да живи духовно, човек сазнаје да је центар његовог живота срце. Испоставља се да је у нашем срцу такав неред, таква рушевина, да треба све да размонтирамо, бацимо и поставимо темељ нове зграде. Током живота стално правимо грешке: скрећемо с једне стране на другу. Понекад имамо надахнуће, и спремни смо да се молимо дању и ноћу, а понекад немамо воље да се молимо, јер осећамо да не налазимо молитву у себи, да нам ништа не полази за руком и одустајемо од духовног рада. Због тога је веома важно пронаћи средњи пут како бисмо имали изводљиво правило које можемо редовно пратити. Ово захтева напор. Дешава се да се човек моли и каже: „Не осећам ништа.” Шта би требало да осећате? Ни у ком случају не треба тражити осећања у молитви. Да, милошћу Божијом, дешава се да душа гори. Ово је чисти огањ који Господ даје да спали неистину коју је човек живео пре него што је дошао Христу. Али онда се за ову ватру треба борити, не чекати је, већ радити, надајући се томе да те Бог види и оно што ти је дао сада је на твоју корист. Хвала Богу што сте у Цркви, потрудите се и, наравно, сву наду положите у Бога, а не у своја осећања и емоције. Нека посебна психичка или телесна стања могу постати сметња на путу ка Богу, нека врста замене. Оно што Бог даје увек је „неочекивана радост“, радост коју човек не очекује да добије, и немогуће је то речима описати, људски анализирати. Ми нисмо у стању да правилно сагледамо и протумачимо данашње околности. Можда ћемо ово, што сада изазива гунђање и малодушност у нама, после неког времена оценити као једину прилику да се спасемо од погрешног корака. Дакле, треба све прихватити од Господа, треба се уздати у Бога. И наше покајање, као обележје Царства Небеског у нама, родиће се у овом поверењу. Осећање близине Бога, Његове безграничне љубави је неподношљиво за грешног човека, и зато желимо да се сакријемо, тражимо предах, а предах је клизање уназад. Не смемо да гајимо илузије да ће нам сутра бити лако. И што се пре растанемо од неких снова, лажних идеја, лакше ћемо видети Бога у свом животу. Потребна је храброст да се не одбије да се умре за Христа. Долазимо са посла, из школе, уморни смо, боли нас глава, боле ноге. И треба прочитати вечерње молитвено правило. Чим човек осети самосажаљење, одмах пада у кревет. Али ако човек каже: „Не, Господе, потрудићу се, без обзира на цену“, Бог ће дати снагу и човек ће, прочитавши правило, мирно заспати. Али за ово морате умрети. Ово је мала смрт. Сви треба да се сложимо: „Умрећу за Христа“. Протојереј Андреј Лемешонок https://obitel-minsk.ru/lutschije/2023/07/lyubov-xristova-mozhet-iscelit-nashi-rany

Познати сплитски и далматински свећеник Анте Ждерић написао је недавно колумну за Аутограф. Па каже: Радикалне идеологије духовна су "Мека" за све оне који нису били кадри остварити се у било чему у животу, што би њиховом постојању дало смисао. Идеологије су, стога, опијум за промашене. Оне су добродошло покриће за садисте и ништарије који се не могу виђети ни у чему другом осим у радикализму насиља које им идеологија нуди. Kако и не би, кад такви нису ни за што. Они свој идентитет граде на обмани да су вреднији од других. Зато броје крвна зрнца, гледају боју пути и очију. Или мотре с колико се тко прстију крсти. Друго и не знају. Нити желе. Међу идеолозима и сродним им злочинцима из исте каше никад нећете наћи самоостварену особу. Једнако као ни међу онима који им се диве, подржавају их или оправдавају њихове политике. То је свијет лажи, полумитова, насиља, нијекања, скривања, садизма и циничног кукавичлука. То је свијет пропалих собосликара, кокошара, манијака, неуспјешних политичара… Насупрот протагонистима идеологија, стоје храбри. Људи. Жртве. Толики знани и безимени. Наша је људска дужност памтити их. Сваке се године 22. травња сјећамо пробоја из концентрацијског