Претражи Живе Речи Утехе

Разговор са презвитером др Оливером Суботићем, аутором књиге Тесла: Духовни лик Прва књига о Николи Тесли и његовој духовности коју је написао један православни свештеник недавно је изашла из штампе. Ова књига доноси доста нових детаља о животу, раду, а поготово о убеђењима генијалног српског проналазача. Њени читаоци су у прилици да сазнају нешто више о Тесли лично. О књизи Тесла: Духовни лик, њеном настанку, али и о личности Николе Тесле, разговарамо са аутором књиге, презвитером Оливером Суботићем, главним уредником часописа Православни мисионар и парохом при храму Светог Александра Невског у Београду. *Како сте дошли до идеје да напишете књигу о духовности Николе Тесле? Можете ли рећи нешто о историји настанка ове књиге која је својеврсни пионирски подухват, будући да се Теслином духовношћу до сада нико није бавио, осим узгредно и укратко? — Премда ме је лик Николе Тесле привлачио још од детињства, идеју да се систематично позабавим њиме добио сам пре неколико година, пошто сам претходно упознао др Бранимира Јовановића, некадашњег управника Музеја Николе Тесле у Београду и једног од највећих познавалаца лика и дела Николе Тесле на свету. Његова ћерка Софија је долазила на часове тумачења Светог Писма које сам својевремено држао при храму Светог Вазнесења Господњег у Жаркову, где сам служио као парох у то време. Једне вечери др Јовановић се појавио заједно са својом ћерком на предавању и тако смо се први пут срели и упознали. Недуго потом ме је заинтересовао за обраду теме духовног лика Николе Тесле, у виду заједничког предавања, те сам убрзо сам почео да размишљам и о писању књиге. После предавања које сам о Теслином духовном лику одржао 22. априла 2018. године у Историјском музеју Бафала (града који је Тесла у САД првог осветлио електричном енергијом) дефинитивно сам одлучио да се систематично позабавим овом облашћу и напишем комплетну студију. *Која сведочанства и која грађа су били кључни за реконструкцију духовног лика? Како сте долазили до изворних података? — Књигу не бих могао написати у постојећем облику да ми Музеј Николе Тесле у Београду није отворио свој архив, за потребе истраживачког рада. Имајући у виду значај теме и чињеницу да књига није комерцијалног, већ задужбинарског карактера (о чему ће више речи бити у наставку интервјуа), управа Музеја ми је свој архив учинила доступним у електронском облику, и то без икакве накнаде, на чему сам им захвалан. То ми је омогућило да приступим једном јако важном делу примарних извора, који се односе на Теслину преписку. У почетку, мој упит је био широк и потраживао сам малтене 10% целокупне преписке, што из више разлога није било могуће остварити, те сам био принуђен да првобитни захтев смањим на одабране кореспонденте из базе података која се састоји од преко 10 хиљада кореспондената. Притом, један део преписке сам ишчитао са копије микрофилма који је педесетих година прошлог века уступљен Конгресној библиотеци САД, пошто сам успео да добијем електронску копију тог микрофилмованог материјала на увид, уз помоћ и залагање презвитера Владислава Голића, пароха у Бафалу, граду у коме Тесла ужива посебан углед. Користио сам и неке јавно доступне базе података, попут The Tesla Collection, скениране колекције Теслиних чланака и предавања, као и чланака о Тесли који су у САД објавили његови савременици. Наравно, подразумева се да сам поред свега наведеног користио Теслину аутобиографију и аутобиографске чланке, и то у оригиналној верзији, с обзиром да је то незаобилазно штиво. Књигу сам радио тако што сам прво кренуо да ишчитавам примарне, а потом секундарне изворе, и на основу њих покушао реконструишем Теслин лик, што је веродостојније могуће. Тек када сам тај део посла завршио, кренуо сам да детаљно ишчитавам најпознатије студије о Тесли јер нисам желео да „градим на туђем темељу“ (уп. Рим 15, 20). Са друге стране, било је неопходно да сазнања из најбољих студија итекако узмем у обзир, да бих имао неки коректив, у смислу ослонца на истраживања људи који су се Теслиним ликом темељно бавили деценијама раније, почевши од Џона О`Нила, преко Леланда Андерсона, Маргарет Чејни и Марка Сајфера, све до Бернарда Карлсона и нашег, већ поменутог, Бране Јовановића, који је и рецензент моје књиге. Да ли је било препрека на путу писања књиге Тесла: Духовни лик, и која је била највећа? Да ли је с друге стране било подршке, помоћи, и на који начин се она одразила на настанак књиге? — Било