Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'спасити'.
Found 10 results
-
,,Лепота ће спасити свет“, чувена је мисао Фјодора Достојевског. Међутим, чему лепота ако је човек за њу слеп, ако није способан да се надахне њеном магијском привлачношћу? Инспирисан наведеном реченицом великана руског реализма, осмелио бих се да направим нешто другачију поставку, а она гласи: Захвалност ће спасити све(т)! Незахвалност полако постаје саставни део бића човека нашег доба. Предебели смо, премршави, пресиромашни, нисмо довољно лепи, немамо довољно пратилаца и лајкова, тен нам није довољно добар, не одговара нам клима, друштво не поштује довољно нашу генијалност, потребно нам је ово, потребно нам је оно… Има милион разлога за незадовољство, а та листа се сваког дана додатно испуњава новим ставкама. Постоје људи који, на први поглед, имају све у животу – породицу, каријеру, здравље – а опет су незадовољни, несрећни и често испуњени суицидним помислима, које многи од њих на крају и спроведу у дело. Исто тако, постоје људи који, наизглед, немају ништа, а увек их затичемо ведре, насмејане и позитивне у односима са другим људима. Проблем људи из прве групе, као и свих незадовољних уопште, је што, непрестано жудећи за оним што немају, не успевају да развију осећај захвалности у односу на оно што имају и виде око себе. Они су, како каже песник Бојић у једној својој драми, вечито гладни за пуном трпезом. Постоје и они који се вечито теше чињеницом да неко живи горе од њих. Такав приступ може код човека да изазове осећај захвалности, али може да превагне и на другу страну и уведе човека у стање својеврсног сладострашћа, радости што неко живи горе од њега или нема нешто што он има. Захвалност треба да постоји сама по себи, без поређења са другима. Усмерење ка ономе што неко други има или нема, сигуран је пут ка душевној тескоби, ка унутрашњем раздору. Сваки човек носи нешто вредно, клицу доброте и аутентичности, нешто што може да нам помогне на путу ка целовитости, надахне и обогати у духовном смислу, те једино на тај начин треба завиривати у туђе двориште. Пречеста је појава да, шта год да имамо у животу, нисмо усредсређени на то; напротив, наши прохтеви постају све већи, као што је наркоману потребна све већа доза, и почињемо непрестано да мислимо на оно што немамо. Уместо да будемо срећни ониме чиме је њаш живот облагорођен, да уживамо срећу коју имамо у рукама и да, успутно, тежимо ка новим подручјима будуће среће, нама је та будућа срећа, која је само апстракција, конструкција наших мисли, приоритетна, док на срећу коју имамо у рукама заборављамо, попут старца који по кући тражи даљински од телевизора, а све време га држи у руци. По природи меланхоличан, и сам неретко бивам запљуснут таласима личног незадовољства, чамотињом која из мене исисава животну енергију, елан, добро расположење. Ти таласи хране се и бивају покретани искључиво незахвалношћу. Заборавим ли на захвалност – ето цунамија! Изнутра осећам ломове, тело постаје немирно и испуњено дрхтавицом, у стомаку се јавља онај непријатан осећај који са собом доноси стрес, а глава почиње да пулсира, као да ће сваког тренутка да се распукне на два дела. У таквом стању, тешко је пронаћи цедуљицу на којој пише великим словима ЗАХВАЛНОСТ. Наједном, у свом том мучењу до мене некако долази злата вредна пушкица и мој дух доживљава моментално прегнуће, као да сам поливен леденом водом: ,,Захвалност је лек, како сам могао на то да заборавим!“, узвикујем себи, попут човека који је открио највећу мудрост на свету. Глава престаје да пулсира и, уместо тога, почињу да се нижу слике свега онога чиме ме је Бог благословио: драгим људима који ме чине комплетном личношћу, здрављем, добрим животињицама које ме сваког јутра дочекују испред улазних врата и које срећем током дана, чињеницом да могу и да имам за кога да стварам, да читам, прикупљам знања и упознајем нове ствари, да сам добио прилику да се усавршавам на духовном, емоционалном, интелектуалном и физичком пољу, да чиним добра дела, да се жртвујем за другога. Помисао на све ово буди у мени узвишено молитвено расположење, виђење живота као најлепшег дара, а не као проклетства. Након тог почетног контраудара захвалности и пораза незахвалности, почињем поново да примећујем цвркут веселих птичица, лепоту пролећних крошњи, ведре и позитивне духове које сусрећем, инспиративне и марљиве карактере, све оно добро у човеку (а нема човека без зрна доброга!). Дакле, оно што је данашњем човеку потребно, како би се растеретио и поново доживео истинску пуноћу јединственог искуства које се зове живот, јесте захвалност, огромна захвалност! Тек са разгранатим осећајем захвалности, човек постаје способан да види и осећа лепоту, а самим тим и спреман за спасење о коме говори Достојевски. Колико је само ствари за које човек треба да се захвали Творцу! Колико је само живих бића, природних појава и животних догађаја због којих срце затрепери, а очи се испуне радосним сузама! Поново се враћам на генијалног Достојевског, који каже: ,,Човек је склон набрајању својих невоља, али никада не набраја своје радости. Када би их набрајао онако како то оне заслужују, увидео би да свако има довољно среће у животу.“ Ове речи не изговара човек који је читав свој живот провео у уживању по различитим белосветским салонима, коме је све у животу сервирано на тацни; напротив, ово су речи човека који је боловао од епилепсије, који је издржавао вишегодишњу робију са принудним радом у Сибиру и који је често нападан од стране савременика. Захвалност је почетак свега лепог, претпоставка сваке духовне, душевне, интелектуалне и емотивне стабилности. Она је једини лек са чијом се конзумацијом не може претерати! Напротив, са што чешћом конзумацијом захвалности, најпре ћемо унапредити себе саме, а затим и нашу околину. Зато, имајмо стално, а посебно у тешким тренуцима, на уму поруку: захвалност ће спасити све(т)! аутор: Ђорђе Спасић https://mentalnihigijenicarblog.wordpress.com/2022/05/29/захвалност-ће-спасити-свет/
-
- спасити
- захвалност
-
(и још 1 )
Таговано са:
-