логора смрти Јасеновац, који се догодио 1945. године. На тај је дан око 670 логораша голоруко кренуло на стражаре, покушавајући се докопати слободе и живота. Већина их је страдала под стројничком ватром. Спасило их се свега деведесетак. Говорити о броју жртава Јасеновца звучало би као лицитирање, у нашем друштвеном контексту оптерећеном политикама, идеологијама, фундаментализмима, острашћеностима, особним интересима. Да је убијен и један једини човјек – било би превише. Нијекати тај логор смрти, као и друге, значило би суђеловати у злочинима који су се тамо планирали и проводили над Србима, Жидовима, Ромима, Хрватима… Релативизирати злочин, оправдавати га другим злочинима, скривати га или окретати од њега главу, значило би допустити злу да (нам) уграби властиту ђецу. Душу таквих (који оправдавају, скривају, релативизирају) је већ уграбило. Посебно је цинично зло извртати тезе и питање Јасеновца покушати засјенити (или оправдати) питањем комунистичких или злочина из Домовинског рата. Манипулирање жртвама у нашем је миљеу увијек демагошки омиљена ствар, посебно по принципу "колико-толико" или "а колико су тек они!" Туђе зло не оправдава твоје (зло)! Јасно осудити наци-фашистичку (и сваку другу) идеологију, и њезине локалне иначице, није само ствар основне културе, него још више наше уљудбе, цивилизираности и вјерничког свјетоназора (за вјерујуће). Тко то није спреман, једноставно не припада уљуђеном друштву. Такав не може бити вјерник, па имао примљене "све свете сакраменте, уредно и на вријеме". Еванђеоска порука Исуса Kриста једноставно је дијаметрално супротна с геноцидом који стоји као идеја у темељу јасеновачког логора. И сам би Исус Kрист, као Жидов, тамо био смакнут. Не, томе нема оправдања. Зло идеологије и јест такво да се покушава оправдати, камуфлирати. Зато је посебно перфидно. Истина у љубави ослобађа. Осуда споменутих злочина је, једноставно речено, оздрављујућа. За појединца, народ, друштво. За сваког. Осуди злочин! Осуди идеологију, па макар се закотила у твом дворишту! То је слобода за коју те је Kрист ослободио! https://slobodnadalmacija.hr/split/splitski-svecenik-tko-ne-osudi-zlocin-u-jasenovcu-taj-ni-ne-moze-biti-vjernik-nece-mu-pomoci-primljeni-sakramenti-1291851?mibextid=Zxz2cZ&fbclid=PAAaZkHSt0xsmXFrV5_bNcVHIuMYQ_eMvEksCRpBLo_tRwtl06-rxGPl5G9x0

Бог свима шаље своју љубав. Али они који Га одбацују, они који Га не желе, они који су живели себично и аутономно, опонашајући ђавола, доживљавају ову „комбинацију=опроштај“ са Богом као пакао, ову Његову љубав као осуду, ову Његову светлост као огањ. Морамо схватити да су пакао и рај, пропаст и спасење из наше перспективе, а не из Божје перспективе. Бог је исти заувек и нуди Себе свима, даје Себе свима. Поставља се, дакле, питање: како можемо у овим годинама колико живимо овде на земљи, обликовати своје биће да после смрти живимо у Богу, у Његовим енергијама. Бог је љубав. Велика је хула покушати доказати да Бог има страсти као и ми; да је ту наша световна правда, наша освета. И све ово говоримо зато што многи хришћани чине ову парадоксалну ствар - у име Христово анатемишу, у име Христово хуле и спремни су да друге разапну. У име Истине заправо служе лажи, а у име љубави чине безакоња пуна злобе и мржње. Изгледа да нам се допада правни начин размишљања и постојања. Али ова правда стоји изнад гроба љубави. Кад мушкарци говоре о правима и дужностима, о наградама и казнама, нема љубави, она је мртва. Када мужеви и жене говоре о правима међу собом, нема љубави, ни између пријатеља, ни између других људи. Господ у параболи о Суду, у којој нам описује свој Други долазак, има улогу пастира. Одваја овце од коза, јер ни овце као да не знају куда ће, ни козе. Спашени су збуњени својим спасењем, а други - својим уништењем. Сви су збуњени. Како сам се спасио? Како