је доста препрека и искушења, како на личном плану, тако и у погледу самог процеса писања књиге. Највеће искушење које се десило током писања сам навео у уводном слову и тиме објаснио зашто је књига посвећена лекарима и медицинском особљу Одељењâ за интензивну и полуинтензивну негу неонатологије Универзитетске клинике у Тиршовој. Благодаран сам Господу Богу који је све тако уредио да су пожртвовани лекари те Клинике на време могли да одреагују и да од тешке бактеријске инфекције добијене током порођаја излече мог сина Николу, који се родио током писања књиге, и то управо на дан када се родио Никола Тесла. Било је и других, мање стресних догађаја који су претили да зауставе писање књиге. Примера ради, током радова на финалном поглављу сам остао „закључан“ у Аустралији, јер је у тренутку мог боравка у тој земљи проглашена глобална пандемија изазвана новом врстом коронавируса, те су сви комерцијални летови били отказани. Некако сам успео да се вратим у Србију тек залагањем епископа аустралијско-новозеландског Г. Силуана и тадашњег српског амбасадора у Аустралији, Мирољуба Петровића. Када сам некако дошао до Београда, у обавезном једномесечном карантину сам наставио са писањем књиге. Помоћ Господњу сам осетио и када је реч о самом процесу писања студије. Сећам се, примера ради, дана када сам сатима проучавао једну јако обимну преписку Тесле и његових америчких пријатеља, у потрази за податком који би ми помогао да разрешим једну недоумицу. Таман када сам, исцрпљен од читања неколико стотина докумената са електронске копије микрофилма, пао у искушење да одустанем од даљег ишчитавања јер се ништа ни у наговештају није појављивало као тема од мог интереса, један голуб је почео да слеће и одлеће са терасе собе у којој сам писао. Био је јако упоран и као да је желео да ми скрене пажњу на нешто. То сам осетио као Божију поруку да не одустанем олако од потраге и наставио сам даље са читањем, иако до тада ништа није указивало да ћу у тој преписци пронаћи оно што тражим. И заиста, после неколико минута, наишао сам на документ од првокласног значаја за проблематику која ме је занимала. Зато сасвим искрено кажем да без Божије помоћи не бих успео да напишем ову књигу. Велику подршку током писања сам имао од своје супруге и деце, који су ми несебично поклонили време које је припадало њима, и зато их сматрам коауторима књиге. Подршку сам имао и од својих родитеља, пријатеља, кумова, браће свештеникâ… Особиту част, али и подршку, ми је представљала чињеница да је уводно слово књизи, на личну иницијативу, дао блаженопочивши патријарх српски Иринеј. За њега сам тек касније, пошто се упокојио, сазнао да је био љубитељ лика и дела Николе Тесле. Што се стручне и материјалне подршке тиче, одмах после Музеја Николе Тесле (који је и коиздавач књиге), истакао бих подршку компаније Mak Trade Group, која је била материјални покровитељ штампе књиге, на иницијативу њеног власника и директора, а мог драгог пријатеља, Славка Радмиловића. Било је и доста људи који су ми помогли тако што су ми без икакве накнаде достављали материјале који су ми били потребни, знајући да је књига добротворни пројекат. Примера ради, када је реч о фотографијама, огромну стручну подршку сам добио од познатог српског уметника Рајка Каришића, који је даривао велики број својих ауторских веома квалитетних фотографија за монографију; сличну сам подршку добио од иконописца Данке Мишевић, која је специјално за књигу урадила ауторске илустрације за уводне странице сваког поглавља; слично је поступио и фотограф Зоран Буловић, велики поштовалац лика и дела Николе Тесле, који је доставио своје ауторске фотографије само са једним циљем: да то буде допринос афирмацији лика и дела генијалног проналазача. Потрудио сам се да све племените људе који су ми помогли наведем у посебном делу књиге. *Коме се књига најпре обраћа, односно коме је она првенствено намењена? Да ли стручној јавности, црквеном читалаштву, млађој или старијој популацији, или некој широј публици? Какве су с друге стране реакције читалаца: да ли знате нешто о томе како је књига Тесла: Духовни лик примљена код публике? — Књига је писана коришћењем научне методологије и уз прецизно навођење изворâ података (коришћен је харвардски стил референцирања), али је писана таквим стилом да је може читати шири круг читалаца. Трудио сам се да је напишем разумљивим, приповедачким стилом, а да све што се у њој наводи има научну валидност. У том погледу, она је