Авва Исак Сирин каже: „И ја кажем да су они који су мучени у Геени погођени бичем љубави“. Како је горко и сурово ово љубавно мучење! Овако изгледа у паклу. Божја љубав! Бог свима шаље своју љубав. Али они који Га одбацују, они који Га не желе, они који су живели себично и аутономно, опонашајући ђавола, доживљавају ову „комбинацију=опроштај“ са Богом као пакао, ову Његову љубав као осуду, ову Његову светлост као огањ. Морамо схватити да су пакао и рај, пропаст и спасење из наше перспективе, а не из Божје перспективе. Бог је исти заувек и нуди Себе свима, даје Себе свима. Поставља се, дакле, питање: како можемо у овим годинама колико живимо овде на земљи, обликовати своје биће да после смрти живимо у Богу, у Његовим енергијама. Бог је љубав. Велика је хула покушати доказати да Бог има страсти као и ми. И све ово говоримо зато што многи хришћани чине ову парадоксалну ствар - у име Христово анатемишу, у име Христово хуле и спремни су да друге разапну, у име Истине заправо служе лажи, а у име љубави чине безакоња пуна злобе и мржње. Изгледа да нам се допада правни начин размишљања и постојања. Али ова правда стоји изнад гроба љубави. Када се говори о правима и дужностима, о обавезама, о наградама и казнама, нема љубави, она је мртва.Када супружници говоре о правима међу њима, ту нема љубави. Господ у параболи о Суду, у којој нам описује свој Други долазак, има улогу пастира. Одваја овце од коза, јер ни овце као да не знају куда ће, ни козе. Спашени су збуњени својим спасењем, а други - својим уништењем. Сви су збуњени. Како сам се спасио? Како сам доспео у пакао? Јер и једни и други мисле да су живели не радећи ништа посебно. Сходно томе, нити смо урадили нешто посебно добро, нити смо учинили нешто посебно лоше. Зато Господ описује ову Своју „присилну“ интервенцију, да би ове две категорије људи одвојио једне од других. Онe који су волели и онe који нису волели и остали су у најбољем случају у држању закона. Јер, чувар закона заправо није дужан да посећује затвор (да ли те закон обавезује?), нити да иде да помогне болеснима, нити да нахрани гладне, нити да утеши напаћене, нити да загрли рањене. Али ко има љубав, он то чини слободно без икаквог закона који му то дефинише. Напротив, то му говори неписани закон љубави , који поништава сваки други закон. Да ли ће, дакле, неко рећи да је довољно волети и ништа друго не радити? Одговорићемо потврдно. Али шта значи љубав? Да волим оне који воле мене? То ништа не значи. Да волим све и свакога. Да ли знате шта то значи? То значи да прво волим Бога, дакле живим како Он хоће. Зато желим оно што Бог жели. Не желим више да живим грешно, него живим држећи Његову реч. Волети Бога значи да не могу замислити ниједан аспект свог живота без Њега. Свуда и увек Га тражим, непрестано се молим, са Њим комуницирам. О чему причам? Једем Га и пијем Га често, као највећи спој љубави који може постојати. Ја дишем и постојим само да Га славим. То значи волети Бога. Шта значи волети ближњег? Да постанете одмор за другога, мир, његова подршка, а не препрека у његовом животу, не разлог за роптање и малодушност, бригу и искушење. Волети другог значи увек му опраштати без резерве. Да претрпим све до краја, да будем спреман да се разапнем за њега - не за своје дете или за било ког вољеног, већ и за свог непријатеља, оног који ми чини неправду, оног који ме вређа или удара. На ову љубав је мислио авва када је рекао: воли и чини шта хоћеш. Јер ако волите на овај начин, оно што радите биће Христово, живот ће вам мирисати на Христа, а ваша смрт - на васкрсење. Само избегавање зла Господ не хвали. Равнодушност је за осуду. Питање је чињења добра, практичног интереса за ближњег, ма ко он био. Христос жели да сви постанемо једно кроз Њега, па нам је дао све „алате“ да Му помогнемо у овом циљу. Јер без наше воље Христос нас не може учинити Својима. Да схватимо да наше спасење није ствар појединца, већ отварање нашег срца за друге. Колико год да сте „морални и врлински“, ако вам срце не омекша, ако се не прошири да све прими, онда нећете моћи да осетите Његову љубав, јер Његова љубав свакога смести и нико није сувишан. Господ тражи од нас срце, а наша света Црква нас подсећа на то у недељу Суда, јер заборављамо да смо као хришћани призвани да живимо као Христос, односно срцем. . . А авва Памво рече: „ко има срце може се спасти“. https://pavelpapadopulos.wordpress.com
-
Празник Цвијети је крсна слава школе вјеронауке из Бара. Пошто због пандемије вируса и мјера које су на снази, нису били у прилици да прославе у Храму и на окупу, они су се окупили путем видео спота и послали радосну празничну поруку љубави и заједништва свима. Осана! Благословен Који долази у име Господње! Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
И синоћњи молитвени ход за одбрану светиња, вјере и слободе, сабрао је више хиљада Подгоричана који су и синоћ јасно и гласно подигли свој глас против неуставног и дискриминаторног закона, поручујући да ће своју Цркву и достојанство бранити и у протестима истрајати све до повлачења овог по много чему спорног закона. Након одслуженог молебна у Саборном храму Христовог Васкрсења, литију свештенства и вјерног народа улицама Подгорице предводио је архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац са КиМ, архијерејски замјеник Епископа рашко-призренског г. Теодосија, са дечанским монасима. По повратку испред Саборног храма отац Иларион је обраћајући се окупљенима, пренио благослове владике Теодосија, свештенства, монаштва, вјерног народа КиМ и Светога краља Стефана Дечанског, чија се молитва, како је рекао, спаја заједно са молитвама Светога Василија Острошког и Светога Петра Цетињскога, са молитвама Светога Саве и свих светих који предвођени Мајком Божијом, воде ову литију у вјечну славу: „Зато вам хвала што сте ме удостојили да се прикључим вашој литији која води у небески Јерусалим, а слика небеског Јерусалима јесте овај храм, један од најљепших у хришћанском свијету данас. Ова Црква је косовска Црква која није саздана само од камена, већ од чисте свиле и скерлета. То је она Црква гдје се причешћује војска Лазарева која се спрема за вјечни живот.