сам доспео у пакао? Јер и једни и други мисле да су живели не радећи ништа посебно. Сходно томе, нити смо учинили нешто посебно добро, нити смо учинили нешто посебно зло. Зато Господ описује ову Своју „присилну“ интервенцију, да би ове две категорије људи одвојио једне од других. Оне који су волели и оне који нису волели и остали су у најбољем случају у држању закона. Јер, чувар закона заправо није дужан да посећује затвор (да ли те закон обавезује?), нити да иде да помогне болеснима, нити да нахрани гладне, нити да утеши напаћене, нити да загрли рањене. Али ко има љубав, он то чини слободно без икаквог закона који му то дефинише. Напротив, тако му говори овај неписани закон љубави, који надјачава сваки други закон. Да ли ће, дакле, неко рећи да је довољно волети и ништа друго не радити? Одговорићемо потврдно. Али шта значи љубав? Хоћу ли волети оне који воле мене? То ништа не значи. Треба да волим свакога и све. Да ли знате шта то значи? То значи да прво волим Бога, дакле живим како Он хоће. Зато желим оно што Бог жели. Не само да желим да не живим грешно, већ не живим грешно, него живим држећи Његову реч. Волети Бога значи да не могу замислити ниједан аспект свог живота без Њега. Свуда и увек Га тражим, непрестано се молим, са Њим комуницирам. Једем Га и пијем Га често као највећи спој љубави који може постојати. Ја дишем и постојим само да Га славим. То значи волети Бога. Шта значи волети ближњег? Да постане одмор за другога, мир, његова подршка, а не препрека у његовом животу, не разлог за роптање и малодушност, бригу и искушење. Волети другог значи увек му опраштати без резерве. Да претрпим све до краја, да будем спреман да се разапнем за њега - не за своје дете или за било ког вољеног, већ и за свог непријатеља, оног који ми чини неправду, оног који ме вређа или удара. Јер ако волите на овај начин, оно што радите биће “христовско”, живот ће вам мирисати на Христа а смрт на васкрсење. Само избегавање зла Господ не хвали. Равнодушност је за осуду. Питање је чињења добра, практичног интереса за ближњег, ма ко он био. Христос жели да сви постанемо једно кроз Њега, па нам је дао све „алатке“ да Му помогнемо у овом циљу. Јер без наше воље Христос нас не може учинити Својима. Неопходно је да схватимо да наше спасење није ствар појединца, већ отварање нашег срца за друге. Колико год да сте „морални и врлински“, ако се ваше срце не смекша, ако се не прошири да све прими, онда нећете моћи да осетите Његову љубав, јер Његова љубав је доовољна за све и нико није сувишан. Срце тражи од нас Господа и нашу свету Цркву. Оно подсећа на Судњу недељу, јер заборављамо да смо као хришћани позвани да живимо као Христос, односно срцем. . . А авва Памво рече: „Ко има срце може се спасти“. архим. Павел Пападопулос https://pavelpapadopulos.wordpress.com/2022/02/14/този-който-има-сърце-може-да-се-спаси/

Са становишта Светог Писма и Црквеног Предања, све што се дешава у овом свету, одвија се по Промислу Божијем. Другим речима, не постоји таква појава у свету са којом Бог не би имао никакве везе. Друга је ствар да ли је такав феномен, да тако кажем, прижељкиван од Бога, да ли је то била првобитна Божја намера. Свети Игњатије Кавкаски, расправљајући о сличном питању, примећује: „Једно се дешава по вољи Божијој; друго, по допуштењу Божијем; све што се дешава чини се по суду и решењу Божијем. У исто време, Суд Божији је увек праведан.” Тако видимо да све што се дешава није лишено пажње Божије. А ако се неко зло деси у свету, то значи да оно има свој разлог, а овај разлог је у човеку. Да бисмо разумели речи светог Игњатија, вреди се присетити две епизоде из Старог завета. У различитим временима на земљи су постојала два града: Содома и Нинива. Оба ова града су позната у Светом писму по томе да су се њихови становници одликовали злобом