намењена свима које сте навели у Вашем питању. Што се тиче читалачке рефлексије, коментари који су до сада дошли до мене сведоче да је књига јако добро примљена у свим круговима, и то доста боље него што сам очекивао. Неки од позитивних јавних коментара су објављени и на званичној интернет презентацији књиге, на адреси https://www.tesla-duhovni-lik.rs/. Са друге стране, чуо сам посредно и за спорадичне негативне коментаре од људи који, по свему судећи, још увек размишљају у марксистичком кључу размишљања и који се чуде одакле то да један свештеник пише о овој теми. С обзиром на то да поменути коментари долазе од идеолошки оптерећених кругова који, притом, књигу нису ни прочитали (а могуће чак ни прегледали), на њих нисам обраћао пажњу. Критику која ће ми бити значајна тек очекујем, од људи који који припадају стручној јавности и који ће књигу пажљиво прочитати и дати конструктивна критичка запажања која ће ми помоћи да друго издање књиге побољшам. Шта је, према Вашем мишљењу, било кључно за изградњу Теслине духовности? Каква је улога и место његовог оца, свештеника Милутина Тесле, и његове мати Георгине, родом из свештеничке породице Мандића? Да ли је било још људи из његовог породичног окружења који су утицали на његову духовност, и на који начин? — Утицај породичног окружења на изградњу Теслиног духовног лика је важан и значајан, и њему је посвећено прво поглавље књиге. Са друге стране, тај утицај не треба ни прецењивати јер је Тесла по много чему самосвојна личност. Поред примера врлинског живота, родољубља, делатног миротворства и здраве духовитости, отац Милутин је Николи Тесли био узор и у погледу учености. У чувеном писму девојчици Поли Фотић (ћерки Константина Фотића, амбасадора Краљевине Југославије у САД), Тесла свог оца карактерише управо као „веома ученог човека“ који је, притом, „имао одговор на свако питање“. Слично томе, можемо рећи да је дар елоквенције Тесла наследио управо од њега. Мајка Георгина-Ђука је заузимала посебно место у срцу Николе Тесле: за њу је био изразито везан и, притом, наглашавао да је своју генијалност од мајке биолошки и наследио (при чему треба имати у виду да је прву менталну стимулацију Николиног интелекта извео отац, путем разних меморијских вежби, о чему Тесла пише у својој аутобиографији). Мати му је била узор и у марљивости и трудољубивости (јако су дирљиве речи којима Тесла у својим чланцима Американцима свог времена објашњава врлине, храброст и способности мајке Георгине). Немојмо заборавити и то да га је управо мајка отргла од погубне страсти коцкања коју је развио у младости, страсти која је претила да га уништи и духовно и физички. Посебно је потребно нагласити утицај који је на Теслу извршио мајчин брат, православни свештеник Петар, потоњи митрополит Николај Мандић. Био је то Теслин омиљени рођак. Он га помиње у проналазачком периоду у америчкој штампи и поноси се тиме што је његов ујак митрополит Српске Цркве, док у приватној преписци са Американцима Тесла објашњава да је православни хришћанин и да је то вера његовог ујака-митрополита. Притом, немојмо заборавити да га је управо ујак увео у Декартову философију још у детињству, а да је та философија, кроз теорију етра, по самим Теслиним речима била кључна за његов проналазачки приступ. Ето конкретног примера зашто не можемо разумети Теслу као проналазача ако претходно не разумемо Теслу као личност у заједници са свима онима који су га кроз живот обликовали. Шта можемо знати о Теслиној религиозности? Посебно, шта можемо знати о Теслином односу према хришћанском вероучењу и о његовој црквености? — Ово је једна од оних тема код којих строго морамо водити рачуна да раздвојимо чињенице од тумачењâ. Чињенице говоре да је Тесла рођен као Србин-православни хришћанин, да је током целог живота као своју вероисповест наводио православно хришћанство и да је опојан по православном хришћанском обреду. Други сет чињеница се односи на сâм Теслин израз када је реч о религијским темама. У том смислу, Тесла се афирмативно односи према хришћанству, које веома јасно и експлицитно издвајао из корпуса светских религија. Примера ради, у свом чувеном чланку под називом „Проблем повећања људске енергије“ Тесла наводи да је хришћанска религија „дубоко мудра, научна и бескрајно практична“ и да је у том погледу „у наглашеном контрасту у односу на друге религије“. Он даље наводи да су све остале религије резултат „апстрактног мишљења“, док је хришћанство непогрешиво као „резултат