Претражи Живе Речи Утехе

Владета Јеротић Свети Марко Подвижник, назван још и Пустињак и Чудотворац, припада групи Великих Отаца Египатских. О светом Марку нема много сачуваних података, али се сачувало предање да је он био ученик светог Јована Златоуста. Рођен је крајем ИВ века. Једно време је живео у Галатији, данашњој Турској, али је највећи део свога живота провео у Јудејској пустињи у Палестини или Нитријској пустињи у Египту. Овај свети отац јесте један од највећих и најпознатијих учитеља аскетског и монашког живота. По сведочанству својих савременика, свети Марко је био трудољубив и кротак. Достигао је врхунац подвижништва и врлине. Благодат Божија, искуство живота и изучавање Светога писма, као и остварење истога у животу, учинили су овога великог подвижника дубоким познаваоцем духовног живота. Свети Марко је написао, према Никифору Калисту, око 40 подвижничких списа. Нажалост, већина његових списа је изгубљена. Од сачуваних списа навешћемо следеће: О духовном закону, О онима који мисле да се оправдају, Посланица монаху Николају, О посту, О трпљењу, О покајању, О крштењу, Разговор ума са својом душом. Дело Светог Марка Подвижника је превођено на многе језике. * "АКО КО СЛУЧАЈНО УПАДНЕ У ДРУШТВО ЉУДИ КОЈИ ПРАЗНОСЛОВЕ НЕКА СМАТРА СЕБЕ ЗА КРИВЦА ТОГ ПРАЗНОСЛОВЉА; ОНО АКО НЕ ЗБОГ САДАШЊЕГ, ТАДА СВАКАКО ЗБОГ СВОЈИХ РАНИЈИХ ПРОПУСТА КАДА ЈЕ СА ЊИМА ПРАЗНОСЛОВИО." Наш народ има добру узречицу: С ким си онакав си! Ово значи да постајеш сличан са оним са којим проводиш највише времена у току дана, или једном дужем периоду времена, или током целог живота (то су најчешће наши родитељи, браћа и сестре, касније, муж или жена, пријатељи, пословни или идејни партнери итд.) - постајеш сличан њему или њој, или пак групи људи. Међутим, не постоји само утицај оваквих блиских људи на нас у смислу лаганог, али сигурног уобличавања добрих или рђавих црта карактера под дејством сугестивне околине, већ смо и ми они који утичемо на људе са којима смо често заједно. Једном речи, ми смо одговорни за понашање других људи са којима се дружимо. Ако достигнемо један степен више у сопственом хришћанском очовечењу и обожењу, ми ћемо разумети, јер срцем појмимо, речи старца Зосиме из романа Браћа Карамазови православног горостаса Достојевског: "Сви смо за све криви!". Можда су нам после ове наше мале разраде поуке св. Марка Подвижника, јасније и прихватљивије његове речи. Ништа у нашем душевно-духовном животу није безначајно и случајно, јер све што смо проживели оставља трага. И психолошка дисциплина давно је знала и упућивала на, само у први мах невероватну истину која гласи: Ништа се не заборавља! Понављано празнословље које смо упражњавали у неком друштву, оставило је трага и код оног ко је празнословио и код оних који су га слушали; могу да прођу недеље и месеци одсуствовања из оваквог друштва, али када се у њему онај празнословац опет једном обрео, празнословље ће се поновити, овога пута не од њега, већ од других људи којима је он некад празнословио. Психолошки речено, овакав феномен потиче од огромне човекове сугестибилности и аутосугестибилности. Отуд пазимо где и шта говоримо, нарочито ако се сматрамо хришћанима! Чувени "бумеранг" - бацаљка аустралијских домородаца за лов која се одликује тиме што се, ако не погоди у циљ, враћа ономе који ју је бацио - још је како делатан и у међуљудским односима. Преносимо због тога једни другима добре поруке које обогаћују наша срца! "КАДА ТЕ НЕКО ПОМОГНЕ МАТЕРИЈАЛНО И ТИ ГА ПОХВАЛИШ КАО ДОБРОГ, ЗАБОРАВЉАЈУЋИ БОГА, КАСНИЈЕ ЋЕ ТИ ИСТИ ТАЈ ИЗГЛЕДАТИ КАО ЛОШ". Морамо бити будни, духовно будни, било када примамо или пружамо помоћ другоме, материјалну, али и моралну. Мали је број људи и међу хришћанима који, збиља, несебично, из чистог срца, из срца љубави, увек с Богом у срцу, помогне или помаже ближњем. Само оваква помоћ, која ни свесно ни несвесно не "рачуна на узвраћање, доноси благодат и ономе ко даје, и ономе коме се даје помоћ (материјална или морална). У већини других случајева помагања, поклањања, позајмљивања (новца или савета), наша "помоћ" одлази у празно, преокреће се у супротно, чак вређа унесрећеног човека коме мислимо да помажемо. Зашто је тако? Из једноставног разлога што нисмо с Богом, нити је Бог с нама када хоћемо да помогнемо. Уместо Бога, с нама је и у нама (заиста, често несвесно), гордост јачег и моћнијег, у свести присутно чак презирање слабог и немоћног, неодољива потреба за владањем и поседовањем, а онда и скривена, али "природна" жеља и очекивање да ће се учињено добро на сличан начин вратити, и то овде, на земљи, ускоро или мало касније, али свакако овде. Зар нас није Господ једном заувек опоменуо да не чинимо као грешници који позајмљујући или поклањајући очекују да им се ово и врати? Овако чинећи, они су плату већ примили! У сличном је искушењу, ако не и већем, онај ко прима помоћ. Омаловажавајући се, што је уопште довео себе у ситуацију да од другог човека (ма и блиског му) мора да прима помоћ (нарочито материјалну, али и моралну), и овакав прималац помоћи је охол, јер не подноси на хришћански начин стање своје слабости и зависности. Он одмах унапред мисли, да ли ће и када ће моћи да узврати понуђену помоћ, што може да омете правовремено и сврсисходно коришћење помоћи. Уколико је помоћ коју је примио већа, са малим изгледима да било када врати истом мером (и када дародавац то није изричито споменуо), онај човек може да се осети тако јадно да почне, најпре, несвесно, а онда (на своје чуђење) све јасније - да мучи свога доброчинитеља. Овај занимљив психолошки обрт који се дешава чешће него што мислимо, био је на уму још великом античком историчару Тациту (55-120), који је овај феномен овако формулисао: "Доброчинство које нисмо у стању да узвратимо може довести дотле да почињемо мрзети наше доброчинитеље". Да се сличан неповољан, више психопатолошки него психолошки преокрет може одиграти и у души доброчинитеља, показао нам је лепо (вероватно из свога аскетског искуства) св. Марко Подвижник, опомињући нас да ништа у животу, па ни уручивање новца ближњем или помагање овом на различите друге (нематеријалне) начине, не вреди чинити без Бога у (очишћеном) срцу, јер може произвести супротно дејство. "МОЛИ СЕ ДА НА ТЕБЕ НЕ ДОЂЕ ИСКУШЕЊЕ, АЛИ КАДА ОНО НАИЂЕ, ПРИМИ ГА КАО СВОЈЕ, А НЕ КАО ТУЂЕ... ЖИВИ СА УМОМ У СРЦУ, И НЕЋЕШ БИТИ МУЧЕН ИСКУШЕЊИМА. АКО СЕ ОДАНДЕ УДАЉИШ, ТАДА ТРПИ ОНО ШТО ТЕ ЗАДЕСИ." Иако се у молитви "Оче наш" две хиљаде година молимо да нам не дође искушење, оно нам, ипак, неминовно стиже, рекло би се, под‌једнаком јачином у младости, када смо у средњем добу, као и у старости. Св. Марко Подвижник у својим "Похвалама о духовном закону", када је реч о исходишту искушења, очевидно да се, најпре, одлучује за она која долазе од нас самих, ми бисмо данас рекли, не само од наше свести, већ чешће и болније, од пространства нашег неупознатог несвесног живота. Овакво опитно искуство Подвижника Марка, потврђује данас и савремена психологија, психопатологија и психотерапија. Људима је најлакше и најзгодније да физичке, душевне и духовне невоље које их сналазе, припишу другим људима (познатим "механизмом одбране" који се назива "пројекција"), док су побожни људи, једноставније психичке структуре, склони да у већини искушења виде демонски утицај. Има међу овима, додуше, и појединих који Богу додељују улогу онога који искушава, заборављајући опомену Јаковљеву, из његове посланице (1, 13): "Ниједан кад се куша да не говори Бог ме куша, јер Бог не може злом искушати и Он не куша никога". Али и онда када послушамо св. Марка, као и већину других хришћанских светитеља и подвижника кроз векове, да искушења примимо као да су наша, а не туђа, што значи да не гледамо "трн у оку брата свога", док не сагледамо и не извадимо "брвно из свога ока", није нимало лако докучити одакле нам долазе искушења из нас самих. Да ли су скривени извори искушења незалечене ране из детињства, из младалачког доба, или потичу од неке озледе душевне природе која нас је снашла у зрелом добу живота? Да ли су узроци наших искушења препознати или непрепознати конфликти који нас годинама муче, а који долазе од нашег емотивно поремећеног односа са нашом најближом околином (родитељи, брачни партнери, деца, блиска родбина, суседи)? Да ли су то, можда, наше страсти којима нисмо овладали (склоност блуду, лажи, зависти, лакомости, пушењу, алкохолу итд.)? Нису ли узрочници животних искушења наши греси, откривени и неоткривени, и то неокајани греси? Не заборавимо да је и препознат, у нарочито непрепознат (несвесни) грех, сталан "жалац у месо" нашег духовног, душевног и телесног бића и да нас тај грех (или греси) оштећује на духовном пољу (удаљујући нас од вере и Бога), душевном (чинећи нас незадовољним, мрзовољним и зловољним), али и телесном пољу (проузрокујући нам соматске, тачније, психосоматске болести). Имајмо увек на уму да и када живимо релативно честим и моралним животом, искушења опет долазе на нас, ако смо као хришћани довољно будни и увек приправни на борбу са злом у нама и ван нас, разумећемо једном, да су искушења потребна, да без њих не бисмо све боље и дубље упознавали себе, а онда и чистили себе од увек довољно преосталог талога нечистоте у нама. На крају, још смо и благодарни Богу што нас искушења спречавају да се успавамо у опасном осећању задовољства собом. "Посматрајмо пажљиво", вели св. Јован Лествичник, "да ли је наша савест престала да нас оптужује, не због наше чистоте, него зато што смо огрезли у злу". Тако сазнајемо од св. Јована Лествичника оно исто што нам и св. Марко Подвижник поручује када пише да је "савест природна књига. Ко њу марљиво и делатно чита, тај опитно прима божанску помоћ", сазнајемо, наиме, да и наша савест, која тражи од нас да се увек изнова преиспитујемо, није ли у нама негде скровито остао да траје неки неокајани грех, може да нам приуготови такву животну прилику која ће нам у први мах изгледати као искушење, али ћемо, потом, када препознамо одакле то искушење долази, бити благодарни што нас је савест још једном опоменула и тако нам помогла да наставимо једном започети, а ни нашом смрћу завршени пут обожења. У другом делу, од аутора овог чланка изабраног афоризма св. Марка Подвижника, препоручује се успешан лек против искушења, лек за који смо већ могли да претпоставимо да је неизбежан, а и користан исправљач и то, у току читавог нашег живота. овај јединствени лек, према Св. Марку, познат и другим светим оцима раног хришћанства, а приспео све до великог немачког песника Фридриха Шилера (1759-1805) гласи: "Живи са умом у срцу", или, "Благо оном коме ум у срцу почива!" Збиља, благо оном човеку коме је "Бог помоћник", јер се овакав подвиг може постићи само уз Божију помоћ. Позната нам је сложеност појма срца у православном богословљу и у православној монашкој пракси. Док огромна већина људи, различитих раса, народа и вера, практично у току целог живота доживљава, јаче или слабије, сукоб у душевно-духовном животу између осећања и разума, дајући предност час једном, час другом, блажена хармонија хришћанског бића, која се огледа у благости, смерности и богобојажљивости, сведочи о чудесном измирењу емоција и разума, сједињених у срцу човековом као духовном средишту осећања, мишљења и воље. Познати процес обожења човека "до мере и раста висине Христове", управо подразумева или обухвата срце као орган љубави, али тек онда када оно почиње да куца "унисоно" (једозвучно) са срцем Христове љубави. Све док се оваквом блаженом једногласју не приближимо, или, што је много жалосније, када се од њега, пошто смо га уз Божију помоћ једном постигли, удаљимо, преостаје нам, ако смо стварно хришћани, једини савет св. Марка - да трпимо оно што нас задеси. "СВЕ ОНО ШТО НАМ СЕ ДЕШАВА, ВОДИ ПОРЕКЛО ОД ГРЕШНИХ ПОМИСЛИ. ЈЕР БОГ ЈЕ УДЕСИО ДА НЕВОЉНО ОДГОВАРА ВОЉНОМ". Мада у Лалевићевом Речнику синонима (из 1974. године) помисао значи исто што и мисао, православна светоотачка литература прави разлику између ове две речи. Мада свети Максим Исповедник (VI-VII век) пише да "ако се проста мисао задржи у души, може да се преобрати у жељу и постаје страсна помисао", св. Марко Подвижник, који је живео један век пре св. Максима, радикалније тврди да "све што нам се дешава, води порекло од грешних помисли" (подвукао Ј. В.). Овакво хришћанско схватање људских помисли умногоме одговара подели људске психе у ововековној психоанализи на несвесни (далеко најпространији), пресвесни или подсвесни и свесни део (најмлађи, најужи и најкрхкији). У несвесном делу човекове психе, развојно посматрајући, најстаријем његовом слоју, садржане су, према психоаналитичком учењу, све наше аморалне, алогичне и асоцијалне тежње. Попут увек живог вулкана, ово наше колективно несвесно у коме су сачувани архетипови као трајни остаци човекове филогенетске прошлости, према учењу Карла Густава Јунга), национално, фамилијарно (учење Леополда Сондија о трајном присуству фамилијарно несвесног у дубинама људске психе) и индивидуално несвесно (чију реалност признају све школе тзв. дубинске или динамичке психологије), стално прети избацивањем ужарене лаве у подручје нашег пресвесног и свесног живота, угрожавајући тако наш разумни,, или и умни део бића. Ко спречава продор аморалних и асоцијалних страсти, као погонске снаге жеље, из несвесног, преко пресвесног, у свест? То би били, према психоаналитичарима, наши унутарњи цензори, који су схематски представљени као "Над-ја структура" психе, поред које су делатни још, Ја-принцип (као представник свести) и Оно, које оличава несвесни слој у психи. Што је успешније постигнута сагласност унутар човекове психе између његових цензора (од којих су једни постављени у несвесном, а други, бројнији, у свести), његове свести (односно јачине његовог Ја-принципа) и његових нагона (представљених Оним у тамним дубинама старих слојева у несвесном, или, према немачком психијатру Ернсту Кречмеру, за неке истраживаче људске психе, подесније названим "сфером свести"), тим је и опасност повременог изливања ужарене лаве из гротла нашег унутарњег вулкана ван дозвољених граница мања. Сличну или истоветну доследност у придавању значаја човековим "помислима" за нормалан, абнормалан или болестан душевни живот човека, видимо у психоанализи, када она садржаје у несвесном сматра аморалним, и у учењу св. Марка Подвижника (хиљаду и четири стотине година пре појаве Сигмунда Фројда који је сматрао да је могао емпиријски да докаже постојање несвесног живота у човеку, најпре преко снова, (мада не само преко њих), када овај узорни хришћански подвижник одлучно каже да су све наше помисли грешног порекла. Битна је разлика, међутим, између атеистичког и песимистичког закључка које изводи С. Фројд и његови ученици о аморалности људског бића, односно понашања човека и народа у току више хиљада година познате историје, и истоветне свести о снази, упорности и тврдокорности Зла у палој људској природи, код светог Марка Подвижника. Јер док Сигмунд Фројд верује још само у снагу људског разума који ће, можда, у далекој будућности људског рода, једном, постати господар у кући у којој, много чешће и успешније воде коло мрачне силе мржње и освете (а при том непрестано, противречећи себи, сужава могућност поља деловања тог несрећног људског разума прикљештеног, с једне стране, строгим цензором Над-ја, најчешће неповољном спољашњом реалношћу и никад засићеним нагонским прохтевима), Марко Подвижник је пун хришћанске вере у Бога и васкрслог Христа који нам, као Света Тројица, увек стаје у помоћи, али само онда када познамо "порекло грешних помисли", када се слободно и у вери обратимо Христу за помоћ. Зато је, вероватно, овој мисли коју разрађујемо, св. Марко додао, помало тајанствену реченицу за крај: "Јер Бог је удесио да невољно одговара вољном". Можда бисмо могли протумачити ову реченицу тако што бисмо рекли да свакој невољној помисли људског срца (сажето оличеним у седам смртних хришћанских грехова) одговара исто толико вољних мисли, одлука и избора људског ума, на исто тако сажет и примерен начин исказаних у седам одговарајућих - гресима одговарајућих - хришћанских врлина. Претварање наших грехова у врлине, могуће је и оствариво тек са препознавањем, освешћивањем (психоаналитичари би рекли сублимацијом) наших "грешних помисли" (нарочито онда када су оне постале "страсне помисли", тј. када су се ове помисли, према св. Максиму Исповеднику, на трећем степену развоја греха "укорениле у души", тј. када се њима бавимо и "наслађујемо"), а онда и поведеном бескомпромисном борбом против њих, наравно, увек уз Божију помоћ и благодат. https://www.rastko.rs/filosofija/jerotic/jerotic-sv_marko_c.html

