Претражи Живе Речи Утехе

http://www.sedmica.me/45gz3453/ ... Манолис Сарис и владика Атанасије Познати грчки физичар, свјетски стручњак за свемирске технологије, проф. др Манолис Сарис, примио је недавно свештенички чин у манастиру Пентели крај Атине, уз присуство четири епископа и нашег умировљеног владике Атанасија (Јевтића) који о томе пише у последњем броју „Светигоре“. Неколико дана после хиротоније, Манолис је почео да служи у манастиру Симонопетре у Атини, а ишао је да служи литургију и у Вриулама, својој постојбини, родном мјесту свог оца. Вриуле су данас у Турској. Отац му се звао Теодор. Мајка Анастасија рођена у Цариграду. Обоје су избјегли у Грчку 1923. године. Манолис је студирао у САД, гдје је и докторирао, а по повратку у Грчку предавао је предмет Електромагнетска теорија на Демокритовом универзитету у Тракији (1977-2012). Објавио је 200 научних радова. За редовног члана Атинске академије наука изабран је 2003. године. Супруга му је Евантија Скура, филолог, са којом има петоро дјеце. Најмлађи син му се зове Јустин, по св. Јустину (Поповићу). Манолис Сарис је био дугогодишњи пријатељ Јустина (Поповића), али и српског народа коме је пружао подршку, и доносио хуманитарну помоћ, у вријеме грађанских ратова у Хрватској и Босни, те током НАТО бомбардовања. Ево што је рекао приликом рукоположења у чин презвитера: „Почевши од св. Јована Богослова па кроз вјекове све до св. Максима Исповедника, свети Оци Цркве громогласно су објављивали да је творевина – запис Самоиспостасног Логоса. Највећи дио живота провео сам покушавајући да као научник прочитам бар један мали дио тог записа, те пјесме коју је написао Беспочетни Логос – Христос. Истраживао сам космички простор Земље и бавио се свемирском технологијом. Међутим, као у свим својим трагањима, човјек се као икона Божија, не зауставља само на површини и феноменологији, него допире до дубоких гносеолошких и онтолошких простора. Оно за чим коначно трага јесте „Логос бића“ – свељудско питање које се дискретно пројављује изван сваке утилитарности и корисности. Као научник, дивим се привилегији људског ума да теоретски формулише и преформулише свој универзум, али као Малоазијац (поријеклом) гласно узвикујем: Не следујући измишљеним бајкама, већ поставши лични видиоци Логоса (Јев. Лука 1,2), окусили смо цариградски укус (укус Полиса) једне задивљујуће културе (православне, византијске) која открива све крајеве земље: од Сместишта Несместивог до Земље Живих, једину Ријеч (Логос) говорећих и говореног, и Ум (Ноус) умијућих и умственог (онога о чему се умује) и стиже све до оне свељудске жудње Живота живих и оживотвораваних, Који (Христос Логос) је и свима све, и јесте бива, за све оно што постоји и што ће постојати. Славословим Бога Светога Који ме је својим неиспитаним Промислом довео довде, да уђем у Свети Олтар и да приступим страшном Жртвенику самога Логоса. Господе и Боже мој, у Твоје руке предајем душу и тијело своје. Молитвама свих Светих смилуј се на мене биједног, Господе, и учини ме каквим хоћеш и како хоћеш, како желим и како не желим. Амин.“

Часлав Д. Копривица: Одлука за повратак присуство – историјска етнофанија црногорских Срба BY СТАЊЕ СТВАРИ on 24. ЈАНУАРА 2020. • Црногорска црквено-државна криза на површину историје неопозиво је вратила културно-политички идентитет који су Дукљани, уз помоћ Запада, 20 година покушавали да угуше – црногорске Србе Часлав Д. Копривица (Фото: Прес центар УНС-а) Судећи по никада виђеној бројности протестā која не оставља мјеста сумњи у погледу природе текућег процеса, који има карактер мирне, али одлучне, за власт делегитимишуће побуне, у Црној Гори је дошло до радикалне промјене видљиве народне воље, или, боље рећи – до изразите пројаве његове, досад невидљиве воље. Она је, наравно, латентно све вријеме била негдје ту, али као потиснута, прећутана, суспрегнута, будући да је изнудом спољње присиле држана у изолованости и у приватном простору – или домаћем или оном властите душе, а све то због система терора који је онемогућавао испољавања заједничке српске воље Црногораца. Једва да се памти да је у модерној европској историји и у једној држави толики постотак становништва излазио на улице да протестује против власти, и то у земљи гдје је, управо захваљујући вишедеценијском деструктивном раду баш те власти, на дјелу оно што се у теорији назива подијељеним друштвом. Док је, примјера ради, подијељеност друштва у Украјини посљедица претходног, вишестољетног „рада“ на томе спољњих чинилаца (Света столица, Пољска, Аустроугарска), дотле је у Црној Гори то дјело домаћих власти, додуше директно инструисаних и/или индиректно инфицираних од стране истих или сличних актера као и украјински „самобитници“. Наравно, не треба мислити да су свакодневним изливањима народног јединства укинуте све подјеле, од којих су неке произвођене и гајене још од прије Другог свјетског рата. Најзагриженије присталице црногорске посувраћености, Дукљани, из тренутне дефанзиве сада се вјероватно надају „свом тренутку“, један дио њих чека да види шта ће бити и ко ће надјачати, а извјесни број досадашњих опортунистичких подржавалаца власти већ је стао уз Цркву, мада то не значи нужно да ће свој глас дати и антидукљанској политичкој опозицији. Литија у Подгорици за Богојављање (Фото: Владо Павићевић) Како је до овога дошло и шта се готово мјесец дана у Црној Гори заправо збива? Да ли је ово изненађење? Отпор, и то одлучан – свакако није, али зато масовност и полет с којим је побијеђен деценијама утјеривани страх од стране „антинародног режима“ – ипак јесте. Тринаестог децембра, дакле тачно двије седмице прије онога што би могло у историји бити записано као Црногорска црквено-државна криза, аутор ових редова је у предавању у подгоричком центру „Свети Сава“ Ђукановићев приступ Цркви и црногорским Србима упоредио са Синан-пашиним неславним спаљивањем моштију Светог Саве, у увјерењу да ће уништавањем Свечевих физичких остатака разорити и његову духовну заоставштину, која је Србе тих, а видимо и данашњих времена надахњивала на отпор мрском азијатском завојевачу, односно НАТО-дукљанском тамничару српског идентитета. И његов данашњи насљедник из Подгорице, Деспот дукљански, такође вјерује – или је макар до 27. децембра могао вјеровати – да ће конфисковањем имовине СПЦ, тј. њеним физичким истискивањем из црногорског друштва, уништити и дух право-славности, односно дух српске националности. Светиње, разумије се, нијесу равне „некретнинама“ – иако за дукљанске безбожне светињоодступнике манастири и цркве јесу само то. Да није тако, не би мислили да ће плијенидбом здањā моћи да „приведу“ и оно што у њима борави. Чак и када би успио покушај физичког отимања грађевина гдје је тварно-земаљски заступљена светост, светост светиња не би могла бити конфискована, већ би наставила да буде дјелотворна, поред осталога и путем духа одупирања њеним скрнавитељима. Нијесу ли се у то увјерили – додуше посредно и касно – налогодавци, извршитељи и саучесници доношења „Закона“ достојног нацистичко-бољшевичког законодавства? Тада, 13. децембра, наговијестили смо да ће Ђукановићев покушај, као и четири стољећа раније Синан-пашин, доживјети суштински неуспјех, јер дух се не може потиснути тварју, тј. ни на каквом духу заснованом физичком силом, будући да у духовној борби каква је ова, у борби духа против не-духа (или боље злодуха) – духовнō увијек има предност над својом супротношћу. Сада се то показује, али на начин и са снагом и брзином која је, руку на срце, морала изненадити свакога. Зато се без икакве задршке може рећи да ових дана присуствујемо изузетно ријетком историјском феномену поновног израњања на површину свијета и јавне свијести заборављеног, порекнутог, потиснутог духовно-политичког ентитета – црногорских Срба. Порекнути Дух је самом себи отворио пут у оно што се понекад зове историја садашњости. То се дешава након што су још од Ђукановићевог заокрета у велеиздају 1997. – најприје вољом дукљанских срботлачитеља, а затим неопростиво површним, не чак ни неисторијским, већ антиисторијским, дневнополитичким утиском главнине Срба, они били „закопани“ у дубоке слојеве историјског небића и „похрањени“ као историјски археореликт. Сада су опет ту у историји, заједно, у стању повишеног, безмало екстатичког Присуства, показујући како се у свакодневном времену може појавити нешто мјерна јединица чијег трајања јесу вјекови. А, не заборавимо, вјекови изразите, самосвјесне повијесне присутности наталожени су у кости и у плоти црногорских Срба. Ипак, путем врло вјешто вођене дукљанске државнополитичке репресије, манипулисања незнањем и подстицањем неврлине, тај дух је био растјериван, потискиван, али је претрајао по рубовима друштва, скривницама памћења и у пригушеном шапату, да би данас, нашавши се пред пријетњом потпуног уништења – коју је собом донио дукљански раз-Закон, еруптивно, премоћно избио на површину, преплављујући чемерни крајолик дотадашње пусте земље дукљанске. То што је сада хрупило у присутност – поставши тако прејасно види тако да га више никако и нико не може порећи – осјећа се не само по црногорским улицама, по равницама и превојима него и по свим дукљанским србомрзачким јазбинама, западњачким амбасадама у Подгорици, али и у Кнез-Михаиловој, на Андрићевом венцу, па и у Патријаршији. Поново се је изникло оно што се повијало под диктатом тренутка, оно чији су јединица трајања и онтолошка мјера – стољећа. Калкулацију, шибицарење, страшљивост, гријех и срам напокон су побијеђени Духом и Образом. Литија у Подгорици, 23. 