“ Даље је истакао да ову Цркву чине вјера, жртва и љубав светога Митрополита Амфилохија који заједно са осталим владикама у Црној Гори: Јоаникијем, Атанасијем, Димитријем, Методијем и умировљеним Атанасијем, чини чудо обновљења: „Ова Црква је саздана од те танане вјере, од чисте свиле и скерлета, гдје се сабирамо не би ли се причестили вјечним животом. Ова литија свједочи вјечну божанску правду“, казао је са видном емоцијом архимандрит Иларион. Нагласио је да се радује што види да сабрани својим достојанством, љепотом која се збива данима, свједоче вјечни смисао у борби против бесмисла које напада све без обзира да ли се налазе у Подгорици, Приштини, Београду, Дечанима….. „Са свих страна силе бесмисла, безумља, безпоретка, ругла, нападају на љепоту творевине Божије, а Црква Божија, Црква православна чува, како говори Достојевски, неокрњени лик Христов. А тај лик Христов се види у свим овим лицима која су сабрана у име Његово, лицима оних који граде и чине Цркву Божију.“ Позвао је све да будемо Христове слуге, Његовог вјечног смисла, и да се боримо против бесмисла онако како је Он то чинио, молитвом и праштањем: „И ми тако као Христос треба да се молимо за оне који данас не знају шта чине, који су се одрекли Пута и изабрали беспуће. Да се молимо за њих да не би срамота остала на њима и онима који долазе послије њих. Нека би благослов побједе Христовог васкрсења послије Његовог распећа, побиједио и овдје.“ Поручио је да Он већ побјеђује, јер су литије већ побиједиле зато што је љепота јача од ругла и она ће спасити свијет и већ га спасава. Подсјетивши на стихове домовина се брани лепотом и лепим васпитањем, отац Иларион је истакао да је ово лепо васпитање најпотресније свједочанство наслијеђа који су Црногорци сачували до дана данашњег: „Чувајте то чојство, чувајте љепоту и племенитост којом су одисали наши стари, и то су вам, као што видим, пренијели. Нека би они били стално пред нама и нека би ова литија објединила све оне који желе да буду људи“, бесједио је игуман манастира Драганац, и позвао све да се сјетимо ријечи Светога Патријарха Павла и да без обзира на то што смо Срби, Црногорци, Американци, Руси… прије свега будемо људи. Призивајући Божији благослов Божији на сабрани народ испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац са КиМ, је пожелио да сви овом литијом уђу кроз двери небеског Јерусалима. На крају молитвеног сабрања протојереј Мирчета Шљиванчанин је најавио да ће Високопреосвећни Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у недјељу, на Богојављење, служити Свету архијерејску литургију у Храму Христовог Васкрсења у 8 часова, а у 10:30 часова ће предводити литију до Немањиног града, гдје ће бити одржано традиционално пливање за Часни крст, а потом саборно крштење. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
- подгорица:
- литије
- (и још 9 )
-
Владика Јован: Само се у Цркви можемо спасити, али кроз послушност и молитву!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Историјски гледано, једно од најпознатијих села у архијерејском намесништву бељаничком јесте село Велики Борак. Назив је добило по манастиру који се звао Борак и налазио се на локалитету црквенац. Епитет Велики дописан је уз име пре два века због личности кнеза Симе Марковића и јунака Милисава Чамџије који су били устаници у Првом српском устанку. То је допринело да у Великом Борку буде одржана 1805. године прва Народна скупштина устаничке Србије и установљен Правитељствујући совјет српски, први орган извршне власти у Србији. Звучни запис (1) Звучни запис (2) Звучни запис беседе У историјском Великом Борку 8. септембра 2019. године десио се највећи догађај у новијој историји села - освећење новог храма. По магловитом јутру окупио се мањи број верника са свештенством да дочека надлежног архијереја Епископа шумадијског г. Јована и умировљеног Епископа канадског г. Георгија. Убрзо се време пролепшало, а верни народ је испунио цео храм и целу порту. Епископи су осветили новосаграђени храм Светог великомученика Георгија уз саслужење свештеника Виде Милића, Драгана Ђокића, Горана Ракића и Саше Крстића и ђакона Ивана Гашића, Зорана Станковића и Зорана Степановића. Благољепију богослужења допринели су и Србски православни појци који су песмом увеличали ово духовно сабрање. После трократног опхода око храма епископ Јован је положио у часну трпезу мошти Светог великомученика Лазара Косовског и том приликом истакао значај светог чина за све хришћане тог краја, али и за само место и сами храм: -Још од првих времена хришћанства у свети престо полагале су се мошти светих мученика при освећењу храмова да тиме докажемо да је Црква основана на крви светих мученика Христових. Данас се полажу у овај свети престо мошти Светог великомученика Лазара Косовског. Ви сте данас поред Светог Георгија добили још једног заштитника - Светог Лазара Косовског. Имена која сте уписали, а која ће се положити у свети престо, сведочиће о овом времену, али ће се над њима и вршити света Литургија за ваше спасење, али и спасење свих оних који су овде уписани. Одмах по освећењу храма епископи су служили свету архијерејску Литургију у порти новоосвећене цркве. На малом входу Епископ шумадијски г. Јован унапредио је надлежног свештеника Горана Ракића у чин протојереја. Новоодликованом проти Владика је упутио следеће речи: -Данас те је Црква одликовала високим одликовањем - чином протојереја. То није мало одликовање и подразумева озбиљног свештеника који је целим својим бићем у Цркви. Да побуди твоју веру, твоје мисионарење, да научиш прво себе па онда и друге. Дато ти је на смирење које треба да те умудри да не тражиш хвалу него да је упућујеш другима, а тебе ће Бог похвалити. У наставку богослужења после великог входа и освећења дарова светом причешћу приступили су епископи, свештеници и ђакони, али и велики број верних са децом. На крају богослужења владика Јован је одржао беседу: -Данас смо призвали да Дух Свети освети овај свети храм. Данас је ово парче земље постало парче неба. Сваки храм је највеће уточиште за човека. У храму се Бог слави, а не човек, а човек се кроз Бога прославља. Само се у Цркви можемо спасити, али кроз послушност и молитву. Црква нам пружа уточиште јер она је стално будна и позива вернике да у њој траже спасење. Нама данас треба жива Црква и живи хришћани јер то је смисао храма. Само ко једе и пије тело и крв Христову је духовно жив и то га води у живот вечни. Ми смо дужни да иштемо Царство небеско као што нас учи данашње прочитано Јеванђеље. Бог нас је послао у ово време да сведочимо Христа. Истина је једна а то је Христос. Дух Свети нас води и руководи ка Христу. Не дозволимо