и порочним животом. И оба ова града су имала прилику да се побољшају због чињенице да је у њима одјекивала проповед покајања и да су становници видели живи пример праведника: Авраама, Лота и пророка Јоне. Али један од ових градова - Содома - је на крају уништен, а други - Нинива - је преживео. Зашто? Јер се становници Содоме нису покајали, а Нинивљани, од младих до старих, наметнули су себи пост и пролили сузе покајања пред Господом. Пример Содоме и Ниниве је пример за сва времена и за све народе. Ако друштво жели да напредује, оно мора да следи пут Божији. Ако се неки народ или држава удаљи од Божијег пута, осуђени су на пропаст и уништење. А ако неки народ доживи катастрофу, то је веома важан сигнал. Сигнал да је, очигледно, потребно променити нешто у њиховом животу, и пре свега, њихов однос према Богу. Свевишњи никада није истребио ниједан народ одмах. Он, по речима светог апостола Павла жели само једно: да се сви спасу и дођу у познање истине (1. Тим. 2, 4). Уосталом, да ли је Господ заиста створио човека да би га временом убијао? Мислити тако је крајње незнање. Ова или она катастрофа, као што је већ поменуто, није ништа друго до сигнал за нас да се морамо покајати и обратити Богу. Свети Јован Дамаскин пише: „Треба имати на уму да су сви тужни догађаји, ако их људи прихвате са захвалношћу, послани на њихово спасење и, без сумње, на корист." То значи да ако се нешто непријатно деси у нашем животу, нека врста катаклизме, не треба одмах кривити Бога што је суров. Само је Богу, највероватније, понестало других мера да би нас некако уразумио. о. Андреј Музолф https://pravlife.org/en/node/29605

За многе је пост, пре свега, лишавање одређених добара, углавном у вези са исхраном. И са ове тачке гледишта питање је сасвим легитимно: можда сада, када многи људи трпе муке, уопште не треба да посте? Такав приступ, наравно, све своди на материјални ниво. Али издржати лишавање није суштина поста. Када постимо, пре свега, покушавамо да се приближимо Богу, преиспитамо свој духовни живот, а за то привремено и делимично одбијамо ствари које нас одвлаче од духовног живота, а то није само мрсна храна. Велики духовни проблем стварају и зле мисли, негативни утисци, као и сама чињеница да се време троши не на борбу против сопствених порока, не на чињење добрих дела, не на богоопштење, већ на сујетне и пролазне ствари. Размислимо само о томе колико времена проводимо читајући разне сумњиве блогере. Сумњиво, јер ће нам бити тешко избројати колико су нам непотврђених информација изнели, колико су људи обманули, колико мржње су ширили. Наравно, нису сви блогери такви, али има ли много изузетака? Нажалост нема. Што се тиче мржње, страха и других ниских страсти, друштвене мреже и месинџери су испуњени њима до врха. А људи су створени на такав начин да су у стању да одражавају емоције једни других. Ако ставите два огледала једно наспрам другог, онда можете видети много њихових међусобних одраза, који иду у бесконачност. Тако је и са емоцијама, па чак и са страстима. Пост нам даје разлог да заштитимо своју душу од таквог искушења. На крају крајева, тренутно је веома тешко одржати душевни мир чак и без штетних медија. Данас, када милиони људи редовно остају без светла, топлоте, воде, медицинске неге, итд. – укључујући и оне најнезаштићеније и најневиније: старце и децу – тешко је задржати присебност. Тешко али неопходно. То је неопходно јер нас лоше емоције само уништавају и одузимају снагу. И потребна нам је снага, заиста нам је потребна. Пре свега помоћи онима који највише страдају од рата, ма где се налазили. Невоља је свуда невоља. Управо овакав рад са чистим мислима треба да постане основа нашег поста. Нека вас све Господ спаси и благослови! митр. Антоније https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kakav-post-mozhe-biti-za-vreme-rata

