Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'једини'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У нестабилним временима, када данас не знате шта вас чека сутра, људи су све више изложени разним страховима. Али, у Светом писму страх се доживљава углавном као осећање које није нимало корисно, понекад грешно, или чак означено као знак зла. Псалам 13. говори о онима који прогоне Божји народ: „Зар неће доћи к себи сви који чине безакоње, који једу мој народ као што једу хлеб, и који не призивају Господа? Тамо ће се бојати страха, где страха нема, јер је Бог међу нараштајима праведних“ (Пс. 13,4-5). Тумачећи речи „плашиће се страха тамо где страха нема“, св. Јован Златоусти каже: „...Људи се боје човека, а Бога се не боје; плаше се „оних који убијају тело, а душу не могу“, али се не боје „онога који може и душу и тело погубити у паклу“ (Матеј 10:28); плаше се губитка привременог живота, али се не боје губитка вечног живота; боје се губитка богатства, славе, части и радости, али се не плаше губитка вечног благослова, части, славе и утехе небеске; боје се окова, затвора и привременог изгнанства, али се не боје вечног затвора, окова и изгнанства; Они се боје привремене срамоте, али се не боје вечне срамоте.” Као што видимо, са зликовцима који чине безакоње, о којима се говори у псалму, св.Јован повезује осећања као што су страх од губитка земаљских добара, страх од губитка земаљског живота итд. Али, ако погледате у себе, можете се згрозити, јер све што Златоуст приписује безаконицима, често доживљавамо и сами. Зар сада нема доста људи који се плаше губитка живота, богатства, каријере итд? Зар се и ми сами не плашимо, у једној или другој мери, губитка земаљског благостања? Зар се не плашимо још већег прогона наше вере, губитка слободе и права? И овде Свети Јован не прави разлику између оних који се боје губитка богатства и оних који се боје затвора и изгнанства. Св. Јовану Златоусту би се можда могао замерити ригоризам и крутост, али он је самим својим животом оправдао сопствене речи, кротко подносећи издају, прогонство и изгнанство. И ово је пример свима нама. Да, сада је изузетно тешко време и за Цркву и за свет. Али, да ли треба да очајавамо? Једини страх који нам приличи јесте страх да ћемо изгубити милост Божију, да се отуђимо од Господа због својих грехова, кукавичлука и недостатка вере. Ово је оно чега би заиста требало да се плашимо. митрополит Антоније (Паканич) приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
  2. Јеврејски народ је у Старом завету био Божји изабрани народ. То је народ који је искрено веровао у Јединог Бога који је помогао свом народу на његовој животној голготи. Господ Бог се открио праоцу и пророку Аврааму и од тада почиње историја спасења. Вера пророка Авраама била је изузетно велика, несумњиво превелика, због његове одлуке да прихвати Божју жељу да жртвује свог јединог сина Исака, којег је добио у старости. Аврам, који беше без деце, са својом женом Саром, туговаше због тога, помоли се Богу своме, и коначно задоби милост Божију и утеху Божију, и роди им се син Исак. Али то дуго очекивано дете, од Бога дато, треба да се принесе на жртву и на дар истом том Богу, који дете даје Аврааму. И саму бездетност Авраама и његове жене Саре, можемо да видимо на више начина; можда су имали неки биолошки природни проблем или су обоје имали неки грех. Њихову бездетност можемо посматрати у контексту промишљања Божијег за будуће чудо које ће се догодити, које је припремио Творац и Господ наш. Наиме, у Библији се помиње да је Сара имала 90 година, док је Аврам имао 100 година и у тим годинама сигурно није могуће зачети дете, због биолошких промена које се дешавају у људском организму. Али оно што је човеку и науци данас немогуће, могуће је Богу, који је Господар живота и Творац свега видљивог и невидљивог. Гледајући са овог аспекта теолошког тумачења, често смо сведоци, и данас, да се чуда дешавају и да су она плод вере и поверења које имамо у Господа. Тако и тада Аврам и Сара добијају свог јединца као плод своје вере, поверења у Бога и љубави коју су имали према људима и, наравно, према Творцу свих људи. Али Бог не воли људске жртве, и зато одвраћа Авраама од тог Њему мрског и грешног чина - да жртвује свог сина јединца. Бог награђује свог верног слугу Аврама својом милошћу и подршком током целог живота. Бог му каже да ће се од сада звати Авраам, уз још једно слово А додато његовом имену, што указује да ће се звати оцем многих народа, постаће славан и његово име биће вечно, јер је изразио своју непоколебљиву веру у Господа и био спреман да жртвује свог сина јединца. По промислу Божијем, Авраам је оснивач, отац вере. Свако ко има горућу и искрену веру да свој живот посвети Господу је Авраамово дете. Сви верници, сви који љубе Господа Бога су деца Авраамова. Дакле, данас су сви људи који верују у Једног Бога, Свету Тројицу, деца Авраамова. Данас живимо у Новом Завету, у времену када се Син Божији родио, оваплотио, постао човек, живео са људима, са тим истим људима које је Он лично створио. Живео је са нама, волео нас, саосећао са нама, учио нас, на крају – и жртвовао се за нас. Жртвовао се по својој вољи, свесно, да буде убијен, да буде три дана у гробу и да васкрсне, да би припремио пут спасења за целу природу коју је Он лично створио. Господ даје на жртву Сина Свога Јединородног, да се том жртвом род људски спасе, буде вечно жив. Бог се жртвује због своје савршене љубави. Љубав је делотворна и права само када покаже свој крајњи циљ, а то је жртва. Сви ми који верујемо у Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Логоса Божијег, Љубав Божију, деца смо Авраамова, изабрани људи, свештеници су синови Божији. По Вољи Божијој, по Промислу Божијем, и сви људи који буду названи синовима Божијим постаће богови по благодати и дару Духа Светога, који нам је дат и који ће нас преобразити од смртног до бесмртног и вечног. Ми смо данас изабрани народ Божији који ће се уњедрити у Божијем загрљају, у Љубав Божију убројати, радујући се и са Богом у вечности суживети, сједињени заједно са свима светима и пророцима Божијим и са оцем вере и оснивачем поверења у Бога, код светог праоца Авраама. Изабраност народа није нека телесна ознака или нека специфична обредна безлична форма која је земаљска и непроменљива. Божији избор народа је у духовној заједници између Бога и човека. Изабраност од стране Бога се односи на међусобни однос Творца и творевине. Господ нас позива у свој загрљај, а човек свесно приступа својом слободном вољом, својим личним разумевањем, усмеравајући себе, заправо остварујући савез са Вечним Богом кроз причешће Телом и Крвљу Бога нашег Исуса Христа, Сина Божијег. Игуман Фотије, манастир Св.Jоаким Осоговски приредила; Ј.Г. извор
  3. Косовска Митровица – Над Храмом Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице сипи хладна киша. Ту, у парохијском дому, живи само породица свештеника Ненада Стојановића, старешине градске цркве. Једини су Срби у јужном делу Косовске Митровице, из којег је 2004. године истерана и последња српска душа. Из „кућице” излази косовски полицајац и на српском језику, љубазно пита куда смо кренули. Легитимише нас и упућује ка вратима парохијског дома, од кога су после 17. марта 2004. остали само темељи. Фасада опала, назиру се цигле, опека, доградња коју је за 18 година већ појео зуб времена. На капији се појави отац Ненад Стојановић. Управо се вратио са аутобуске станице где је одвезао родитеље, који су отпутовали ка Гњилану. На гробљу које се налази с јужне стране храма, сахрањивани су имућнији Срби с краја 19. и с почетка прошлог века, а већина споменика је порушена у поменутом мартовском погрому. Горела је и Црква Светог Саве, а остаће упамћено да се пар дана дизао густ дим, а мирис паљевине је стизао до северног дела града. Споља се не види да је рука вандала покушала да затре православни траг, ту у делу које стари Митровчани зову „код бунара”, или „код цркве”, али кад се отворе дрвена, дотрајала врата, поново вас запахне устајали мирис гарежи, а у ушима одзвања јуришни поклич албанских екстремиста који се чуо и преко моста ка северној Митровици. Они који нису 1999. године успели да отерају три свештеника са породицама и оно Срба који су остали да живе поред саме цркве, успели су да пет година касније протерају свештенике. Попа Вељу, оца Бору и Светислава, а деценијама су ту службовали и живели с породицама. Осим цркве запаљен је парохијски дом, звоници, пламтели су помоћни објекти и гараже. „Унутрашњост цркве смо успели да обновимо. Месецима су зидови чишћени од гарежи, постављен је нов кров, врата, прозори, али још много има да се уради”, тихо говори отац Ненад, подсећајући да је обнова храма почела 2010, а да се први свештеник са супругом доселио шест година касније. Прича како је верни народ и у разрушеној и нагорелој цркви палио свеће, долазио да се помоли Богу у светињи чије је подизање започето 1896, а завршено 1921. године, када је и освештана. Саграђена је по пројекту Андре Стевановића, професора Београдског универзитета, у српско византијском стилу. У основи је крст димензија 15 пута 23 метара, висине је више од 25, док је дебљима зидова скоро метар. У време мартовских демонстрација Албанаца, уништен је мермерни свети престо, крст са Христовим распећем, архијерејски трон, певнице, галерија за црквени хор... Отац Ненад нам прича да је запаљен импозантни иконостас на којем су централно место заузимале црквене двери са