практичног експеримента“, указујући несумњиво на оно што православни богослови називају „духовним опитом“, односно искуственом вером. На сличан начин је и Свето Писмо – Библију издвајао од свих других књига, поготово у етичком смислу. Истине ради, не треба прећутати ни то да Тесла у својим чланцима помиње и хиндуистичке списе, поредећи оно што у њима пише са неким научним концептима, док поред хришћанског учења наводи како разне философске доктрине, тако и неке концепције далекоисточних религија. По свему судећи, он је интимно тежио проналажењу неке врсте универзалистичког религијског обрасца, који би укинуо разлике међу религијама. С тим у вези, занимљива је његова изјава током доделе Едисонове награде 1916. године, у којој каже да је „веома религиозан у свом срцу, мада не на уобичајен начин“. Све ово, понављам, треба узети у обзир тако што се претходно зна да Тесла себе целог живота пред јавношћу и пријатељима карактерише као хришћанина. То понекад чини и у полемикама – тако, када одговара на један провокативан текст, он уредништву часописâ The Electrical Review и The Electrical Engineer, пише да им је више пута опраштао увреде „као хришћанин и философ“. Када је реч о Теслиној црквености, не може се рећи да је у периоду студија, а поготово у периоду проналазаштва, он живео литургијски као што је то чинио у детињству. Додуше, то је донекле разумљиво због временско-просторног контекста у коме се обрео – у Грацу, Стразбуру, Будимпешти и Паризу, а потом у Њујорку у другој половини 19. века није ни имао могућности да иде у православни храм јер их у тим местима фактички није ни било или су, евентуално, били у изградњи. Са друге стране, када на врхунцу проналазачке славе долази из Америке у Европу и посећује своју родну Лику, он тражи мир, одмор и духовну обнову управо у манастиру Гомирје, код ујака Николаја који је тада био архимандрит. Треба, такође, имати у виду и Теслин начин живота, потпуно посвећен проналасцима, због чега се у америчком периоду његов живот највећим делом сводио на лабораторију и хотелску собу. Тесла у САД одржава везу са Српском Црквом, и то од тренутка када на амерички континент долази архимандрит Севастијан Дабовић, први српски мисионар у САД, кога и материјално помаже. Он је у контакту са Црквом био и преко потоњих црквено-школских општина које се формирају у првој половини 20. века. Тако је при крају свог живота од стране црквено-школске општине у Гери (Индијана), приликом освећења Храма посвећеног Светом Сави, Тесла именован за кума, што му је, по личном сведочанству, била посебна част. Тај храм у епархији источно-америчкој, у реновираном облику, данас на својој фасади има медаљон са ликом Николе Тесле, управо у знак сећања на Теслино кумство. Каква су Теслина гледишта у погледу философских питања? Постоје ли неки узори којима је он следовао, или школе мисли које су утицале на формирање његовог интелектуалног и духовног лика? — Када је у питању философија, несумњиво је да је Декарт на њега извршио највећи утицај, и то у мери да је то утицало чак и на проналазачки приступ. Постоје и извесни утицаји философâ-емпиристâ, што је очекивано, с обзиром на оно чиме се Тесла бавио, а за шта је експеримент кључна ствар (опет, и овде је Тесла сасвим особен јер, за разлику од класичног експерименталног метода, он је већину експеримената прво изводио у глави, мислено, због чега су му рационалисти попут Декарта ипак ближи). Особито важан утицај на њега је својим делима извршио Руђер Бошковић, кога је веома поштовао и сматрао правим творцем теорије релативитета, у оном делу у коме она, по Теслином мишљењу, није била спорна. На Теслу као интелектуалца су доста утицала и књижевна дела Гетеа, Шекспира, Гогоља, Пушкина…, али и српских писаца, попут Његоша, чији је Горски вијенац слушао још у детињству, од своје мајке, која га је знала готово напамет. Са Марком Твеном, чија дела је читао у детињству, је био и одличан пријатељ. Да ли су се Теслини религијски и философски ставови развијали и мењали током његовог живота, и на који начин? Које су биле кључне духовне теме које су њега занимале? — Теми Теслине религиозности и философских ставова сам посветио централно поглавље своје књиге, у коме сам отпратио ову област у различитим периодима Теслиног живота, од детињства и младости, преко проналазачког периода, све до позне старости. У том смислу постоје извесне осцилације и зато је важно имати у виду временски оквир када говоримо о овој теми. Узевши