Претражи Живе Речи Утехе

– Многи сањају да нађу правог духовног оца – проницљивог старца… – У духовном животу сањање је веома штетно. Катастрофално штетно. Јер многи људи, нажалост, након читања разних књига о „духовном“ почињу да сањају и покушавају да изграде цео свој живот према неким сопственим илузорним идејама. Ово је јако лоше. Духовни живот је стварност. – Ако сам исповедник говори о решавању неких свакодневних питања, на пример, да ли вакцинисати децу или не... „Није посао свештеника да вакцинише. Ако човек сам постави такво питање, чини ми се да је исправније одговорити: „Одлучите сами. То нема никакве везе са духовним животом.” Људи могу да ми се обрате: „Оче, да ли да се оперишем или не?“ Како ја да знам? Јесам ли ја доктор? И плашим се кад неко од свештеника помисли да може нешто знати о овоме. Плашим се за таквог свештеника, и за човека који се обратио овом свештенику. Могу да разумем када питају духоносног старешину нивоа оца Јована Крестјанкина, који заиста може да зна од Бога нешто што другоме није познато. Ја сам обичан свештеник, обичан човек, не знам, немам неке посебне духовне дарове. - Како разумети: он је добар исповедник ....? Ако човек живи срећно, може да види мале плодове духовног живота, нема малодушности, ако осећа пуноћу у срцу, онда је ово исправно духовно руководство. Ако је човек после исповедника у сталном малодушју, у самокритици, у некој врсти потчињавања, онда нешто није у реду. Све се познаје по плодовима. – Да ли треба да тражим исповедника код кога ћу се стално исповедати? – Ако човек иде у исту парохију и члан је заједнице, причешћује се у овој заједници, не треба да трчи по другим црквама, јер је Евхаристија црквено-заједничка ствар, а он је, између осталог, заједно са свештеником, који служи ову Евхаристију, који проповеда, који парохију поставља на прави духовни колосек. Уосталом, служење свештеника не исказује се сталним давањем савета на исповести. Духовно руковођење парохијом врши свештеник кроз проповед, кроз молитву, кроз организацију парохијског живота као заједничке службе. А ово духовно вођство јако недостаје. Жива реч беседе, права интонација, отворена служба, разумевање онога што људи очекују од Цркве. Јер и сама Црква има пуноћу дарова Божијих. – Може ли се исповедник бити без директне комуникације? - Можда. Рецимо у погледу духовног руковођења, митрополит сурошки Антоније је за мене имао огромну улогу. Нисам га лично познавао. Знам за њега из његових беседа и књига. Одговоре на толика питања која су ме бринула нашао сам код владике Антонија у његовим беседама, у његовим речима, у његовим разговорима. – Да резимирамо, колики је проценат слободе и послушности у духовном вођству? Где остаје лична воља, а где се човек потчињава вољи исповедника? – У овом случају исповедник сам може да каже одређене ствари. Негде може да инсистира на нечему, ако је то заиста очигледно и тачно, а то сигурно зна из сопственог искуства. Он може дати савет, а људи сами одлучују. На пример, може ми прићи парохијанин кога дуго познајем: „Ево, оче, коначно сам нашао изабраницу живота и желимо да се венчамо. Кажем: „Знаш шта, можда не треба журити?“ Понекад чујем у одговору: „О, не, оче, ти не разумеш, све је тако супер код нас. "Па", кажем, "ако не разумем, онда ради како хоћеш." Али одбијам да венчам, јер мислим да немам право да преузмем одговорност тамо где сумњам. Ако имате другачије мишљење, и сигурни сте у своја осећања, молим вас учините шта желите, али без мене. Генерално, у духовном руководству, свештеник не преузима одговорност за поступке друге особе. Он помаже особи. Може да их води, даје пример, усмерава. То не значи да прихвата одговорност за живот особе. У супротном, то више није духовно вођство. А чак ни монашко послушање није пребацивање одговорности. Послушност није неодговорност.