да нас води дух овога времена јер после овог времена постоји вечност. Треба изаћи пред Бога и за тај излазак пред Христа треба да се достојно припремимо. Чинимо добро и Бог ће нам помоћи. Епископ Јован је пред окупљеним народом одликовао ктиторе новоосвећеног храма г. Петра Миљковића и његову супругу Светлану орденом Светих крагујевачких новомученика првог степена. Истим одликовањем награђен је и добротвор светиње умировљени Епископ канадски г. Георгије. Владика је одликовао орденом Вожда Карађорђа и добротворе г. Дејана Миловановића, предузетника из Канаде, и г. Сашу Јевтића, радника из Великог Борка. Бројни приложници су одликовани архијерејском граматом признања због љубави коју су исказали према Цркви приликом изградње светиње. Иницијатива за изградњу храма у Великом Борку покренута је пре неколико година, али се тражило погодно локацијско место у центру села. После договора са општинским органима и са благословом епископа Јована изградња је започета у јесен 2016. године. Владика је темеље храма осветио у пролеће 2017. године а крсна знамења и звона у фебруару ове године. Храм је подигнут за непуне три године. Великоборачки свештеник прота Горан Ракић са својим парохијанима припремио је трпезу љубави за све окупљене али и пригодне поклоне за архијереје и надлежног архијерејског намесника на општу радост целог сабрања. Извор: Епархија шумадијска -
У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Методије је подсјетио да нас Господ учи да се никад не смије изједначавати гријех са грешником. „Он човјекољубивим и јеванђелским скалпелом прецизно одваја гријех од човјека,, од људске душе. Какав год човјек да је грешник, гријех не може да обухвати цјелокупнога човјека и његову боголикост. Учи нас Господ да грешника не треба лијечити тако што ћемо га убити, него тако што ћемо га спасити од његовога гријеха“, рекао је он. Нагласио је да нам Господ поручује и да у овом свијету имају двије перспективе. „Једна је фарисеја, који гледају спољашњим очима, само видљиве ствари. Друга је Божанска, тј. гледање Христовим очима. То је она перспектива која види оно што је претежније и важније у овоме свијету. А то је оно што је невидљиво. То је покајање, то је љубав, то је жртва“, казао је Епископ диоклијски. Владика Методије је рекао да нам Господ поручује да само љубав може спасити овај свијет. „И само нас љубав може сачувати од гријеха – љубав према Богу и љубав према ближњему“, казао је он. Рекао је да су Свете мученице Христина и Олимпијада клечале крај Христових ногу, цјеливале их, косом својом их отирале и мирисима помазивале. „Тако и наше матушке, које носе њихова имена, клече крај Христових ногу, цјеливају их, косом својом их отиру и мирисима помазују“, казао је Владика Методије. Након светог причешћа благосиљан је славски колач, а онда је Митрополит Амфилохије рекао да монахиње Олимпијада и Христина годинама уграђују себе у добрску светињу. „И овај свети небоземни празник нас је данас овдје сабрао да прославимо име Гопсподње, да посвједочимо љубав према Господу и једних према другима. И вјековима се овај сабор наставља на овом мјесту. Ово је светиња старија и од цетињске обитељи“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика Амфилохије је рекао да биолошка сабрања долазе и пролазе, а да духовна сабрања трају непрекидно. „Црква је прије свега васељенска и Божја, а онда призива све људе и све земаљске народе да проговоре овим једним, вјечним језиком – језиком Цркве Божије, језиком Христовим, да благосиљају Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога, да се Богом испуњавају и обједињују не само земаљским јединством заснованом на земаљскоме хљебу и на земаљској, билолошкој, тјелесној заједници, него на хљебу који је сишао с неба“, казао је он. Митрополит црногорско-приморски је пожелио“ да Бог благослови монахиње Олимпијаду и Христину. „Нека Бог благослови наше старице, наше мајке Олимпијаду и Христину, нека их укријепи да до последњег свога издисаја служе овдје овој светињи и да нас око ње сабирају“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- епископ
- диоклијски
- (и још 10 )
-
-Митрополит Амфилохије и Епископ Методије служили Литургију у манастиру Ћелија добрска код Цетиња- Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и викарни Епископ диоклијски г. Методије служили су данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ћелија добрска код Цетиња. Архијереји су литургију служили поводом имендана сестринства ове светиње – игуманије Олимпијаде и монахиње Христине. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Методије је подсјетио да нас Господ учи да се никад не смије изједначавати гријех са грешником. „Он човјекољубивим и јеванђелским скалпелом прецизно одваја гријех од човјека,, од људске душе. Какав год човјек да је грешник, гријех не може да обухвати цјелокупнога човјека и његову боголикост. Учи нас Господ да грешника не треба лијечити тако што ћемо га убити, него тако што ћемо га спасити од његовога гријеха“, рекао је он. Нагласио је да нам Господ поручује и да у овом свијету имају двије перспективе. „Једна је фарисеја, који гледају спољашњим очима, само видљиве ствари. Друга је Божанска, тј. гледање Христовим очима. То је она перспектива која види оно што је претежније и важније у овоме свијету. А то је оно што је невидљиво. То је покајање, то је љубав, то је жртва“, казао је Епископ диоклијски. Владика Методије је рекао да нам Господ поручује да само љубав може спасити овај свијет. „И само нас љубав може сачувати од гријеха – љубав према Богу и љубав према ближњему“, казао је он. Рекао је да су Свете мученице Христина и Олимпијада клечале крај Христових ногу, цјеливале их, косом својом их отирале и мирисима помазивале. „Тако и наше матушке, које носе њихова имена, клече крај Христових ногу, цјеливају их, косом својом их отиру и мирисима помазују“, казао је Владика Методије. Након светог причешћа благосиљан је славски колач, а онда је Митрополит Амфилохије рекао да монахиње Олимпијада и Христина годинама уграђују себе у добрску светињу. „И овај свети небоземни празник нас је данас овдје сабрао да прославимо име Гопсподње, да посвједочимо љубав према Господу и једних према другима. И вјековима се овај сабор наставља на овом мјесту. Ово је светиња старија и од цетињске обитељи“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика Амфилохије је рекао да биолошка сабрања долазе и пролазе, а да духовна сабрања трају непрекидно. „Црква је прије свега васељенска и Божја, а онда призива све људе и све земаљске народе да проговоре овим једним, вјечним језиком – језиком Цркве Божије, језиком Христовим, да благосиљају Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога, да се Богом испуњавају и обједињују не само земаљским јединством заснованом на земаљскоме хљебу и на земаљској, билолошкој, тјелесној заједници, него на хљебу који је сишао с неба“, казао је он. Митрополит црногорско-приморски је пожелио“ да Бог благослови монахиње Олимпијаду и Христину. „Нека Бог благослови наше старице, наше мајке Олимпијаду и Христину, нека их укријепи да до последњег свога издисаја служе овдје овој светињи и да нас око ње сабирају“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