у обзир претходно речено што се тиче Теслиног хришћанског доживљаја и идентитета, „прошараног“ неким далекоисточним идејама (углавном под утицајем познанства са индијским мисионаром Вивеканандом), у проналазачког периоду је осетан и утицај натуралистичких теорија његовог времена, премда не у атеистичком кључу размишљања, будући да он Творца света помиње са поштовањем. Било је ту и утицаја деизма у једном периоду живота, по чему је, донекле, био сличан Ајнштајну, са којим се, иначе, није слагао у теоријском смислу и чију је теорију релативитета излагао беспоштедној критици. Опет, у својим последњим годинама Тесла се кроз епске песме, којима је био напајан од детињства, јаче везује са православно хришћанско наслеђе. У његовој преписци тај траг јасно препознајемо, поготово када пише о борби српског народа „за идеале хришћанства“ и „за Крст Часни и слободу златну“. У принципу, Тесла је човек кога све време највише занимају научне теме и проучавање природе, и он следствено томе готово свим другим темама приступа првенствено као проналазач. Због тога уме понекад да буде и помало противречан и да, примера ради, у једном тексту велича Творца света, а у другом пише о свемиру из типично натуралистичке позиције. Или, рецимо, да у једном тексту људску душу своди на „скуп утисака, мишљења и осећања“, а да Џ. П. Моргану неколико година раније, на Никољдан 1904. године, пише како са Светим Николом има „тихи договор“ по коме треба да се држе један другог, што су то чинили годинама, чиме јасно говори да се молитвено обраћао свом Светитељу-заштитнику (Свети Николај Мирликијски је био Теслин омиљени Светитељ), а следствено томе, и у прилог тога да верује у загробни живот душе. У том погледу се дешава да код Тесле не можемо пронаћи кохерентан приступ у неким темама, већ да, зависно од контекста, морамо да разлучимо шта је желео рећи у датом тренутку и због чега. О свему томе сам у књизи детаљно писао. Познато је да су Тесла и Николај Велимировић били познаници још у време Првог светског рата. Какве природе је била њихова сарадња, и уопште њихов однос, и да ли су га одржавали и током каснијих година? — Николај и Тесла су се 1916. године упознали у Њујорку, посредством професора Паје Радосављевића, Теслиног верног пријатеља који је био својеврсни „филтер“ када је реч о Србима који су хтели да дођу до генијалног проналазача. Из преписке Тесле и Радосављевића се види да је Николај (тада јеромонах) имао идеју да обједини Србе на Америчком континенту, у циљу давања подршке Србији која је војевала против далеко надмоћнијег непријатеља, Аустро-угарске империје. У том смислу, Тесла и Пупин су били незаобилазни саговорници Николају за било какву озбиљнију иницијативу. Нажалост, затегнутост односа два српска корифеја науке (а уз то и јако критичан став професора Радосављевића према Пупину) онемогућили су заједничко делање, те заједнички проглас Тесле, Пупина и Радосављевића није потписан. Но и Николај је био свестан да је Тесла био посебан човек, предан проналазаштву, и да га не треба уплитати у било какве друштвене иницијативе. Тако у једном писму Николај пише професору Радосављевићу да „жали што је покушао да уведе Теслу у ствари народне“, те да би „био грех одвраћати га од његовог посла“. Нажалост, немамо пуно података о садржају разговорâ Тесле и Николаја. Постоје, додуше, неке анегдоте, попут оне у погледу сличности струје и силе Божије, но за то немамо никакав писани траг, само усмено предање. Какав је био однос Николе Тесла према Србима, и уопштеније према његовом српском пореклу? С друге стране, како се Тесла опходио према Американцима, и према својој другој домовини — Сједињеним Државама? — Однос Тесле према Србима и српству најбоље се види из његових речи, било да је реч о преписци или текстовима објављеним у америчкој штампи. Он више пута у америчким штампаним медијима наводи да је Србин, да потиче из Војне крајине, објашњава Американцима ко су Срби и где је његова родна Лика. Из свих тих текстова се види да се дичи својим пореклом и да му је стало да Американци сазнају за његов народ и за вековну борбу коју Срби воде против окупаторâ Османлија. У чувеном есеју о Јовану Јовановићу Змају, који Тесла објављује на врхунцу проналазачке славе 1894. године у часопису Century (у коме се Змајеве песме први пут појављују на енглеском језику, и то у Теслином преводу), Никола Тесла, између осталог, пише: „Тешко да се може наћи народ који је имао тужнију судбину од Срба. Са