Исповедника као духовног оца треба да има сваки православни хришћанин? – Што се тиче духовног руковођења, ми немамо никаква канонска правила да сваки православац у свом животу треба да има духовног ментора, вођу коме ће бити послушан. Такво духовно вођство је важно за оне људе заиста озбиљнe за свој духовни пут, свој духовни живот, који већ имају духовно искуство. Наша Црква има сву пуноћу за спасење. У Цркви постоје сакраменти, постоји Свето писмо, Свето Предање, могућност да се човек научи духовном путу у самој Цркви, без прибегавања посебним методама за ово. Свештенство као такво, излази из миљеа монаштва. Уласком у манастир полаже завет послушања, што подразумева одсецање своје воље пред вољом духовног учитеља, исповедање својих мисли и тиме озбиљно,чисто духовно руковођење у одређеним условима посебно створеним за то. А живот мирјана у великим и малим градовима не подразумева посебне услове у којима би човек могао да буде у послушању. Али постоје, без икакве сумње, људи веома високог духовног расположења. Они ће чезнути да науче духовни живот, тражити искусне духовне људе, подвижнике који су прошли одређени пут и кроз духовно искуство познају и сведоче своје богопознање. И знају како да поделе ово искуство. Јер ни сваки подвижник који је прошао такав пут не може да подели своје искуство. Ово је такође поклон. То јест, човек може имати веома висок духовни живот, може бити подвижник, али не може свако то пренети исправно, адекватно, схватајући његово духовно стање, духовно искуство. Дакле, не може сваки светитељ у личном општењу нешто научити, ни сваки подвижник, ни сваки старац. Желим да истакнем да људи који траже духовни пут, обраћају се својим духовницима управо за духовно искуство, за правилно разумевање животних околности у којима се налазе, да би спознали вољу Божију. Али знати вољу Божију у правом смеру. Не у смислу познавања воље Божије у, рецимо, мењању стана или усељавању или боравку, купити ауто или не купити: говоримо о путу спасења. Јер код нас се, нажалост, човеково питање о нечему углавном тиче ових свакодневних ствари, које можда немају никакве везе са спасењем. – То се дешава када монашки духовни оци дају (или не дају) благослов за неке важне ствари – замонашити се, оженити се, испостави се да је то духовно корисно за човека. Али, с друге стране, могу постојати и сломљене судбине. Како то схватити овде? Постоје сломљене судбине. Има грешака. Зато што је "удај се - не удај се"- питање у много чему људског разума, људске трезвености. На крају крајева, ако човек жели да се венча по сваку цену, он ће то ипак учинити, али то не значи да ће његов избор бити исправан. – Ако се човек не слаже са саветом духовног оца, да ли то значи: не послушати исповедника – не послушати Бога? – У неким случајевима, ако мислите на послушање старца у манастиру као завет при постригу, то је једно. Ако говоримо о томе да је неко дошао на исповест код неког младог свештеника, а он му је рекао: „Мораш ово да урадиш“, али он није слушао, онда је сасвим другачије. – Ако се свештеник веома труди да продре у живот човека, питајући нешто о чему нисте спремни да разговарате, како поступити? - Ако је ово свештеник кога не познајете , можете сасвим мирно да кажете: „Оче, не желим да разговарам о овом питању са вама, извините. Желим да вам кажем о својим гресима, ја имам те и те грехе. А шта сам ја, ко сам, где радим, колика ми је плата, ово, опростите, нема везе са исповешћу. Ако је реч о исповеднику, овде је важно у којој мери сам човек сматра да је то потребно за њега, да исповедник зна неке околности његовог живота. На пример, особа има породични проблем. Долази да се посаветује: „Оче, саветуј, не знам шта да радим." То може бити странац или непозната особа коју шаљу моји парохијани, јер нема са ким да се посаветује. Сходно томе, започињем разговор: „Причај ми о околностима свог живота, ко си ти, колико имаш година?" Морам бар приближно да видим атмосферу, сазнам ситуацију. Ако особа не жели да прича о томе - не мора. То је отприлике исто као да човек дође код лекара и мора да каже где боли, како једе, шта једе, како спава итд. Све до боје урина, ако је потребно. Свештеник пита да ли заиста озбиљно треба да помогне у решавању неког проблема, а човек сам то жели и тражи, и он му се за ово обраћа. Дакле, онај ко је дошао са питањем у неком смислу треба да преузме иницијативу, да прича о себи. .