1. (Фото: Владимир Павићевић) А актуалним тренутком дукљански паранационални меки тоталитаризам суверено је владао од Државоотмице 2006, потискујући беспримјерним мирнодопским насиљем црногорске Србе у изнуђено одсуство унутар идентитетске казнионице зване „независна Црна Гора“, гдје се нијесу могли ни видјети ни чути, а камоли до-гледати и по-слушати. Тако је више од двадесет година то суморно разисторијско од-данас-до-сјутра препуњено просташтвима, подлостима, свим врста нитковлука, одагнавало светињама почивајућу Историју – оно једино што је Црна Гора и имала. Црна Гора је морала да увијек изнова заборавља све што је била или, још горе, да учи да памти оно што се никада није збило, а што изумијевају откривачи нових начина сјећања на старе догађаје – да би издржала под ђуканизмом или ђукановштином, односно да би се одржавала државна политика застиђа без преседана. Демонски сковани и насилно одржавани привид одсутности и непостојања црногорских Срба дјеловао је према механизму самоиспуњавајућег пророчанства, јер да је потрајао још неко вријеме црногорски Срби би заиста били исцурјели из Црне Горе или би били претопљени у некакав, историји до најновијих времена непознати, западњачком србофобијом споља инспирисани конструкт Црногораца-несрба (тзв. „Дукљана“). Тада би и дукљанске власти и западњачки, геополитички мотивисани надахњивачи њихове стратегије однарођовања црногорских Срба могли цинично показивати, као на неспорну политичку, историјску, културну чињеницу, на оно на чему су дуго предано радили – да у Црној Гори (више) нема Срба. Двадесет седмог децембра 2019. тај малигни, тихи процес величанствено је прекинут покретом свакодневне реалне самоинсценације Народа који је више од 20 година био порицан и свакодневно протјериван у одсуство. Вјекови историје – и то је у свему ово овоме врло значајан мигродогађај – поново су саставили с политичким тренутком, као што то бијаше сваки пут када је „Црна Гора кретала у бој“ – од свог нововјековног васкрсења крајем XVI стољећа, па све до завјетног поласка на Скадар и у Стару Србију 1912, те судбинске објаве рата Аустроугарској 1914. Захваљујући овом догађају у Догађају, ових дана се показује нешто што се ријетко када може видјети, односно увидјети, да је за разоружавајући утисак масовности – не заборавимо, Црна Гора је једна од најмалољуднијих држава Европе – није потребна објективно велика бројност становништва. Довољно је „само“ да се јавно и заједно појави сам Народ, малтене цијели Народ, да покаже да у овом тренутку – а зато баш овај и јесте историјски – нико од њих нема никаквих прешнијих брига и заокупљености од (поновног) бивања српским народом. Притом, то није никаква безглава „пучина грдна“, каква маса често умије бити, већ множина људи радосних што су напокон досегли своје слободу, лично и грађанско достојанство, а снажних зато што им силу даје више неспутана национална самосвијест, која се показало јачом од дукљанског пендрека и дукљанских лажи. Молитвено окупљање у Бару, 23. 1. (Фото: Фејсбук страница Владислава Дајковића) На ово се чекало још од 1997, или чак од интервенције црногорске милиције против српског покрета народа Црне Горе још на Жутој греди, ако занемаримо масован одзив Црногораца на мобилизацију 1991, која се такође могла тумачити у терминима општенародног, родољубивог покрета, иако изведеног у институционалном оквиру југословенске државе, без изричитог, иако све вријеме подразумијеваног српства, још недовољно разлучено од идеалистичког, од реалности никада даљег југословенства. Послије 1997. увјерили смо се како то подразумијевање као модалитет „исповиједања“ властите националне свијести и није довољно. Ако се српски национални покрет народа Црне Горе 1988/89. и могао описивати као споља инспирисан промјенама у Србији, а свакако није искључено да је било и неки организационих веза између њега и тадашњег „републичког“ Београда, то је овај најновији покрет – већ сада је, иако догађаји још трају, а крај му се још не назире, могуће тврдити – покрет црногорских Срба из 2020. аутентичан историјски феномен. То је вјероватно и први случај у историји Црне Горе масовне грађанске побуне коју су извели самостално и без ичије спољње помоћи сами њени грађани. Ако је дуго времена сматрано да Црногорци имају личну смјелост и ратничке врлине, али не и грађанску храброст, то мнијење је неопозиво оповргнуто. Тиме су црногорски Срби уједно и прекинули са стањем своје националне коме досегли су ниво грађанског пунољетства. Силовитост процеса изненадила је готово све из разлога што се дводеценијско, свакодневно, споља, нарочито изван Црне Горе – за неупућене или оне који се чињаху „невјештима“ – „невидиљиво“ насиље и гажење достојанства преокренуло у противодговор (макар) сразмјерног интензитета, који је, међутим, провалио само у року од неколико дана, због чега је толико моћан и изворан, неподложан било каквој полит-технолошкој „режији“. Зато су комични позиви-пријетње званичном Београду од стране Апела 88 (повампирених србофобних титоиста – „свих боја, националности“ и узраста) да престане с „мијешањем у унутрашње ствари Црне Горе“. Нити је тај Београд дотад хтио да ради ишта озбиљно за ствар црногорских Срба (нажалост), нити је то заиста радио („Српска кућа“ је у том смислу само једно алиби-здање за прање руку због континуиране неодговорности Београда послије 2000. према црногорским Србима) нити је, најпослије, све и да је хтио, уопште имао када да било шта организује. Вјероватно су баш због тог континуитета неактивности и занемаривања – иако је положај црногорских Срба у правном смислу далеко најгори од свих српских скупина у бившој Југославији, ако не рачунамо Косово и Метохију – владајући Дукљани и њихови натистички надзорници процијенили да је куцнуо час за колективноидентитску егзекуцију и Српске православне цркве и црногорског српства. Ријечју, реакција на дукљанско светињохулно противзакоње била је спонтана, тренутна и дословно не-организована, будући да је једини „организатор“ првих дана мирног грађанског устанка црногорских Срба био сам Мило Ђукановић. Мило Ђукановић и Душко Марковић (Извор: ИН4С) Спонтана елементарност црногорскосрпске реакције само наизглед надмашује кумулативни интензитет тихог антисрпског терора дукљанске државе којем бијаху излагани. Ако се историја дешава свакодневно, а већ 20 година у Црној Гори бијаше на дјелу је била (свако)дневна историја тихог потискивања и/или одрођивања црногорских Срба, тада је реакција с краја децембра 2019. и јануара 2020. представљала компримовани реактивни историјски одговор оних који бијаху објекти директног или индиректног, актуалног или виртуалног, физичког или симболичког дукљанског антисрпског терора. Иронично, да парафразирамо крилатицу јединственог ДПС с првих вишестраначких избора 1990. – Година (опет) почиње јануаром, што је тада била алузија на долазак Булатовића и Ђукановића на власт јануара 1989. Заједничко изливање порекнутог народа у јавни простор рођене државе, уједно и њиховог највећег непријатеља, може се схватити као, у пракси раритетан, а можда и никада невиђени, реални, а не виртуални, свакодневни плебисцит, у смислу теореме француског учењака Ернеста Ренана. Према његовој теорији народа, стварни политички плебисцити одржавају се када на нивоу свакодневног прећутног изјашњавања већина људи једне политичке заједнице видљиво промијени своју вољу, тако да државно-институцонална стварност престане да одговора новој стварности тренутне народне воље. Како је плебисцит о статусу Црне Горе 2006. – путем разбојничке крађе гласова навелико – донио „независност Црне Горе“, то се и догађај историјско-политичког препо-рођења црногорских Срба може схватити и као узвратни плебисцит, иако, наравно, неинституционални, којим се, са закашњењем од 15 година испуњених свакодневним понижавањима, пријетњама и страхом – али овога пута аутентично, без кривотворења под надзором ЕУ, изнова и заправо изјављује народна воља. Институционална реалност Црне Горе као „самосталне“ несрпске, односно антисрпске државе – сада је свима јасно – у најеклатантнијем је нескладу с реалношћу живе, присутне воље црногорских маса, које су себе овим Догађајем само(препо)рођења недвосмислено исказали као црногорске Србе. Или ће се држава Црна Гора радикално промијенити – или у њој више нема опстанка Србима. То заправо значи да се Црна Гора промијенити, отклонити антисрпске премисе из својих основа, да би имала изгледа да опстане. Друга је ствар да ли би наручиоци „црногорске независности“ из 2006. уопште видјели икаквог „смисла“ у постојању нормализоване Црне Горе. Литија у Херцег Новом, 23. 