Брига о будућности наше деце почиње врло рано, често и пре него што одлучимо да постанемо родитељи. Много је дилема и питања која себи постављамо, а све у страху хоћемо ли умети да ослушнемо и препознамо прави пут којим као родитељи треба да идемо. Свакако, на том путу постоје многе раскрснице. Сигурно једна од важнијих је и питање образовања. Рани развој, али онај који деци омогућава да уче кроз игру и упознавање света око себе, различитих врста уметности, културе и науке, за дете може бити само од велике користи. Зато је и избор вртића који ће дете похађати једна од оних одлука којој треба посветити посебну пажњу. Ако сте близу те раскрснице, важно је да знате да вас немачки вртић у Београду срдачно позива на Дан отворених врата, у своје просторије на Сењаку. Немачка међународна школа у Београду, са импресивном традицијом од 170 година, отвара врата свог вртића и предшколске установе 13. марта 2025. године у 17 часова, у улици Сање Живановића бр. 15. Искористите ову прилику да сазнате више о нашем јединственом педагошком концепту који се темељи на највишим образовним стандардима и вредностима немачког образовног система. Зашто изабрати немачки вртић? Немачки вртић нуди рано усмеравање на немачки језик, интегрисано у игру и комуникативни амбијент. Иако за упис у вртић не постоје посебни услови, познавање немачког језика је обавезно за упис у Немачку школу. Зато је важно да на време предузмете праве кораке како бисте оптимално припремили своје дете за школу. Координатор установе, Софије Владисловић, школовање је завршила у Немачкој и доноси драгоцена искуства из немачких образовних институција. Њено опсежно знање о немачком образовном систему и посвећеност квалитетној предшколској едукацији чине је идеалном особом која ће одговорити на сва ваша питања. ”Јединствене предности нашег вртића су пре свега мале групе за индивидуалну подршку и блиску бригу које деци од почетка уливају осећај сигурности. Посвећени и стручни васпитачи свакодневно стварају сигурну и инспиративну атмосферу како би деца што лакше прихватила нови језик и могла да изразе своје потребе у сваком тренутку. Уска и свакодневна сарадња са родитељима је приоритет за оптималан развој деце. Томе доприносе и редовни разговори и свакодневна размена информација.” – казала је Владисловић за портал Зелена учионица. Модерне и светле просториј вртића и предшколе прилагођене су потребама деце у раном узрасту и одличне су због своје иновативне архитектуре која базира на немачким стандардима. ”Кретање и свеж ваздух су обавезни свакакога дана, тако да за нас време никада не може бити лоше, већ је све до адекватне гаредеробе, како каже једна немачка пословица. Пространост просторија као и дворишта свакодневно омогућава малишанима максималну слободу покрета. Фокусирамо се на одрживо и на будућност усмерено образовање које подстиче децу на самостално учење и активно учешће. То, нпр, значи да реквизите за наше активности углавном правимо сами и деца учествују у том процесу. Поред тога имамо и малу башту, кухињу, па чак и пса који који је постао омиљени члан наше вртићке породице.” – открива нам наша саговорница. Вртић је основан са циљем да се створи установа која оптимално припрема децу за изазове будућности – како за упис у Немачку школу, тако и за међународне могућности у образовању. ”Многи наши дипломци су похађали реномиране универзитете у иностранству и користе предности међународно признате дипломе Немачке школе. Нека пријатељства међу децом и родитељима трају од вртића до матуре а некада још и дуже и то је још једна у низу ретких предности наше школске заједнице.” – каже Софија Владисловић и позива све заинтересоване родитеље да посете вртић. https://zelenaucionica.com/nemacki-vrtic-u-beogradu-deca-gaje-povrce-i-zacine-brinu-o-vrtickom-ljubimcu-a-vreme-nikad-nije-prepreka-za-boravak-napolju/