Стојана Валан: Љепота ће, кроз нијансе, спасити свијет
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Најновији текстови
Управо то што не може да објасни, а прогони га, умјетник има срећу, неко би вјероватно рекао и проклетсво, да може да прикаже. Он отјелотворује окупираност (у коју вјерује или не), и разголићује темеље своје створене природе из којих извире Истина, ни не питајући га. Он, у стваралачкој екстази, како би то назвао Берђајев, постаје проводник божанског што ни мало не умањује његову улогу, нити му одузима значај. Тај проводник указује на његову генијалност која је, опет Берђајев, други религизони пут, по вриједности једнак и једнако достојан путу светости. И то само из једног разлога, јер искушава патњу и трагедију. Фасциниран Ватиканом и личношћу папе у бијелом, кога је, како каже, као мали, замишљао како скија кроз мрачне ходнике Ватикана, Сорентино гради једну савршено изнијансирану фиктивну причу о тајанственом младом и скандалозно интригантном поглавару Римокатоличке цркве. Нема релизма у серији. Реализам у филмској индустрији, према Сорентину, води искључиво ка ријалити стварности, а има ли шта удаљеније од Истине?! Његов главни јунак кипи од умјетничког набоја, од саме уводне шпице у којој папа, и сам умјетничко дјело, пролази поред изабраних дјела великих мајстора ноншалатно намигујући док прати комету која, упечатљивом симболичношћу, обара неког од његових претходника. Он оставља без даха, најчешће у бијелом, у сценама барокног освјетљења, окружен црнилом и скарлетом своје курије. Чак и ако вас питања коју умјетник кроз серију, вјерно сљедујући своју окупираност, поставља, ни најмање не интересују, тешко је не остати прикован уз фотељу, задивљен сценом и фотографијом. Бог се, кроз вијекове, прослављао љепотом која замрзнута иза зидина Ватикана и нема никакву другу функцију до прослављања. Пребацујући је из храмова, музеја и ватиканских фундуса, на филмску траку Паоло Сорентино управо то и чини. Ако љепота има силу и моћ која ће спасити свијет, сасвим је сигурно да она може да дјелује и у супротном правцу. Да има оштрицу. У серији Млади папа, она сјече опитом који је увијек моћнији од филозофије и у стању је или да нас натјера да издамо све идеологије за које смо мислили да смо у стању да умремо или да нас у тој спремности на смрт додатно утврди. Врло спонтано преносећи трагедију коју искушава, редитељ нас води до историјских посрнућа цркве, али на начин да нисмо сигурни да он као умјетник уопште слути која ће врата све отворити. Наравно, неке слике и алузије су очигледне. Контроверзе око харитативне дјелатности Римокатиличке цркве у земљама трећег свијета, или проблеми у Латинској Америци. Али, иако их ставља под лупу, редитељ им даје рјешење у врлини кроз чврст и непоколебљив став истовремено крхког, тврдоглавог, сујетног и једном рјечју необјашњивог папе. И само име које му додјељује, такође указује на тајанственост и конторверзу. Он је својеглав, и промишљено и провокативно именом бира да буде насљедник папе за кога се не може засигурно устврдити да ли је био светац или злочинац. И то је оно на чему инсистира. На тајни. На ономе што се не види и не може се поуздано утврдити. Папа користи свој положај, хвата све конце које може да ухвати, али никада поуздано нисте сигурни, посматрајући га, да ли су ствари у које је тако сигуран посљедица дјеловања његових доушника или његових надприродних дарова. Он све зна, сигуран је у своје потезе и не прави компромисе са недостојним, тј. са свијетом. Пред бескомпромисношћу, могли бисмо рећи, падају маске, али дешава се и више од тога, освјетљава се мрак меланхоличних „стубова“ цркве. Оно што крију бљештаве одежде, испливава из рембрантовског сумрака генијалне фотографије у режији Паола Сорентина. Паоло Сорентино Недокучивост папе као израз побуне против свјесно потиснутог мистицизма без кога црква губи своје истинско биће и претвара се у административни апарат задовољења масовних „религиозних“ потреба, неопходна је да не би, како се то у једној врло упечатљивој сцени смрти једног од кардинала наглашава, и сама црква умрла од старости. Јер старост није, како се олако схвата, чврсти конзервативизам и слијепо сљедовање наученим формама. Већ управо супротно – старост је попуштање пред баналношћу, раслабљене кочнице на стрмоглавом путу ка ничему. Старост се препушта, а младост процјењује, своју снагу усмјерава на разликовање духова и удахњујући чврстину у оронуло тијело сљедује Предању. Ватикан симболички претставља границе цркве, њеног апарата, а истовремено и врт спасења и затвор оних који су своје животе посветили Богу. Врло често се у серији међу личностима поставља питање призива, мотивације и одлуке да се живот одреди црквеношћу. Само то питање јесте једна од мисли водиља читаве серије. Зашто неко одлучи да се изолује од свијета, да ли су мирис тамјана, свила, тишина и примрак заиста привлачнији од, како кардинал Дисолијер у једном моменту каже, смрада живота који му је дражи од свега тога. И одговор који долази са већине страна јесте или страх или немогућност избора (поново из страха) који би се можда могли и схватити као предодређеност. Само један јунак, оштећени, дубоко рањени, и такође уплашени, каринал Гутијерез, јасно говори о божанском призиву на чему му и сам папа завиди. Јер ако постоји сјећање на призив требало би да значи да је црва