1. 2020. (Фото: Фејсбук страница Владислава Дајковића) Оно што би било природно да услиједи у овом историјском тренутку – што не значи да је нужно и вјероватно, због низа околних, ближих и даљих чинилаца – јесте уподобљавање институционалне, државноправне реалности актуалној стварности народне воље, будући да прва, како рекосмо, макар приближа треба бити усклађена с потоњом – наравно, под условом да говоримо о демократском друштву у којем воља народа има тежину и учинак. А ако се покаже темељно разилажење међу њима, тада ова друга, без даљњега, мора имати предност. Наиме, у овом тренутку воља народа Црне Горе јесте то да они не само не дају светиње – будући да их је Црногорска црквено-државна криза и покренула на побуну – него и то да они прије свега другога јесу Срби, и да је Србија братска држава властитог, српског народа, поред осталога и са Косовом и Метохијом у својем саставу. Бројност литија и протестā, која им даје карактер и снагу покрета народа Црне Горе који потврђује сопствени српски идентитет, укључио је и не мало оних који су се већ били „кренули“ пут друге, дукљанске стране (не само политичке – ДПС, него и идентитетске – [полу]расрбљени Црногорци). Они су пробуђени одлучношћу оних никада непосусталих, крајем децембра прошле године не-организованих, које је инстинкт историјског опстанка и најстрашнија угроженост и личног и породичног и предачког образа – натјерала да устану, без обзира на посљедица и на цијену. Притом нијесу могли знати да ће испасти овако – да ће сила власти без врлине пред масовним мирним устанком народа постати немоћна. Ти људи нијесу могли да се помире с тиме да их државно дукљанство или без даљњега повуче за собом у своје заумно ништавило или неповратно избрише. Врло брзо придружиле су им се хиљаде и хиљаде. Управо то „усисавање“ неодлучних или оних који су већ готово били прешли на другу (идентитетску) страну доказ је не само снаге покрета црногорских Срба него и увјерљиво свједочи о томе да је на његовој страни историјски тренутак, да он оличава истинску историјску реалност Црне Горе. Наравно, то још ни изблиза не значи да ће та нова историјска реалност Црне Горе у догледно вријеме бити преточена и у институционалну реалност. Зато не треба хитати са закључком – којем бисмо, иначе, да нема трезвености, лично били најсклонији – да су овим самородним, само на себе саме ослоњеним повратком у историјско присуству црногорских Срба они поново постали неповратна историјска чињеница. Тако ће бити само ако овога пута истрају до краја и ако буде довољно мудрости и тактичности да се њихова истрајност крунише побједом. Само њихова чиста, неповратна и неопозива побједа може одлучити о томе да ли ће њихова повијесна етнопарусија једном када се све ово буде прошло –бити „заведена“ као историјска фуснота, или пак историјски преокрет. Тробојка истакнута на Зеленики, изнад Херцег Новог, 23. 1. (Фото: Фејсбук страница Демократског фронта) А побједа би значила уклањање система дукљанског терора који је предуго успјешно дјеловао као утјеривачница Срба у одсуство, али и у (лични и колективни) стид – због изостанка властите побуне против дукљанског разљуђивања. Ако се то овога пута не деси, ако само буду одбрањене светиње, које су посљедњи темељ и задња идентитетска одбрана црногорског српства – што објашњава њихов масовни мирни устанак – те уколико опстане систем антисрпске репресије, бојим се да ће бити питање времена када ће он поново ударити на Србе и Цркву, на све они који су се „дрзнули“ да се побуне против дукљанског фашизма, и да под за себе погоднијим околностима, а уз припомоћ НАТО-савезника („натиста“), за себе исходују коначну побједу и постигну оно што им је циљ – нестанак СПЦ, а тиме и црногорских Срба из Црне Горе. Помоћни, али ипак врло важан предуслов за тако нешто јесте буђење званичне Србије из постпетооктобарског дријемежа „немијешања у унутрашње ствари“ постјугословенских држава, узгред насталих на основу кршења у тренутку осамостаљења релевантних правних аката. Овај постпетоктобарски пакт (са Западом), који су уз изузетак Коштунице прихватале све гарнитуре власти прве деценије XXI стољећа, у пракси је поред осталога значио кард-бланш и за ћутање Србије због кршења личних и колективних права Срба од стране нових политичких елита. Званична Србија мора заузети знатно одрешитији став заштите права црногорских Срба, на линији онога што су – како се то често овдје говори – „највиши европски стандарди“, тим прије што су се у Црној Гори досад махом држали оних најнижих, латентно фашистичких из Прибалтика и (од 2014) Украјине. Надамо се да ће се то промијенити, а то се мора промијенити, ако никако другачије, притиском грађана Србије да се учини све могуће да се СПЦ и црногорски Срби заштите. Само поуздан ослонац у Србији може бити одлучујућа препрека Ђукановићевом режиму да покуша насилни обрачун са црногорским Србима и њиховом Црквом. Додатак 1: Србија и побуна црногорских Срба Зашто је Србија толико изненађена – национална, пријатно, а „космополитска“ и антинационална, баш и не – Догађајем историјског повратка црногорских Срба? Усред фаза постпетооктобарског трауматичног „пијанства“ које је означило прогресивно западање Србије у стање најозбиљније историјске декаденције, због чега су Србима из Србије („Србијанцима“) махом била тешко отупјела историјска чула и историјски инстинкти, што се добрим дијелом прелило и на остатак Срба (не само црногорских) у виду дефанзивне помућености и историјске дезоријентисаности, није се најбоље осјетило да је губитак Црне Горе прворазредни историјски пораз – у неким аспектима чак и тежи од привременог губитка Косова и Метохије. До њега је дошло упркос несумњивој вољи већине православних Црногораца да остану у државној заједници са Србијом. Нажалост, политичка класа Србије у томе вријеме није имала ни духовне снаге нити полит-технолошке спретности да очува државноправни status quo Црне Горе. Молитвено окупљање у Подгорици, 23. 1, са истакнутим транспарентима из Љешанске нахије (Фото: Фејсбук страница Демократског фронта) Послије Референдума 2006. црногорски Срби су „заборављени“ безмало преко ноћи – ако се, истини за вољу, за њих у Србији као такве икада и знало. Наиме, сви њени, макар по поријеклу, православни становници – ваљда због своје „специфичне“, „одударајуће“ ијекавице и због унеколико различитог менталитета (укратко, због културне различитости у односу на Србе из Србије) – били су без разлике називани и сматрани „Црногорцима“, и то независно од својих већ оштро завађених „националних деноминација“, које су почеле да се оштро и убрзано диференцирају, нарочито од Ђукановићевог заокрета у никада виђену велеиздају 1997. Када то дифернцирање у Црној Гори и свет тежи положај црногорских Срба нијесу разумјели – нијесу могли или хтјели да разумију Београд и Србија – није ни чудо што су се и странци (прије свих надлежни западњачки чиновници) праве невјешти затварајући очи пред горућим српским питањем отвореним с кривотвореним референдумом 2006. који је изњедрио накарадну државу, чији је систем све више ишао у смјеру паранациоцентричног фашизма – према узору етноцентричног фашизма Летоније и Естоније. Посљедица такве ин-диферентне типологије, која је препознавала само „Црногорце“, јесте преовлађујући унутарсрбијански утисак да су се с противправним, путем референдумске крађе