Претражи Живе Речи Утехе

Умеће родитељства је одувек било тешко, и повремено емоционално узнемиравајуће. Пре 60 година, када сам ја рођен, родитељи су имали један важан извор подршке који је долазио из спољног света – јединствени морални консензус у друштву. Постојале су општеприхваћене „методе“ од којих је већина била неуспешна у погледу очувања менталног здравља, али зато су биле врло успешне у стварању углавном тихе и послушне деце, како би се на тај начин удовољило захтевима индустријског друштва којем је требало послушних и покорних радника. У последње две деценије услови у којима се деца васпитавају су се променили радикалније него икада у нашој историји. Наука, поготово неуронаука, пружила нам је мноштво нових информација о деци, о њиховим могућностима, ограничењима, развоју и емоцијама, као и о њиховој егзистенцијалној добробити. Откривено је колико је важан квалитет односа између детета и родитеља, са посебним нагласком на „субјект-субјект однос“; Системска теорија је општепризната као најсвеобухватнија теорија у погледу анализе и залечења породичних сукоба, као и када су у питању проблеми личне природе. Скуп заједничних вредности и морални консензус више не постоје, што значи да су родитељи изгубили много подршке која долази из спољног света. Педагогија је покушала да надомести тај губитак, али будући да се природа професионалне педагогије у основи разликује од приватног васпитања деце, покушај је био безуспешан. Данашњи родитељи су суочени са огромним задатком да постану „родитељи изнутра“. Последице таквог захтева се манифестују на такав начин да се већина младих родитеља осећа несигурно, и сасвим је разумљив њихов вапај за методама у васпитању. То нас суочава и са првим важним питањем: Да ли је сврха метода да залече родитељску несигурност, или да деци омогуће здраво детињство? Друго и кључно питање је: Уколико једна или више метода из „приручника“ заиста успеју да учине да се родитељи осећају сигурније, да ли то такође значи да ће родитељи успети да осигурају најбоље услове за стварање и одржавање менталног здравља своје деце? У последње две деценије скандинавска деца су почела да проводе приближно 26000 сати свог детињства у педагошким институцијама које су у обавези да похађају. Те институције су професионалне и сходно томе развијају и низ методолошких дисциплина намењених разним облицима учења. Њихова методологија у погледу личног и друштвеног развоја појединачног детета, као и методологија вођења група, још увек је примарно базирана на правилима и прописима, док је циљ често само послушност и одсуство сукоба. Дуготраније последице оваквог начина тек треба да се истраже. Већина метода у родитељству које су тренутно на „тржишту“ имају своју основу у бихевиоралној психологији. Њихови главни „састојци“ су регулација понашања, позитивно поткрепљење, итд. Иако је све модернизовано и хуманизовано (сходно томе се користимо блажом терминологијом), базу још увек представљају Павловљеви експерименти у којима се жељено понашање код паса награђује кексом, док се супротно понашање кажњава струјним ударом. То је, могли бисмо рећи, старо вино у новим боцама, тј. хранљиве вредности су остале исте. Моји приговори овим методама су сажети у следећем: Када између родитеља и детета постављате методу тада сте установили однос сујект-објект, у којем је дете објект. Научници као што су Даниел Н. Стерн, Петер Fonagy… заједно са већином ноуробиолога и неуропсихолога нам говоре да је оваква врста односа знатно удаљена од оптималног односа како у погледу добробити и развоја детета иродитеља, тако и у погледу квалитета њиховог односа. Више од педесет година клиничног искуства у породичној терапији нам говоре исто. Методе имају за циљ да произведу код детета понашање које се од стране родитеља/школе или других одраслих особа дефинише као „добро“. Према томе, нежељено понашање може се слободно елиминисати, што је у супротности са 99% наших открића у проучавању и у раду са породицама које имају проблеме. Наша сазнања говоре да су изузетно узнемиравајућа и/или девијантна понашања једноставно симптоми дисфункционалног система. Циљ одраслих данас је врло сличан оном пре 