– Не постоји формулисан канонски концепт ко је исповедник. Дакле, ова реч има много значења и различити људи је разумеју на различите начине. Неко под речју „исповедник“ схвата особу која врши тајну исповести. Односно, исповедник је свештеник код кога се редовно исповедате. Друга особа може да уложи у појам „исповедник“ још озбиљније значење, као што је, рецимо, духовно вођство. То јест, човек не само да се редовно исповеда, већ је и у духовном послушању, иде духовним путем, о чијим корацима увек разговара са свештеником. У том смислу, овог свештеника сматра својим духовним оцем. – Колико је очигледна граница између исповедника – свештеника коме се исповедате и исповедника – духовника? – Свештеник не мора да буде духовник. Али он је исповедник утолико што има послушање, право да исповеди. Према томе, сваки свештеник је исповедник: он прихвата исповест. На пример, у Грчкој Цркви не прихватају сви свештеници исповест, односно нису сви исповедници, већ само они који имају посебан благослов од епископа. , То су углавном монаси у манастирима. У Руској Цркви право на исповест има сваки свештеник, и искусан и неискусан. – Шта ако млади свештеник током исповести почне да поучава одраслог, чак и старијег парохијана? Важно је како он то чини, са којом интонацијом. Уствари је то и дужност свештеника, да поучава. Иако млад, начитан свештеник који добро познаје светоотачку литературу, уме да као пример наведе неко светоотачко учење, пример из живота светитеља, пример из црквеног предања, који може бити од користи парохијану у његовом духовном животу, у његовој борби са грехом. Ако свештеник почне да износи своје лично мишљење, онда његово духовно и световно неискуство може врло често да донесе штету, што се врло често дешава. – Како треба да реагује парохијанин у овом случају? Не постоји универзални савет. Сећам се себе у младости, сећам се да сам говорио неке смешне ствари људима који су били много старији од мене, јер једноставно нисам разумео како они живе, под којим условима. А када би ме неки искуснији парохијанин поставио на моје место, вероватно бих се увредио, јер сам сматрао да је мојa духовнa служба покривала сву моју личну глупост. Али, мислим да се са свештеником може не сложити, у неким појединачним случајевима. Ево, као што рекох, нема конкретног одговора. Кад сам био млад свештеник, мислио сам да све знам. Сада често као одговор на питања особе која ме на исповести пита: „Оче, шта је исправно?“ Ја кажем: "Не знам." Штавише, чини ми се да, док свештеника посебно не питају, он не треба по сваку цену давати савете. Мада, има ситуација када је свештеник дужан да предложи нешто важно, конкретно. Уопште, подручје исповести је мистериозно. Не може се потпуно регулисати. У документу „О учешћу верних у Евхаристији” стоји да исповедник може да регулише учесталост исповести међу својим парохијанима, које добро познаје, познаје њихов духовни живот. То значи да се у таквим парохијама исповест може поверити искусном свештенику. А када је у питању млади свештеник, само рукоположен, постоји прилика да се учи од старијих свештеника ... Чини ми се да се сам тренутак вештине исповести, саветовања, не учи како треба у богословијама. Искусни исповедници могу да говоре о оним тренуцима са којима се свештеник сусреће у пракси, а који су једноставно непознати младићу који је тек преузео свештенство. Када се суочи са озбиљним признањем, може се збунити. То признање може једноставно бити веома шокантно за њега, неће знати како да реагује. На пример, свештеник може наићи на ментално оболеле људе. Штавише, психичка болест свештенику не постаје одмах јасна, јер веома вешто опонаша религиозно понашање. Неискусни свештеник то можда уопште не разуме и озбиљно схвата човека, мислећи да живи духовним животом, а ово може бити облик шизофреније... Или, на пример, ево још једног, нажалост, потпуно уџбеничког случаја. Родитељи долазе младом свештенику чије дете умире или је умрло. Постављају питање: „Зашто деца пате?“ Свештеник може категорички одговорити: „Због ваших гехова“. Али они не могу да схвате, јер у њиховом животу нема тешких грехова, како им се чини, због којих несрећно, невино дете мора да сноси тако страшну казну, такве страшне муке, болове пред родитељима. Спремни су да им одсеку руке, ноге, само да би се дете избавило од патње. И родитељи више не желе да верују у таквог Бога. А свештеник не зна да је тако немогуће разговарати са људима који доживљавају тугу, који су у периоду акутне патње. Десетак година касније свештеник долази себи, схвата своје грешке и почиње да буде добар исповедник. Сви смо прошли кроз ово. Али мислим да треба нешто учинити по том питању. Вреди озбиљно разговарати о томе да ли сви треба одмах да постану исповедници или да свештеник ипак служи, гледа људе, комуницира са њима, да у почетку буде само катихета и постепено улази у тајну исповести кроз разговоре и комуникацију са искусним свештеницима. Видимо искуство Грчке Цркве, где искусни исповедници, монаси, заиста знају шта је исповест. Они су благословени овим. Огроман број људи долази у манастире да би истински, озбиљно примили духовне користи од исповести, а не само да користе исповест као пролаз за причешће. https://www.pravmir.ru/author/user