висине некадашњег сјаја, када је српска држава обухватала готово цео северни део Балканског полуострва и велики део територије који сада припада Аустрији, српски народ је потонуо у презрено ропство, после фаталне битке 1389. године на Косову Пољу, против надмоћних азијатских хорди. Европа никада неће моћи да одужи велики дуг који дугује Србима, који су по цену сопствене слободе, задржали тај варварски прелив“. Ове Теслине речи би у наше време требало посебно апострофирати. Свом ујаку Паји Мандићу поводом поменутог текста Тесла исте године пише писмо у коме, између осталог, каже: „По успеху судим да сам тим мојим чланком више користио Српству него радом на пољу електрицитета“. Американци Теслиног времена брзо схватају ко су Срби и какав крст носе вековима. Тако Артур Бризбејн, новинар The New York World-а , исте године када Тесла објављује есеј о Змају, у тексту посвећеном Тесли наводи да је српски народ одагнао азијску претњу од Европе и изводи следећи закључак: „И Хаксли, који умује озбиљно, и Оскар Вајлд, који је блесаст, могу сада да уживају у животу и Лондону управо зато што су се ти борци борили тако снажно“. Данас, када је Велика Британија једна од земаља које се најупорније залажу за отцепљење Косова и Метохије од Србије, ове речи америчког новинара с краја 19. века треба да побуде савест сваког честитог британског политичара. Што се тиче Теслиног односа према Американцима и САД, он је препун поштовања. Тесла је Америци био до краја живота захвалан за све што му је пружила и омогућила. Било му је жао што није раније дошао у ту земљу и сматрао је да су САД, у технолошком смислу, хиљаду година испред остатка света. Веома се радовао када би амерички новинари примећивали његову лојалност према САД. Чињеница да је уверење о америчком држављанству држао у сефу јасно говори колико је до њега држао. Американце је јако поштовао као народ и сматрао да су веома вредни, интелигентни и способни. Иначе, Теслин омиљени председник био је Френклин Делано Рузвелт. За њега је Тесла сматрао да је дословно највећи геније који се на политичком бојишту појавио у последњих неколико векова. Овде је јако важно нагласити да је Тесла посебно желео да се Срби и Американци што боље упознају, и да буду пријатељски народи. У наше време, оптерећено бременом деведесетих година прошлог века, то је задатак кога треба да се подухвате љубитељи Теслиног лика и дела међу Србима и Американцима. Ко је Никола Тесла за наше савременике? Постоје ли заблуде о духовном лику Николе Тесле, и какве? — Данас о Тесли можемо чути много различитих мишљења, од оних објективно заснованих до оних који су чиста заблуда. Једно време су, рецимо, доста присутна била редукционистичка мишљења, присутна код људи који су сматрали да Теслу треба свести на његове проналаске, а да све остало једноставно занемарити (то је посебно био тренд међу српским професорима електротехнике у доба самоуправног социјализма). Но Теслу као проналазача је готово немогуће разумети уколико не разумемо његову личност, о чему сам нешто већ рекао. Насупрот томе, постојали су и данас постоје људи који идеализују Теслин лик и пренаглашавају његову духовност, у мери да сматрају да генијалног проналазача треба канонизовати. Ни тај став нема упориште у реалности јер је Тесла, начелно гледано, живео православном етиком (правда и милосрђе су код њега били особито изражени), али је имао и неких својих слабости са којима се борио, при чему је у свом изразу, поред православних, имао и хетеродоксних иступања, што свакако није одлика Светитељâ. Постоји и прилично раширена заблуда је да је Тесла био малтене непогрешив у својим разматрањима. Погрешност те тезе показује сâм Тесла, када признаје да је, примера ради, једно време сматрао да X-зраци нису штетни те да се лично излагао њима, да би стимулисао интелектуалне способности, али да је убрзо схватио своју заблуду и исправио своју грешку, која је могла бити погубна по његово здравље. У наше време је посебно опасна појава развијања својеврсног религијског култа око Теслиног лика. У том смислу је потребно осврнути се на термин „теслијанац“, који се у јавности све чешће се користи за ентузијасте који поштују и афирмишу Теслин лик и дело у свету. Лично сам јако критички настројен према коришћењу овог термина за поменуту сврху, поготово јер га неки неодговорни појединци користе упоредо са термином „теслијанство“, тежећи да створе класичан култ личности у псеудо-религијском кључу размишљања, што