изведеним отцијепљењем „отцепили Црногорци“ – без улажења у то који „Црногорци“, те какви све „типови“ Црногораца обитавају у „независној Црној Гори“. Послије историјског шока 1999, петооктобарског државног удара 2000, Референдум 2006. био је трећи у низу озбиљних историјских удараца који су Срби истрпјели (послије чега је услиједила и „независност“ Косова). Након тога, Србијанци су се махом нашли се у стању ошамућене, несвјесне помирености, које понајвише наликује боксеру који је због већ истрпљених батина и престао да придаје значај новима, који су и даље пристизале… Међутим, послије најновијих дешавања, из тмуша безимености и непостојања поново су изронили црногорски Срби, историјски су се поново појавили за своју браћу из Србије и Српске – и то као црногорски Срби, што је језички економичније, а номенклатурно прецизније од израза „Срба из Црне Горе“, јер би се то могло тумачити као да су то тобоже неки Срби који су случајно нашли у Црној Гори, иако су они њено једино изворно становништво. Тиме су се они и на нивоу рецепције остатка Срба коначно издвојили од осталих „Црногораца“. Наравно, постоје и други (православни) Црногорци, они који се не сматрају црногорским Србима – иако су им свима, без изузетка, то били сви преци до 1945. Како њих назвати? То нијесу црногорски несрби, јер би се то прије свега односило на црногорске Албанце, а по инерцији другојугословенског, смишљено гајеног етнонимског галиматијаса, и црногорски муслимани/„Бошњаци“, односно црногорски „Хрвати“ такође се данас сматрају црногорским несрбима, иако су по етничком поријеклу само и искључиво Срби. Молебан у Цетињском манастиру, 23. 1. (Фото: Фејсбук страница Јована Маркуша) Називати антисрпске или макар наглашено несрпске Црногорце „Црногорцима“, као што понекад чине црногорски Срби, није добро, јер се тиме потоњи „расцрногорчују“, а несрпство првих се легитимише као једна морално допуштена, слободна историјска „опција“. Притом им се још препушта монопол на црногорско име и, посљедично, на црногорски идентититет. Семантичко-историјски најпрецизније било би их назвати црногорским раз-Србима, или једноставно црногорским расрбицама. Строго узевши, то су били Срби свих прошлих стољећа који су промјеном вјере временом мијењали и народносно самоосјећање. Новина овог случаја је у томе што однарођивање није обављено путем вјерске конверзије, већ је, напротив, било посредовано отуђењем од вјере, што је отворило простор за атеистичку пропаганду која је дала идеолошки простор за планско усађивање националног „црногорства“. Израз црногорске расрбице до сада у пракси није био познат, будући да су коришћени изрази „Дукљани“, односно „милогорци“. Потоњи је прилично прозаичан, а притом и неприхватљиво еуфемистичан, као да је проблем само у томе што неки Црногорци политички подржавају Мила Ђукановића – будући да је овдје ријеч о процесу можда далекосежне културноидентитетске мијене – и као да ће тај тип људи преко ноћи нестати када поменута особа једном коначно оде с политичке сцене. Ознака „Дукљани“ вредносно је негативно набијена, и њу користе црногорски Срби за своје расрбичке земљаке. А то, узгред, није равно гласачима ДПС и, рецимо, СДП, будући да међу првима, не и другима, има оних који се не одликују србофобијом, што јесте differentia specifica Дукљана. Овај израз је, додуше у мањој мјери, ситутиван, као и претходно поменути, будући да се везује за оснивање тзв. „Дукљанске академија наука и уметности“ (ДАНУ), што је временом постало државни пројект усмјерен на преузимању Црногорске академије наука и умјетности, као што је и тзв. „ЦПЦ“ алтернативни пројект, који је у једном тренутку касније постао и државни – усмјерен на отимању, односно протјеривање СПЦ из Црне Горе. По обичајним нормама административног „образовања“ нације из времена СФРЈ, сматра се да су национална Црква и Академија наука незаобилазни атрибути државе-нације. Молитвено окупљање у Никшићу (Фото: Фејсбук страница Демократског фронта) Упадљива је бизарност назива „Дукљанин“, који је најприје био инцидентни, „алтернативни“ аутоним шарлатанских „етногенетичара“ Црногораца који су, на трагу сличних покушаја у Македонији, инсистирали на својем тобожњем античком, дакле несловенском, па тиме и несрпском поријеклу, што је и једини смисао овакве „интерпретације“. Убрзо, управо не само због било какве научне незаснованости него и комичности овакве тезе, то је постало најприје поспрдни назив, а затим и нешто што се уобичајило као назив за црногорске србофобе, губећи тиме своју изворну ироничну оштрицу. Додатак 2: „Уписивање“ црногорских Срба у историју Црногорски Срби су се као историјско име и колективни назив могли појавити тек пошто су Црногорци, почевши од 1945/8. – најприје декретом, а онда и васпитавањем – престали да се(бе) саморазумљиво сматрају специфичним (унутар)српским варијететом, као што је то било вјековима од почетака Зете, мајке српске државности. Зато се они смогу сматрати традиционално-резидуалном изведбом црногорства која је остала у завјетном додиру, свêзу са некадашњим, у Кнежевини/Краљевини Црној Гори једино познатим самоосјећањем и самоизјашњењем Црногораца, као Црногораца-Срба. Притом „Црногорац“ тада ни на који начин није био национално име, већ регионални назив за један историјски и културно-менталитетски релативно специфичан тип српскога народа. Дакле, културно-политички-идеолошки посматрано, црногорски Срби директни су и једини легитимни насљедници некадашњих Црногораца-Срба, док су пак црногорске расрбице настали отпадањем од национално-културног узора предака, па се као такви могу и имају сматрати историјски нелегитимним параидентитетом. Уколико добар дио црногорских расрбица не само што пориче овакву, другојугословенско-коминтерновско-ватиканску генезу својег идентитета – на шта имају „право“, иако је ријеч о очигледној заблуди – него и у црногорским Србима виде своје противнике, утолико се и овај параидентитет може сматрати латентно или актуално непријатељским спрам Срба и српства, за шта, нажалост, имамо и превише потврда из праксе. Тробојка у Никшићу (Фото: ИН4С) Од свргавања титоистичке гарнитуре у Црној Гори и доласка Булатовића и Ђукановића на власт 1989, црногорско српство је добило право грађанства, из културног и јавног поља готово да су биле нестале црногорске расрбице, које су, узгред, у то вријеме биле прилично ријетке, те нијесу диктирале културно-образовану политику Црне Горе као у данашње вријеме. Највећи број православних Црногораца у то вријеме сматрао је да су „Црногорци“, али да је то „исто“ што и Србин. Ипак, Ђукановићевим велеиздајничким заокретом 1997/8, они који су с његовим доласком на власт били фактички маргинализовани – не због било какве (непостојеће) репресије, већ због своје реалне малобројности – постаје опција која добија повлашћен статус унутар нове културноидентитетске и политичкоидентитетске политике. Са врха власти стално се недвосмислено „емитовало“ очекивање – или инсистирање – на повезивању опционалних модалитета с различитих нивоа, тако да се очекивало да грађанин Црне Горе, који, „нормално“; гласа за ДПС, себе националноидентитетски треба сматрати Црногорцем-несрбином, или, у нашој номенклатури – расрбицом. Отад, што због државне пропаганде, што због притиска државне репресије, вишеструко се увећава број расрбица до нивоа који је увелико надмашио њихов маргинални број из доба социјализма, односно СРЈ. Отад се устаљује грађанско-(пара)национална подјела између (црногорских) Срба и Дукљана, тј. на готово свим нивоима свакодневног живота показује се јаз, до непомирљивости и непријатељства између црногорских припадника српске нације и припадника „црногорске“ паранације. То је била једна од покретачких снага и легитимационих основа дукљанске власти – не само према унутрашњости него и (због геополитичке, споља индуковане позадине дукљанства) и према спољашњости, нарочито када је ријеч о антисрпским земљама и територијама Југоисточне Европе и о западњачким, антисрпски расположеним силама. Геополитички „легитимитет“ дукљанског фашизма, односно његова „системска прихватљивост“ (за Запад), непосредно даје и објашњење за то што је он, што ћутке гледао, што директно инструисао и подржавао системско кршење појединачних и колективних права црногорских Срба и мање-више свих правних субјеката и друштвених ентитета везаних за српски идентитет Црне Горе. Додатак 3: Перспектива Шта се може очекивати у будућности? То је немогуће предвидјети, независно од тога што смо идентификовали оно што би требало бити исход овог Догађаја. Засад је друга страна, дукљанске власти, не рачунајући сам чин усвајања сулудог „Закона“, била махом пасивна – свакако не због добронамјерности или разумности, које су им, много пута је показано, стране, већ због муњевито показане снаге народног одговора. Шта може предузети друга страна? Поузданост репресивног апарата, прије свега полиције, колико се може начути, под знаком је питања. На Цетињу је изведен покушај нечега што је, претпостављамо, требало да буде контрамитинг присталица „дављења“ СПЦ, односно радикалног обрачуна са црногорским српством, да би се показало постојање и „друге Црне Горе“, а евентуално и изазвао сукоб с вјерништвом прогоњене СПЦ и свим грађанима који је подржавају. Но и тај покушај се завршио фијаском, будући да је већ голим оком било јасно да није било присутно ни 500 људи (понајприје око 300), од којих су неки дошли/доведени из других дијелова Црне Горе. Бакљада код манастира Шудикова недалеко од Берана, 18. 