Са становишта Светог Писма и Црквеног Предања, све што се дешава у овом свету, одвија се по Промислу Божијем. Другим речима, не постоји таква појава у свету са којом Бог не би имао никакве везе. Друга је ствар да ли је такав феномен, да тако кажем, прижељкиван од Бога, да ли је то била првобитна Божја намера.
Свети Игњатије Кавкаски, расправљајући о сличном питању, примећује: „Једно се дешава по вољи Божијој; друго, по допуштењу Божијем; све што се дешава чини се по суду и решењу Божијем. У исто време, Суд Божији је увек праведан.” Тако видимо да све што се дешава није лишено пажње Божије. А ако се неко зло деси у свету, то значи да оно има свој разлог, а овај разлог је у човеку.
Да бисмо разумели речи светог Игњатија, вреди се присетити две епизоде из Старог завета. У различитим временима на земљи су постојала два града: Содома и Нинива. Оба ова града су позната у Светом писму по томе да су се њихови становници одликовали злобом и порочним животом. И оба ова града су имала прилику да се побољшају због чињенице да је у њима одјекивала проповед покајања и да су становници видели живи пример праведника: Авраама, Лота и пророка Јоне. Али један од ових градова - Содома - је на крају уништен, а други - Нинива - је преживео.
Зашто? Јер се становници Содоме нису покајали, а Нинивљани, од младих до старих, наметнули су себи пост и пролили сузе покајања пред Господом.
Пример Содоме и Ниниве је пример за сва времена и за све народе. Ако друштво жели да напредује, оно мора да следи пут Божији. Ако се неки народ или држава удаљи од Божијег пута, осуђени су на пропаст и уништење. А ако неки народ доживи катастрофу, то је веома важан сигнал. Сигнал да је, очигледно, потребно променити нешто у њиховом животу, и пре свега, њихов однос према Богу.
Свевишњи никада није истребио ниједан народ одмах. Он, по речима светог апостола Павла жели само једно: да се сви спасу и дођу у познање истине (1. Тим. 2, 4). Уосталом, да ли је Господ заиста створио човека да би га временом убијао? Мислити тако је крајње незнање. Ова или она катастрофа, као што је већ поменуто, није ништа друго до сигнал за нас да се морамо покајати и обратити Богу. Свети Јован Дамаскин пише: „Треба имати на уму да су сви тужни догађаји, ако их људи прихвате са захвалношћу, послани на њихово спасење и, без сумње, на корист." То значи да ако се нешто непријатно деси у нашем животу, нека врста катаклизме, не треба одмах кривити Бога што је суров. Само је Богу, највероватније, понестало других мера да би нас некако уразумио.
о. Андреј Музолф
https://pravlife.org/en/node/29605
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.