Претражи Живе Речи Утехе

"Очекујемо да нам се прво Он саобрази, па да ми кренемо Њему. А рука Његова је ту, само је наша најчешће на телефону" Пише: О. Дарко Ристов Ђого Било је то првих дана након децембарске агоније, оних дана када је Вања још долазила сваки дан да ми дадне Дексазон и Лонгацеф, а ознојене мајице се смјењивале на мени. Размишљао сам да ми је година готово као Ристу када је отишао – мени тада 37, њему је било 38, и да је сваки дан заиста Божији дар. Размишљао сам о свакоме о кога сам се у животу огријешио и о потреби да сазна да ми је жао. Размишљао сам како да промијеним свој живот, себе. Гледао сам изнад главе овај наш породични иконостас, Христов лик, Богородице како га држи, Јованов, Павлов, Теодора Вршачког, кога ми је ономад са сузама донио добри Драган. Гледао гусле. Нисам могао да читам. Није ми ни било потребно. Све што сам имао да кажем или сам знао наизуст, или је без ријечи текло из срца. И шта да промијеним? Шта није ваљало? Од тада се много шта промијенило. Борба са собом, коју као свештеници, борећи се за друге, често оставимо по страни, опет је постала моја свакодневица. И стопила су се искуства толико људи који су ми се икада обратили у Цркви са мојим агонијама и радостима. Настао је један мали подсјетник душе. Сав саткан од малих заповијести. Најприје, као на крају Острва, могао сам само да кажем свима око себе: „не чини великог гријеха!“ Како једноставна и како заборављена мисао! Јесте, и најмања заповијест скретање је са пута, али није узалуд онда речено: „не чини великог гријеха!“ Јер гријех се обрнуо у овом времену смутње. Долазили су ми не једном сасвим унесрећени људи да се позабаве ситницама, али без икаквог осјећаја да су и њихове душе и тијела страдала од блуда или лажи. И док се ми бавимо „узнемиреношћу“, узрок те узнемирености је пливао међу нама. И потпуно је неважно било да ли смо правдали своје бродоломе са „ја сам њу волио“ или са „ја њу нисам волио“ – људи су се крхали по пучини живота и сматрали да је њихов највећи проблем пар мишева у потпалубљу. Некада ми је рекла Ања: „Дарко, биће страшно живјети у свијету без бака!“ „Како, Ања, без бака?“ „Без оних дивних бака, у марамама, без њих, мислим.“ И заиста хоће. Данашњи човјек неће да одрасте. Он се квари – ријетко ко да се сачувао од гријеха и порока, дакле: нисмо остали дјеца – али остајемо дјетињасти. То је императив културе коју живимо: вјечито млад. Одлучио сам и то да промијеним. Да ми је вријеме да баталим мајицу и џепарице, када нисам у мантији. Да ставим заврату, када пођем у Цркву. Кажу ми: „оче, види се да волите браћу нашу Србе у Црној Гори“. Волим их, срце су мога срца. Али ја носим заврату јер Ристо није ни стигао да је стави. Носим јер, од како се упокојио Шашо Ђого, не знам да ли је још неки Ђого и стави на главу. Ако потрају дани, хоћу да будем ђед са завратом. Историју је немогуће вратити уназад. Али се и „Ђогима“ и Србима могуће обновити, опет се наћи у очима бољих од нас. Пазите на дјецу. Дајте им и пажње и љубави и ускратите им сву пажњу баш из љубави. Тражите на вјечитој оштрици и нелакој ивици ону мјеру у којој ћете пустити дјецу да не буду изопштеници из свијета својих вршњака, али и штитите их својом љубављу, предачким причама, вашим понашањем, од свијета у коме је најприхватљивије да увијек носе тренерку и да узрасту у хиперсексуализоване објекте тржишта. Волите их не сведозвољавајућом замјеном за љубав већ љубављу. Учите их да пјевају и старе пјесме и Даницу Црногорчевић. Да знају за Косово, да знају шантићевску Отаџбину, не само као пјесму, већ као осјећај и оринентацију на путу. Да знају да то што су рођени као Срби значи само онолико колико обавезује. Повјерујмо у спасење, у то да га још има. Да ово у чему јесмо није оно што треба да буде. Нама данас толико недостаје те потраге за спасењем, за очајним вапајем Петра који тоне док гледа Христа како ходи по води. Пропио си се – устани, бори се. У смјени постеља ти је отишла младост – окрени се, нађи биће коме ћеш служити, које ће ти служити, проживите чисто. Убили сте дијете – родите и покајање и дијете. Спасења има, рука дивнога Христа чека, само је ми не тражимо, јер очекујемо да нас Он прво обузме, па узме за руку. Очекујемо да нам се прво Он саобрази, па да ми кренемо Њему. А рука Његова је ту, само је наша најчешће на телефону. И нека ту буде крај. Треба свакако оставити све што смо прочитали тога дана на маргинама душе а њу поклонити само оним Богонадахнутим – Пророцима и Апостолима, Златоусту и оцу Јустину. Да на сваку ријеч коју сам написао и на сваку ријеч о ријечи коју сам написао долази по мало чтења свештених списа – сијали бисмо као народ. Свако од нас је бескрајно мањи од онога на шта га Богочовјек позива и нико није толико нечист да промјеном живота не може постати опет човјек. Пуно је и ово речено. И зато, по оца Лазара ријечи: И то је то, И ником ништа. https://www.in4s.net/spasenja-ima-ruka-divnoga-hrista-ceka-samo-je-mi-ne-trazimo/ View full Странице