1. 2020. (Фото: Лука Нововић) Није искључено да ће бити изведен још неки сличан покушај, уколико и даље одани дио репресивног апарата успије да изврши мобилизацију елемената међу грађанством које подржава отворени фашистички преображај дукљанства. Први покушај им ништа добро не ставља у изглед, али се тешко могу искључити даљи деструктивни напори власти да инсценирају сукобе, да би мирним протестима против „Закона“ вјештачки прибавили насилни предзнак. То би затим био претекст за насилну интервенцију – уколико се поврати довољан степен оданости властима у свим дијеловима репресивног апарата. Засад нема сумње да се дукљански претполитички охлос, па ни грађански пристојнији, такође дукљански паранационални елементи, не може ни по једном релевантном показатељу мјерити са самоосвијешћеним и самосвијешћу самоознаженим Етносом. Но власт, барем јавно, засад одбија уклањање повода за побуну, рачунајући на изнуривање шетача – што је досад била лоша рачуница, на страну помоћ или на неки неочекивани/изрежирани развој догађаја који би јој ишао у прилог. Шта се од тога може десити и најпослије од свега тога произаћи – то је у овом тренуту немогуће предвидјети.

У склопу договора, у Русију ће бити упућено седам слика руског уметника Николаја Рериха које за земљу његовог порекла имају изузетну вредност, каже министар културе Владан Вукосављевић Аутор: Милица Димитријевићпетак, 25.01.2019. у 18:00 Део 166. листа Мирослављевог јеванђеља (Фото НМ) Једини лист који недостаје Мирослављевом јеванђељу, најстаријем сачуваном српском илустрованом ћириличном рукопису – 166. по реду – а који се чува у Националној библиотеци у Санкт Петербургу, у наредних неколико месеци биће нам враћен након више од век и по. – То је сасвим извесно после посете руског председника Владимира Путина Србији, којом приликом су он и српски председник Александар Вучић потврдили споразум који сам о томе претходно постигао са руским колегом Владимиром Мединским – рекао је за „Политику” Владан Вукосављевић, министар културе и информисања, додајући да ће у Русију, у склопу договора, бити упућено седам слика руског уметника Николаја Рериха које за земљу његовог порекла имају изузетну вредност, будући да је реч о значајној ренесансној личности руске културе с краја 19. и почетка 20 века. – Остало је да се утврди сама процедура, најизгледније је да то буде размена поклона, која може бити симултана, обухваћена истим догађајем, али и не мора, јер то може бити изведено и консекутивно. О томе се тренутно интензивно комуницира – оценио је је Вукосављевић и истакао: – Мирослављево јеванђеље чини један он наших највећих материјалних споменика и највиталнијих и најбитнијих делова нашег културног језгра и нашег историјског сећања. И у словенској палеографији и светској историји уметности оно се третира као документ прве категорије чија је уметничка вредност непроцењива. Недостатак само једног листа чини целину оштећеном, неизмеран је значај што ће Јеванђеље бити комплетирано. Вредност било ког његовог листа, па и 166. неисказива је у материјалном облику, јер је реч о делу трансисторијске снаге, сведочанству уметничког генија једног народа. Познато се да се овај фрагмент Јеванђеља од 1845. (помиње се и 1846) налази у Русији, где је чуван као један од највреднијих артефаката у већ поменутој библиотеци на најдоличнији начин, био је и предмет многих дисертација и студија и излаган је, такође, у посебном маниру.

Шта се то променило у данашњем свету, да се прибегава једној формули која је укинута пре двадесет година у већини нама суседних земаља? Да ли актуелне претње, засноване на тероризму или сајбер рату захтевају више војника? Да ли припадност НАТО-у и његова политика узајамне помоћи у случају напада нису више довољна гаранција безбедности? Да ли је једна земља са обавезним војним роком јединственија од оне која има професионалну војску? Да ли је привлачније за актуелног политичара да објави смањење трошкова за одбрану или обећа враћање обавезног служења војске? Да ли се ради о једној војној мери или једноставно о мери друштвене контроле? Сва ова питања била су незамислива пре неколико месеци, међутим, поједини дискурси су почели да се кристализују – обавезни војни рок се враћа у моду. Прва је била Шведска, која је одлучила да врати војни рок прошле године. После је дошао ред на Мароко који је изненада најавио повратак старе војне обавезе за све младе, укључујући и жене. У Француској, Макрон је пробио лед исто ове године са једним рискантним предлогом – војна обавеза у трајању од једног месеца за све старије од 16 година. У Немачкој, партија канцеларке Меркел, тражила је њено поновно успостављање, уз подршку других странака. У Италији, министар унутрашњих послова Салвини, предложио је нешто слично за италијанску младеж „како би се подсетила како осим права постоје и обавезе“. Пре отприлике двадесет година, у већини земаља у нашем окружењу, прекинута је последња нит између грађанске и војне суодговорности (corresponsabilidad) у одбрани. Данас је то само ствар униформисаних лица, али, поставља се питање – који су разлози да се предлаже враћање на нешто што је било део прошлости, што је скупље, и што према свим стручњацима, није ефикасно? Како би се видело шта је то изменило Европу у односу на период од пре две деценије па све до данас, само треба проћи кроз геополитички контекст. У данашњем свету, НАТО подстиче сумњу око свог ангажмана. Сједињене Државе – велики заштитник Запада – током мандата Доналда Трампа, већ не перципирају себе као савезника. Велика Британија, са једном од најмоћнијих армија, залупила је врата Бриселу, а земље са Истока, познате као Вишеградска група, настављају са национал-популистичком политиком затворених граница и све ограниченијих слобода. Немачка, земља са најмоћнијом економијом у ЕУ, неће војно предводити Европу због своје прошлости. И Владимир Путин је већ показао да је носталгичан за совјетском империјом, и тежи да поново успостави њен утицај. Москва је дошла до тога да каже, како се ,,тренутно односи између Русије и НАТО-а налазе у најдубљој кризи још од времена Хладног рата“. Како тврди аналитичар и пуковник копнене војске Педро Бањос, ,,повратак војне обавезе треба да се тумачи различито од земље до земље које то предлажу. На пример, за Француску или Немачку, ради се о једној много више друштвеној него војној мери. Постоји део друштва у овим земљама који је маргинализован, и ова војна обавеза претендује да интегрише ове особе око идеје припадности држави, каже Бањос и разјашњава – „постоји једна политика налик на ону која је већ у Француској: војна служба за младиће који су рођени на прекоморским територијама, у сврху стицања веће националне кохезије“. Други разлог за враћање обавезног војног рата јесте растући национализам у Европи. За аналитичарку института „Елкано“ Илке Тојгур, војна служба не престаје да буде „један националистички инструмент у тренутку у којем напетости између земаља почињу да расту паралелно са једним општим неповерењем. Да би се то избегло, Европска Унија би требала да координише спољну политику са заједничком војном политиком, уместо да се продубљују национализми који слабе њену идеју, тврди Тојгур. Према тврдњи Бањоса, идеја војне обавезе са својом компонентом националне кохезије, „такође хоће да нападне периферне национализме са другарствима која се склапају на крају једног периода између регрута из различитих региона“. У Француској, са обавезом служења рока за све мушкарце и жене који су