– Многи сањају да нађу правог духовног оца – проницљивог старца… – У духовном животу сањање је веома штетно. Катастрофално штетно. Јер многи људи, нажалост, након читања разних књига о „духовном“ почињу да сањају и покушавају да изграде цео свој живот према неким сопственим илузорним идејама. Ово је јако лоше. Духовни живот је стварност. – Ако сам исповедник говори о решавању неких свакодневних питања, на пример, да ли вакцинисати децу или не... „Није посао свештеника да вакцинише. Ако човек сам постави такво питање, чини ми се да је исправније одговорити: „Одлучите сами. То нема никакве везе са духовним животом.” Људи могу да ми се обрате: „Оче, да ли да се оперишем или не?“ Како ја да знам? Јесам ли ја доктор? И плашим се кад неко од свештеника помисли да може нешто знати о овоме. Плашим се за таквог свештеника, и за човека који се обратио овом свештенику. Могу да разумем када питају духоносног старешину нивоа оца Јована Крестјанкина, који заиста може да зна од Бога нешто што другоме није познато. Ја сам обичан свештеник, обичан човек, не знам, немам неке посебне духовне дарове. - Како разумети: он је добар исповедник ....? Ако човек живи срећно, може да види мале плодове духовног живота, нема малодушности, ако осећа пуноћу у срцу, онда је ово исправно духовно руководство. Ако је човек после исповедника у сталном малодушју, у самокритици, у некој врсти потчињавања, онда нешто није у реду. Све се познаје по плодовима. – Да ли треба да тражим исповедника код кога ћу се стално исповедати? – Ако човек иде у исту парохију и члан је заједнице, причешћује се у овој заједници, не треба да трчи по другим црквама, јер је Евхаристија црквено-заједничка ствар, а он је, између осталог, заједно са свештеником, који служи ову Евхаристију, који проповеда, који парохију поставља на прави духовни колосек. Уосталом, служење свештеника не исказује се сталним давањем савета на исповести. Духовно руковођење парохијом врши свештеник кроз проповед, кроз молитву, кроз организацију парохијског живота као заједничке службе. А ово духовно вођство јако недостаје. Жива реч беседе, права интонација, отворена служба, разумевање онога што људи очекују од Цркве. Јер и сама Црква има пуноћу дарова Божијих. – Може ли се исповедник бити без директне комуникације? - Можда. Рецимо у погледу духовног руковођења, митрополит сурошки Антоније је за мене имао огромну улогу. Нисам га лично познавао. Знам за њега из његових беседа и књига. Одговоре на толика питања која су ме бринула нашао сам код владике Антонија у његовим беседама, у његовим речима, у његовим разговорима. – Да резимирамо, колики је проценат слободе и послушности у духовном вођству? Где остаје лична воља, а где се човек потчињава вољи исповедника? – У овом случају исповедник сам може да каже одређене ствари. Негде може да инсистира на нечему, ако је то заиста очигледно и тачно, а то сигурно зна из сопственог искуства. Он може дати савет, а људи сами одлучују. На пример, може ми прићи парохијанин кога дуго познајем: „Ево, оче, коначно сам нашао изабраницу живота и желимо да се венчамо. Кажем: „Знаш шта, можда не треба журити?“ Понекад чујем у одговору: „О, не, оче, ти не разумеш, све је тако супер код нас. "Па", кажем, "ако не разумем, онда ради како хоћеш." Али одбијам да венчам, јер мислим да немам право да преузмем одговорност тамо где сумњам. Ако имате другачије мишљење, и сигурни сте у своја осећања, молим вас учините шта желите, али без мене. Генерално, у духовном руководству, свештеник не преузима одговорност за поступке друге особе. Он помаже особи. Може да их води, даје пример, усмерава. То не значи да прихвата одговорност за живот особе. У супротном, то више није духовно вођство. А чак ни монашко послушање није пребацивање одговорности. Послушност није неодговорност.