60 година: послушност и одсуство сукоба. Главна разлика је да се уместо физичког и психолошког злостављања сада користи моћна манипулација. Овај процес нарушава емотивни и егзистенцијални интегритет деце. Из искуства знамо да што се више нарушава интегритет људског бића, оно ће се више прилагођавати захтевима и очекивањима. То значи да су такве методе осуђење на „успех“, као што је то успевало генерацијама пре када је у питању употреба насиља. За многе од ових метода се тврди да су „утемељене на доказима“. Када погледате студије које пружају те доказе, схватићете да су слабог научног квалитета, тј. да су изведене и написане од стране „уверених“. Њихов такозвани успех мери се на краткорочној основи: Да ли је нестало нежељено понашање деце и јесу ли родитељи мање фрустрирани? Ја још чекам независну студију која би се бавила дугорочним последицама таквог приступа које ће се манифестовати на животни квалитет, на квалитет односа (на друштвеном и личном нивоу) и на квалитет родитељства, а то ће се догодити када деца која су била изложена овим методама напуне 45 година. Захтев за методама које се „темеље на доказима“ примарно је политичке природе. Цело подручије родитељства и педагогије у овом тренутку је веома хаотично, тако да су политичари (као и стручњаци) у искушењу да пронађу подршку и алиби у „науци“. „Утемељено на доказима“ постало је исто као и „исправно“ или „добро“ – без даљих питања! Проблем са алтернативним приступима који су утемељени на искуству и практичним схватањима међунаучне и интердисциплинарне праксе јесте да не могу да буду лако „доказани“, будући да одбијају да произведу поједностаљене методе. Могу да разумем родитеље који због осећаја изгубљености и несигурности траже сигурност у једноставним методама – у сваком смислу те речи. Такође, могу да разумем зашто је политичарима и администрацији много лакше да прихвате концепт у којем им фраза „утемељено на доказима“ осигурава алиби. Оно што ја не могу да разумем јесте да стручњаци који знају, или би требало да знају боље, такође одобравају и подстичу стратегије у којима се само уклањају симптоми, али се не јачају и не развијају односи који су утемељени на љубави унутар породице, нити се јача здрав лични и друштвени развој детета. Уместо тога, задовољавају се идејом да те методе „делују“. Добро је позната чињеница да све такве методе увек делују ако се спроводе са уверењем, доследно, дужи временски период и у релативно изолованој околини. Важно питање није шта делује. Кључно, етичко, стручно и политичко питање јесте како и зашто то делује. Следећи важан приговор садашњем захтеву за методама утемељеним на доказима јесте да искључује мноштво искустава, знања и схватања, од којих су многа такође темељно подржана од стране научних студија и открића. То значи, да за њих може да се сматра да су утемељени на доказима, али не и на методама. Узмимо сад мој лични приступ педагогији и васпитању деце који је успешно избегао било који покушај да буде категоризован и етикетиран (осим једног пријатељског предлога од стране шведског колеге, да се мој приступ назове: „утемељен на дијалогу“). Начин на који ми инспиришемо одрасле да се односе према деци и младима темељи се на мало више од 60 година заједничког искуства произишлог из примене више методологија као и откривањем чињеница из подручија породичне психологије и психотерапије са породицама, као и са децом, младима и одраслима. Укључене су и Системска теорија, такозвана Односна (релацијска) психологија (Стерн, Fonagy и др.), такође удео имају и завршене и актуелне интернационалне, међунаучне и лонгитудиналне студије (нпр. швајцарски педијатар Ремо Ларго), као и студије неуробиологије и наравно педагогије, социологије и социјалне педагогије. Када ме питају за институције или пројекте који употребљавају „Јуулово методу“ ја увек устукнем и додам: „Ако успете да пронађете иједну, молим вас да ми кажете. Доћи ћу и убићу их!