сумње, тог најјезивијег демона у животу сваког вјерујућег човјека, лако умртвити. Горд, нарцисоидан, меланхоличан, папа је истовремено магнетски привлачан. Он је ироничан (иронија је чест душевни аналгетик), надумствено мудар и осјећајан за бол. Али свијет га не интересује, не подноси одушевљене масе, са продорним плавим очима, савршеног тијела које одржава вјежбањем, он не дозвољава да буде виђен и обожаван. Видиљивост, за њега, не претставља доказ присуства. И Бог је невидиљив. Све личности које окружују папу (ако изузмемо лијепу претставницу за односе са јавношћу која, унаточ томе што је образована на Харварду и својом појавом указује на одређени секуларизам, не крије своје одушевљење папом) су затвореници. Најлакше би било прогласити их затвореницима цркве, свог животног избора или страха, који углавном ни не крију исповедајући једни другима немоћ пред спољашњим свијетом, али затвор коме припадају и из кога не иступају је првенствено њихова прошлост. Ропство личној, несазрелој и непрерађеној прошлости се крије иза привидног ропства у односу према Богу и његовим заповијестима. И сам папа је роб одбачености од родитеља, вјечито повријеђено дијете које одбија да одрасте и чија строгост се често граничи са најобичнијим инаћењем. Међутим, да ли је та, назовимо је „незрелост“, толико лоша? Не позива ли нас Христос да будемо као дјеца? Не подразумева ли то и инаћење, и дурење, и тврдоглавост, али истовремено и моћ одушевљавања, радости и истинске чисте, ничим испрљане љубави? А самим тим и вјере. Зрелост ка којој непрестано претендујемо може нас учинити савршено моралним или религиозним, али дијете које смо под маском зрелости успјели да сачувамо једино нас може одржати у истинској вјери. Од прве до десете епизоде, папа доживљава трансформацију, омекшава кроз страдање, губитак најближих пријатеља, и прије свега због сопствених грешака (због трагедије коју је изазвао ригидношћу), пролази кроз својеврсну метаноју, али остаје досљедан својој самоћи, напуштености и сумњи у којој је једино близак са Богом. Сљедствено традицији западног мистицизма, која Паолу Сорентину дефинитивно није у потпуности страна, управо то ужасно, готово неносиво бреме богоостављености (тамна ноћ душе, код Св. Јована од Крста) заправо значи да је Бог баш ту негдје врло близу. Серија Mлади папа је игра једног генијалног умјетника који на почетку свог литерарног првенца, романа Сви су у праву, након што на неколико страна кроз уста главног јунака наводи шта све не воли тјерајући нас да (смијући се при томе) помислимо да тај човјек не воли баш ништа, каже да ипак постоји нешто чему је наклоњен. Воли нијансе. И управо ту љубав је савршено осликао у свом остварењу о младом црквеном поглавару, јер без осјећаја за нијансе не само што није могуће приказати било ког (вјерујућег) човјека, већ ни доброту. И она се крије у нијансама, заједно са маштом и игром, захваљујући којима Паоло Сорентино својим јединственим сензибилитетом гради један велелепни филмски хришћански храм, и то на слабостима цркве које не крије, јер се моћ Љепоте тако кристално јасно уздиже изнад њих. Могла бих да цитирам прегршт реченица које су ме погодиле и приковале за ово умјетничко дјело, али завршићу текст са мишљу, изреченом кроз уста младог папе у разговору са једним од многих својих добрих кардинала: -
Стојана Валан: Љепота ће, кроз нијансе, спасити свијет
тема је објавио/ла Поуке.орг инфо у Седма уметност
У једном од бројних разговора за медије, Паоло Сорентино каже да не воли модерну умјетност јер емоције ставља у други план. Претендује да окупира конзументов мозак, а умјетност о којој мораш да размишљаш за њега није умјетност. Зато питање да ли вјерује у Бога, које се редитељу планетарно популарне серије Млади папа, често поставља, постаје поптпуно ирелевантно. Каже да не вјерује, али да не може да објасни зашто га та питања окупирају и да истинску културу види искључиво у религији. Иако, „не вјерује“. Управо то што не може да објасни, а прогони га, умјетник има срећу, неко би вјероватно рекао и проклетсво, да може да прикаже. Он отјелотворује окупираност (у коју вјерује или не), и разголићује темеље своје створене природе из којих извире Истина, ни не питајући га. Он, у стваралачкој екстази, како би то назвао Берђајев, постаје проводник божанског што ни мало не умањује његову улогу, нити му одузима значај. Тај проводник указује на његову генијалност која је, опет Берђајев, други религизони пут, по вриједности једнак и једнако достојан путу светости. И то само из једног разлога, јер искушава патњу и трагедију. Фасциниран Ватиканом и личношћу папе у бијелом, кога је, како каже, као мали, замишљао како скија кроз мрачне ходнике Ватикана, Сорентино гради једну савршено изнијансирану фиктивну причу о тајанственом младом и скандалозно интригантном поглавару Римокатоличке цркве. Нема релизма у серији. Реализам у филмској индустрији, према Сорентину, води искључиво ка ријалити стварности, а има ли шта удаљеније од Истине?! Његов главни јунак кипи од умјетничког набоја, од саме уводне шпице у којој папа, и сам умјетничко дјело, пролази поред изабраних дјела великих мајстора ноншалатно намигујући док прати комету која, упечатљивом симболичношћу, обара неког од његових претходника. Он оставља без даха, најчешће у бијелом, у сценама барокног освјетљења, окружен црнилом и скарлетом своје курије. Чак и ако вас питања коју умјетник кроз серију, вјерно сљедујући своју окупираност, поставља, ни најмање не интересују, тешко је не остати прикован уз фотељу, задивљен сценом и фотографијом. Бог се, кроз вијекове, прослављао љепотом која замрзнута иза зидина Ватикана и нема никакву другу функцију до прослављања. Пребацујући је из храмова, музеја и ватиканских фундуса, на филмску траку Паоло Сорентино управо то и чини. Ако љепота има силу и моћ која ће спасити свијет, сасвим је сигурно да она може да дјелује и у супротном правцу. Да има оштрицу. У серији Млади папа, она сјече опитом који је увијек моћнији од филозофије и у стању је или да нас натјера да издамо све идеологије за које смо мислили да смо у стању да умремо или да нас у тој спремности на смрт додатно утврди. Врло спонтано преносећи трагедију коју искушава, редитељ нас води до историјских посрнућа цркве, али на начин да нисмо сигурни да