пунолетни, стиже и могућност увођења едукације о тоталној једнакости полова. „У Норвешкој, на пример, момци и девојке који подједнако попуњавају војску, чак деле исте тушеве“, тврди Бањос. За овог пуковника, обавезна војна служба има мало шта да понуди када је реч о одбрани – у актуелним конфликтима, поседовање једно бројчано велике војске, формиране по старим војним академијама, не гарантује ни добру одбрану и ефикасан напад. У епохи роботизације и технологизације рата, значајније је улагање у компјутере него у војнике. За Тојгурову, која наводи пример Турске, „војна обавеза је одувек била начин да се интегрише рурални свет у државу, да се пружи могућности људима који нису знали да читају да то науче“. Проблем је да ове војске, тако велике, на крају, коштају много. И Турска, на пример, почела да прихвата плаћање одређене суме у замену за неслужење војног рока, од чега су имали корист богати. Сада се усваја један закон, по којем ће сви бити у војној обавези барем 21 дан. Понекад, ова политика утиче на земље у окружењу – то што Турска има једну од већих армија у свету утиче на Грчку, њеног старог непријатеља, да одржава обавезни војни рок и једну војску која је огромна за њену величину и популацију. Међутим, мимо војног рока као алибија за националну кохезију, има земаља које га обнављају како би одржале контролу над младом популацијом коју притиска незапосленост или маргинализација – рецимо у Мароку, у земљи у којој ничу побуне у зонама попут Рифа, и у којој се адолесценти осећају све удаљенији од државе. У другим подручјима у Африци, као у Еритреји, војни рок нема дефинисано трајање. Ако регрут нема новца да подмити своје претпостављене, изгубиће своју младост у касарни, чекајући отпуст који никад неће доћи. Тренутно, постоји шест земаља ЕУ које заснивају своју одбрану на обавезном војном року – Аустрија, Грчка, Данска, Шведска, Кипар, Естонија и Финска. Три од њих имају границу са Русијом (Естонија и Финска) или су врло близу (Шведска). Од рата у Украјини и окупације Крима од стране Кремља, илузија безбедности је нестала. Маскирно одело је прешло пут од ровова до модних писта, али изгледа да ће се морати вратити у касарне. Ел Мундо Превео са шпанског уз скраћења: Небојша Вуковић, НСПМ Извор: http://www.elmundo.es/internacional/2018/09/09/5b93e072268e3e5a2d8b4597.html

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кровокапић Архијерејски намјесник бококоторски је приликом своје посјете Епархији Буеносаиреско-јужно-централноамеричкој, гдје је присуствовао устоличењу Преосвећеног Владике Кирила (Бојовића), са собом донио кости свог ђеда Сава који је радио у Аргентини и тамо се и упокојио, тако да је, слава Богу, породица Кривокапић поново на окупу. Звучни запис разговора Отац Момчило нам преноси и утиске из посјете овој Епархији којој предстоји велики труд како би засијала у пуном сјају, у чему ће, ако Бог да успјети, трудом вриједног Преосвећеног Владике Буеносаиреско-јужноцентралноамеричког Кирила (Бојовића), са чије хиротоније нам отац Момчило, такође, преноси своје утиске. Отац Момчило Кривокапић боравио је у Аргентини од 25. августа до 12. септембра заједно са Високопреосвећеним Митрополитом Г. Амфилохијем, Преосвећеним Владиком Методијем и свештенством наше Митрополије а повод за ову посјету било је устоличење Владике Кирила у Трон Епископа буеносаиреско-јужноцентралноамеричких. Извор: Радио Светигора View full Странице

Наслов текста могао би да гласи и Свет у којем неки живе. Иако су мотиви знатно дубљи, конкретан повод настанка овог теста је новинска вест под насловом: Правда? Шеф зарађује 11 милиона долара на сат, његови радници тек 12; или како то неки други медији насловљавају: Безос зарађује 11 милиона на сат, а његови радници 12 долара. Премда је већ из наслова јасно о чему се ради, ваљало би само нагласити једну од констатација из поменуте вести. Наиме, Џеф Безос оснивач и генерални директор Амазона, гиганта интернет продаје, има готово милион пута већу плату на годишњем нивоу од просечне плате запослених у тој компанији. Податак од којег се сваком иоле хумано настројеном човеку „диже коса на глави“. Али ово је само један детаљ, једна цигла у здању нове Куле вавилонске. Недавно је једна група радника аутокомпаније Фијат-Крајслер у Италији одлучила да ступи у штрајк, јер је главни инвеститор њихове компаније одлучио да плати 112 милиона евра за довођење фудбалера Кристијана Роналда у Јувентус. Разлог је страх од губљења инвестиција, због којих би хиљаде људи остало без хлеба. Порука синдиката је отприлике гласила: „треба обезбедити будућност хиљадама људи, уместо да се од једне особе направи још већи богаташ“. Ствари постају јасније у којем свету живимо, ако се погледају новија истраживања која показују да је половина светског привредног богатства у рукама 1% становника планете. Ако још напоменемо да велики број становника на планети живи у тешком сиромаштву, слика постаје још потреснија. Чињеница је да садашњи економски и политички систем, заснован на принципима либералног капитализма и политичког империјализма, омогућава тако нешто. Шта на ово треба да кажу они који верују да је Бог сваког човека створио по сопственом лику и подобију? Зар је могуће да је Бог дао некоме милион пута више талената него осталима? Старозаветни пророци би у овоме видели култ богу Ваалу. Јасно је да је ово комплексан феномен и да ствари не треба посматрати црно-бело. Поготово што су светски процеси условљени разним факторима који на њих неминовно и дугорочно утичу. Дакле, без намере и потребних компентенција да се на овај феномен осврнемо из историјске, политичке и економске перспективе, ограничићемо се само на религијско-етичке аспекте постојећег друштвеног феномена. То што прво пада у очи једном библисти-старозаветнику јесте да свет у којем живимо све више подсећа на свет у којем је живео стари Израил. Свет великих средишта као што су били Вавилон, Нинива, Египат, Ханаан, Рим, Александрија… Свет великих грађевина, идола, хероја, стадиона-борилишта… Свет у којем се новац поштује као Бог, јер је код блискоисточних људи вера у бога подразумевала богатство и моћ. Тај феномен је у блиско-источном свету имао отворено религијску димензију. Познато је да је Ваал био бог који се посебно залагао за богате. Лични иметак је био мера Ваалове наклоњености. Онима које је Ваал фаворизовао давао је богатство и моћ. Етички систем таквих веровања се уклапао у њихову религијску матрицу, која је по дифолту (default) била политеистичка. Религијски концепт који је претпостављао борбу међу боговима, нпр. борба Ваала и Мота. Пошто је свет и живот уоште непрестана борба – космичка и политичка, појединац је у томе требало да изиђе као победник без неких посебних етичких обзира. У томе су му помагали богови, то јест бог Ваал. Иметак који је стицао био је томе знак. Истоветан систем само са различитим именима богова владао је у Вавилону и Египту, као и остатку блискоисточног света. Једино што се блискоисточном свету мора признати јесто то да су они у томе били елементарно поштени. Неједнакост међу људима су заснивали и правдали на религијским основама. Јасно се знало које је био роб, а ко господар. Класни систем је имао своје религијско утемељење. Међутим, савремени свет се одавно формално одрекао Ваала, у смислу да стицање моћи и богатства има своје религијско утемеље, што је позитивна одлика. То је последица хришћанског наслеђа преосталог у свести савременог човека. Међутим, Ваал данас не долази видљиво на кишоносним облацима са Средоземља, као код старих Ханааца. Он се појављује у знатно софистициранијим облицима. Тако се све вештије изналазе механизми за манипулисање људима, чиме се питања људских права склањају на страну или се тумаче на начин близак некадашњим поклоницима бога Ваала. Вешто се пригушују гласови који би на то јасније указивали. Тако је нпр. штрајк радника Фијат-Крајслера прошао неприметно, а његово игнорисање од стране медија илустративно говори о томе. Нажалост, ни други синдикати не увиђају погубност такве логике, као некада антички робови. Богати су постали идоли многих; о њима се размишља, говори и пише са нескривеним респектом и симпатијама. Тиме се посредно говори да је то прави начин функционисања човека, чиме се поготово млади људи систематски форматирају. Сличном методологијом су се бавили и моћници древног Блиског истока. Успевали су да робовласнички систем вешто увију у религијску обланду и тако наметну вредносни систем по којем је живео тадашњи свет. То