У Цетињском манастиру прослављена Мала Госпојина – храмовна слава манастира, служили Митрополити Амфилохије и михаловско-кошицки Георгије 21. септембра 2017. Светом архијерејском литургијом, резањем славског колача и славском трпезом хришћанске љубави у Цетињском манастиру је у четвртак, 21. септембра прослављен празник Рождество Пресвете Богородице – Мала Госпојина, храмовска слава ове светиње. Служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Митрополит михаловско-кошицки Православне цркве Словачке и чешких земаља г. Георгије, који са шездесетак поклоника из своје Епархије борави у посјети светињама Митрополије црногорско-приморске. Саслуживало им је многобројно свештенство Српске, Руске, Грчке и Православне цркве Словачке и чеших земаља. У току Литургије Митрополит Амфилохије је миропомазао новокрштену слушкињу Божију Дарију. Након причешћа вјерних, Архијереји су са свештенством благосиљали славски колач, а онда је Митрополит Амфилохије у архипастирском слову поздравио Митрополита Георгија и његово свештенство и остале поклонике из Чешке и Словачке, као и госте из Русије и Грчке. Он је казао да je Цетиње град Пресвете Богородице. „Она је његова покровитељка откада је утемељен, јер је већина храмова у њему њој посвећена. Она је, сада заједно са руком Светог Јована Крститеља, са својом чудотворниом иконом коју је сликала рука апостола Луке, заиста покровитељ овога града“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је благодаран Пресветој Дјеви за данашње сабрање на Цетињу и позвао све присутне да се помоле Мајци Божијој да не дозволи утамничење иконе Богородице Филеримос у пећину на Цетињу, што је намјера овдашњих властодржаца. „Они су присвојили икону Пресвете Дјеве која припада Богу, Пресветој Дјеви и свима хришћанима на свијету. Она је као њихова, па они хоће да на њој паре зарађују, да је стрпају у пећину. Помолимо се Богу да ове године она буде враћена у ову светињу и да овај краљевски град испуни завјет краља и господара Николе и цара страстотерпца Николаја Романова о градњи цетињског саборног храма Свете Тројице“, казао је он. Рекао је да је данашње богослужење почетак градње храма Свете Тројице на платоу изнад Цетињског манастира, у којој треба да буду чуване рука Светог Јована Крститеља, икона Богородице Филеримске и честица Часног Крста. Митрополит Амфилохије се посебно осврнуо на реаговање дијела овдашње јавности на своју недавну бесједу у овом манастиру која се односила на значај светог крштења. Он је рекао да је тада говорио о томе да су сви они који су стварали Црну Гору били крштени и миропомазани. „Свједоци тога су и мошти Светога Петра Цетињскога, Светога Василија Острошкога и ове друге светиње. И онда сам рекао, можда је мало тешко, нешто што сам чуо од мога духовног оца авве Јустина. Он је то рекао у Србији неком Брозовом официру који га је послије рата посматрао и ругао му се у возу. Кад му је рекао да је и он Србин рођен у Шумадији, Свети Јустин му је рекао да се и волови рађају у Шумадији, да пасу шумадијску траву, али нијесу Срби“, казао је Владика Амфилохије. Он је објаснио да је тај случај поменуо и овдје за Црногорце. „Црногорци који нијесу крштени, Црногорци који нијесу миропомазани, који не вјерују у Бога, они не признају ни Светог Петра Цетињскога, Светог Василија Острошкога и њихову Светињу. А ја таквима кажем: По чему сте Црногорци? По томе што сте рођени у Црној Гори? Па и волови и козе се рађају у Црној Гори, али нијесу Црногорци и Црногорке. Јесу црногорски волови и црногорске козе, али нијесу Црногорци и Црногорке који су цјеливали и цјеливају мошти Светог Петра Цетињског и икону Мајке Божије, покровитељке овога града. Њену икону хоће да стрпају у пећину да на њој зарађују паре. Јесу ли то Црногорци, је ли то култура“, упитао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је Митрополиту Георгију поклонио копију иконе Богородице Филеримос, на што је Владика узвратио иконом Светог ђакона Светог Василија Острошког, за коју је рекао да вјерује да се ради о првој икони светитеља чије мошти су недавно откривене у острошкој светињи. Након Литургије је у трпезарији Богословије Светог Петра Цетињског приређена славска трпеза хришћанске љубави. Рајо Војиновић Фото: Јован Радовић © 1219-2016 Православна Митрополија Црногорско-Приморска НАПОМЈЕНА (СА ФБ ПРОФИЛА Г. ЈОВАНА МАРКУША, ЦЕТИЊЕ): МАКЕТА САБОРНОГ ХРАМА НА ЦЕТИЊУ КОЈИ ЈЕ ПОЧЕО ДА СЕ ГРАДИ НА ПЛАТОУ,,НОВА ЏАДА" У БЛИЗИНИ ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА 1934.