Исповедника као духовног оца треба да има сваки православни хришћанин? – Што се тиче духовног руковођења, ми немамо никаква канонска правила да сваки православац у свом животу треба да има духовног ментора, вођу коме ће бити послушан. Такво духовно вођство је важно за оне људе заиста озбиљнe за свој духовни пут, свој духовни живот, који већ имају духовно искуство. Наша Црква има сву пуноћу за спасење. У Цркви постоје сакраменти, постоји Свето писмо, Свето Предање, могућност да се човек научи духовном путу у самој Цркви, без прибегавања посебним методама за ово. Свештенство као такво, излази из миљеа монаштва. Уласком у манастир полаже завет послушања, што подразумева одсецање своје воље пред вољом духовног учитеља, исповедање својих мисли и тиме озбиљно,чисто духовно руковођење у одређеним условима посебно створеним за то. А живот мирјана у великим и малим градовима не подразумева посебне услове у којима би човек могао да буде у послушању. Али постоје, без икакве сумње, људи веома високог духовног расположења. Они ће чезнути да науче духовни живот, тражити искусне духовне људе, подвижнике који су прошли одређени пут и кроз духовно искуство познају и сведоче своје богопознање. И знају како да поделе ово искуство. Јер ни сваки подвижник који је прошао такав пут не може да подели своје искуство. Ово је такође поклон. То јест, човек може имати веома висок духовни живот, може бити подвижник, али не може свако то пренети исправно, адекватно, схватајући његово духовно стање, духовно искуство. Дакле, не може сваки светитељ у личном општењу нешто научити, ни сваки подвижник, ни сваки старац. Желим да истакнем да људи који траже духовни пут, обраћају се својим духовницима управо за духовно искуство, за правилно разумевање животних околности у којима се налазе, да би спознали вољу Божију. Али знати вољу Божију у правом смеру. Не у смислу познавања воље Божије у, рецимо, мењању стана или усељавању или боравку, купити ауто или не купити: говоримо о путу спасења. Јер код нас се, нажалост, човеково питање о нечему углавном тиче ових свакодневних ствари, које можда немају никакве везе са спасењем. – То се дешава када монашки духовни оци дају (или не дају) благослов за неке важне ствари – замонашити се, оженити се, испостави се да је то духовно корисно за човека. Али, с друге стране, могу постојати и сломљене судбине. Како то схватити овде? Постоје сломљене судбине. Има грешака. Зато што је "удај се - не удај се"- питање у много чему људског разума, људске трезвености. На крају крајева, ако човек жели да се венча по сваку цену, он ће то ипак учинити, али то не значи да ће његов избор бити исправан. – Ако се човек не слаже са саветом духовног оца, да ли то значи: не послушати исповедника – не послушати Бога? – У неким случајевима, ако мислите на послушање старца у манастиру као завет при постригу, то је једно. Ако говоримо о томе да је неко дошао на исповест код неког младог свештеника, а он му је рекао: „Мораш ово да урадиш“, али он није слушао, онда је сасвим другачије. – Ако се свештеник веома труди да продре у живот човека, питајући нешто о чему нисте спремни да разговарате, како поступити? - Ако је ово свештеник кога не познајете , можете сасвим мирно да кажете: „Оче, не желим да разговарам о овом питању са вама, извините. Желим да вам кажем о својим гресима, ја имам те и те грехе. А шта сам ја, ко сам, где радим, колика ми је плата, ово, опростите, нема везе са исповешћу. Ако је реч о исповеднику, овде је важно у којој мери сам човек сматра да је то потребно за њега, да исповедник зна неке околности његовог живота. На пример, особа има породични проблем. Долази да се посаветује: „Оче, саветуј, не знам шта да радим." То може бити странац или непозната особа коју шаљу моји парохијани, јер нема са ким да се посаветује. Сходно томе, започињем разговор: „Причај ми о околностима свог живота, ко си ти, колико имаш година?" Морам бар приближно да видим атмосферу, сазнам ситуацију. Ако особа не жели да прича о томе - не мора. То је отприлике исто као да човек дође код лекара и мора да каже где боли, како једе, шта једе, како спава итд. Све до боје урина, ако је потребно. Свештеник пита да ли заиста озбиљно треба да помогне у решавању неког проблема, а човек сам то жели и тражи, и он му се за ово обраћа. Дакле, онај ко је дошао са питањем у неком смислу треба да преузме иницијативу, да прича о себи. .