позлатом. Нестале су у пламену иконе изузетне вредности и лепоте, а посебно се истицала Богородица са малим Христом, Исус Христос, Јован Крститељ… „Најбитније је да су се свештеници са породицама спасили. Евакуисао их је Кфор хеликоптером до некадашње српске касарне на Баиру. У несрећи је и звоник страдао, марокански војници који су тада чували храм, успели су да сачувају три звона. Два се налазе на звонику Храма Светог Димитрија у северном делу Косовске Митровице, а једно, тешко 500 килограма, чека боље дане. Обећана нам је помоћ. Неопходно је заменити кров како би се спречило пропадање”, говори отац Ненад, који је у храм дошао 2017. године, и који са попадијом Татјаном има петоро синова. Најстаријем је 13 година, најмлађи има десет месеци. На зидовима храма доминирају иконе Богородице, примећујемо крст који је освештан у Јерусалиму, а поклон је једне вернице, иконе које су поклонили игуман Зочишта отац Стефан, ту су дарови манастира Бањска, а ту је и много дарова осталих православних светиња са Космета, централне Србије и иностранства. „Срећан сам што нас људи у све већем броју посећују, посебно о празницима. Посебно на Дан Светог Саве, као и на дан наше храмовне славе, 19. маја, када обележавамо пренос моштију Светога Саве. Радује ме што је на недељним литургијама све већи број оних који долазе не само из северне Косовске Митровице, него и са целог севера Космета. Има и странаца, када је лепо време”, казује отац Ненад, док нас води кроз храм васкрсао из пепела. У порти се осећа мирис априла после кише. Процвала трешња, разбехарала се, раширила гране, уз сами парохијски дом који треба под хитно да се реновира. Барем да се облепе спољашњи зидови. Таман кад хтедосмо да се латимо телефона, да сликамо, мимиком и тихим гласом нас отац Ненад упозори: „Немојте, ено тамо су осматрачнице КБС. Да не правимо проблем.” Да, одмах уз зидове опасане жицом, јесте касарна КБС. Око храма све албанске куће. Оно Срба што је живело уз цркву, продало је и куће и окућнице. Новопридошли Албанци дубоко загазили у порту. Један комшија Албанац отворио врата ка црквеном дворишту, па слободно може да уђе кад год му се прохте. У порти овог православног храма, на 65 ари плаца, играју се само деца Ненада и Татјане Стојановић, попа и попадије, јединих Срба у јужној Митровици. https://www.politika.rs/scc/clanak/505859/Otac-Nenad-i-njegova-porodica-jedini-Srbi-u-Juznoj-Mitrovici
  4. Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије служио je, 3/16. новембра 2021. године, на празник Обновљења храма светог великомученика Георгија, свету архијерeјску Литургију у новосадском Саборном храму, поводом славе Града Новог Сада. Светејшем Патријарху српском су саслуживали Преосвећена господа епископи: бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, топлички Јеротеј и мохачки Дамаскин, као и свештеници и ђакони из више епархија Српске Православне Цркве. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије је, између осталог, истакао: „Света Литургија је простор у којем се пројављује и показује Црква као јединство у вери, нади и љубави свих оних који су сабрани на једном месту, јединство међусобно, али и јединство са Богом. И зато, где год, по Промислу и благослову Божјем, идемо и служимо Литургију, свугде је иста радост. Међутим, у том истом увек постоји и посебно место, увек постоји и један посебан додатак, посебна радост. За мене данас ту посебну радост, као и свакога пута, представља долазак овде у Нови Сад да, пре свега, служимо свету Литургију, али и да се видимо лицем к лицу. Нови Сад заиста јесте Српска Атина у сваком смислу те речи. То је и хришћански православни град, то је град светог Георгија, чији помен данас славимо. Сви знамо ко је био свети Георгије. Знамо да је Христос био Алфа и Омега, почетак и крај, смисао и садржај његовог живота. Заузимао је веома високу позицију у војсци цара Диоклецијана, римског императора, који је, као и многи други, ненавидео Христа, прогонио Цркву Његову и проливао невину хришћанску крв. Свети Георгије, као и сви војници, био је задужен да гони хришћане, али, одавно је он, од најраније младости своје, утемељио свој живот, нашао смисао у Христу и наравно да није пристао да гони хришћане. Свети Георгије, када је страдао и када је био прослављан, био је испуњен кротошћу, миром и смирењем. Какав је био свети Георгије такви су били бројни кроз историју хришћански мученици. Хришћанска вера, православна вера јесте вера мученикâ, али не само мученикâ као страдалникâ који страдају у телесним страдањима него и вера мученикâ који су позвани на унутарње распеће, на унутарње страдање. Мучеништво је опредељење и утемељење наше на Христу, опредељење за њега и зато је то сведочење. Нека би Господ дао, браћо и сестре, да данас, славећи светога Георгија, никада и ни за шта не оставимо своју веру, своју веру православну, веру у Господа Живог и да, маколико били слабашни, маколико падали, никада се не одричемо од јеванђељских вредности, да увек, уз помоћ Божју, кроз покајање, кроз спознају свога пада, а онда и љубављу Божјом враћамо се тим вредностима, враћамо се Богу и враћамо се себи.ˮ После заамвоне молитве, Патријарх српски господин Порфирије је извршио чин благосиљања славских дарова припремљених у славу Божју, а у част светог великомученика Георгија. По завршетку свете Литургије, Светејши Патријарх српски је уручио орден Светог Саве другог степена велечасном Јакобу Пфајферу, римокатоличком жупнику из Оџака, у знак захвалности на досадашњој успешној сарадњи и братском односу према Српској Православној Цркви и српском народу; професору др Весни Туркулов, начелници Клинике за инфективне болести Клиничког центра Војводине у Новом Саду, у знак признања за оданост Цркви, делатну љубав према ближњима, показану кроз вишегодишњи плодоносан рад, а посебно кроз велики допринос у несебичној, храброј, и надахњујућој борби против епидемије коронавируса; господину Зорану Вапи, некадашњем директору Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Новом Саду, у знак признања за велики допринос унапређењу културе и традиције нашег народа уопште. Орден Светог Саве додељен је и Покрајинском заводу за заштиту споменика културе у Новом Саду, поводом јубилеја седамдесетогодишњице оснивања и у знак признања и допринос унапређењу културе и традиције нашег народа уопште, а орден је примио господин Синиша Зековић. Све ордене именованима је доделио Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, на предлог Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја. Уручујући највише одликовање Српске Православне Цркве, којим Свети Архијерејски Синод одликује заслужне установе и појединце, Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије је, поред осталог, рекао: „Сви ми људи имамо неке дарове; не постоји човек који нема неки дар и сви дарови су дати свакоме од нас понаособ на различите начине да би сваки наш дар служио једном јединственом дару, а то је дар љубави. Наша Црква, пре свега увидом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, препознала је да ви који сте добили, свако на свој начин, посебан и различит дар, искористили сте тај дар да буде у служби дара љубави. Дарове смо добили да бисмо служили Богу кроз њих, узвраћали на оно што смо од њега добили и да бисмо служили ближњем. Наравно да ово признање јесте најскромније хвала за све оно што сте ви учинили, а много више сте учинили од сваке речи која би могла да искаже захвалност, учинили сте у односу на друге људе, а то значи у односу на Бога.ˮ На крају обраћања, Његова Светост је још једампут свима присутнима честитао славу Српске Атине. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј заблагодарио је, у име свих присутних и у своје лично име, Његовој Светости Патријарху српском господину Порфирију и Преосвећеној господи архијерејима који су саслуживали, као и свештенству, монаштву и благоверном народу на молитвеном учешћу у прослави славе Града Новог Сада. Светој Литургији у Саборном храму су присуствовали: г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, професор др Драган Станић, председник Матице српске, др Радивоје Стојковић, директор Гимназије „Јован Јовановић Змајˮ, г. Никола Перваз, председник Црквене општине новосадске, и многи други представници јавног и културног живота Новог Сада. После свете Литургије, у свечаној дворани Градске куће у Новом Саду, Патријарх српски г. Порфирије освештао је славске дарове. Честитајући сабранима славу Града Новог Сада, Његова Светост Патријарх је казао: „Данас је слава Града Новог Сада и велика је радост да смо се сви окупили, после свете Литургије у храму који је посвећен светоме Георгију, овде у Градској кући, и представници Цркава и верских заједница, и представници градских и покрајинских власти. Када славимо славу, ми исповедамо да нисмо само материјална бића него да смо, пре свега и изнад свега, духовна бића, тојест да и оно што је материјално позвано је да се продухови нашом врлином, нашим добром, свим оним што смо добили од Бога, да служи Њему и да служи другим људима. Диоклецијан је гонио Цркву и позвао светог Георгија као војника да убија хришћане. Могао је, наравно, свети Георгије да послуша реч цареву и да напредује у свим земаљским вреднстима, али он је најпре све што је имао поделио сиромасима, а онда је и одбио да поступа на било који начин против Истине, која је Христос. Нека би Бог дао да буде срећна и благословена данашња слава и да се трудимо да вредности које су уткане у Град Нови Сад – а то су вредности којима је свети Георгије живео – буду оно што стоји стално пред нашим очима, што нас води, што нас руководи, а то је да никада и ни на који начин Бог не дозволи да напустимо оно што је истинито, оно што је правда и праведно, маколико то коштало у датом тренутку. Нека је срећна слава и да сте благословени, молитвама светог Георгија.