Сви ми данас — монаси и мирјани, били сами или ожењени — имамо један велики проблем: немир. Не можемо наћи мир и тишину у души. Сви смо оптерећени многим бригама. Како се нове технологије развијају, количина брига и невоља се повећава, иако се чини да би требало да буде обрнуто… Откуда то тако? У ствари, човек налази мир само у Истини. Технологија не може да одмори човека, пошто она само телу олакшава живот. Али човек није само тело: он има и тело и душу. Зато морамо пронаћи начин да одморимо и тело и душу. У Цркви постоји парадокс: када се тело умори ради љубави према Христу или љубави према ближњем – сиромашнима или болеснима, онима којима је потребна помоћ – тада се, упркос физичком умору, у душу настањује чудесан мир. Такав човек налази покој у својој души. А тај мир се преноси из душе на тело, дајући му нову снагу за нова дела. Ово осећање беше дивно познато свим светима: мир, спокој, благодат и велика радост. Али да бисмо постигли духовни мир, морамо уложити труд. Потребан је напор да се стекне Божанска благодат. Морамо волети да чинимо подвиге Бога ради и ради добробити других… Морамо неко време пронаћи да обитавамо у тишини. Наравно, не можемо да бити у пустињи двадесет четири сата дневно, као што је био Свети Антоније Велики, али би било добро да бар неколико минута будемо у тишини, нарочито ноћу. Немојте проводити по целу ноћ на телефону или у спавању. Посветите део ноћи будности, лишите се сна и тада ћете наћи виталност духа; ваш ум ће се разбистрити. И тако ћемо макар мало бити слични Светом Антонију Великом, Светом Јовану Претечи, Пророку Мојсију, и пророку Илији. И сам Христос и Пресвета Богородица ће нам помоћи, као што су помогли и свим поменутим светитељима. Шта је заједничко свимо воим светима? Сви су имали исту жељу: да стекну Божанску енергију – благодат Светог Духа. Свето ћутање, одвојеност од света, молитва и пост за њих нису били сами по себи циљ, већ средство за постизање циља. Нису били искључиво везани за молитву и пост. Исто важи и за читање Псалтира. То није циљ, већ средство. А шта је наш крајњи циљ? Наш циљ је да постигнемо чистоту срца: Срце чисто сатвори у мени, Боже, и дух прав обнови у мени(Пс. 50:12)... Нека нам Бог да овај добар и узвишен циљ. А да бисмо имали тако велике циљеве, потребни су нам велики узори. Молим вас, обавезно прочитајте житија светих ако желите да живите духовним животом, како би се у вашем срцу родила жеља за светим тиховањем, жеља за одвојеношћу од света, жеља за молитвом, жеља за светошћу. Иначе ћемо остарити и наследити не светост, него поквареност... Апелујем на оне који живе у градовима: Да ли желите да будете модерни и да пратите моду? Идите из градова. Пронађите мирно село где бисте се могли одморити од градске вреве. Али не понесите градску метеж са собом на село, иначе ће бити нарушен његов спокој. У природи, ван града, можемо уживати у миру и тишини, посебно ноћу. Кад дођем у Евриху, успем да уграбим неколико сати тишине сваког дана, упркос мојим епископским дужностима. Искористите ове сате тишине како треба, за проучавање Светог писма, за молитву и за општење са Пресветом Тројицом, Богородицом и светима. И имајте пример за угледање у личностима светих. Често се сећам Светог Јакова Евијског. Мало ко зна од ког је свеца у свему узимао пример. Мисле да је то био свети Давид Евијски. Али заправо, не. Он је опонашаоСветог Данила Столпника. Једне године на Васкрс једва да је ишта јео тако да сам му дао примедбу. Он је одговорио: „Шта мислиш, шта је јео свети Данило док је стајамо на стубу?“ Наравно, он није био столпник, али је то искрено желео да буде. И сада га је, за његове напоре и подражавање овом светитељу, Господ прославио међу светима, као светог Данила. Зато понављам: имајте одличне узоре и одвојите време за тишину. Тишина има свој глас и подстиче духовни рад. Читај Псалтир, јер ћеш у њему наћи извор радости и извор суза које чисте срце твоје. Недавно је дошла код мене жена која заиста воли Псалтир и свакодневно чита псалме. Шта ми је рекла? „У почетку нисам много разумела. Било је много речи које нисам знала шта значе. Али када завршим са читањем, осећам већу радост него икад. Одакле ова радост у мом срцу?” Одговорио сам: „Та радост је од просвећење Духа Светога. Какав год да вам је живот — монашки или породични — имајте светле примере које ћете подражавати и сигурно ћете имати користи. И имаћете шта да пренесете својој деци и унуцима. Митрополит Морфујски Неофит (Масура) http://hramsvetijovan.blogspot.com/2021/11/blog-post.html

Долазе празници и окупљање породице, фамилије… Тада често исплива све оно што нисмо искомуницирали и разрешили једни са другима, јер смо тада сви на окупу и имамо више времена. Желим да те подсетим да без обзира на то како ће твоји ближњи реаговати, ти и даље имаш слободу да одлучиш да ли желиш да сачуваш свој мир. Свађа не почиње тек када се скупимо сви заједно у истом простору. Она почиње много раније у нама, нашим мислима и осећањима. Већ сама помисао на добро познат сценарио, према коме неко од наших укућана започиње конфликт подгревајући стара питања, буди у нашем нервном систему “припреме за рат”. Уколико то на време препознамо (већ сада) у нашим помислима и покретима срца (емоцијама), те навалентне помисли и сензације у телу постају само позив на опрез. Ако на тренутак престанемо да усмеравамо пажњу на спољашњи свет (мамине/татине/дететове поруке или (не)јављање; мужевљево/женино дизање тензије…) и усмеримо нашу пажњу на то шта се већ овде и сада буди у нашим мислима и телу, тада можемо да се добро припремимо да сачувамо наш мир и током заједничког времена које ћемо провести кроз празнике. Када сам био дете и имао проблем што је једна особа стално имала потребу да ме увуче у свађу, мој свештеник ми је рекао једну једноставну мисао, која ми се урезала у срце и помогла да променим ситуацију у којој сам се налазио: “Не заборави да је за свађу увек потребно двоје. Уколико не желиш да се упустиш у свађу, нико на свету те на то не може натерати.” Заиста… То је мој унутрашњи простор слободе у коме ја бирам како ћу се поставити у свакој ситуацији. Међутим, нас буни то што заборављамо да туђе речи и поступци нису нама упућени, него су само нешто што избија из душе те друге особе (!). Док те нападају када ниси ништа погрешно урадио, не ради се нужно о теби, ради се о нечем њиховом. Тако супругова критика тебе не значи аутоматски да те одбацује, него може бити да он/она осећа немоћ да успостави са тобом блискост и не зна како себи да помогне при томе… Исто тако, дететово одбијање да те послуша не значи да си лоша мајка и неспособан родитељ да васпиташ сопствено дете, него можда се твоје дете само развија и пролази природне фазе суочавања са сопственим фрустрацијама и немоћима да ствари буду онако како би оно то дечије желело да буду… А ти? Ти можеш ту златну прилику искористити да научиш нешто ново о себи како би себе боље упознао и ослободио се барута који у теби експлодира сваки пут када неко други својим речима и делима повуче окидач болног места твоје душе. Посебно ако ти је досадило да зависиш од туђег (не)расположења… Колико год некад било нелагодно, породични сусрети су идеалан терен за упознавање наших сопствених немира и нереалних уверења о нама и другима, немира које нисмо ни знали да гајимо у себи. Искористи тај период да овај пут радознало посматраш шта твоје ближње узнемирава од тебе и зашто баш то (а не нешто друго), као и посебно да радознало посматраш шта тебе и у којим ситуацијама узнемирава од њих. Запиши те драгоцене спознаје и посвети се томе да их боље упознаш. То ће ти омогућити да овај пут празнике прославиш у миру и да видиш да постоје одређени обрасци које можеш променити. Немири наших ближњих јесу само талас који узбурка сав талог који је већ у нама. Да, они често заиста имају своје немире, али њих можемо променити тек суочавањем са нашим сопственим немирима у нама самима. Не можеш променити свог ближњег тражећи од њега да се он промени јер се не уклапа у оно што ти желиш, али можеш променити у себи свој однос према ономе што те од њега узнемирава. Тада долази и до твоје промене према њему: Мамино/татино не прихватање наших животних избора иако смо одрасле особе, не тичу се нужно тога да смо “лоши” и “криви”, него имају везе са маминим/татиним изазовом да се носи са сопственим страховима јер их можда плаши то што немају контролу над ситуацијом (нашим животом). Када то препознамо, схватамо да се не ради о нама и тада не реагујемо из афекта… Не заборави: Ми никада не реагујемо на туђе речи и поступке, него на наша сопствена несвесна уверења о нама самима која се само активирају туђим поступцима. Управо у тој спознаји је почетак наше слободе да сами одлучимо како ћемо се поставити у наредној узнемирујућој ситуацији. Да бисмо могли имати мир у себи и сачувати га и у тим стресним тренуцима, потребно је да знамо да га можемо пронаћи у речима Христовим и остварити молитвом њему. Тај мир у коме можемо остати није обична неузнемиреност, него истински спокој душе, о којој говори Господ Исус Христос: “Мир вам остављам, мир свој дајем вам: не дајем вам га као што га свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји.” (Јеванђеље по Јовану 14, 27). На крају свете Литургије свештеник нас отпушта са таквим миром који се у тајни Причешћа са Христом усељава у нас и испуњава наше срце, речима: “У миру изиђимо…” Носећи Христа у срцу, мир у нама смирује немире око нас. др Данило Михајловић

Трчимо да задовољимо неку своју жељу, за коју мислимо да је „завршна станица“, али „станица“ остаје „станица“ и све почиње изнова. Као што магарац јури шаргарепу која му виси на леђима и мисли да ће је ухватити, али то се никада неће десити, а ако се и деси, опет ће бити незадовољан јер ће желети још више и више. Кажемо да се посао никад не завршава и када нас питају „Како сте?“ Шта радите?', обично одговарамо: 'Бежим! У великој сам гужви!”. Зашто трчимо, не знамо. Раду нема краја и боримо се са зидом смрти као бајкери. Чему све то? Чак и ако све завршимо, ипак ћемо наћи нешто друго да радимо. Не подносимо себе. Не трпимо своје биће. Ужаснути смо идејом да разговарамо сами са собом, да сазнамо шта је у нама. Нисмо спремни. Радије живимо у хаосу, без садржаја и мира. Ово је облик самоубиства, спор, сигуран и без оружја. Идемо на кафу а мисли су нам растројене. Један део њих је на телефону док смо за столом, други је заузет оним шта ћемо даље и шта је требало да урадимо раније, а нисмо успели. Специфичан тренутак је када смо у биоскопу. Ми смо присутни али нисмо ту, друга особа за нас не постоји. Не успевамо да доживимо ни ове тренутке јер они тону у океан нашег ума, који је врло често пун смећа. Једини тренуци који су постали део нас су из детињства. Тренуци када смо били деца. Тренуци у којима смо били овде , у свему без „Зашто“ и „Како“. Само смо били присутни свим својим чулима. Долазимо до тачке у којој, усред панике која влада у нашим свакодневним животима, једини начин да се опустимо јесте да задовољимо неку страст. Осећамо се психички и физички осакаћени. Ставили смо се у шкрипац који нас без разлога гуши. Зашто ово радимо? Коначно, пробудићемо се једног јутра и схватити да су године прошле, а да ништа нисмо урадили. Живели смо у хаосу и ништавилу. Тада ће искрснути комплекси и хирови укорењени у потиснутим жељама и буквално ће нам изједати душу. Како да се излечимо? Тако што ћете рећи - "Стани!" Ви заповедате својим животом и не дозволите да брига манипулише вама. Увек има времена за молитву, за разговор са дететом и женом, са пријатељем. Немојте очекивати да вам неко открије ове тренутке или да се они сами појаве. Дужни смо да их сами стварамо. Зато што ће бол, болест или депресија на крају створити другу врсту простора и времена. Веома тешких. Постоје мале ствари које чине живот. Сами их креирамо овде и сада и кажемо - "Стани!" токсичности. И како дан одмиче, наћи ћемо времена и за Бога и за човека. За читање две странице из Св. Писма потребна су нам два минута. За молитву са бројаницом потребно је три минута и осетићемо како нас прелива Божија благодат. Загрљај са дететом или супружником траје неколико секунди. Ово није изгубљено време, већ време које ми је потребно да живим сада, али и заувек. Време ће увек летети чак и када вас не буде било. Потрудите се да га правилно искористите, да га живите а не да пропадате. о.Спиридон Скоутис приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Учење које нам намеће школовање и учење у школи увек је имало као крајњи циљ да се нешто постигне у животу. Школе су увек доживљаване у функцији циља да се нешто буде. Образовање као чин уживања и задовољавања радозналости претаче се из дечје игре у хоби, у област разговора у друштву, трагања за књигама које нас занимају, и то се све обавља у контексту „одмора“, „нерада“. Знам родитеља који је тражио савет јер његов син се „уби читајући, стално нешто ради, али без везе. Неке књиге, романе, штали. Сад чита неку филозофију, али школско градиво не иде, па не иде. Каже да га не разуме. Једва се провлачи у школи.“ Тај дечак, заправо, непрестано учи. Он наставља своје детињство вођен потребом да задовољи властиту радозналост. Школа и начин рада у њој истржу учење из живота, оно престаје да буде облик живота и начин постојања и постаје монструозна појава насиља названог „дисциплина“, „радна навика“, сматра се да без напора нема учења, а напором се сматра савлађивање досаде при учењу. Учи се онда кад се „загреје столица“ када се човек научи да одгађа животна задовољства и да се „жртвује“. Сам живот, из чије је сржи учење ишчупано, постаје тако баналан, искључиво хедонистички. Туристи знају да поднесу велике напоре приликом путовања да би се обрели тамо где их вуче радозналост. Учење тако поново постаје „начин живота“, добијајући нови смисао, ближи ономе што заправо јесте. Учење тако није више отуђено као школовање, него је део људске свакодневице. Зато се данас све више залажемо за такозвано перманентно образовање. Уколико хоћемо да свету и појавама у њему приђемо рационално и да тражимо рационалне мотиве својих поступака, онда је неопходно да чувамо све валенције радозналости током целог живота. Школа која одгађа живот детињства и младости за неко друго време има особине болести, јер и болест одгађа пуни живот на неко време. Таква школа треба да нестане, а учење да се врати животу као његова иманентна суштина. У његовом темељу треба да буде непресушна људска радозналост, основна особина здраве личности. Радозналост је мотив људске креативности и начин на који се она остварује у односу на свет и у оквиру социјалног поља. Селекција приликом уписа у неке школе управо је у том погледу погубна. Навешћу један пример. У саветовалиште је дошао Петар, младић који игра стони тенис, учи један страни језик и уме да на њему прати литературу која га интересује. Уз то је елоквентан, спонтан и симпатичан. Али му недостаје једна врло добра оцена да би био примљен у школу која даје шире образовање, па мора да се упише у школу која ће га усмерити на неко занимање које га, у овој фази развоја, не интересује. Наша потврда да је он интелигентан, свестран младић, баш погодан за средњу школу која даје опште образовање, није помогла да буде примљен у школу у коју је желео. Дубоко фрустриран тиме, настојаће да неким заобилазним и трауматичнијим начином дође до онога што је желео, а школа, незаобилазна на том путу, остаје за њега нешто непријатељство. https://zelenaucionica.com/prof-svetomir-bojanin-skola-koja-odgadja-zivot-detinjstva-ima-osobine-bolesti-jer-i-bolest-odgadja-zivot-na-neko-vreme/