“ Постоје два разлога за овако бруталан одговор. Први је тај што начин нашег рада има много извора. Ја сам само онај који их је скупио, описао и потом сложио коцкице. Немам право да их зовем својим. Други разлог је тај што су темељне вредности нашег рада управо у наглашавању индивидуалности сваке одрасле особе и детета и њихових јединствених односа, сходно томе, морало би да постоји онолико „метода“ колико има људи. Наш рад је утемељен на специфичним вредностима и принципима људске интеракције, који га лако разликују од мноштва других приступа. У односу на тему овог чланка, од кључне важности је то да инситирамо на схватању односа (личног, као и професионалног) између деце и одраслих, као и на схватању односа „субјект-субјект“ за разлику од односа „субјект-објект“. Да бисте применили методу на вашу интеракцију са другим људским бићем морате другу особу да гледате као објект, и у складу са нашим вредностима, друга особа мора да пристане на улогу објекта. Само одрасле особе могу слободно да пристану на то. Деца и млади морају да се покоре оваквој подели улога, што значи да морају да одустану од свог интегритета и дозволе да њихове потребе и границе буду занемарене и повређене. Без обзира колико срдачно, или са колико љубави је то учињено, то нарушава принцип равноправног достојанства. У одређеним политичким круговима увођење односа субјект-објект, као и методе родитељства, схвата се као део коначне битке против генерације шездесетосмаша и њихових вредности. Лично верујем да је то схватање погрешно. Иако припадам тој генерацији, никад се нисам осећао као шездесетосмаш. Сматрам да оно што та генерација јесте или није учинила у погледу промена вредности у друштву и у породици, примарно је било политички мотивисано, а заправо није било укорењено у стручним или научним схватањима или у организованим искуствима. На првом месту то је био покрет против многих ствари, а највише против свих ауторитативних структура у друштву и у породици. Демократске вредности су у том процесу постале врло важне. Делимично је истина да су те вредности, иако врло важне, далеко од довољних да би се постигло то да есенцијални однос између одраслих и деце функционише са обе стране. Исто се може рећи и о њиховим ограничењима и вредностима приликом редефинисања идеје брака, живота у пару, или када је у питању педагогија и поучавање. Садашњи покушај који се своди на то да се помоћу неоконзервативних политичких метода замене те вредности и да се исмеју неизбежне грешке и промашаји, заправо је понављање истих тих грешака, само што је филозофија „другачија“. Такви потези су погрешни, а оно шта је потребно јесте да се извуку поуке из огромног знања и искуства које се акумулирало од 1968. године. Не треба нам још једно политички мотивисано преправљање родитељства, али нам свакако треба трајни развој који ће се темељити на искуствима данашњих родитеља и њиховим дијалозима са различитим групама стручњака. До данас нико нема потпуни одговор на најважније од свих питања: Како ми одрасли да практикујемо вођство над децом и младима на начин који не нарушава њихов лични интегритет?“ Желим да додам да се то питање поставља, али да још нема одговора унутар индустрије, политике и образовања, па вас зато молим да будете стрпљиви и да не искаљујете своје фрустрације на деци у облику поједностављених метода. Молим вас да престанете да размишљате примитивно вођени супротностима (црно/бело) и помозите нам да створимо оригиналне алтернативе свему ономе што не користи појединцима и/или породицама и заједници, без обзира на то која генерација их је изумела. Јеспер Јул https://familylab.rs/metode-vaspitanja-u-roditeljstvu-zasto-i-zasto-ne/

У духовном животу веома је важно проверити да ли идете правим путем. Шта се сматра чудом? Чудо је када се деси нешто необјашњиво, супротно законима природе и светском поретку. Понекад користимо ову реч да једноставно означимо нешто лепо. Очигледна су чуда – на пример, када иконе крваре или тече миро, када се на зидовима цркава појављују ликови светаца или анђела и сл. Немогуће је објаснити природу онога што се догодило. Постоји мишљење да се таква чуда дешавају како ми, верници, не бисмо изгубили веру и постали још јачи у њој. За невернике, ово је разлог да размисле о природи порекла оваквих појава, јер очигледно нису направљене људском руком. Ако говоримо о случајевима које би само верници назвали чудом, онда