је већ озбиљна духовна прелест. Било би јако лоше ако би се у Србији десило оно што се деценијама раније догодило у САД, а то је појава разних парарелигијских покрета који су дошли дотле да уче да је Тесла божанско или ванземаљско биће. Таквих појава је било чак и у Теслино време, због чега је он веома патио. Маргарет Чејни, рецимо, сматра да је Тесла управо због људи који су га још за време живота прогласили за биће пореклом са Венере намерно правио нека површна антрополошка разматрања, да би се одбранио. Да је Тесла данас међу нама, уверен сам да би се први оштро побунио против стварања псеудорелигијског култа од његове личности. Књига о духовности Николе Тесле задужбинарски је пројекат. Можете ли нам рећи нешто о идејама и циљевима најпре тог пројекта, који се тиче оснивања Задужбине „Петар Мандић“, установе која афирмише лик и дело Теслиних предака, а чији сте један од оснивача, уз Вашег оца? Колико нам је познато, целокупан приход од продаје књиге Тесла: Духовни лик намењен је у корист подизања ове Задужбине? — Недавно је сајт РТС-а објавио мој ауторски текст под називом „Задужбина која афирмише лик и дело Теслиних предака“. У том тексту сам, колико је то могуће сажето, представио Задужбину „Петар Мандић“, која афирмише лик и дело Теслиних предака, и којој ће бити усмерен сав приход од продаје моје књиге о Тесли. За потребе овог текста бих само цитирао седам дефинисаних стратешких циљева Задужбине, онако како су у сажетом облику наведени на званичном сајту књиге о Тесли. То су (цитирам): 1) Стипендирање младих студената техничких и других наука (првенствено оних који имају добре оцене и који су остали без једног или оба родитеља), 2) Популарисање квалитетног дијалога између религије и науке, 3) Развој школâ родитељства у Србији, 4) Подршка пројектима проучавања развоја емотивне интелигенције код деце, 5) Подизање друштвене свести у погледу уравнотеженог образовања, које подразумева како формирање моралног лика младих нараштаја, тако и стимулацију њихових интелектуалних способности, 6) Глобална афирмација најбољег што српски народ има у својој историји и традицији и 7) Развијање добросуседских односа између православних Срба и осталих балканских народа. Уговором који сам потписао са издавачком кућом Бернар прецизно је одређено да се и ја и издавач одричемо комплетног прихода од продаје књиге у корист Задужбине. Идеја која стоји иза тога јесте да ширимо дух задужбинарства, дух који је био карактеристичан и за Теслу, својеврсног „задужбинара“ науке, који за себе ништа није стицао, већ је све радио за добробит човечанства. У том смислу, књига о Тесли је својеврсни позив да, по узору на наше славне претке, делатно радимо на пољу добробити нараштаја који долазе. Планирате ли објављивање још неких публикација о Николи Тесли, и којих? Коме ће оне бити упућене, и када их можемо очекивати? — Оно што је у току јесте превод књиге Тесла: Духовни лик на енглески језик, у форми која ће бити проширена и прилагођена читаоцима западног света. Сматрам да је енглеско издање још важније од српског и зато смо послу превода приступили систематично и темељно. Уз Божију помоћ, надам се да ће прва верзија превода бити готова до краја године, а да ћемо наредне године у ово доба имати и одштампану књигу на енглеском језику. За Информативну службу Српске Православне Цркве Срећко Петровић Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице

Храм Вазнесења Господњег у манастиру Вратна осликан је у току 2017. године. У оквиру живописања храма, у славу свога заштитника Св. Илариона Великог, Епископ тимочки Иларион осликао је лик овога светитеља. Благодарећи Радионици документарног филма манастира Буково доносимо кратак видео прилог. View full Странице

http://www.eparhijakrusevacka.com/wp-content/uploads/2018/10/Pastirski-lik-i-delo-patrijarha-Pavla-vladika-David_Segment_0_001-1.mp3 Извор: Епархија крушевачка View full Странице