се и данас ради, само под плаштом слободе и људских права. Иако се широм света заговарају људска права и идеје о равноправности, тога све мање има у стварности. Наведени примери то илуструју. Нарочито медији који су у рукама богатих и моћних намећу искривљен систем вредности. Тако је наметнут вредносни систем по коме је нормално да се један фудбалер плати 222 милиона евра или да победник неког гренд слем турнира добије више милиона евра (без обзира што сви волимо и навијамо за Новака) или пак да се људи који праве успешне компаније могу богатити као Безос. То је просто постало нормално. Стога не треба да чуди да је половина привредног богатства планете у рукама 1% становништва. Међутим, да не буде забуне овим не желим рећи ништа лично против поменутих личности (Безоса, Роналда, Нејмара и других), него против система који то омогућава и подржава. Томе стању су делом допринеле неке раније и новије „научне идеологије“, које оправдавају такво стање ствари. За некадашње социјалдарвинисте ово је било нормално: јачи треба да победи и доминира, како у природном поретку тако и у домену политике и економије. Нажалост у овим вртлозима одавно се изгубило и хришћанство. Хришћани су постали застрашујуће равнодушни према свету у којем се системски подржава и развија друштвена неправда. Неосетно смо постали поштоваоци поштовалаца Ваала, уз напомену да се овде под Ваалом подразумева стремљење ка богатству, а не богатство као такво. Онако како је Климент Александријски тумачио еванђељску причу о богаташу. Равнодушности према друштвеној неправди није било у златном добу историје Цркве. Свети оци су се на разне начине борили против ње у политички врло тешким условима, што сада није случај. Треба се само сетити беседа светог Јована Златоустог, који је грмио на тадашњу социјалну неправду и који се свом снагом залагао за права потчињених. Свети Василије Велики и Јефрем Сиријски су се организовано бринули о потребитима, и будили свест о важности борбе за сиромашне. Свети Кирил Јерусалимски је чак ишао дотле да је продао црквене сасуде да би помагао гладнима у Јерусалиму. Свети Григорије Богослов је говорио: „Ако неко жели да постане власник сваког богатства, да га поседује и из тога искључи своју браћу [друге] … такав бедник више није брат него нехумани тиранин, окрутни варварин, или тачније, свирепа звер чија су уста увек отворена да за сопствену употребу прогута храну осталих“. У томе погледу, они су били истински прејемници библијског предања. Познато је из старозаветне историје да је концепт вааловске религиозности брзо захватио и тадашњи Израил. Човеку је изгледа негде у природи такав начин функционисања (стање палости). Међутим, глас Божији тада су преносили пророци, који су жестоко осуђивали такве праксе међу Израилцима. Поготово су се истицали пророци Амос и Михеј. Друштвене неправде су доживљаване као издаја Савеза са Богом. Треба се сетити само поделе земље коју је Бог дао Израилцима. Наиме, после одвајања Ханаана, Бог је поделио земљу по племенима. Сви су добили земљу, која није била ничија посебно, него Божија. Читав религијско обичајни систем старог Израила био је такав да што више онемогући злоупотребу и богаћење појединаца на рачун остатка Израила. Како је само у 8. веку пре Хр. тутњао пророк Амос изобличавајући друштвене транзиције (неправде) и богаћење појединаца. Он је такву праксу означавао вером у Ваала, односно одбацивањем Бога отаца. Преводиоци Библије углавном ублажавају оштар језик којим пророци то квалификују. Из социјалне перспективе се мора разумети и Христово окупљање гладних и потребитих, као и оштра критика богаташа. Ми смо изгубили тај осећај. Постали смо жртве савременог конформизма и конзумизма. Гледамо све више друштвене неправде, а не супротстављамо се. Заборављено је једно од блаженстава: „блажени гладни и жедни правде ради“. Искрено се треба запитати: треба ли поново да дође Маркс? Додуше, за марксистичке идеје чак и у академском свету постоји све веће занимање, што су већ знаци. Марксова дела су широм света постају све популарнија. Потпуно разумљиво. Извесно је да постоји више разлога због чега су хришћани данас изгубили такав сензибилитет. За многе је вера ствар оностраности, нека врста дуалистичке побожности. Као да не разумеју неке ставке из најпознатије хришћанске молитве: „да дође Царство твоје, да буде воља твоја и на земљи, као на небу“. Основно упориште хришћанске вере јесте есхатолошко, али борба за есхатолошко се води на земљи. То је оно што су радили пророци, Христос и апостоли, касније свети оци. То је борба за човека да „дуго и добро поживи на земљи“, борба за људско достојанство, за правду… С друге стране, једном броју црквених људи из познатих разлога такав систем одговара. Црквени људи су се и кроз историју пречесто успевали уклопити у владајући друштвени систем. Чак се истицати у њему. То и јесте много помогло Марксу, чије је учење добрим делом редуковани дериват библијске вере. Врло је занимљиво нпр. да је било много богословаца или деце свештеника који су симпатисали марксизам. Било је и оних који су постали комунисти (чак и у нашим богословијама у периоду између два рата). Ово је врло занимљив феномен, који се може објаснити постојањем извесних мођусобних спона, пре свега у погледу идеје о људској равноправности и слободи. Свакако да са овим не треба мешати безбожне комунистичке режиме који су се претворили у страшну тиранију коју су први осетили сами хришћани и од које су многи пострадали. Овде говоримо о томе да је марксизам налазио упориште код људи са дубоким хришћанским сензибилитетом. А продору и развоју марксизма су много допринели хришћани који су тај сензибилитет изгубили. Данас стање постаје све више алармантно. Свет у којем живимо клања се Ваалу, због чега се безобзирно експлоатишу природни ресурси и услед чега се толико богате појединци. Мали човек је гурнут у сенку великих идола. Глад богатих је све већа, и они су све моћнији. Нико им одлучно и не стаје на пут. Па ипак, таква неправда неће моћи „довека“. Историја нас је научила томе, како библијска тако и каснија. Ми хришћани тек треба добро да научимо те историјске лекције. Неке ствари се типски понављају, посебно кроз живот сваког човека, а оне се тичу избора животног пута. То је ствар одлуке: или служити богатству или тежити слобода, то јест служити Ваалу или истинском библијском Богу, који нас је створио све по своме лику и подобију. Он од нас тражи да се тако и односимо једни према другима, да тежимо Царству небеском већ на земљи. А то и те како подразумева борбу против оваквих друштвених неправди и извитопереног вредносног система. Ако ми хришћани не постанемо „со земљи“, те сами не кренемо у унутрашњу и спољашњу борбу против Ваала као некадашњи пророци, вратиће се Маркс – оживеће га потчињени и угрожени. А тада нећемо имати права да протествујемо и да се љутимо јер смо сами себе издали не слушајући реч Бога у којег верујемо. Извор: Теологија.нет View full Странице

Његова Светост патријарх Иринеј на Недељу о митару и фарисеју началствовао је светом архијерејском Литургијом у цркви Вазнесења Господњег у центру Београда. Свјатјејшем патријарху Иринеју саслуживали су протојереји Ново Гојић, Јован Планојевић и Милојко Милијанчевић и јереј Радомир Чворо, као и протођакон Игор Давидовић и ђакон Бошко Савић. При крају Литургије Његова Светост је произнео беседу о прочитаној еванђељској перикопи о митару и фарисеју односно о највећем греху - гордости и о највећој врлини то јест смирењу и у беседи је подстакао на покајање у периоду надолазећег Васкршњег поста. View full Странице