ˮ Одговарајући на честитку Његове Светости, господин Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, захвалио је Светејшем Патријарху на посети и истакао: „Нови Сад, као једна велика кућа или једна велика породица, дочекује сваке године своју славу, свог патрона, светог Георгија, да нас окупи и да нас подсети да један град не чине само материјална добра, као што је рекао Његова Светост, да није само ствар зградâ и булевара, неких објеката и теренâ. Један град чине људи, али и духовна компонента, нешто што прожима све људе, што неком невидљивом линијом нити спаја и даје и снагу и утеху, буди веру, даје чврстину, али и разумевање, разумевање према другима, а онда и према себи. И, благодарећи нашем Преосвећеном Епископу новосадском и бачком господину Иринеју и тадашњим градским оцима, уз Божји Промисао, Нови Сад је добио баш таквог патрона, таквог заштитника, светог Георгија.ˮ Овогодишња кума славе била је професор др Весна Туркулов, начелница Клинике за инфективне болести Клиничког центра Војводине у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке Видео: Телевизија Храм
  5. Већину васељенских сабора из прошлости није сазвао цариградски патријарх, а чињеница је да је на васељенским саборима и појединим римским папама и појединим цариградским патријарсима било суђено за јерес или кривоверје, каже епископ Иринеј Његову светост патријарха Порфирија и нас, остале архијереје Српске православне цркве, нико, па ни господин Заев, не мора да подсећа и подстиче на дијалог, каже у разговору за „Политику” владика бачки Иринеј одговарајући на нашу констатацију да је недавно објављено да је наводно премијер Северне Македоније Зоран Заев, честитајући избор у трон српских првојерарха патријарху Порфирију, замолио да се српски патријарх заложи за дијалог и тражење решења канонског статуса „Македонске православне цркве”. Претходних година, такви захтеви са ове адресе упућивани су, више из политичких него из канонских разлога, васељенском патријарху Вартоломеју, па и Бугарској православној цркви. – Дијалог и јесте јеванђелски и једини могући пут и начин да буде превазиђен раскол који траје, ево већ више од пола столећа, између одређеног броја епископа у Северној Македонији, с једне стране, и Српске православне цркве и свих осталих помесних православних цркава, с друге стране – каже владика бачки Иринеј. *Да ли има наговештаја да би могли почети разговори са архијерејима Српске православне цркве о решавању статуса МПЦ? Наша страна, тако да је назовемо, не само да је улагала све напоре да проблем раскола из 1967. године реши дијалогом, а не канонским свргнућима (рашчињењима), екскомуникацијама и анатемама, него је дијалошком начелу братољубиво остала верна и тада када су саговорници наступали „са позицијâ силе” (иначе фиктивне) говорећи да они признају, унапред, само једну сврху и само један исход дијалога, а то је, по њима, безусловно признање њиховог самопроглашеног аутокефалног статуса. Зар нас овај став не подсећа на став самопроглашене „државе Косово” да бриселски и сваки други дијалог са Србијом има само једну сврху и само један исход, а то је, по њој, безусловно признање њене државности и независности? Једини услов наше стране искрсао је у току дијалога: не може се водити дијалог док траје државна репресија над канонским архиепископом охридским г. Јованом и читавом канонском Охридском архиепископијом, једином свеправославно признатом православном црквом у Северној Македонији, при чему јерархија у расколу не само да није осудила репресију него ју је и одобравала. Нажалост, уместо да, по релативном престанку репресије, настави дијалог, јерархија у расколу је покушала, као што сте умесно запазили, около-наоколо, преко Цариградске патријаршије и Бугарске православне цркве, да оствари, бар делимично, свој циљ. Цариградска патријаршија је на молбе из Скопља реаговала веома опрезно и уздржано, Бугарска црква такође. У овом контексту бих – искрено, истински братољубиво – јерархији у скопском расколу поставио питање: да ли ишта закључујете из црквене ситуације у Украјини? Да ли схватате шта је Московска патријаршија дала својој Цркви у Украјини, а шта јој је дала – и одузела! – Цариградска патријаршија? Да ли схватате шта вам је Нишким споразумом дала Српска црква, а шта ће вам понудити Цариградска патријаршија? Да ли схватате да ћете и ви морати да неке светиње предате Цариграду као ставропигије, јер реално и јесу грчке, византијске светиње, попут манастира Нерези крај Скопља, као и неке друге, укључујући и немањићке, српске светиње? Да ли, најзад или најпре, схватате да ћете све своје епархије и црквене општине у расејању морати да уступите Цариграду? (Напомињем да вам Нишки споразум, односно љубав и разумевање Српске цркве, признаје и надлежности у дијаспори.) Поред отворености за дијалог и добре воље потребно је да и „друга страна” буде слободна, без притисака и инструкција световних власти, и спремна да прихвати решење које би било искључиво у духу канонског црквеног поретка и имало за циљ јединство и добробит Цркве. Добродошао је сваки разговор добре воље, без унапред спремљених или наручених уцена и ултиматума, разговор који би могао да обезбеди услове за васпостављање црквеног јединства. Не треба да заборавимо да је данашњи архиепископ охридски Јован за то јединство претрпео велика страдања и жртве, не уплашивши се вишегодишњег тамновања ради очувања слободе у Христу. У свом исповедничком подвигу није био усамљен: епископи, свештеници, монаси, монахиње и верници канонске Охридске архиепископије такође су били изложени шиканирањима, претњама, застрашивању, чак и хапшењима, и нису поклекли. Данас су, верујем, околности битно другачије: ником у Северној Македонији не прети више гоњење или понижавање због његове црквене припадности. И нико нема изговора ако му Црква није на првом месту. Ако пак јесте, то ће бити благослов и на свим другим пољима и победа над многим искушењима којима смо сви изложени. *Ових дана могле су се чути најаве из Руске православне цркве, али и из Јерусалимске патријаршије, да се размишља о новом састанку представника помесних православних цркава, попут оног одржаног у Аману, на којем је учествовала и Српска црква, као и оцена Москве да више није неопходно одржавати праксу да таква сабрања сазива васељенски патријарх јер је због подршке украјинским расколницима изгубио статус првог међу једнакима. Како гледате на ове позиве, али и опаску која се тиче васељенског патријарха? Разговори о превазилажењу овог проблема су нужни. Треба их водити у различитим форматима, билатералном и мултилатералном, а најцелисходнији и најплодотворнији формат би био онај саборни, свеправославни. Свеправославно саветовање одбија, међутим, до даљњега, да сазове цариградски патријарх јер, према његовом тумачењу, он и овако и онако, као први по рангу епископ Православне цркве, има право да по питањима јурисдикције и аутокефалије помесних цркава поступа самостално и самовласно, не обазирући се на њихово мишљење, чак и кад је већинско или свеопште. Звучи познато, зар не? Нажалост, оваква реторика са обалâ Босфора исувише подсећа на реторику са обала Тибра у Италији. „Нови Рим”, Константинопољ, Цариград, данас Истамбул, као да жели да у црквеном смислу буде верна копија „старог Рима”, и то копија његовог папског издања из другог хиљадугодишта хришћанске ере које Православна црква, предвођена управо Цариградском патријаршијом, названом с правом „Велика Христова црква”, никад досад није прихватила, а уверен сам да ни у будућности неће прихватити. Неки цариградски теолози заступају, штавише, тезу да свеправославне или пак међуправославне саборе нико осим васељенског патријарха и нема право да сазива. Ова теза, наравно, није утемељена ни у теологији ни у историји Цркве. Већину васељенских сабора из прошлости није сазвао цариградски патријарх, а чињеница је да је на васељенским саборима и појединим римским папама и појединим цариградским патријарсима било суђено за јерес или кривоверје. Да Цариградска црква стварно има васељенску или универзалну јурисдикцију и монопол сазивања помесних и свеопштих сабора, никад и не би био сазван ниједан сабор на којем неки папа или неки цариградски патријарх седи на оптуженичкој клупи, и то не за дисциплински или морални преступ већ за најтежи догматски преступ, за отпадништво од праве вере. Стога јерусалимски патријарх, са својим ауторитетом епископа светога града Јерусалима и ауторитетом своје Цркве као најстарије апостолске цркве која чува највеће светиње Свете земље, има могућност и право да сазове друге патријархе и остале предстојатеље цркава ради превазилажења искрслих проблема и очувања јединства цркве – кад већ први по рангу патријарх неће да их сазове. У овој тачки се суочавамо са питањем: какве је природе првенство првог по рангу епископа? Да ли је то првенство власти или првенство части? Да ли је васељенски патријарх први ex sese (по себи), de iure divino (по божанском праву), или вољом Цркве, притом на основу историјских, а не стриктно богословских чинилаца? Да ли је он изнад Сабора епископа или је