О значају образовања у животу и формирању сваког члана друштва не треба ни говорити. Шта, међутим, да кажемо о верском образовању у свим његовим облицима и степенима у односу на хришћане? Свето писмо је извор целокупног нашег појма Бога. Сам Христос каже да се у Светом писму открива све што ће доћи (Мт. 26, 54). Он је испуњење закона (Мт. 5,17) и само кроз Њега можемо наћи смисао у светим књигама. У Јовановој Апокалипси читамо: „Ја сам Алфа и Омега, почетак и крај, Први и Последњи“ (Откр. 22,13). Од времена Старог завета, једна од дужности Божјег народа била је проучавање Светог писма. Они који су се посветили служби Богу, природно су објашњавали свете текстове својој млађој браћи. Таква је улога свештеника и богослова данас. Било им је више него јасно да ако не знају Свето писмо, немогуће им је да сазнају Истину када дође време за то. Све у светим књигама почиње и завршава се Премудрошћу која је Христос. Почетак људске историје је почетак дугог пута стварања. Христос је Творац, и у Њему ће се сабрати сва творевина када се времена испуне, или, другим речима, када дође крај. Важност веронауке данас је иста каква је била и пре појаве Истине (Христа), тј, препознати Га и живети са Њим. Многи људи који су чланови Цркве не живе са Христом јер Га не препознају. А како ће Га упознати кад Га не траже? Не знају одакле да почну. Једноставно речено, они живе у заблуди, јер не познају Свето писмо, а самим тим и не знају за силу Божију (Мт. 22:29). Наша је дужност да читамо свете књиге и сву другу црквену литературу, а Бог се несумњиво брине и постепено нам отвара ум да разумемо оно што читамо (Лк. 24,45). Стаду је, пре свега, потребан пастир –добар пастир, кога може препознати и следити. Немогуће је бити препознат као добар пастир ако не постанеш одраз Доброг пастира Јеванђеља који живот свој полаже за овце (Јн. 10,11). Христос каже да је Он врата овцама, и ко уђе кроз њих биће спасен (Јн. 10,9). Укратко, наша је дужност да душе које су нам поверене уведемо у судове Господње, али то не може учинити пастир, који је лопов или разбојник, који ће убијати и уништавати, и расејати стадо, јер не мари за овце (Јн. 10,12-13), већ који добро води своје стадо и држи своју децу у послушности са потпуном озбиљношћу (1. Тим. 3,4), који право поучава реч Христове истине, не само на речима, већ и на делу. Епископ у сваком тренутку мора бити исти, јер је сам Христос „исти јуче и данас и у векове” (Јевр. 13, 8). Човек је позван да мења време, а не време човека. Моја брига је да сведочим за лозу која је Христос. Јеванђеље јасно говори о томе шта је јединство и како оно може и треба да се оствари. Сви ми који смо крштени у Христа постали смо део ове лозе. Добили смо прилику да црпимо сокове из винове лозе. Нама је милостиво дато да живимо у корену сваког добра. Сам Христос је посведочио да ће оне гране које пребивају у овом јединству донети много рода, јер штап не може донети плод сам од себе ако не остане у виновој лози (Јн. 15,4-6). А кад је корен свет, јасно је да ће и плодови штапића бити свети. Све ово је алегорија за дела хришћана који се руководе и живе по закону Христовом. Христос је Бог мира и љубави. Да бисмо остали у јединству са таквим Богом, и ми смо, по речима св. Павле, позвани смо да живимо у истомишљењу и миру, тешећи једни друге (2. Кор. 13:11). Епископ мора да буде јак речју и делом, а „ко има уши да чује нека чује“ (Мт. 11,15). По Светом Максиму Исповеднику, човек је боголико духовно-лично и психо-физичко биће, које је усмерено на пуноћу личног општења са Богом у љубави. За телесног човека, идеја самоодрицања и љубави према Богу, која је већа од љубави према самом себи, противречи свакој логици „нормалног живота“. Промена такве особе захтева много времена. Успех је могућ само када ми као хришћанска заједница сведочимо свету плодове Христове, а то су „љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброта, милосрђе, вера, кротост, самоконтрола“ (Гал. 5,2), 2-23), јер смо сви ми радници на Божјем плану. Тако ће рад Цркве бити успешан, јер неће зависити од катихизиса које нико не жели нити има времена да похађа, нити Црква има оруђа да наметне и захтева, већ ће постати добродошло место за све оне који су оптерећени грехом и траже утеху (Мт. 11:28). Епископ Главинички Макарије (Чакаров) приредила:Ј.Г. извор

Почиње Света Педесетница – време у коме се чини да време уопште не постоји; време када човек стрмоглаво урања у стихију молитве и раствара се у њој, остављајући по страни неважне бриге. Долази духовно пролеће, када наше душе, као нежне снежне капе, морају да се пробуди из сна, ојачају и, пробијајући се кроз дебљину грешног леда, открију свету своју лепоту. Као што је сваком цвету потребан мир и тишина да би добро растао, тако и наше душе у овом тренутку треба да пронађу стање мира и спокоја. Догађаји који се сада дешавају у нашој земљи и Цркви давали су нам и дају све мање разлога за мир. Међутим, важно је запамтити да Велики пост није време расправе и свађе, већ време покајања, молитве и праштања. Чиста молитва је немогућа без искреног покајања, као што право покајање не долази ако душа није опростила ближњему скривене јаде. Једно од другог тражећи опроштај отварамо тешку браву врата која нас води ка покајању. Ако ближој и даљој родбини, познаницима и пријатељима кажемо само једну реч: „Опрости ми!“, тада ћемо већ уништити окове непријатељства међу људима и међу народима. „Чаробна“ реч „Извини!“ странца чини својим ближњим. Помаже да чак и у непријатељу видите особу, која се састоји од тела, крви и душе, која је можда посрнула, али која није потпуно изгубила лик Божији, па су зато потребне дубоке и ватрене молитве. За време Свете Педесетнице идемо само за Христом. То значи да смо позвани да све своје мисли, дела и поступке упоредимо са Речју Божијом. Сваки пут, пре него што нешто кажемо наглас, морамо себи да поставимо једно питање: „Шта би сада Христос урадио на мом месту?“ И тада ће све наредне акције бити очигледне. Никада се ниједна реч клетве није чула са Спаситељевих усана. Само једном је проклео неплодну смокву, и то у знак упозорења на будућу судбину непокајаних грешника. Зли фарисеји су хулили и клеветали Исуса, а Он је у одговору, без имало злобе, оплакивао њихову тврдоћу срца, говорећи: „Тешко вама!" Чак и када је Христос срамно разапет на крсту и исмеван, Он се молио за убице речима: „Оче! Опрости им, јер не знају шта раде!" (Лука 23:34). Уместо стотина псовки и погрдних речи које се сада обилно сипају са свих страна, хришћанин је позван да непрестано држи на својим уснама и у свом срцу ову заиста живу молитву за своје непријатеље: „Боже! Опрости им, јер не знају шта раде!" Поље Свете Педесетнице се посматра из различитих углова. Пост може постати за човека школа љубави према Богу и људима, школа милосрђа, саосећања и пожртвовања. Истовремено, пост је поприште жестоке борбе човека и ђавола, праведности са грехом, добра са злом. Ако пажљиво пратите кретање своје душе у овом тренутку, лако је приметити да сваки пут у њој побеђује једно: или грех са својим привлачним сликама, али застрашујућим последицама, или врлина са својим неприметним изгледом, али богатим садржајем. Велики пост није само школа љубави и арена борбе, већ и време тражења: тражења Бога у вреви свакодневног живота, тражења мора љубави међу океанима мржње, тражења искре добра међу пепелом зла. Увек је тешко научити тражити добро када смо навикли да свуда, увек и у свему тражимо зло. Такође, потрага за злом је први корак ка потрази за добрим. Али зло, као и добро, мора се умети исправно тражити: не тражити га споља, него изнутра, не у другима, већ у себи. Бог није створио зло, него је створио могућност његовог постојања у свету. Он је створио дрво познања добра и зла, а сами први људи изабрали су зло као исправан, са своје тачке гледишта, начин размишљања и деловања. Тако је зло дошло на свет. То је била само могућност, али је постала неопходност. Било је удаљено, али привлачно, и постало је блиско иако одвратно. Од тренутка првог греха, свет више није могао да постоји без зла. И од тада, хиљадама година, човечанство поставља питање: зашто ово зло још постоји? Зашто Бог дозвољава постојање зла супротно Његовом карактеру као љубазног и милосрдног Створитеља? Савремени теолог Брус Литл, сумирајући све хипотезе о овој теми, дошао је до следеће „формуле зла“: „нема свако зло сврху, али свако зло има узрок“. Ова изјава радикално мења саму формулацију питања. Не треба да нас занима зашто свет лежи у злу, већ да увек тражимо зашто ово зло долази на свет. Потрага за извором зла мора бити ограничена на подручје нашег срца. У предстојећем Великом посту покушајмо да пронађемо корен гнева у себи и да га уништимо кроз дело покајања и молитве. И нека нам на том путу помогне и сам Господ, који хришћанина доводи у арену борбе против зла, а потом му даје благодатну снагу да у овој борби извојује безусловну победу. Николај Волошин https://pravlife.org/ru