На насловној фотографији: професор др Светозар Поштић. Светозар Поштић је постао истинско откриће наше хришћански оријентисане хуманистике, најпре захваљујући двојезичком „интернет часопису за уметност, културу и православну духовност“ под називом „Стражњи дућан“, односно „The Backshop Journal“ (https://backshopjournal.com/). Ради се, међутим, о врло озбиљном аутору, чија књига „Бахтин и хришћанство“ (Академска књига, Нови Сад, 2012) представља сегмент његове докторске дисертације о Монтењу, одбрањене на Универзитету Јужне Каролине у САД. Бахтин је послужио Поштићу као пут ка Монтењу, у чијем га је есеју под бројем II:12, једином посвећеном искључиво религијским питањима, интересовало питање дијалогизма и перихорезе, као прожимања две Христове природе. Поштић открива великог руског аутора као пре свега философа, чије је бављење социолингвистиком и књижевном теоријом било донекле изнуђено, односно условљено историјским околностима револуције и живота у Совјетском Савезу, а отворено говорећи променом културне климе и политичком репресијом. Бахтин није философ само, како је сам одређивао сопствену позицију, у „негативном смислу“, по ком је философија истраживање које се „креће се у пограничним сферама, то јест на границама признатих дисциплина, на њиховим спојевима и пресецима“, већ и због своје укорењености како у философији немачког идеалима тако и у руском религијском мислилаштву, са великим упливом православног богословља и свешћу о припадности источно-хришћанском културно-цивилизацијском наслеђу. Бахтин је, стога, за Поштића узоран пример културације хришћанства, односно успешног превођења источно-хришћанског религијског и културног искуства на савремени теоријски дискурс у домену хуманистике. Поштић представља досадашње резултате истраживања хришћанских основа Бахтинов дела, али даје и значајне прилоге у систематичном и заокруженом излагању његове утемељености на традицији православне теологије, по ком се „бахтиновски дијалогизам може посматрати и као другачији поглед на основни смисао православног хришћанства, саборност Христове цркве на земљи кроз заједницу Евхаристије“. Инсистирање руског аутора на дијалогу као основи људског постојања, конкретности и телесности, стога се не доводи само у везу са европским традицијама егзистенцијализма и феноменологије, као својеврсног „обрта ка конкретности“ и повратка бићу као сопству после декартовског и потоњег просветитељског онтолошког и епистемолошког апстракционизма, већ и са темељним основама православне ипостасне теологије, а самим тим и христолошке догматике. Бахтин се код Поштића показује као интеркултурално комуникативан аутор који општеевропском тренду „повратка бићу“ нуди на источно-хришћанском религијском и културном искуству утемељене теолошке и философске основе, које „повратак бићу“ заправо преводе у „повратак личности“. „Свака процена јесте заузимање индивидуалног положаја у бићу: чак је и Бог морао да се отелотвори да би помиловао, страдао и опростио, да се спусти са апстрактног гледишта правде“, наводи Поштић Бахтинове речи. „Само религија одређује ничим неограничену слободу мисли, јер човек апсолутно не може да постоји без икакве вере, и одсуство вере у Бога неизбежно се претвара у идолопоклонство, то јест у веру у нешто намерно ограничено временским и просторним оквирима који не дозвољавају стварну, потпуну слободу мисли“, пре чему је истинска мисао „мисао о Богу и присуству Бога, дијалог, опроштење, молитва“, а „душа нам слободно говори о својој бесмртности, али доказати је не можемо“. Мисао је стога увек и пре свега општење, општење личности, при чему, како закључује Поштић, „да би уопште постојало ‘ја’, неопходно је да постоји и ‘ти’. Двоје су нераскидиви део заједнице у Христу, а њихово општење Бахтин назива дијалогом“, због чега управо руски аутор и јесте „истински пропагатор ове (саборне и ипостасне – прим. В.К.) љубави и црквеног јединства међу људима“. Да, управо тако – црквеног а не било каквог јединства, свакако не јединства „Великог Инквизитора“. Бахтин стога, јасно нам представља наш аутор, није само значајан тумач него и истински настављач Достојевског у мисији социјализације и културације Христове откровењске речи, увек новог и стваралачког изрицања оној „јединог новог у свету“ и јединог новог у свим световима у којима учествујемо и присуствујемо, и у којима би могли да учествујемо и присуствујемо. Књига „Бахтин и хришћанство“ је, као и друга Поштићева књига, „Апологија земаљског живота: Монтењ и заокрет к себи“ (2016), прегледно, прецизно и лепо писана књига, која није намењена само стручњацима, него и широј заинтересованој публици. Она нам враћа великог руског аутора у облику који нам је преко потребан. View full Странице

Зоран НИКОЛИЋ | 07. јануар 2018. http://www.novosti.rs/вести/београд.491.html:704747-Повратак-Богородице-Београдске Цркву Ружицу однедавно краси копија иконе, симбол свих које су отете током историје. Протерани српски живаљ понеo је на пут у Турску када је Сулејман 1521. године заузео Београд Фото В. Данилов ХРАМ Успења Пресвете Богородице у Доњем граду на Калемегдану био је један од првих на удару војске Сулејмана Величанственог после крваве битке и освајања Београда 1521. године. То је било доба султана којем се љубитељи ТВ серија диве пратећи харемске сплетке и друге плитке трачеве који одагнавају суштину од сопственог животног смисла. У том тренутку била је то најважнија градска црква, у којој су почивале мошти Свете Петке, а ту се налазила и чудесна икона Богородице Београдске, заштитница града. Последњи који је наложио обнову храма био је деспот Стефан Лазаревић. Као и многе друге цркве које су биле на удару Османлија, и ова је имала тешку судбину. Осим што је храм одмах претворио у џамију, Сулејман је наредио да највећи део српског становништва буде насилно пресељен у Цариград. На то путовање они су понели и мошти светитељке и чудесну икону, а тамо су их населили на ободно насеље које је прозвано Белиград махала. У њему је никла Београдска црква, у којој су наши преци чували спомен на град који више никад нису видели, као и највећу светињу - икону Богородице. СЕОБА СВЕТЕ ПЕТКЕМОШТИ Свете Петке из Истанбула су касније пренете у Румунију, где и данас почивају у граду Јаши. Многи ходочасници из Србије одлазе пут тог места, сматрајући Свету Петку једном од најважнијих светитељки. У Капели Свете Петке, на чудотворном извору у подграђу Београдске тврђаве, и данас постоје честице њених моштију. Како објашњава старешина Цркве Ружице, протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Београдска црква је пострадала у пожару током друге половине 20. века и тада је, вероватно, и икона изгорела. Будући да је Сулејман претворио нашу цркву у џамију, 1521. године, грађевина је тако битисала док хришћани (додуше католици) поново нису завладали градом, 1717. године. Тада су Београд од Османлија преотели Аустријанци, на челу са принцом Еугеном Савојским. У то доба обрађени камен био је веома драгоцен грађевински материјал, а како су Аустријанци тада темељно реконструисали град и тврђаву, решили су да сруше џамију, а грађу искористе за потоње фортификације. Тако данас не постоји ни камен на камену од наше старе цркве, а једино су остали делови Митрополитског двора који се налазио уз њу. Крст на месту где се некада налазио олтар Храма Успења Пресвете Богородице на Калемегдану Археолози су утврдили место на којем је некада био олтар овог храма и на њега поболи импровизовани крст. То је све што смо до сада урадили у спомен Храма Пресвете Богородице. - Постоје различита предања везана за то време - подсећа отац Вукашиновић.- Суштина је да данас желимо да покренемо обнову цркве која је некада била најважнија у Београду, тим пре што је то једина значајна црква из наше прошлости која није обновљена. Почетак је био што смо на симболичан начин "вратили" икону. У Цркви Ружици однедавно постоји икона која поново носи име Богородице Београдске. Постављена је овде недавно, када је обележено 150 година постојања овог храма. - Имали смо њену фотографију, која је помогла да јој призовемо оригинални изглед. Она се некада налазила у Београду, а онда је однета у данашњи Истанбул - додаје отац Владимир Вукашиновић. - Не односимо се према садашњој икони као према копији, већ сматрамо да она обједињује и симболише све оне које су нам отете током историје. У једну икону наши преци су током векова уткали сву своју веру, енергију и надања. Једни су стајали пред њом у нади да ће се вратити кући, други да ће опстати у далеком свету, трећи молећи се за добробит и здравље себе и породице, четврти... Нико пред икону не стане желећи некоме зло, већ пуштајући оно најбоље и најчистије из себе да погледа ка Богу, и искрено молећи да му поглед буде узвраћен. Зато је икона Богородице Београдске симбол васколике енергије и љубави које су безбројне генерације предака уградиле у овај наш, срећни и несрећни, намучени и радосни - Београд. РЕЧИ ПАТРИЈАРХА ПРИЛИКОМ обележавања једног и по века Цркве Ружице поменута је заједничка идеја да Храм Успења Пресвете Богородице буде обновљен, пошто је поздравио и Његова светост патријарх српски Иринеј. - Приликом малог освећења обновљеног храма Цркве Ружице патријарх је подсетио на постојање старе цркве - каже отац Вукашиновић. - Тада је изразио жељу да се храм обнови, а то жели и братство Цркве Ружице, као и бројни верници. View full Странице