председник Сабора, дакле његов члан? На сва ова питања православна црква има само један одговор, експлицитан и недвосмислен: у Цркви не постоји првенство власти; први по части епископ је то вољом Цркве, условљеном историјским разлозима; најзад, он није изнад Сабора. Једном речју, он је primus inter pares (први међу једнакима), а никако primus sine paribus (први без једнаких), како гласи нова, неопапистичка теорија извесних теолога. И поред свега реченога, архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх, како му гласи пуна званична титула, није изгубио статус првог међу једнакима, односно првенство части. Не може га, штавише, ни изгубити осим на неком новом васељенском сабору, уколико би, разуме се, тај сабор евентуално донео такву одлуку. Јер, то првенство он је добио одлуком Другог васељенског сабора, одржаног године 381. у Цариграду, чији трећи канон гласи: „Епископ пак Константинопоља да има првенство части јер је овај град Нови Рим”. Овај канон је потврђен и оснажен 28. каноном Четвртог васељенског сабора, одржаног године 451. у Халкидону крај Цариграда, у којем се каже: „... Одређујемо и изгласавамо првенство најсветије Цркве истога Константинопоља, Новога Рима (...), просудивши да се град који је почаствован присуством цара и Сената у њему, и који ужива првенство једнако преимућству Старога царскога Рима, и у црквеним стварима велича као онај, будући други после њега”. Тако је – на основу државно-политичких датости (Нови Рим, град цара и Сената), а не на основу догматског, еклисиолошког императива, како умују наши новопечени следбеници римокатоличког званичног поимања првенства – малој епархији са седиштем у градићу Византиону, суфраганој епископији подређеној Ираклијској митрополији, на највишем нивоу признат ранг прве Цркве Истока тако што је првенство Рима проширено и на Нови Рим. У државно-правној теорији и идеологији Римског Царства оба града су заправо сматрана за две половине исте престонице. Објашњавајући смисао примата (првенства) у Цркви, блаженопочивши владика Атанасије (Јевтић) пише да првенство у Цркви несумњиво постоји, и треба да постоји, али да оно никада не сме да повреди саборну пуноћу сваке православне цркве. Првенство, следствено, не значи власт над црквама него битан елеменат њихове саборне природе. Покушао сам – не знам са колико успеха – да на што једноставнији и што разумљивији начин приближим читаоцима „Политике” макар неке важније доктринарне димензије наше вере „у једну свету саборну и апостолску цркву”, вере коју, ево, ми сами као да изневеравамо када кроз маглуштину сујете, амбиција, предрасуда, геополитичких (нецрквених) ангажмана и других нематеријалних идола не можемо или не желимо да угледамо незалазну светлост божанске истине, која нас једина може ослободити наших трагичних заблуда и страсти. Да резимирам одговор на други део вашег питања. Нижа инстанца не може да оспори, а камоли да укине, одлуке највише инстанце. То је у Цркви васељенски сабор или, прецизније речено, она сама посредством свога свеопштег сабора. Стога васељенски патријарх – упркос свом промашају приликом неканонске интервенције на канонском простору Московске патријаршије, чиме је раскол у Украјини продужен, продубљен и проширен на малтене свеколико православље – није изгубио своје реално, од свих православних цркава признато првенство части и оне ингеренције које из њега канонски проистичу, али је, нажалост, код многих у православљу у већој или мањој мери ставио на коцку углед и поверење што га је донедавно уживао и по положају и као личност. И једно и друго, и углед и поверење, по мом најдубљем убеђењу, може да за трен ока поново стекне – и не само да стекне него и да неслућено повећа – ако јавно саопшти чињеницу да је био жртва дезинформација украјинских расколника и манипулацијâ украјинских власти, па повуче признање такозване Православне цркве Украјине, васпостави јединство православља и подстакне дијалог свих са свима. Такав његов гест би свима у свету показао шта је садржај првенства по православном схватању: то је бескомпромисно служење јединству цркве, при чему првопрестона црква има улогу инспиратора, посредника и координатора, а не самца наредбодавца. Господ Христос нас учи, собом и својим речима, да они који су добровољно и из љубави последњи постају пред Богом први, а да они који би да по сваку цену буду први неизбежно постају и пред Богом и пред људима – последњи. Као један од многогодишњих скромних сарадника његове светости патријарха Вартоломеја на пољу међуправославних и свеправославних послова (између осталог и на пољу превазилажења раскола у Бугарској православној цркви на Великом сабору којим је у Софији он председавао и извршио велико, историјско дело исцељења духовних рана и помирења међу браћом), усуђујем се да ова размишљања – можда нескромно, али у сваком случају искрено, са љубављу и поштовањем према његовој личности и служби – закључим вапајем ка Богу и апелом на њега, васељенског патријарха, да и сада, као некада, буде на висини свога задатка и своје одговорности, да начини избор достојан његових светих и великих претходника, да уклони сваку стену саблазни и сваки камен спотицања и да убрише сваку сузу изазвану болом због раскола и патњу због расколничког насиља у Украјини, али и не само у Украјини. Ако хоће, он то може. Сије же буди, буди! Дај Боже да тако буде! Извор: Политика
  6. „Ван сваке памети је и без икаквог додира са истином поистовјећење Цркве са било каквим партијама и политичким листама на управо завршеним или неким наредним локалним или парламенарним изборима у Црној Гори”, рекао је за портал ИН4С протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије на Цетињу. Коментаришићи контекст прошлогодишњих парламентарних избора те улогу Цркве у том процесу, о. Гојко каже да је он свима „јасан и непоновљив, а видљив је у више пута поновљеном позиву Цркве упућене грађанима да не гласају оне који својим политичким дјеловањем стоје иза бившег спорног Закона о слободи вјероисповјести“. „Ништа мање и ништа више од тога“, истиче о. Гојко и додаје да ни тада Српска православна црква није стала на страну неке од листа, односно да је свака од три листе које су освојиле већину на тим изборима подржале су борбу Цркве против овог лошег закона. Није СПЦ подржала неку од листа које су освојиле већину, него су оне подржале борбу Цркве против лошег Закона „Питање стила, форме и динамике нечијег дјеловања као и промоције сопствене љубави према Цркви и традицији – опредјељивали су и саме грађане да гласају или не гласају за неког. Али понављам – није Црква формирала политичке партије, нити им је она писала програме нити она, у секуларном друштву има, нити треба да има такву моћ”, казао је. Парох цетињски наводи да је у одређеном моменту, према његовом мишљењу историјском и друштвеном непоновљивом, потреба Цркве и вјерника имала је невјероватан степен подударности са потребом и изборном програмом неких политичких лииста и коалиција. „Иако је атмосфера незаборавних литија још увјек присутна у народу, и вјерујем да ће она бити присутна и даље, пошто се такво искуство и разлози грађана да у њему учествују једноставно не заборављају, протекли локални избори у Никшићу нијесу имали, ма ни из близа, везу Цркве – конкретно: епархија СПЦ и њеног свештенства – ни са изборним програмима, ни са политичким позивима упућеним грађанима”, каже о. Гојко. Према његовим ријечима, један од разлога за то је свакако промијењени Закон о слободи вјероисповјести, а други је – много важнији – животна потреба Цркве да се не поистовјећује са овом или оном партијом или коалицијом. Ковачевић, Копривица, Давидовић као вјерујући људи најбоље знају да припадају Цркви, али да се Црква не може свести на партију „Све и када би постојала нека идеална партија која окупља ама баш све грађане и тада би Црква имала потребу да каже да је њен програм и њена платформа шира и већа од било какве земаљске политике“, јасан је свештеник Перовић. „Тачно је да су и на изборима у Никшићу међу предводницима нове већине која је надгласала претходну власт – доминантно вјерујући људи, људи који не скривају своју црквеност, нпр, господин Ковачевић, Копривица, Давидовић… Али баш они, као такви, најбоље знају шта то значи када кажемо – да они припадају Цркви, а да Црква никако не може да се сведе на неку од партија (макар била и са њима на челу). Вјерујем да управо док је тако – позитивни дух литија ће остати ненарушен”, истиче прота. Пријеми политичких првака домаћински одазиви црквених пастира на иницијативу госта а не обрнуто Протојереј-ставрофор Гојко Перовић наглашава да јесте да је Епископ Јоаникије током предизборне кампање у никшићком саборном храму дочекао предсједнике Владе и Скупштине, те такође да је неколико дана пред саме изборе Његова светост Патријарх српски г. Порфирије дочекао лидере Демократског фронта – али то су били домаћински одазиви црквених пастира на иницијативе које су имали њихови гости – а не обрнуто. „Сав Никшић зна да је никшићко свештенство било крајње уздржано и потпуно по страни у односу на предизборна, међустраначка збивања. Томе је, на првом мјесту био разлог великог парохијског посла у вези припремама за управо отпочели Велики часни пост. И баш због свега тога тврдим – Црква не може стати ни у једну партију, и једини њен лидер јесте Васкрсли Господ Бог”, поручио је ректор Цетињске богословије. Како објашњава, било какво повезивање ових догађаја мислећи на пријеме политичких првака код црквених великодостојника са подршком Цркве одређеним партијама или још даље – пласирање медијских пројекција према којима констелација односа на политичкој сцени представља односе у самој Цркви, потпуно је неосновано, недопустиво и не одговара истини и стварном стању. „Медијски дјелатници имају право на изражавање сопствене перцепције, али све што алудира на постојање политичких диоба унутар јединствене Цркве, па се још као такво пласира прије и након избора, не може се оцијенити као рационално и објективно. Зато најдобронамјерније, управо ради објективног извјештавања јавности, позивамо јавне дјелатнике убудуће да се на овај начин не третира однос Цркве према политичкој сцени”, закључио је о. Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Света литургија на Месопусну недјељу, у недјељу 7. марта, служена је у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Надахнутом литургијском бесједом окупљене вјерникеје поучио Архијерејски намјесник никшићки Протојереј-ставрофор Слободан Јокић. Ризница литургијског богословља и живота: Прота Слободан Јокић: Митрополит Амфилохије нас је учио да једини другима дугујемо једино љубав BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM
  8. Знам да је Митрополиту било теже него мени. Ја сам се лијепо одмарао у притвору, читао сам књигу, молио се Богу, нешто сам и записао, рекао је владика Јоаникије. Никако не могу да схватим, али ни да опростим, пребијање омладине и убацивање провокатора. То ме је много више забољело него моје притварање, казао је Епископ Јоаникије Литије које Црква организује због Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница нијесу уцјена или пријетња, већ једини начин да јавно, на миран и достојанствен начин изразимо незадовољство таквим актом, поручио је за Дан Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Он је казао да је вријеме у притвору провео читајући, одмарајући и молећи се Богу, оцјењујући да је Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију било теже због његовог затварања него њему самом. Митрополитову молбу да му опрости што је његовом кривицом постављен за епископа будимљанско-никшићког и што је укључен у одбрану светиња, владика Јоаникије је оцијенио као његову љубав према Цркви, свештеницима и њему лично. “Хвала му неизмјерно на томе. Знам да је њему било теже него мени. Ја сам се лијепо одмарао у притвору, читао сам књигу, молио се Богу, нешто сам и записао. Посебно желим да се захвалим за љубав нашег Митрополита, свештенства, народа и дјеце. Нијесам знао шта се све догађа, било је немогуће из затвора сазнати. Али, најжалије ми је било што је полиција, када су народ и свештеници тражили да ме ослободе, примијенила силу и то на најгрубљи могући начин, пребијајући дјецу и омладину, без икаквог разлога”, рекао је владика Јоаникије. Претходно су, како истиче, убацили провокаторе. “И то је срамно што се дешава у Црној Гори да се на такав начин ствара завада. Наш народ је и културан, и цивилизован. Он никада неће угрозити никога, посебно не оне који врше своју дужност, али то су врло одвратне методе, по 100 пута опробане и у комунистичко вријеме, а које се, нажалост, продужавају и у наше вријеме. Никако не могу да схватим, али ни да опростим, пребијање омладине и убацивање провокатора. То ме је много више забољело него моје притварање”, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Коментаришући изјаву премијера Душка Марковића који је недавно поручио да Владу нико неће плашити литијама и да дијалог о закону треба да буде у добром духу, а не путем уцјена, Јоаникије је нагласио да су литије једини начин да Црква изрази своје незадовољство донијетим актом. “Литије нијесу никаква уцјена већ су просто једини начин да изразимо незадовољство због антицивилизацијског закона, који угрожава слободу вјере. За нас је тај закон непостојећи, јер га не признају ни народ, ни Црква. Међутим, ми немамо никакав други начин да изразимо своје незадовољство, неслагање, свој оправдани бунт, осим да изађемо на улицу и да јавно, на миран и достојанствен начин, изразимо своје противљење због таквог закона”, поручио је владика. На муци се познају јунаци Епископ Јоаникије је истакао да је увијек част када због вјере трпе било какву неправилност, па било да је то суђење, затвор или привођење. “То нам због љубави према нашој вјери ништа није тешко. Сјећамо се светих апостола и мученика и наших предака који су вјеру свједочили и у најтежим периодима. Његош каже: У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци. То треба правилно да разумијемо и у овом периоду”, казао је за Дан Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Игуман Петар: Маркети пуни људи, кучићи се шетају слободно, једини проблем је литургија! Чудне и Орвеловске сцене данас харају по медијски слуђеној Србији. Мегамаркети пуни. Београд на води не стаје са радом. Кучићи се редовно шетају. Аутобуси са радницима крцати. Народ најчешће закатанчен. Једини проблем српским и иним атеистима је Света Црква и Света Литургија. Изгледа да по мишљењу атеиста и нехришћана Корона успева само у Светој Цркви и на Светој Литургији, а да су мегамаркети и Београд на води извори исцељења. Да су мини и ини аутобуси препуни радника источници здравља?! Само је Црква Христова трн у оку атеистима. Једино Она нема никаква права па чак ни за Васкрс! Иако су вековима управо у Цркви Христовој и на Светој Литургији све болести ишчезавале Божијом Силом а на пијацама и трговима се шириле и бујале. Нико никада, од кад је света и века, није ишао да исцељење од заразних болести тражи градећи плочнике и зграде тргова, љубећи зидове нових станова, клечећи пред тезгама или гурајући се по продавницама, радничким аутобусима и пијацама. Од кад се зна за заразне болести људи су лек од њих и сваке друге пошасти тражили и добијали управо клечећи пред светим иконама и целивајући их у Храму Божијем. Тражили су и добијали исцељења у Светој Чаши Пречистог Тела и Пресвете Крви Христове. Исцељивали се масовним Светим Литијама, освећењем воде и молитвом. Није ли тако било и 2009. године са најмасовнијом Литијом у историји Београда, када је милион људи у сред епидемије, целивало руку и гроб светог Патријарха Павла? Зар цела епидемија свињског грипа и вирус већ сутрадан по сахрани светог Патријарха Павла нису били побеђени? У данашњем времену атеистичког лудила и медијских лажи само што још нису Правослану Цркву са њеним светим храмовима прогласили извором заразе, иако и птице на гранама знају да је ова епидемија избила у нехришћанском и атеистичком Вухану. На његовим трговима и пијацама. Ал то вам је тако кад вам је главни доктор и стратег битке против Короне у Србији један нехришћанин и упорни вакцинопромотер др. Кон, који по сваки Божији дан хули на Бога и Цркву Господа нашега Исуса Христа. И онда ће нам исти тај доктор Кон, иначе духовно слеп човек, уместо Пречистог Тела и Пресвете Крви Христове, као и пре десетак година са вирусом свињског грипа, препоручити вакцине. Да Бог Велики да, па да др. Кон и сада буде Богом посрамљен и побеђен молитвама светог Патријарха Павла, те да са вакцинама које спрема западни лоби прође као и тада – општим презиром. Да Бог Силни да, па да милион људи, као онда на сахрани Патријарха Павла, у сред епидемије свињског грипа, целива његову руку бар на икони, и пољуби његов свети гроб, те овај вирус, као и онај тада, оде на сметлиште историје. Амин. игуман Петар (Драгојловић)
  10. У цркви Свете Петке у Будви данас је одржано редовно годишње братско сабрање свештенства Барског и Будванског протопрезвитеријата. Свету литургију пређеосвећених дарова и помен страдалима у Мартовском погрому 2004. године на Косову и Метохији служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе Након Литургије Владика је рекао да онај који се одриче Христа, који је сишао са неба и даровао себе као хљеб живота, несумњиво воли смрт и у пролазност. “Јер се храни оним што је смртно и пролазно, живи оним што је мртно и пролазно одричући се Њега бесмртнога, непролазнога, живоноснога и животворнога. Свио безбожници овога свијета су по самој природи ствари обоготворитељи смрти, јер се клањају и служе и хране се само оним што је смртно, што је пролазно и што је ништавно”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да је Христово васкрсење једина сила, једина нада и једини спас за човјека и човјечанство. “Једини лијек од смрти, пролазности и од ништавила. Зато Црква кроз вјекове призива све људе и све земаљске народе, поклонике и обоготворитеље смрти да се врате Богу вјечноме животу, да не мрзе Бога дародавца живота и да не обоготворавају смрт, него да се поклоне живоме Богу и да примају њега као хљеб живота примајући његову истину, Његову мудрост, Његову правду, његову доброту”, рекао је Владика. Владика Амфилохије је додао да није случајно да је све пропало што је градио претходни безбожни богоборачки систем. “Јер је на смрти грађено и смрћу било затровано. То се догодило и са Совјетским Савезом и његовом идеологијом, то се догодило и са нама овдје који смо били бољшевички ученици. Чак и они који су то градили у своје вријеме, њихови потомци, они су и уништили то затровани тим безбожништвом и лакомошћу и обоготворењем земаљских добара, пролазних и ништавних добара. Они који се смрти клањају и обоготворавају оно што је смртно, што је пролазно, одричу се вјечнога и непролазнога живота, вјечног и непролазног људског достојанства и Онога који даје то достојанство”, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да Европа, која је била крштена Европа, на један модеран начин почиње да мрзи Бога. “Да се одриче Бога и вјечнога људскога достојанства, као и претходне идеологије, нацифашистичке и бољшевичке и титоистичке.