је највеће од њих када се човек исправи, грешник крене путем исправљања. По мом мишљењу, то је право чудо, јер је исправљање постојећих недостатака веома тешко, а то посебно јасно схватате када почнете да радите на себи. Ако успете да победите себе, онда је ту свакако Божја интервенција. Неверник ће рећи: шта фали, човек се само прибрао, развио снагу воље, то је све! Међутим, није. У мојој пракси је био овакав случај: уочи Васкрса позван сам на исповест у болницу. Млада жена је имала компликације након порођаја. Први пут у животу изразила је жељу да се исповеди и причести. Након што је то урадила, догодило се чудо. Тачније, два: прво је било да се ова жена покајала, а друго је било последица тога – брзо је почела да се опоравља. На Васкрс су њени родитељи дошли у храм и испричали ми то. Само верник може такав случај назвати чудом, неверник ће то назвати случајношћу, срећом или нечим другим. Али хришћанин разуме да постоје тренуци када треба да се промениш, да се помириш са Богом, и тада ће Он, по својој милости, помоћи и подржати. Има и чуда која бих назвао свакодневним, али и њих треба приметити. Блажени Августин је, тумачећи Јеванђеље о Спаситељевом умножавању хлебова, писао да ништа мање чудо није ни то што хлеб уопште расте из земље, што пшеница сазрева. И заиста јесте. За неке су све ово закони природе, али ако их погледате, зар нису чудо? Свети Игњатије (Брјанчанинов) има дело „О прелести“, у коме пише да се од Бога не могу захтевати чуда. Људи то врло често траже, чак и за живота Спаситеља тако је било, како је записано у Јеванђељу: „Тада неки од књижевника и фарисеја рекоше: Учитељу! Желимо да видимо знак од тебе“ (Матеј 12,38), „Неки од њих рекоше: Он изгони демоне силом Велзевула, кнеза демона. А други, искушавајући Га, тражили су од Њега знак с неба“ (Лк. 11, 15-16). Могли би се запитати - шта је лоше са жељом да се виде чуда од Бога? Међутим, овде се мора узети у обзир једна веома важна чињеница: чуда могу имати, не само божанску природу, већ и демонску. Зато свети оци пишу о опасности да се занесете чудима. Не треба тражити чуда да не би пали у прелест. Како разликовати богомдано чудо од ђаволског искушења? Наш народ има дивну изреку: „Пре сваког дела, прекрсти се!“ Ако наиђете на неку несхватљиву појаву и не можете да разумете њену природу, обратите се Богу. Прекрстите се и кратко замолите Господа да вам помогне да схватите шта да радите у овој ситуацији. Људи се често занимају како да третирају снове и да ли постоје посебни „снови од Бога“. Морате мирно да се односите према сновима. Свети Игњатије (Брјанчанинов) учи: чак и ако ти је у сну дошло божанско откривење, а ниси обратио пажњу на то, у реду је. Нећете примити никакву казну од Бога. Ако превише обраћате пажњу на снове, онда постоји реална опасност да паднете под ђавољи утицај. Понекад ми људи дођу и причају ми о разним „чудима“ која им се дешавају. Једна особа је рекла да му је икона светлела током молитве. Питао сам: „Да ли сте покушали да угасите светло у стану – можда је то одраз сијалице?“ И заиста: чим је искључио струју, сјај је нестао. У другом случају ми је речено да су се на икони појавиле неке капљице. Тражио сам да одмакне кандило од иконе и види шта ће се десити. Капљице су нестале. Какав закључак треба извући из ових случајева? Само једно: не морате све сматрати чудом. Боље је пажљиво схватити која је ситуација могла довести до онога што се догодило. На крају, желим да истакнем веома важну ствар: ако је необичан догађај од Бога, неће бити пометње у вашој души - напротив, донеће смирење и душевни мир. Ако сте изгубили мир, пали у фрустрацију, малодушност, страх – то није од Бога, Он не саопштава своју вољу на тај начин. Бог је пажљив и деликатан, Он нас воли и неће нас уплашити или довести у сумњу. Он нам не шаље више него што можемо да поднесемо, и у погледу искушења и у смислу благослова. То важи и за јављање Спаситеља, Пресвете Богородице, светитеља и анђела људима: они се неће јавити онима који нису спремни. Ако сте уплашени неким чудним звуковима у вашем стану, мало је вероватно да ће непријатне сензације доћи од Бога. Такве ситуације су разлог да размислите да ли је у вашем духовном животу све нормално. Можда је у опадању и тиме дајете прилику злим духовима да вам приђу и узнемирују вас. „Шта ако сам очарана?