он као умјетник уопште слути која ће врата све отворити. Наравно, неке слике и алузије су очигледне. Контроверзе око харитативне дјелатности Римокатиличке цркве у земљама трећег свијета, или проблеми у Латинској Америци. Али, иако их ставља под лупу, редитељ им даје рјешење у врлини кроз чврст и непоколебљив став истовремено крхког, тврдоглавог, сујетног и једном рјечју необјашњивог папе. И само име које му додјељује, такође указује на тајанственост и конторверзу. Он је својеглав, и промишљено и провокативно именом бира да буде насљедник папе за кога се не може засигурно устврдити да ли је био светац или злочинац. И то је оно на чему инсистира. На тајни. На ономе што се не види и не може се поуздано утврдити. Папа користи свој положај, хвата све конце које може да ухвати, али никада поуздано нисте сигурни, посматрајући га, да ли су ствари у које је тако сигуран посљедица дјеловања његових доушника или његових надприродних дарова. Он све зна, сигуран је у своје потезе и не прави компромисе са недостојним, тј. са свијетом. Пред бескомпромисношћу, могли бисмо рећи, падају маске, али дешава се и више од тога, освјетљава се мрак меланхоличних „стубова“ цркве. Оно што крију бљештаве одежде, испливава из рембрантовског сумрака генијалне фотографије у режији Паола Сорентина. Паоло Сорентино Недокучивост папе као израз побуне против свјесно потиснутог мистицизма без кога црква губи своје истинско биће и претвара се у административни апарат задовољења масовних „религиозних“ потреба, неопходна је да не би, како се то у једној врло упечатљивој сцени смрти једног од кардинала наглашава, и сама црква умрла од старости. Јер старост није, како се олако схвата, чврсти конзервативизам и слијепо сљедовање наученим формама. Већ управо супротно – старост је попуштање пред баналношћу, раслабљене кочнице на стрмоглавом путу ка ничему. Старост се препушта, а младост процјењује, своју снагу усмјерава на разликовање духова и удахњујући чврстину у оронуло тијело сљедује Предању. Ватикан симболички претставља границе цркве, њеног апарата, а истовремено и врт спасења и затвор оних који су своје животе посветили Богу. Врло често се у серији међу личностима поставља питање призива, мотивације и одлуке да се живот одреди црквеношћу. Само то питање јесте једна од мисли водиља читаве серије. Зашто неко одлучи да се изолује од свијета, да ли су мирис тамјана, свила, тишина и примрак заиста привлачнији од, како кардинал Дисолијер у једном моменту каже, смрада живота који му је дражи од свега тога. И одговор који долази са већине страна јесте или страх или немогућност избора (поново из страха) који би се можда могли и схватити као предодређеност. Само један јунак, оштећени, дубоко рањени, и такође уплашени, каринал Гутијерез, јасно говори о божанском призиву на чему му и сам папа завиди. Јер ако постоји сјећање на призив требало би да значи да је црва сумње, тог најјезивијег демона у животу сваког вјерујућег човјека, лако умртвити. Горд, нарцисоидан, меланхоличан, папа је истовремено магнетски привлачан. Он је ироничан (иронија је чест душевни аналгетик), надумствено мудар и осјећајан за бол. Али свијет га не интересује, не подноси одушевљене масе, са продорним плавим очима, савршеног тијела које одржава вјежбањем, он не дозвољава да буде виђен и обожаван. Видиљивост, за њега, не претставља доказ присуства. И Бог је невидиљив. Све личности које окружују папу (ако изузмемо лијепу претставницу за односе са јавношћу која, унаточ томе што је образована на Харварду и својом појавом указује на одређени секуларизам, не крије своје одушевљење папом) су затвореници. Најлакше би било прогласити их затвореницима цркве, свог животног избора или страха, који углавном ни не крију исповедајући једни другима немоћ пред спољашњим свијетом, али затвор коме припадају и из кога не иступају је првенствено њихова прошлост. Ропство личној, несазрелој и непрерађеној прошлости се крије иза привидног ропства у односу према Богу и његовим заповијестима. И сам папа је роб одбачености од родитеља, вјечито повријеђено дијете које одбија да одрасте и чија строгост се често граничи са најобичнијим инаћењем. Међутим, да ли је та, назовимо је „незрелост“, толико лоша? Не позива ли нас Христос да будемо као дјеца? Не подразумева ли то и инаћење, и дурење, и тврдоглавост, али истовремено и моћ одушевљавања, радости и истинске чисте, ничим испрљане љубави? А самим тим и вјере. Зрелост ка којој непрестано претендујемо може нас учинити савршено моралним или религиозним, али дијете које смо под маском зрелости успјели да сачувамо једино нас може одржати у истинској вјери. Од прве до десете епизоде, папа доживљава трансформацију, омекшава кроз страдање, губитак најближих пријатеља, и прије свега због сопствених грешака (због трагедије коју је изазвао ригидношћу), пролази кроз својеврсну метаноју, али остаје досљедан својој самоћи, напуштености и сумњи у којој је једино близак са Богом. Сљедствено традицији западног мистицизма, која Паолу Сорентину дефинитивно није у потпуности страна, управо то ужасно, готово неносиво бреме богоостављености (тамна ноћ душе, код Св. Јована од Крста) заправо значи да је Бог баш ту негдје врло близу. Серија Mлади папа је игра једног генијалног умјетника који на почетку свог литерарног првенца, романа Сви су у праву, након што на неколико страна кроз уста главног јунака наводи шта све не воли тјерајући нас да (смијући се при томе) помислимо да тај човјек не воли баш ништа, каже да ипак постоји нешто чему је наклоњен. Воли нијансе. И управо ту љубав је савршено осликао у свом остварењу о младом црквеном поглавару, јер без осјећаја за нијансе не само што није могуће приказати било ког (вјерујућег) човјека, већ ни доброту. И она се крије у нијансама, заједно са маштом и игром, захваљујући којима Паоло Сорентино својим јединственим сензибилитетом гради један велелепни филмски хришћански храм, и то на слабостима цркве које не крије, јер се моћ Љепоте тако кристално јасно уздиже изнад њих. Могла бих да цитирам прегршт реченица које су ме погодиле и приковале за ово умјетничко дјело, али завршићу текст са мишљу, изреченом кроз уста младог папе у разговору са једним од многих својих добрих кардинала: View full Странице -
Да ли је могуће спасити се само добрим делима?