Архиепископ Евлампије (Пјатницки): Беседа за чисти уторак Дошло је време врлина… Не задржавајмо се помраченог лица, али пост држимо, приносећи сузе, скрушеност… и завапимо: наши греси су бројнији од песка морског, али, Избавитељу свега, опрости свакоме од нас… (Кондак друге недеље) Садашње време Свете четрдесетнице је заиста најповољније, најспасоносније време за дело благодати, за очишћење душа и тела, за исцељење наших духовних бољки. Заједно са Апостолом можемо у потпуности рећи: Ево, сада је време; гле, сада је дан спасења (2. Кор. 6, 2). А света црква нас је већ неко време припремала за ово време, као велики и посебан подухват за све хришћане. Посебно нас је припремала у претходне четири недеље. По примеру цариника научила нас је смиреној и скрушеној молитви; примером повратка блудног сина оцу, позвало нас је да се од својих грехова обратимо милости Оца Небеског; представивши нам Страшни суд, пробудио нас је из наше немарности и немара са страхом од будуће осуде; и коначно, припремио нам је ову протеклу недељу са сећањем на жалосни пад наших предака, а заједно са њим и заједнички пад целог човечанства; затим нас је увела у предстојећи подвиг поста и покајања за очишћење наших сагрешења и преступа. Света црква, наш ментор и путоказ на путу спасења, од детињства нас је учила да са посебним страхопоштовањем гледамо на Свету четрдесетницу, да ово свето време посебно проводимо у молитви и покајању, у одлагању наших обичних утеха; да се у ово мирно време саберемо од терета свакодневних сујета, прегледавши своје грешне ране, да се побринемо за њихово исцељење, увидевши своју прелест и своје лутање тврдоглавим стазама; да наше кораке усмеримо на пут правде и истине. А ко од нас није погођен, ко не лута, ко није преплављен таласима страсти и порока? Један је погођен среброљубљем, други се утапа у пожуди, други је свргнут гордошћу, други је побеђен гневом, непријатељством, сећањем на неправде, трећи је поробљен лењошћу, расејаношћу, непостојаношћу, лакомисленошћу. Греси неких су очигледни и воде директно ка осуди; за друге су у тајности, али утолико опасније што им тајно копају понор погибељи. Шта да радимо? Морамо да излечимо и наше очигледне и тајне болести. Како? Уз плач, јадиковање, туговање, самоосуђивање и одвајање од свега што нас је довело у духовни неред. Грешни смех морамо претворити у плач, недопуштену радост у јадиковање. Одбацујући и одвајајући се од онога чиме смо се грешно тешили и уништавали, морамо се исправљати и обнављати супротним утицајима. Непажња нас је учинила безбрижним, чулна задовољства су поробила дух телу, наша непажња према себи нас је учинила слабим у обављању наших дужности, лишила нас поседовања над собом и учинила нас жртвама нашег самољубља, пожуде и похлепе. Да бисмо излечили ове духовне болести, морамо се сабрати, запамтити своју дужност и свој рад, заштитити сва своја чула умереношћу, лишити своје непце ужитка, лишити одмора своју лењост, одвратити поглед од заводљивости, наше уши од привлачности; морамо се приближити Богу, упрети око на созерцање присуства Божијег свуда, пригнути уши у послушности Христовој речи, понизити се пред Богом; и у страху Божијем, очистивши руке наше од неправде, ноге од тврдоглавог пута, језик наш од речи и осуде, окренути руке наше ка милостињи, ноге наше на путеве спасења, језик наш на слављење Бога, на потврђивање и поучавање других. Сада је време за рад. Устанимо, пост је, произнесимо нежне сузе, покајајући се и речју и делом: „О, Милостиви, помилуј нас који смо пали“. Приликом уласка у ову свету арену морамо пре свега бринути о томе, како би ово свето време духовног исцељења било проведено са истинском духовном користи. Али ово свето време не можемо да проведемо са духовном користи ако, призвавши Господа у помоћ, не ојачамо се чврстом решеношћу да се бринемо о себи како бисмо се будно, неуморно, увек обуздавали у свему што је опасно за нашу спољашњу и унутрашњу чистоту; ако не учинимо све што можемо да побудимо себе на страхопоштовање пред Богом, на кротост и смирење пред другима; ако се не чувамо топлом, усрдном молитвом ујутру, енергичним радом дању, а строгим испитивањем срца и савести ноћу на нашим креветима. Пођимо путем поста као путем блаженог просвећења ума, очишћења срца и укрепљења воље за добротом; ходимо у чврстој нади у Бога у међусобном миру и доброти једни према другима, у доброј одлучности духа да се свим средствима исправљамо и да се припремамо пред Богом за свако добро дело. Очистимо своја тела, колико је то могуће, уздржањем; просветлимо своју душу молитвом и созерцањем; затворимо своја чула од свега штетног; отворимо их за све што је способно да нахрани у нама страх Божији и покајање за наше грехе; скренимо поглед са свега примамљивог на своја унутрашња чула, да би изнад свега видели распетог Господа; нека ухо одјекује само од речи Божије и благовести о миру, о међусобном назидању, о утехи; нека наши језици прво изговоре реч молитве, а затим изговоре речи страхопоштовања и страха Божијег, речи здравог расуђивања и благословених осећања. Завршимо тако арену поста, да постећи телесно постимо духовно – и напредујући, не ослабимо у овој духовној струји, него благодаћу Божјом узнесемо се од телесног до духовног уздржања, до труда умртвљења тела и разапињања пожуда и страсти. И верујемо да ће нам Господ дати снагу по мери труда нашег, и даће нам благодатну утеху по мери нашег унутрашњег покајања. Амин. https://mitropolija.com/2024/03/19/vreme-za-lecenje-nasih-duhovnih-bolesti/

Данас се навршава шест месеци од страшне трагедије која се догодила у ОШ “Владислав Рибникар”, када је тринаестогодишњи дечак из пиштоља усмртио деветоро својих другара и чувара школе. Тачно у 12 сати данас, ученици “Рибникара” и њихови родитељи кренуће од школе до Малог Таша, где ће посадити јапанске трешње у знак сећања на убијене другаре и чувара. – Требало је тог дана Србија да стане и уради један рестарт што се тиче општег дискурса који у овом друштву постоји већ дуже од 30 година. Требало је да видимо шта је насиље, како настаје, који су мотиви за то. Имали смо разна упозорења на која нисмо обратили пажњу. Ако се сећате госпође која је убила предузимача пре више година, то је био први аларм. Не аларм што је она убила већ реакције људи тада, који су масовно подржавали њен чин. А то само показује да институције не раде свој посао, па зато људи узимају правду у своје руке.- рекао је др Горан Вилотијевић, професор педагошких наука гостујући на ТВ Нова. Он додаје да злочин у Рибникару ипак одудара од свега што смо до сада видели, те је то нешто што је непојмљиво и што нормалан ум не може да схвати. – Али и ове друге ствари које се понављају показују да ми као нација имамо ПТС (пост трауматски синдром). Прошли смо пет ратова, ми и сада нон-стоп слушамо о ратовима где се код људи ствара страх. А једна од природних реакција на страх је и насиље. – истиче Вилотијевић. Саша Јанковић, бивши заштитник грађана, казао је да све што се дешава није последица само онога што ради држава, већ много фактора утиче на тренд насиља које је постало свакодневица. Он објашњава да, све и да смо урадили све како треба, нема никакве гаранције да би тренд насиља који постоји већ десетинама година стао. Али је питање, каже он, да ли ми данас, после свега, имамо мање шансе да се тако нешто понови, или су шансе веће. – Нажалост, имамо веће шансе. Не постоји једна магична ствар коју је институције требало да ураде. Насиље је једна општа ствар коју ми сваког дана гледамо са највиших и највидљивијих места. Ми то насиље гледамо у ријалитијима, без обзира на то да ли је оно стварно или није, та култура насиља се промовише. Насиље је такође последица некажњавања за нека озбиљна кривична дела, па тако можемо да видимо људе који су озбиљни криминалци у школама како праве рекламу за себе. Много је тога требало урадити да би се поставиле границе насиљу, без обзира на то од кога оно долази. – казао је Јанковић. Професор Вилотијевић каже да је Рибникар један специфичан злочин за који се не може са сигурношћу рећи да има везе са свим што нам се дешава у друштву. – Ја не бих смео да улазим у анализу детета и родитеља, али мислим да је ту један од проблема. Проблем је и то што у школама развијамо такмичарски дух. А кад се такмичарски дух негује то значи да један побеђује а сви остали губе. Ми треба да учимо да се такмичимо сами са собом, да будемо бољи наредног дана него што смо били претходног.” – објаснио је проф. Вилотијевић и додао да му се чини као да је у овој школи дечак одлучио да елиминише своју конкуренцију. Kао проблем он наводи амбиције родитеља које они преносе на децу, као резултат својих неостварених жеља. С друге стране, наводи он, истраживања оваквих злочина у Америци показала су да је 70% деце која су починила нешто слично овоме, заправо претрпело насиље. – Зато, систем мора да прати и предвиђа овакве ствари. Да уочава овакву децу и да с њима превентивно ради како се неке ствари не би десиле. – тврди професор педагогије. Саша Јанковић објашњава да систем као такав мора да обезбеди извесност казне за злочине и да ту управо лежи проблем. – Ми деценијама живимо у систему који се разграђује и не можемо да рачунамо ни на један елемент тог система у потпуности. Проблем не можемо решити тако што ћемо подићи казне, то је популистичка мера. Наука је показала да одлука о извршењу неког кривичног дела не зависи од тога колика је казна, већ извесност да ће се та казна и догодити. А ми годинама гледамо како неки људи пролазе некажњено за ствари које раде. – подсетио је Јанковић и додао да је Рибникар био моменат да се анализирају недостаци. Уместо тога, каже он, ми смо рекли да систем није заказао и тиме послали поруку да ово може поново да се деси. Професор Вилотијевић каже да Министарство просвете неке ствари јесте урадило, али је питање колико су те ствари ефикасне. – Сад свака школа у свој годишњи план мора да унесе и Протокол о борби против насиља, организује семинаре, креирају платформе. Направљене су смернице које нису лоше, али се види да су урађене на брзину. И проблем је што ће вам сваки наставник рећи да то он ради. Неки песимисти из области педагогије рећи ће вам да грешка која је направљена може да се исправи тек за 20 година, кад стигне нова генерација деце коју треба васпитавати. А ми сад имамо такав проблем да данашњу децу васпитавају они који су одрастали у време ратова, инфлације и несташица и преносе деци поруке које поспешују насиље. ‘Немој да се тучеш, али ако те удари, удари и ти њега.’ А у свакој реченици после али иде оно главно што хоћемо да кажемо. Тако родитељи практично саветују децу да се туку. – каже Вилотијевић. С друге стране, Јанковић тврди да је природна потреба и право човека да се брани и да не треба да учимо децу да очекују од државе и институција да их од свега одбрани. Проф. Горан Вилотијевић сматра и да наш утисак да је насиља сада много више него пре није сасвим реалан. – Насиља је било и пре, само што није било друштвених мрежа да га учине овако видљивим. И нисмо знали шта је све насиље. Kада сам, две хиљаде и неке године био директор школе и када нам је стигао Протокол о насиљу, ми смо децу упознали с тим шта је све насиље. Након тога драстично је порастао број пријава насиља јер су се пре тога неке ствари сматрале само несташлуком. – казао је овај педагог који је радио и као учитељ и као директор основне школе дуже од деценије. Kао први корак на путу ка решавању проблема, он наводи да морамо постати свесни да имамо проблем, а да је наш проблем свеприсутно насиље и страх и да добрим законима и поштовањем закона можемо да доведемо ствари у ред. – Требало би да променимо много тога, укључујући и програме у школама. Рекао сам да страх рађа насиље, али има неких ствари које су и у традицији. Kод нас се насиље негује традиционално. Ми кроз историју славимо оне који су били насилни. Чак и старе песме смо поделили на епске јуначке и на лирске женске. И своје студенте сам једном питао, сви су знали за буздован Kраљевића Марка, али врло је мало оних који су знали ко је написа Слово љубве. Али наша култура је и Слово љубве, не само Kраљевић Марко него и Бановић Страхиња. Ми морамо да радимо васпитно с децом и да им дајемо и неке друге примере.” – истакао је др Вилотијевић. Он као проблем наводи и то да су промене у друштву тако велике и брзе да нам је веома тешко да се томе прилагодимо, па самим тим теже разумемо и децу која расту у таквом свету који нам није близак. https://zelenaucionica.com/pedagog-dr-vilotijevic-mi-imamo-problem-da-danas-decu-odgajaju-oni-koji-su-odrasli-u-vreme-ratova-inflacije-nemastine/