Г. ПОСЛИЈЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА 1951. ПРИПРЕМЉЕНИ КАМЕН ЗА ХРАМ ОТЕЛА ГРАДСКА ВЛАСТ ЗА ИЗГРАДЊУ ЗГРАДЕ У КОЈОЈ СЕ ДАНАС НАЛАЗИ УПРАВА ЗА ЗАШТИТУ КУЛТУРНИХ ДОБАРА ЦРНЕ ГОРЕ, А ТЕМЕЉЕ У ВИСИНИ ЧОВЈЕЧЈЕГ ТИЈЕЛА ВРЕМЕНОМ РАЗНИЈЕЛИ РАЗНИ ОТИМАЧИ ЗА ИЗГРАДЊУ СВОЈИХ ОБЈЕКАТА. САБОРНИ ХРАМ НА ЦЕTИЊУ Прву скицу за Саборну цркву на Цетињу направио је архитекта Драгиша С. Милутиновић 1870. године. Није нам познато да је било конкретних активности на плану изградње Саборне цркве, све до 1910. Тада је на простору између Дома краљевске владе (садашњег Владиног дома) и „Биљарде“ била предвиђена локација за нову Саборну цркву, коју је у славу јубилеја педесетогодишње владавине краља Николе и проглашења Црне Горе за Краљевину, желио да подигне руски цар Николај II. Освећење камен-темељца обавио је митрополит Митрофан Бан са свештенством у августу 1910. године. Изградњом оваквог катедралног храма задовољила би се потреба становништва за простором који је потребан за молитву, с обзиром да је садашња манастирска црквица, која сада служи као катедрала Митрополије црногорско-приморске, сувише мала, јер у њу „не може стати ни стотину душа“. Али како је ускоро послије полагања камена темељца почео Балкански рат, затим и Први свјетски рат, замисао о подизању катедралног храма је остала неостварена. Поновну иницијативу за подизање велелепног саборног храма, дао је митрополит Гаврило Дожић. Цетиње, као сједиште Митрополије није имало репрезентативну цркву, и била је намјера да се подигне велелепни храм и посвети Светим апостолима Петру и Павлу. По замисли митрополита Гаврила, храм је требао да буде саграђен у романско-византијском стилу, са једним великим кубетом, као Високи Дечани и манастир Морача. Цијела црква је имала да буде саграђена од тесаног камена, а унутрашњи иконостас од мермера. Са одобрењем краља Александра, 1929. године предузете су мјере да се та давнашња замисао оствари. Исте године је расписан конкурс за израду идејних скица. Одзив стручне јавности је био изузетно велик. Данас се та грађа чува у Цетињском манастиру. Овом приликом историјска Tабља је изабрана као мјесто на коме ће се подићи нови храм. Намјера је била да се доцније, када се за то буду указале прилике, поред храма подигне и зграда Митрополије. Земљиште на коме је требала да се сагради црква било је више за 26 метара од нивоа вароши, тако да би се нови храм могао видјети са свију крајева вароши. Зидови су требали бити од камена, а кров прекривен бакром или оловом. 1) Припремни радови су отпочели 1934. године. Пробијен је и уређен пут до платоа изнад Цетињског манастира, локације будућег саборног храма. Приликом прављења усјека у брду отворио се улаз у Цетињску пећину, за коју су касније спелеолози утврдили да је богата спелеолошким украсима или „пећинским накитом“ ријетких боја. На потпуно припремљеном платоу урађени су темељи храма и отпочето је са градњом зидова, али је даљу изградњу прекинуо Други свјетски рат. Tемељи од лијепог тесаног камена опстали су све до средине педесетих година XX вијека. Поред плана да се у овај храм пренесу посмртни остаци краља Николе и краљице Милене, постојао је и план да се направи костурница борцима погинулим у Првом балканском рату, који су своје кости оставили за ослобођење Скадра од Tурака. Запис о овом плану можемо наћи у „Споменици прославе 25-годишњице ступања Црне Горе у Балкански рат и оснивање првог самосталног добровољачког батаљона у Црној Гори 1912–1937“, Цетиње 1938. године. 2.) Поновна иницијатива за изградњу саборног храма, на истој локацији, покренута је 1993. године, од стране Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског, скендеријског и егзарха Пећког трона др Амфилохија Радовића. фусноте: 1.) „Зетски гласник“, бр. 52, Цетиње, 1934, стр. 2. 2.) Ј. Б. Маркуш, „Повратак краља Николе у отаџбину“, Светигора, Цетиње, 2001, стр. 211-218.