“ Понекад се људи брину да ли су у заблуди и да ли ће их ђаво искушавати. Прелест је стање када човек подлеже ласкању злих духова. Наши прародитељи Адам и Ева пали су на ову врсту ласкања: Сатана их је искушавао, поверовали су му и на крају су пали. У духовном животу такве ситуације се често дешавају код оних који тек почињу свој пут у вери. Човеку се даје посебна благодат да схвати: са Богом је много боље, са Њим се постојање претвара у живот. Међутим, неофит понекад верује да су ревност, успех и лакоћа духовног живота његова лична заслуга. Такве ситуације се дешавају и искусним хришћанима. Да бисмо спречили ову грешку, потребно је искоренити гордост из душе, јер је управо она први узрок прелести. Како се то ради? Пре свега, не сећајте се својих добрих дела, не очекујте награде за њих, покушајте да их заборавите. Ако си хвалио, реци себи: „Господе, слава Теби, а не мени, ја сам црв, а не човек (Пс. 21,7).“ Ове речи се могу поновити за сва ваша духовна достигнућа. Када стојимо на молитви, веома је опасно нешто замишљати или чекати неке сензације – топлину, звукове. Нема потребе да истиснете сузе и доводите себе у стање лажног страхопоштовања. Да наша пажња не одлута, имамо иконе које нам помажу да се сећамо оних којима се молимо. Такође не треба тражити превише: „осећати“ Бога, видети Њега или свеце и сл. Наравно, сви желе да се смире после молитве, али за то нису потребна никаква чуда. Потребна је пажња, страхопоштовање и скрушеност срца, односно свест о својој недостојности пред милошћу Божијом. Да ли је могуће да Бог „враћа“ чудо? Дешава се да после чудесне помоћи Божије човек почиње да се поноси, да себе сматра бољим од других и да осуђује. Оваквим понашањем он сам изазива Бога да му одузме благодат и покаже шта човек може бити ако Њега нема. Дакле, није Бог тај који одузима чудо, него се човек одвраћа од Онога који му је помогао и лишава себе Његових дарова и помоћи. Чуда нису од Бога и нису од демона – од кога су онда? Понекад људи сами себе доведу до егзалтираности и почну да замишљају неке дивне ствари - топлину или хладноћу у телу, неке звукове, нечије присуство у близини. Како могу да схвате шта тачно осећају? Да би то урадио, сваки човек мора имати адекватног духовног ментора – искусног свештеника који ће саслушати и објаснити му шта се тачно дешава и како даље. Неопходно је да наши верници почну да долазе у цркве, не само на службе, већ и на разговоре са свештеником. Боље је да о својим осећањима, визијама и сличном говорите - не на исповести, већ на личном састанку. У духовном животу веома је важно проверити да ли идете правим путем. Ово је потребно не само мирјанима, већ и свештеницима. Људи често верују да су бољи од оних око себе и да заслужују неке посебне дарове, открића, чуда. Немој тако мислити. Далеко смо сви од тога да будемо свети да би нам се указао Господ или Његова небеска војска. Зато, ако нешто видиш, осетиш, отворио се некакав дар у теби – искористи упутство једног светитеља – реци: „Господе, ако ово није од Тебе, отпусти, ако је од Тебе, помози ми да прихватам то исправно.” Још једном понављам: не треба тражити чуда. Треба да уживамо у чуду које свако од нас има – дару живота. А ако желимо да видимо више, само треба да дођемо у храм на Божанствену Литургију. Светитељи поучавају: то што се на свакој литургији у црквама износе Свети Дарови, у којима је невидљиво присутан Сам Христос, највеће је и најважније чудо, и не треба више тражити. А највеће чудо у историји је то што је Христос васкрсао и тиме означио почетак нашег васкрсења. протојереј Игор Жирин https://pravlife.org/ru

Међутим! Опет нам Ромфеа јавља, да ће двојица светогорских игумана ипак отићи у Кијев, али овог пута не као представници Свете Горе већ као чланови делегације Цариградске патријаршије!? Претпостављамо двојица од оних пет манастира. Да ли OXI (на грчком не) значи НЕ (на грчком да)? https://svetogorskestaze.blogspot.com/2019/01/i.html?m=1&fbclid=IwAR1vpR6MY7jA5IHBUtC7d9Ci7PbxQRBjdtppRSRdKnjStJcEcW-AykE0D_s