Доћи ће време за које кажу: „Живи ће завидети мртвима." Имам једно провокативно питање: да ли је Лазар уопште желео да васкрсне? Нико га за то није ни питао. „ Да, Лазара нису питали. И није ни требало: Бог је на првом месту, а људске ствари су негде доле, то је слика света позната многим православцима. Горе је Бог, испод Њега девет редова анђела, затим људи, испод је животињски свет итд. Шта смо ми пред свим овим моћима, престолима, законима? Безначајни, грешни, мали, за наше мишљење нико не мари. Па ипак, у сваком од нас увек постоји оно мало „не слажем се“. Човек може бити затворен у логору, послат у рат, уздигнут или понижен, али у њему увек остаје мала честица слободе, наде у слободу, која често делује сулудо. Tо нам је дато од Бога, ми смо у сродству са Њим, то је део Његових гена. Однос Бога и човека је увек дијалог, као што је и молитва увек дијалог. Уверен сам да Бог не делује на силу. На неки тајанствен начин, мислим, Лазар је дао сагласност на васкрсење, иако Јеванђеље то не каже. На крају крајева, он и Исус су, како кажу, били пријатељи, спојила их је љубав. - Ако свако има делић слободе, зашто онда нико од нас нема моћ да било шта промени? - Слаб сам, али сам моћан ако од Бога тражим помоћ: Господе, хоћу, али једноставно не могу, помози ми. Замолите Бога искрено, свим срцем и све ће се променити. Генерално, сви смо различити, свако на свој начин гледа на свет, имамо различита животна искуства. Када тражим од Бога да нешто промени, зашто бих био сигуран да ће Он то променити баш онако како ја желим? Тражите промену - али будите спремни да је прихватите. "Ако сам слободан, зашто онда не могу ништа да променим?" То ме веома подсећа на питање: „Ако си Син Божији, сиђи са крста, спаси себе и нас!“ Постоји израз: „Прихватите вољу Божију“. Молимо се: "Нека буде воља Твоја!" – и лажемо сами себе, искрено не схватајући, не верујући да је оно што смо добили као одговор на молитву воља Његова. Веома ми је важно да престанемо да се сами грчевито петљамо, да будемо стрпљиви и да верујемо Богу да ће нешто учинити. - Шта ако осећате да је све што се дешава погрешно и мучите се? - Мучити се значи трпети. Издржати, пропатити један одређени период. Било који други начин, тражење разлога, самооправдање, што је још горе – правдање зла које се дешава „промислом Божијим“ и тако даље - не, није добро. Сви желимо сигурност и удобност, па се трудимо да нађемо једини исправан положај и смиримо се, а не да јуримо около као устрељени зец. Али бити истински са људима, са Богом, врло често значи и патњу - осећање сопствене неправде, понижење, немогућност да се избегне заједничка судбина. Ако вам несрећна мајка, која је изгубила дете, као одговор на ваше хришћанске савете, баци фразу у лице: „Само напред са својом проповеди“, шта можете да одговорите? Станите и ћутите. И подржавајте се надом да ће временом Бог некако утешити ову мајку. Ово ”ја” у нама заиста жели да се осећа удобно овде и сада и покушава да нађе праву позицију да изгледа добро. — Шта да радите ако желите да емотивно учествујете у туђој несрећи? „Учествујемо на овај или онај начин, без обзира да ли покушавамо да нешто кажемо или ћутимо. Заповест љубави остаје. Живећи међу људима, ризикујући да се покидате, учествујете у њиховом болу. — Једном сте написали да је патња дужа од радости. Можете ли то објаснити? — Патњу је теже одглумити, али радост се може заменити, макар и помешати са осећањем задовољства. Патња је ближа нечему стварном. Не желим да кажем да је сама патња коначна истина. Човек је створен од Бога за радост. Али ми живимо у палом свету. Богочовек је дошао у њега, умро на крсту, Његова мука је део стварности. И као на дасци баченој преко провалије, уз ову стварност патње можете прећи на другу страну, у вечност. У илузији да ће увек све бити добро, лако и радосно, нећеш далеко догурати, нећеш прећи понор. „Али чини се да је радост нестала из јавног живота. Људи не причају о свом слободном времену, не пишу смешне ствари и не показују фотографије животиња на друштвеним мрежама. Да ли је то реалност? - Не знам, овде је много тога помешано. С једне стране, како можете бити срећни када толико људи има вољене, рођаке и пријатеље у зони борбених дејстава? С друге стране, плашиш се да ће, ако се радујеш првим пупољцима на дрвећу, добром поклону, књизи, Богу, почети да упиру прстом у тебе: „Ето, сви плачу, а он се смеје.” Много је лицемерја у скривању радости. - Али како другачије показати солидарност? И уопште, да ли је солидарност права реч за хришћанина? - Наравно, морамо да покажемо солидарност. Али, неопходно је схватити шта је то. Сећате се Петрових речи? „Дођите и умрећемо са Њим.” Хтео је да се солидарише, али се у стварности догодило нешто сасвим друго: и Петар, Камен, својом савешћу, вером и љубављу одрекао се Христа пре него што је петао три пута запевао. Ово је дивно место у Јеванђељу, показује како се све испреплиће у стварном човеку: солидарност, саосећање, па страх, себичност и издаја. Петар није плакао само зато што је схватио да је издао Христа, већ и што је у себи видео добро и зло, злато и трулеж. Дакле, солидарност са људима је добра, али увек морате разумети шта је то, и да постоји нешто више од солидарности. То је Васкрсење Христово и могућност општег васкрсења. То даје наду, прилику за преживљавање и јача веру. Међутим, све више долазим до убеђења да васкрсење није нужно блажен, удобан догађај, пријатан празник уз колаче. То је експлозија и ударац који може бити јачи од смрти. „Многи сада, управо у знак солидарности са онима који страдају, не желе да славе Васкрсење. Кажу да неће ићи у цркву. – Људи често питају: „Где је био Бог када су људи патили?“ Дешавају се ствари које не разумемо, не можемо да схватимо својим умом. Зато, у знак солидарности, ми, пре свега, треба да живимо нешто више: ми, хришћани, морамо да чекамо Васкрсење Христово и, колико можемо, да то поделимо са ближњима. И друго, живите у свакодневним пословима, у својој рутини. Ако сте свештеник, служите литургију, ако сте лекар, лечите своје болеснике, ако сте мајка, окупајте и нахраните дете. Па, ако осећате неке посебне способности у себи, онда идите у зону борбе и тамо извуците људе из уништених подрума. Господ ће вам, кроз вашу молитву Њему и кроз живот, рећи шта да радите. — Постоји ли средина ? — Не разумем учествовање у бесплодним споровима, демонстративне изјаве попут „Не могу да спавам јер сам прочитао превише вести“. Па, узмите даљински управљач за ТВ, притисните дугме, искључите га, барем на неко време. Мислите ли да, налазећи се у овом бескрајном точку, у овој неурози, у овом заносу, имате хришћанско саосећање према некоме? — Да ли је за свештеника ово време теже него иначе? „Много тога се нагомилало. Као да се планета истрошила, а ми смо толико уморни. Велике температурне промене чине да се људи лоше осећају. Људи су често нервозни, агресивни и обесхрабрени. Али невоље које се сада дешавају око нас су врх леденог брега који сеже дубоко у најмутније дубине људског постојања. Овде је и себичност, и пожуда, и жеља за влашћу. Једном речју, како каже апостол: „Пожуда тела, пожуда очију и гордост живота“. — Како се ви носите са тим? „Заиста саосећам са свима, али мој посао је да покажем правац ка Христу, како би људи знали где да нађу спас. Лично, не могу баш да помогнем, у смислу „својим рукама решићу туђу невољу“. Ја нисам спаситељ, и мени је самоме потребно спасење. Немам никакве интерне претензије на своју важност као свештеника, тако да не морам превише да изгарам. Радим шта могу. Осим тога, свако има свој темперамент, има људи који воле да их свештеник казни, да удари песницом о сто, да им наређује, јер се тада пребацује одговорност на њега. Ја то не радим. Одмах кажем: „Момци, хајде да преузмемо одговорност за своје животе у своје руке. Чак и у најтежој, трагичнијој ситуацији, можете нешто учинити. Помолимо се Богу и уз Његову помоћ размислимо шта треба да радимо.” о. Сергеј Круглов https://www.pravmir.ru/kak-tut-radovatsya-protoierej-sergej-kruglov/

Одакле долазе све забринутости? Све су од непријатеља. Све. Ниоткуда другде. Да ли мислите да сами, сопственим способностима и трудом, градите свој живот? Ако је то оно што заиста мислите, саветујем вам да се одмах предомислите, иначе се нећете ослободити забуне и превирања. Преиспитајте се. Коначно, дајте свом самопреиспитивању такав смер да се заврши чврстом одлуком да своју будућност неопозиво ставите у Божје руке. Након што сте донели ову одлуку, молите се Господу свим срцем. Реците Му, „Своју будућност стављам са поверењем у Твоје руке. Како знаш и како хоћеш, Господе, управљај мојим животом, са свим његовим непредвиђеностима и потешкоћама. Од сада више нећу бринути о себи. Имаћу само једну бригу, да увек чиним оно што је Теби угодно“. Тако разговарајте са Њим, али и практично Му доказујте да сте се потпуно препустили Његовим рукама, да нисте забринути ни за шта, да мирно и равнодушно прихватате сваку ситуацију, пријатну или непријатну, са уверењем да је дарована Божанским Промислом. Ваша једина брига је поштовање Божијих заповести у свим околностима. Након таквог унутрашњег устројства, све ваше бриге ће се распршити. Сада сте забринути за себе, јер желите да све околности допринесу испуњењу ваших сопствених захтева. И пошто се, наравно, све не дешава по вашој вољи, узнемирите се. Међутим, ако са поверењем све поверите Господу и прихватите да све што се дешава долази од Њега за ваше добро, онда се више нећете нимало бринути. Гледаћете само у оно шта вам Бог шаље, и понашаћете се у складу са оним што Он шаље. Свака ситуација може бити подвргнута некој божанској заповести. Поступајте, дакле, према одговарајућој заповести, тражећи задовољство Божије, а не задовољење својих жеља. Нећете успети, наравно, истог тренутка. За то је потребна борба, али и молитва. Молим Господа да те избави од депресије коју сматраш неподношљивом, али само ако је то по Његовој светој вољи и неопходно за твоје спасење. Он ће те искупити, без даљег, у право време. Наоружај се вером и стрпљењем. Видимо како се брзо мењају околности нашег живота. Све се стално мења. Промениће се и ваше ваше ментално стање. Доћи ће дан када ћете, ослобођени замке, слободно дисати и лепршати као лептир над цвећем. Само треба да трпите садашњу тешкоћу са стрпљењем онолико дуго колико Бог дозвољава. Зато будите стрпљиви и чекајте. Ко помирљиво подноси невоље, верујући да их Бог даје за његово добро, раван је мученицима. Запамтите ово увек, да бисте се утешили. Без осећања и емоција је немогуће живети, али није добро подлећи им. Морате их обуздати логиком и дати им прави смер. Осетљиви сте и узбуђени. Срце вам се прелива у главу. Покушајте да стекнете самоконтролу. Размислите унапред где је могући подстицај за сваку емоцију. И, када то откријете, будите на опрезу, да бисте приметили било какав емоционални поремећај срца, или да бисте своје срце држали под сталном контролом ума. Морате то да вежбате. Праксом је могуће стећи потпуно самосавладавање. Међутим, све долази од Бога. Зато се обраћамо Њему у молитви. Можете изговарати стандардне молитве, али се обраћајте Богу и својим речима и тражите од Њега помоћ. “Види, Господе, шта ми се дешава. То и то не могу сама. Помози ми, најмилостивији!” Разговарајте са Њим о свакој својој потреби, чак и о најмањој, и тражите од Њега сталну подршку. Таква молитва је најискренија. Непријатељ ти шапуће на уво: "Не моли се!" А понекад, након што загосподари целим твојим телом, баци те на кревет и успава. Све су то његови трикови. Али док зао ради свој посао, покушавајући да вас одврати од вашег доброг дела, и ви морате да радите свој посао, истрајавајући у овом послу до краја. Наоружајте се храброшћу и не слушајте непријатеља. Не обраћајте пажњу на његово шапутање. Од свег срца вам желим да коначно нађете мир. Боже помози! Свети Теофан Затворник https://www.vimaorthodoxias.gr