И да опет, на другачији и модеран начин обоготворавају прах земаљски, ништавило, земаљска добра и човјека коме је дах у носу, човјека без Бога и човјека који је против Бога. Шта су радили ови који су бомбардовали нас деведесетих година и који данас бомбардују људе наводно у име људских права? Којих људских права? Тих и таквих људских права која се одричу права на вјечни, на бесмртни живот, на вјечну и непролазну слободу”, рекао је он. Објаснио је да онај који мрзи Бога, мрзи и човјека, икону Његову, свету и животворну. “И ево, у ове наше дане, Бог је попустио поново тај вирус ове болести која се шири свијетом, који нје плод управо те богомржње и те братомржње прошлих времена, до недавних времена.И народ је оболио у наше вријеме и Европа оболијева од једног новог вируса који је прастари вирус, а то је страх од смрти. И природно је да се страше тако смрти они који се клањају смрти и ономе што је пролазно, и то обоготворавају. Па кад им то буде угрожено, онда они немају више наде. А ми, који се у Христа Господа крштавамо и са Њим сараспињемо, и који се причешћујемо Тијела и Крви Госпшода и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, ми сигурно увијек требна да имамо смрт пред собом, као мјесру свега што се на земљи догађа, али у исто вријеме треаба да се бојимо само Бога, да у нашим срцима само буде страх од Бога, страх од Божје светиње”, објаснио је Митрополит Амфилохије. Владика се у својој бесједи присјетио и страдалника у Мартовском погрому из 2004. године “Када су потпомогнути од савремених твораца новога човјека, безбожнога, разбојници на Косову и Метохији срушили поново, послије оних злочина из деведесетих година, преко 200 домова, побили велики број жена и дјеце која нијесу избјегла са Косова и Метохије. Тада су порушене и велике светиње – 39 нових храмова, поред оних стотинак порушених бомбардовањем НАТО пакта и насиљем шиптарских злочинаца који су стид и срам часнога и честитога патријархалног албанског народа. То су злочинци васпитани на идеологији брозоморе, на идеологији Енвера Хоџе, на идеологији Мао Це Тунга”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Викарни Епископ диоклијски г. Методије служио је јутрос, у Недјељу Григорија Паламе, са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Након читања Јеванђеља бесједио је парох цетињски јереј Игор Балабан. Он је тумачио јеванђелску причу о исцјељењу узетога рекавши да такво исцјељење “хајде, устани” не може да учини нико од нас, нити је ико икада могао. “Али је могао Господ и могу они људи који се уздају у Његову силу”, казао је он. Додао је да је било и таквих исцјелитеља. “Знамо нашега Светога Василија – ено његове мошти исцјељују многе кроз вјекове. Али не од своје силе,не од силе онога Василија који је рођен тамо у Мркоњићу, него овом истом силом којом је Господ ицјељивао. Том силом и наш Свети Василије исцјељује, и наш Свети Петар и сви остали”, објаснио је отац Игор Балабан. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. У недјељу 26. по Духовима, 15. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Светог пророка Авакума, Светог Цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом литургијом у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Никита, дугогодишњи сабрат острошке светиње, сада клирик СПЦ у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, а саслуживали су му протојереј Никола Маројевић парох никшићки и јерођакони Роман и Зосима, острошка сабраћа. После читања зачала из Светог јеванђеља, сабранима је бесједио о. Никола, који је тумачећи прочитане приче и говорећи о смрти казао да ”морамо имати сјећање на смрт, али да то сјећање не смије да паралише нашу душу”. – Смрт је пратиља живота и она без живота губи смисао. Уколико је смрт крајња тачка живота, његова посљедња станица како многи вјерују, онда овај живот тешко да има неки дубљи смисао. Напротив, смрт је само један у низу неопходних човјекових корака. А најгори је крај иза кога ништа не остаје, као код овог безумног богаташа у причи. Ово може бити и прича о два пута, путу живота и путу смрти; о два човјека, једном тјелесном и другом духовном; и коначно двије службе, служење оном тварном, материјалном и пролазном и служење оном духовном, непролазном и вјечном – казао је о. Никола. Нагласио је да већина људи у овом животу смисао живота налази у стицању ствари које се гомилају без реда, а да је мали број оних који заиста живе духовним животом и свој живот посвећују Господу испуњавајући божанске заповијести, трудећи се да очисте своје срце и умноже своју љубав према Богу и ближњем, ојачају вјеру и стекну смирење. – Овдје видимо житнице које су препуњене и живот душе која остаје пуста. А истинска житница на коју нас упућује Христос, наш благу учитељ и тихи родитељ, је човјеково срце. У ту ризницу треба смјестити све најљепше што може учинити човјек у овом животу. Добра дјела, чисте мисли и љубав праву. Само се у тој ризници може примити Господ, једина сила која се раздјељује а не нестаје, него испуњава све оне који се у Њега надају, вјерују и знајући да само оно што је добро никад не умире – казао је о.Никола и нагласио да само човјек чија је душа окренута вјечном Извору живота и Сунцу правде, може наћи толико жуђени мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Светосавска бесједа Његовог преосвештенства Епископа диоклијског г. Методија коју је одржао 26. јануара, у навечерје празника Светог Саве, на централној Севтосавској академији Митрополије црногорско-приморске у крипти Храма Христовог Васкрсења у Подгорици – Немањином граду. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ стобијски Давид - Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Драги пријатељи и свети оци, уважени гости, браћо и сестре у духу и вјери, часни саплеменици нашег непоновљивог светитеља — Светога Саве рода српскога Утемељитеља. Нека нам је свима срећан САВИНДАН, пред којим стојимо, као пред олтаром нашег етоса и етноса, наше вјере и креативног дара, свеукупне српске словесности. Пресвета Тројица, Бог наш, створио је човјека од праха земаљског, и удахнуо у њега дух живота. Човјек и човјечанство постају тако тајанствена слика у којој се огледа Света Тројица. Стари завјет почиње описом постанка свијета. Од првог до шестог дана, када на крају рече Бог: „Да начинимо човјека по лику и подобију Нашем, који ће бити господар“, риба морских и птица небеских и стоке и цијеле земље и свих животиња што се мичу по земљи. Човјек који је слика Божија, обожено и Богом богато и пребогато биће, боголики човјек, способан за апстрактно размишљање, за морално расуђивање, за физички рад, дакле, способан за однос према свој створеној твари, према цијелом свијету и свему на свијету, тај обожени однос човјека и свијета зове се – домаћинско управљање. У Првој књизи Мојсијевој видимо да је Бог, створивши човјека и жену, наше прародитеље, дао им Први завјет, рекавши за шта их је створио: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме“! (1 Мој. 1:28). Другим ријечима, будите господари „будите домаћини овог створенога свијета, којега сам вама повјерио. Будите Моја продужена рука Мога управљања, царевања, господарења…“,Чини ми се да човјек одувијек има потешкоћа са правилним разумијевањем тога шта значи да неко царује, да влада. Наше прве конотације су негативне због свима нама добро познатих злоупотреба и манипулација. Али, овдје се ради о Цару царева, о Господару господара, о Оцу свега створенога, који ствара људско биће, и који даје савјет, задатак, моћ и власт човјеку да буде Његова продужена рука Његовог управљања. Саму ријеч и појам, царевање ваљало би превести и разумјети управо као домаћинско управљање. Живот Светог Саве био је непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човjечанског. Он није само „имитирао“ Христа, већ је у свему са Њим „сарађивао“. Другима је давао све што је имао, за себе ништа није ни стицао, ни тражио, а све је имао и све је добијао. Могао је да влада над многима, али је изабрао да служи свима. Љубав је раширила његово биће до неслућених размjера, земље и времена. Љубављу се ослободио од окова смрти, људске ускогрудости, природних процеса, ограничености националне историје и идеологије. Ум, воља, осјећања, љубав – све је код њега универзално, саборно, свечовjечанско и свеобухватно. Свети Сава Христов је цјеловита, остварена и довршена људска личност. Од Светог Саве нас нико није љепше свијету представљао и са свијетом мирио. Гдје год да је ходио туђини су нам постајали сродници, непријатељи пријатељи, разбраћени браћа. Желио је и стварао земљу слободних, разноликих и различитих људи који ће међусобно да сарађују, земљу домаћина, часних и светих људи у „светој“, а не „великој“ Србији, „јер је земља највећа када је земља светих и честитих људи“, пишу наши оци. У тропару посвећеном највећем српском учитељу и светитељу Светом Сави истиче се обраћање: „Пута, што уводи у живот, био си наставник, првопрестолник и учитељ“. Несабирљива су сва светитељева дјела којима је задужио српски народ, а себи донио хвалу и небеску славу. Сава Немањин, примјетио је владика Николај, није „ходио по свијету да прославља српски народ, но да прославља Христа, љубав над љубављу. Због тога је свијет заволио њега и његов народ због њега.