тема је објавио/ла Danijela у Из духовничког дневника
У данашње либерално време све више се шири учење о томе да човек може да се спаси својим добрим делима, а да је Исус Христос за хришћане само образац и поучан пример моралног и духовног усавршавања, али никако и Искупитељ света. Следи да је спасење могуће за људе свих религија и конфесија, који се труде да поступају по гласу своје савести. У том учењу у поређењу са православним богословљем не само да су замењени и померени акценти, већ су поткопане и саме основе догматике. Хришћани су увек веровали да Бог спасава човека; а савремени модернисти доследно и плански убацују у свест верних мисао, да човек спасава себе самог, а да му Бог даје вечни живот као обавезну награду за труд. Ако питате савремене хришћане шта је вечни живот и спасење, многи ће рећи: то је рајски живот, то је место дивне лепоте и вечне радости, где су уништени свако зло и страдање, где нема трулежности и несклада, где ништа не помрачује људску душу, то је место где пребивају Анђели и Свети и где силази Божанство Својом неизрецивом светлошћу. На први поглед тај одговор може да се учини правилним, али у стварности овде је пропуштено нешто веома важно, то јест, да Бог човеку не даје само Своје, иако је и то непостижно људском уму и превазилази све напоре и подвиге, већ даје много више – Себе Самога и чини човека „богом по благодати“. Пред тим делом сва људска дела се показују као бесконачно мала. Господ је обећао да ће вратити за дела милосрђа стоструко, али Он даје хришћанину оно, чему нема поређења и слика, оно што превазилази сва схватање и мере: даје Себе Самога. О каквим човековим заслугама се овде може говорити? Како је могуће зарадити Бога? Како је могуће задобити Бога као награду? Ако би спојили сва добра дела свих људи заједно, то ће бити мање дело од вечног спасења једне душе. Спасење је – тајна мистичне љубави Бога према људској души; све остало потребно је да би се тај зов љубави био чуо и био прихваћен. Трагедија савремених хришћана састоји се у томе што они траже град Божији, тобож своје законито наследство, али не траже Самога Бога, као извор вечног живота. Њима је несхватљива светоотачка реч „обожење“, њима је несхватљиво шта значи постати богом по благодати. Не схватајући то, они то и не желе. Они желе враћање изгубљеног Раја, где цветају у миришу небески цветови, где нема старости и смрти, где нема страдања. Али тајна Оваплоћења Сина Божијег и силазак Духа Светога, Тајна Искупљења и Спасења – није само враћање човека, палог у Адаму у првостворено, безгрешно стање, већ и пут душе према Богу, кроз примање Његове божанске светлости, кроз усхођење и озарење, кроз улазак у божански живот, пут вечног и бесконачног богоуподобљавања – показује се за наше савременике као скривена испод вела магле. На Крсту нас Господ замењује Собом; Дух Свети припрема људску душу за нови живот. Спасење – је велики дар Божији, а савремени човек је склон да на њега гледа као на нешто сагласно и обавезно човековом достојанству. Коначан и у исто време бесконачни циљ човека је – обожење; оно се остварује само кроз благодат – силу и деловање Божанства. Благодат је дана Цркви. Цркве је поље вечне, божанске светлости, која узајамно делује са људском душом, која је послушна благодати и која је невидљиво просвећује (у неким случајевима то просветљење и преображење душе одражава се и на материјалном плану и може да се види чак и визуелно). Тајне Цркве имају за своју основу Искупитељну Жртву Христа Спаситеља. Црква је заснована на Његовој пречистој Крви. Господ, заволевши нас још пре нашег стварања, испунио је све да би нам даровао не само Своја неизрецива блага, већ и Себе. У спасенима Он види одраз Свог образа, Своје божанске лепоте; у спасенима Он пребива као у живим, бесмртним, нерукотвореним храмовима. За њих је Христос – све: живот и суштина вечности, почетак и бесконачни крај. Без искупљења и освећења спасење је немогуће. Они, који говоре о спасењу само кроз добра дела, самим тим стављају некакав знак једнакости између њих и дарова Божијих. Добра дела – јесу услов за пројављење вере и љубави, јер је љубав према Богу и људима сједињена једна са другом. Човек који се нада да ће добити спасење за своја добра дела, налик је на сиромаха, који сакупивши неколико гвоздених новчића, уображава да је за њих могуће купити царски дворац. За спасење је неопходно обожење човека, које почиње у земној Цркви, прелази и наставља се у небеској и никада се не завршава. Само кроз Крсну Жртву Христа и благодат Духа Светога, који делује у Цркви, човек може да оствари своје истинско предназначење – да у вечности постане бог по благодати. Архимандрит Рафаил (Карелин) Светосавље 29 / 03 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/111851.htm
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.