„Чашу спасења примам“ (Пс. 115, 4) Онима који је пију овде на земљи, Чаша Христова обећава удео у Христовом Царству благодати, припрема им седишта небеске вечне славе. Пред Чашом Христовом стојимо ћутке, на њу се не може ни жалити, ни одбацити je, јер је онај који нам је заповедио да је окусимо, сам први попио... Хришћанин прихвата Чашу када подноси земаљска искушења са духом смирења, како га учи Јеванђеље. Апостол Петар је извадио свој нож да одбрани човека Божијег, који је био окружен гомилом, али је кротки Исус рекао Петру: „Стави нож у омотач; чашу коју ми је Отац дао, нећу ли је попити. ?" (Јован 11:11) Исто тако, када сте окружени несрећом, треба се молити и крепити своју душу говорећи: „Оче, дај ми чашу, зар је нећу попити?“ Горка је чаша. Ви, међутим, ставите веру на место разума и испијте горку чашу храбро. Ваш сведобри и премудри Отац вам је нуди. „Зар да не попијем чашу коју ми је Отац поставио?“ Отац небески је свемоћан и свезнајући: он види твоје страдање и ако би нашао за потребно и корисно да одузме Чашу од тебе, сигурно би то учинио. Господ је – како сведочи Свето Писмо и историја Цркве – често допуштао тугу ближњима Својим и често је одвраћао од њих, по несагледивом Божанском Промислу. „Узимам чашу спасења“ (Пс. 115:4). Не могу да одбијем Чашу, обећање небеског и вечног добра. Апостол Христов ме учи стрпљењу када каже: „...кроз многе невоље улазимо у Царство Божије“ (Пр. ИВ’ 22). Како се може одбити Чаша која је пут да се задобије Царство и расте у њему? Примам чашу спасења – дар Божији. Добијате Чашу која изгледа да је дошла из људских руку. Шта вас брига да ли онај ко вам је даје поступа праведно или неправедно? Као Исусов следбеник, ваша брига је да се понашате врлински; да примите Чашу са захвалношћу Богу и са живом вером и храбро је испите до дна. Жива вера у Христа учи свакога да узме Чашу Христову, а Чаша Христова надахњује и даје храброст и молитву срцу. Ко пије Чашу са благодарношћу Богу и благосиљајући ближњег, прима божански покој, благодат мира Христовог. Као да сада ужива у Божијем духовном Небу... Поверите своје срце Њему који зна који део искупитељске чаше морате примити. Размишљајте често о Исусу, који стоји пред онима који су га убили и ране вашег срца биће излечене Исусовим ранама. У невољи не тражите помоћ људи, не губите драгоцено време, не трошите снагу своје душе тражећи ову немоћну помоћ. Очекујте помоћ од Бога: по Његовој заповести и када Он хоће, људи ће вам притећи у помоћ. Било да Чаша долази постепено као облаци који се постепено згушњавају, или изненада као бесни вихор, реци Богу: „Нека буде воља Твоја“. Ви сте Исусов ученик, следбеник и служитељ. Следећи га, сви изабраници Господњи пролазе путем привремених туга који води у блажену вечност. Све док над нама владају плотске насладе, немогуће је да у нама превлада духовно стање. Зато Господ непрестано нуди Своју Чашу онима које воли, да би их сачувао мртвима за свет и омогућио им да живе животом Духа. Молите се Богу да спречи туге и искушења, али када ипак дођу, немојте их се плашити, немојте мислити да су дошли случајно. Испуњени вером, снагом и великодушношћу која извире из ње, неустрашиво пливајте кроз мрачну и дивљу олују до мирне луке вечности: невидљива рука Исусова ће вас водити. „Постите и молите се да не паднете у искушење; дух је вољан, а тело је слабо“ (Мт. кст’ 41). Када сте окружени тугом молите се више, да привучете посебну милост Божију к себи... Свети Игњатије Брјанчанинов https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-ignatios-mpriantsaninof-se-kairoys-thlipseon-min-psachneis-tin-voitheia-apo-toys-anthropoys/#

За многе је пост, пре свега, лишавање одређених добара, углавном у вези са исхраном. И са ове тачке гледишта питање је сасвим легитимно: можда сада, када многи људи трпе муке, уопште не треба да посте? Такав приступ, наравно, све своди на материјални ниво. Али издржати лишавање није суштина поста. Када постимо, пре свега, покушавамо да се приближимо Богу, преиспитамо свој духовни живот, а за то привремено и делимично одбијамо ствари које нас одвлаче од духовног живота, а то није само мрсна храна. Велики духовни проблем стварају и зле мисли, негативни утисци, као и сама чињеница да се време троши не на борбу против сопствених порока, не на чињење добрих дела, не на богоопштење, већ на сујетне и пролазне ствари. Размислимо само о томе колико времена проводимо читајући разне сумњиве блогере. Сумњиво, јер ће нам бити тешко избројати колико су нам непотврђених информација изнели, колико су људи обманули, колико мржње су ширили. Наравно, нису сви блогери такви, али има ли много изузетака? Нажалост нема. Што се тиче мржње, страха и других ниских страсти, друштвене мреже и месинџери су испуњени њима до врха. А људи су створени на такав начин да су у стању да одражавају емоције једни других. Ако ставите два огледала једно наспрам другог, онда можете видети много њихових међусобних одраза, који иду у бесконачност. Тако је и са емоцијама, па чак и са страстима. Пост нам даје разлог да заштитимо своју душу од таквог искушења. На крају крајева, тренутно је веома тешко одржати душевни мир чак и без штетних медија. Данас, када милиони људи редовно остају без светла, топлоте, воде, медицинске неге, итд. – укључујући и оне најнезаштићеније и најневиније: старце и децу – тешко је задржати присебност. Тешко али неопходно. То је неопходно јер нас лоше емоције само уништавају и одузимају снагу. И потребна нам је снага, заиста нам је потребна. Пре свега помоћи онима који највише страдају од рата, ма где се налазили. Невоља је свуда невоља. Управо овакав рад са чистим мислима треба да постане основа нашег поста. Нека вас све Господ спаси и благослови! митр. Антоније https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kakav-post-mozhe-biti-za-vreme-rata

Једна од главних препрека за пажљиву молитву је појава споредних помисли. Свети Јован Kронштатски велики подвижник с краја XIX и с почетка XX века, описује у својим дневницима како су се у време служења Божанствене Литургије, у најзначајнијим и најсветијим тренуцима, пред његовим мисленим погледом одједном појављивао колац од јабуке или некакав орден којим би могли да га награде. И он је са тугом говорио о томе како сличне споредне помисли могу да униште молитвено стање. Ако се то дешавало светима, онда није ништа чудно да се то и нама дешава. Да би се сачували од тих помисли и споредних ствари, ми треба да се учимо како су говорили древни Оци Цркве, да “стојимо на стражи ума свог" . Аскетски писци Древне Цркве су детаљно развили учење о томе како споредна мисао постепено улази у човека. Прва фаза тог процеса се назива “додатком" , то јест изненадном појавом те помисли. Та помисао је још увек потпуно страна човеку, она се појавила негде на хоризонту, али њен улазак почиње онда када човек обрати пажњу на њу, почиње да разговара са њом, да је разматра и анализира. Затим наступа оно што су Оци Цркве називали “спајање" – када се људски ум већ слива са помисли. На крају се помисао претвара у страст и захвата целог човека, и тада он већ заборавља и на молитву и на духовни живот. Да се то не би десило веома је важно одсецати споредне мисли при првој њиховој појави, не дозволити им да проникну у дубину душе, срца и ума. И да би се то научило потребно је много рада на себи. Човек не може а да не пролази кроз стање расејаности на молитви, уколико не научи да се бори са споредним помислима. Једна од болести савременог човека је и та што он не уме да контролише рад свог мозга. Његов мозак је независан и мисли улазе и излазе независно. Савремени човек по правилу уопште не прати шта се дешава у његовом уму. Али да би се научили правој молитви, треба знати следити за својим помислима и одлучно одсецати оне које не одговарају молитвеном настројењу. Kратке молитве помажу у савлађивању расејаности и одсецању споредних помисли, - “Господе помилуј" , “Боже буди милостив мени грешном" , и друге – које не захтевају посебну усредсређеност на речи, али воде рађању осећања и покретима срца. Уз помоћ таквих молитви је могуће научити се пажњи и усредсређености на молитву. митрополит Иларион (Ајфејев) manastir-lepavina.org

Верници се у време предизборне кампање политички ангажују на различите начине. Без икакве сумње, ово је њихово политичко право, а, према неким мишљењима, и грађанска обавеза. Велики пост треба да буде време велике тишине, „радосне туге“ према Шмемановим речима. Али, искрен (и истински) човек не може да води схизофрени живот: да у тишини и радосној тузи пости и моли се, а да се у јавној сфери гласно политички ангажује: држи запаљиве говоре, скандира против политичких противника, расправља се у кафани. Зашто? Шмеман даје одговор у одељку Посни „стил живота“: „Не исцрпљује се подвиг поста ни посећивањем богослужења, ни постом, чак ни молитвом у одређеним временским интервалима. Да би све ово било делотворно и осмишљено мора бити подржано целокупним животом. Нужан је ‘стил живота’, који неће противречити појединим подвизима поста и водити ‘раздвојености’ људске природе (…) Духовна трагедија секуларизма води нас у стварну религијску ‘схизофренију’ – расцепљеност нашег живота на два дела: верски и световни који су све мање и мање зависни један од другог“. Посни „стил живота“ је у прошлости искључивао сваки вид забаве: затварала су се позоришта, судови, у кућама искључивао радио… Пошто данас „не живимо у православном друштву и стога не постоји могућност да се створи посна ‘клима’ на друштвеном нивоу“, Шмеман указује на то да је потребан „духовни напор да бисмо променили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига“. Конкретно, та промена не би представљала потпуну анахронизацију живота за време Великог поста. Напротив, подвиг треба да буде на пољу савременог преображаја: „Није погрешно ако се, на пример, и даље прате вести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћен, програм. За време поста треба предстати са ‘оданошћу’ телевизији која човека претвара у предмет у столици, који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази.“ Примењено на случај избора, Шмеманов позив верницима би изгледао отприлике овако: за време поста треба предстати са ‘оданошћу’ политици која човека претвара у предмет у рукама политичке елите, који буљи у предизборни програм и пасивно прихвата све што из њега долази. Ако се оваква порука заиста чује са предикаонице у црквама, онда утицај поста на политичко ангажовање верника може бити значајан. https://teologija.net/post-i-politika-uvidi-o-aleksandra-smemana/?fbclid=IwAR0w1CHz_LtQq0ZXfPoGgqqyVYi-EgTeAzhfcIxpRMeysiLIr5bPOdiQ4fU