“ Управо зато, тим својим дубоко промишљеним походима Сава Немањин није само ходочастио већ је народ духовно ујединио а државу политички учврстио. „Најприје најбољи зидар самога себе, Сава је потом био најбољи зидар свога народа. Најтрудољубивији стваралац свог карактера, он је потом био најнеуморнији стваралац карактера свога народа“ описао је Светог Саву св.владика Николај и ми јасно читамо свеобухватно, јеванђелско откривење смисла човјековог постојања кроз земаљско домаћинско дјелање и управљање Савино, које се проноси и не престаје до данашњег дана. Служење Христу оплеменило је Српски народ и увело га у ред просвећених божијих народа, народа-домаћина. Епископ Николај ће развијати тезу о српском теодулском национализму као одразу домаћинског, конструктивног и стварно прогресивног у сопственом народу и народима који га окружују. Теодулија је служба Богу, али служба у којој се лично не губи, већ поистовећује са Божијим. У теодулији, Христос је власник, стварни власник онога што човjек посjедује, као појединац и као народ. Процесом секуларизације у јаком смислу отпочео je и процес раслабљивања чија се крвава кулминација догодила у двадесетом стољећу. Намјесто домаћинске светосавске државотворне разборитости, наш Дом запосиједа најопакији егоизам који незауставиво растаче органску снагу народа. Друштво које не сабира са Јединим Владарем, Богочовјеком Христом – расипа. Нема домаћинског управљања без свијести да нам је живот дар и да нам је све друго даровано, у домаћинском смислу и односу у ком је најмоћнији чинилац хришћанска вјера и хришћанска етика. Страх од Бога и стид од људи. Визија небеског свијета и свијест о блиској смрти, која је значила не свршетак живота занавијек, него почетак једног новог живота. Када је тај чинилац ослабио, онда су се појавила два позната зла, која одувијек нагризају и руше сваку људску заједницу и сваку божију заједницу: непоштење и неповјерење. Носећи радосно свој крст, пред собом је имао јасан циљ – свој народ привести и укључити у непролазно Царство Божије. Да ли је Царство Божије иза нас или увијек испред нас? Наравно да је испред нас, њему тежимо и за њим трагамо, за њега се молимо, њега иштемо. Бити Савин, значи бити исти по идентитету, по суштаству, по домаћинству. Бити испред, бити бољи, увијек бољи, и нов, увијек нов у Христу који је авангарда сваком времену и сваком човјеку и сваком царству. Непристајање на форму и незаустављање у времену и гробу најбоље видимо управо у Савиној богочежњивој личности. Он и данас даље иде, даље у бесконачном Богу и из гроба је отишао даље, он је свугдје и свачији јер је Божији. И ми ћемо бити Савини само ако будемо бесконачни, бесркрајни – Божији, ако будемо бољи данас више него јуче, сутра него данас. Увијек тецимо ка Савршенству и будимо љубав. Многа су покољења ходила стопама Светог Саве, преображавајући се и надахњујући се њиме. Он им је био узор и идеал, путоказ, визија. Нису нам знани друштвени и политички идеали који би данас били модернији, напреднији и човјечнији. Чини се, а по свему судећи, Свети Сава је савременији од наших савременика. И када га се данас сјећамо као „важне историјске личности“ све говори да смо на погрешном путу, да смо кућа без домаћина од кога смо се удаљили данас смјестивши га у далеку прошлост. Свети Сава ванвременски није наша прошлост него наша вјечна садашњост, наша перспектива и животна философија. Свети Николај Жички тврдио је да су три највеће вриједности српског народа Бог, Краљ и Дом. “Шта је то србски национализам?“. Свети владика одговара: „То је рам у коме је икона Христова. То је дом у коме је Христос домаћин.“. Улазећи у службу (у теодулију), хришћанин улази у Дом Господњи. Он постаје припадник Божијег домаћинства. Служећи Небеског Домаћина и сам се учи домаћинству. Историја српског народа свједочи јасно и гласно, Свети Сава, слуга Христов, најбољи је домаћин, најхрабрији брат, најмилији сусјед, највјернији друг, најпослушнији син, најпоштенији, најдушевнији и најплеменитији домаћин. Свети Сава је начела правде, права, слободе, мудрости и љубави уградио у темеље српске државе. Стварао је државу какву људи желе и потребују. Градио је слободну заједницу различитих личности, а борио се против присилне заједнице сачињене од истих људи у различитим групама које међусобно ратују. Стварао је аутентичну и отворену српску културу, кадру да од других прими све што је добро и достојно, али способну, природну и самјерљиву да одбаци све што скрнави људско достојанство. Градио је Цркву Божију цијелог живота. Ко смо ми данас, шта смо и шта бисмо морали бити? За све нас, Свети Сава је суштост светости, темељник српског Логоса и оса–вертикала постојања, љубав за вјеру и љубав за род и оно најважније, једини ујединитељ Српства је — Светосавље које је истина и дар, посвећеност вјери, части и духу. Зато будимо налик оцу нашем, обогатимо се његовим даровима и одомаћимо се у љубави Божијој у кући нашој и Његовој и без страха, оклијевање и изговора сваког дана, сваког часа спремно и радосно широм отварајмо тешка врата затворених капија свога срца на која нам он увијек куца и удара тако силно у дубини ноћног мира. Дошао је Свети Сава. Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, викар Митрополита црногорско-приморског. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. Епископ ремезијаснки Стефан, викар Његове Светости, служио је на празник Воздвижења Часног крста, 27. септембра, Свету Литургију у Николајевском храму у Земуну. Литургијско слово произнео је игуман Рмањски архимандрит Серафим. Поводом славе градске општине Земун, у продужетку Литургије је улицама Земуна прошла свечана Литија, потом је Преосвећени пресекао славски колач испред здања Општине. У беседи је Владика Стефан истакао да само у молитви можемо изградити себе и наше друштво јер се тако нараштајима оставља добар темељ, а једини темељ је - Христос Господ. Како је истакао Владика, у Литији се осетила жеља свих за духовним напретком, а тај напредак је једино у Христу. Преосвећеном Владици се председник Општине Земун захвалио на крају сабрања. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
  15. Др Главаш Трбић: Истраживање Батута показало да је 700.000 грађана безубо 29.06.2019 • 20:5720:59 Извор: Dnevnik.rs Око 700.000 грађана Србије нема у вилици ниједан једини зуб, показало је истраживање Института за јавно здравље „Милан Јовановић Батут” указујући на озбиљан проблем оралне хигијене једне нације која прети да постане крезуба, безуба или нешто треће што оставља људе без здравља и осмеха. Фото: Приватна архива Зашто у држави у којој странци масовно долазе, посебно преко лета, да поправљају зубе, превасходно због повољне цене, али и стручности стоматолога, имамо озбиљан здравствени проблем с домаћим становништвом? Да ли можда тих 700.000 људи није имало средства да покрије трошкове поправке, који су толико повољни за странце и гастарбајтере или просто нису одржавали оралну хигијену, односно нису прали зубе сваки дан, као што то чини 60 одсто грађана према подацима истог Истраживања „Батута”? Одговоре тражимо од доктора стоматологије Биљане Главаш Трбић која је радила у мањим, али и већим местима у Србији, у државној али и приватној пракси. - Осим страха који је и најчешћа асоцијација на зубара, проблем је и непотпуна информисаност о адекватној хигијени зуба и уста, превенцији обољење, као и значају зуба за целокупно здравље организма. Проблем је утолико већи, а што се из саме бројке од 700.000 директно не види, да се крезубост и безубост све чешће јавља код млађе, а не само старије популације. Одговор зашто се јавља већ у дечијем узрасту, делом лежи у коментару једног пацијента на питање да ли његово дете од шест година пере зубе: „Па зар треба? Они су млечни, испашће”. Том логиком долазимо до броја од 700.000. Хоће, испашће, али ће инфекција прећи на сталне зубе, и узроковати њихово раније пропадање - објашњава др Биљана Главаш Трбић. Који проценат људи долази превентивно код зубара а који тек кад настане болан проблем, по вашој слободној процени? - Већини пацијената је бол или оток главни узрок доласка у ординацију. Неретко се дешава да, кад стишамо бол, пацијенти више не дођу на наставак терапије, а иницијатор следећег сусрет је поновни бол, или оток када је терапија комликованија, а и скупља. Дешава се да некад мењају стоматологе јер осећају срамоту због недоласка. Радите у приватној пракси али радили сте и у државним установама. Да ли постоји разлика у пацијентима у смислу њиховог приступа, односно да ли људи некада бирају третман у односу на цену? - Да, у државним установама је вађење зуба јако честа услуга, између осталог и из уверења пацијената да је то најефтиније решење. Питају колико шта кошта, па се определе за најјефтинију опцију, а то је углавном вађење зуба. Морам да подсетим да и само вађење зуба није бесплатно, чак често исто кошта и државно и приватно, а дугорочније гледано може бити и скупље од других захвата. Безубост изазива лоше жвакање, па се јављају и проблеми са варењем, задахом, проблеми у говору, болови у виличном зглобу, у уху и тако ометају дневне активности и одмор, и тако врло брзо доводе до потребе за заказивање прегледа код лекара других специјалности. Пацијенти измучени болним стањем, неретко сами траже вађење зуба како би се тренутно решили проблема и то им се чини као најекономичније решење. Касније, када хоће да поврате функцију жвакања