– Не постоји формулисан канонски концепт ко је исповедник. Дакле, ова реч има много значења и различити људи је разумеју на различите начине. Неко под речју „исповедник“ схвата особу која врши тајну исповести. Односно, исповедник је свештеник код кога се редовно исповедате. Друга особа може да уложи у појам „исповедник“ још озбиљније значење, као што је, рецимо, духовно вођство. То јест, човек не само да се редовно исповеда, већ је и у духовном послушању, иде духовним путем, о чијим корацима увек разговара са свештеником. У том смислу, овог свештеника сматра својим духовним оцем. – Колико је очигледна граница између исповедника – свештеника коме се исповедате и исповедника – духовника? – Свештеник не мора да буде духовник. Али он је исповедник утолико што има послушање, право да исповеди. Према томе, сваки свештеник је исповедник: он прихвата исповест. На пример, у Грчкој Цркви не прихватају сви свештеници исповест, односно нису сви исповедници, већ само они који имају посебан благослов од епископа. , То су углавном монаси у манастирима. У Руској Цркви право на исповест има сваки свештеник, и искусан и неискусан. – Шта ако млади свештеник током исповести почне да поучава одраслог, чак и старијег парохијана? Важно је како он то чини, са којом интонацијом. Уствари је то и дужност свештеника, да поучава. Иако млад, начитан свештеник који добро познаје светоотачку литературу, уме да као пример наведе неко светоотачко учење, пример из живота светитеља, пример из црквеног предања, који може бити од користи парохијану у његовом духовном животу, у његовој борби са грехом. Ако свештеник почне да износи своје лично мишљење, онда његово духовно и световно неискуство може врло често да донесе штету, што се врло често дешава. – Како треба да реагује парохијанин у овом случају? Не постоји универзални савет. Сећам се себе у младости, сећам се да сам говорио неке смешне ствари људима који су били много старији од мене, јер једноставно нисам разумео како они живе, под којим условима. А када би ме неки искуснији парохијанин поставио на моје место, вероватно бих се увредио, јер сам сматрао да је мојa духовнa служба покривала сву моју личну глупост. Али, мислим да се са свештеником може не сложити, у неким појединачним случајевима. Ево, као што рекох, нема конкретног одговора. Кад сам био млад свештеник, мислио сам да све знам. Сада често као одговор на питања особе која ме на исповести пита: „Оче, шта је исправно?“ Ја кажем: "Не знам." Штавише, чини ми се да, док свештеника посебно не питају, он не треба по сваку цену давати савете. Мада, има ситуација када је свештеник дужан да предложи нешто важно, конкретно. Уопште, подручје исповести је мистериозно. Не може се потпуно регулисати. У документу „О учешћу верних у Евхаристији” стоји да исповедник може да регулише учесталост исповести међу својим парохијанима, које добро познаје, познаје њихов духовни живот. То значи да се у таквим парохијама исповест може поверити искусном свештенику. А када је у питању млади свештеник, само рукоположен, постоји прилика да се учи од старијих свештеника ... Чини ми се да се сам тренутак вештине исповести, саветовања, не учи како треба у богословијама. Искусни исповедници могу да говоре о оним тренуцима са којима се свештеник сусреће у пракси, а који су једноставно непознати младићу који је тек преузео свештенство. Када се суочи са озбиљним признањем, може се збунити. То признање може једноставно бити веома шокантно за њега, неће знати како да реагује. На пример, свештеник може наићи на ментално оболеле људе. Штавише, психичка болест свештенику не постаје одмах јасна, јер веома вешто опонаша религиозно понашање. Неискусни свештеник то можда уопште не разуме и озбиљно схвата човека, мислећи да живи духовним животом, а ово може бити облик шизофреније... Или, на пример, ево још једног, нажалост, потпуно уџбеничког случаја. Родитељи долазе младом свештенику чије дете умире или је умрло. Постављају питање: „Зашто деца пате?