Браћо! Овим речима се Свети апостол Павле обраћа коринтским хришћанима. Ове речи нису изгубиле снагу и значај у току 19 векова, оне се могу применити и на нас, у данашње време. Заиста је време погодно, сад је дан спасења. Време Великог поста је најпогодније и најпријатније за наше покајање и исправљање, и Света црква нам као Мајка која воли своју децу говори да га искористимо за своје исправљање и спасење. Време Великог поста је време уздржања и исправљања, време покајања, због чега нам црквени канони забрањују да једемо мрсну храну, а и посну нам саветују да узимамо што је могуће умереније, мање и једноставније; забрањује нам сва бучна окупљања и весеља. Међутим, за истински и прави пост није довољно јести само мање и јести само посну храну, није довољно само то што се лишавамо разних задовољстава и радости. Треба још да се уздржавамо у речима и говору, треба да обуздамо свој језик и да избегавамо људе који говоре много и непотребне ствари. Треба да се смиравамо, да се не жалимо и да не ропћемо у случају несреће, треба стрпљиво да носимо свој животни крст. Свему томе треба придодати и дела љубави и милосрђа. Преламај хлеб свој гладноме, и сиромахе прогнане уведи у кућу (Ис. 58: 7) – каже Господ преко Свог пророка Исаије. Уклони се од зла и чини добро (Пс. 33: 15). Покајте се, завирите у дубоке тајне одаје својих душа и пронађите грешна дела и откријте их духовном оцу, уздржите се од сваке зле речи и дела, поучавајте се у врлинама, и тек тада ће ваш пост бити истински хришћански пост. Свако онај ко се не придржава реченог узалуд пости. Ако постите да се прете и свађате… није то пост што изабрах (Ис. 58: 4-6) – каже Господ преко Исаије. Пост треба да буде време покајања и скрушености због својих грехова. Све иде у прилог овом покајању. Весеље, бучна окупљања и разоноде су престали, чак и само богослужење Великог поста наводи на душевну тугу и покајање. Многи од нас не сматрају да имају неке важне грехове, а ситне могу и да прећуте, многи тако мисле. Али ако завиримо у своје срце, ако погледамо свој живот, свако од нас ће пронаћи у себи мноштво недостатака и грешака, чак и злочина, за које свако треба да одговара пред Господом. Зато сад, кад је пријатно време, кад је наступио дан спасења, испитујмо своје срце, принесимо срдачно и истинско покајање за све своје злочине, недостатке и грешке. Кад бисмо на прави начин разумели невољу у коју смо упали због грехова, кад бисмо постали свесни тога и схватили да својим силама нисмо у стању да се поправимо, обратили бисмо се Милосрдном Богу за помоћ. Он је према нама толико милостив, толико је снисходљив да се кроз причешћивање Његовим Светим тајнама – Телом и Крвљу – ми чистимо, освећујемо и опраштају нам се сви наши грехови. Браћо! Чујте само шта нам каже наш најслађи Спаситељ: Који једе Моје тело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6: 56). Ко после тога неће похитати да се сједини с Христом? Како ће се човек усудити да одбије, тим пре, како да не сматра да је ово општење потребно? Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијате крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје тело и пије Моју крв има живот вечни, и Ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јн. 6: 53-54) – говори нама и целом човечанству Господ Исус. Ево колико је за нас спасоносно причешћивање Светим Христовим тајнама! Ко ће после тога избегавати причешћивање? Зар неко жели да буде сопствени непријатељ? На несрећу, има међу нама таквих људи. Обавезе и световне бриге – кажу они – не дозвољавају нам да одемо у цркву и да се причестимо. Зар због земаљских и свакодневних брига и користи треба да заборавимо на Небеско царство, на вечно спасење? Зар не можемо да у току целе године неколико дана посветимо томе како бисмо испунили прву дужност сваког хришћанина? Каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди? (Мк. 8: 36) – каже Спаситељ. Међутим, има људи који немају снаге да Богу и свом спасењу посвете ниједан дан. Они су се толико сродили с грехом да не могу да се растану од њега. А има и таквих који кажу: „Покајаћемо се за своје грехове на самрти.“ О, безумници! Зар не знате да је ваш живот у власти Бога и да Он може да га прекине у трен ока? Господ вас зове да добијете вечно блаженство и рај, а ви Му непокајаним срцем и самоуверено одговарате: „Сутра, прекосутра ћу доћи.“ Али тада ће бити касно. Чућете Његов глас: Не знам вас… звах, али не хтедосте, пружах руку Своју, али нико не мари, него одбацисте сваки савет Мој (Прич. 1: 24-25). О, суровости и непокајаности људска! Заблудела браћо! Данас, ако глас Његов чујете, немојте да буду тврдокорна срца ваша (Јевр. 3: 7-8). Немојте, вољена браћо, одлагати дан спасења. Сад је као никад наступило пријатно време да се сјединимо са Христом, вечним Извором вечног живота Који је принео Себе на жртву и предлаже нам да искористимо ову жртву. Зар је нећемо искористити? Завршићу речима божанског Павла: Већ је час да устанемо од сна… одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оружје светлости… не у пировању и пијанству,не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Него се обуцимо у Господа Исуса Христа (Рим. 13: 11-14). Амин. Светитељ Мардарије (Ускоковић) https://mitropolija.com/2022/03/08/najpogodnije-vreme-pouka-u-prvoj-nedelji-velikog-posta/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, адиминистратор Митрополије загребачко-љубљанске, боравио је 24. децембра у радној посети Загребу. Доносимо речи предстојатеља Српске Цркве које је у духу посете Загребу написао на свом званичном Инстаграм налогу. "Поново у Загребу, са свештенством и верним народом Митрополије загребачко-љубљанске, радостан због лица наше браће и сестара које неко време нисам видео. Ужурбаност града уочи празника и пријатељи које срећем у топлини адвента на градским трговима у мени обнављају сећање на дивних седам година које сам у Загребу провео делећи са ближњима све што се могло поделити и по мери својих могућности сведочећи Христа распетог и васкрслог, Богомладенца Витлејемског међу нама рођеног. Обавезе ми ипак неће дозволити да у овој атмосфери предуго останем. Бројне пастирске дужности, уз преглед радова на обнови Преображењског храма и других црквених здања оштећених у недавним земљотресима, само на тренутак ће ме вратити добро познатом ритму у којем сам проповедао Јеванђеље на просторима Митрополије загребачко-љубљанске", написао је Патријарх српски на свом званичном Инстаграм налогу.

На празник Аранђеловдан, у недељу 21. новембра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион началствовао је светим евхаристијским сабрањем у цркви Светог архангела Михаила у Великом Извору. Епископу су саслуживали протојереј Игор Ивковић, протојереј-ставрофор Боривоје Радојичић, јереј Новак Бојанић и архиђакон Илија (Јовановић) а појао је хор зајечарске Саборне цркве. Након свете Литургије Епископ Иларион је у својој беседи тумачио прочитани део из светог Јеванђеља о богаташу и убогом Лазару. Истичући да материјални статус појединца није никаква вредносна категорија по којој нас Господ збира у своје редове, владика је нагласио да је богатство срца оно што је важно јер нас само самилосно и племенито срце води ка Царству небеском. Ова јеванђелска перикопа, истиче Епископ, нам говори да постоји живот душе након смрти, и то живот у ком је душа свесна свог положаја у оностраности али и земаљског живота који му је претходио. За крај, владика је закључио да иако је савремени човек у сталној журби и временској оскудици, време које се проведе у молитви на светој Литургији је најбоље утрошено време које човек може да принесе Богу за своје спасење. По дељењу нафоре, спроведен је крсни опход око храма а потом је прослављање празника настављено за славском трпезом. Извор: Епархија тимочка

Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије, стигао је у уторак, 16. новембра, у прву званичну посету Епархији бачкој. Испред Саборног храма у Новом Саду, Његову Светост дочекао је Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј, и Његово Преосвештенство викарни Епископ мохачки Господин Дамаскин, са свештенством и верним народом. У пратњи Његове Светости стигао је и Његово Преосвештенство Епископ топлички Господин Јеротеј. Након свечаног дочека, Његова Светост началствује Светом Архијерејском Литургијом уз саслужење Преосвећене Господе Епископа, бачког Иринеја, зворничко-тузланског Фотија, крушевачког Давида, ваљевског Исихија, осечкопољског и барањског Херувима, толичког Јеротеја и мохачког Дамаскина. Након прочитаног Светог Јеванђеља Патријарх Порфирије се верном народу обратио беседом и између осталог рекао: "Радујем се кад идем у било коју Епархију и радујем се сусрету са сваким нашим Православним сабратом, и заиста нема разлике у слави између места и простора где год се служи Света Литургија, јер је она сабор Сина Божијег. Света Литургија је простор у којем се пројављује и показује Црква као јединство у вери, нади и љубави свих оних који су се сабрали на једном месту, јединство са Богом.“ И додао: "Увек постоји посебан додатак и посебна радост за мене. Посебну радост за мене данас представља долазак у Нови Сад, да пре свега служимо Свету Литургију, да се видимо лицем у лице, и готово све вас лично познајем и ви познајете мене, и сваки долазак у Нови Сад, нарочито у последње време за мене представља повратак у очев дом, у најбољем смислу те речи. Где год смо, свуда је Господња земља, свуда смо на своме, али ипак кад смо удаљени од свог корена, и духовног и биолошког, осећамо извесну ноту странствовања, а ја опет, опоростите на личној ноти, све што имам, а да ипак личи на нешто што вреди потекло је из ових крајева, из Епархије бачке, из Новог Сада. Духовна је радост и посебно сам духовно ганут што ево и данас, на дан храмовне славе Господ је хтео да се заједно молимо." Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, служио је 31. октобра 2021. године, на празник Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Вазнесења Господњег у Жаркову. Саслуживали су старешина храма протојереј-ставрофор Бранко Митровић, јереји Небојша Милићевић, Марко Станковић и Марко Либерато-Влачић, ђакони Никола Костић и Стеван Јовановић, док су чтецирали Марко Ђурић и Николај Вуковић.Након читања јеванђелских зачала верном народу владика Јеротеј је беседио о постепеном усавршавању у љубави подсећајући на житија Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског који су иако раздвојени вековима показали да се Јеванђеље Христово може сведочити у свако време и на сваком месту имајући пре свега љубав према родитељима и ближњима. Литургији је присуствовао велики број верника од којих се већина и причестила Светим и Животворним Тајнама Христовим. Извор: Телевизија Храм

У новом издању емисије "Катедра" на таласима васељенског Радија Светигора, емитовано је предавање Његове Светости Архиепископа Пећког, Митрополита Београдско-карловачког и Патријарха Српског г. Порфирија, које је својевремено одржао као Митрополит загребачко-љубљански. На позив Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, у недељу, 13. октобра 2019. године, тадашњи Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије одржао је предавање у Саборној цркви у Зајечару. Предавање је одржано у оквиру Фестивала хришћанске културе. Патријарх Порфирије тада као Митрополит загребачко-љубљански говорио је на тему “Црква и време“. Извор: Радио Светигора