и обнове изглед, поврате осмех, сваки извађени зуб који се могао лечити, представља извор већих финансијских издатака. Тад настаје жаљење што нису хтели да прихвате друге понуђене опције лечења. Да ли су данас популарнији естетски захвати попут избељивања зуба од здравствених, попут скидања каменца? - Данас постоји све већи тренд да се естетски захвати раде ван стоматолошке ординације. Избељивање зуба није могуће адекватно спровести без претходног стручног зубарског прегледа, откривања узрока тамњења зуба, уклањања каменца и наслага са зуба, и поправке кариозних зуба. Без тога, само бељење зуба може довести до неповратних тешких оштећења зуба и слузокоже уста. Уклањање каменца, једном или два пута годишње, је здравствена мера којом продужавамо век зуба до дубоке старости, а неретко је и довољно да се постигне жељено посветљење и лепота зуба без избељивања. Шта спада у основну негу зуба, осим редовног прања и колико често би требало ићи на преглед код зубара, превентивно? - Занимљива је чињеница да када бисмо четкицом успели да прањем дохватимо све површине свих зуба - било би довољно зубе прати једном у два дана. То није могуће, зато осим четкице, која досегне до 65 одсто површина, без обзира на труд и технику, треба користити пасту и обавезно још неко помоћно средство као што је конац за зубе, међузубна четкица или силиконска чачкалица. Ту су и средства за испирање уста али која треба изабрати само у консултације са зубаром да би се избегла штета услед погрешног избора. Јасно је да је превенција мајка здравља и осим стоматолошким интервенцијама, велики део времена посвећујем едукацији пацијената и информисању о њиховом здравственом стању. Снежана Милановић
  16. Проф. др Златко Рендулић, машински инжењер и опитни пилот, генерал пуковник у пензији, једини је живи учесник Априлског рата, сада надомак века живота овоземаљског. Један је од најзаслужнијих пројектних инжењера и конструктора наших млазних авиона 60-их и 70-их година. Из његових уџбеника о аеродинамици и теорији летења и дан данас се стичу прва знања у војним ваздухопловним школама. Са овим симпатичним декицом, за Спутник.рс, разговарала је Сенка Милош Гост Спутњика вечерас је генерал-пуковник Златко Рендулић, пилот, ваздухопловни инжењер и доктор техничких наука, човек који је заслужан за развој југословенског ваздухопловства, а који ускоро улази у стоту годину живота. Једини живи пилот Југословенског краљевског ваздухопловства 00:00 / 29:58 Са јединим живим пилотом Југословенског краљевског ваздухопловства, чланом партизанске ескадриле, пилотом РАФ-а, причамо о томе како су левичарске идеје стигле на наше просторе из Шпаније. Говоримо о његовом учешћу у Априлском и Другом светском рату, односу његове фамилије из Јастребарског са кумовском породицом Алојзија Степинца. Са легендом нашег ваздухопловства, човеком који је за Југославију по целом свету обављао јавне и тајне преговоре, причамо и о послератном развоју авио-технике и куповини авиона од Совјетског Савеза. Емисију уређује и води Сенка Милош. https://rs.sputniknews.com/radio_sputnjik_intervju/201906091120056188-veceras-jedini-zivi-pilot-jugoslovenskog-kraljevskog-vazduhoplovstva-/
  17. Предавање Митрополита др Порфирија (Перића) на тему "О ХРИШЋАНСКОЈ ЉУБАВИ". Значај Љубави важан је за сваког човека. Љубав, једини аутентични контекст нашег постојања у којем као људи можемо да нађемо смисао живота, што није случајно, јер сам Бог јесте Љубав. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. У навечерје празника Обрезања Господњег и спомена на Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије кападокијске, у недељу, 13. јануара 2019. године, почела је прослава престоног празника параклиса у Владичанском двору у Новом Саду. Свечано вечерње служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја, а саслуживао ђакон Иван Васиљевић. Служби је присуствовао владика Иринеј. На дан празника, 1/14. јануара, Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој началствовао је светом архијерејском Литургијом, а саслуживали су: Епископ мохачки г. Исихије, протопрезвитери Григорије Сапсај и Владан Симић, као и новосадски ђакони. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, Епископ бачки је рекао да је био обичај у јеврејском народу да се мушка деца, по рођењу, посвећују Богу и да се, у знак тога завета, обрезују. То је био обичај и код других оријенталних народа, код неких је и данас, али је код Јевреја имао специфичан значај којега они сами најчешће нису били свесни. То је био значај пророчки. Тај старозаветни обичај је жива праслика онога што ће тек доћи, тојест нове стварности, нове твари, новог живота у Христу, у Духу Светоме истовремено. У новозаветном времену, у времену благодати и слободе од закона, нас Сâм Господ – у Свом крајњем и недокучивом смирењу којим прихвата не само нашу природу, него потпуно поистовећује Себе са нама – у том своме смирењу учи нас шта ми треба да, као свој допринос, дајемо бесплатном дару духовног препорода. Тај пут смирења, пут служења, пут жртве, пут љубави, једини је пут спасења за нас, навео је владика Иринеј. Епископ је такође представио и лик Светог Василија Великог, посебно истакавши поједине моменте из његовог живота и напоменуо је његов немерљив допринос у формулисању догматâ Цркве Христове и у устројењу монаштва. Свети Василије Велики је чудесни подвижник, монах, човек скроман да не може бити скромнији. За свој кратак овоземаљски живот, поживео је свега 49 година, успео је да уради колико многи други, двапут дуговечнији, не би урадили ни за три живота на земљи. Тешко је наћи неки облик подвига духовног који он није оваплотио и показао својом личношћу. Зато га је Бог и прославио, зато је један од великих Отаца и Учитеља Цркве, и овај наш скромни храм њему је посвећен, објаснио је владика. Архијереј је нагласио да ми треба да се радујемо радошћу коју нико не може одузети од нас. Благодаримо Господу за све и, призивајући молитве Светог Василија Великог и других светих који се данас славе, да се трудимо колико до нас стоји да обрезујемо своја срца од греха, поручио је Епископ бачки г. Иринеј. Владика мохачки г. Исихије је извршио чин благосиљања славског колача и жита. Параклис Светог Василија Великог у Владичанском двору, током двадесетих и тридесетих година прошлога века, био је храм руске избегличке заједнице у Новом Саду, где су вршена свакодневна служења са учешћем верног народа. Владика Иринеј Ћирић је, учивши се у Русији и заволевши тамо народ, одобрио да та избегличка руска заједница служи управо у овом храму. Извор: Епархија бачка
  19. У 26. недјељу по Духовима, 25. новембра 2018. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Светог Јована Милостивог и Преподобног Нила Синајског, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је јеромонах Јеротеј, а саслуживао му је протојереј Данило Дамјановић мојковачки парох и сабраћа острошке обитељи јерођакони Роман и Зосима. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и вјерни народ. Прије причешћивања вјерних, сабране је бесједећи поучавао о. Данило, који је између осталог казао да православни хришћани имају једини пут, пут спасења. – То је разлог крштења, то је разлог тога што смо православни хришћани, то је разлог што смо чланови Цркве Божије, то је разлог што се причешћујемо, то је разлог што смо се удостојили такве небеске славе и таквог Божијег и непролазног вјечног загрљаја и путање у Царству небеском, у мајци Цркви и на нама је не само да пазимо себе и на своју душу, него и да свједочимо Христа Бога васкрслога онима који ће изгубити душу своју и којима људска дјела не упућују на Бога и на Царство небеско – казао је о. Данило. Он је казао да треба да имамо и кућу и род и домаћинство и да радимо и стварамо, да имамо иметак и у пољу и на сваком мјесту гдје на нам је то потребно, али да то није циљ православних хришћана. – Нијесмо због тога дошли на овај свијет, неће Господ тражити то од нас. Тражиће наша дјела драга браћо и сестре – казао је о. Данило и подсјетио да ускоро почиње Божићни пост, те да треба постити, исповиједати се и причешћивати и живјети црквеним живтом ради задобијања Царства небеског. Извор: Манастир Острог
  20. Двадесет другу емисију "Светотајинско богословље" обележила је тема старозаветног свештенства и поимање новозаветног свештенства у личности Господа нашег Исуса Христа Великог и вечног Архијереја. Централни моменат старозаветног богослужења било је жртвоприношење које је требало стално да подсећа људе на њихову кривицу пред Богом, на првородни грех који их је оптерећивао, и на то да Бог може да чује и прими њихове молитве само због оне жртве коју ће за искупљење њихових грехова касније да принесе Спаситељ света, Месија-Христос, Који треба да дође у свет и искупи људски род. На тај начин, богослужење је за изабрани народ имало утешитељну снагу, и то не само по себи, него зато што је представљало праслику оне жртве коју је једном требало да принесе Богочовек, Господ наш Исус Христос, који је разапет на крсту за грехе васцелог света. Својим страдањем, Христос се показао Великим и јединим истинским Првосвештеником чиме је означио крај старозаветне улоге првосвештеникâ и жртвоприношења, а увео нови и бољи савез Бога са васцелим људским родом, чиме је донео опроштење грехова до краја века, насупрот левитском свештенству и жртвоприношењу. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО View full Странице
×
×
  • Креирај ново...