“ Свештеник може категорички одговорити: „Због ваших гехова“. Али они не могу да схвате, јер у њиховом животу нема тешких грехова, како им се чини, због којих несрећно, невино дете мора да сноси тако страшну казну, такве страшне муке, болове пред родитељима. Спремни су да им одсеку руке, ноге, само да би се дете избавило од патње. И родитељи више не желе да верују у таквог Бога. А свештеник не зна да је тако немогуће разговарати са људима који доживљавају тугу, који су у периоду акутне патње. Десетак година касније свештеник долази себи, схвата своје грешке и почиње да буде добар исповедник. Сви смо прошли кроз ово. Али мислим да треба нешто учинити по том питању. Вреди озбиљно разговарати о томе да ли сви треба одмах да постану исповедници или да свештеник ипак служи, гледа људе, комуницира са њима, да у почетку буде само катихета и постепено улази у тајну исповести кроз разговоре и комуникацију са искусним свештеницима. Видимо искуство Грчке Цркве, где искусни исповедници, монаси, заиста знају шта је исповест. Они су благословени овим. Огроман број људи долази у манастире да би истински, озбиљно примили духовне користи од исповести, а не само да користе исповест као пролаз за причешће. https://www.pravmir.ru/author/user

С времена на време наилазимо на прилично чудне креације уметника који себе сматрају иконописцима. Све њих, са разликом у сликама, обједињује једна ствар - хипертрофирана жеља за самоизражавањем. Али оно што може бити похвално у световној уметности често даје прилично противречни резултате у иконопису. Jeр икона је слика Божија, коју треба писати са великим поштовањем и самоодрицањем. Што више понизности у иконописцу и што мање себичности, то боље. Дакле, сви уметнички експерименти у области иконописа морају имати одређене границе, морају бити уметнички поткријепљени. Али самоизражавање и иконографија нису баш компатибилни. Уосталом, или осликавамо лик Божији, или се изражавамо, односно буквално изражавамо себе. И велико је искушење да своје фантазије представите као икону, своју лажну представу о Свемогућем, која је искривљена грешном несавршеном свешћу. Ово је погрешно схватање многих „иконописаца“-модерниста. Али ова иста заблуда присутна је и код многих нових теолога који покушавају да унесу тренутну политичку агенду у теологију. Толико тога се данас може наћи у такозваној „прогресивној теологији“ – и оправдање револуција, и покушаји да се оправда грех или легализују разна девијација, или угађање разним радикалним облицима феминизма и милитантног "екологизма" и шта год. Суштина свих ових „теолошких” студија, упркос њиховој различитости, као у случају модернистичког „иконописа”, је иста. Ово је покушај да се сопствене фантазије представе као учење о Богу. Уосталом, све што знамо о Богу открива нам Он сам у свом откривењу, кроз Свето Писмо и Предање. И стога, суштина теологије није лет људске маште и не намера да се хришћанско учење споји са редовним „духом овога века“. Ово је проучавање Божанског откривења. И овде, као што и у иконопису, не може бити аматерског извођења. Али они који се усуђују да осликавају Господа или пишу о Њему без страхопоштовања и из свог разума, у ствари се понашају као атеисти. За њих нема Бога. А у ствари, ако неко наслика портрет наводно нашег земаљског оца, и то не личи на оригинал, или почне да прича о њему свакакве басне, таква креативност ће одмах бити разоткривена као шарлатанство. Утолико оштрија треба да буде наша реакција када је реч о нашем Небеском Оцу. Фантазије се могу дозволити само о стварима које у стварности не постоје. Дакле, ако човек својим стваралаштвом клевета Господа, онда је или у заблуди, или је свесни богохулник, или једноставно не верује у постојање Господа. Да би се избегло такво искушење, мора се понизити и приклонити се Цркви. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-ne-mozhe-se-govoriti-o-bogu-bez-strahoposhtovanja