-Прослава Госпођиндана у Буенос Аиресу, богослужили Митрополит Амфилохије и Епископи Кирило и Методије- Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и господа Епископи изабрани буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило и диоклијски Методије служили су данас, на Велику Госпојину Свету службу Божију у катедралном храму Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке посвећеном Рођењу Пресвете Богородице у Буенос Аиресу. Звучни запис беседе Саслуживало им је свештенство Митрополије црногорско-приморске и Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке. На крају Свете службе бесједио је Владика Методије, који је најприје сабранима честитао данашњи празник. Он је рекао да Православна црква не пита човјека да ли вјерује, него у кога и како вјерује. „Када се припремамо да на то питање одговоримо, пред нашим унутрашњим очима искрсава лик Пресвете Дјеве. Прво што њен лик собом не заклања лик Христов и што тај лик Пресвете Дјеве не значи неки други објекат вјеровања, нешто што је супротно лику Христовом. Дјевин лик нам долази управо од Христа. И оно прво што је Христос даровао човјеку и људскоме роду, и оно прво кроз шта је открио најдубљу тајну свога учења и призива – јесте лик жене“, казао је Владика Методије. Епископ диоклијски је рекао да је њен лик за нас хришћане важан, спасоносан и утјешитељски. „Најприје због тога што је овај свијет у коме живимо постао безнадежно и до краја мушки свијет, свијет у коме царују гордост и агресивност и у коме се све своди на власт и владање, на производњу и економију, на престиж и насиље. У овом свијету готово нико више није спреман да никоме и ни у чему попусти, да се пред њим смири, да заћути и да се погрузи у најдубље дубине живота“, нагласио је он. Објаснио је да насупрот таквом свијету стоји лик Пресвете Богомајке. „Лик у коме можемо наћи и који нас призива на састрадавање и сажаљење, на бригу једних о другима и на повјерење. Пресвета Богомајка је рекла: Ево слушкиње Божје, нека ми буде по ријечи Твојој. То је потпуно повјерење којим се она предаје Господу. Каже ‘ево слушкиње Божје’, а ми је називамо Царицом небеском, владатељком и госпођом. Она никад ништа не тражи, а све добија и ни за шта се не граби, а све прима“, објаснио је Владика. Подсјетио је на ријеч Господњу: Иштите најприје царства небеског. „А управо кроз лик Богомајке, ми спознајемо и схватамо, не умом него дубље, срцем – шта значи тражити и обрести Царство небеско и шта значи њиме живјети“, закључио је Владика Методије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Поводом обележавања дана на који је пре 162. године рођен један од најзначајнијих светских научника Никола Тесла, доносимо предавање које је на тему „Духовни лик Николе Тесле и наше време“ одржао презвитер др Оливер Суботић, парох Храма Вазнесења Господњег у београдском насељу Жарково. Предавање је, са благословом и у присуству Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, одржано 13. септембра 2017. године, у оквиру другог Фестивала хришћанске културе у Зајечару, у сали Музичке школе. Сабрање је отворио Преосвећени Владика Иларион, а звучни запис предавња преузели смо са интернет видео-канала „Ју-тјуб“, благодарећи Епархији тимочкој. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/10.07.18 ZBOR Dr Oliver Subotic - Duhovni lik Nikole Tesle i nase vreme.mp3 View full Странице

Највише што смо били навикли да гледамо на нашој телевизију, када су свештенички ликови у питању, били су "Поп Ћира и поп Спира". У кинематографији, Живко Николић у тада потпуно атеизованој Црној Гори, обавезно је приказивао цркве, па и зачудне калуђере, попут "чудотворца Макарија" (Бата Живојиновић) у "Чуду невиђеном". Радош Бајић је у "Селу гори..." дао сладуњаво-идеализовани сеоског свештеника...старог, и које како, младог отужно... У вечерашњој првој епизоди серије "Козје уши" сценаристкиње и продуценткиње храбре Владиславе Војновић која описује реалну банатску Белу Цркву и лик, по мени архетипски лик неких наших бака, Стојанке (тумачи изванредна Горица Поповић), Никола Која игра једну, за нашу телевизију, нову врсту свештеника, предузимљивог, али реалног у процењивању својих могућности, и што је интересантно спремног да учи од парохијана и да размишља о њиховим ставовима. Мени је посебно био интересантан монолог у коме говори како се замислио над Стојанкиним ставом да верује у "онога Горе", али не верује у "вас доле". На то јој је он одговорио, оно што често понављамо и ми на Форуму, "сви су људи грешни, не осуђујмо грешнике него грех". Баба Стојанка му је рекла "ви сте као адвокати, браните човека, а судите делу, а нема дела без човека". Наш попа Која се добрано замислио над њеним речима. Видећемо како ће у наредним епизодама да реагује.

Предавање пречасног презвитера др Оливера Суботића, одржано 13. септембра 2017. године у оквиру II Фестивала хришћанске културе у Зајечару. Предавању је присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион. Извор: Епархија тимочка View full Странице